NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » ŽITIJA SVETIH ZA MAJ

ŽITIJA SVETIH ZA MAJ

 

ŽITIJA SVETIH
 
8. MAJ
 
SPOMEN SVETOG SLAVNOG I SVEHVALNOG
APOSTOLA I EVANĐELISTA
JOVANA BOGOSLOVA
 
Česno prestavljenje ovog svetog apostola i evanđelista, devstvenika i omiljenog učenika Hristova praznuje se dvadeset i šestog septembra; pod tim datumom se i nalazi njegovo sveto žitije, opširno opisano. A osmoga maja spominje se celebni prah koji je na čudesan način izlazio iz njegovog groba.
Pošto, naime, sveti Bogoslov požive više od sto godina, potrudivši se mnogo u Blagovesti Hristovoj, on uze sedam svojih učenika, iziđe izvan grada Efesa[1], i naredi učenicima da mu iskopaju grob u vidu krsta. Onda siđe živ u taj grob, i bi pogreban. Kada to čuše braća hrišćani u Efesu, oni dođoše i otvoriše grob svetog Bogoslova, ali telo njegovo ne nađoše u grobu. Oplakavši mnogo njegovo preseljenje, oni se vratiše u grad.
Posle toga oni često dolažahu na grob svetog Bogoslova, i tamo uznošahu svoje usrdne molitve Bogu, prizivajući pomoć i posredovanje pred Bogom svetog Jovana. Zatim stade svake godine u ovaj dan, osmoga maja, izlaziti iz groba svetog Bogoslova neki tanan čudotvorni prah; hrišćani ga skupljahu, i njime isceljivahu svaku bolest i svaku nemoć po ljudima. Zbog toga bi ustanovljeno, da se ovog dana, kao i u septembru, proslavlja i slavi ovaj veliki ugodnik Božji, miliji Bogu od svih ostalih svetih ugodnika. [2]
Neka na molitve njegove i mi dobijemo iscelenje naših duševnih i telesnih neduga, i neka se udostojimo ljubavi Hrista Boga našeg.
 
ŽITIJE PREPODOBNOG OCA NAŠEG
ARSENIJA VELIKOG
 
Prepodobni Arsenije rodi se u Rimu od blagočestivih roditelja – hrišćana, i bi vaspitan u strahu Božjem i dobro otškolovan kako u svetskim naukama i filosofiji tako i u duhovnoj mudrosti. Dobro je znao latinski i grčki jezik. No ostavivši svu sujetu svetsku i prenebregavši jelinsku filosofiju, on se predade Crkvi na službu Bogu, ištući mudrost duhovnu, koju sveti apostol Jakov hvali kao čistu, mirnu, krotku, pokornu, punu milosti i dobrih plodova (Jak. 3, 17). I postavši đakon velike crkve u Rimu, Arsenije provođaše život u čistoti celomudreno, starajući se da načini od sebe dostojan hram Svetog i sveosvećujućeg Duha.
U to vreme u istočnom delu rimske carevine carovaše Teodosije Veliki[3], a u zapadnom Gracijan[4]. Imajući dva sina, Arkadija i Honorija, Teodosije im tražaše takvoga učitelja, koji bi ih naučio ne samo ljudskoj već i božanskoj filosofiji, kako bi deca njegova bila obučena i u svetovnoj filosofiji jelinskoj i u vrlinskoj mudrosti hrišćanskoj koja upućuje na bogougađanje. I Teodosije stade tražiti takvog čoveka po celoj carevini, ali ne mogaše pronaći, jer njegovi izaslanici nalažahu mnogo pametnih i učenih ljudi no koji provođahu nebogougodni život, ili pak nalažahu ljude bogougodnog života no neobučene u svetovnim naukama. To natera cara te pisa o tome zapadnom caru Gracijanu, moleći ga da mu pronađe takvog čoveka i pošalje njemu za učitelja njegovoj deci. Gracijan se posavetova o tome sa svjatjejšim papom Damasom[5], i reče papi: Biće sramota za našu carevinu, ako u njoj ne nađemo vrlinskog i mudrog čoveka, kakvog traži car Teodosije, čoveka koji bi sinove njegove mogao i filosofiji naučiti, i na strah Božji uputiti rečju i primerom svoga bogougodnog života.
Pošto su po celom Rimu brižljivo tražili, oni ne mogoše naći mudrijeg i vrlinskijeg čoveka od đakona Arsenija, koji življaše po Bogu i koji mnoge prevazilažaše rečju i delom, mudrošću i životom, i već ne beše mlad. Tada ga oni pozvaše k sebi, kazaše mu za molbu istočnog cara, i narediše Arseniju da ide k njemu. No Arsenije na sve moguće načine to odbijaše, govoreći da je on odavno ostavio svetovne nauke, pošto je rešio da kao klirik služi Bogu; a već je pozaboravljao i reči retora i ne može da ih se seti, pošto želi da u činu svom bezmolvno služi Crkvi i oltaru. No ukoliko Arsenije odbijaše, utoliko car i papa navaljivahu na njega, savetujući mu da ih posluša u stvari korisnoj po hrišćanski svet i po svu Crkvu Božju: da nauči carevu decu ne samo knjižnoj mudrosti već i hrišćanskoj pobožnosti, kako ona ne bi verovala u neznabožačke basne, i umela potom štititi i širiti svetu veru hrišćansku.
Naposletku Arsenije se i protiv svoje volje pokori carevoj i papinoj želji, i oni ga poslaše caru Teodosiju u Carigrad s velikim čašću. Kada blaženi Arsenije prispe u Carigrad, car Teodosije ga primi vrlo ljubazno, jer čim ga ugleda, car po njegovom izgledu i pogledu poznade da je to Božji čovek, pun mudrosti i bogoljublja, i veoma se obradova njegovom dolasku. Uznevši blagodarnost Bogu, Teodosije privede k Arseniju svoju decu, Arkadija i Honorija, i predade mu ih rekavši: Ti im sada više budi otac nego ja, jer je veća stvar vaspitati ih nego roditi ih. Ja ih poveravam tebi i tvojoj velikoj blagorazumnosti; predajem ti ih pred Bogom koji gleda na nas; vaspitavaj ih onako kako ja želim: nauči ih vrlini – dobrodetelji i mudrosti, kao duhovni otac njihov, da bi izbegavali razne sablazni mladićske. A za to ćeš dobiti večnu nagradu od Boga, o česni Arsenije! Kako bi se ja radovao i blagodario Boga, kada bi ih ti odgajio u pobožnosti i vrlinskom životu! Sve ti ovo govorim i stavljam na dušu u prisustvu mojih sinova, da bi oni sami sve to čuli i upamtili. Ne gledaj na to što su oni carski sinovi, nego ih na svaki način nauči pokornosti i poslušnosti prema tebi, jer ja hoću da se oni tebi kao pravom ocu i učitelju u svemu pokoravaju i budu poslušni kao tvoja deca i učenici.
Predavši na takav način svoje sinove Arseniju, Teodosije naredi da njihova škola bude blizu dvorca, da bi on sam mogao često dolaziti k njima, i raspitivati i paziti kako se njegova deca uče i žive. A blaženom Arseniju car ukaza veliku čast, jer mu dade mesto među svojim senatorima, i naredi da ga nazivaju ocem ne samo njegove dece nego i njega samog, te tako svi nazivahu Arsenija ocem carevim i njegove dece. Osim toga postoji zapisano kazivanje o tome da je blaženi Arsenije bio kum na svetom krštenju carevih sinova, Arkadija i Honorija, pošto su obojica bili kršteni ne kao deca već kao dečaci.
Uzevši pod svoje rukovodstvo careve sinove, Arsenije se revnosno starao o njihovom vaspitanju i obrazovanju; izučavao je s njima grčke i latinske knjige i svu filosofiju, i objašnjavajući im Sveto Pismo upućivao ih na pobožan život i na svaki prav i bogougodan put. Naročito ih je poučavao tome, kako se imaju držati kada Bog bude blagovoleo dati im upravu nad carevinom. Govorio im je da oni treba da ukrašavaju sebe ne toliko carskom krunom koliko pobožnošću, dobrim delima milosrđa i smernošću hrišćanskom; jer carevima su bivali i rđavi, bezbožni ljudi, kao raniji neznabožački carevi, no hrišćanski carevi treba da budu vrlinski ljudi, da ugađaju Bogu i da ljudima čine dobra toliko da spomen njihov bude slavljen kroz pokolenja.
Tako poučavajući Arkadija i Honorija, premudri Arsenije im je ujedno ukazivao svako poštovanje kao carevim sinovima; stoga im je obično predlagao da oni sede na prestolima, dok je on stajao pred njima držeći im predavanja i pouke. No jednom se dogodi da car iznenada naiđe kod njih, pa videvši gde sinovi njegovi sede a učitelj njihov Arsenije stoji, ožalosti se veoma i reče Arseniju: Zar sam ja tako naredio? Nisam li ti rekao da moje sinove smatraš kao svoje učenike i poslušnike, i kao decu svoju, a ne kao carevu decu? A blaženi Arsenije mu smireno odgovori: Care, sve ima svoga reda: mladosti je potrebno učenje, a carskom ugledu treba odavati poštovanje.
Ove reči još više uvrediše cara, i on odvrati Arseniju: Znači ti ih smatraš za careve? – Rekavši to, Teodosije skinu sa svojih sinova znake carskog dostojanstva, primora Arsenija da sedne na presto, a sinovima naredi da stoje pred njim, pa reče: Ako se oni pokažu rđavi i nedostojni, onda je bolje za njih da ne stupaju na presto, niti da caruju bezumno. A ja molim Boga, bolje da ih u mladim godinama uzme sa zemlje, nego da dopusti da oni budu rđavi, i porastu na pogibao svoje duše i duša drugih ljudi. – Rekavši to, car se udalji, a Arsenije u duši svojoj pohvali za to cara. I od tada stade postupati po carevom naređenju: poučavao je careve sinove sedeći, dok su oni stajali pred njim.“
Uživajući veliki ugled i slavu, Arsenije je veoma patio i tugovao srcem, jer su mu mrski bili i slava i bogatstvo i vreva ovoga sveta, a silno je želeo da služi Bogu u molitvenom tihovanju, siromaštvu i smirenju monaškom. Zato je usrdno molio Boga da ga oslobodi življenja u carskim palatama i udostoji usamljeničkog života pustinjačkog.
Jednom prilikom Arkadije učini neku pogrešku. Arsenije se rasrdi na njega, i tako ga silno izbi prutom, da se Arkadije sve do svoje smrti sećao te kazne, pošto mu na telu behu ostali tragovi od toga. A to se dogodi po Božjem promislu, da bi se time Arsenije oslobodio sveta i povukao se u pustinjački život za kojim je čeznuo. Arkadije pak, zato što je tako bijen, zače u srcu svom veliku zlobu na učitelja svog, i kad postade punoletan stade smišljati kako da ubije Arsenija. Tu svoju nameru on poveri jednom odanom mačenoscu svom, i moljaše ga da na neki način potajno ubije Arsenija. Ali ovaj mačenosac, bojeći se Boga i cara Teodosija i ne želeći učiniti takvo zlo, usto i voleći i poštujući Arsenija zbog mnogih vrlina njegovih, kaza krišom Arseniju nasamo zlu nameru Arkadijevu, i savetovaše mu da čuva svoj život kako zna. Rastužen i uplašen, Arsenije se stade sa suzama moliti Bogu, da ga On uputi na put spasenja. I noću kada se moljaše, bi k Arseniju glas s neba koji govoraše: Arsenije, begaj od ljudi i spašćeš se!
Čuvši to, Arsenije se preobuče u prosjačko odelo, izađe krišom iz carskog dvorca, ode na morsko pristanište, gde, po promislu Božjem, nađe lađu koja plovi za Aleksandriju[6]. On uđe u nju i krenu na put, polažući svu nadu svoju na Boga. Kad lađa pristade u Aleksandriji, Arsenije se odmah uputi u pustinjski Skit[7]. I došavši k crkvi, on stade moliti prezvitere da ga postrižu za monaha i nastave na put spasenja, A oni, videći po njegovom licu, izgledu i govoru da je čestit čovek, pitahu ga: Ko si i otkuda si? On im odgovori: Ja sam čovek stranac i ubog.
Pošto se prezviteri posavetovaše među sobom kome da došljaka povere na rukovođenje u podvižničkom životu monaškom, oni ga odvedoše k avi Jovanu Kolovu[8], i ispričaše mu o Arseniju. Satvorivši molitvu, starac Jovan reče: Neka bude volja Gospodnja! – Zatim starac predloži trpezu, jer beše četiri sata posle podne. Prezviteri i starac sedoše za trpezu, samo Arsenije ostade stojeći, pošto ga niko ne pozva da sedne. I kad oni jeđahu, Arsenije stajaše gledajući zemlju i smatrajući da stoji pred Bogom i svetim anđelima njegovim. A starac Jovan uze jedan dvopek sa trpeze, baci ga pred Arsenija, govoreći: Ako hoćeš, jedi! – To učini starac kušajući njegovo smirenje i želeći da sazna, da li je on zaista došao da se odreče sebe. Međutim Arsenije razmišljaše u sebi ovako: Ovaj starac je anđeo Božji i prozorljivac, jer, poznavši da sam ja gori od psa, on mi kao psu baci koru hleba, zato i treba da je pojedem kao pas. – I sagnuvši se, on pođe četvoronoške po zemlji, kao neka četvoronožna životinja, dohvati ustima koru hleba, odbaulja u jedan ugao, i tamo je pojede ležeći na zemlji. A prepodobni Jovan Kolov, videvši toliko smirenje Arsenijevo, reče prezviterima: Ovo će biti iskusan monah! – I starac Jovan veoma zavole Arsenija zbog njegovog smirenja, i odmah ga obuče u inočki čin, i uputi ga na podvižnički život. Zatim mu uskoro dade keliju u svojoj blizini, naredivši mu da kao savršen monah živi sam.
Međutim, po Arsenijevom odlasku iz carevog dvorca, car Teodosije mnogo tragaše za njim, jer mnogo tugovaše za njim. I posla na sve strane da ga traže, ali ga ne mogade pronaći, pošto Bog skrivaše mesto boravka sluge svog sve dok Njemu ne bi ugodno da ugodnika svog objavi svetu na korist mnogima. A Arsenije, živeći u keliji koju mu starac dade, podvizavaše se u postu, molitvi i trudovima, i svakom vrlinom ugađaše Bogu tako da svojim podvizima uskoro prevaziđe mnoge oce. Jednom, kada se on moljaše Bogu i govoraše: Gospode, nauči me kako da se spasem! opet bi glas s neba koji mu govoraše: Arsenije, beži od ljudi i provodi život u ćutanju, jer je to koren bezgrešnosti.
Poslušavši ovaj glas, Arsenije ustade i ode dublje u pustinju, napravi sebi malu keliju, i življaše sam u njoj, starajući se na sve moguće načine da praktikuje ćutanje. U tom cilju on izbegavaše svaki razgovor. Ustremivši sav um svoj k nebeskom, on telom boravljaše na zemlji a duhom drugovaše sa nebeskim silama. Svake nedelje i praznika on je dolazio u crkvu; po svršetku bogosluženja odmah se ćuteći vraćao u svoju keliju; pri tome ništa ni s kim nije razgovarao, osim ako bi ga nekad upitao neko povodom neke vrlo važne stvari; i tada bi odgovorio kratko, i žurio odmah u svoje bezmolovije, u svoje molitveno tihovanje. I svi oci koji življahu u Skitu divljahu se vrlinskom životu prepodobnog Arsenija.
Jednom ga ava Mark upita: Oče, zašto begaš od nas? Arsenije mu odgovori: Bog zna da vas ja ljubim, ali ne mogu da budem jednovremeno i sa Bogom i sa ljudima, jer na nebu, iako ima hiljade hiljada i milioni miliona višnjih Sila, ipak svi imaju jednu volju i jednodušno slave Boga, a na zemlji mnogo je ljudskih volja i raznih misli, jer svaki čovek ima svoju volju i svoju misao, i zato ja ne mogu, ostavivši Boga, živeti s ljudima. (Videti o tome u Otečniku).
Tako blaženi Arsenije, približujući se Bogu udaljavao se od ljudi, i nije želeo da ga iko vidi ili zna za njega. Ali, slično svetilniku, on se nije mogao sakriti pod sud, pošto slava o njegovim podvizima prohođaše svuda, pa dođe i do Carigrada.
Posle smrti blagočastivog cara Teodosija zacari se njegov sin Arkadije[9]. Saznavši za prepodobnog Arsenija gde se nalazi i kakav život vodi, Arkadije mu napisa pismo u kome ga smireno moljaše da mu oprosti greh mladosti njegove, i da se pomoli Bogu za njega i za njegovog brata Honorija, koji vladaše zapadnom polovinom Rimske carevine[10], da carovanje njihovo bude blagosloveno Bogom. Sem toga Arkadije posla pismeno ovlašćenje prepodobnom Arseniju da po svome nahođenju raspolaže celokupnim carskim dankom koji se u Egiptu skuplja, razdajući ga crkvama, manastirima i nevoljnima. Prepodobni Arsenije ne htede da odgovori caru pismeno već mu po izaslaniku posla ovakav usmeni odgovor: Reci onima koji su te poslali: ovako govori smireni Arsenije: Bog neka vam prosti, deco, i neka blagoslovi vaše carovanje, i neka vas nauči da vršite volju njegovu. Što mi pak pisaste o danku, to Arseniju ne treba, jer je on već umro za svet, i neka niko ne smatra da je on među živima. – Sa takvim odgovorom prepodobni isprati carevog izaslanika, a sam boravljaše u pustinji u svojoj usamljenoj keliji, provodeći život u ćutanju i neprestano razgovarajući s Bogom molitvom. Ponekad i druge poučavaše bezmolvnom žitiju.
Jednom prilikom prepodobni Arsenije dođe na jedno mesto gde je raslo mnogo trski. Tu zateče bratiju inoke gde sede. Pošto su trske od vetra stvarale veliki šum, to on upita bratiju: Kakav je ovo šum? Oni mu odgovoriše: Oče, to trske šume od vetra. Tada im prepodobni reče: Zašto onda vi sedite ovde i slušate šum trski? Ko istinski voli ćutanje, taj ne može podnositi ni pojanje ptica, jer i to narušava duševni mir, a kamoli ovoliki šum trski.
Jedanput prepodobnom Arseniju dođe u posetu arhiepiskop aleksandrijski Teofil[11] sa jednim velikašem, u želji da čuju od njega neku pouku. A starac, poćutavši malo, reče im: Hoćete li ispuniti ono što vam budem rekao? Oni mu obećaše da će ispuniti. Onda im starac reče: Nemojte dolaziti tamo gde čujete da se nalazi Arsenije. – Oni se udiviše ovakvoj reči prepodobnoga, izvukoše iz toga pouku, i otidoše.
Posle izvesnog vremena arhiepiskop zažele da ponovo vidi prepodobnog Arsenija, pa mu posla čoveka sa pitanjem, hoće li mu otvoriti keliju, kada bude došao k njemu. Prepodobni mu odgovori preko izaslanika: Ako budeš došao, otvoriću ti; no otvorim li keliju tebi, onda ću je morati otvarati svima; u takvom slučaju ja ću morati otići odavde. – Čuvši ovakav odgovor, arhiepiskop ne ode k prepodobnome, bojeći se da starac ne napusti njihov kraj i pređe u neko drugo mesto.
Jednom prilikom neki strani monah dođe keliji prepodobnog Arsenija sa željom da ga vidi, i zakuca na vrata. Misleći da je to poslušnik koji mu prislužuje, starac odmah otvori vrata. No kad ugleda stranog inoka, on pade ničice, da posetilac ne vidi njegovo lice. Inok pak moljaše starca da se digne sa zemlje. No Arsenije ne hte nipošto da ustane, i odgovori inoku: Neću ustati dok ti ne otideš odavde. – I stvarno, on dugo ne ustade, iako ga je inok mnogo molio, ali ga nije mogao umoliti. Najzad inok otide.
Drugom prilikom opet neki inok dođe izdaleka u skit, želeći da vidi prepodobnog Arsenija. I moljaše bratiju da ga odvedu do kelije prepodobnoga, rekavši: Želim da porazgovaram sa ocem Arsenijem. A bratija mu odgovoriše: Pričekaj, brate, do nedelje, pa ćeš ga videti kada dođe crkvi. No inok im na to odvrati: Neću ni jesti ni piti dok ne vidim prepodobnoga. Onda bratija poslaše sa njim jednoga monaha da ga odvede do starčeve kelije, udaljene od skita trideset stadija. Kada dođoše do kelije, oni zakucaše. Starac im otvori vrata, pusti ih u keliju, pa sede ćuteći i gledajući u zemlju. Onda sedoše i oni, i ćutahu, i nijedan od njih ne progovori ni reč. Pošto su tako dugo sedeli i ćutali, skitski monah najzad reče: Ja idem natrag, jer imam posla u crkvi. – I on ustade i htede da pođe. Uto i dalečni inok, nemajući hrabrosti da ostane sa starcem, reče: Idem i ja s tobom. I ustavši, on se pokloni starcu i izađe iz kelije, ne čuvši nijednu reč iz usta prepodobnoga.
Posle toga ovaj dalečni inok moli skitskog inoka da ga odvede k Mojsiju, koji od razbojnika pokajanjem postade monah. Ovaj pristade i odvede ga prepodobnom Mojsiju. Blaženi Mojsije primi ih s radošću, odmori ih, ugosti ih i, ukazavši im veliku ljubav, otpusti ih. Putem skitski inok upita posetioca: Eto, video si i oca Arsenija i oca Mojsija. Ko ti od njih dvojice izgleda bolji? Ovaj odgovori: Bolji je onaj koji nas s ljubavlju primi.
Čuvši za to, jedan od otaca se pomoli Bogu, govoreći: Gospode, kaži mi ko je od ove dvojice savršeniji i dostojniji veće blagodati tvoje: da li onaj koji bega od ljudi radi Tebe ili onaj koji prima ljude radi Tebe? – I ovaj otac kao odgovor na svoju molitvu imade ovakvo viđenje: vide on dve lađe koje plovljahu jednom velikom rekom; u jednoj se nalažaše prepodobni Arsenije, i Duh Božji upravljaše njegovom lađom u velikoj tišini; u drugoj beše prepodobni Mojsije i s njim anđeli Božji, koji upravljahu lađom i stavljahu med u usta Mojsiju. – Ovo svoje viđenje ovaj otac ispriča ostalim iskusnim ocima podvižnicima, i pošto rasudiše, oni se složiše da je Arsenije, koji provodi život u ćutanju, savršeniji od Mojsija, koji prima posetioce, jer sa Arsenijem boravi sam Bog, a sa Mojsijem anđeli Božiji.
Uklanjajući se na sve moguće načine od susreta i razgovora sa ljudima, prepodobni Arsenije je mnogo strožije čuvao sebe od susreta i razgovora sa ženama, što se može videti iz sledećeg slučaja. Jedna bogata bojarka, blagočestiva, celomudrena, veoma bogobojažljiva i sveta po životu ču za prepodobnog Arsenija, i zažele da ga vidi. Sa tom namerom ona doputova iz Rima u Aleksandriju k Teofilu arhiepiskopu i moli ga da nagovori svetog Arsenija da je primi. Arhiepiskop je primi s velikom češću, pošto je bila iz jedne od najuglednijih senatorskih kuća, i staraše se na sve moguće načine da izdejstvuje da je sveti starac primi i da joj svoj blagoslov, jer je toliki put prevalila radi toga. Ali sav arhiepiskopov trud bi bez uspeha, jer sveti starac ne samo nije želeo da je primi, nego nije hteo ni da čuje za ženu.
Saznavši to, bojarka naredi svojim slugama da se spreme za put, rekavši: Nadam se u Boga mog, da će me udostojiti da vidim Arsenija, jer sam došla da vidim ne čoveka, – pošto u našem gradu ima mnogo ljudi, – već proroka. Radi toga sam i preduzela tako dalek put.
I bojarka krenu u pustinju kod svetog starca. Kada se približi njegovoj keliji, dogodi se, po promislu Božjem, da starac beše van kelije. I ona, prišavši mu neočekivano, pripade k nogama njegovim. On joj naredi da ustane, pa gledajući je pravo u lice s gnevom joj reče: Ako si htela da vidiš moje lice, evo ti – gledaj! No ona ne mogaše od stida ni da ga pogleda. Tada joj starac reče: Ako si čula za neka moja dobra dela, trebalo je da njih gledaš i da se na njih ugledaš. A da vidiš lice moje, šta ti to treba? I kako si se usudila da kreneš na toliki put? Ne znaš li da si žena i da nikuda iz kuće ne treba da izlaziš? Zar si radi toga došla ovamo, da bi se, kad se vratiš u Rim, stala hvaliti drugim ženama kako si videla Arsenija? Ako to budeš učinila, ti ćeš otvoriti put rimskim ženama ka meni. – A ona odgovori: Ako Gospod da da se vratim, ja nikome neću dopustiti da dođe kod tebe, da te ne bi ometali u podvizima tvojim. No molim te: pomoli se sada za mene Bogu, i uvek me spominji u svetim molitvama svojim. Na to joj starac reče: Molim Boga da izgladi u srcu mome sećanje na tebe.
Čuvši to, bojarka ode od starca smućena. I kada doputova u Aleksandriju, ona se od tuge razbole. Obavešten o njenoj bolesti, arhiepiskop joj ode u posetu, i raspitivaše je za uzrok njene bolesti. Bojarka mu odgovori: Bolje bi bilo za mene da nisam ni dolazila ovamo. Jer ja molih starca da me spominje u molitvama svojim, a on mi na to reče: Molim Boga da izgladi u srcu mome sećanje na tebe. I eto zbog toga umirem od tuge. Arhiepiskop joj tada reče: Ne tuguj zbog toga, kćeri. Starac je to rekao ne bez razloga, jer si ti žena, a preko žena đavo čini mnoge pakosti svetim ljudima. Starac ti je dakle rekao te reči, strogo čuvajući sebe od đavolskih iskušenja; a za dušu tvoju on se moli i moliće se stalno. – Bojarka se uteši od ovih reči, i s radošću otputova u svoju postojbinu.
Boraveći u svome bezmolviju, prepodobni Arsenije se sav umom udubljivaše u bogomisliju plamteći serafimskom ljubavlju prema Bogu tako da je od plamenosti bogomislija sav bio kao oganj. Jedanput neki brat iz skita dođe poslom k starčevoj keliji i, pogledavši kroz prozorčić, vide starca gde stoji na molitvi sav kao oganj, i prepade se. Pošto beše dostojan ovog viđenja, brat postoja malo pa zakuca na vrata. Starac izađe iz kelije i, videvši brata prestravljenog, upita ga: Jesi li odavno ovde? Ne vide li ti nešto naročito? Brat odgovori: Ja ništa ne videh. – Zatim pogovorivši s njim poslovno, starac otpusti brata.
Pričahu o ovom prepodobnom starcu i to da, kada je živeo na carskom dvoru, ni jedan dvorjanin nije nosio lepše haljine od njega; a kada se odrekao sveta, niko među monasima nije nosio gore haljine od njega. No iz života u svetu u njega beše ostala jedna mala navika: ponekad je sedeo prebacivši nogu preko noge. Neki od bratije viđali su to, ali se niko ne usuđivaše da mu stavi primedbu povodom toga, pošto ga svi veoma uvažavahu. No samo jedan od njih, ava Pimen, predloži bratiji: Hajdmo kod ave Arsenija, i ja ću u njegovom prisustvu sesti onako kao što on ima običaj da sedi, pa mi vi onda primetite kako ne sedim lepo. Ja ću na to moliti za oproštaj, i mi ćemo na taj način ispraviti starca. – I bratija odoše, i tako uradiše. A prepodobni Arsenije, saznavši da ne dolikuje monahu da tako sedi, napusti od tada svoju naviku.
Blaženi Arsenije bejaše toliko smiren, da je i od prostih monaha tražio korisne pouke. Tako, razgovarajući jednom sa nekim starcem, Egipćaninom, on ga moljaše da ga nauči kako da odgoni od sebe nebogougodne pomisli. To saznade drugi brat, koji potom upita Arsenija: Zašto ti, oče, koji si toliko učen, i znaš grčki i latinski jezik, moliš prostaka da te nauči kako se odgone grehovne pomisli? Prepodobni mu odgovori: Grčku i latinsku svetovnu nauku znam, ali još nisam mogao da naučim azbuku vrlinskog života koju taj prostak zna. – Ovo sveti Arsenije reče, da pokaže da je smirenje temelj svih vrlina, kao što je azbuka temelj svih nauka; i ako neko izuči sve svetovne nauke a nema istinskog smirenoumlja, taj ne može naći put spasenja Božjeg.
Osim smirenja prepodobni Arsenije posedovaše i veliko umilenje. U toku celog života, kad god je sedeo i radio rukodelje, on je držao na krilu maramu, na koju su iz očiju njegovih padale suze koje je on neprekidno ronio. Telom on beše vrlo bodar; po ceo dan je radio, po svu noć se Bogu molio, po malo kad je spavao. A kad ga je san savlađivao, on je govorio snu: Hajd’ ovamo, zli slugo, ali se ne zadržavaj kod mene! – I onda bi odremao malo sedeći, pa bi zatim ubrzo protrljao oči, ustao i stao se moliti Bogu. A učenicima svojim govoraše: Monahu je dosta jedan sat spavanja. Uoči pak svake nedelje, on je od uveče pa sve do izlaska sunca provodio stojeći na molitvi sa rukama podignutim gore.
Rukodelje prepodobnog starca sastojalo se u pletenju kotarica i uža od palmovog lišća. Vodu pak u kojoj je kvasio palmovo lišće nije menjao po čitavu godinu dana, samo je ponekad dolivao u nju pomalo vode. Zbog toga ga neki od bratije pitahu: Zašto, oče, ne menjaš vodu u kojoj kvasiš palmovo lišće? A svetitelj im odgovaraše: Umesto tamjana i miomirnih mirisa kojih sam se namirisao živeći u svetu, treba sada da mirišem ovaj smrad, da bi me u dan Strašnoga suda Gospod izbavio od nepodnošljivog smrada paklovog.
Ponekad su ovome ocu demoni dosađivali preko iskušenja. Brat koji je služio njemu, približivši se keliji, čuo bi u takvim slučajevima starca gde vapije k Bogu: Ne ostavi me, Gospode! Iako ništa dobro ne učinih pred Tobom, no daj mi, po blagodati tvojoj, da bar sada postavim dobar početak!
Jednom se dogodi te se prepodobni Arsenije razbole. Onda dođoše skitski monasi kod prepodobnoga, uzeše ga i odnesoše u bolnicu pored crkve, da ga tamo podvore. Oni ga položiše u meku postelju, i pod glavu mu metnuše mek jastuk. A brat neki dođe u posetu bolesniku, pa videvši prepodobnog na mekoj postelji sa mekim uzglavljem sablazni se i reče: Je li to otac Arsenije? I zar on leži na tako mekoj postelji? – To ču jedan prezviter, pozva ovoga brata, pa mu nasamo reče: Brate, dok si bio u svetu šta si bio, i kakav si život vodio? On odgovori: Bio sam čobanin, i dane sam provodio u velikim trudovima i nevoljama. Prezviter ga ponovo upita: A sada kako živiš? On odgovori: Sada živim spokojno, imam sve što mi treba, i nemam nikakve nevolje. Onda mu prezviter reče: A ovaj otac Arsenije, koga ti vidiš, dok beše u svetu, beše otac carevima, i dvorahu ga hiljade slugu u sjajnim haljinama i sa zlatnim pojasima i ogrlicama; postelja njegova beše skupocena, i bogatstvo njegovo neiscrpno. A ti si stoku čuvao i bio siromah, i nisi imao takvo spokojstvo u svetu kakvo sada imaš u monaštvu; ti se dakle sada odmaraš od svetovnih poslova, a otac Arsenije se sada trudi i zlopati u siromaštvu posle odmaranja i izobilja u svetu. – Tronut rečima prezvitera, brat se pokloni prezviteru i, proseći od njega oproštaj, reče: Zaista je, oče, tako: ja sam ovamo došao na odmor od truda, a otac Arsenije je ovamo došao na trud od odmora. – Dobivši tako dušekorisnu pouku, brat taj ode.
Jedne godine bi najezda varvara na taj kraj, i svi inoci pobegoše iz skita u gradove i naselja, samo prepodobni Arsenije ne hte da ide iz pustinje u grad, i govoraše: Ako me Bog ne čuva, zašto bih onda i živeo na zemlji? – Varvari opustošiše skit, ali prepodobnog Arsenija ne mogoše naći, pošto Bog zaklanjaše slugu svog. Zatim, razmislivši u sebi, on, da ga oci ne bi hvalili i da se u njega ne bi uvuklo neko slavoljublje, krenu putem kuda i oci pobegoše. A zbog opustošenja skita on mnogo plakaše, govoreći: Svet je pogubio Rim, a inoci pogubiše skit.
Kada varvari napustiše skit, oci se vratiše na svoje mesto, obnoviše skit, i stadoše živeti kao i ranije. S njima se i prepodobni Arsenije vrati u svoju keliju.
Jednom prilikom prepodobnom Arseniju doneše iz Rima zaveštanje nekog bojara, srodnika njegovog, koji pred smrt ostavi Arseniju sva svoja ogromna bogatstva, da ih upotrebi kako hoće. Prepodobni uze zaveštanje, i htede da ga pocepa; ali izaslanik pade pred noge njegove govoreći: Molim te, oče, ne cepaj to zaveštanje, jer će ga od mene tražiti oni koji me poslaše. – Prepodobni mu vrati zaveštanje čitavo, rekavši: Ja sam pre njega umro; i kako on, koji je nedavno umro, proglašava svojim zaveštanjem za naslednika svoje imovine mene, mrtvaca? – I vrati natrag izaslanika sa zaveštanjem.
Prepodobni se nije stalno podvizavao na jednom i istom mestu, već se ponekad preseljavao iz skitske pustinje na druga još usamljenija mesta, da bi izbegao posete i susrete sa ljudima, pošto su mu narušavali duševni mir. I tako se prepodobni neko vreme podvizavao u Troginu, oko Vavilona prema gradu Memfisu, zatim u Kanopi Aleksandrijskoj, i u nekim drugim pustinjskim mestima. Potom se ponovo vraćao u skit, i tako niko nije mogao znati način njegovog življenja.
Jednom, kad prepodobni življaše u južnim predelima Egipta, u njemu se javi želja da ostavi svoju keliju i pređe na drugo mesto, pošto ga mnogi posetioci uznemiravahu i bezmolvije mu narušavahu. I ne uzevši sa sobom ništa on krenu na put, rekavši dvojici svojih učenika, Aleksandru i Zoilu: Ti, Aleksandre, ostani ovde, a ti, Zoile, hajde sa mnom do reke i potraži za mene lađu koja plovi za Aleksandriju, pa se onda vrati k svome bratu Aleksandru. – Ove starčeve reče veoma smutiše njegove učenike, ali se oni ne usuđivahu da ga pitaju, zašto odlazi od njih. I otplovi starac u Aleksandrijski kraj, i tamo se teško razbole, i bolova ne malo vremena. A učenici njegovi, Aleksandar i Zoil, ostavši u starčevoj keliji, stadoše se pitati među sobom, ne uvredi li neko od njih prepodobnog starca nekim neposlušanjem. I ne nalazeći u sebi krivicu, oni tugovahu za starcem. A kada prepodobni ozdravi, reče sam sebi: Idem sada k učenicima svojim. – I ustavši pođe. Približivši se reci putem kojim iđaše mnogo sveta, odeće prepodobnoga dotače se neka žena Egipćanka. To uvredi starca i on je prekori što se ona, žena, usudila dotaći se odeće monahove. A žena mu reče: Ako si monah, onda idi u pustu goru! – Ove reči tronuše starca, i on je često govorio sebi, ponavljajući reči te žene: Arsenije, ako si monah, onda idi u goru, i skitaj po pustinji. Najzad prepodobni stiže u mesto, zvano Kamen, gde življahu učenici njegovi, Aleksandar Zoil. Izišavši mu u susret, oni padoše pred noge njegove i plakahu od radosti. Plakaše i starac, zagrlivši ih. Zatim učenici rekoše starcu: Tvoj odlazak odavde, oče, veliku nam je tugu zadao, jer neki monasi govorahu da ava Arsenije ne bi napustio svoju keliju, da ga učenici nisu ogorčili svojom neposlušnošću i nepokornošću. Starac im na to reče: Deco, i ja sam to isto pomislio, da će monasi tako objašnjavati moj odlazak odavde; zato sam se i vratio k vama. Sada monasi mogu reći za mene: Golub koji izlete iz kovčega Nojeva, ne našavši čvrsto tle gde bi stao nogom svojom, vrati se opet k Noju u kovčeg. Takvim rečima svetiteljevim učenici se utešiše, i od toga vremena življahu svi zajedno sve do končine svetiteljeve.
Jednom, kada se prepodobni Arsenije nalazio u svojoj keliji, bi mu ovakvo otkrivenje od Boga. On ču glas koji mu govoraše: Izađi iz kelije, i ja ću ti pokazati dela ljudska. – Starac izađe iz kelije, i bi kao u ushićenju, i vide anđela Božja koji ga uze za ruku i povede na jedno mesto. Tu mu pokaza crnog čoveka koji je sekao drva, i već bio nasekao veliki tovar; i pokušavaše taj čovek da ta drva natovari sebi na leđa i ponese, ali nije mogao, pošto tovar beše težak. I umesto da ukloni nekoliko drveta iz teškog tovara i time ga olakša, taj čovek produži i dalje seći drva, i ponovo pokuša da tovar podigne, ali nije mogao; ipak on i dalje secijaše drva, i sve više uveličavaše tovar. Zatim anđeo Gospodnji odvede odatle blaženog Arsenija, i pokaza mu drugog čoveka koji je stajao na bunaru, vadio vodu iz bunara i sipao je u izbušen i rupav sud; voda je isticala iz suda i ponovo se vraćala u bunar, no čovek se i dalje uzalud trudio vadeći vodu. Naposletku anđeo pokaza prepodobnome novo viđenje: Arsenije ugleda crkvu sa otvorenim vratima i dva konjanika, svaki sa motkom poprečno nošenom u rukama; konjanici su hteli da projašu kroz crkvena vrata, ali nisu mogli, pošto grede držahu poprečno, i jedan drugome smetahu; umesto da jedan propusti drugoga, oni su pokušavali da jednovremeno prođu kroz vrata, zato su se sve vreme lomili oko vrata i nikako nisu mogli da uđu u crkvu.
Starac onda upita anđela koji ga je vodio: Šta znači ovo viđenje? – I anđeo mu objasni ovako: Dva čoveka koji u rukama nose po gredu, to je slika ljudi vrlinskih no gordih, koji ne žele da se smire jedan pred drugim; oni neće ući u carstvo nebesko već ostaju van njega, zbog gordosti svoje kojom pogubljuju sve vrline svoje. Čovek pak koji vadi vodu i sipa je u rupav sud, označava čoveka koji ima neka dobra dela ali koji i grehe ne napušta; on se uzalud trudi, pošto gresima svojim onemogućuje onu nagradu koju bi mogao dobiti od Boga. A crni čovek koji seče drva i sve više otežava svoj tovar, slika je čoveka koji živi u mnogim gresima, i mesto da se kaje on gomila bezakonje na bezakonje. – Ovo viđenje prepodobni Arsenije kazivaše učenicima svojim za pouku, ali, po smirenosti svojoj, on ga kazivaše ne kao svoje već kao viđenje nekog drugog starca.
Osim toga, sveti Arsenije kazivaše učenicima svojim i o drugom strašnom otkrivenju o Božanstvenim Tajnama Hristovim, koje su imali drugi oci pustinjaci. Bejaše, kazivao je Arsenije, u skitu jedan starac veliki po životu, i slavan među monasima zbog svojih vrlina. Prost i neuk, neobučen u Svetom Pismu, on se sablažnjavaše neverjem odnosno Prečistih Tajni, i govoraše: Hleb koji primamo iz svetog oltara, i čaša kojom se pričešćujemo, nisu istinito telo i krv Hristova, već samo slika tela i krvi Hristove. – Čuše to dva iskusna starca i, znajući da on to govori ne iz zlobe već iz prostote i neznanja, dogovoriše se da ga isprave u tome. Sa tom namerom oni odoše k njemu. Pošto porazgovaraše o nekim drugim dušekorisnim stvarima, oni dodadoše i ovo: Čusmo, oče, za jednog brata kako nepravilno uči, govoreći: da hleb koji primamo i čaša koju pijemo iz svetog oltara – nisu istinito telo i krv Hristova, već samo njihovo izobraženje. A starac im odgovori: Ja sam koji je govorio to. Oni ga, onda stadoše moliti, govoreći: Nemoj misliti tako, oče, već veruj onako kako nam predade sveta Saborna Crkva. Jer mi verujemo i ispovedamo, da je hleb – istinito Telo Hristovo, i vino u čaši – istinita Krv Hristova, a ne izobraženje tela i krvi. – I za dokaz toga oni privedoše mnoga svedočanstva iz Svetog Pisma i iz dela svetih Otaca, starajući se da ubede starca da on pogrešno uči. Ali on u prostoti svojoj govoraše: Ako se na očigledan način ne ubedim, neću poverovati. Tada mu starci predložiše: Hajde, oče, da se svi troje pomolimo Bogu za ovo, posteći svu sedmicu, da nam otkrije ovu tajnu. Mi verujemo da će nam On otkriti tu tajnu, pošto ne želi da propadne dugogodišnji trud tvoj.
Starac s radošću pristade na njihov predlog. I svi se zatvoriše, svaki u svojoj keliji, na celu nedelju, provodeći vreme u postu i molitvi. I u molitvi svojoj starac onaj govoraše Bogu: Gospode, ti znaš da ja tako mislim ne iz zlobe, već što prostim umom svojim ne mogu da razumem i postignem tu tajnu. Stoga mi, po dobroti svojoj, otkrij istinu, da ne bludim u neverju. – Tako isto i ona dva starca moleći se govorahu: Gospode, otkrij bratu našem ovu veliku tajnu tvoju, da ne ostane u neverju i ne upropasti svoj trud i vrline.
Bog usliši njihove molitve, i otkri im strašnu tajnu onu na ovaj način. Kada se navrši sedmica njihovog posta i molitve i osvanu nedelja, sva tri starca odoše u crkvu na božanstvenu liturgiju, i stajahu zajedno na jednom mestu. I Gospod im otvori oči: Kada bi položen hleb na svetoj trpezi, oni mesto hleba ugledaše malo detence. U trenutku pak kada sveštenik pruži ruku da prelomi hleb, oni ugledaše anđela Gospodnja gde siđe s neba sa nožem u ruci; i zaklavši detence, anđeo nali krv u čašu; i kada sveštenik lomljaše hleb, anđeo razlomi telo na častice. I kada nastade vreme za pričešćivanje, zajedno sa ostalom bratijom pristupi da se pričesti i brat koji nije verovao: i primi u ruke meso sirovo i krvavo,[12] i isto tako vide u čaši krv, i prepavši se starac u užasu povika: Verujem, Gospode, da je hleb ovaj – Telo tvoje, i vino ovo – Krv tvoja, – I tog trenutka meso postade hleb, i krv – vino; i starac se pričesti sa velikim strahom i umilenjem. A ona druga dva starca rekoše mu: Hristos Bog zna da čovek ne može jesti sirovo meso i piti krv; zato i daje prečisto Telo svoje pod vidom hleba, i životvornu Krv svoju pod vidom vina, da bi pričasnici primali to s verom. – Zatim starci uzneše blagodarnost Hristu Bogu za ovo otkrivenje, i što ne dopusti da vrlinski starac propadne zbog neverja.
Jednom brat neki upita avu Arsenija o tome šta je korisno za dušu. Prepodobni mu odgovori: Staraj se na sve moguće načine da sve što misliš u umu svom bude ugodno Bogu, pa ćeš lako pobediti spoljašnje grehe. – Ovo svetitelj reče, da pokaže kako se svi gresi i strasti rađaju iz rđavih misli uma, koje srce prima i sa nasladom ih zadržava; a ko ispravlja um svoj pred Bogom i odgoni rđave pomisli čim se pojave, taj otseca strasti i pobeđuje grehovne želje.
Drugom prilikom starac reče: Ako mi istinski budemo tražili Boga, On će sam doći k nama, i mi ćemo Ga videti; i ako Ga čistim životom zadržimo kod sebe, On će ostati s nama.
Jedan starac upita avu Arsenija: Oče, šta da radim? Pomisli mi vele: star si, te ne možeš da se postiš i trudiš zbog starosti; idi dakle, posećuj bolesnike, jer je to znak ljubavi. – A prepodobni, shvativši da je ta pomisao iskušenje đavolsko, reče starcu: Jedi, pij, spavaj, ne radi ništa, samo ne izlazi iz svoje kelije. – Tako reče prepodobni otac naš Arsenije, jer je znao da inoku, koji izlazi iz svoje kelije i približuje se svetovnim naseljima, vrag postavlja mnoge zamke sablazni i iskušenja. Uopšte, bez jakog razloga ne treba da izlazi iz svoje kelije i manastira onaj koji je umro za svet, kao što i mrtvac ne izlazi iz svoga groba. Monah koji po svojoj volji izlazi iz manastira, uistini je mrtav, jer je umro dušom.
Još govoraše svetitelj: Ima mnogo ljudi koji se staraju da sačuvaju telesnu čistotu, i radi toga umrtvljuju telo svoje postom, bdenjem i mnogim trudovima; ali je malo onih koji čuvaju dušu svoju od greha slavoljublja, častoljublja, srebroljublja, zavisti, bratomržnje, gneva, zlopamćenja, osuđivanja, gordosti. Takvi su spolja čisti telom, a dušom su veoma prljavi, te su slični okrečenim grobovima, koji su unutra puni smrdljivih kostiju. Blažen je ko se stara da sačuva od svake prljavštine kako telo tako i dušu, jer blaženi su čisti srcem, jer će Boga videti (Mt. 5, 8).
Neki brat reče prepodobnome: Sveti oče, izučio sam mnoge knjige i psalme, i trudim se da ih prilježno čitam, ali nemam umilenja pri čitanju, pošto ne razumem silu Svetog Pisma; zbog toga veoma tugujem. Prepodobni mu odgovori: Čedo, ti treba da se neprestano poučavaš u čitanju reči Gospodnjih, makar i ne razumevao silu njihovu i nemao umilenja. Slušao sam, kazivao je ava Pimen i drugi sveti oci, da omađijači zmija sami ne razumeju one reči koje izgovaraju, ali zmije, slušajući njihove reči, ukroćuju se i daju im se u ruke, kao da razumeju njihove reči. Tako i mi možemo raditi, makar i ne razumevali silu Svetog Pisma. Jer kada mi neprestano imamo u ustima svojim reči Svetog Pisma, tada demoni, slušajući ih, spopada ih strah i oni beže od nas, ne podnoseći reči Svetoga Duha koji je govorio kroz sluge svoje, proroke i apostole.
A kada se približi vreme prestavljenja prepodobnog Arsenija k Bogu, on reče učenicima svojim: Kada umrem, nemojte davati daću za mene i pozivati bratiju na jelo i piće, nego se samo postarajte da se prinosi Božanska Žrtva za grešnu dušu moju. – Čuvši to, učenici se uznemiriše i počeše plakati. No prepodobni im reče: Ne plačite, deco! Još nije nastao čas moje končine, mada je blizu. Tada ga učenici zapitaše: Kako ćemo te sahraniti, oče? On im odgovori: Vežite mi noge konopcima, pa me odvucite u goru. – A pred prestavljenje, on se uplaši i stade plakati. Videvši ga gde plače, učenici ga upitaše: Zar se i ti bojiš smrti, oče? On im odgovori: Stvarno, ja sam uvek osećao strah od smrti u sve dane monaštva moga, počinjući sa danom u koji primih monaštvo. – I usnu blaženim snom smrti prepodobni otac naš Arsenije, predavši svoju svetu dušu u ruke Gospoda svog, kome usrdno posluži. Usnu 448. godine.
Kada ava Pimen ču da se ava Arsenije prestavio, zaplaka i reče: Blažen si, oče Arsenije, što si plakao u sve dane života svog; zbog toga ćeš se večito veseliti. Jer ko ovde ne plače dobrovoljno, plakaće tamo posle smrti u mukama nevoljno, ali od toga neće biti koristi.
Priča se za prepodobnog Arsenija da je često govorio sebi ove reči: Arsenije, zašto si došao ovamo? Došao si ne radi odmora nego radi truda, ne radi lenstvovanja nego radi podviga. Stoga, podvizavaj se! trudi se! ne lenji se! – Još je svetitelj često govorio i ovo: Mnogo puta sam se kajao za reči koje sam izgovarao, a za ćutanje – nikada.
Ava Danilo kazuje za prepodobnog Arsenija, da nikada nikome nije hteo govoriti o pitanjima iz knjiga, mada je mogao, jer je dobro znao Sveto Pismo. On je tako radio, da se ne bi pokazao mudar i učen. On nikada nikome nije pisao pisma, smatrajući sebe prostakom i neznalicom Hrista radi. On nikada nije ulazio u oltar, mada je imao pravo na to pošto je bio đakon, nego je uvek zajedno sa prostim monasima pristupao Božanskim Tajnama. Sve je to radio iz velikog smirenja svog. A kada je dolazio u crkvu na bogosluženje, on je stajao iza stuba, da ne bi on video ničije lice i da ne bi niko video njegovo lice.
Po spoljašnjem izgledu prepodobni Arsenije bio je kao anđeo; sav sed, čist telom, suv od velikog uzdržanja, imao je bradu do pojasa; trepavice su mu bile otpale od neprestanog plača; bio je visok rastom; ali pogrbljen od starosti. Sveti Arsenije skončao je blaženom končinom, pošto je proveo pedeset i pet godina u monaškim trudovima i podvizima, postom i molitvama ugađajući Bogu; u skitu je proveo četrdeset godina; deset godina proveo je u mestu, zvanom Trogin, u okolini Memfisa; zatim je proživeo tri godine u Kanopi, blizu Aleksandrije; odatle se ponovo vratio u Trogin, tu proveo dve godine, tu i usnuo u Gospodu. Svega poživeo sto godina i nešto više. Bio je to muž dobar, pun Duha Svetoga i vere. Njegovim svetim molitvama neka se i mi udostojimo dobiti oproštaj grehova i život večni u Hrista, Gospoda našeg, kome slava sa Ocem i Svetim Duhom vavek, amin.
 
SPOMEN SVETE
EMELIJE
 
Mati svetog Vasilija Velikog. U mladosti želela ostati doživotnom devojkom, no bude prinuđena u brak. Rodila devetoro dece, i tako ih nadahnula duhom Hristovim, da su petoro od njih postali svetitelji hrišćanski, i to: Vasilije Veliki, Grigorije episkop Niski, Petar episkop Sevastijski, Makrina i Teozvija. U starosti postrojila manastir, gde je živela sa svojom ćerkom Makrinom, i gde se upokojila u Gospodu 8 maja 375 godine.[13]
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA
CELE ČETE VOJNIKA
 
Sveti vojnici Hristovi za Hrista postradaše mačem posečeni.
 
SPOMEN PREPODOBNOG
MILIJE SLAVOPOJCA
 
Ovaj prepodobni pesmopojac pesmama proslavljaše Boga, i tako poživevši prestavi se u miru.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
ARSENIJA TRUDOLJUBIVOG
 
Monah Kijevski. Nikad sebi nije odmora davao, no neprekidno se trudio. Hranu je uzimao samo jednom dnevno, po zalasku sunca. Podvizavao se i upokojio u četrnaestom stoleću.
 
SPOMEN ČUDA
PRESVETE BOGORODICE
 
Ovoga dana vrši se spomen čudesnog isceljenja koje milostivo učini Presveta Bogomati i Prisnodjeva Marija nad mladićem Stefanom, nepravedno oslepljenim, u selu Kolnopi naspram ostrva Krfa, 1530 godine.
 


 
NAPOMENE:

  1. Efes se nalazio na obali Jegejskog Mora, u Maloj Aziji; čuven zbog razvijene trgovine, a bio je i jedan od glavnih centara nauke i umetnosti u starini. U današnje vreme od tog, nekada znamenitog grada, stoje samo ruševine.
  2. Svetog apostola i evanđelista Jovana Bogoslova slave mnoge pravoslavne bogoslovske škole, pa i Bogoslovski fakultet naše Crkve u Beogradu.
  3. Upravljao istočnom polovinom rimske imperije od 379 do 395 god.; zapadnom od 383 do 395 godine.
  4. Carovao od 375 do 383 godine.
  5. Damas I bio papa od 366 do 384 god.
  6. Aleksandrija – čuveni u starini grad u Egiptu, na ušću reke Nila; osnovan Aleksandrom Makedonskim (366 g. – 323 god. pre Hrista). U starini Aleksandrija je bila centar trgovine i obrazovanosti, a u prvo vreme hrišćanstva – rasadnik hrišćanske prosvete. U sadašnje vreme Aleksandrija spada među najvažnije pristanišne gradove.
  7. Egipat je bio obitalište vrlo mnogih podvižnika. Njihovi su se manastiri nalazili u Srednjem i Donjem Egiptu. Naročito je bila čuvena Nitrijska pustinja u Donjem Egiptu, za rekom Nilom. Skitska pustinja nalazila se blizu Libije: divlja, peskovita, bez puteva; putnici su se upravljali prema zvezdama.
  8. Jedan od najslavnijih podvižnika egipatskih. Praznuje se 9 novembra.
  9. Car Arkadije vladao istočnom polovinom Rimske carevine od 395 do 408 godine.
  10. Od 395 do 423 godine.
  11. Patrijarhovao od 385 do 412 godine.
  12. Ne treba se čuditi tome što su bratija primali u ruke česno Telo Hristovo; u prvim vekovima hrišćanstva dozvoljavalo se i nesveštenicima da uzimaju u ruke Svete Darove i da ih nose doma ili na put. Docnije su Oci i Učitelji Crkve zabranili to sa ovog razloga: u vreme patrijarhovanja sv. Jovana Zlatousta u Carigradu jedna žena odnese doma Svete Darove i izmeša ih sa nekim lekarijama za vračanje. Saznavši za to, sv. Jovan Zlatoust izdade naredbu po svim crkvama, da se česno Telo Hristovo ne daje hrišćanima u ruke, već da im se daje iz Čaše pomešano sa Božanskom Krvlju. – Sv. Dimitrije Rostovski govori o ovome pod 9 novembrom, u povesti o žitiju prepodobne Teoktiste.
  13. O njoj videti opširnije u žitiju Sv. Vasilija Velikog (1 i 30 januara) i Sv. Makrine (19 jula).

Jedan komentar

  1. Slava Bogu na ovom sajtu i hvala svima koji su se potrudili da stave žitija svetih ovde. Sad možemo bilo gde da ih čitamo:). Jako radosna vest. Bilo bi dobro da neko prevede i ns Engleski.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *