NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » ŽITIJA SVETIH ZA MAJ

ŽITIJA SVETIH ZA MAJ

 

ŽITIJA SVETIH
 
6. MAJ
 
ŽITIJE SVETOG PRAVEDNOG I MNOGOSTRADALNOG
JOVA
 
Sveti pravedni Jov bejaše iz plemena Avraamova; življaše u zemlji Uzu[1], u Arabiji. Jov beše čovek istine, besprekoran, pravedan i blagočestiv, i uklanjaše se oda zla. On imađaše sedam sinova i tri kćeri. I imaše stoke sedam hiljada ovaca i tri hiljade kamila i pet stotina jarmova volova i pet stotina magaraca, i veoma mnogo slugu; i dela njegova behu velika na zemlji; blagorodstvom i čestitošću to beše najveći od svih ljudi na Istoku. I sinovi njegovi sastajahu se, i davahu gozbe kod kuće, svaki svoga dana, i slahu te pozivahu tri sestre svoje da jedu i piju s njima. Sinovi Jova življahu međusobno u tolikoj ljubavi i slozi da, iako stanovahu u zasebnim kućama, ipak nikad ne voljahu jedan bez drugoga jesti ili piti. Tako, jednoga dana oni obedovahu zajedno kod najstarijeg brata, a drugoga dana kod drugoga brata, i na takav način obredivši se za sedam dana, oni opet počinjahu od najstarijega. A te gozbe njihove bivahu umerene i česne, uredne i tihe, bez pijanstva, nereda i graje. Jer dobri i pravedni otac njihov ne bi dopustio skupove, na kojima bi imao udela greh prejedanja, pijanstva i nepristojnosti, već bi ih sigurno zabranio. Ali on, videći njihovu dobru narav i krotost i toliku međusobnu ljubav koja se retko susreće među braćom, ne zabranjivaše im gozbe već uživaše u tome. I kad bi se oni obredili gozbom u toku sedam dana, Jov je slao k njima opominjući ih i savetujući, da svaki brižljivo ispita svoju savest, nije li što sagrešio rečju ili mišlju protivu Gospoda, jer se pravedni Jov veoma bojaše Boga, i to se bojaše ne strahom roba već ctrahom sinovlje ljubavi, i brižljivo pažaše na sebe i na sav dom svoj, da se ne učini nešto što bi razgnevilo Gospoda Boga.
No bogobojažljivi pravednik ne samo upućivaše decu svoju da vode besprekoran život i da ni u mislima ne greše pred Tvorcem svojim, nego i sam, ustajući rano prinošaše žrtve paljenice prema broju sviju njih za grehe njihove, jer govoraše Jov u sebi: može biti da su se ogrešili sinovi moji i pohulili na Boga u srcu svom. Tako činjaše pravedni Jov svaki put (Jov. 1, 5).
Jednoga dana anđeli Božji, čuvari roda ljudskog, izađoše pred Gospoda da Mu podnesu ljudske molbe i izlože njihove svakovrsne nevolje. Sa njima izađe pred Gospoda i Satana, kušač i klevetnik ljudski, i to ne kao onaj koji može zajedno sa anđelima predstati Bogu na nebu, odakle je zbačen, već stojeći izdaleka van neba pred svevidećim okom Božjim. I reče Gospod Satani: Otkuda ideš? A Satana odgovori Gospodu i reče: Prohodih zemlju i obilazih. A reče Gospod Satani: Jesi li video slugu moga Jova? nema onakoga čoveka na zemlji, dobra i pravedna, besprekorna i blagočestiva, koji se boji Boga i uklanja se oda zla. A Satana odgovori Gospodu i reče: Eda li uzalud Jov poštuje Boga? Nisi li ga ti ogradio i kuću njegovu i sve što ima svuda unaokolo? Dela ruku njegovih blagoslovio si, i stoku njegovu umnožio si na zemlji. Ali pruži ruku svoju i dotakni se svega što ima, da li će te onda blagosiljati? Na to Gospod reče Satani: Evo, sve što on ima predajem u tvoje ruke; a njega samog da nisi darnuo. I otide Satana od Gospoda (Jov. 1, 6-12).
Jednoga dana kad sinovi Jovljevi i kćeri njegove jeđahu i pijahu vino u kući svog najstarijeg brata, gle, dođe glasnik Jovu i reče: Volovi orahu i magarice pasijahu pokraj njih, a grabitelji dođoše i oteše ih, i pobiše momke mačem; i samo ja jedan utekoh da ti javim. Dok ovaj još govoraše, dođe drugi glasnik i reče Jovu: Oganj spade s neba i spali ovce i momke, i proždre ih; i samo ja jedan utekoh da ti javim. Dokle ovaj još govoraše, dođe treći glasnik Jovu i reče mu: Haldejci u tri čete udariše na kamile i oteše ih, i pobiše momke mačem; i samo ja jedan utekoh da ti javim. Dok ovaj još govoraše, dođe novi glasnik i reče Jovu: Sinovi tvoji i kćeri tvoje jeđahu i pijahu vino u kući svog najctarijeg brata; utom iznenada naiđe strašna oluja iz pustinje, udari u četiri ugla od kuće, te pade na decu i pogiboše; i samo ja jedan utekoh da ti javim. Čuvši to, usta Jov i razdra plašt svoj, i ostriže glavu svoju, i posu je pepelom, i pavši ničice pokloni se Gospodu, i reče: Go sam izašao iz utrobe matere svoje, go ću se i vratiti u utrobu matere zemlje. Gocpod dade, Gospod uze; da je blagosloveno ime Gospodnje. Uza sve to ne sagreši Jov pred Gospodom ni srcem ni ustima, jer ne reče ništa bezumno i netrpeljivo protivu Gospoda (Jov. 1, 13-22).
Opet jednoga dana dođoše anđeli Božji da stanu pred Gospodom; a dođe i Satana. I reče Gospod Satani: Otkuda ideš? A Satana odgovori: Prohodih zemlju i obilazih. I reče Gospod Satani: Jesi li video slugu moga Jova? Nema onakoga čoveka na zemlji, dobra i pravedna, besprekorna i blagočestiva, koji se boji Boga i uklanja se oda zla, i još se drži dobrote svoje, premda si izmolio njegovo imanje i nizašta pogubio mu decu i momke. A Satana odgovori Gospodu i reče: Kožu za kožu, i sve što čovek ima daće za dušu svoju. Nego pruži ruku svoju i dotakni se tela njegovog i kostiju njegovih, i onda ćeš videti da li će te blagosiljati. A Gospod reče Satani: Evo ti ga u ruke; samo mu dušu čuvaj (Jov. 2, 1-6).
I otide Satana od Gospoda, i udari Jova zlim prištem od glave do pete, te on uze crep pa strugaše gnoj svoj; i seđaše na đubrištu izvan grada. A kad prođe mnogo vremena, žena Jovljeva reče Jovu: Dokle ćeš trpeti? Evo, počekaću još malo u nadi na cpasenje. Eto, nestade sa zemlje spomen tvoj – sinovi tvoji i kćeri tvoje, koje uzalud u mukama rodih i s trudom odgajih. A i ti sam sediš u gnoju i crvima; bez krova nad glavom, dok ja lutam i služim, prelazim iz mesta u mesto, i iz doma u dom, očekujući da zađe sunce, da bih se noću odmorila od trudova mojih i od bolesti mojih od kojih sada patim; – nego reci neku reč Bogu, pa umri. A on, pogledavši u nju, reče: Zašto govoriš kao luda žena? Dobro smo primali od Boga, a zla zar nećemo primati? Uza sve to Jov ne sagreši ničim pred Gospodom, niti usta njegova pohuliše na Boga (Jov. 2, 7-10).
A tri prijatelja Jovova čuše za sve zlo koje ga zadesi, i dođoše svaki iz svoga mesta: Elifas Temanac, Vildad Sušanin i Sofar Namićanin, dogovorivši se da dođu da ga posete i uteše. I podigavši oči svoje iz daleka ne poznaše ga; tada podigoše glas svoj i stadoše plakati, i razdraše svaki svoj plašt i posuše se prahom po glavi. I seđahu kod njega na zemlji sedam dana i sedam noći, i ni jedan mu ne progovori reč, jer viđahu da su patnje njegove vrlo velike (Jov. 2, 11-13).
No Jov ne zaropta na Boga, nego strpljivo podnese sve muke do kraja. Zato mu Bog javivši se povrati zdravlje, i dade mu bogatstvo mnogo veće nego što je pre imao. I rodiše mu se opet cedam sinova i tri kćeri, koliko je i pre imao. I požive Jov svega 248 godina sve slaveći i hvaleći Boga.
Jov se smatra uzorom trpeljivog podnošenja svakog stradanja, koje Bog na nas šalje po neiskazanom promislu svom, i praobrazom stradajućeg Gospoda Isusa. Zbog toga praobraznog značaja koji život i stradanje pravednog Jova ima, Knjiga o Jovu čita se u odlomcima u toku Strasne, to jest Stradalne sedmice, i to: na Veliki ponedeljak, na večernju gl. 1, st. 1-12; na Veliki utorak, na večernju gl. 1, st. 13-22; na Veliku sredu, na večernju gl. 2, st. 1-10; na Veliki četvrtak, na večernju gl. 38, st. 1-23; na Veliki petak, na večernju gl. 42, st. 12-17.
 
SPOMEN PREPODOBNIH OTACA NAŠIH
MAMANTA, PAHOMIJA i ILARIONA
 
U miru se upokojili u Gospodu.
 
STRADANJE SVETOG MUČENIKA
VARVARA VOJNIKA I DRUGIH S NJIM
 
Kada bogomrski car Julijan Otstupnik[2] zarati sa Francima[3], on posla protivu Franaka vojvodu Vakha, u čijoj vojcci beše i hrabri vojnik Varvar, potajni hrišćanin. Kada se vojske sretoše, na bojištu se pojavi neki junak od strane Franaka, sličan drevnom Golijatu, i začikavaše Rimljane da bi mu neko od njih izašao na megdan. A beše taj franački junak strašan po izgledu, telom ogroman i snažan. Vojvoda Vakh, znajući hrabrost blaženoga Varvara, dozva ga k sebi i upita, da li može izaći na megdan ovome junaku koji se razmeće svojom snagom. Uzdajući se u Gospoda svog Isusa Hrista, Varvar pristade. I pošto se pomoli u srcu svom živome Gospodu, izađe na megdan, i Božjom pomoću pobedi onoga i pogubi, jer blaženome Varvaru bi poslat od Gospoda anđeo koji mu pomože. Od toga se Franačka vojska postide i uplaši, a ohrabreni Rimljani navališe na Franke i potukoše ih potpuno. Zbog ovakve hrabrosti svoje blaženi Varvar steče veliki ugled među pukovima rimskim, i bi pohvaljen od cara, i dobi čin komita.[4]
Posle ove slavne pobede nad neprijateljima vojvoda Vakh, baveći se s vojskom u Trakiji, zažele da prinese idolima žrtve u znak zahvalnosti za pobedu, koju on pripisivaše ne Hristu Bogu nego svojim ništavnim idolima. I na ovo žrtvoprinošenje pogano on pozva i komita Varvara, kao prvog pobednika. Ali sveti Varvar javno izjavi da je on hrišćanin, i da odriče idole. Vojvoda onda izvesti o tome cara, a car naredi te mu dovedoše Hristovog vojnika. I stade ga car primoravati da prinese idolima žrtvu. No pošto blaženi Varvar ne posluša, car naredi da ga obese o drvo za mučenje i da mu mačem seku stomak dok mu sva utroba ne ispadne na zemlju. I dok se svetitelj moljaše, javi se anđeo i, sabravši utrobu njegovu, stavi mu je ponovo na svoje mesto i isceli mučenika tako da ni traga ne ostade od rana na telu njegovom, pa ga onda odvede od drveta za mučenje.
Videvši takvo čudo, vojvoda Vakh i dva vojnika, Kalimah i Dionisije, poverovaše u Hrista i ispovediše Ga, a pogane bogove mnogobožačke izružiše. Zato, po naređenju cara Julijana, novi ispovednici Hristova imena: Vakh, Kalimah i Dionisije biše posečeni mačem, te se na taj način pridružiše liku svetih Mučenika na nebu. A za cvetog mučenika Varvara nečestivi car naredi da ga privežu za gvozdeni točak, da ispod točka nalože veliku vatru, pa da točak sa mučenikom okreću nad ognjem izlivajući na paćeničko telo njegovo vrelo ulje. No mučenik, moleći se Bogu, ostade neopaljiv vatrom; naprotiv, vatra suknu na vojnike koji ga mučahu, opali ih, a dvojicu od njih pretvori u pepeo. Onda mučenik bi bačen u tamnicu, gde mu se javi sam Gospod i ukrepi ga.
Sutradan izjutra sveti Varvar bi ponovo izveden na mučenje: rastegoše ga nagog na četiri ctrane, pa ga volovskim žilama nemilosrdno biše po leđima i stomaku. Zatim vrgoše mučenika u peć, koju prethodno u toku tri dana ložiše i zagrevaše. I provede u njoj svetitelj sedam dana, i bi nađen živ i zdrav, ni najmanje nepovređen od ognja, i iziđe iz peći kao iz kupatila, slaveći i blagodareći Boga.
Posle toga sveti Varvar bi ponovo vrgnut u tamnicu, u koju baciše mnogo škorpija, zmija i svakovrsnih gmizavaca, da bi ga oni umorili. Ali sveti Varvar, oteravši od sebe krsnim znakom gmizavce, ostade nepovređen. Tada surovi mučitelj, ne hoteći da pozna silu Hristovu, naredi da se do najveće mere užeže metalni vo, i u njega vrgne mučenik. No i u takvom volu svetitelj ostade nepovređen. I ne osećaše ni najmanji bol od ognja, a metalni vo, kao živ osećajući bol od ognja, stade se kretati, rikati i hoditi. Videvši to čudo, mnogi neznabošci poverovaše u Hrista.
Naposletku mučitelj naredi da se mučeniku otseče glava. I tako sveti mučenik Varvar slavno završi svoj mučenički podvig za Gospoda Hrista. A česno telo njegovo uze episkop Filikije i pogrebe u gradu peloponeskom Metonu, slaveći Hrista Boga, slavljenog vavek sa Ocem i Svetim Duhom, amin.
Sveti mučenik Varvar postrada 362 godine.
 
SPOMEN SVETOG
VARVARA BIVŠEG RAZBOJNIKA
 
Ovaj blaženi Varvar beše najpre opaki razbojnik u krajevima Lukanskim. On mnogo krvi ljudske proli, i niko ga ne mogaše uhvatiti niti mu se odupreti, pošto beše veoma snažan telom. No preblagi i čovekoljubivi Bog, ne hoteći smrt grešnika i želeći spasenje svima, divnim promislom svojim ulovi i ovog razbojnika, kao nekada apostola Pavla. Jer jednom prilikom kada ovaj razbojnik seđaše u pećini i posmatraše mnogo opljačkanog zlata, kosnu se srca njegovog blagodat Božja koja grešnika vodi pokajanju. I gle, umilenje se razli dušom razbojnikovom, i on, setivši se Strašnog suda Božjeg, stade plakati, govoreći u sebi: Teško meni grešnome, šta sve počinih! Mnogo krvi ljudske prolih, mnoge žene oskrnavih, tuđa imanja pootimah, i mnoga zla učinih! Međutim, danas ili sutra ja moram umreti; a što sam stekao, kome će ostati? I potom opet reče: Znam da Hristos po milosrđu svom primi drevnog razbojnika; On će i mene primiti, ako se pokajem. Evo, sada se kajem, i žalim svoja nedela, i ištem Njegovo milosrđe.
Rekavši to u sebi, Varvar ustade, i ništa ne reče drugovima svojim već samo uze mač pod svoju odeću, i ostavljajući sve, ode noću u najbliže selo u kome beše crkva. Došavši u crkvu za vreme jutrenja on, po završetku bogosluženja, pade prezviteru pred noge sa suzama, govoreći: Oče sveti, ne odbaci mene, kukavnog grešnika, došavšeg k svetosti tvojoj, jer hoću da se pokajem za zla koja počinih. Podigavši ga sa zemlje, sveštenik ga odvede k svetom oltaru i reče: Čedo, ispovedi pred Bogom grehe koje si počinio, a ja smireni biću svedok tvoje ispovesti i pokajanja.
I pokajnik stade kazivati: Oče, ja sam razbojnik Varvar, o kome si i ti, mislim, slušao. Ja sam prepun grehova, telesne nečistote, grabeži i ubistava. Ubio sam oko trista ljudi; među njima posekoh mačem i dva sveštenika, koji me ne htedoše pripustiti tajni pokajanja. A sada ti, oče, ako znaš da će Bog primiti mene kajućeg se, onda rane moje previj zapovestima Božjim; ako li pak neće, onda uzmi ovaj mač moj i naredi da me njime ubiju. A sveštenik mu na to reče: Čedo, nema greha koji pobeđuje Božje milosrđe; samo ne očajavaj. Hajdemo mojoj kući, i što ti budem naredio, to ćeš ti i uraditi.
Izišavši iz crkve, sveštenik se obrnu i ugleda Varvara gde lazi za njim na laktovima i kolenima, i upita ga: Šta to radiš, čedo? Varvar mu odgovori: Oče, otkako vrgoh sebe na zemlju pred Bogom mojim sa gresima mojim, ja neću ustati sa zemlje sve dotle dok mi ne budu oproštena sva dela moja.
Sveštenik mu na to reče: Čedo, ti dobrovoljno daješ ovaj zavet Bogu. Održi ga dakle, pa će ti sve biti oprošteno.
A kada dođoše sveštenikovoj kući, sveštenik mu onda reče: Evo su, čedo, deca moja, i sluge, i stoka, i psi; s kojima od njih želiš da si ravan, da bi zajedno c njima dobijao hranu? Varvar odgovori: Ja, oče, ne smatram sebe ravnim ni sa psima; ali pošto je telu neophodna hrana, onda me smesti s njima, da jedem s njima i da bez krova nad glavom provodim sve dane i noći. Na to mu sveštenik reče: Onda postupi tako, čedo, kao što govoriš pred Bogom, i uzdaj se u veliko milosrđe Njegovo.
I Varvar provede na takav način tri godine kod sveštenika, puzeći kao životinja četvoronoške na rukama i nogama i ne podižući se sa zemlje, jer smatraše da je nedostojan da bude sa ljudima već samo sa četvoronožnim životinjama; i jeđaše sa psima, i sa njima boravljaše van kuće i danju i noću. Pošto minuše tri godine, sveštenik mu reče: Već je vreme, čedo, prestani da se hraniš sa psima, jer Gospod pokazuje svoje milosrđe prema tebi. A Varvar mu odgovori: Ne, oče, ja još želim da pasem zajedno sa stokom. Sveštenik mu onda reče: Čedo, Bog vidi i ovaj zavet tvoj, koji Mu ti iz smirenja svog polažeš, želeći da na takav način ispaštaš za svoje grehe.
I izađe Varvar zajedno sa stokom izvan sela, hodeći četvoronoške i hraneći se sirovom travom. Došavši u dubravu, on provede u njoj dvanaest godina nag, bez ikakve odeće na sebi. I koža na telu njegovom postade kao palmina kora; paljena sunčanom žegom, i pucajući od mraza, ona pocrne kao ugalj. I postade blaženi Varvar dobrovoljnim mučenikom.
Kada se navrši dvanaest godina takvog stradanja njegovog u pustinji, on bi Božjim otkrovenjem obavešten da su mu gresi oprošteni, i da će podvig pokajanja svog završiti mučenički, krvlju svojom. Tako jednom prilikom, idući po dubravi, blaženi Varvar se približi putu, na kome se behu zaustavili neki trgovci. Misleći da se to neka zver približi (jer ne videše dobro, pošto trava beše gusta), trgovci naperiše strele, i ustreliše ga sa tri strele; no prišavši mu, oni videše da su čoveka ustrelili, i užas ih spopade. A Varvar im reče da se ne boje i da ne tuguju, i ispriča im sve o sebi, i zamoli ih da o njegovoj končini izveste sveštenika toga sela. Rekavši to, on predade dušu svoju u ruke Božje.
Obavešten o tome od trgovaca, gorespomenuti sveštenik dođe tamo i vide telo blaženoga Varvara gde sija kao svetlost. Pošto izvrši nad mrtvacem propisano opelo, sveštenik ga sahrani na istom mestu na kome beše ubijen. Zatim od groba blaženoga Varvara stadoše bivati isceljenja od raznovrsnih neduga. I posle izvesnog vremena sabraše se ljudi sa sveštenikom, otvoriše grob, i obretoše da je telo svetiteljevo ne samo netruležno nego da i miro celebno toči. Zadivljeni, oni proslaviše Boga, pa veoma svečano preneše u svoje celo česne mošti svetoga Varvara i položiše ih u crkvi, diveći se divnom čovekoljublju i milosrđu Hrista Boga našeg, kome sa Ocem i Svetim Duhom čast i slava vavek, amin.[5]
 
PRENOS MOŠTIJU
SVETOG SAVE, PRVOG ARHIEPISKOPA SRPSKOG
 
Ovoga dana ustanovljeno je u našoj svetoj Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi da se praznuje prenos moštiju svetog i bogonosnog oca našeg Save, ravnoapostolnog prosvetitelja i učitelja Srpskog.
Prenos moštiju Svetitelja Save I bi za vreme blagočestivog kralja srpskog Vladislava 1237 godine, i to iz Trnova u manastir Mileševo. A to bi ovako.
Pošto prođe godina dana od blaženog usnuća Svetoga Save, (koje bi 13 januara 1236 g.) i od sahrane svetog mu tela u Trnovu, u crkvi Sv. Četrdeset Mučenika, sveblaženi namesnik njegov arhiepiskop Arsenije ražali se za Svetim kao za svojim ocem i učiteljem, pa dođe blagočestivom kralju Vladislavu i reče mu: „Nije lepo ni pred Bogom ni pred ljudima ostaviti oca našeg, ravnoapostolnog učitelja, darovanog nam od Hrista, koji je mnoge podvige i bezbrojne trude podneo radi Srpske zemlje i ukrasio je crkvama, kraljevstvom, arhiepiskopskim prestolom, episkopima, i svima ustavima i zakonima, da njegove svete mošti leže van njegova otačastva i prestola njegove Crkve, u tuđoj zemlji. Tvoja je dakle dužnost, da ga na svaki način iz tuđe zemlje preneseš u njegovo otačastvo“.
Kralj se veoma obradova predlogu arhiepiskopa Arsenija, pa posla svog najuglednijeg blagorodnika k svome tastu bugarskom caru Asepu sa molbom da mu da telo Svetoga Save, strica, učitelja i zaštitnika svoga. Pročitavši pismo, i čuvši i usmenu molbu od samog poslanika, car Asen se ožalosti, i odgovori: „Kada bi Sveti i sveto telo njegovo ležalo u nas bez časti i pažnje, pravedno bi bilo da ga tražite da biste mu ukazali poštovanje. Ali, pošto se Sveti upokojio u Bogu među nama, i pošto njegovo sveto telo, kao što vidiš, leži u crkvi Božjoj sa velikom počašću, šta onda zadajete truda i Svetome i nama, tražeći ga?“ I tako ga otpusti praznih ruku.
Kralj Vladislav opet posla k caru Asenu još veći broj blagorodnika, moleći i govoreći: „Ako sam našao milost pred tobom, roditeljem mojim, ne zatvaraj od mene otačko milosrđe; ne ostavljaj me da se tugom potapam u životu svom. Daj mi svete mošti svetog gospodina mog i oca, da ih prenesem u svoje otačastvo“. Car beše u nedoumici šta da radi, jer je smatrao da, lišiti se Svetoga, to je kao lišiti se carstva. Onda prizva patrijarha i svoje savetnike, i pitaše ih šta da radi, a oni mu rekoše da nipošto ne daje telo Svetoga, pošto velmože i sav grad negoduju zbog toga. Tada car napisa utešno pismo svome zetu, kralju Vladislavu, pa dodade i ovo: „Kada je Bogu bilo ugodno da se Sveti upokoji među nama, Hristovim vernima, onda ko sam ja da se protivim volji Božjoj, ili da se drznem uznemiriti grob i svete mošti Svetoga, utoliko pre što Sveti ništa nije zaveštao odnosno svog prenošenja? Sve, dakle, što god želiš i moliš od mene, sine moj, rado ću učiniti; samo me nemoj primoravati na ono što je nemoguće učiniti, jer mi i patrijarh i velmože i sav grad to zabranjuju“.
Videći da je car neumoljiv, kralj Vladislav beše u nedoumici šta da radi. No bojeći se ukora i sramote od ljudi i gneva od Boga, Vladislav se reši da sam ide svome tastu. I posla pred sobom glasnike, da dolazi sa mnogo svojih blagorodnika, episkopa i igumana. Car Asen dočeka svoga zeta daleko ispred grada sa svakom počašću i ljubavlju. No kralj Vladislav, pre no što uđe u carske dvore, zamoli cara za dopuštenje da sa svima svojima ode najpre u crkvu Sv. Četrdeset Mučenika, da se pokloni svome ocu i učitelju i velikom Božjem ugodniku. Prolivajući gorke suze i udarajući glavom o zemlju pred grobom Svetoga, kralj Vladislav mu se ispovedaše kao živome i moljaše ga da mu oprosti ako mu je što sagrešio. I govoraše: „Znam, oče, znam, moj greh najpre učini da ti pobegneš od mene i da se prestaviš van svoga otačastva, a i sada opet okamenjuje carevo srce da nam te neda. No sažali se na mene i previdi grehe moje! Iako zbog grehova mojih nisam dostojan nazvati se sin tvoj, ipak me ne odguruj kao porod brata tvoga, i primi mene koji se kajem pred tobom, oče! Vidi moju tugu i trud moj tebe radi, i čuj veru moju. Ne ostavljaj otačastvo tvoje radi koga si podneo mnoge podvige i trudove, niti me oblači u stid i sramotu, boraveći u tuđoj zemlji. Tvojim molitvama k Bogu usavetuj cara da moju molbu o tebi ispuni, da se ne vratim prazan i beznadežan i budem osramoćen nemajući tebe sa sobom, oče“.
Tako se Vladislav sa plačem dugo moljaše nad grobom, da mu i lice oteče od mnogih suza. A car ga pozva u dvor, i priredi mu slavlje veliko. No iduće noći caru se javi u snu anđeo Božji u obliku Svetoga Save i naredi mu da da Svetoga, da ga odnesu u zemlju naroda njegova. Car se silno prepade zbog toga, i sutradan ispriča svoje viđenje patrijarhu i velmožama. Oni mu rekoše da je san istinit i da je to poseta od Boga radi Svetoga, i savetovahu cara da da Svetoga da ga odnesu u njegovu zemlju, da mu carstvo ne bi snašla neka beda. I tako car, dozvavši svoga zeta Vladislava, ispuni njegovu molbu i dozvoli mu da uzme telo Svetiteljevo.
Vladislav, koji nije očekivao da će tako lako dobiti dozvolu od svoga tasta, radosno se pokloni caru i iz sve duše mu zahvali, jer svom dušom osećaše da se time obogatio bogatstvom dragocenijim od svih carskih riznica. Pošto sa episkopima u hramu bi otslužena sveta Liturgija, onda bi otvoren njegov česni grob. Telo Svetoga bi nađeno potpuno celo i netljeno, i kao da spava; vlasi glave i brada njegova behu svetle i cele, i miomir kao najlepši miris razli se po celom hramu. Tako isto i drvo i prah groba Svetiteljevog Bog obogati prijatnim mirisom i isceljenjima, tako da, čuvši za sve to, trnovski građani se u gomilama skupiše da vide Svetoga i dobiju od njega isceljenje od svojih neduga. I dogodiše se tada mnoga čudesna isceljenja, o kojima se govori opširnije u Žitiju Svetiteljevom (pod 14. januarom). Čuvši za mnoga čudesa Svetoga, kralj Vladislav se poboja da se car ne pokaje što je pristao da nose Svetoga, pa zapovedi da odmah podignu Svetoga i krenu na put u Srbiju. A građani Trnova, a i oni iz unutrašnjosti, dugo su potom dolazili k Svetiteljevom grobu, donosili svoje bolesnike, i dobijali isceljenja.
Noseći svete mošti svetog strica svog u svoju zemlju, blagočestivi kralj Vladislav radosno hitaše ispred kivota, kao nekada car David ispred Kovčega Zaveta, pojući psalme. A kad se približi sa svetim moštima Svetoga, blaženi arhiepiskop Arsenije izađe na susret sa episkopima, igumanima, blagorodnicima i mnoštvom verujućih, i učiniše dostojno poklonjenje Svetome, i celivaše svete mošti njegove kao Božjeg ugodnika. Kad narod Srpski ču o dolasku Svetoga, slivaše se sa svih strana da vidi i da se pokloni. A Bog bogato davaše blagodat od moštiju Svetoga onima koji ih se sa verom dotiču. I mnogi bolesnici molitvama Svetoga dobiše isceljenja od neduga svojih. Kralj i arhiepiskop, sa episkopima, igumanima, monasima, blagorodnicima i mnoštvom naroda, nošahu Svetoga u velikoj radosti sa psalmima i pesmama. I kad stigoše u manastir Mileševo, zadužbinu kralja Vladislava, tu ga u crkvi Svetog Vaznesenja Gospodnjeg česno položiše u grob koji mu kralj Vladislav beše spremio. I blagočestivi kralj priredi veliko praznično slavlje u spomen Svetoga Save.
Posle ne mnogo vremena, jednom bogobojažljivom i pobožnom prepodobnom starcu u manastiru Mileševu javi se u snu Sveti Sava govoreći, da njegove svete mošti izvade iz groba i polože ih ispred groba u crkvi. To bi učinjeno: podigoše iz groba presveto telo njegovo čitavo i netruležno i miomirisno, i staviše ga napred u crkvi, svima na viđenje, poklonjenje i isceljenje. I potom biše od svetih moštiju mnoga čudesna isceljenja, kao što o tome opširno govore životopisci Svetoga – Teodosije i Domentijan.
Molitvama Svetoga oca našeg Save Čudotvorca, Gospode Isuse Hriste, Sine Božji, pomiluj Srpski rod i sve Pravoslavne, amin.
 
SPOMEN PREPODOBNOG I BOGONOSNOG OCA NAŠEG
SERAFIMA, SA GORE DOMBO KOD LEVADIJE[6]
 
Prepodobni Serafim beše rodom iz malog sela Zeli kod Talandija u Beotiji (Grčka), od roditelja pobožnih i vrlinskih. Još kao odojče on projavljivaše svoje buduće podvižništvo time što sredom i petkom odbijaše da pre zalaska sunca sisa mleko iz majčinih grudi. Roditelji ga krstiše davši mu ime Sotirije, a kada napuni sedam godina dadoše ga mesnom svešteniku da se kod njega uči pismenosti i Svetom Pismu. Mladi Sotirije brzo napredovaše u nauci, kao uostalom i u celokupnom svom vladanju i ponašanju.
Čitajući Sveto Pismo i Žitija svetih Otaca ovaj pobožni mladić se vrlo rano odluči da svoj život posveti isključivo Bogu, i zato se reši da pođe u manastir. Roditelji ga zadržavahu moleći ga da ih ne ostavlja same nego da najpre sačeka da oni otidu sa ovoga sveta, no prepodobni ostade nepokolebljiv u svojoj odluci. Uzevši blagoslov od svojih roditelja on se udalji u omanji manastir posvećen svetom Proroku Iliji, koji se nalažaše na sat hoda od sela na brdu zvanom Karkara. Tu se on podvizavaše u jednoj pećini a u njenoj blizini sagradi mali hram koji posveti Hristu Spasitelju. Zbog čestih poseta roditelja, srodnika i poznanika on bi prinuđen da se uskoro udalji i otide u manastir Svetih Besrebrenika blizu Talandija. Međutim, iz istog razloga on i tu dugo ne ostade, nego otide u Sagmatijsku goru, između Tebe i Evije, u tamošnji manastir Svetog Preobraženja Spasiteljevog, u kojem manastiru se čuvaše jedno veće parče Časnog i Životvornog Krsta Gospodnjeg. Iguman i bratija toga manastira sa ljubavlju prime blaženog Sotirija, i videći njegovu savršenu poslušnost i ostale vrline i podvige, uskoro ga postrigu u anđelski monaški čin davši mu monaško ime Serafim. Ne prođe mnogo vremena a prepodobni bi udostojen i đakonskog i svešteničkog čina.
U ovom manastiru prepodobni provede punih deset godina u strogim podvizima, a onda zažele da se udalji u samoću te zato zamoli igumana i bratiju za blagoslov. Pošto dobi traženi blagoslov on krete na put, i putujući tako stiže na goru zvanu Dombos u oblasti Levadije u Staroj Grčkoj. Zaustavivši se na tom mestu on podiže malu crkvu koju posveti Spasitelju, a onda podiže i nekoliko kelija. U ove kelije on uskoro primi izvestan broj monaha koji dođoše da žive sa njim. U podvizima sa ovom bratijom prepodobni Serafim provede punih deset godina, a kada se njegovo vrlinsko življenje i ovde proču i njemu počeše dolaziti posetioci iz okoline, on opet zažele usamljenički život i zato se udalji sam u neku goru dalje od manastira. Posle jednog javljanja Presvete Bogorodice njemu bi zapoveđeno od Nje da sagradi veći manastir u blizini sela Dombosa. Prepodobni bi poslušan toj nebeskoj viziji, i zato, otkupivši najpre od seljaka zemlju potrebnu za manastir, on sam pođe u Carigrad da od vaseljenskog patrijarha dobije dozvolu za podizanje manastira. Sa dobijenom dozvolom on se brzo vrati i odmah otpoče graditi stavropigijalni manastir u čast Hrista Spasitelja.
Ali lukavi dobromrzac đavo ne ostavi svetoga na miru. On nahuška neke ljude iz okoline te oni pođoše i lažno oklevetaše prepodobnog kod turskog zapovednika u Levadiji. Poverovavši ovim njihovim klevetama turski starešina posla vojnike da prepodobnoga dovedu vezana u Levadiju. Uhvativši svetoga i vezavši ga, Turci ga stadoše tući i zlostavljati tako da ga učiniše skoro polumrtvim, a i česnu mu glavu razbiše, što se i do danas vidi na samim njegovim svetim moštima. Sva ova njihova zlostavljanja blaženi Serafim krotko i nezlobivo podnošaše i ni malo ne mržaše svoje neprijatelje. Šta više, on žednim turskim vojnicima, svojim mučiteljima, na čudesan način izvede vodu iz stene i tako oni svoju žeđ utoliše, jer vreme beše veoma žarko. Ovo dobročinstvo svetiteljevo toliko odobrovolji njih da oni, uverivši se u njegovu nevinost, pustiše ga slobodna da se vrati natrag u manastir. Vrativši se natrag, prepodobni sa bratijom nastavi zidanje manastira i ubrzo ga dovrši. Blagodareći širenju glasova o vrlinama prepodobnoga, u novi manastir se ubrzo sabra dosta nove bratije, revnosnih podvižnika vrline i knjige.
Pošto tako mirno završi podizanje manastira, prepodobni Serafim požive još tri godine sa svojom bratijom i onda se pripremi za preseljenje ka Gospodu. On jasno predvide vreme svoje končine i zato blagovremeno prizva k sebi bratiju, to jest svoju duhovnu decu, i mudro ih pouči nauci Gospodnjoj i osobito velikoj vrlini molitve. Potom mirno predade duh svoj u ruke Gospoda svoga, Kome je od detinjstva usrdno služio. Njegovo prestavljenje bi na dan Prepolovljenja Pedesetnice 6. maja 1602. godine. Shodno njegovoj poslednjoj želji njegovo telo bi pogrebeno u njegovom starom manastiru, no posle čudesnog proslavljenja svete mu mošti biše prenesene u hram njegovog novog manastira, podignutog njegovim sopstvenim rukama.
Prepodobni Serafim bi i za života i po smrti veliki čudotvorac, Božjom blagodaću i svojim molitvama isceljujući mnoge bolesnike i nevoljnike. Tako, na primer, on isceli dva đavoimana mladića: jednoga poslušnika iz manastira Svetih Arhangela, po imenu Georgija, i drugoga po imenu Dimosa, iz rodnog sela svetiteljevog zvanog Zeli. Isto tako i na svetim moštima svetiteljevim dešavahu se mnogobrojna čudesna isceljenja i uslišenja na slavu Hrista Boga našeg, Kome neka je sa Ocem i Svetim Duhom slava, čast i bogopoklonjenje u sve vekove. Amin.
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
DIMITRIJANA
 
Za svoju veru u Gospoda Hrista strelom ubijen.
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA
DANAKTA, MESIRA I TERINA
 
Postradali za Gospoda mačem posečeni.
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
DONATA
 
Izrešetan strelama postradao za Hrista.
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA
VAKHA, KALIMAHA I DIONISIJA
 
Za veru u Hrista mačem posečeni.[7]
 


 
NAPOMENE:

  1. Zemlja Uz nalazila se jugoistočno od Palestine, iza Mrtvog Mora; ili još istočnije prema Haldeji, gde je i Avramov otac živeo.
  2. Julijan Otstupnik, bratanac Konstantina Velikog, sin njegovog brata Julija Konstancija, rođen 331 godine. Godine 345 zajedno sa bratom Galom bi od Konstancija poslat na zatočenje u Kapadokiju, gde pod strogim nadzorom provede šest godina. Posle zatočenja on od 351 god. provede nekoliko godina u Kimodiji, gde se oduševljavaše izučavanjem filosofije. Godine 355 Konstancije ga postavi za načelnika vojske u Galiji. Tu on umeđaše da pridobije ljubav vojske, koja ga 361 g. i proglasi za cara. Izučavanje filosofije pod rukovodstvom učitelja neznabošca, razdori među hrišćanima zbog arijanskih smutnji, mržnja prema Konstanciju, sve to izazva u Julijanu mržnju i prema veri njegovog tlačitelja – hrišćanstvu. On postavi sebi za cilj: vaspostaviti neznaboštvo a uništiti hrišćanstvo. Ali svi njegovi napori pretrpeše potpun krah. On pogibe 363 g. u ratu sa Persijancima, i poslednje reči njegove behu: νενικήσας Γαλιλαιε = pobedio si, Galilejanine!
  3. Franci – savez germanskih naroda na Donjoj Rajni.
  4. Komitima su se nazivali carski telohranitelji. Kasnije se ova titula stala primenjivati na visoke državne službenike: prokonzule, upravitelje pokrajina, gubernatore.
  5. Ovaj sveti spominje se i 15 maja, gde videti još neke pojedinosti iz njegovog života.
  6. Žitije i službu napisao mu je njegov savremenik episkop Talandijski Neofit Metaksas (kasnije mitropolit Atinski). Štampana je prvi put na Egini 1828 g., a zatim u Atini 1855 i 1885 g.
  7. Videti o njima pod današnjim danom: Stradanje svetog mučenika Varvara vojnika i drugih s njim.

Jedan komentar

  1. Slava Bogu na ovom sajtu i hvala svima koji su se potrudili da stave žitija svetih ovde. Sad možemo bilo gde da ih čitamo:). Jako radosna vest. Bilo bi dobro da neko prevede i ns Engleski.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *