NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » ŽITIJA SVETIH ZA MAJ

ŽITIJA SVETIH ZA MAJ

 

ŽITIJA SVETIH
 
5. MAJ
 
ŽITIJE I STRADANJE SVETE VELIKOMUČENICE
IRINE
 
U ona vremena kada propoveđu svetih apostola zasija svetlost svete vere hrišćanske ljudima pogruženim u tamu idolopokloničkog neznabožja, življaše u gradu Magedonu[1] mali car, po imenu Likinije[2]. On imađaše ženu koja se zvala Likinija. Njima se rodi kćer koju nazvaše Penelopa. Kada ona poodraste i napuni šest godina, pokaza se neobično lepa u licu, te lepotom svojom prevazilažaše mnoge svoje vršnjakinje. Otac njen sagradi za nju daleko od grada na veoma živopisnom mestu kulu sa mnogo odeljenja, koja sva behu bogato i raskošno nameštena i ukrašena. Naslonjače, stolovi, svetnjaci, postelje, posuđe, sve to bejaše od čistoga zlata. U takvu kulu nastani car svoju kćer Penelopu sa trinaest divnih devojčica, i ponamešta tamo svoje zlatne bogove, idole, da čuvaju njegovu kćer. I odluči car da ona živi u toj kuli do svog punoletstva, dok ne stigne za udaju. I odredi neku česnu ctaricu Kariju da joj bude vaspitačica, da stalno bude pored nje, i da s njom bude za trpezom, i poveri joj upravu nad svima devojčicama. Osim toga Likinije postavi svojoj kćeri za učitelja jednog čestitog i blagorazumnog starca, po imenu Apeliana, da svaki dan dolazi kod nje i uči je knjižnoj mudrosti. I tako devojčica provede šest godina i tri meseca. A kad napuni dvanaest godina, otac njen stade razmišljati za koga od uglednih kneževskih sinova da je uda.[3]
Jednom kada devica seđaše u svojoj sobi, k njoj ulete kroz otvoreni prozor sa istoka golub, noseći u kljunu maslinovu grančicu, spusti grančicu na sto, pa odmah izlete napolje. Zatim kroz čas ulete u sobu orao sa vencem od raznovrsnog cveća, spusti venac na sto, i izlete iz sobe. Potom kroz drugi prozor ulete gavran, noseći u kljunu malu zmiju, koju spusti na sto, pa odlete odmah. Posmatrajući sve to, čuđahu se tome zajedno i devica i njena vaspitačica, i ne znađahu šta to ima da znači. I kad učitelj Apelian dođe k njima u svoje vreme, one mu to ispričaše. A Apelian, potajni hrišćanin i prozorljivac, razmisli u sebi, pa reče Penelopi: Znaj, kćeri careva Penelopo, golub označava tvoju dobru narav, krotost, tihost, devičansku celomudrenost; a maslinova grančica označava blagodat Božju, koja će ti se dati kroz krštenje. Visokoletni orao, izobražavajući sobom cara i pobeditelja, označava to da ćeš ti carovati nad svojim strastima, i da ćeš, uzvisivši se bogomislijem, pobediti neprijatelje kao što orao pobeđuje rđave ptice; a venac od cveća označava nagrade koje ćeš za svoje podvige dobiti od Cara Hrista u nebeskom carstvu njegovom, gde ti se sprema neistrunljivi venac večne slave. Gavran sa zmijom označava neprijatelja – đavola, koji želi da ti nanese tugu, nevolju i gonjenje ljuto kao zmija. No znaj, device, Veliki Car koji gospodari nebom i zemljom, želi da te zaruči sebi za nevestu, i ti ćeš Njega radi pretrpeti mnoge muke.
Slušajući svoga učitelja, Penelopa slagaše reči njegove u srcu svom, i srce se njeno stade zagrevati ognjem božanske ljubavi. A sutradan pope se na kulu kod Penelope otac njen, car Likinije, sa caricom i sa dvorjanima, želeći da je vidi i da porazgovara sa njom o njenoj udaji. I videvši gde lice njeno blista lepotom kao lučem sunčane svetlosti, on se neobično obradova, i reče joj: Eto, čedo moje milo, ti si već stigla za udaju. Stoga mi reci, kojeg ti se kneza sin najviše dopada, da bih te udao za njega. – I on joj poimence nabroja sinove mnogih obližnjih knezova. A Penelopa odgovori svome ocu: Oče, daj mi sedam dana na razmišljanje, pa ću ti odgovoriti. Otac pristade na njen zahtev, i ode u svoj dvor.
Kada Likinije ode, Penelopa priđe idolima i reče im: Ako ste bogovi, onda me čujte: eto, otac moj hoće da me uda, a ja bih želela da ostanem u devstvu, jer životne brige ometaju da se služi Bogu. Kažite mi dakle, da li da se udam ili ne?
Nemi idoli ćutahu, jer behu bezdahni. Pljunuvši na njih, Penelopa se okrenu na Istok i, pogledajući u nebo, reče: Ako si istiniti Bog Ti koga galilejani propovedaju, molim Te: reci mi, da li da se udam ili da zauvek ostanem devojkom? – A kako beše veče, Penelopa zadrema, i vide u snu anđela Božjeg koji joj govoraše: Penelopo, od sada se nećeš zvati Penelopa već Irina, jer ćeš mnogima biti pribežište i mirno pristanište,[4] i preko tebe će se mnoge hiljade ljudckih duša obratiti Bogu i spasti se. Tvoje ime biće veliko i divno u vaseljeni. Ono pak što ti starac Apelian reče odnosno ptica koje ci videla, istina je jer Duh Božji govoraše kroz njegova usta. Noćas će doći k tebi čovek Božji Timotej[5], od svetog apostola Hristovog Pavla naučen hrišćanskoj veri i posvećen za prezvitera. On raznosi po crkvama poslanice apostola Pavla. On će ti dati sveto krštenje i naučiće te šta treba da radiš.
Rekavši to, anđeo postade nevidljiv. A Penelopa, došavši k sebi, veoma se obradova i s nestrpljenjem stade očekivati dolazak prezviterov. I stvarno, posle kratkog vremena dođe u kulu čovek Božji Timotej, anđelom vođen i doveden u kulu. Devica ga radosno primi. I on sedavši stade učiti hrišćanskoj veri nju, njenu vaspitačicu i sve ostale device. I reči njegove svima njima behu slatke. I pošto ih pouči koliko treba o istinitom Bogu Isusu Hristu, i o svetoj veri u Njega, i o tajnama hrišćanskim, on krsti Penelopu u ime Oca i Sina i Svetoga Duha, i dade joj novo ime Irina. I na taj način unevesti je Hristu, zavetovavši je da do kraja čuva devstvo svoje u celomudrenosti. Sveti Timotej isto tako krsti i vaspitačicu njenu Kariju i sve služavke njene. Zatim okrepi Irinu da bude hrabra u mučeničkom podvigu koji ima primiti za Gospoda svog Isusa Hrista, istinitog Boga, i Besmrtnog Ženika svog. Posle toga sveti Timotej blagoslovi Irinu, njenu vaspitačicu, i njene vršnjakinje, dade im apostolske poslanice i, poverivši ih blagodati Božjoj, otputova. A blažena Irina sa služavkama svojim dan i noć hvaljaše i blagodaraše Boga, i usrdno izučavaše apostolske poslanice što joj ostavi sveti Timotej. Zlatne pak idole očeve, svakog posebno bacaše kroz prozor dole i propraćaše rečima: Ako ste bogovi, spasite se sami! – Padajući s tolike visine na zemlju, idoli se razbijahu i u prah rasipahu, a svetiteljka se potsmevaše nemoći njihovoj, i radovaše se o Gospodu svom Isusu Hristu, istinitom Bogu.
A kada prođoše sedam dana, otac i mati Irinina sa velikašima dođoše opet k njoj na kulu i govorahu joj o braku. Ona im onda odgovori, govoreći: Znajte sigurno, ja sam sluškinja Hrictova; u Njega verujem; Njega, večnog Nebeskog Cara ljubim; i unevestih se Njemu, čistom, neprolaznom i besmrtnom Ženiku; a za drugog ženika neću da znam, niti ću se pokloniti drugome Bogu, jer nema Boga osim Njega. Zar ne videste pogibiju bogova vaših, koje pobacah kroz prozor na zemlju? Gle, oni ne mogoše pomoći sebi! Kako onda mogu pomoći vama? Uzaludna je nada vaša u njih, uzaludan je trud vaš i troškovi vaši oko idola. Zlato i srebro trebalo je razdati nevoljnima, ništima, sirotama i udovicama; a vi dozvaste majstore, iskovaste sebi bezdahne bogove, i time lišiste sirotinju milostinje. Na taj način vi postadoste neprijatelji Bogu živome, a sluge đavolima. Ali, dokle ćete ludovati kao nezauzdani konj? Kada ćete jednom poznati Boga živoga, Boga koji može umrtvljavati i oživljavati? A kada svetlost Božja zasija u srcima vašim, onda će pobeći od vas đavo, koji odvlači ljude iz svetlosti u tamu, iz zaštite Božje u pogibao, sa pravog puta na krivi. No vi se najpre potrudite sada da pobegnete od đavola, jer je on gorak i ljut. On je Satana, sablaznitelj, pokriva oči srca vaših, da ne biste poznali istinu. No ja se tebi naročito obraćam, o oče, kako bi poznao Boga koji je sve rečju stvorio. Kada ti ono namisli da sazidaš ovu kulu za mene, ti sabra za taj posao mnogo ljudi: tri hiljade i pet stotina radnika i trista nadzornika, pa ipak jedva uspeše da za devet meseci sagrade kulu. A Bog večni jednom rečju svojom satvori nebo i sunce, mesec i zvezde, svetlost i tamu, i svetlost nazva dan, a tamu nazva noć. On zasnova tešku zemlju na vazduhu, zapovedi vodama da teku na korist našu, uzraste razno drveće, rasporedi vremena, godine i mesece, sazdade zverinje i stoku na zemlji, ptice u vazduhu i ribe u vodama; naposletku prečistim rukama svojim stvori čoveka uzevši prah od zemlje, i postavi ga za gospodara vaseljene pokorivši mu cve. Sve to izvrši Bog za šest dana Rečju svojom, koja je Jedinorodni Sin njegov, Isus Hristos, pre svih vekova rođen od Njega bez matere, savečan Njemu i saprestolan, a koji se u poslednje vreme dejstvom Svetoga Duha ovaploti i rodi bez oca od Prečiste Prisnodjeve Marije i požive među ljudima čineći bezbrojna čudesa: slepima je vid davao, gubave očišćavao, uzete podizao, mrtve vaskrsavao. Jevreji Ga iz zavisti raspeše, pošto On sam blagovoli da postrada radi našega spasenja. Ali On posle svoje smrti i pogrebenja vaskrse u treći dan silom svoga Božanstva, uznese se na nebo, sede s desne strane Boga Oca, nisposla Svetoga Duha na svoje svete učenike i posla ih u svet, da prosvećuju pomračene, obraćaju zabludele i spacavaju propale, jer On želi da se svi spasu, i milost njegova prema rodu ljudskom neće prestati nikad.
Dok svetiteljka govoraše ovo, svi je s naslađivanjem slušahu. I uzevši milu kćer svoju, car i carica je povedoše u grad. U susret carevoj kćeri izađoše sve gradske device sa vencima na glavama, klicahu i klanjahu joj se; a sav narod, slegavši se i zauzevši uzvišenija mesta na zidovima i krovovima kuća, radosno klicahu i veličahu prekrasnu devicu Penelopu. I kad se približiše carskoj palati, sveta Irina ugleda demona koji joj dovikivaše: Device, u ovom gradu nema ničeg zajedničkog između mene i tebe; idi iz našeg grada, jer ovde ne živi niko od hrišćana. Svetiteljka mu na to reče: Naređujem ti imenom Gospoda Isusa Hrista da mi kažeš, ko si ti? On joj odgovori: Ja sam demon što živi u idolu Apolona, učitelj bludočincima i preljubočincima, pomoćnik vračarima, vođ lopovima, drug bludnicima, sadrug pijanicama; radujem se krvoproliću; nastavnik sam svakoj nepravdi i laži; otac sam svakome zlu. Evo, ponovo ti kažem: idi iz ovog grada našeg, inače ću podići protiv tebe oca tvog, razjariću ga gnevom protiv tebe i on će te ubiti.
Ovaj glas demonov mnogi čuše, ali njega samog ne videše. No blažena Irina zapreti mu govoreći: Ja ti naređujem imenom Gospoda Isusa Hrista da ideš iz ovog grada. – I uzdrhtavši, demon postade nevidljiv. Zatim demon razvrati srce carevo i pobudi ga na gnev i jarost protiv kćeri. I dozvavši caricu, reče joj: Šta da radimo? Naša kći je prelašćena. Ah, zašto sazidah tu kulu! Ja sam hteo da sačuvam svoje dete, a ono – ja ga pogubih. Sada su propale sve moje nade. Carica mu na to odgovori: Ti govoriš nerazumne reči. Jer čime se to prelasti kći naša, i kakvo to zlo vidiš u njoj? Car joj odgovori: Ona u Hrista veruje, a bogove naše odriče. Carica mu na to reče: Neka propadnu bogovi koji nisu stvorili nebo i zemlju, a kći moja udostoji se slave Cara Hrista koji je pozva u život večni.
Razgnevivši se, car naredi da caricu izbace iz dvorca. Jedna od služavki otrča i izvesti o tome Irinu. Ova onda ode ocu svome. Kad je car ugleda, pokunjen obori glavu. No potstican đavolom, on je besneo od gneva u srcu svom. I sveta Irina upita oca svog: Zašto je tužno lice tvoje, oče? Carevina je tvoja mirna, tebi ne grozi rat; evo ja, kći tvoja, dođoh k tebi, i otkuda naiđe na tebe ta tuga? Car joj odgovori: Bilo bi mi bolje da te nisam rodio, kćeri. Jer za tebe sazidah prekrasnu kulu, ponameštah u njoj bogove moje zlatne da te čuvaju, i zlatom ukrasih stubove i postelje, a ti mi za dobro uzvrati zlom. Sveta ga Irina onda upita: Kaži mi, oče, kakvo ti zlo ja učinih? Car joj odgovori: Zar je malo zlo to što govoriš da je Hristos – Bog, a mojih se bogova odričeš? Svetiteljka mu reče: Oče, ja nikakvo zlo ne učinih time što verujem u Hrista – istinitog Boga, i što nadu svoju polažem u Njega a ne u idole tvoje. Na to car grozno viknu: Prinesi žrtvu bogovima, Penelopo! Svetiteljka mu odgovori: Ne menjaj moje ime, oče; ja se ne zovem Penelopa već Irina, jer mi ovo ime dade anđeo u viđenju i prezviter u svetom krštenju. Car onda besno povika: Prinesi žrtvu bogovima, tuđi porode a ne moj! Sveta Irina odgovori: Neću da prinesem žrtvu demonima! To te oni potstiču na gnev; blagodareći njima ti ćeš se mučiti u ognju sa neznabošcima.
Van sebe od gneva, car naredi da je vežu i bace pod noge besnim konjima, da je kopitama raznesu. I kad se ova naredba stade privoditi u delo, dođe sam car da vidi smrt njenu. No gle, najbesniji konj se otkinu, polete na cara i, dohvativši mu zubima desnu ruku, iščupa je iz ramena, a samog cara izgazi namrtvo, pa se krotko vrati na svoje mesto. I svi konji postadoše krotki kao jagnjad, i ne kosnuše se svete Irine. A konj što izgazi cara, po Božjem naređenju progovori ljudskim glasom, i veličaše svetu mučenicu govoreći: Blažena si ti, golubice Hristova, jer si satrla zmiju.[6] Ti si na zemlji slavna, a na nebu ćeš biti s ljubavlju primljena: bićeš uvršćena među pravednike; večna svetlost i dvori Besmrtnog Ženika očekuju tebe kao mudru i hrabru devicu, jer iako si po telu žena, ti duhom junački vojuješ.
Kada sa svete Irine skinuše okove, ona molitvom vaskrse svoga mrtvog oca i isceli mu ruku. I verova u Hrista car i carica, i sav dom njihov, i mnogo naroda, ukupno do tri hiljade ljudi. Uskoro zatim car Likinije ostavi presto, da bi slobodnije služio Gospodu Hristu, i sa svojom suprugom i domaćima nastani se u kuli koju beše podigao za svoju kćer. A sveta Irina ostade u gradu, učeći ljude hrišćanskoj veri, i mnoge privodeći Hristu Bogu. Življaše ona u domu svoga učitelja, starca Apeliana.
Posle Likinija na presto dođe drugi car, po imenu Sedekija. Saznavši za Irinu, on dozva k sebi starca Apelijana i upita ga: Da li se kod tebe nalazi careva kći Irina? Apelian odgovori: Da, care, kod mene je. Car ga upita: Ne znaš li šta ona misli? Starac odgovori: Ona misli ono što i ja i svi koji znaju Boga istinitog: posti se svaki dan do večera, a uveče pojede malo parče hleba i popije jednu čašu vode; za drugu trpezu ona ne zna; postelje nema i odmara se malo na goloj zemlji; ona dan i noć provodi u molitvama k Bogu, i zanima se čitanjem božanstvenih knjiga.
Čuvši to, car se začudi i posla eparha[7] po Irinu da je česno dovede. Došavši k njemu sveta Irina reče: Raduj se, care! Car joj odgovori: Raduj se i ti, čudna device! Devica ga upita: Zašto si me zvao? Car joj odgovori: Hajde da sednemo i u miru i ljubavi porazgovaramo. Sveta devica mu na to reče: Ja ispunjujem reči Svetoga Pisma koje kaže: Sa bezbožnicima ne sedim i sa zakonoprestupnicima se ne mešam (Ps. 25, 4). Car je upita: Zar smo mi zakonoprestupnici? Svetiteljka mu odgovori: Svaki mnogobožac, koji ne zna istinitog Boga i klanja se idolima, jeste zakonoprestupnik. Car joj na to reče: Ti me i protiv moje volje teraš da te stavim na muke i da te ne štedim, iako si careva kći. Sveta Irina mu odgovori: Zašto onda uzalud gubiš vreme na razgovor sa mnom? Hajde, stavi me na muke, jer sam ja gotova na sve muke za Boga mog. Car joj onda reče: Mani se budalaština, devojko, i prinesi bogovima žrtvu. Svetiteljka mu odgovori: Uzalud se uznemiravaš, care, podbadan Satanom; znaj nasigurno, ja neću poslužiti demonu, niti ću poštedeti telo svoje kad je u pitanju Hristos, Gospod moj.
Sav razjaren, car se stade savetovati s eparhom na koji način da umori devojku. I naredi mučitelj te iskopaše dubok rov i napuniše ga zmijama i svakovrsnim gmizavcima, pa vrgoše u njega svetu devicu. No ona ostade tamo u toku deset dana živa i zdrava, jer anđeo Gospodnji siđe sa njom u rov i sačuva je nepovređenom, dok sve zmije i ostali gmizavci pocrkaše.
Kad car Sedekija saznade da je mučenica živa u rovu, začudi se, i mišljaše da ona činima opčini gmizavce i pomori ih. I naredi car da je izvuku iz rova i dovedu k njemu na sud. I sevši na sudilištu, on joj reče: Prinesi žrtvu bogovima koji te poštediše, jer oni pomoriše zmije a tebe sačuvaše živu, da bi poznala njihovu silu i dobrotu i poklonila im se. Svetiteljka mu na to odgovori: O bezumniče prelašćeni Satanom, koga ja zgazih! Zar su ikada drveni i kameni bogovi umrtvljavali zmije? No ubrzo ćeš ti sam sa bogovima tvojim kojima služiš biti vrgnut u rov ada preispodnjeg, i potonućeš u tamu najkrajnju, spremljenu ti od Satane; onde će biti plač i škrgut zuba.
Car onda, dišući jarošću, dozva drvodelje sa željeznom testerom i naredi im da prestružu svetu devojku. Kada je privezaše za drvo i stadoše strugati, testera se ne doticaše tela devojčinog i pritupljivaše se kao o kamen; najzad puče po sredini. Tada donesoše drugu testeru, no i ona se prelomi. A oni što je strugahu popadaše, izranjaviše sebe o prelomljene testere, i pomreše. Najzad bi donesena treća testera, najoštrija i najjača, i car Sedekija naredi da njome stružu devicu po bedrima. Svezavši devicu, oni je položiše na zemlju, ogroman kamen metnuše joj na grudi, i stadoše strugati njeno sveto telo. Ovoga puta testera dodirnu njeno telo i iz njega poteče krv. Na to se nasmeja car Sedekija i reče mučenici: Gde je Bog tvoj? Neka cada dođe i pomogne ti, ako ima snage. – Pri ovim rečima Sedekijinim iznenada sinu munja, tresnu strašan grom i nastade oluja, a sluge što strugahu telo svete mučenice popadaše kao mrtvi. Car pak od straha pobeže u svoj dvorac, i narod se dade u bekstvo. I kao da se nebo prolomi pade velika kiša sa silnim gradom, te mnogi od mučitelja biše ubijeni gromom i gradom. A anđeo Gospodnji, sišavši s neba, skide kamen sa grudi cvete mučenice, isceli joj rane i podiže je zdravu. Videvši ovo čudo, osam hiljada ljudi poverovaše u Hrista.
Posle toga, nahuškan od đavola, car ponovo naredi da se svetiteljka uhapsi. I ponovo se stade dogovarati sa eparhom na koji način da je pogubi. I izmisliše za nju ovakvu smrt: vezaše je za vodenični točak, da bi je pri okretanju pokidao. No kada pustiše vodu pod točak, voda se zaustavi kao da se skameni, i nijedna kap ne poteče, i svetiteljka ostade nepovređena. A car sa savetnicima svojim povika: O, kako je velika sila ove čarobnice! Gle, ona pretvori vodu u neko drugo veštastvo. – Narod pak, posmatrajući ovakvo čudo, pobuni se protiv cara, i uz silnu graju i viku stade se bacati kamenjem na njega, i proteraše ga iz grada. I on, došavši u svoju postojbinu, požive tamo sedam dana i umre od muke, besa i stida.
Posle Sedekijine smrti sin njegov Savah, želeći da odmazdi za sramotu svoga oca, sabra veliku vojsku, oko sto hiljada, i krenu u rat protiv grada Magedona. Saznavši za ovo, žitelji ovoga grada se prepadoše, zatvoriše gradske kapije, i rekoše svetoj Irini: Zbog tebe ćemo izginuti. – No ona im reče da se ne boje, pa se pomoli Bogu govoreći: Gospode, Ti koji si nekada uslišio molitvu proroka tvog Jeliseja, usliši i moju molitvu: nevidljivo porazi ovaj narod koji je krenuo da razori naš grad, oslepi neprijatelje tvoje, da bi razumeli da si Ti jedini Bog.
I Gospod odmah usliši njenu molitvu, te porazi slepilom cara i svu vojsku njegovu. Car Savah shvati da to Irina navede slepilo na njega i na vojsku njegovu, pa joj posla izaslanika ca ovakvom molbom: Sada znam da je sila Boga tvog nepobediva; molim te dakle, pomoli se Bogu svom za mene i za moju vojsku, da progledam i ja i moja vojska. – Sažalivši se, svetiteljka satvori prilježnu molitvu ka Gospodu svih, te progleda car i sva vojska njegova. Onda car posla u grad građanima ovakve reči mira: Primite me za cara, kao što i oca mog imađaste za cara, a ja vam praštam sramotu što nanesoste mome ocu. – Videći silnu vojsku carevu, građani sklopiše sa njim mir, pa mu otvoriše kapije gradske, pokloniše mu se i priznaše ga za svog cara.
Kada se Savah učvrsti na carskom prestolu, natutka ga đavo te se razgnevi na svetu Irinu i, dozvavši je k sebi, reče joj: Opraštam gradu njegovu krivicu, a na tebe sam ljut zato što si digla bunu protiv moga oca, te ga kamenjem tukoše. No hoćeš li da i tebi oprostim, onda mi ispuni volju: prinesi bogovima žrtvu, i bićeš slobodna. – Svetiteljka izruži cara zbog njegovog bezumlja, te ga time još više razjari. Car naredi da je bace u tamnicu, pa se stade dogovarati sa svojim velikašima na kakve muke da je stavi. Međutim svetiteljka provede u tamnici sedam dana. Tu joj se javi Gospod Hristos koji joj reče: Ne boj se, kćeri moja, jer sam s tobom ja koji te krepim.
Potom car naredi da mučenicu izvedu iz tamnice, da joj ukucaju u pete gvozdene klince i natovare na leđa vreću punu peska, pa da je onda gone do određenog mesta, udaljenog od grada oko pet potrkališta. Sluge metnuše uzdu u usta svetoj mučenici, pa je kao skota poteraše ka određenom mestu. A svetiteljka trčeći govoraše k Bogu: Vaistinu sam kao skot pred Tobom Gospode. Ali sam svagda kod Tebe, Ti me držiš za desnu ruku. Po svojoj volji vodiš me, i posle ćeš me odvesti u slavu (Ps. 72, 22-24). – I pogledavši desno, svetiteljka ugleda anđele Gospodnje gde idu pored nje, i obradova se veoma. Kada stigoše na određeno mesto, sluge okrenuše nazad ka gradu, s ruganjem vukući za uzdu svetu mučenicu, dok mnogo naroda iđaše za njima. Tada svetiteljka ugleda pred sobom anđela koji štapom udaraše po zemlji, i reče u sebi: Izginuće neprijatelji Božji. – I kada dođoše do mesta gde stajaše anđeo, zemlja se iznenada rasede i proguta mučiteljeve sluge koji vođahu svetiteljku. A svetiteljka ostade razrešena od uza i uzde, i sa njenih leđa spade vreća s peskom, i klinci poispadaše iz njenih nogu, i noge joj postadoše zdrave, i ona hođaše claveći Boga.
Saznavši za to, car govoraše: Bogovi otvoriše zemlju i odvedoše pod zemlju moje sluge od ove čarobnice. Drugi se prepirahu govoreći: Bog živi je sa svetom mučenicom Irinom. Treći pak ružahu svetu devojku. Tada anđeo, koji otvori zemlju, iznenadnom smrću pogubi mnoge nevernike, oko deset hiljada; a oni što ostadoše u životu vikahu: Bože Irinin, poštedi nas, jer verujemo u Tebe i pribegavamo k Tebi! – I poverova u Hrista u to vreme oko trideset hiljada duša. No car Savah ne poverova u Hrista Boga zato ga i porazi anđeo Božji, i bedni car pogibe s hukom.
Međutim sveta Irina propovedaše u gradu veru hrišćansku i silom Hristovom činjaše mnoga čudesa. Ona ne samo isceljivaše bolesnike, očišćavaše gubavce, i izgonjaše đavole iz ljudi, nego i molitvom vaskrse jednog umrlog mladića, za kojim su roditelji gorko plakali. I privede Hristu oko pedeset hiljada ljudi. U to vreme, po promislu Božjem, stiže u grad sveti Timotej prezviter, koji beše krstio Irinu. Sveta Irina ga s radošću dočeka i pokloni mu se; pa onda sa njim i sa svima što behu poverovali u Hrista, ode kuli gde življahu njen otac i mati, u bezmolviju, u molitvenom tihovanju, služeći Bogu, i tamo svi koji behu poverovali u Hrista primiše sveto krštenje.
Tri godine provede sveta Irina u gradu Magedonu, učeći ljude i utvrđujući ih u veri Hristovoj. Zatim ona otputova u drugi grad, zvani Kalipolj[8], gde vladaše car Numerijan, srodnik careva Sedekije i Savaha. A kada Numerijan praznovaše praznik u čast boginje Artemide[9], i prinošaše žrtvu njenom idolu, pred njega stupi sveta Irina, izobliči ga zbog bezbožja i ispovedi Hrista kao istinitog Boga. Car pak reče svojim velikašima: Ova devojka licem i rastom liči na svoga oca Likinija, ali rđava deca unesrećuju svoje roditelje, jer zbog ove rđave devojke dobri otac njen bi lišen carevine. Kako čuh, ona je vinovnica smrti moga brata Sedekije i njegovog sina Savaha: umori ih mađijama. Zaista je ova devojka pogubiteljka careva. – Zatim se Numerijan obrati svetoj devojci: Šta veliš, čarobnice? Hoćeš li prineti žrtvu bogovima, ili ćeš ostati u svom pagubnom umovanju? Prekrstivši se, svetiteljka odgovori: Ja ću prineti žrtvu hvale Bogu višnjem, a tvojim demonima i njihovim bezdahnim idolima neću prineti žrtvu. Što se pak tiče careva, tvojih srodnika, to znaj pouzdano da Bog moj, koji vlada životom i smrću, naredi im da umru a ne ja. Poboj se dakle i ti Boga mog, jer ti je ostalo još malo da živiš, i uskoro će te smrt postići.
Čuvši to, car se zapali jarošću, škrgutnu zubima, pa riknu kao lav i naredi da se odmah usijaju tri metalna vola, govoreći: Ako ona u jednom volu mađijama svojim savlada silu ognja, onda neka bude bačena u drugog vola; a ako i u drugom učini to isto, onda neka bude bačena u trećeg. Tako i bi. Kada metalni volovi biše usijani kao žeravica, baciše svetiteljku u jednog vola. A ona se u njemu stade moliti, vapijući: Bože, pohitaj mi u pomoć, jer stradam radi svetog imena tvog! – I javi joj se anđeo Gospodnji; i savetujući joj da se ne boji, on rashlađivaše oganj. A narod roptaše na cara, govoreći: Uzalud si pogubio divnu mladost devojčinu.
No kada se rashladi metalni vo, nađoše svetiteljku živu i zdravu, ni najmanje nepovređenu od ognja. I car reče prisutnima: Ne rekoh li vam da je ova devojka čarobnica? Vidite li kako ona ugasi oganj? Bacite je sada u drugog vola. – I svetiteljka bi bačena u drugog vola. A kada se i drugi vo rashladi, baciše je u trećeg. No po naređenju svesilnog i svemogućeg Boga ovaj treći vo se krenu sa svog mesta kao živ, prođe četvrti deo potrkališta i, vrativši se na svoje mesto, raspade se, i iz njega iziđe sveta mučenica čitava. Narod, videći takvo čudo, gromoglasno vikaše: Velik si, Bože Irinin! pomiluj nas po velikoj milosti tvojoj! Ti si Bog naš silni i krepki, Ti činiš čudesa divna i preslavna!
I poverovaše tada u Hrista do sto hiljada ljudi. A car, ne samo ostade u neverju, nego i huljaše Boga višnjeg. Zato i bi nevidljivo poražen od anđela Božjeg, te se razbole na smrt. Umirući, on naredi svome eparhu Vavodanu da Irinu stavi na razne muke, i najzad umori najljućom smrću. I izdahnu kukavni car Numerijan, a sveta Irina ostade u gradu učeći narod svetoj veri u Hrista Gospoda i isceljujući svaki nedug. Sveti pak prezviter Timotej, došavši tamo u to vreme, krštavaše one koji primiše veru Hristovu.
Eparh, videći da se sav narod drži svete Irine, bojaše se da je stavi na muke u tom gradu, da se narod ne bi zbog nje uckomešao i pobunio. Zato otputova u drugi grad, zvani Konstantina[10], a svojim vojnicima naredi da uhvate mučenicu i vezanu je dovezu za njim. Pošto doputova u taj grad, on sede na sudilištu, i pred njega izvedoše svetu mučenicu. On joj onda reče: Znaš li da mi je vlast data nad tobom? Pristupi dakle bogovima našim i prinesi im žrtvu, da te ne bih stavio na ljute muke. Svetiteljka mu odgovori: Čuj, eparše, odgovor moj: stavi me na sve muke koje izmisliti možeš, pa ćeš videti silu Boga mog.
Eparh naredi da donesu gvozdenu rešetku, da na nju polože mučenicu, da je privežu gvozdenim verigama, da pod rešetku narede mnogo drva, i zapale. A kad se oganj silno razgore, eparh naredi da se na mučenicu lije ulje, maslo i smola; i tako pekoše svetiteljku nekoliko sati; rešetka i gvozdene verige sijahu kao žeravica, no sveta mučenica ostade nepovredljiva, i kao na divnoj rosi pevaše, slaveći Boga. Zatim je anđeo razreši od rešetke i veriga, i ona ustade zdrava. Kada to vide eparh i oni sa njim, udivi se veoma i, pripavši k nogama svetiteljkinim, reče joj: Sluškinjo Boga istinoga, molim ti se, nemoj me pogubiti kao što si pogubila naše careve, jer i ja verujem u Sina Božjeg i hoću da budem hrišćanin. – I tako poverova u Hrista eparh Vavodan i mnogo naroda s njim. A anđeo Božji dovede tamo prezvitera Timoteja, i biše kršteni od njega svi koji poverovaše u Hrista.
Pošto provede petnaest godina u tom gradu, sveta Irina otputova iz njega. I bi u trakijskom gradu Mesemvriji uhapšena od vojnika cara Savorija, i dovedena k caru, pošto je ovaj car slušao o njoj i davno želeo da je uhvati. Ugledavši svetiteljku, on se silno razjari i poseče je mačem. I bi pogrebena izvan grada. I reče car: Strašni glasovi kružahu o ovoj mađioničarki, jer mađijama svojim pobi careve. No zašto sada ne mogade ubiti mene nego je ja ubih? I gde je pomoćnik njen Hristos? Zašto je On ne izbavi iz mojih ruku?
Tako se neznabožni car rugaše Hristovoj sili i hvaljaše kao pobedilac. Ali, šta je nemoguće za cvemoćnu silu Božju? Onaj koji u vreme svoje dobrovoljne sramne smrti vaskrse mnoga tela usopših svetitelja, tako da oni izišavši iz grobova po vaskrsenju njegovom uđoše u Sveti Grad i pokazaše se mnogima, ne mogaše li vaskrsnuti iz mrtvih i ovu svetiteljku, da ona uđe u Mesemvriju i pokaže se caru? Vaistinu je moćan Hristos Bog naš na nebu i na zemlji, i čini sve što želi, Jer On posla anđela svog te podiže svetu Irinu živu iz groba; pritom joj reče anđeo Gospodnji: Iako si završila podvig stradanja svog, i treba već da otpočineš, jer si dostojna blaženstva na nebesima, ipak, da se neznabošci i bezakonici ne bi hvalili kako su nadvladali silu Boga našeg, idi u grad da te vide živu, i da se postide neznabožni rugači, i da poznadu da je Bog naš svemoguć; no odsada nećeš ni najmanje postradati ni od koga.
I uđe svetiteljka u grad Mesemvriju, držeći maslinovu grančicu u svojoj ruci. Kada je građani ugledaše, spopade ih neiskazan užas i čuđenje, i sleže se k njoj sav narod, gromko vičući: Divan je Bog Irinin, i nema drugoga Boga osim Njega! – Kazaše i caru da je Irina vaskrsla iz mrtvih. On se strahovito uplaši i, videvši svetiteljku, pripade k nogama njenim, govoreći: Sada pojmih da je Bog tvoj velik. Molim te, ostani u našem gradu i prevedi nas u hrišćanstvo. – Svetiteljka ostade među njima sedamdeset dana, učeći ih svetoj veri, i svi žitelji grada Mesemvrije poverovaše u Hrista. A blaženi prezviter Timotej dođe tamo po naređenju Božjem, te krsti cara i sve ostale ljude.
Odatle sveta Irina otputova u svoju postojbinu, u grad Magedon, gde se otac njen beše već upokojio u Gospodu. I plaka za njim moleći se Bogu za njega. I provede tu neko vreme sa majkom, pa uzeta bi odatle oblakom i prenesena u Efes[11]. I hodeći po gradu, ona apostolski propovedaše Hrista, i činjaše mnoga čudesa isceljujući razne neduge. I na taj način mnoge neznabošce obraćaše od idolosluženja ka veri Hristovoj.
Posle izvesnog vremena dođe k svetoj Irini u Efes poslan Bogom starac Apelian, nekadanji učitelj njen. Njegovom dolasku svetiteljka se veoma obradova. A posle nekoliko dana ona reče narodu: Radujte se, braćo moja! i mir Gospoda Isusa Hrista neka bude s vama! Budite dobrodušni radujući se u Gospodu našem, i čvrsto stojte u veri. Ja odlazim od vas, i blagodarim vam što primiste mene putnicu. Znajte da svaki koji prima putnike, postaje prijatelj Boga nebeskoga.
Slušajući ove njene reči, jedni građani govorahu među sobom: Kuda odlazi naša učiteljica? A drugi: Da se neće upokojiti u Gospodu? Treći pak izjavljivahu: Ona je dostojna Boga: i biće uzeta sa očiju naših, jer smo mi grešni.
Idućeg dana sveta Irina uze sa sobom starca Apeliana i šest blagovernih ljudi, ode s njima van grada i, našavši u steni nov prazan grob u koji niko nikada ne beše položen, uđe u taj grob, i reče Apelianu i ostalima: Pokrijte me dobro odozgo kamenom, da niko ne bi mogao otkriti za četiri dana. – Zatim, uputivši poslednji pozdrav Apelianu i ostalima, ona se prekrsti i leže. Ljudi metnuše ogroman kamen preko groba, pa se vratiše u grad.
Četvrtoga dana Apelian sa istom šestoricom ljudi dođe na grob i, ne našavši u grobu telo svete Irine, pomisli u sebi da je Hristos Bog preneo svetu Irinu u raj. I otišavši u grad, on obavesti o tome narod. Onda se mnogi slegoše na grob i, videvši grob prazan, čuđahu se, i sa strahom slavljahu Boga.
Takvo beše žitije i stradanje blagorodne devojke Irine takvi podvizi neveste Hristove. Predstade na sud najpre ocu svome Likiniju, zatim Sedekiji i sinu njegovom Savahu, pa Numerijanu i eparhu Vavodanu, i najzad Savoriju. A gradovi u kojima je stradala, ovi su: Magedon – njen zavičaj, Kalipolj, Konstantina, i Mesemvrija u Trakiji. Upokoji se u Gospodu u gradu Efesu petoga maja.[12] Predstavši Gospodu Hristu, ona Mu se moli za vaseljenu.
Ovu povest o podvizima i stradanju svete Irine napisa starac Apelian u slavu Oca i Sina i Svetoga Duha, jednog Boga u Trojici, kome od celokupne tvari priliči čast i poklonjenje sada i uvek i kroza sve vekove, amin.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
JEVTIMIJA ČUDOTVORCA, EPISKOPA MADITSKOG[13]
 
Cveti otac naš Jevtimije bi rodom iz crpskog sela Epivata na granici Silivrije i Trakije, blizu Dardanela. Življaše u desetom veku. Bio je poreklom Srbin i brat svete Paraskeve (Petke) Srpske[14]. Zamonašivši se, on se strogo podvizavao punih 30 godina u jednom carigradskom manastiru. Potom, kada se proču njegova vrlina, bi i protiv svoje volje izabran za episkopa Maditskog (blizu Dardanela). Zbog podviga svojih i svetog života bi udostojen od Boga dara čudotvorstva, isceljujući razne bolesti i neduge po narodu i izgoneći demone iz posednutih. Mirno se prestavio u Gospodu oko 990 godine (ili nešto kasnije). Po prestavljenju, njegove svete mošti takođe čudotvorahu.
 
SPOMEN SVETIH ISPOVEDNIKA
MARTINA I IRAKLIJA
 
Cloveni. Behu gonjeni od jeretika, arijanaca, u Iliriji. Poslani u izgnanstvo ovi vitezi Pravoslavlja skončaše zemni život u IV stoleću, i preseliše se ka Gospodu.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
MIHEJA
 
Učenik prepodobnog Sergija Radonežskog; živeći u jednoj keliji s njim, dostigao veliko savršenstvo u vrlinama; zbog krotosti duše i čistote srca udostojio se videti Bogomater sa apostolima Petrom i Pavlom pri njihovom javljenju svetom Sergiju. Prestavio se 1385 godine. Svete mošti njegove počivaju u Trojickoj Lavri, u manastirskoj crkvi.
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA
NEOFITA, GAJA I GAJANA
 
Tri mučenika najhrabrije postradaše za Svetu Trojicu.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
ADRIJANA MONZENSKOG
 
Zavolevši u mladosti podvige monaške, on primi postrig u Genadijevom manastiru. Posle toga podvizavao se u Spaskom manastiru, na Kubanskom jezeru, i u Obnorskoj obitelji, u Jaroslavskoj guberniji, dok nije našao ukazano mu s neba mesto na reci Monzi, na 20 vrsti od Kostrome. Tu on osnova Blagoveštenski manastir, u kome se podvizavao sve do svoje končine, 1610 godine. Svete mošti njegove počivaju u crkvi njegovog manastira.
 


 
NAPOMENE:

  1. Magedon ili Migdonija je grad u Trakiji. Trakija je pokrajina koja se nalazi na severnoj obali Jegejskog Mora.
  2. Ovog malog cara Likinija treba razlikovati od rimskog cara Likinija, koji je carovao od 311 god. do 324 god. nad istočnom polovinom rimske carevine. Rimski par Likinije bio je oženjen Konstancijom, sestrom Konstantina Velikog, a ovaj Likinijom; prvi je živeo u slavnom gradu Nikomidiji, a ovaj u Magedonu; car Likinije je umro kao neznabožac, a ovaj kao hrišćanin; naposletku, car Likinije je živeo u početku IV veka, a ovaj krajem prvoga stoleća, gotovo u vreme apostolsko.
  3. U starini su se na Istoku devojke udavale u mladim godinama.
  4. Ime Irina dolazi od grčke reči ειρηνη, što znači mir.
  5. Sveti Timotej – učenik, saputnik i satrudnik svetog apostola Pavla. On je sa sv. apostolom Pavlom delio ne samo trud i slavu već i uze i stradanja, i bio rukopoložen svetim Pavlom za prvog episkopa crkve Efeske. Predanje svedoči da je on posle smrti sv. ap. Pavla upravljao Efeskom crkvom još 15 godina, i kamenovan za Gospoda Hrista skončao. Spomen njegov praznuje se 22 januara.
  6. Tojest neprijatelja spasenja roda ljudskog – đavola.
  7. Eparh je načelnik grada ili oblasti.
  8. Grad Kalipolj nalazio se, kao i Magedon, u Trakiji.
  9. Artemida ili Dijana je grčkorimska boginja svetlosti i meseca; smatrana je i pokroviteljkom lova.
  10. Nalazio se nedaleko od Kalipolja, u Trakiji.
  11. Efes je u starini bio vrlo veliki grad u Maloj Aziji, u podnožju planina Koresa i Piona; imao je ogromno pristanište, i vodio vrlo razvijenu trgovinu. U istoriji hrišćanske Crkve značajan je što su u njemu propovedali sveti apostoli: Jovan Bogoslov i Pavle, i što je u njemu držan Treći Vaseljenski Sabor, 431 godine.
  12. Sveta Irina upokojila se krajem prvog ili početkom drugog veka.
  13. Podatci o životu ovog svetog nalaze se u Pohvali koju mu je napisao Georgije Kiparski (potonji patrijarh Carigradski Grigorije II, 1283-1289). Originalni opširni tekst te Pohvale zajedno sa ruskim prevodom izdao je arhimandrit Arcenije u Moskvi 1886 godine, a zatim ponovo profesor V. Antonijadis u Atini 1894 g.
  14. Njeno žitije videti pod 14 oktobrom.

Jedan komentar

  1. Slava Bogu na ovom sajtu i hvala svima koji su se potrudili da stave žitija svetih ovde. Sad možemo bilo gde da ih čitamo:). Jako radosna vest. Bilo bi dobro da neko prevede i ns Engleski.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *