NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » ŽITIJA SVETIH ZA MAJ

ŽITIJA SVETIH ZA MAJ

 

ŽITIJA SVETIH
 
4. MAJ
 
STRADANJE SVETE MUČENICE
PELAGIJE TARSANKE
 
Kada nečestivi car rimski Dioklecijan[1] podiže gonjenje na hrišćane, tada mnogi hrišćani, bojeći se muka, begahu u planine. No oni između hrišćana, koji behu jače vere i većma se bojahu Boga nego ljudi, ostadoše u svetim crkvama, moleći se Gospodu da ih ukrepi na podvig i učini ih nepobedivim pobediocima. U to vreme u kilikijskom gradu Tarsu[2] episkop bejaše Klinon. On mnoge neznabošce privede istinitome Bogu i krsti. I kao dobri pastir, prisajedinivši ih Hristovom stadu, on svakoga od njih duhovnim poukama oduševljavaše da junački stoje za Hrista Gospoda svog i da dušu svoju polože za Njega, sa čvrstom nadom da će od Njega dobiti venac pobede u nebeskom carstvu.
Car Dioklecijan, koji se u to vreme nalažaše u Tarsu, čuvši za hrabrog episkopa Klinona, naredi da ga potraže i uhvate. A ujedno izdade zapovest da se zatvori gradska kapija, kako episkop ne bi pobegao. Ali episkop, pre no što car izdade ovo naređenje, bi od Boga otkrivenjem obavešten o svemu, te tajno napusti grad, pošto čas njegov još ne beše došao. I zajedno sa drugim hrišćanima on se ckrivaše po gorama i pustinjama. Car pak, pošto ne mogade pronaći episkopa, svu jarost svoju uperi na one koje episkop beše priveo Hristu, i mnoge novoobraćene hrišćane baci u tamnicu.
U to vreme življaše u gradu Tarsu jedna devica, po imenu Pelagija, znamenita roda, čuvena po bogatstvu i lepoti, usto celomudrena i puna straha Božija. Kada Pelagija ču od hrišćana za Hrista Isusa, Sina Božjeg, srce se njeno zapali ljubavlju prema Njemu, i ona poverova u Njega, i zavetova se u duši svojoj da ne stupi u brak ni sa jednim od smrtnih, truležnih ljudi, nego da se svojim čednim devstvom obruči ovom nebeskom, besmrtnom, netruležnom Ženiku. I žuđaše za svetim krštenjem. Ali doznavši da je episkop hrišćanski pobegao iz grada, ona se veoma ožalosti i silno tugovaše što ne može da ga vidi i iz njegovih ruku primi sveto krštenje. A majka Pelagijina beše neznaboškinja, idolopoklonka, te Pelagija skrivaše od nje i cvoju veru u Hrista i svoju nameru.
U to vreme carev sin[3], čuvši za izvrsnu i neobičnu lepotu Pelagijinu, i namerno videvši Pelagiju, posla k njoj ugledne ljude da joj dostave njegovu nameru da želi da stupi sa njom u brak. Tome se veoma obradova Pelagijina majka. Ali blažena devica Pelagija, prekrsti se i odgovori bez straha: Ja sam se već obručila Sinu Božjem, Caru Besmrtnom. – Sa takvim Pelagijinim odgovorom izaslanici se vratiše carevom sinu. On se silno razjari, i namisli da joj se osveti, ali ne odmah jer se nadaše da će se devica predomisliti i pristati na njegov predlog. Međutim Pelagija izjavi svojoj materi da želi posetiti svoju dadilju, koju odavno ne beše videla. A dadilja življaše nedaleko od grada na imanju. Ustvari Pelagija je htela da ode od kuće sa željom da pronađe hrišćanskog episkopa za koga beše čula od nekih hrišćana u kom se mestu skriva. Mati pak njena, nahuškana đavolom, ne izađe u susret njenoj molbi i odlučno je odbi govoreći: Ni u kom slučaju, čedo, ti sada ne možeš ići tamo; ići ćeš drugom prilikom.
To veoma ožalosti Pelagiju. No iduće noći javi joj se Gospod u obliku episkopa Klinona, ne govoreći joj ništa. I devica se divljaše tom viđenju, jer česno lice javivšeg se sijaše jakom svetlošću i odelo njegovo bejaše divno. No probudivši se, ona krišom posla svoja dva evnuha[4] u tamnicu kod zatvorenih hrišćana da se raspitaju kakav izgleda njihov episkop. Oni se dobro raspitaše kod tih hrišćana kakav izgleda u licu episkop, pa se vratiše i ispričaše Pelagiji. I čuđaše se devica njihovom pričanju, jer se potpuno poklapalo sa njenim viđenjem u snu, i ona razumede da je zaista videla episkopa Klinona. I duša joj se radovaše, i srce joj silno žuđaše da episkopa vidi na javi, i ona se usrdno moljaše Bogu ovako: Udostoj me, Gospode, da vidim tvoga služitelja, vesnika tvojih dobara, i ne liši me svetih Tajni tvojih!
Posle toga ona opet stade moliti svoju mater, govoreći joj: Gospođo mati moja, molim te, pusti me do moje dadilje, silno sam je se zaželela, pošto je davno videla nisam. – Majci se nije htelo da je pusti. Ali bojeći se da se od tuge ne razboli, ona izađe u susret njenoj molbi i naredi da se spreme kola, konji i mnogobrojne sluge. Zatim obuče Pelagiju, kao nevestu carskog sina, u carsku porfiru, ukrasi je zlatnim nakitima i skupocenim dragim kamenjem, poveri je najpoverljivijim slugama i evnusima i, smestivši je u raskošnim kolima, isprati je govoreći: Putuj mi zdravo, kćeri moja, i odnesi moj pozdrav tvojoj dadilji. – I radosno krenu na put Pelagija, okružena mnoštvom slugu.
Pošto se udaljiše od grada oko deset potrkališta, oni se približiše jednoj šumovitoj gori. Utom jedan od slugu, po imenu Longin, ugleda nekog česnog muža koji je silazio s gore. To beše episkop Klinon, koji po promislu Božjem srete putnike. Longin, potajni hrišćanin, poznade episkopa Klinona, i reče drugome sluzi, takođe potajnom hrišćaninu: Brate Julijane, poznaješ li ovog muža što nam ide u susret? To je čovek Božji – episkop Klinon, koji je slavan na celom Istoku zbog čudesa koja čini. Car, saznavši za njega, dugo ga je tražio, ali pošto ga ne pronađe, on diže gonjenje na hrišćane.
Ovaj Longinov i Julijanov razgovor čuše ona dva evnuha, koje Pelagija beše poslala u tamnicu kod zatvorenih hrišćana da se raspitaju o spoljašnjem izgledu epickopa, i odmah izvestiše Pelagiju o tom razgovoru. Ona naredi da kola stanu, siđe s njih i naredi svojim slugama da ostanu u dubravi i odmore se u hladu drveća, jer nije htela da neznabošci slušaju o tajnama svete vere. Onda pođe pešice u susret Božjem čoveku, i kad mu priđe, ona ga pozdravi govoreći: Raduj se, služitelju Hristov! Episkop joj odgovori: Neka mir Hrista mog bude s tobom, device! Pelagija nastavi: Blagosloven Bog koji mi u viđenju pokaza izgled lica tvog i posla te k meni, da spaseš dušu moju od pogibli. Stoga te cada molim, Boga radi kome služiš, reci mi jesi li ti Klinon, episkop hrišćanski? Klinon joj odgovori: Ja sam pastir slovesnih ovaca Hristovih koje se nadaju dobiti život večni. Pelagija ga onda upita: Šta naređuješ svojim ovcama da čine, da bi mogle dobiti život večni? Episkop joj odgovori: Učim ih poznanju Oca i Sina i Svetoga Duha, i upućujem ih na bogougodni život u strahu Božjem i u ljubavi Isusa Hrista. Pelagija mu na to reče: Kaži mi, oče moj, šta najpre treba da čine oni koji žele da se sjedine sa Bogom tvojim? Episkop joj odgovori: Evo kazujem ti: krštenje radi otpuštenja grehova i u život večni, jer ništa nije potrebnije od toga.
Tada Pelagija pripade k nogama episkopovim, i moljaše ga govoreći: Smiluj se na mene, vladiko, i daj mi taj dar! Jer otkako poče razgovarati sa mnom, svetlost Božija zasija u srcu mom, i ja se odričem Satane i anđela njegovih i lukavstava njegovih i bezdahnih idola, koje odavno omrznuh, jer su vinovnici ne života već smrti i večne pogibli. Sada pak molim Boga nebeskog da On mene nedostojnu obruči Sinu svom koji prosveti srce moje, jer je On sunce pravde.
Čuvši ovakve reči njene, episkop se divljaše tako velikoj ljubavi njenoj k Bogu, i duša mu se radovaše za nju. Zatim, podigavši ruke svoje k nebu, on se moljaše ovako: Bože i Oče Gospoda našeg Isusa Hrista, Ti koji obitavaš na nebu i koji si prizvao ovu devicu k poznanju tvome, pošalji joj sveto krštenje ljubljenog Sina tvog.
Dok se episkop tako moljaše, iznenada izbi iz zemlje pred njima izvor vode žive. Ugledavši to, episkop odade hvalu Bogu, govoreći: Velik si, Bože naš, Oče i Sine i Sveti Duše, jer si sinovima ljudskim dao u nasleđe krštenje u život večni. I sada, Gospode srceznalče, Ti znaš smirenje sluge tvoga i vidiš da se stidim krstiti ovu devicu. Zato, Svemogući, udesi sve promislom svojim, i nauči me šta da radim.
Uto mu Pelagija reče: Gospodine i oče, uslišena je molitva tvoja, jer evo vidim dva svetlonosna mladića gde kraj izvora stoje i drže u rukama pokrivač belji od snega. Stoga me možeš krstiti bez smutnje.
Blagodareći Bogu, episkop pristupi izvoru i ugleda dva Anđela Božja koji, kao što reče Pelagija, držahu pokrivač belji od snega, da njime pokriju telo devičino. Zatim, osvetivši vodu, episkop izgovori ovakvu molitvu: Care svekolike tvari, Ti činiš duhove da su Ti anđeli i plamen ognjeni da su Ti sluge, učini me dostojnim da ovu devicu koju si poslao k meni prinesem Tebi na žrtvu živu kao miris duhovnog miomira. Uvrsti je u red izabranih tvojih da bi u dan carstva tvog i ona sa pet mudrih devojaka ušla u dvore Hrista tvog sa zapaljenim svetilnikom.
Dovršivši molitvu, episkop krsti blaženu devicu Pelagiju u ime Oca i Sina i Svetoga Duha, i pričesti je česticom Tela Hristova koju nošaše kod sebe. Posle toga sveta devica Pelagija pokloni se episkopu i, celivajući mu noge, govoraše mu: Gospodine moj i oče blaženi, moli Boga za mene, da me ukrepi Duhom cvojim Svetim. Episkop joj odgovori: Bog kome si predala sebe, neka ti pošlje pomoć iz svetog obitališta svog i neka ti podari pobedu nad neprijateljem. Ispunjena prevelikom radošću od Duha Svetoga, Pelagija reče episkopu: Oče, molim te, Boga radi koji mi tobom dade spasenje, ne prezri ovu moju molbu: pošto iz tvojih svetih ruku primih netruležnu porfiru Večnoga Cara, to više ne treba da nosim ovu zemaljsku truležnu porfiru i ove tašte nakite. Zato te molim, oče, uzmi ih i prodaj, pa novac dobijeni za njih razdaj nevoljnima, jer su mi sve te dragocenosti otsada odvratne. Episkop joj na to odgovori: Iako mi ne dolikuje da ove stvari uzmem u ruke, ipak ću ih uzeti, da te ne bih uvredio, pošto me moliš prizivajući Boga. Dobro dakle, ispuniću ti želju. – Na to Pelagija reče: Čula sam kako Gospod naš govori u svetom Evanđelju: Niko ne može dva gospodara služiti; ne možete Bogu clužiti i mamonu (Mt. 6, 24). Zato i ja, želeći da služim jednome Bogu, odbacujem mamona[5]. – Episkop se udivi razumu svete Pelagije pa, pomolivši se Bogu za nju, blagoslovi je i otide od nje.
Sveta Pelagija, radujući se u Duhu Svetom, slavljaše i blagodaraše Boga što je udostoji primiti nebeske darove. I vrativši se k slugama svojim koji su je čekali, nađe ih gde im po dejstvu đavolskom oči behu pomračene, te ništa ne viđahu, niti znađahu kuda treba da idu. Shvativši da im se to desilo dejstvom pakosti đavolje, svetiteljka oseni krsnim znakom svakoga od njih, i time odmah odagna mrak sa očiju njihovih, i oni stadoše videti dobro, kao i ranije. Progledavši, sluge raspitivahu svetu Pelagiju govoreći: Gospođo, gde je onaj čovek s kojim si razgovarala? Mi videsmo gde između vas stoji jedna presvetla žena sa dve krune na glavi, a iznad kruna sijaše krst.[6] – Sveta Pelagija naredi slugama da ućute; zatim ih stade učiti veri u Gospoda našeg Isusa Hrista. A sluge joj govorahu: Kako da ne verujemo, gospođo naša, u Onoga koji će nas posle smrti izbaviti od večnih muka i može nam darovati život večni na nebu! – I radovaše se svetiteljka obraćenju slugu svojih, i savetovaše im da odmah prime sveto krštenje. Zatim, sevši na kola, ona produži put ka svojoj dadilji.
Dadilja izađe u susret svetoj Pelagiji, i vide da je nesravnjeno lepša nego što je ranije bila, ali se začudi što je prosto odevena i bez ikakvih nakita. Posle prve radosti od susreta, dadilja primeti veliku promenu u naravi svete Pelagije: ranije ona bejaše gorda i nadmena, a sada je smirena i krotka; ranije bejaše mnogogovorljiva, a sada je ćutljiva; ranije je volela da se hrani raznovrsnim i mnogim finim jelima, a sada živi u postu i uzdržanju i jede vrlo malo; ranije je provodila dane u neradu i uživanjima, i noći u spavanju na mekoj postelji, a sada veći deo dana provodi u molitvi, i spava na tvrdoj postelji, i noću ustaje na molitvu.
Po svim ovim priznacima dadilja poznade da je Pelagija primila hrišćansku veru, pa joj stade ovako govoriti: Ljubljena kćeri moja, kao što si ranije svojom prevelikom telesnom lepotom zadivljavala carevog sina i sve koji su te sretali, tako se i sada postaraj da se istinskom lepotom svoje duše dopadneš Sinu Božjem, Caru Večnom, kome si se obručila kada si poverovala u istinitog Boga nebeskog. Neka te On ukrepi na podvig stradanja za Njega; neka ti On da pobedu na neprijatelja; neka te On uvenča vencem slavlja u slavi svojoj! A sada, kćeri moja, odlazi što pre s mirom od mene; ne želim, i ne smem da te zadržavam u domu svome, jer se bojim gneva carevog sina, koji te smatra svojom zaručnicom. No nemoj misliti da se ja bojim za sebe, jer kada bih s tobom postradala, s tobom bih zajedno i nagradu primila od Boga; nego se ja bojim za celu porodicu svoju i za sve srodnike svoje. Jer kada carev sin, koji želi da se tobom oženi, dozna da si ti hrišćanka, i da gostuješ u mome domu, odmah će pogubiti ne samo mene nego i sav dom moj sa celom porodicom mojom.
Saslušavši ove reči svoje dadilje, sveta Pelagija smireno saže glavu i krenu nazad k svojoj majci. A kada se približi svome domu, izađe joj u susret njena mati. Ugledavši svoju kćer ne u carskoj porfiri i sa nakitima već u prostoj odeći, ona se zaprepasti i smuti. No jedan od slugu potajno joj ispriča sve što se dogodi na putu, kako Pelagija primi hrišćansku veru i krštenje od hrišćanskog episkopa. Čuvši to, mati prosto obamre od velike tuge, i ležaše dugo na postelji kao mrtva. A kad potom dođe k sebi ona, ništa ne rekavši kćeri, otrča k caru i zamoli ga da joj da vojnike da pronađu i uhvate hrišćanskog episkopa koji je obmanuo njenu kćer, i da ga dovedu na sud. Car joj dade mnogo vojnika, konjanika i pešaka.
Za to vreme blažena Pelagija, videći majku svoju silno razjarenu, uze sa sobom evnuhe svoje i neke sluge, koji behu poverovali u Hrista, tajno otide s njima od kuće i, prešavši reku Kidnu[7], skrivaše se. Mati pak njena, vrativši se kući sa vojnicima i ne zatekavši Pelagiju kod kuće, ožalosti se još više, pa razasla na sve strane vojnike da traže Pelagiju i episkopa Klinona. Vojnici se raziđoše po svima okolnim mestima, raspitujući se za Pelagiju po putevima, tražeći je po gorama i pustinjama, ali ne mogahu pronaći one koje je Bog pokrivao zaštitom svojom. A sveta Pelagija, sedeći na obali reke, vide vojnike kako je traže na drugoj obali, no oslepljeni, vojnici ne primetiše ni nju ni njene saputnike. Tada svetiteljka reče slugama svojim: Vidite li, kako Gospod naš ljubi i pokriva sluge svoje koji se nadaju na Njega? – Posle napornih i uzaludnih traganja vojnici se vratiše, ne našavši ni Pelagiju ni episkopa. To Pelagijinu majku baci u najcrnju tugu i muku, te jedva ostade živa od neizmerne žalosti.
Potom sveta Pelagija, primivši u srce savet blagi od Duha Svetoga, i raspalivši se ljubavlju prema svom Nebeskom Ženiku toliko da je bila gotova predati sebe na muke za Njega, otide doma k materi cvojoj i stade joj govoriti: Majko, zašto se uzalud gneviš? Zašto ne želiš da poznaš istinu? Nije li te stid da pozoveš vojnike radi pronalaženja svetog muža, koji štuje Boga svemoćnog, Sazdatelja svekolike tvorevine? Nije li te stid da vodiš rat protiv Boga nebeskog? Ne znaš li ti da sluga Njegov, episkop, mogao bi umoliti Njega da mu pošalje jednog od svojih Anđela, koji bi za tren oka uništio sve pukove careve vojske?
To i mnogo drugo govoraše cveta Pelagija o Gospodu Hristu, savetujući svoju majku da pozna istinitog Boga; ali bez ikakvog uspeha, pošto njena majka beše oclepljena bezumljem i osurovljena zlobom. Ne obraćajući pažnju na bogonadahnute reči svoje kćeri, ona posla carevom sinu ovakvu vest: Tvoja zaručnica posveti sebe hrišćanskom Bogu. – Čuvši to, carev sin se veoma ožalosti i rastuži, i spopade ga silno očajanje. Jer on se seti kako je njegov otac mnogobrojne hrišćane strašnim mukama umorio, no nijednoga nije uspeo da privuče na svoju stranu. Sedeći tako smućen i utučen u svome dvorcu, on ovako govoraše sebi: Ako je Pelagija poverovala u hrišćanskog Boga i zaručila se Njemu, onda ona neće nipošto pristati da otstupi od Njega i postane moja žena. O, šta da radim? Da li da je predam na muke? Ali, time neću ništa postići, jer znam sa kako velikom radošću hrišćani dobrovoljno predaju sebe na svakovrsne muke i na najstrašniju smrt za Boga svog. Tako će i Pelagija postupiti, pre će zaželeti da umre nego da postane moja žena; i moj će udeo biti stid i velika žalost: stid od potsmevanja hrišćana meni, a žalost od njene smrti, jer je neizmerno ljubim i sav gorim ognjem ljubavi prema njoj. Ali, znam šta ću da uradim! Da ne bih gledao njene muke, i da ne bih više sam mučio sebe patnjom srca ranjenog ljubavlju, ja ću se sam ubiti, jer mi je bolje jedanput umreti nego svaki dan obamirati, preziran i mržen od one, prema kojoj sam ranjen ljubavlju.
Rekavši to, mladi carević izvuče svoj mač, obnaži svoje grudi, stavi na njih oštri vrh mača, i s plačem reče: Proklet bio trenutak u koji oči moje ugledaše veliku lepotu, koje se ne mogu ni nauživati ni nasititi. No evo, odmah ću osloboditi sebe svih patnji! – I posle ovih reči carević snažno zari sebi mač u grudi i, probovši sebe, pade na mač i umre.
Saznavši za ovakvu smrt carevog sina, mati Pelagijina se silno prepade, bojeći se da car Dioklecijan u odmazdu za sina ne pogubi nju sa celim domom njenim i sa svima rođacima njenim. Zato ona veza svoju kćer i odvede je caru, bacajući na nju jedinu krivicu za smrt njegovog sina i predajući je na smrt i kaznu. Pogledavši na njih, Dioklecijan s velikom žalošću reče: Šta ste uradile? Ubile ste mi sina. – Mati mu Pelagijina na to reče: Evo care, ja ti dovedoh vinovnicu smrti sina tvoga; kazni nju i odmazdi za tu smrt. – Međutim Dioklecijan, videvši neiskazanu lepotu Pelagijinu, lepotu kakvu dotle ne beše nikada video, jer Pelagija beše lepša od svih njegovih žena i naložnica, pređe na drugu misao. On sada već mišljaše ne o odmazdi već o tome kako bi zadovoljio svoju nečistu strast, kojom se raspali na Pelagiju. I stade smišljati kako bi Pelagiju odvratio od Hrista i uzeo je sebi za ženu. I odmah naredi da donesu i metnu pred noge devici mnoštvo zlata i dragog kamenja, želeći da time prelasti Hristovu nevestu, a majci njenoj dade sto talanata[8] i otpusti je. I ona se vrati kući svojoj, radujući se radošću đavolskom. A sveta Pelagija bi ostavljena u carskoj palati, okružena i služena dvorkinjama.
Sutradan naredi car da svetu devicu s počastima izvedu preda nj, a sam seđaše na prestolu u svom blesku svom, sa celim senatom. I mnoštvo vojnika okružavahu ga. Pred tako velikim skupom on se obrati svetoj devici ovim rečima: Samo jednu molbu imam na tebe, Pelagijo: odreci se Hrista, pa ću te uzeti za ženu, i bićeš prva na mome dvoru, jer ću staviti na te carsku krunu, i ti ćeš zajedno sa mnom vladati nad celim mojim carstvom. Budem li s tobom imao sina, on će posle mene sesti na moj presto i carovati svetom.
Ispunivši se božanskom revnošću, sveta Pelagija odgovori caru neustrašivo: Ti luduješ, care, govoreći mi takve reči! Ali znaj nasigurno: ja neću ispuniti tvoju želju, jer se gadim odvratnog braka s tobom, pošto imam Ženika – Hrista, Cara Nebeskog. Ne želim ni tvoju carsku, ništavnu i kratkotrajnu krunu, jer su mi u Gospoda mog u carstvu nebeskom pripremljene tri krune: prva za veru, jer verovah svim srcem u istinitog Boga; druga za čistotu, jer Mu zavetovah svoje devstvo; treća za mučeništvo, jer hoću da primim svaku muku za Njega i da dušu svoju položim iz ljubavi prema Njemu.
Čuvši ovako smele reči, Dioklecijan se silno razgnevi, pa naredi da se užeže metalni vo, računajući da na taj način zastraši devicu. Kada metalni vo bi tako silno usijan, da varnice sipahu iz njega kao iz živog ugljevlja, privedoše k njemu svetu devicu. U narodu koji posmatrahu ovaj prizor, beše mnogo potajnih hrišćana. Videći gde devicu vode na mučenje, oni se tajno moljahu Bogu za nju, da je ukrepi svojom višnjom silom. A car i njegovi velikaši mnogo nagovarahu svetu devicu i laskama i pretnjama, da ispuni carevu želju. Ali ona ostade nepokolebljiva u svojoj odluci.
Tada naredi car da svuku sa nje sve njene haljine. Kada sveta devica vide da hoće da je obnaže, ona gromko viknu k Dioklecijanu: Bolje bi bilo, care, da se setiš svojih žena i naložnica, jer cam i ja obložena istim telom, kao i one. – No car, racpaljen nečistom požudom i željan da posmatranjem nage device nasiti svoje bludne oči, naredi da je što pre obnaže. Međutim sveta Pelagija, ne čekajući da je ruke nečestivih obnaže, brzo oseni sebe krsnim znakom, pa svuče sa sebe svoje haljine i baci ih caru u lice, i stade naga pred očima Anđela i ljudi, blistajući devičanskim stidom kao carskom porfirom. I stade ružiti cara, govoreći: Ja smatram da si ti ona zmija što prevari Evu i nagovori Kajina da ubije Avelja; ti si onaj đavo koji izmoli u Boga dopuštenje da kuša pravednoga Jova. Ali, neprijatelju Hrictov, ti ćeš uskoro sa svima jednomišljenicima svojim poginuti bučno.
Rekavši to, ona se opet prekrsti, pa sama pođe k usijanom volu, ne čekajući da je oni bace u njega. A kada se rukama uhvati za vola, odmah se česne ruke njene kao vosak istopiše od silnog ognja. Međutim ona, kao ne osećajući bol, provuče glavu svoju kroz otvor na usijanom volu i uđe unutra celim telom, veleglasno slaveći Boga i govoreći: Hvala Ti, Gospode, Jedinorodni Sine Boga višnjega, što si mene nemoćnu ukrepio na ovaj podvig i pomogao mi da pobedim đavola i njegova lukavstva. Tebi i bespočetnom Ocu tvom sa Svetim Duhom neka je za to slava i poklonjenje vavek.
Rekavši to, ona predade svoju svetu dušu u ruke Prečistog i Besmrtnog Ženika svog[9], i uđe u nebeske dvore uz likovanje i pojanje Anđelskih cila. A česno telo njeno rastopi se u metalnom volu kao maslo, i razli se kao miomirisno miro, i ceo se grad ispuni neiskazanim mirisom. Odnosno česnih kostiju njenih nečestivi car naredi da se izbace izvan grada. I odnesoše ih na goru Linaton. I dođoše iz pustinje četiri lava, i sedoše oko kostiju, čuvajući ih od drugih zverova i od ptica grabljivica.
Blaženom episkopu Klinonu bi otkrivenje od Boga o končini svete Pelagije i o mestu gde se nalaze njene kosti. Episkop onda ode na onu goru, i nađe njene česne kosti i lavove gde sede oko njih. Kad lavovi ugledaše Božjeg čoveka pristupiše mu i, pošto mu se pokloniše, vratiše se u pustinju. A episkop, uzevši kosti svete mučenice, odnese ih na najviši vrh te gore i sahrani ih pod jedan kamen. Docnije, za carovanja Konstantina Velikog[10], kada blagočešće zasija svuda, on sagradi crkvu nad česnim moštima neveste Hristove. Na nadgrobnom kamenu episkop Klinon napisa ovo: Sveta devica Pelagija, koja sebe posveti Bogu i do kraja se bori za ictinu, počiva ovde moštima svojim, a duša joj caruje na nebu sa Anđelima u slavi Hristovoj.
Tako završi svoj podvig sveta mučenica Pelagija za Hrista Isusa Gospoda našeg, kome slava sa Ocem i Svetim Duhom sada i svagda i kroza sve vekove, amin.
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
SILUANA, EPISKOPA GAZSKOG
I S NJIM ČETRDESET MUČENIKA
 
Sveti sveštenomučenik Siluan rodi se u okolini grada Gaze[11], i najpre bejaše vojnik. Kasnije on radi vere Hristove napusti vojnikovanje u zemaljskog cara i postade vojnik Nebeskog Cara – Hrista. I udostoji se blagodati sveštenstva: najpre bi posvećen za prezvitera, a zatim za episkopa. Stojeći na čelu Hristove Crkve, on svojim poukama mnoge neznabošce obrati k istinitome Bogu. Zato ga revnosni idolopoklonici uhvatiše i odvedoše na sud u Kesariju[12]. Tu su ga najpre žestoko bili, zatim ga obesili i strugali mu telo, i najzad osudili na rad u rudnicima bakra. Radeći u rudnicima, sveti mučenik potpuno iznemože, ali je neprekidno ispovedao Hrista Bogom. Zbog toga mu neznabošci 311. godine mačem otsekoše glavu, kao i četrdesetorici drugih mučenika, koje sveti Siluan beše priveo Hristovoj veri.
 
SPOMEN SVETOG SVEŠTENOMUČENIKA
EPISKOPA ALVIANA I NJEGOVOG UČENIKA
 
Sveti sveštenomučenik Alvian[13] postrada u vreme cara Maksimijana[14], kada se Asija[15] nalažaše pod upravom Eliana. Sveti Alvian bi uhvaćen kada neki neznabožački žrec Agripin obavljaše žrtvoprinošenje idolima. Svetog episkopa stadoše primoravati da prinese žrtvu idolima i da na žrtvenik stavi tamjan, ali on odgovori na to dostojanstveno: Ja odajem hvalu Hristovoj veri, a osuđujem služenje idolima.
Zato mu najpre usijanim željeznim štapovima žegoše stomak i kolena, pa ga zatim stadoše nemilosrdno tući motkama. Takvim mučenjima mučitelji su hteli da primoraju svetitelja da se odrekne Hrista i prinese žrtvu idolima. Ali na to ne pristade ni sveti episkop ni njegov učenik, koga su zajedno s njim mučili. Posle toga sveti Alvian bi osuđen na sažeženje. U tom cilju bi užarena peć, u koju baciše njega i njegovog učenika, gde sveti mučenici i skončaše, 304. godine.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
ILARIJA ČUDOTVORCA
 
Od mladosti uze Hristov blagi jaram podvižništva podčinjavajući telesne strasti duhu. Zato ga Bog obogati bogatim blagodatnim darovima i čudotvorstvom, i on isceli mnoge bolesne dušom i telom, i mnoge đavoimane. Zatim se zatvori u jednu malenu i tesnu kolibu i življaše u molitvenom tihovanju. Udostoji se i čina svešteničkog, i nastavi podvige čudotvoreći. Upokoji se mirno u Gospodu (neznano tačno kada).
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
ERAZMA
 
Blaženi Erazmo, zapalivši se još u mladim godinama ljubavlju prema Hristu, revnosno ispunjavaše njegove zapovesti, i bi postavljen za episkopa grada Formije[16]. Kada neznabožni car Dioklecijan, podvrgavajući hrišćane mučenjima, izazva pometnju među gradskim žiteljima svoga carstva, sveti Erazmo ostavi svoju stolicu i pobeže u Livanske gore[17], gde provede sedam godina krijući se od gonitelja. Jednom on ču s neba glas anđela koji mu govoraše: Erazmo, niko neće pobediti neprijatelje ako bude spavao. Idi dakle u svoj grad, bori se junački, i pobedićeš neprijatelje.
Posle ovih reči anđelovih Erazmo krenu na ukazani put. Usput ga sretoše vojnici i upitaše: Kakvog Boga ti poštuješ? Sveti Erazmo izjavi da je hrišćanin. Vojnici ga onda uhvatiše i odvedoše u Antiohiju[18] caru Dioklecijanu. Putem svetitelj otvoreno ispovedi svoju veru u Hrista. Car naredi da ga ubiju motkama, no on izobliči cara. Tada car naredi da ga biju olovnim štapovima. No pošto sveti episkop i posle toga octade nepokolebljiv u veri svojoj, mučitelj naredi da ga podvrgnu novim mučenjima: gvozdenim četkama ostrugaše mu najpre svu kožu na telu, zatim rastopiše cmolu i sumpor, pa mu tom vrelom smesom stadoše zalivati rane. Ali on ni od toga ne oseti nikakav bol. Posle toga mučitelj naredi te mu teške željezne okove staviše oko vrata, pa u tamnicu zatvoriše. No Anđeo Gospodnji otvori vrata od tamnice, oslobodi ga okova i reče mu: Hajde za mnom, ja ću te odvesti u Italiju, i ti ćeš tamo mnoge ljude privesti spasenju.
I Anđeo odvede svetog Erazma u grad Likiju[19], i ostavi ga tamo. Sveti Erazmo stade propovedati svima veru Hristovu i krštavati. Pri tome on činjaše velika čudesa. Između ostaloga on vaskrse sina jednog uglednog čoveka, po imenu Anastasija, i posle toga krsti deset hiljada ljudi. Maksimijan[20], saznavši za to, posla vojnike da ga dovedu u Italiju. Kad svetitelja dovedoše, Maksimijan naredi da ga biju po obrazima i prećaše mu da će ga raspeti na krst, ako ne prinese žrtvu idolopokloničkim bogovima. Onda ga Erazmo upita: A gde se nalaze tvoji bogovi, da bi im mogao prineti žrtvu?
Svetog episkopa odvedoše u hram Jupiterov. Tu se on pomoli Bogu, i po molitvi njegovoj svi idoli popadaše, a iz hrama suknu oganj i opali idolopoklonike. Posle toga sveti Erazmo krsti tu mnogo naroda, pa ode u grad Sirmiju[21]. U tom gradu, po naredbi Maksimijana, on opet bi uhvaćen i podvrgnut novim mučenjima: navukoše na njega metalni oklop i položiše ga na usijani željezni odar, a noge mu klincima prikovaše za zemlju; zatim ogradiše odar drvima i, zapalivši drva, polivahu ih smolom i maslom, i drva izgoreše, ali svetitelj ostade nepovređen. Maksimijan se poboja naroda i ode u dvorac, a Anđeo Gospodnji, uzevši svetitelja, odvede ga u grad Formiju, gde on krsti još mnogo naroda. Posle svega toga sveti Erazmo s molitvom blagodarnosti za sve predade dušu svoju u Božje ruke,[22] i hrišćani ga česno sahraniše.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
NIKIFORA, IGUMANA MANASTIRA MIDIKIJSKOG
 
Prepodobni Nikifor življaše u vreme ikonoborstva kao blagočestivi pravoslavni monah, najpre u samoći, a zatim kao iguman manastira Midikijskog, blizu gore Olimpa u Maloj Aziji. Za vreme njegovog igumanstva poslušnik mu beše prepodobni Nikita Ispovednik[23]. Pri drugom gonjenju pravoslavnih od strane ikonoboraca (u vreme cara Lava V Jermenina, 813-820. g.) i prepodobni Nikifor bi prognan zbog blagočestivog poštovanja svetih ikona. Upokojio se u miru.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
ATANASIJA, EPISKOPA KORINTSKOG
 
Poživevši vrlinski, upokojio se u Gospodu svome godine 937.
 
SPOMEN PREPODOBNOG
NIKIFORA SVETOGORCA
 
Bio najpre rimokatolik, pa potom prešao u Pravoslavlje. Podvizavao se kao monah u Svetoj Gori sa mudrim Teoliptom. Bio je učitelj slavnome Grigoriju Palami, i napisao je delo o umnoj molitvi. Prestavio se mirno Gospodu u XIV stoleću. On je učio: „Saberi um svoj, i prinudi ga da uđe u srce, i tamo ostane. Kada se um tvoj utvrdi u srcu, ne treba da stoji prazan, no neprestano neka čini molitvu: Gospode Isuse Hriste, Sine Božji, pomiluj me! I nikad da ne umukne. Kroz to će se useliti u tebe ceo niz vrlina: ljubav, radost, mir, i ostale, zbog kojih će posle toga svaka tvoja prozba u Boga biti ispunjena“.
 
SPOMEN SVETIH OTACA
AFRODISIJA, ANTONINA, MELUSA, VALERIJANA,
MAKROVIJA I DRUGIH S NJIMA
 
U Skitopolju svi mučeni za Hrista, i tako skončali.
 
SPOMEN PREPODOBNIH OTACA
NIKITE, KIRILA, NIKIFORA, KLIMENTA I ISAKA
 
Srodnici poznatog vojvode Novgorodskog Jakova Alfana; osnovali Sokoljnicki manastir 1389. godine. Svete mošti njihove prenete iz Sokoljnickog manastira 1775. godine u Novgorodski Antonijev manastir, gde i sada počivaju.
 
SPOMEN PRENOSA MOŠTIJU SVETOG I PRAVEDNOG
LAZARA ČETVERODNEVNOG
i sestre njegove svete žene mironosice MARIJE,
u vreme cara Lava Mudrog, godine 890.[24]
 


 
NAPOMENE:

  1. Car Dioklecijan vladao rimskom carevinom od 284 do 305 godine.
  2. Tars je u starini bio veliki i naseljeni grad maloazijske oblasti Kilikije. Osnovao ga je asirski car Senaherib (od 705 god. do 681 god. pre Hrista). Blagodareći svome položaju kraj reke Kidne, vodio veliku trgovinu. – Tars je mesto rođenja svetog apostola Pavla. Sada je to maleni grad u Turskoj. Žitelji ovoga grada i okoline i danas se većinom bave ćilimarstvom kao i u doba apostola Pavla, koji je i sam bio ćilimar (sr. D.A. 18, 3).
  3. Car Dioklecijan nije imao sinove. Ovde pod carevim sinom treba razumeti carskog posinjenika.
  4. Evnuh je uškopljeni sluga. Takve slute služili su po haremima na Istoku. Običaj uškopljenja slugu postojao je u staroj Grčkoj i u Rimu, ali je u staro vreme naročito bio raširen u Maloj Aziji.
  5. Mamon je ime sirijskog božanstva, pokrovitelja bogatstva. U prenosnom smislu mamon označava uopšte bogatstvo, zemaljska blaga.
  6. Očigledno da je ova presvetla žena što se javila, bila Presveta Bogorodica.
  7. Kidna, sada Tersus-Čaj, mala reka u Kilikiji; izvire u Tavri i protiče kroz grad Tars.
  8. Talant je srebrn ili zlatan novac razne veličine i vrednosti. Starojevrejski talant iznosio je oko 68000 zlatnih dinara. Starogrčki zlatni talant vredeo je oko 4000 zlatnih dinara.
  9. Sveta Pelagija postrada 287 godine. U osmom veku, u vreme cara Konstantina Kopronima (od 741 do 775 god.), njene svete mošti su prenesene u Carigrad i položene u hramu, njoj posvećenom.
  10. Car Konstantin Veliki upravljao je zapadnim delom rimske carevine od 306 do 324 god., a od 324 do 337 god. upravljao je celom rimskom carevinom.
  11. Stari filistimski grad Gaza nalazi se u Palestini, nedaleko od Južne granice Judeje, u blizini Sredozemnog Mora. Od IV veka Gaza je već hrišćanski grad. U VII veku osvojili su ga muhamedanci.
  12. Grad Kesarija, nekadašnja rezidencija rimskih prokuratora Palestine, nalazio se u drevnoj Samariji, na obali Sredozemnog Mora.
  13. Sveti Alvian bejaše episkop u gradu Aneji, u rimskoj maloazijskoj pokrajini Asiji.
  14. Reč je o Maksimijanu Galeriju, sacaru Dioklecijanovom, koji je od 305 godine upravljao istočnim delom Rimske carevine.
  15. Asijom se nazivala nevelika, bogata vodama, močvarna ravnica u Lidiji, tojest sredina zapadnog dela današnjeg maloazijskog poluostrva, na istočnoj obali Jegejskog mora. Tamo su se nalazili onix sedam gradova koji se spominju u Otkrivenju Sv. Jovana Bogoslova (Otkr. 1, 11), i tamo je neko vreme blagovestio sveti apostol Jovan Bogoslov.
  16. Grad Formija nalazio se u Italiji u Kastanskom zalivu, na obali Sredozemnog mora.
  17. Livanske gore nalaze se u Siriji.
  18. Antiohija, stara prestonica Sirije, nalazila se na obalama reke Oronta, nedaleko od njenog ušća u Sredozemno more.
  19. Postoje razna mišljenja o tome gde se nalazio grad Likija. Najverovatnije to je makedonski grad Lihnid, koji se nalazi pored jezera istoga imena (današnji Ohrid).
  20. Maksimijan Herkul nosio je titulu avgusta, bio sacar Dioklecijanu i upravljao zapadnom polovinom Rimske carevine od 285 do 305 g.
  21. Grad Sirmija nalazio se u Iliriji na obali reke Save (danas Sremska Mitrovica).
  22. Sveti sveštenomučenik Erazmo skončao je 10 jula 303 godine. Pri svetom papi Grigoriju (590-604) njegove svete mošti nalazile su se u Formiji, a u devetom veku biše prenesene u Kajetu.
  23. Praznuje se 3 aprila, gde je i njegovo opširno žitije.
  24. Videti opširnije pod 17 oktobrom.

Jedan komentar

  1. Slava Bogu na ovom sajtu i hvala svima koji su se potrudili da stave žitija svetih ovde. Sad možemo bilo gde da ih čitamo:). Jako radosna vest. Bilo bi dobro da neko prevede i ns Engleski.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *