NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » ŽITIJA SVETIH ZA MAJ

ŽITIJA SVETIH ZA MAJ

 

ŽITIJA SVETIH
 
3. MAJ
 
STRADANJE SVETIH MUČENIKA
TIMOTEJA I MAVRE
 
U vreme gonjenja hrišćana od strane neznabožnog cara rimskog Dioklecijana[1] u Tivaidi[2] za taj posao bi određen namesnik Arian[3]. Među hrišćanima koji behu izvedeni pred namesnika Ariana na isleđenje, nalažaše se i Timotej, čtec crkve u svome mestu.[4] On bejaše iz naselja Perapeje, mlad, tek što beše stupio u brak sa devojkom Mavrom. Na dvadeset dana po njihovom venčanju on bi uhvaćen od neznabožaca kao hrišćanin i izveden pred namesnika na sud. Kad ga namesnik ugleda, najpre ga upita: Ko si ti, i kakvog si zvanja? Timotej odgovori: Hrišćanin sam i čtec crkve Božje. Namesnik ga upita: Zar ti jedini nisi čuo za carsko naređenje, da će zlom smrću poginuti svaki koji ne prinese žrtvu našim velikim bogovima? Timotej odgovori: Duh Isusa Hrista obitava u meni, i zato ne prinosim žrtve vašim bogovima. Namesnik ga upita: Zar ne vidiš ti oko tebe prigotovljena oruđa za mučenje? Timotej odgovori: I ti ne vidiš anđele Božje koji me krepe. Onda mu namesnik reče: Daj mi tvoje knjige[5], da bih shvatio silu što je u njima. Timotej mu odgovori: Bezumni i potpuno nerazumni čoveče, ko od ljudi ikada predaje decu svoju na smrt? Zar ne znaš da su knjige moje – deca moja; i kada knjige o Bogu čitam, oko mene stoje anđeli Božji? Namesnik mu na to reče: Ti niti hoćeš da bogovima prineseš žrtve, niti da mi pokažeš svoje knjige. Pazi dakle da ti ta tvoja drskost ne bude na kaznu, a ne na dobro. Sveti Timotej mu odgovori: Niti ću žrtve prineti bogovima, niti ću svoje knjige pokazati neznabošcima.
Tada razgnevljeni namesnik naredi da se donesu dva silno užarena gvozdena štapa i gurnu u oba uha mučeniku. To bi učinjeno, i od nepodnošljivih bolova svetom mučeniku istekoše oba oka. Onda sluge mučiteljeve rekoše svetom Timoteju: Eto, izgubio si oči svoje zato što nećeš da prineseš žrtvu bogovima. Odgovori im sveti Timotej: Moje telesne oči sada oslepiše zato što su videle mnogo štošta što ne valja, ali duhovne oči moje, spasene Gospodom mojim Isusom Hristom, prosvećuju dušu moju.
Čuvši to, namesnik naredi da mučeniku vežu ruke naopako, da mu u usta metnu parče drveta, pa da ga obese glavačke, i onda da mu vežu o vrat težak kamen. Kada sluge stadoše to raditi cvetom mučeniku, on pogleda na nebo i reče: Ima Boga na nebu; On je u stanju da me izbavi ovih muka. – I ovo stradanje beše teško svetome Timoteju, te se i sluge namesnikove sažališe na njega i moljahu namesnika da se potrudi da Timoteja pridobije za svoj predlog ne mučenjem nego milošću. U toj nameri oni obavestiše namesnika da je Timotej mladoženja, da je tek dvadeset dana otkako je stupio u brak, i da mu je žena vrlo mlada.
Kada to ču, namesnik naredi da odmah dovedu pred njega Timotejevu ženu. I on upita: Kako se zoveš? Zovem se Mavra, odgovori ona. Onda joj namesnik reče: Sažaljevam tvoju nesreću, jer ti tako mlada, već počinješ da bivaš udovica. Ja ti evo naređujem: obuci se u najlepše haljine, doteraj svoju kosu, i ukrasi lice svoje, pa odmah idi svome mužu i nagovori ga da bogovima prinese žrtvu, da ne bi ti tako mlada zaista postala udovica. Nagovoriš li ga da to uradi, nagradiću te mnogim darovima, zlatom i srebrom.
Mavra učini kao što joj naredi namesnik: obuče se najlepše i ukrasi sebe, pa ode svome mužu i mnogo ga moljaše da makar privremeno učini po volji namesniku, i na taj način izbavi sebe od strašnih muka. Ali joj on ne mogaše odgovoriti ni reči, pošto mu drvo beše u ustima i usta tako raščepljena da ih nije mogao micati. Mavra se onda povrati k namesniku i moli ga da naredi da se drvo izvadi iz usta njenoga muža, kako bi mogao govoriti. Namesnik odmah naredi da se to uradi; i drvo bi izvađeno iz mučenikovih usta. Mavra onda dođe i ctade pored svetog Timoteja. A on, bez očnjeg vida, osetivši miris od Mavrinih haljina, viknu gromko: Gde je otac moj, prezviter Pikolpoc? A otac koji je nedaleko stajao međ narodom i posmatrao stradanje svoga sina, priđe mu i upita ga: Šta hoćeš, blaženi sine moj? Timotej odgovori: Molim te, oče, učini mi ovo dobro delo: uzmi kakav rubac pa mi pokri lice, da ne bih osećao dušegubne mirise što se šire iz ženskih haljina, jer je taj miris smrtonosan, mami ljude u pogibao i priprema im pakao; ta mirisna vonja je majka požude, saputnica đavola, neprijatna svetima i odvratna pravednima.
Kada sveti mučenik prestade govoriti, Mavra mu reče: Dragi Timoteje, zašto me tako unižavaš? Ja te nisam ničim uvredila. Tek je dvadeset dana otkako smo se venčali, i ti još nisi upoznao moju narav, niti sam ja upoznala tvoj dom kako treba. Ja sam daleko od poroka za koji me okrivljuješ, jer se nisam zabavljala ni s jednim čovekom. Sada plačem gledajući te u takvim mukama, i srce me boli, i duša mi se kida što nevin toliko stradaš i što ćeš me mladu ostaviti udovicom. No, možda si se mnogo zadužio, pa nemajući čime da vratiš dug, dobrovoljno si predao sebe na smrt od zajmodavaca? Ako je tako, onda da prodamo naše najbolje haljine pa da isplatimo dug. A ako su te stavili na ovako teške muke zbog državne poreze koju treba da platiš, onda evo, pred tobom su svi bračni nakiti, zlato i sve haljine; prodaj sve to, pa izmiri porezu caru.
Posle ovakvih reči njenih, sveti Timotej joj reče: Sestro moja Mavro, kada te očima duše svoje videh gde izlaziš iz kuće, ugledah đavola s tvoje desne strane; on je u rukama imao ključ, kojim srce tvoje vraćaše natrag k svetu. – Mavra na to reče: Brate moj Timoteje, ja tebe tražim; a kada te potom budem tražila, gde ću te naći? Eto, doći će subota ili nedelja, ko će onda čitati knjige tvoje? Sveti Timotej joj odgovori: Ostavi taštinu ovog privremenog sveta, pa hajde sa mnom na ovaj divni podvig. O Mavro, Spasitelj naš Bog za ovaj naš podvig, za ovo naše dobrovoljno predavanje na smrt Njega radi, oprostiće nam sve grehe naše i udostojiće nas venaca u carstvu svome. Mavra onda reče: Kada iđah k tebi, srce moje zaista beše ispunjeno svetovnim pristrašćem; no kada mi ti stade govoriti, Duh Božji uđe u mene. Znaj dakle, moj ljubljeni brate, da i ja želim ono što i ti. Sveti Timotej joj odgovori: Ako istinu govoriš, onda otidi k namesniku i izobliči ga za njegovo bezboštvo. Mavra mu na to reče: Bojim se, brate moj, da se nekako ne uplašim kada ugledam sprave za mučenje i razjarenog namesnika. Bojim se, neću moći podneti muke, jer sam još suviše mlada, tek mi je sedamnaest godina. Odgovori joj sveti Timotej: Uzdaj se u Gospoda našeg Isusa Hrista, pa će sve muke biti za tebe kao jelej koji se izliva na telo tvoje i kao rosa u kostima tvojim koja olakšava sve bolove tvoje.
Zatim se sveti mučenik stade moliti Bogu za nju, govoreći: Bože svake blagodati, Ti si poslao pomoć trojici mladića u peći ognjenoj; Ti si izbavio Danila iz usta lavovih, proroku si preko proroka Avakuma poslao hranu, ukazivao si pomoć ne samo u rovu lavovskom nego si i u peći ognjenoj spasavao one što se u Tebe uzdaju, za dokaz tvoga čovekoljublja, kojim si Ti od zarobljenika načinio proroke i mučenike; – Ti i sada, Gospode, pogledaj na sluškinju tvoju Mavru! Ti si nas, Gospode, sjedinio brakom, sjedini nas i u podvigu ovom, da ne bismo bili odlučeni od lika tvojih svetih Mučenika. Podaj nam, Gospode, da za Tebe junački podnesemo muke i smrt, da bi se postideli protivnici naši, ne mogavši nas razlučiti od jednodušne sloge koju imamo u Hristu Isusu Gospodu našem, kome sa Ocem i Svetim Duhom neka je slava vavek, amin.
Pošto se sveti Timotej tako pomoli Bogu za svoju suprugu Mavru, ona, potsticana Duhom Svetim, ode k namesniku, stupi pred njega i reče: O bezbožni namesniče! ti si mi obećao dati srebro i zlato, želeći da dušu moju gurneš u pogibao, jer srce tvoje samo to i želi da ubija duše ljudske darujući im zlato. No ti me nećeš savladati nikakvim sablaznima, jer izađoh preda te obukavši se u oružje Gospoda mog Isusa Hrista.
Tada namesnik Arian reče svojim savetnicima i slugama: Nisam li vam govorio da je Timotej mađioničar? Eto, on je i ženu svoju omađijao, da bi nam se zajedno s njim protivila. – Zatim reče Mavri: Eda li si i ti izabrala smrt mesto života? Razmisli malo i uvidi, ti ćeš u gorkim mukama lišiti sebe ovog slatkog života. No ti si, možda, predviđajući smrt svoga muža i svoje udovištvo, rešila da umreš zajedno sa njim? Ali ne uznemiruj se i ne tuguj, nećeš biti udovica, jer ću te udati za jednog od najbogatijih stotnika[6] mojih, da bi uživala s njim slasti ovoga života i postala uglednija, pošto ćeš imati muža uglednijeg od prvog. Na to mu blažena Mavra odgovori: Ja sam se odrekla svih taština ovoga sveta, i meni ne treba tvoj stotnik. Ictinu ti govorim: ja sam se obručila Nebeskom Ženiku, Isusu Hristu Sinu Božjem; čvrsto se uzdajući u Njega, ja sam i stupila preda te hrabra srca, i nimalo se ne bojim tvog nepravednog suda.
Razgnevljen, namesnik naredi da joj počupaju svu kosu sa glave. Kada to bi učinjeno, namesnik joj reče: Eto, kosa ti je sva počupana; ja ti savetujem: prinesi bogovima žrtvu, da ne bi bila stavljena na mnoge druge, još teže muke. Sveta Mavra mu odgovori: Sada znam, o namesniče, da me Hristos moj primi k sebi, oprostivši mi greh koji učinih u neznanju kada poslušah tvoj zli savet i doterah svoju kosu na sablazan moga blaženog muža. I ti dobro učini što mi počupa kosu, jer uklonivši kosu sa moje glave, ti si uklonio veliki greh od mene, tako od sada lepota moje kose neće služiti na sablazan okolnim ljudima i posmatračima.
Razjaren takvim odgovorom, namesnik naredi da joj otseku prste na rukama i bace daleko. Sveta Mavra mu reče: I ovim ti mi činiš dobro, jer uklanjaš od mene prste, pomoću kojih stavljah na sebe sablažnjive nakite. Znaj dakle: ti i ne znaš šta činiš za mene, jer otsekavši mi prste ti si uklonio od mene drugi greh moj. Zato vesela i radosna stojim pred tobom, gotova na sve muke koje izmisliti možeš.
Namesnik se divljaše ovakvom trpljenju njenom. A prezviter Pikolpos, otac Timotejev, stojeći među narodom u blizini blažene Mavre i posmatrajući podvig njen, reče joj tiho: O Mavro, dobra kćeri moja, kako izdrža otsecanje prstiju tvojih? Sveta Mavra mu odgovori: Kao što ti, oče, posmatraš čoveka koji u vinogradu reže lozu i baca odrezotine, tako i ja posmatrah odsecanje i bacanje mojih prstiju, i ne osećah bol.
Posle toga namesnik Arian naredi dvanaestorici vojnika da napune vodom veliki kazan, da nalože vatru, i u ključalu vodu bace svetu Mavru. Kada voda proključa i stade klokotati, sveta Mavra bi bačena u kazan. I stojeći usred kazana ni najmanje nepovređena, ona govoraše namesniku: Opet ti blagodarim što si naredio da me omiju i očiste od grehova mojih, da bih čista srca pristupila Bogu mome i primila venac života. Stradanja koja od tebe podnosim, ona su mi na spasenje u Hrista Gospoda mog. Samo si požurio bacivši me u ovaj kazan koji se još nije zagrejao, jer je voda u njemu vrlo hladna, i ja ne osećam toplotu kao što ne osećah ni ranije muke.
Silno razjaren, namesnik stade misliti da su vojnici iz sažaljenja prema mladoj ženi prosuli iz kazana vrelu vodu pa ga napunili hladnom, želeći da na taj način sačuvaju Mavru živom radi zadovoljenja svojih telesnih požuda. Stoga namesnik skoči sa svog sudijskog mesta, i pohita kazanu da vidi da li je voda stvarno hladna. Došavši do kazana, on reče svetoj Mavri: Izlij mi na ruku malo vode, da vidim da li je hladna. Svetiteljka mu na to odgovori: Ova je voda toliko hladna da ja ni najmanje ne osećam njenu toplotu. Stoga, ako nemaš čime da zagreješ kazan, pošalji nekog do mog oca, i on će ti dati naramak drva, pošto je drvodelja, pa tim drvima zagrej kazan.
Rekavši to, svetiteljka izli na namesnikovu ruku vrelu vodu iz kazana koja ga tako strašno oprli da mu se i koža skinu s ruke, i on od silnog bola jauknu, i na udivljenje svih uzviknu: Blagosloven Gospod Bog Mavrin, i nema Boga osim Njega kroz koga se sada proslavlja Mavra!
Rekavši to, namesnik naredi da puste Mavru. Ali pre no što se svetiteljka ukloni sa mučilišta, đavo ponovo uđe u srce namesniku i potstače ga da istupi protiv onih koji imaju pravu veru u Boga i čistu savest. I on, dozvavši k sebi mučenicu, reče joj: Prestani, Mavro, da se uzdaš u Hrista, i brzo prinesi žrtvu bogovima. Svetiteljka mu odgovori: Ja neću da prinesem žrtvu idolima, jer imam Gospoda Hrista koji me štiti. Na to joj namesnik reče: Usta ću ti napuniti žeravicom, ako ne prineseš žrtvu bogovima. Svetiteljka mu odgovori: U bezumlju svom ti ne shvataš šta činiš: ti hoćeš da mi usta napuniš žeravicom radi toga, da se ja istinski očistim od grehova koje sam jezikom i ustima učinila. Jer i Gospod moj, kada slavu svoju pokaza proroku Isaiji i udostoji ga čuti pojanje Anđela, želeći da ga očisti od grehova, posla k njemu jednoga serafima sa žarom u ruci, uzetim kleštima sa oltara, i dotače se žarom prorokovih usana, govoreći: Evo, ovo se dotače tvojih usana, i bezakonje tvoje uze se, i greh tvoj očisti se (Is. 6, 6-7). I kada prorok dodirom jednoga žara dobi oproštaj grehova, to te molim, napuni žeravicom ne camo usta moja, nego i lice i glavu moju, pa mi i celo telo obloži žeravicom i sažeži, da bih time postala miomir Hristov. Bog koji je nekada očistio prorokove grehe, očistiće i mene od grehova.
Čuvši ovakve reči, namesnik se užasnu i ujedno i gnevom zapali, pa naredi da donesu kandilo, napunjeno sumporom i smolom, i da time žegu mučenicu. Narod koji je naokolo stajao i posmatrao sve, stade gromko vikati k namesniku: Dokle ćeš izmišljati nove muke za mladu ženu? Prestani već, namesniče, sa svojom jarošću, jer se mi veoma divimo njenom trpljenju. – A sveta Mavra, obrativši se narodu, reče: Neka svaki od vas gleda svoj posao; ljudi neka se staraju oko muških poclova, a žene neka svoje poslove obavljaju u čistoti i krotosti; za mene pak neka se niko od vas ne brine; meni nije potrebna vaša pomoć i zaštita, jer je zaštitnik moj – Bog u koga se uzdam.
Dok svetiteljka govoraše to, namesnik naredi da joj kandilom pale telo. Posmatrajući kandilo, ona govoraše namesniku ovako: Ti misliš da me uplašiš ovim bednim kandilom, kao da me nisi dovoljno ispitao prethodnim mukama. Zar me ti sam nisi bacio u veliki i strašan kazan pun ključale vode, koja me ni najmanje ne povredi kao da je hladna? Ti si mi sam svedok da voda koja oprli tvoje ruke, meni nimalo ne naškodi. Zar ja da se uplašim ovog kandila? Ta ako hoćeš, o namesniče, užari čitavu jednu peć i baci me u nju, pa ćeš videti silu Hrista mog, čija sam sluškinja. Jer me neće ostaviti Bog moj, koji me je pozvao na ovaj podvig preko blaženog muža mog Timoteja. Kandilo pak kojim ti opaljuješ telo moje, za mene je kao jutarnja rosa koja silazi s neba na zemlju i čini da drveće cveta i donosi rod.
Pobeđen rečima i delima svete mučenice, i ne znajući kakve još najteže muke da izmisli za nju, namesnik se veoma ožalosti. Zatim naredi da oboje budu raspeti na krst, jedno prema drugom. A kada iđahu na raspeće, crete ih Mavrina majka i, zagrlivši svoju kćer, reče joj: Kćeri moja Mavro, zašto ostavljaš majku svoju koja te traži? I ko će nositi nakit tvoj? Srebro, zlato i skupocene haljine kome će pripasti, ako ti, kćeri moja, ne ostaneš među živima? Sveta Mavra odgovori materi: Zlato i srebro propada; haljine upropašćuju moljci, i lepota mladoga lica sa vremenom stari i vene, a venac Isusa Hrista besmrtan je i večit. – I ne mogaše majka odgovoriti ništa na reči svete Mavre. Istrgnuvši se iz majčinih ruku, sveta mučenica krenu ka krstu, govoreći majci: Zašto me odvajaš od krsta, ne dajući mi da se brzo nasladim Gocpodom mojim, kome hoću da se upodobim smrću svojom?
Tada vojnici raspeše svete mučenike Timoteja i Mavru, postavivši ih licem jedno prema drugom. I tako viseći na krstovima ostaše u životu punih devet dana savetujući i hrabreći jedno drugo u trpljenju. Sveti Timotej poučavaše suprugu svoju do večera, a sveta Mavra savetovaše sastradalca svog do izjutra. Pritom blažena Mavra reče Timoteju: Nemojmo se predati snu, da nas Gospod naš, došavši, ne bi našao zaspale, i razgnevio se na nas. Jer u domu čoveka koji ne spava, upaljena sveća odvraća lopove od upada; a kad je sveća ugašena, lopov se lako uvuče u dom i pokrade ga. Zato da ctražimo i da se neprestano molimo, da bi nas Gospod zatekao kako trpeljivo očekujemo njegov dolazak; a i vrag se neće drznuti da nam potajno pristupi i učini neko zlo.
Posle nekog vremena sveta Mavra reče svetom Timoteju: Preni se, brate moj, i odagnaj od sebe san! ctraži i razumi što ja videh: kao u ushićenju, videh gde preda mnom stoji neki čovek; on imađaše u ruci čašu punu mleka i meda, i reče mi: Uzmi ovo i popij. No ja ga upitah: Ko si ti? On mi odgovori: Ja sam anđeo Božji. Onda mu ja rekoh: Pomolimo se Bogu. I on mi reče: Ja se sažalih na tebe i dođoh, jer videh da si gladna i žedna pošto do ovog trenutka nisi ništa okusila. Ja ga opet upitah: Ko te pobudi da mi ukažeš pažnju koja mi nije potrebna? I šta je tebi stalo do moga trpljenja i pošćenja? Zar ti ne znaš da Bog daje i ono što je nemoguće onima koji Mu se mole? Rekavši to, ja se stadoh moliti. I kada se molih, ja videh gde čovek sa čašom okrenu od mene lice svoje na zapad; i ja odmah shvatih da je to đavolsko priviđenje koje hoće da nas i na krstu iskuša. I nestade priviđenja. Zatim mi priđe neki drugi čovek, i učini mi se odvede me na reku kojom teče mleko i med, i reče mi: Pij! A ja odgovorih: Već ti rekoh, da neću piti ni vode niti ikakvo drugo zemaljsko piće, dok ne ispijem čašu smrti za Hrista, Gospoda mog, koju će On sam rastvoriti spasenjem i besmrćem večnoga života. – Kada ovo govorah, onaj čovek pijaše iz reke, i odjednom iščeze i on i reka sa njim. Potom videh: treći čovek dođe preda me, divan po izgledu, lice mu sijaše kao sunce; on me uze za ruku i uzvede na nebo, i pokaza mi presto na kome beše bela odeća i divan venac. I ja, diveći se onoj lepoti, upitah moga voditelja: Čije je ovo, gospodine? On mi odgovori: Ovo je nagrada tebi za podvig tvoj; pripremljen ti je ovaj presto, i odeća, i venac. – Zatim me voditelj uzvede malo naviše i pokaza mi drugi presto, isto tako spremljen, i belu odeću, i venac. I ja ponovo upitah moga voditelja: A ovo čije je, gospodine? On mi odgovori: Ovo je tvoga muža Timoteja. – Ja se usudih, te ga upitah: Zašto su prestoli udaljeni jedan od drugoga? On mi odgovori: Zato što je velika razlika između tebe i tvoga muža. Zar ne znaš da si ti po njegovom savetu uzela na sebe mučenički podvig i da je on vinovnik tvoga venca? A sada, vrati se u svoje telo; izjutra pak u šest sati doći će anđeli Božji da uzmu duše vaše i uznesu ih na nebo. Ipak stražite, da vas vrag ne bi stao ponovo iskušavati.
Ova viđenja sveta Mavra ispriča bratu svome Timoteju, i oni se uzajamno utešavahu u Gospodu. A kada nastupi deseti dan, u šest sati dođoše anđeli Božji da uzmu duše svetih mučenika. Tada sveta Mavra, obraćajući se narodu koji je stajao i gledao njihovo stradanje, reče: Braćo i sestre, setite se da smo tvorili ljudsko živeći među ljudima; no isto tako tvorili smo i Božje budući sluge Božje. I evo, uskoro ćemo primiti besmrtne vence od Gospoda našega Isusa Hrista. Tako dakle i vi, radeći ono što traži ljudska priroda, starajte se da činite i ono što je ugodno Bogu, pa ćete dobiti oproštaj grehova i primiti vence od istog Gospoda i Boga našeg.
Kada sveta Mavra izgovori ove reči, odmah oboje predadoše svete duše svoje u ruke Božje, 286 godine. I tako se stradanje njihovo završi vencem pravde u Hristu Isusu Gospodu našem, kome sa Ocem i Svetim Duhom slava kroza sve vekove, amin.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
PETRA ČUDOTVORCA, EPISKOPA ARGOSA I NAVPLIJA
 
Otadžbina prepodobnog Petra beše Carigrad. On bi rođen od bogoljubivih roditelja. Njegovi roditelji sa celom porodicom odlučiše da se zamonaše. Pošto Petrovi roditelji primiše monaštvo, i njegova se dva starija brata, Pavle i Dionisije, postrigoše, onda i Petar, ugledajući se na njih i želeći da vodi isti život sa njima, stupi u monaštvo zajedno sa svojim najmlađim bratom Platonom. Postavši monah, blaženi Petar se s takom revnošću odade monaškom životu, da u podvizima prevaziđe sve svoje vršnjake. Zato on postade obrazac i primer vrline ne samo svojoj braći nego i svima drugim monasima. I ovi se starahu da podražavaju njegove vrline i da ih primenjuju u svome životu. Zbog visokog podvižničkog života Petra zavole ondašnji patrijarh Nikolaj[7]. Diveći mu se i ceneći ga zbog vrline i umnosti, patrijarh je želeo da blaženog Petra posveti za episkopa. Ali Petar to izbeže, smatrajući sebe nedostojnim. Onda patrijarh usavetova brata njegovog Pavla, i hirotonisa ga za episkopa grada Korinta.[8] A prepodobni Petar, bežeći od patrijarhovog navaljivanja da se primi episkopskog čina, ode sa svojim bratom arhijerejem Pavlom u Korint, i tamo provede dugo vreme u bezmolviju, u molitvenom tihovanju. Ali ne dovede do kraja svoj podvig. Jer u to vreme skonča episkop grada Argosa, i žitelji toga grada dođoše k episkopu Pavlu u Korint, moleći ga i preklinjući da im za episkopa hirotoniše svoga brata Petra. Ali blaženi Petar, iako mnogo saletan, pobeže i ne bi ga dugo vremena. No kada se potom vrati, opet ga tako silno saleteše molbama da on najzad, dirnut njihovim suzama, pristade na njihov predlog.
Postavši episkop, blaženi Petar se sav posveti svome pozivu. Mnogo se starao o blagočiniju crkve i sveštenstva. U činjenju milostinje išao je dotle, da je često i košulju sa sebe davao siromasima. Hranio je siročad, pomagao udovice, i tajno delio milostinju svima nevoljnima. A kada jedne godine nastade glad u Peloponezu[9], ovaj svetitelj je prehranio mnoge hiljade gladujućeg sveta. U to vreme dogodi se jednom da mu u kovčegu ostade malo brašna. No gle čuda! svetitelj ga opet ubrzo nađe da je pun brašna; i tako je cele godine prehranio ne samo nevoljne i nište nego i svoje ljude. Veoma milosrdan i žalostiv, on je otkupljivao robove, i oslobađao slabe iz ruku silnika i neosetljivaca. Osim toga on isceli jednu besomučnu devojku, pretskaza bedu koja je imala snaći Peloponez, i predvide dan svoje smrti.
Pošto požive sedamdeset godina, i pošto učini bezbroj dobrih dela, sveti Petar predade blaženu dušu svoju u ruke Božje. Ali i posle smrti njegove blagodat Svetoga Duha očigledno prisustvuje u svetim moštima njegovim, jer one toče miomirisno miro, izgone demone i isceljuju od raznovrsnih bolesti. A sve to jasno ukazuje na blaženstvo i slavu koje prepodobni dobi na nebu.[10]
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA
DIODORA I RODOPIANA
 
Ovi sveti mučenici postradaše 302 godine u vreme cara Dioklecijana. Za veru Hristovu oni podneše mnoge uvrede i muke od svojih sugrađana u gradu Afrodisiji, koji se nalazi u Kariji. Naposletku ih kamenjem zatrpaše, i tako oni predadoše u ruke Božje svoje svete duše. I za svoj podvig dobiše vence od Boga.
 
ŽITIJE PREPODOBNOG I BOGONOSNOG OCA NAŠEG
TEODOSIJA PEČARSKOG
 
Posle prepodobnog i bogonosnog oca našeg Antonija Pečerskog[11] veliko cvetilo Ruske Crkve i slavni podvižnik svete čudotvorne Kijevo-Pečerske Lavre bi prepodobni i bogonosni otac naš Teodosije, proslavljen od Boga mnogobrojnim podvizima i čudesima. Podrobne podatke o žitiju ovog slavnog muža sačuvao nam je prepodobni Nestor[12], letopisac Pečerski. Kao verni svedok nebeski, prepodobni Nestor nam predlaže verodostojne podatke o žitiju prepodobnog Teodosija. Na osnovu toga žitija sastavljeno je i ovo žitije, samo u nešto skraćenijem obliku.
Prepodobni i bogonocni otac naš Teodosije rodio se u ruskom gradu Vasiljevu[13], od pobožnih roditelja. Roditelji su sina svog izmalena vaspitavali u pobožnosti. A kada on poodraste, oni ga dadoše da se uči knjizi. Teodosije tako brzo temeljno izuči Sveto Pismo da su se svi divili njegovoj pameti i mudrosti. Još izmalena Teodosije je svaki dan revnosno išao u crkvu i, pažljivo slušajući sve što se tamo čitalo i pevalo, on je uvek do kraja ostajao na bogosluženjima. Još u tim godinama on se klonio svojih vršnjaka i nije uzimao učešće u njihovim dečjim igrama.
Kada Teodosiju bi trinaest godina roditelji se njegovi preseliše u grad Kursk, koji se nalazi bliže centru Ruske zemlje. Tu mu uskoro umre otac, i tako se njegova pravedna duša preseli iz zemaljskog života u nebeske obitelji. Ostavši bez oca, trinaestogodišnji Teodosije življaše sa majkom, rastući i telom i blagodaću Božjom. Videvši kraj vremenskog života očevog, on se stade revnosnije starati o svom večnom, neprolaznom životu: žudeo je za bogougodnim delima, udaljavao se od svih svetskih uživanja, prestao je da nosi skupo odelo i bio zadovoljan poderanim. Imao je samo jednu želju: postići spasenje.
U to vreme dogodi se te se Teodosije srete sa poklonicima koji su putovali u Jerusalim. Zainteresovan njihovim kazivanjem, blaženi junoša Teodosije zaplamte velikom ljubavlju prema svetim mestima, i dogovori se sa poklonicima da zajedno s njima poseti sveta mesta, gde je Spasitelj sveta živeo i krv svoju skupocenu radi spasenja našeg prolio. I on noću krenu s njima na put, tajno od svoje majke. Mati ga je tri dana sa suzama tražila po gradu, dok ne saznade kuda je otišao. Onda ona sa mlađim sinom pohita za njim, i kada ga sustiže, ona ga onako ljuta stade silno tući, bacajući ga na zemlju i gazeći ga. Zatim ga vezana dotera kući, pa zatvori u sobi. A Teodosije sve to podnošaše bez roptanja i s blagodarnošću. Najzad se majka sažali na njega, pusti ga iz sobe, i sa suzama ga moli da više ne beži od kuće. Onda ce Teodosije vrati svojim pređašnjim podvizima, i kao ranije iđaše svaki dan u crkvu
Primetivši da se u crkvi često ne služi sveta liturgija zato što nema prosfora, Teodosije odluči da sam sprema hleb koji se prinosi Gospodu na žrtvu. I on stade kupovati pšenicu, mleti je, prosfore peći i u crkvu ih donositi za žrtvu Bogu. A kada bi nešto novaca dobio od onih koji su prosfore uzimali i davali za proskomidiju, on je taj novac razdavao ništima. Takav je život Teodosije vodio nešto više od dve godine, ne obraćajući pažnju na smetnje koje su mu u tome činjene. Jer nahuškani od vraga roda ljudskog, vršnjaci su ga ismevali i rugali mu se, a i majka mu je govorila: Molim te, čedo, ostavi se toga posla, jer time nanosiš ukor na našu porodicu. – A blaženi dečak joj je smireno odgovarao: Molim te, majko, saslušaj me. Sam Gospod i Bog naš Isus Hristos ponizi sebe radi nas, dajući nam time primer, da se i mi ponizimo radi Njega. On sam na Tajnoj Večeri pretvori hleb u svoje telo; zašto onda koriti čoveka koji sprema hleb na kome se ima izvršiti ova velika tajna pretvaranja hleba u telo Hristovo.
Čuvši to, majka se udivi mudrosti dečakovoj i od tada ga ostavi na miru. Ali je đavo ne prestajaše dražiti protiv takvog smirenja i truda dečakovog i potsticati je da mu zabrani spremanje prosfora. Pošto prođe jedna godina, majka, ugledavši jednom Teodosija kako se izgaravio pekući prosfore, stade ga opet nagovarati da se mane pečenja prosfora. Ona je to ponavljala, ponekad mazeći ga, ponekad preteći mu, a ponekad i bijući ga. Ne znajući šta da radi, blaženi dečak ustade jedne noći i krišom ode od kuće u obližnji grad. Tamo se nastani kod jednog prezvitera i nastavi svoj, uobičajeni posao i trud. Ali ga majka opet pronađe, dohvati ga i izbi, i vrati doma u Kursk. Gradonačelnik Kurska, primetivši smirenost Teodosijevu i kako se stalno u crkvi pobožno moli i usrdno prislužuje, pokloni mu divno odelo da ga nosi. On ga ponosi kratko vreme, pa ga dade jednom siromahu. Gradonačelnik mu opet pokloni još lepše odelo, ali on i njega dade nekom siromahu. I tako on postupi mnogo puta.
Posle toga blaženi Teodosije ode jednom kovaču i naruči za sebe gvozdeni pojas u vidu lanca. Tim se pojasom opasa po golom telu. I nošaše ga stalno. Ali pošto beše tesan, pojas se sve više urezivaše u njegovo telo. Jednoga praznika gradonačelnik naredi Teodosiju da dođe njegovoj kući i o ručku priclužuje njegove goste. Povodom praznika, a i povodom gradonačelnikovog poziva, majka ponudi Teodosiju da obuče praznično odelo. I kad se on stade oblačiti, majka primeti krv na njegovoj košulji, iako se on starao da to prikrije. Želeći da sazna otkuda ta krv, majka pažljivije zagleda i vide na telu njegovom gvozdeni pojas, koji se beše urezao u telo i načinio ranu. Razljutivši se za to na Teodosija, ona mu podera košulju, i bijući ga skide s njega pojas. A blaženi se obuče, kao da ga nije snašla nikakva beda, i ode kući gradonačelnikovoj, gde o ručku sa velikom skromnošću služaše gradonačelnika i njegove goste.
Posle izvesnog vremena Teodosije ču u crkvi reči Gospodnje iz Evanđelja: Koji ljubi oca ili majku većma nego mene, nije mene dostojan. Mati moja i braća moja oni su koji slušaju reč Božiju i izvršavaju je (Mt. 10, 37; Lk. 8, 21). Oduševljen i ponesen ovim rečima, Teodosije tajno od majke napusti svoju kuću i otputova u grad Kijev. U Kijevu on ču za prepodobnog Antonija koji provođaše u pešteri strog monaški život. I on ode k prepodobnom starcu i, videvši ga, pade i pokloni mu se, moleći ga da ga primi kod sebe na monahovanje. Prepodobni Antonije mu odgovori: Čedo, ti vidiš kako je bedna i tesna peštera; ti nećeš moći izdržati u njoj. Na to bogonadahnuti junoša s umilenjem odgovori: Znaj, česni oče, Hristos Bog koji promišlja o svima, dovede me tvojoj svetinji, želeći da se ja spasem tobom. Zato ću izvršavati sve što mi budeš naredio. – Tada ga prepodobni Antonije s ljubavlju primi, i blagoslovivši ga, poveri ga iskusnom monahu, blaženom Nikonu jeromonahu, koji ga ubrzo i postriže. I tako Teodosije bi postrižen u cvojoj dvadeset trećoj godini uskoro posle smrti blagovernog kneza Kijevskog Jaroslava Vladimiroviča.[14]
Primivši sveti monaški čin, prepodobni Teodosije svega sebe predade Bogu i svome bogonosnom starcu Antoniju, i odade se velikim podvizima kao onaj koji je zaista uzeo na sebe jaram Hristov. Savlađujući san, on je po svu noć bdio u slavljenju Boga; a kinjeći sebe uzdržanjem i postom, on je po sav dan rukama svojim radio razne teške poslove. Takvom blagonaraviju, cmirenju, bdenju i trudoljublju mladoga monaha divili su se čak prepodobni Antonije i blaženi Nikon, i proslavljali za to Boga.
Međutim, majka je dugo tražila svoga sina Teodosija ne samo u svome gradu nego i po obližnjim gradovima i po celoj okolini. Ali ne našavši ga, ona je plakala za njim kao za mrtvim. Tek posle dugo vremena ona doznade da je sin njen postrižen u Kijevu kod prepodobnog Antonija u pešteri. Ona onda ode tamo i, umolivši prepodobnog starca da izađe k njoj iz peštere, sa suzama ga dugo moljaše i u očajanju preklinjaše da joj pokaže sina. Starac uđe u pešteru i obavesti o njoj blaženog Teodosija. Ovaj se veoma smuti što se nikako ne može sakriti od svoje majke. Najzad, usavetovan od starca, posluša ga i izađe k materi. A ona, ugledavši sina kao monaha u licu izmršavelog od velikog uzdržanja i podviga, pade mu na grudi, i gorko plačući govoraše mu: Hajde, čedo moje, kod mene kući, i tamo po svojoj volji čini sve što je korisno po tvoje spasenje. A kada ja umrem, ti predaj zemlji moje telo, pa se onda vrati u ovu pešteru. Jer ja ne mogu da živim bez tebe.
Blaženi junoša joj odgovori: Majko, ostani i ti ovde u Kijevu, i postriži se u ženskom manastiru, i tako ćeš ponekad moći da dođeš ovamo i vidiš me. Što je glavno, steći ćeš sebi spasenje, i udostojićeš se da gledaš lice Božje u večnom životu. – Ali majka ne hte ni da čuje o tome. Tada se blaženi povuče u pešteru, i stade se usrdno moliti Bogu za spasenje svoje majke. I Bog usliši molitvu svoga ugodnika, jer kroz nekoliko dana mati njegova dođe i reče mu: Čedo moje, postupiću po tvome savetu i neću se više vraćati kući. No pošto Bog tako hoće, idem u ovdašnji ženski manastir, u njemu ću se postrići i provesti ostale dane života svog. Jer sam se na osnovu tvojih reči ubedila, da je ovaj kratkotrajni svet – ništa.
Čuvši ovo, blaženi Teodosije se obradova duhom i obavesti o tome prepodobnog starca Antonija. Starac odade hvalu Bogu za obraćenje srca njenog, i izišavši k njoj iz peštere dade joj mnoge dušekorisne pouke, pa je onda uputi u ženski manastir svetog Nikolaja, u kome ona primi postrig. Pošto tu bogougodno prožive dosta godina, ona u pravoj veri u miru usnu u Gospodu.
Posle postriga majke, odrekavši se potpuno svih briga ovoga sveta, blaženi Teodosije, zajedno sa prepodobnim Antonijem i blaženim Nikonom, stade se još revnosnije truditi u bogougodnim podvizima, i u društvu sa njima uskoro se on u pešteri pokaza pobediocem zlih duhova, postom i molitvom razgoneći demonsku tamu. U tome ih pomagaše sam Bog, ispunjujući svoju reč: Gde su dva ili tri sabrani u ime moje, tu sam i ja među njima (Mt. 18, 20).
Kada se blaženi Nikon udalji iz Manastira na naročiti podvig, onda po volji Božjoj i po želji prepodobnog Antonija, bogonadahnuti otac naš Teodosije bi posvećen za jeromonaha.[15] Kao jeromonah on je svaki dan sa najvećom pobožnošću služio božanstvenu liturgiju. Uskoro posle Teodosijevog rukopoloženja prepodobni Antonije, sabravši u pešteri dvanaest inoka od bratije, postavi im za igumana blaženog Varlaama[16], a sam se udalji na drugi brežuljak gde beše sam iskopao sebi pešteru, i u njoj se stade podvizavati. Tada bogobojažljivi otac naš Teodosije, ostavši u prvoj pešteri sa blaženim igumanom Varlaamom, zajedno s njim podiže nad pešterom malu crkvu u čast Presvete Bogorodice, odredivši je za zajedničke bratske molitve.
U to vreme sveti Teodosije sve tamošnje stroge podvižnike prevazilažaše pošćenjem, bdenjem, ručnim radom, a naročito smirenjem i poslušanjem. I svima služaše pomažući im: nekada vodu noseći, nekada drva iz šume dovlačeći, nekada bratiji poslove u toku noći svršavajući dok su se oni odmarali; i pritom on je po svu noć bdio stojeći na molitvi. Leti je ponekad noću izlazio na vrh peštere i, obnaživši do pojasa svoje telo, sedeo rukama vunu predući a ustima psalme čitajući, dok su mu mnogobrojni obadi i komarci telo ujedali. Od silnih ujeda celo mu se telo zalivalo krvlju, a on je nepokretan sedeo i nije se micao s mesta dok ne bi klepali za jutrenje. I tada bi se prvi obreo u crkvi i, stojeći na svom mestu, neprekidno obavljao crkvene molitve, ne lutajući umom. I iz crkve je izlazio posle sviju. Zbog toga su ga svi veoma voleli, i imali ga kao oca, i naročito ce divili njegovom smirenju i trpljenju.
Posle nekog vremena blaženi Varlaam, iguman bratije u pešteri, bi poslat od kneza Izjaslava Jaroslaviča[17] u manastir svetog velikomučenika Dimitrija, i tamo postavljen za igumana. Tada na želju i molbu sve bratije prepodobni Antonije dozva k sebi svetog Teodosija i blagoslovi ga na igumanstvo. U to vreme bilo je dvadesetoro bratije. Prepodobni otac naš Teodosije i u visokom zvanju igumana ne promeni svoj smireni način života, u svemu sam sebe dajući za ugled dobrih dela (Tit. 2, 7): na sve radove odlazio je pre svih, u crkvu je na bogosluženje dolazio pre svih a izlazio posle svih. Bogougodnim molitvama ovog pravednika od toga doba je Pečerska obitelj cvetala i napredovala, i ispunjavala se reč Božanskoga Pisma: Pravednik cveta kao palma, kao kedar na Livanu množi se (Ps. 91, 13). I stvarno, kao što blagodaću Božjom seme na dobroj zemlji donosi rod po sto, tako se pod svetim Teodosijem umnoži bratija u Pešteri. Postepeno on sabra u svoju obitelj do stotinu bratije; njihov život cvetaše dobrim naravima, i mnogi od njih donošahu rodove dostojne pokajanja.
Pošto se bratija veoma umnoži, peštera se pokaza mala i teskobna za bezmolvni život, život u molitvenom tihovanju; a i crkva nad pešterom beše mala za saborne, zajedničke molitve. Zato prepodobni Teodosije izabra jedno divno mesto nedaleko od peštere, dosta prostrano za podizanje manastira, i poče raditi na tome da tu podigne obitelj. S blagoslovom prepodobnog Antonija on izmoli to mesto od hrictoljubivog kneza Izjaslava, i uz pomoć Božiju ubrzo podiže na njemu veliku crkvu od drveta u čast Uspenja Presvete Bogorodice. Zatim sagradi mnoge kelije, ogradi manastir, pa se sa bratijom preseli iz peštere u novu obitelj.
Ovu obitelj jednom poseti blaženi Jefrem[18]. Od njega prepodobni otac Teodosije dobi u prepisu Studitski ustav monaškog života,[19] sa kojim se podrobno upozna. Onda uvede u svoju obitelj ovaj ustav, i stade se po njemu u svemu upravljati. A zatim, sledujući primeru ovog najstarijeg ruskog manastira, i ostali ruski manastiri primiše ovaj ustav.
Ovaj sveti nastavnik, prepodobni Teodosije, pobuđivaše svoje učenike na istinsko pokajanje. On imađaše običaj da svake noći obilazi sve kelije, želeći na taj način da sazna način života svakog brata i njegovu revnost u podvizima. I kada bi, obilazeći kelije, čuo gde brat monah tvori molitvu u svojoj keliji, on se radovao i slavio Boga; no kada bi čuo gde se dva ili tri monaha, sakupljeni u nekoj keliji, razgovaraju posle povečerja, on je rukom kucao u vrata, stavljajući im na znanje da je tu, i udaljavao se tužan n neraspoložen. Sutradan je tu bratiju prizivao k sebi i, ne izobličavajući ih otvoreno, pričama ih je zaobilazno poučavao i upućivao. Smiren srcem brat odmah je uviđao svoju krivicu i prosio oproštaj, a neosetljivac, misleći da iguman govori o nekom drugom licu a ne o njemu, nije uviđao svoj greh dok ga prepodobni ne bi otvoreno izobličio i naložio mu epitimiju. I tako, prepodobni otac učaše bratiju: da se usrdno mole Bogu; da ne razgovaraju posle povečerja; da ne hodaju iz kelije u keliju, nego da se svaki u svojoj keliji moli Bogu, i da svakog dana pri svakom telesnom radu imaju u ustima psalme Davidove. I zaista, u njegove dane njegovi monasi su životom bili ravni anđelima, a Pečerski manastir – sličan nebu. I stvarno, sveti otac naš Teodosije u svojoj obitelji očigledno zasija svetlošću dobrih dela kao veliko svetilo nebesko. A to se pokaza i veštastvenom svetlošću kojom ga proslavi Bog, te on sijaše vidljivom svetlošću.
Jednom prilikom po mračnoj noći vraćaše se u svoj manastir Sofronije, iguman manastira svetog Arhistratiga Mihaila. I prolazeći pored manastira prepodobnog Teodosija on vide nad njim neobičnu svetlost. Zadivljen time on proslavi Boga govoreći: Kako je velika dobrota tvoja, Gospode! Ti si na ovom mestu dao svetilo, u licu Teodosija, i ono na ovakav način prosvećuje manastir svoj. – Takvu svetlost viđali su mnogo puta i mnogi drugi, i kazivali svima, pa to dođe do ušiju kneza i njegovih bojara. I svi te pojave svetlosti smatrahu za odražaj svetlosti pravednog života svetoga starešine tog svetog mesta.
Blaženog Teodosija veoma je voleo knez Izjaslav, koji posle oca svog Jaroslava seđaše na prestolu u Kijevu. Izjaslav je često dolazio k prepodobnome i naslađivao se njegovim bogonadahnutim poukama. Treba spomenuti da je prepodobni Teodosije bio izdao strogu naredbu manastirskom vrataru, da u međuvremenu između ručka i večernja ne pušta nikoga u manastir. To je učinio da bi se bratija mogla malo odmoriti pre no što počnu duge noćne molitve i jutarnja bogosluženja. Jednoga dana u to vreme stiže pred manastir jašući hristoljubivi knez Izjaslav sa jednim pratiocem. Sišavši s konja, knez priđe vratima i zakuca pozivajući vratara da mu otvori. Vratar mu odgovori da je iguman naredio nikome ne otvarati vrata do večernja. Tada knez, želeći da objasni vrataru ko je, reče mu: To sam ja, otvori samo meni. – No vratar, ne znajući da je to knez, odgovori: Kažem ti, iguman mi je naredio da nikome ne otvaram vrata, pa makar došao i sam knez. Stoga, ako hoćeš, pričekaj malo do večernja. Na to mu Izjaslav reče: Ja sam – knez; zar i meni nećeš otvoriti? – Vratar proviri i uveri se da je to knez, ali mu ne otvori vrata već ode i izvesti prepodobnog. A knez je trpeljivo čekao pred vratima. Zatim izađe prepodobni, i ugledavši kneza pokloni mu se. Onda knez reče svetom Teodosiju: Kako je strogo tvoje naređenje, oče: monah kaže da si naredno da ne pušta nikoga, pa makar i sam knez došao. Prepodobni mu odgovori: To je radi toga, dobri gospodaru, da bi se u podne bratija mogli malo odmoriti zbog noćnog molitvenog truda koji im predstoji. A tvoja bogopokrenuta težnja ka Presvetoj Vladičici našoj Bogorodici dobra je i spasonosna za tvoju dušu; i mi se veoma radujemo tvome dolasku. – Onda odoše u crkvu. I pošto prepodobni satvori molitvu, hristoljubivi knez se nasladi dušekorisnim razgovorom sa svetim Teodosijem. Zatim se knez sa velikom korišću po sebe vrati domu svom, slaveći Boga. I od toga dana knez Izjaslav još više zavole svetitelja i, gledajući u njemu kao jednog od drevnih svetih otaca, u svemu se rukovođaše njegovim savetima.
Prepodobni otac naš Teodosije ne ponece se ni najmanje zbog poštovanja koje mu ukazivahu knez i velikaši. On beše zaista svetilo koje je jako zasijalo u smirenju, kao u tami, na pouku svim učenicima svojim. Jer smiravajući sebe sve više, on se svaki dan sve revnosnije truđaše i rađaše rukama svojim, i tako zapovedaše učenicima cvojim delom a ne rečju. Ne gledajući na svoj igumanski čin, on je često zalazio u pekaru i radio zajedno s pekarima, meseći testo i razmesujući hleb. Ne skrivajući u zemlju dani mu od Boga talant kreposti telesne, prepodobni otac Teodosije se stalno veseljaše duhom, i druge sokoljaše i ubeđivaše da nikada ne malaksavaju u revnosti za svoj posao.
Jednom uoči praznika Uspenja Presvete Bogorodice kelar[20] Teodor dođe k prepodobnome i kaza mu da u kujni nedostaje vode a nema ko da donese. Prepodobni odmah ustade i stade sam nositi vodu sa kladenca. Jedan od bratije, ugledavši oca igumana na takvom poslu, otrča i izvesti o tome ostale monahe, i oni dojuriše i nanesoše vodu u izobilju.
Drugom prilikom ne behu spremljena drva za kuvanje jela. Kelar dođe k prepodobnome i reče mu: Oče, naredi nekome od nezaposlene bratije da spremi potrebna drva. Prepodobni mu odgovori: Ja nisam zauzet, ja ću poći. – Ovaj se razgovor vodio pred sam ručak. Blaženi naredi bratiji da idu na ručak, a sam uze sekiru, ode i stade seći drva. Kada bratija izađoše iz trpezarije posle ručka, videše svoga igumana gde seče drva. Postiđeni, monasi dohvatiše sekire i nasekoše drva za nekoliko dana.
Kada se blaženi Nikon, koji beše postrigao prepodobnog Teodosija, vrati sa svoga podvižničkog puta u Pečerski manastir, sveti Teodosije, iako iguman, ukazivaše mu svako poštovanje kao ocu. Mnogo puta blaženi otac naš preo je konac blaženom Nikonu koji se bavio povezivanjem knjiga. Takvi behu smirenje i prostota ovog bogonadahnutog muža u trudovima i poslovima svake vrste. I odeća ovog blaženog igumana bejaše skromna i bedna: na telu nosio je oštar kostret, a preko njega iznošenu rasu, koju je oblačio da se ne bi videla oštra vlasenica.
Jednoga dana prepodobni ode nekim poslom hristoljubivom knezu Izjaslavu. No pošto se tog dana knez nalazio podaleko od grada, to se prepodobni zadrža kod kneza sve do uveče. Kako je prepodobni želeo da se vrati odmah u manastir, hristoljubivi knez naredi da ga kolima odvezu. Sluga koji ga je vozio, videći na njemu bednu rasu, mišljaše da to nije iguman već neki prost monah, pa mu reče: Crnorizče, sedni ti na konja, a ja ću cesti u kola. – Prepodobni se odmah skide s kola, ustupivši mesto sluzi, a sam je ili išao peške pored kola ili, kad bi se umorio, sedao na konja i jahao. Tako su putovali noću. A kad zora zarudi oni stadoše sretati putem velikaše koji su išli knezu. Čim bi izdaleka ugledali prepodobnoga, velikaši su silazili sa svojih konja i klanjali mu se. Tada se prepodobni obrati sluzi i reče mu: Evo, već je dan, siđi s kola i uzjaši konja. – A sluga, koji se beše prepao videvši kako se velikaši klanjaju prepodobnome, siđe s kola i sede na konja. Međutim, sada se prepodobnome koji seđaše u kolima još češće stadoše klanjati oni što ih sretahu putem, te slugu spopade još veći ctrah. Tako stigoše do manastira. Tu sva bratija dočeka prepodobnoga i pokloni mu se do zemlje. Sluga se još većma prepadne, i pitaše se u sebi: Ko je ovo, te mu se svi klanjaju? No prepodobni ga uze za ruku i uvede u trpezariju, i naredi da ga ugoste. Zatim mu dade poklone i isprati ga. O svemu tome kasnije je pričao bratiji sam ovaj sluga. Prepodobni pak nikome nije govorio o tome, pošto je stalno učio bratiju da se nizašta ne gorde, jer monah treba da je smiren i da sebe smatra nižim od svih ljudi. Učeći svoje učenike takvom smirenju, prepodobni ih naročito savetovaše da pre svakog posla uzimaju blagoslov od starešine, potsećajući ih na reči Svetoga Pisma: Koji s blagoslovom seje dela svoja, s blagoslovom će i plod njihov u slast požnjeti (2 Kor. 9, 6). Silu ovog učenja on pokaza na delu. Kada mu pobožni ljudi dolažahu sa svojim potrebama, prepodobni im najpre davaše božanske pouke, pa im zatim predlagaše manastirski hleb i jelo. Jednom prilikom sam knez Izjaslav, pošto se prihvati manastirskog hleba i jela, reče prepodobnome: Ti znaš, oče, da u mome domu ima svega u izobilju, ali ja nikada tako slatko ne jedoh kao sada ovde. mada moja posluga sprema razna skupocena jestiva, ali ona nisu tako slatka kao ova. Stoga te molim, oče, reci mi otkuda je vaše jelo tako slatko. – Na to mu bogonadahnuti otac naš Teodosije odgovori: Dobri gospodaru, ako želiš to da znaš, evo reći ću ti. Kada kod nas bratija hoće da kuvaju jelo, ili da peku hleb, oni se drže ovoga pravila: najpre monah dolazi igumanu i uzima od njega blagoslov; zatim, poklonivši se tri puta do zemlje pred svetim oltarom, zapaljuje sveću od svetog oltara, i njome podloži vatru u kujni ili u pekari. A kada treba naliti vode u kotao, inok govori najstarijem: blagoslovi, oče! Ovaj mu odgovara: Bog te blagoslovio, brate! – Tako dakle, kod nas se svaki posao obavlja s blagoslovom, otuda i slast u jelima i u svemu drugom. A tvoje sluge, držim, rade svađajući se, gunđajući i klevetajući jedan drugog, a možda često i batine dobijaju od svojih starešina. Stoga i posao njihov, ne bez greha obavljan, ne biva na slast. – Čuvši to, knez odgovori: Zaista je, oče, tako kao što kažeš.
A kada se desi i prepodobni sazna da je neko jelo u njegovom manastiru spremljeno ne sa blagoslovom starijega, i po neposlušanju, onda je on takvo jelo nazivao đavoljim i nije nipošto dopuštao da njegovo blagosloveno stado jede od toga jela, već je naređivao da se baci u vodu ili u vatru. Tako jednom prilikom pred polazak prepodobnoga oca sa bratijom u susedni manastir svetog velikomučenika Dimitrija na praznik, neki blagočestivi ljudi behu poslali u manastir vrlo ukusne hlebove. Prepodobni naredi kelaru da ih tog dana predloži u trpezariji bratiji koji ostaju u manastiru. No kelar ne postupi po naređenju, jer mišljaše u sebi: Kada se sva bratija saberu sutra, onda ću im dati ove hlebove, a danas ću dati manastirski hleb bratiji koji su ostali. – Tako i uradi. A sutradan pred ručak vrati se u manastir prepodobni sa bratijom. I kada o ručku primeti da je postavljen onaj poklonjeni hleb, dozva kelara i upita ga: Otkuda ovaj hleb? Kelar odgovori: To je hleb što juče doneše, ali ga ja ne dadoh juče pošto beše malo bratije, već ga ostavih za danas kada su sva bratija tu. Prepodobni mu na to reče: Bolje da se nisi brinuo za idući dan, već da si postupio po mome naređenju. Gospod naš koji se uvek brine o nama, i danas bi nam dao sve što nam je potrebno, pa i više od toga. – Onda prepodobni naredi da se sav taj hleb sa trpeze pokupi i baci u reku, a na kelara naloži epitimiju za neposlušanje. Tako je prepodobni postupao sa monasima i za druga neposlušanja.
Primećujući da briga o sutrašnjem danu i sticanje privremenog blaga ne biva kod monaha bez neposlušanja, jer se protivi njihovim zavetima, prepodobni revnosno učaše svoju bratiju da se drže vrline nesticanja, siromaštva, i da se bogate verom i nadom u Boga, a da se ne uzdaju u truležnu imovinu. Zbog toga je često obilazio kelije, i kada bi kod koga našao nešto što nije po ustavu, bila to hrana ili odeća ili što drugo, on je to uzimao i u vatru bacao kao nešto đavolje i protivno manastirskom ustavu. I on ovako poučavaše bratiju vrlini siromaštva. Nije lepo, braćo, da mi monasi koji smo se odrekli svega svetskoga, skupljamo u kelijama svojim ništavne stvari. Jer kako možemo uznositi Bogu čistu molitvu, kada u svojoj keliji držimo prolazno blago! A čuli smo šta o tome Gospod kaže: Gde je blago vaše, onde će biti srce vaše (Mt. 6, 21). I još: Bezumniče, ovu noć uzeće dušu tvoju od tebe; a što si pripremio čije će biti? (Lk. 12, 20). Stoga, braćo, budimo zadovoljni propisanom odećom i hranom, i ne treba da imamo ništa od toga po kelijama svojim, da bismo mogli sa svakim usrđem i svom dušom uznositi Bogu čistu molitvu. – Tako je sveti Teodosije poučavao bratiju sa svakom tihošću i suzama.
Prepodobni otac naš Teodosije bejaše milosrdan, krotak, negnevljiv, milostiv prema svima. I kada bi neko od njegovog siromaštvoljubivog stada malaksao duhom i otišao iz manastira, tada se on u velikoj žalosti i tuzi sa suzama molio za njega Bogu da ga vrati nazad kao zalutalu ovcu. I tako se molio sve dotle dok se odlutali brat ne bi vratio.
Među bratijom bejaše jedan nepostojan monah koji je često bežao iz manastira. I svaki put kada se vraćao, prepodobni ga je s radošću primao, i govorio da Bog neće dopustiti da on okonča svoj život van manastira. Iako mnogo puta odlazi od nas, govorio je prepodobni za njega, ipak će on skončati u našem manastiru. – I sa suzama moljaše Boga da pošlje trpljenje tome bratu. Jednom ovaj brat dugo provede van manastira, pa se ipak vrati u manastir, moleći prepodobnog da ga primi. Vaistinu milostiv, prepodobni ga s radošću primi, i prisajedini svome stadu zabludelu ovcu koja se vratila. Tada brat donese i metnu pred prepodobnoga malu svotu novaca što beše rukama svojim zaradio kao krojač za vreme bavljenja van manastira. Prepodobni mu na to reče: Ako hoćeš da budeš savršen monah, onda uzmi to i baci u vatru, jer je to delo tvog neposlušanja. – I on, kao istinski pokajnik, uze novac i baci u vatru. I od toga vremena ovaj brat življaše u manastiru bezizlazno, provodeći u pokajanju ostatak dana svojih, i tu skonča u miru, kao što prepodobni pretskaza.
Ovaj učitelj siromaštva, prepodobni otac naš Teodosije, bejaše veoma milosrdan prema bednima. Zato i sagradi blizu manastira dvor, i u njemu crkvu u čast svetog prvomučenika Stefana. I tamo smesti nište, slepe, hrome, gubave, i izdržavaše ih iz svog manastira. Na to je upotrebljavan deseti deo manastirskih prihoda. Osim toga on je svake subote slao puna kola hleba cužnjima po zatvorima i tamnicama.
Prepodobni otac naš Teodosije bejaše milosrdan ne samo prema bednima nego i prema onima koji nanose štetu manastiru. Tako jednom prilikom dovedoše k prepodobnom lopove, uhvaćene na manastirskom imanju, koji behu došli da kradu. Videvši ih vezane i veoma utučene on se sažali na njih i zaplaka, i naredi da ih odvežu i da im dadu da jedu i piju. Zatim ih pouči da nikome ne čine štete nego da budu zadovoljni plodovima od truda svog. I pošto im dade dosta novaca, on otpusti u miru pokajane lopove.
Pošto se broj bratije uveličavaše, to prepodobnom ocu našem Teodosiju beše potrebno da proširi manastirsku ogradu za zidanje novih kelija. I on sam sa bratijom pristupi podizanju velike ograde. No dok manastir još beše razgrađen, jedne mračne noći privukoše se manastiru razbojnici, govoreći među sobom: Monaška imovina je sakrivena u crkvi; hajdemo tamo. – No kad se približiše crkvi, oni čuše pojanje u njoj. Misleći da to bratija služe noću službu, oni se povukoše u obližnju gustu šumu. I kada mišljahu da je služba svršena, oni se opet prikradoše do crkve. Ali i ovoga puta čuše pojanje i videše neobičnu svetlost u crkvi, iz koje izlažaše i divan miris. A to anđeli behu u crkvi, slavosloveći Boga. Razbojnici pak, smatrajući da to bratija vrše ponoćne molitve, opet se povukoše, rešeni da pričekaju dok se služba svrši, pa da onda uđu u crkvu i uzmu sve što se nalazi u njoj. Potom su se još nekoliko puta prikradali crkvi, ali su svaki put čuli ono isto anđelsko pojanje. Utom nastade vreme jutrenju, i crkvenjak po običaju zazvoni u zvona. Čuvši zvonjenje, razbojnici se povukoše u šumu, i razgovarahu među sobom: Šta da radimo? Eto, nama se izgleda prividelo nešto u crkvi. Ali sada ćemo postupiti ovako: kad se monasi saberu u crkvu, mi ćemo zaposednuti vrata, pa ih onda sve pobiti i njihova bogatstva pokupiti.
Razbojnici pričekaše dok se monasi sa svojim nastavnikom blaženim Teodosijem sabraše u crkvu na jutrenje. I kad nastade pojanje psalama, razbojnici se uputiše crkvi. I gle, oni iznenada videše strašno čudo: crkva sa monasima u njoj podiže se sa zemlje u vazduh, i zaustavi se na takvoj visini u vazduhu, da i strele njihove ne bi mogle dosegnuti do nje. Videvši to, razbojnici se silno uplašiše, i prestravljeni svojim domovima vratiše. Poraženi čudom, oni se zarekoše da više ne vrše razbojništva. A njihov harambaša sa trojicom njih ode k prepodobnom Teodosiju, pokajaše se i ispovediše mu svoj greh. Kada to ču, prepodobni proslavi Boga što je ne samo sačuvao crkvenu imovinu nego i njih spasao od takve smrti. Zatim pouči pokajane razbojnike o spasenju duše, i oni otidoše slaveći i blagodareći Boga i njegovog svetog ugodnika.
Za vreme bogougodnog igumanovanja prepodobnog Teodosija dogodi se još jedanput slično čudo sa istom manastirskom crkvom, koju je zaista sam Bog s neba čuvao, kao da nevidljivo stoji u vazduhu pod pokrovom same Presvete Bogorodice. Jedan bojarin hristoljubivog kneza Izjaslava prolažaše jedne noći poljem na petnaest potrkališta daleko od manastira svetog Teodosija. I gle, on iznenada ugleda izdaleka crkvu gde stoji u vazduhu pod oblacima. Od tog viđenja njega spopadne užas, i on sa slugama svojim potera brže konje, da bi saznao kakva je to crkva. A kada se približiše manastiru prepodobnog Teodosija, bojarin vide kako se na njegove oči crkva spušta na zemlju, i stade na svom mestu u manastiru. Tada bojarin zakuca na vrata koja mu biše otvorena. I on ode k prepodobnome i ispriča mu svoje viđenje. I od tog doba ovaj bojarin često posećivaše prepodobnoga i naslađivaše se njegovim bogonadahnutim poukama. On i mnogo pomoći ukaza na uređenje manastira i na ukrašenje Bogom čuvane crkve manastirske.
No Gospod je čudesno čuvao ne samo crkvu nego i imovinu manastira prepodobnog Teodosija. Jednom biše uhvaćeni neki ljudi koji su vršili pljačku, pa ih vezane povedoše u grad na sud. Kad ih putem provođahu pored jednog seoceta koje je pripadalo Pečerskom manastiru, jedan od vezanih, mahnuvši glavom prema tom seocetu, reče: Jedne noći mi pođosmo na ovo seoce sa namerom da ljude pobijemo i njihovu imovinu opljačkamo. Ali kad dođosmo do sela, mi videsmo gde selo stoji tako visoko u vazduhu, da mu se mi ne mogosmo približiti.
Tako je promislitelj Bog čuvao svu manastirsku imovinu, odazivajući se na molitve prepodobnog Teodosija koji se uzdao u Njega i svake noći obilazio svoj manastir tvoreći molitvu, i njome kao čvrstim bedemom ograđujući svoju obitelj i njene žitelje.
Za vreme igumanovanja u Pečerskom manastiru svetog Teodosija, koji je igumanovao uzdajući se u Boga i u Bogorodicu, Bog i Bogorodica su ne samo čuvali njegov manastir nego i pomagali odozgo njegovo ukrašavanje. Bojarin spomenutog kneza Izjaslava Sudislav Geuevič, u svetom krštenju Kliment, polazeći jednom sa svojim knezom u rat, dade ovakvo obećanje: Ako se vratim kući zdrav, pokloniću Presvetoj Bogorodici u Pečerskom manastiru blaženog Teodosija dva zlatnika, i za ikonu njenu iskovaću zlatan venac. – U toku te bitke pade mnogo naroda sa obe strane, ali najzad neprijatelji biše pobeđeni. Bojarin Geuevič vrati se sa ratišta živ i zdrav, ali zaboravi na obećanje. I posle nekoliko dana kad je on jedno popodne spokojno spavao posle ručka, gle, iznenada ga strašan glas zovnu po imenu: Klimente! Trgnuvši se iz sna, on ugleda pred sobom ikonu Presvete Bogorodice iz manastira prepodobnog Teodosija, i ču glas koji dolažaše od nje: Zašto mi, Klimente, nisi dao ono što si obećao dati? Evo, ja te sada opet potsećam na to: postaraj se da ispuniš svoje obećanje. – Čim ove reči behu izgovorene, ikona tog trenutka postade nevidljiva. A bojarin, strašno uplašen od viđenja, spremi zlata koliko je obećao, i načini venac od zlata za ukras ikoni Presvete Bogorodice, pa odnese u manastir i predade prepodobnom ocu Teodociju.
Posle nekog vremena isti bojarin namisli da Pečerskom manastiru pokloni sveto evanđelje. I on dođe k prepodobnom Teodosiju, sa svetim evanđeljem sakrivenim ispod odeće. I oni se pomoliše Bogu, ali bojarin još ne pokazivaše evanđelje. No pre no što će sesti, prepodobni mu reče: Brate Klimente, izvadi najpre sveto evanđelje koje si obećao Presvetoj Bogorodici a koje se nalazi ispod tvoje odeće, pa ćemo onda sesti. – Čuvši to, bojarin se prepade od prozorljivosti prepodobnoga, jer je bio ubeđen da za evanđelje koje je potajno doneo, niko nije znao. I on odmah izvuče ispod odeće sveto evanđelje i predade ga prepodobnome. I onda sedoše. I pošto se bojarin nasladi duhovnim razgovorom sa prepodobnim, vrati se svome domu duševno obogaćen.
Mnogim čudesima svojim Gospod je dokazao da uzdanje prepodobnog Teodosija u Boga nije bilo uzalud. Božja pomoć Pečerskom manastiru pokazivala se naročito onda kada je manastir oskudevao u nečemu. U keliji prepodobnog živeo je inok Ilarion; prepodobni Teodosije obično je tiho proiznosio psalme ustima, a rukama preo vunu ili radio što drugo, dok je Ilarion dan i noć pisao knjige. Taj inok Ilarion docnije kazivaše ovo. Jedne večeri, dok su se oni bavili svaki svojim poslom, u keliju uđe ekonom Anastasije i reče prepodobnome: Sutra mi nemamo čime da kupimo namirnice za bratiju, niti imamo novac za druge manastirske potrebe. Prepodobni mu odgovori: Sada je, kao što vidiš, veče, a sutrašnji dan je još daleko. Zato idi i s trpljenjem čekaj moleći se Bogu: On će se postarati o nama, i smilovaće se na nas, ako bude hteo.
Čuvši to, ekonom ode, a prepodobni odmah ustade i povuče se u svoju unutrašnju keliju da vrši svoje uobičajeno molitveno pravilo. Vrativši se posle molitve, on sede i nastavi svoj posao. Uto opet uđe ekonom i stade govoriti o istoj stvari, na šta mu prepodobni odgovori: Ne rekoh li ti, moli se Bogu? Sutra idi u grad i kod trgovca uzmi u zajam sve što treba za bratiju, pa ćemo kasnije s pomoću Božjom vratiti dug. Jer je veran Onaj koji govori: Ne brinite se za sutra (Mt. 6, 34); Bog nas neće ostaviti svojom blagodaću.
Tek što ekonom ode, gle, u keliju uđe svetao mladić u vojnoj odeći, pokloni se, metnu na sto zlatnik, i ne rekavši ništa odmah iziđe. Prepodobni ustade, uze zlato, i sa suzama blagodarnosti pomoli se Bogu. A sutradan izjutra pozva vratara i upita ga, da li je ko dolazio u manastir u toku noći. Vratar mu odgovori: Nije; jer odmah po zalasku sunca ja zatvorih kapiju, i otada je ne otvarah pošto niko nije dolazio.
Tada prepodobni dozva ekonoma, dade mu zlatnik i reče: Šta veliš, brate Anastasije, nemamo čime da kupimo namirnice za bratiju? Evo, uzmi ovo zlato, pa idi i kupi što treba. – Ekonom, shvativši milost Božju, pade i pokloni se svetitelju proseći oproštaj. A prepodobni mu povodom toga dade ovakvu poruku: Brate, nikada ne očajavaj, nego se utvrđuj u veri, i sve brige svoje baci na Gospoda, jer se On brine za nas po svome nahođenju. Stoga priredi danas bratiji praznično ugošćenje, jer nas je eto Bog posetio. A kada nas ponovo snađe oskudica, Bog će se opet pobrinuti o nama kao što se pobrinuo danas.
Jednoga dana dođe kelar Teodor k prepodobnome i reče mu: Danas nemam ništa da dam bratiji za ručak. Prepodobni mu odgovori: Idi, potrpi malo, moleći se Bogu, jer će se On pobrinuti za nas. Ako pak ne budemo dostojni njegove milosti, onda svari pšenicu, pomešaj je sa medom, pa daj bratiji za ručak. Ali mi se nadamo na Boga, koji nepokornim ljudima u pustinji dade nebeski hleb, da je moćan i nama dati hranu danas.
Čuvši to, kelar ode, a prepodobni se ctade ucrdno moliti Bogu povodom toga. I gle, po tajanstvenom dejstvu Božjem, prvi bojar kneza Izjaslava Jovan posla prepodobnome u manastir troja puna kola namirnica: hleba, riba, povrća, prosa i meda. Videvši to, prepodobni proslavi Boga, i reče kelaru: Vidiš li, brate Teodore, Bog nas neće ostaviti, ako se samo svim srcem nadamo u Njega. Idi dakle i spremi ugošćenje bratiji danas, jer je ovo poseta Božja. – I tako se duhovnom radošću radovaše prepodobni sa bratijom za trpezom, blagodareći Boga što „nema oskudice onima koji Ga se boje“ (Ps. 33, 10).
Slična čudesa Bog je često činio u Pečerskoj obitelji na molitve prepodobnoga. Tako jednoga dana dođe k prepodobnom Teodosiju sveštenik iz grada sa molbom da mu dadu vina za služenje svete liturgije. Prepodobni odmah pozva starešinu crkve i naredi mu da prezviterov sud napuni vinom. Starešina odgovori da i sami imaju malo vina, jedva za tri-četiri liturgije. Prepodobni mu na to reče: Sve to vino daj ovome čoveku, a za nas će se Bog postarati. – Starešina ode i prekrši svetiteljevo naređenje, jer ne dade svešteniku sve vino već ostavi za cutrašnju svetu liturgiju u manastiru. Sveštenik ode i pokaza prepodobnome kako mu je starešina crkve dao malo vina. Prepodobni ponovo pozva starešinu i reče mu: Ne rekoh li ti da daš svo vino, a da se ne brineš za sutrašnji dan? Gospod neće dopustiti da crkva Njegove Majke ostane sutra bez službe, nego će nam još danas poslati vina u izobilju. – Starešina crkve ode i dade svešteniku svo vino, i otpusti ga. I gle, tog dana posle podne, kao što pretskaza prepodobni, dovezoše troja kola sa buradima punim vina, kao poklon manastiru od jedne domoupraviteljke hristoljubivoga kneza Vsevoloda. Videći to, ctarešina crkve proslavi Boga, diveći se ispunjenju pretskazanja prepodobnog Teodosija, koji reče da će Bog koliko danas poslati u manastir vina u izobilju.
Icti starešina crkve bio je svedok i drugog, sličnog čuda, koje se zbi na molitve prepodobnog, i to na ovaj način. Jedne godine pred praznik Uspenja Presvete Bogorodice ne beše zejtina za crkvena kandila. Starešina crkve namisli da iz semenja iscedi zejtin za kandila. Povodom toga on zatraži od prepodobnog Teodosija odobrenje, i pošto prepodobni ne prigovori ništa, starešina učini kao što beše namislio. No kada htede da pripremljeni zejtin razlije po kandilima, on ugleda gde u sudu sa zejtinom plovi mrtav miš. Starešina onda hitno ode k prepodobnom ocu Teodosiju i reče mu: Ja sam vrlo brižljivo bio pokrio i zavezao sud sa zejtinom, i ne znam kako se miš uvukao u njega i udavio. – A prepodobni, shvativši da se to dogodilo po promislu Božjem, odgovori starešini: Brate, trebalo je da se uzdamo u Boga, da je On moćan dati nam ono što nam je potrebno, a ne u neverju učiniti ono što ne treba; nego idi i prospi taj zejtin. Počekajmo malo i pomolimo se Bogu, i On će nam danas dati u izobilju pravog zejtina. – Starešina postupi po naređenju, a prepodobni se pomoli Bogu. I gle, predveče jedan bogat čovek doveze kao poklon manastiru veliko bure puno pravog zejtina. Videvši to, prepodobni proslavi Boga što tako brzo usliši njegovu molitvu. Onda napuniše zejtinom sva kandila, i ostade im još vrlo mnogo zejtina. I tako bratija svečano otpraznovaše svetli praznik Uspenja Presvete Bogorodice.
Evo još jednog čuda kojim je Gospod na molitve prepodobnog Teodosija zadovoljio nasušnu potrebu Pečerske obitelji. Hristoljubivi knez Izjaslav, koji je prema prepodobnom Teodosiju gajio istinsku ljubav Hristovu, često ga je posećivao i naslađivao se njegovim medotočivim poukama. Za vreme jedne takve posete, knez se u božanstvenom razgovoru sa prepodobnim neprimetno zadrža sve do večernja. Onda sa prepodobnim ode u crkvu na večernje. Uto, po Božjem promislu, stade padati silna kiša. Primetivši to, prepodobni dozva ključara i reče mu da spremi večeru za kneza. Ključar mu na to odgovori: Oče, mi nimalo nemamo meda, da bismo ugostili kneza i njegove pratioce. Prepodobni ga upita: Zar baš nimalo nema? Ključar odgovori: Nimalo, oče; i ja sam čak prazni sud, u kome je bio medeni napitak, prevrnuo tumbe, i tako ostavio. – A prepodobni Teodosije, pun Božjih darova, kao što mu i ime kaže[21], reče ključaru: Dobro; no sad idi po reči mojoj, u ime sladčajšeg Gospoda našeg Isusa Hrista, naći ćeš med u tome sudu. – Ključar ode sa verom, i nađe burence gde stoji na svom mestu, i puno meda. Uplašen ključar brzo ode k prepodobnom i kaza mu šta se dogodilo. Prepodobni mu onda reče: Ćuti, čedo, i ne govori nikome o tome, nego idi i odnesi tog meda knezu i njegovim pratiocima; neka jedu koliko žele. Ugosti tim medom i bratiju, jer je to blagoslov Božji. – Zatim, kad prestade kiša, knez ode svome domu. U manastiru pak ostade toliko meda, da je bratiji trajao dugo vreme.
Jednoga dana dođe k prepodobnom Teodosiju starešina pekare i reče mu da u manastiru nema brašna, da bi se umesio hleb za bratiju. Prepodobni mu odgovori: Idi i pregledaj žitnicu, možda ćeš naći nešto brašna da nam potraje dok se Gospod opet ne pobrine o nama. Pekar mu na to reče: Istinu ti govorim, oče, ja sam smetoh žitnicu, i u njoj ništa ne ostade osim tri-četiri pregršti mekinja. Prepodobni mu onda reče: Veruj mi, čedo, Bog može i te preostale mekinje pretvoriti u brašno i napuniti našu žitnicu, kao što je pri proroku Iliji jednu pregršt brašna tako umnožio, da se njime udovica sa decom svojom prehranila za sve vreme gladi (3 Car. 17, 8-16). I sada je isti taj Bog, i isto tako moćan, da nam može od maloga načiniti mnogo. Idi dakle i vidi, nije li Gospod izlio blagoslov svoj na mesto gde držimo brašno. – Na te reči pekar ode. I ulazeći u žitnicu vide ambar, koji ranije beše prazan, tako prepun brašna na molitve prepodobnog Teodosija, da se brašno presipalo i padalo na zemlju. Monah pekar se prepade od ovakvog čuda, pa se povrati prepodobnome i ispriča mu. Prepodobni mu na to reče: Idi, brate, i nikome ne govori o ovome, nego po običaju mesi hleb; jer nam Bog na molitve svete bratije naše ukaza ovu milost svoju.
Blagodareći i claveći Boga za ovakva mnogobrojna čudesna dobročinstva, prepodobni otac naš Teodosije sve noći provođaše bez sna u molitvama sa suzama, često puta padajući na kolena. Bratija obitelji, dolazeći prepodobnome svaki dan pred jutrenje da uzmu blagoslov od njega za bogosluženje, uvek su čuli kako se on neprestano moli, i silno plače, i često udara glavom o zemlju. Ali prepodobni, čim bi začuo bat njihovih nogu, odmah bi ućutao, praveći se da spava, tako da su oni ponekad po tri puta kucali na vrata i govorili: blagoslovi, oče! – I prepodobni bi, kao trgnuvši se tog trenutka iz sna, odgovorio: Bog neka vas blagoslovi! – I davši blagoslov, on bi pre svih odlazio u crkvu. Kazivali su da je on svake noći tako radio.
Pored ovih podviga prepodobni otac se za vreme svoga igumanovanja podvizavao i u mnogim drugim trudovima. Tako, nikada ga videli nisu da se odmara na postelji, nego kada je po nemoći tela hteo da posle povečerja malo otpočine, on bi sedeći malo otspavao; zatim se ubrzo budio i odlazio na noćna bogosluženja, gde se molio često preklanjajući kolena. Isto tako, nikada ga videli nisu da telo svoje mije iz zadovoljstva, nego je samo ruke i lice umivao. I kad je ponekad bivalo ugošćenje bratiji, on je i onda, kao uvek, jeo suv hleb i vareno zelje bez zejtina, i pio vodu. Pa ipak nikada ga nisu videli tužna za trpezom: lice mu je svagda bilo veselo, jer je srce svoje utvrđivao blagodaću Božjom a ne jelima.
Svake godine za vreme Velikog Posta prepodobni Teodosije odlazio je u pećinu, i tamo se zatvarao sve do Cveti, odnosno vraćao se u manastir k bratiji na cvetni petak pred večernje. Mnogo puta on je i iz te pećine, za koju su bratija znali da se zatvara u njoj, odlazio noću krišom na jedno manastirsko imanje, i tamo u jednoj sakrivenoj pećini provodio sam. Tako, niko osim Boga nije znao mesto njegovog boravka. I iz ove sakrivene pećine on se vraćao u onu prvu noću uoči cvetnog petka. A iz ove je po podne na cvetni petak odlazio u manastir k bratiji, tako da su bratija mislili da on sve dane Svete Četrdesetnice provodi u prvoj pećini.
Za vreme Četrdesetnice zli dusi mnoge nevolje nanošahu prepodobnome ocu Teodosiju u pećini, i priviđenja na nj navođahu, i rane mu zadavahu. Ali mu Bog davaše nevidljivu silu za pobedu nad njima, i oni ga ne mogahu primorati da napusti pećinu. Boraveći sam u tako mračnoj pećini, blaženi se nije bojao mnoštva pukova kneza tame. Čvrsto stojeći, kao dobar vojnik Hristov, on ih je molitvom i postom odgonio od sebe tako, da mu se oni potom nisu smeli približiti već su samo izdaleka privide stvarali.
Jednom posle povečerja u pećini prepodobni Teodosije sede da se malo odmori. Odjednom u pećini nastade silna graja od mnoštva demona: neki kao da su na kolesnicama jurili, drugi u bubnje udarali, treći u svirale svirali, tako da se od huke i vike tresla sva pećina. No čuvši sve to, prepodobni se ne uplaši, niti se prepade, nego, ogradivši sebe krsnim znakom kao oružjem, on ustade i stade pojati psalme. I odmah nestade one tutnjave i graje. No čim posle molitve on ponovo sede da odahne, opet se začu graja bezbrojnih demona. Prepodobni ustade i opet stade pojati psalme, i graja se opet izgubi. Tako mu mnogo dana i noći dosađivahu zli dusi, ne dajući mu da makar malo zaspi, dok ih blagodaću Božjom sasvim ne pobedi i ne dobi nad njima takvu vlast da se oni nisu smeli približiti mestu gde se on moli. Zli dusi su stali bežati od njega, što bi potvrđeno mnogim čudima.
U prostorijama gde se pekao hleb za bratiju, demoni su ne malo pakostili: ponekad su prosipali brašno, ponekad kvasac pripremljen za mešenje hleba, i mnoge druge neprijatnosti činili. Najzad starešina pekare ode i ispriča to prepodobnom Teodosiju. Prepodobni ode uveče u te prostorije, i. zatvorivši za sobom vrata, provede u njima sve do jutrenja moleći se Bogu. I od tada demoni zauvek napustiše to mesto i ne činjahu više nikakvo zlo.
Jednom prilikom dođe k prepodobnom Teodosiju sa manastirskog imanja jedan brat i izvesti ga da su se u staji za stoku pojavili demoni i nanose veliku štetu, ne dajući stoci da jede. Sveštenik je mnogo puta čitao molitvu i kropio staju svetom vodom, ali ništa nije pomoglo. Tada prepodobni, naoružavši se molitvom i postom, ode na to imanje. A kad nastupi veče, uđe u tu staju, zatvori vrata, i provede u njoj do svanuća moleći se Bogu. I od toga časa demoni se ne pojaviše više u tom mestu, niti mogahu ikome učiniti zlo na tom imanju.
Prepodobni je ne samo sam pobeđivao demonsku silu, nego je i druge učio da se izbavljaju od demona. Čim bi saznao da neko od bratije strada od demona, on je takvome bratu savetovao da ne odlazi sa takvoga mesta već da ogradi sebe molitvom i postom, prizivajući Boga za pobedu nad demonima. Povodom đavolckih spletki, prepodobni je i ovo govorio bratiji: Tako je i sa mnom bilo u početku. Jedne noći, dok sam u keliji pojao propisane psalme, preda mnom iznenada stade crn pas, tako da ja ne mogoh učiniti poklon. Pošto je dugo stajao tako, ja htedoh da ga udarim, i gle, on postade nevidljiv. Tada me spopade takav strah i trepet da ja zaželeh da bežim sa tog mesta, da mi Gospod ne priteče u pomoć. Jer, došavši malo k sebi od užaca, ja se stadoh usrdno moliti Bogu i često tvoriti poklone, i tako pobeže od mene taj strah. Od toga doba ja sam prestao da se bojim đavolskih priviđenja, iako se đavoli javljahu pred mojim očima.
Gorespomenuti brat Ilarion kazivao je ovo: Demoni mi činjahu mnogo zla u keliji. Jer kada bi noću legao da spavam, odjednom su se pojavljivali mnogi demoni, vukli me za kosu po zemlji i gazili nogama, dok su drugi podizali zid i govorili: „vucite ga ovamo, da ga zidom pritisnemo i zadavimo“. Tako su oni radili sa mnom svake noći. Najzad, ne mogući više da podnosim to, ja odoh i ispričah sve prepodobnom Teodosiju, i izrazih želju da se iz te kelije preselim u drugu. Prepodobni mi na to reče: Ne, brate, ne prelazi u drugu keliju, da se demoni ne bi pohvalili kako su te pobedili, i ti si pobegao od njih. Pređeš li pak u drugu keliju, oni će ti nanositi još više zla kao oni koji su zadobili vlast nad tobom. Najbolje je, moli se usrdno Bogu u svojoj keliji, pa će ti Bog, videvši tvoje trpljenje, dati pobedu nad njima, te oni neće smeti ni da ti se približe. – Ja opet rekoh prepodobnome: Molim ti se, oče, dopusti mi da pređem u drugu keliju, jer nipošto ne mogu da ostanem više u staroj keliji zbog mnoštva demona koji u njoj žive. – Tada me prepodobni oseni krsnim znakom i reče: Idi, brate, u svoju keliju; odsada ti demoni neće činiti nikakvo zlo, niti ćeš ih više viđati. – Ja poverovah reči svetog Teodosija, poklonih mu se i izađoh. I od tada se zli dusi ne usudiše da se približe mojoj keliji, pošto ih molitve prepodobnog Teodosija oteraše jednom za svagda.
Koliko prepodobni Teodosije beše hrabar u borbi protiv nevidljivih neprijatelja, toliko isto beše hrabar i u borbi protiv vidljivih neprijatelja Božjih. Jer on imađaše ovakav običaj: ustajući noću, on je mnogo puta tajno odlazio Jevrejima, hrabro se prepirao sa njima o Hristu, koreo ih i izobličavao, nazivao ih prestupnicima zakona i bogoubicama. Kao pravi podražavalac Hrista, on je silno žudeo da primi smrt za ispovedanje vere u Hricta, i to od onih ljudi od kojih je i sam Gospod Hristos primio smrt.
Da je ovaj hrabri ispovednik Hristov stvarno imao želju da postrada za pravdu, vidi se iz sledećega: Za vreme njegovog igumanstva bestelesni neprijatelj, knez tame, poseja razdor među tri rođena brata, kneza ruska. Dva brata, Svjatoslav knez Černjigovski i Vsevolod knez Perejaslavski, nepravedno zaratiše protiv svog starijeg brata, hristoljubivog kneza Kijevskog Izjaslava, i prognaše ga iz prestolnog grada Kijeva. Pošto zauzeše njegovo mesto u Kijevu, oni poslaše poziv prepodobnom Teodosiju moleći ga da im dođe na obed. No prepodobni im hrabro i odlučno odgovori na poziv ovako: Ne dolikuje meni da idem na trpezu nepravde, kao na trpezu Jezavelje.
Kada potom Vsevolod otputova u svoju Perejaslavsku oblast, a Svjatoslav zauze Izjaslavljev presto u Kijevu, prepodobni Teodosije stade neprekidno izobličavati kneza Svjatoslava što je nepravedno zaseo na presto svoga brata. Mnogo puta prepodobni je koreo kneza Svjatoslava pred njegovim izaslanicima, i molio ih da mu to dostave. Zatim mu posla veliko izobličiteljno pismo, u kome mu je pisao i ovo: „Glas krvi tvog rođenog brata vapije protiv tebe k Bogu, kao krv Avelja protiv Kajina“. I za pouku knezu prepodobni je pominjao u pismu imena mnogih drevnih nepravednih bratogonitelja. Pročitavši to pismo, knez Svjatoslav se silno razjari i tresnu ga o zemlju. I od toga doba stade tražiti zgodnu priliku da prepodobnog Teodosija osudi na zatočenje. A bratija manastirska, ožalošćeni ovom kneževom namerom, moljahu prepodobnog da prestane izobličavati kneza. Isto tako i mnogi bojari, koji su dolazili u posetu prepodobnome, kazivahu mu za knežev gnev, i savetovahu mu da se ne protivi knezu. Jer, govorahu mu oni, knez će te zbog toga poslati na zatočenje. Prepodobni pak, čuvši gde govore o zatočenju, obradova se duhom i reče: Tome se veoma radujem, braćo! I za mene nema većeg blaženstva u ovom životu nego da budem prognan pravde radi. Ja sam gotov ići za pravdu i na zatočenje i na smrt.
I od tada prepodobni stade još jače koriti kneza za bratomržnju, silno želeći da bude zatočen. Međutim knez, iako bejaše veoma ljut, ne usudi se da učini prepodobnome nikakvo zlo, znajući da je pravedan i svet. On je i ranije zavideo svome bratu Izjaslavu što u svojoj kneževini ima takav svetilnik kao što je veliki Teodosije. Uskoro posle toga prepodobni Teodosije, moljen mnogo od bratije n velikaša, i uvidevši da njegovi žestoki ukori ništa ne koriste knezu, prestade izobličavati kneza, i odluči da ga ubuduće molbama privoli da bratu svome vrati njegovu oblast.
Kada posle nekoliko dana knez Svjatoslav doznade o toj odluci prepodobnog Teodosija da ga više neće izobličavati, obradova se veoma i posla izaslanike k prepodobnome sa molbom i pitanjem, da li će mu dopustiti da dođe u manastir ili ne. Pošto prepodobni dopusti, knez radosno krenu sa velikašima u manastir. Prepodobni pak sa bratijom, izišavši iz Crkve, srete kneza česno, i sva se bratija pokloniše knezu. A knez, pozdravivši se sa prepodobnim, reče mu: Eto, oče, ja se nisam usuđivao da dođem k tebi, misleći da me ti, pošto ci ljut na mene, nećeš pustiti u svoj manastir. Prepodobni mu na to odgovori: Kakva korist, blagi gospodaru, od našeg gneva na tvoju vlast? No naše je da izobličavamo i govorimo ono što je na spasenje duše, a vaše je da to slušate.
Zatim uđoše u crkvu i satvoriše molitvu. A posle molitve prepodobni Teodosije dugo poučavaše kneza iz Božanskog Pisma, preporučujući mu mnogo ljubav bratsku, pošto knez optuživaše u mnogome svoga brata. I tako, posle dugog dušekorisnog razgovora, knez otide svome domu, slaveći Boga što ga udostoji da razgovara s takvim mužem. I od tada on često posećivaše prepodobnoga. A i sam prepodobni Teodosije potom je mnogo puta odlazio ovom moćnom knezu Svjatoslavu, potsećajući ga na strah Božji i na ljubav prema bratu. No kada jednoga dana prepodobni dođe knezu, on zateče tamo muzikante koji su svirali u razne instrumente, i svi se veseljahu. Posađen pored kneza, prepodobni dugo seđaše ćuteći i gledajući u zemlju. Zatim upita kneza: Hoće li ovako biti i na onom svetu? – Knez bi tronut, zaplaka i naredi da odmah prestanu sa muzikom. I od tog vremena, kad god bi prepodobni, dolazeći kod kneza, zaticao muziku u dvoru, knez je naređivao da se odmah prestane sa muzikom.
Kada su kneza obaveštavali o dolasku prepodobnoga, on je često s radošću izlazio i sretao ga pred kapijom dvorca. I sav radostan, knez je govorio prepodobnom: Oče, istinu ti govorim: kada bi mi javili da je rođeni moj otac ustao iz mrtvih, ja se ne bih toliko obradovao koliko se radujem tvome dolasku, i ne bih se toliko bojao njega koliko se bojim tvoje svete duše. Prepodobni mu na to odgovori: Ako je tako kao što govoriš, onda ispuni moju molbu: vrati bratu svome presto, koji mu blagoverni otac tvoj predade.
Knez oćuta na to, ne znajući šta da odgovori svetitelju; vrag ga bejaše toliko zapalio gnevom na brata, da on nije hteo na da čuje za brata. Međutim prepodobni Teodosije svakog dana i noći moljaše Boga za hristoljubivog kneza Izjaslava, i naređivaše da na crkvenim bogosluženjima pominju njega kao zakonitog Kijevskog kneza i starijeg brata, a zabranjivaše da u njegovom manastiru pominju Svjatoslava, pošto je nezakonito zaseo na presto svoga brata. I jedva kasnije, umoljen od bratije, on naredi da i ovoga spominju, ali ipak prvo Izjaslava pa za njim Svjatoslava. Videvši takav razdor među knezovima ruskim, gorespomenuti blaženi Nikon (koji postriže prepodobnog Teodosija i u svemu ga kasnije pomagaše) po drugi put se povuče iz Pečerskog manastira na poluostrvo Tmutarakan, gde i manastir svoj osnova. A prepodobni Teodosije posle njegovog odlaska sam nastavi svoje trudove.
Pošto se za vreme igumanovanja prepodobnog Teodosija toliko umnoži bratija, da se u starom Pečerskom manastiru ne mogahu smestiti, to prepodobni otac naš Teodosije, moleći se Bogu usrdno, stade razmišljati kako bi se i kuda premestio na neko proctranije mesto i tamo sagradio od kamena veliku crkvu takođe u ime Presvete Bogorodice. Bogu bi prijatna ova pravednikova molitva, i mesto koje izabra, i podizanje velike crkve od kamena. Svoje blagovolenje Gocpod objavi preko divnih čudeca.
Jedan blagočestiv i bogobojažljiv čovek prolažaše jedne mračne noći gorom mimo starog Pečerskog manastira. I gle, usred velike svetlosti koja je sijala samo nad tim manastirom on vide prepodobnog Teodosija gde stoji pred crkvom sa rukama uzdignutim k nebu i moli se Bogu. Dok je on to posmatrao i čudio se, odjednom se pokaza drugo čudo: iz krova crkvenog iziđe ogroman plamen i, načinivši se kao duga, pređe na drugi brežuljak, na kome prepodobni Teodosije stade kasnije zidati novu crkvu od kamena. I tako, plamen taj kao duga stajaše jednim krajem nad starom crkvom, a drugim nad mestom gde se imala sagraditi nova crkva. – Čovek koji vide ovo čudo, pričao je kasnije o tom manastiru prepodobnog Teodosija.
Drugom prilikom, opet noću, obližnji žitelji čuše pojanje mnogih glasova. Oni onda ustadoše iz svojih postelja, izađoše iz svojih kuća, i uziđoše na jednu uzvišicu da vide otkuda dolazi to pojanje. I gle, oni ugledaše ovo: nad starim Pečerskim manastirom sijaše velika svetlost; a u toj svetlosti videše mnoštvo monaha gde izlaze iz stare crkve i idu na mesto nove crkve: jedni nose ikonu Presvete Bogorodice, drugi idu za njima sa zapaljenim svećama i pevaju, a pred svima njima ide njihov otac i nastavnik – prepodobni Teodosije; došavši do novog mesta oni satvoriše na njemu pojanje i molitvu, pa se vratiše natrag, i pojući opet uđoše u staru crkvu. – Mnogi ljudi koji videše ovo viđenje, svedočahu kasnije njegovu istinitost. A pošto u spomenutom hodu nije učestvovao nijedan monah, to svi razumeše da ti ljudi videše Anđele.
Na mectu, označenom od Boga tako velikim čudesima, stade se zidati crkva kamena u ime Presvete Bogorodice. U zidanju te crkve mnogo se trudio i sam prepodobni Teodosije: svaki dan je dolazio i revnosno nadgledao građenje crkve i koliko je mogao pomagao, radeći zajedno sa radnicima. A na sebi je imao tako bednu odeću, da su ljudi mogli misliti da je to neki najmanji poslušnik, no nikako iguman.
Jednom kada prepodobni iđaše ka crkvi koja se gradila, srete ga neka udovica kojoj sudija beše učinio nepravdu, i upita ga: Crnorizče, reci mi je li vaš iguman u manastiru? Prepodobni joj odgovori: Šta trebaš od njega; i on je grešan čovek. A žena mu na to reče: Da li je grešan, ne znam; samo znam to, da mnoge izbavlja od žalosti i napasti. Zbog toga i ja dolazim da ga molim, da me zaštiti od nepravde sudijine. Raspitavši se u čemu se sastoji ta nepravda, prepodobni se sažali na ženu, i reče joj: Ženo, idi sada svojoj kući, a kada iguman naš bude došao, ja ću ga obavestiti o tebi, i on će te izbaviti od tvoje nevolje. – Čuvši to, žena otide svojoj kući. Prepodobni pak ode sudiji i, pogovorivši sa njim o njoj, izbavi je od nevolje, jer joj sudija vrati sve što joj beše oduzeo.
Takvim i drugim neba dostojnim delima svojim prepodobni Teodosije propraćaše zidanje nebolike pečerske crkve Presvete Bogorodice. No iako prepodobni otac naš za života svog na zemlji ne dovrši tu crkvu, ipak je posle svoje smrti svojim molitvama, ugodnim Bogu, pomagao prepodobnom Stefanu koji, postavši posle njega iguman, nastavi zidanje hrama.
Pošto bogougodno požive, prepodobni otac naš Teodosije približi se kraju svoga zemaljskoga života. Saznavši unapred svoj odlazak k Bogu i dan svoga upokojenja, on naredi da sazovu svu bratiju, i to ne samo one koji su se nalazili u manastiru već i one što su bili na imanjima i na drugim poslovima, pa i svu manastirsku poslugu. I kada se svi skupiše, on ih stade poučavati sve: da svaki svom dušom i sa strahom Božjim vrši poverene mu dužnosti. I svima sa suzama govoraše o spasenju duše, o bogougodnom podvižničkom životu, o usrdnom pohađanju crkve i bogobojažljivom stajanju na bogosluženjima, o ljubavi i pokornosti ne samo prema starijima nego i prema svojim vršnjacima. Posle toga ih blagoslovi sve i otpusti s mirom. Zatim blagočestivi knez Svjatoslav dođe u posetu prepodobnom. Blagodatnim ustima svojim prepodobni ga pouči pobožnosti, čuvanju Pravoslavlja i staranju o svetim crkvama. Pa onda dodade: Ja se molim Gospodu Bogu i njegovoj svebesprekornoj Materi za tvoju pobožnost, da ti podare tihu i mirnu vladavinu. I evo, poveravam tvojoj pobožnosti na čuvanje ovaj Pečerski manastir, dom Presvete Bogorodice, koji Ona sama blagovoli podići.
Zatim prepodobnog oca našeg Teodosija zahvati silna groznica, čas je bio u strašnoj vatri i znoju, čas je drhtao od zime, i tako iznemože telom, da je morao leći u postelju, u koju ranije nikada nije legao. I ležeći u postelji govoraše: Neka bude volja Božja! Kako Gospod hoće, tako i neka čini sa mnom! No molim Ti se, Gospode moj Isuse Hriste, budi milostiv prema duši mojoj: neka je ne sretnu zli dusi, nego neka je prime Anđeli Tvoji i, provodeći je kroz mračna mitarstva, neka je privedu k svetlosti milosrđa Tvog!
Rekavši to, prepodobni ućuta. I tri dana niti progovori niti oči otvori, te bi se moglo pomisliti da je umro, da se nije primećivalo slabo disanje u njemu. Zbog toga su bratija bili u velikoj tuzi i žalosti. No provevši tri dana u takvoj bolesti, prepodobni se podiže sa postelje i reče sabranoj bratiji: Braćo moja i oci, evo vreme života mog već se završava, kao što mi Gospod objavi u pešteri za vreme Velikog Posta. Hajde sada, dogovorite se koga želite da vam postavim za igumana umesto mene.
Čuvši to, bratija se veoma ožalostiše i udariše u plač. Onda izađoše napolje da se dogovore, i svi se složiše da za igumana izaberu upravitelja hora Stefana. Idućeg dana prepodobni opet sazva svu bratiju i upita ih: Kakvu odluku donesoste, deco; ko je između vas dostojan da bude iguman? Na to svi odgovoriše da je dostojan Stefan. Prepodobni dozva k sebi Stefana, blagoslovi ga na igumanstvo mesto sebe i reče mu: „Čedo, predajem ti manastir; čuvaj ga brižljivo; drži bogoslužbeni poredak koji sam ja zaveo, i u svemu se pridržavaj manastirskih predanja. Ustav ne menjaj, nego sve radi po zakonu i po manastirskom poretku“. Zatim prepodobni izgovori mnoge pouke bratiji, da se pokoravaju novom igumanu. Onda otpusti bratiju pretckazavši im subotu kao dan svoga prestavljenja i rekavši im: Kada se sunce rodi, duša će moja izaći iz tela.
Posle toga prepodobni ponovo pozva k sebi Stefana i nasamo ga pouči mnogo kako da pase svoje sveto stado. Pošto prepodobni veoma iznemože od bolesti, to Stefan ne odlažaše od njega, služeći ga sa smirenjem. A kada nastade cubota, u svitanje prepodobni Teodosije posla po bratiju. Kada se svi inoci sabraše, on praštajući se s njima s ljubavlju celiva svakoga, dok su svi plakali i ridali zbog rastanka sa tako dobrim pastirom. Zatim im reče: Deco moja ljubljena i braćo! Eto, s ljubavlju vas sve celivah, jer odlazim Gospodu mom, Isusu Hristu. Evo vam i igumana koga sami izabraste; njega imajte za duhovnog oca, njega slušajte, i po naređenju njegovom sve tvorite bogougodno. A Bog koji je sva blaga stvorio rečju i premudrošću, neka vas sam blagoslovi i sačuva od zamki lukavoga vraga; i neka do poslednjeg daha vašeg sačuva veru vašu tvrdom i nepokolebljivom u jednomisliju i u jednoj ljubavi. Još vas molim i zaklinjem: u ovoj odeći u kojoj sam sada, sahranite me u pešteri, gde sam provodio Veliki Post; ne umivajte ubogo telo moje; i neka niko od svetovnih ljudi ne vidi moju sahranu, nego samo vi monasi sahranite telo moje na mestu koje označih.
Slušajući ove reči iz svetiteljevih usta, bratija su silno plakali. Prepodobni pak, ponovo ih tešeći, govoraše: Evo, obećavam vam, braćo i oci, da iako telom odlazim od vas, ipak ću duhom svagda biti s vama. – Posle ovih reči prepodobni ih otpusti sve, ne ostavivši nikoga pored sebe. A jedan od bratije, koji ga uvek služaše, načini od spolja malu rupicu na vratima, i viraše kroz nju. I gle, prepodobni ustade i, pavši ničice, sa suzama moljaše milostivog Boga za spasenje duše svoje, prizivajući u pomoć sve Svete, osobito Presvetu Vladarku našu Bogorodicu, kojoj poveravaše na čuvanje stado svoje i obitelj svoju. Posle molitve on opet leže na postelju svoju, i pošto se malo odmori, podiže oči k nebu, i radosna lica gromko reče: Blagosloven Bog! Ako je tako, onda se već ne bojim, no s velikom radošću odlazim iz ovoga sveta.
A ovo reče, videvši neko viđenje. Zatim, ispruživši noge i prekrstivši ruke na grudima, on predade svoju svetu dušu u ruke Božje i pridruži se svima Ocima, u subotu, 3. maja 1074. godine. Bratija onda, silno oplakavši svetog Teodosija, odnesoše u crkvu sveto telo njegovo, i tamo satvoriše uobičajene molitve i pesmopjenija za prestavljenog.
Po dejstvu božanskog promisla odmah se rašču o končini svetog Teodosija, i silan se narod, i mnogi bojari, sami od sebe clegoše pred manastirska vrata, očekujući kada će svetiteljevo telo izneti iz manastira radi sahrane u pešteri. A bratija, zatvorivši vrata, nikoga ne puštahu u manastir, čekajući dok se narod raziđe, pa da onda bez mirjana sahrane svetiteljevo telo, kao što oi sam beše naredio. I gle, po promislu Božjem nebo se iznenada naoblači i pade velika kiša, te se narod raziđe. Tek što se narod raziđe, kiša prestade i sunce opet sinu. Tada bratija iznesoše telo svetiteljevo iz crkve, odnesoše u pešteru, i tamo česno sahraniše.
U trenutku svetiteljevog prestavljenja knez Svjatoslav se nalazio nedaleko od Pečerskog manastira. I gle, on vide nad manastirom ognjeni stub od zemlje do neba. I po tome on razumede da se prepodobni Teodosije prestavio, i reče prisutnima: Držim da se prepodobni Teodosije danas prestavi od zemlje na nebo; juče bejah kod njega i videh da je teško bolestan. – Onda posla da se obavesti o prepodobnom. I saznavši da se zaista prestavio, plaka mnogo za njim.
Te godine molitvama blaženoga Teodosija sva se manastirska dobra umnožiše; na njivama beše obilan rod, a u stoke priplod, kao nikada ranije. Videći to, bratija se opomenuše obećanja svetog oca svog, i proslaviše Boga što se njihov učitelj i nastavnik udostoji takve blagodati Božje. Ova blagodat Božja pokazivaše se posle smrti svetog Teodosija u mnogim čudesima, koja svetitelj činjaše na usrdne molitve onih koji ga prizivahu u pomoć.
U to vreme knez Svjatoslav se silno razljuti na jednog bojarina. Mnogi govorahu da će ga knez poslati na zatočenje. A taj bojarin usrdno ce moljaše Bogu i prizivaše u pomoć prepodobnog Teodosija, govoreći: Znam, oče, da si svet; evo, ja sam u nevolji, pohitaj, moleći nebeskog Gospodara da me izbavi od nje. – I gle, kada bojarin zaspa, javi mu se prepodobni Teodosije i reče: Što si tako žalostan? Zar ti smatraš da sam ja otišao od vas? Iako sam se telom odvojio, ipak sam duhom stalno s vama. Eto, sutra će te knez bez ikakvog gneva pozvati i opet ti vratiti pređašnji čin. – Trgnuvši se iz sna, bojarin vide na javi kako prepodobni izlazi iz sobe na vrata. I zbi se kako svetitelj proreče. I otada bojarin gajaše još veću ljubav prema svetiteljevom manastiru Pečerskom.
Jedan čovek, spremajući se na put, donese u manastir prepodobnog Teodosija kovčežić pun srebra i predade ga na čuvanje svome poznaniku, crnorizcu Kononu. To vide jedan od bratije, po imenu Nikolaj. I potstaknut đavolom, on ukrade kovčežić i sakri ga. A kad Konon uđe u svoju keliju i ne nađe u njoj kovčežić, veoma se ožalosti, i stade se sa suzama moliti Bogu, prizivajući u pomoć prepodobnog Teodosija. Zadremavši malo potom, Kononu se javi u snu prepodobni Teodosije i reče mu: „Srebro zbog koga si ožalošćen, uze crnorizac Nikolaj potstaknut đavolom, i sakri u pešteri“. A pokaza mu i mesto gde beše sakriveno, i reče mu. „Idi i, ne govoreći nikome, uzmi svoje“. Probudivši se, obradovani monah ustade brzo, zapali sveću i ode na ukazano mesto. Tamo pronađe ukradeni kovčežić, i uznese blagodarnost Bogu i njegovom ugodniku, prepodobnom Teodosiju.
Dogodi se još i ovo: Jedan klirik velike saborne kijevske crkve svete Sofije teško se razbole: imao je silnu vatru. A kad se malo osvesti, on moljaše Boga i prepodobnog Teodosija da mu olakšaju patnje. I tako jedva zaspa. I gle, on u snu vide prepodobnog Teodosija koji, dajući mu svoj štap, reče mu: „Uzmi ga i hodi sa njim“. Probudivši se, bolesnik odmah oseti da vatra u njegovom telu slabi i bolest nestaje. I kad ozdravi, on ode u Pečerski manastir i ispriča bratiji kako se isceli od bolesti molitvama prepodobnog Teodosija. Čuvši to, inoci odadoše slavu Bogu koji takvu blagodat dade sluzi svom a ocu njihovom.
A dogodi se još i ovo. Za vreme svoga igumanovanja u Pečerskom manastiru prepodobni Teodosije ustanovi da se u toku svete četrdesetnice Velikoga Posta, u petak prve sedmice, predlaže na trpezi bratiji, kao dobrim podvižnicima koji su se potrudili u uzdržanju, potpuno čist hleb, obavezno sa medom i makom. Ovog ustanovljenja držao se uvek i blaženi Stefan[22], koga sam prepodobni Teodosije postavi za igumana. Posle blaženog Stefana igumanstvo primi u Pečerskom manastiru blaženi Nikon[23]. Kada nastupi Veliki Post, on naredi kelaru da u petak prve sedmice svetog Posta postupi po ustanovljenju prepodobnog Teodosija. Ali kelar ne postupi po naređenju igumanovom i ne ispuni ustanovljenje prepodobnog Teodosija, izgovarajući se da nema brašna za takav hleb. No sam Bog ne dopusti da se uništi običaj, ustanovljen svetim Teodosijem: jer kada se bratija posle svete liturgije uputiše u trpezariju na postan obed, gle, odnekuda im neočekivano dovezoše puna kola čistoga hleba. Videći to čudo, bratija proslaviše Boga i njegovog ugodnika, koji ih ne ostavljaše i posle odlaska svog od njih iz ovog života. Uopšte, bratija proslavljahu oca i nastavnika svog, prepodobnog Teodosija, koji je radi dobra monaha čuvao ustanovljenje svoje i ispunjavao obećanje svoje: uvek ukazivao pomoć manastiru, pomoć na koju je svojim bogougodnim delima stekao pravo da je izmoljuje od Gospoda. Pomagani svetim mnogomoćnim molitvama pravednika prepodobnog Teodosija, neka se i mi udostojimo dobiti dar Božji: život večni u Hristu Isusu Gospodu našem, slavljenom sa Bogom Ocem i Svetim Duhom vavek, amin.
 
SPOMEN SVETOG NOVOMUČENIKA
AHMEDA[24]
 
Ahmed življaše u Carigradu. On imađaše robinju Ruskinju. Po njegovoj dozvoli ova njegova robinja kao hrišćanka odlažaše o praznicima u crkvu. Kad se vraćala iz crkve Ahmed je osećao neiskazano divan miris koji se lio iz nje. I on je upita, šta ona u crkvi jede, te tako miriše? Ona mu odgovori da jede naforu i pije svetu vodicu, agiazmu. Ahmed tada prizva jednog sveštenika Velike Crkve i zamoli ga da mu obezbedi jedno mesto u crkvi gde bi stajao za vreme službe kada Patrijarh bude služio o prazniku, i da ga izvesti o tome. Sveštenik postupi po Ahmedovoj molbi. Određenog dana Ahmed ode u crkvu. I kada u toku svete liturgije Patrijarh blagosiljaše narod, Ahmed vide gde iz trosvećnjaka i Patrijarhovih prstiju izbijaju zraci i padaju na glave svih prisutnih hrišćana, samo ne padaju na njegovu, Ahmedovu glavu.
Videvši ovo čudo, Ahmed posle svete liturgije pozva sveštenika i odmah primi sveto krštenje. Krstivši se Ahmed ostade potajni hrišćanin. No jednom se na jednome skupu uglednih ljudi raspravljaše pitanje o tome, ko je najveći, i šta je najveće u ovome svetu. I kad upitaše Ahmeda šta on o tome misli, Ahmed što je mogao gromče izjavi: „Najveće od svega u svetu jeste vera hrišćanska“. I onda Ahmed neustrašivo objavi da je hrišćanin, i izloži glavne istine hrišćanskog domostroja spasenja čoveka i sveta, izvršenog Bogočovekom Hristom. Zbog toga Ahmedu bi glava odsečena. I tako on mučenički postrada za Gospoda Hrista, i steče sebi venac mučeništva.
Sveti Ahmed postrada u Carigradu 3 maja 1682 godine.
 
PRENOS MOŠTIJU PREPODOBNOG
LUKE ELADSKOG[25]
 
SPOMEN SVETIH
DVADESET SEDAM MUČENIKA
 
Skončali za Hrista Gospoda u ognju.
 
SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG
IKUMENIJA, EPISKOPA TRIKALSKOG
 
Ovaj mudri i učeni tumač Svetoga Pisma življaše u 10 veku i bejaše episkop grada Trikale u Tesaliji. Njegov spomen naročito se poštuje u eparhiji Trikalskoj u Grčkoj, a njegova bogomudra tumačenja čitaju svi Pravoslavni.
 


 
NAPOMENE:

  1. Dioklecijan je carovao istočnom polovinom Rimske carevine od 284 do 305 godine.
  2. Tivaida je pokrajina u Srednjem Egiptu.
  3. Namesnik Arian je kasnije sam postao hrišćanin i udostojio se venca mučeničkog. Spomen se njegov praznuje 14 decembra.
  4. Dužnost čteca sastojala se ne samo u čitanju, nego i u čuvanju bogoslužbenih i svetih knjiga.
  5. Dioklecijanov ukaz o gonjenju hrišćana naređivao je ne samo da se hrišćani gone, nego i da se hramovi njihovi ruše, i svete knjige njihove cpaljuju. Zbog toga namesnik Arian i traži od Timoteja njegove bogoslužbene i svete knjige.
  6. Stotnik je starešina jednog odreda vojske, obično od sto ljudi.
  7. Patrijarh carigradski Nikolaj I Mistik. Postao patrijarh 895 god. A godine 906 on odluči od svetog Pričešća cara Lava VI Filosofa što je stupio u četvrti brak. Zato ga car protera na ostrvo Iriju. No 911 god. partijarh Nikolaj bi ponovo vraćen na svoj presto, na kome i ostade sve do svoje smrti, 925 godine.
  8. Izgleda da je to onaj Pavle koji se praznuje 27 marta.
  9. U starini se Peloponezom nazivao južni deo današnje Grčke.
  10. Prepodobni Petar se upokojio u desetom veku. Godine 1421 njegove su svete mošti prenesene iz Argosa u Navilion. Očevici kazuju: pri otkrivanju njegovog groba zatresla se zemlja, vazduh se ispunio miomirom, dogodila su se mnoga isceljenja.
  11. Spomen prepodobnog Antonija praznuje se 10 jula.
  12. Prepodobni Nestor podvizavao se u Pečerskom manastiru još za života prepodobnog Teodosija. Osim Žitija prepodobnog Teodosija on je još napisao Žitije svetih blagovernih knezova Borisa i Gljeba. Sem toga on je ostavio prvobitnu istoriju Rusije, ili Letopis, gde on po godinama izlaže istoriju Ruske zemlje. Zbog ovog rada njemu je i dat naziv „Letopisac“. Letopis Nestorov završava se 1111 godinom. Za svoje podvižničke trudove prepodobni Nestor je svetom Crkvom uvršćen u svetitelje. Spomen se njegov praznuje 27 oktobra.
  13. Vasiljev pod imenom Vasiljkova postoji i danas kao sresko mesto u Kijevskoj guberniji. Nalazi se 40 kilometara na jugozapadu od Kijeva pored reke Stugne, pritoke Dnjepra. – Prepodobni Teodosije rodio se između 1035 – 1038 godine.
  14. To je bilo 1055-1056 g. Jaroslav Vladimirovič knezovao je od 1019-1054 god.
  15. To je bilo godine 1056-1057.
  16. Vidi njegovo žitije pod 19 novembrom.
  17. Izjaslav je knezovao od 1054 do 1073 godine, pa onda po drugi put od 1076 do 1078 godine.
  18. Vidi njegovo žitije pod 28 januarom.
  19. Sveti Jefrem putovao je u Carigrad; tamo je prepisao ustav Studitskog manastira. Ovaj ustav je u početku devetoga veka sastavio sveti Teodor Studit, iguman Studitskog manastira u Carigradu. Krajem devetog veka Ruska Crkva je uvela ovaj ustav kao rukovodstvo, i držala ga ce do polovine XIV veka, kada ovaj ustav počinje ustupati mesto jerusalimskom ustavu, koji je svetim Savom Osvećenim u šestom veku zaveden po palestinskim manastirima. U osnovu Studitskog ustava sveti Teodor je stavio opštežićna pravila manastirskog života svetog Vasilija Velikog.
  20. Čuvar manastirskih ctvari; monah, monahinja što vodi manastirsko domaćinstvo.
  21. Teodosije na grčkom znači: dani od Boga; u prenosnom smislu: ispunjen darovima od Boga.
  22. Igumanovao od 1074 do 1078 godine.
  23. Igumanovao od 1078 do 1088 godine.
  24. U mnogim Sinaksarima njegov spomen je pod 24. decembrom.
  25. Njegovo žitije pod 7 februarom.

Jedan komentar

  1. Slava Bogu na ovom sajtu i hvala svima koji su se potrudili da stave žitija svetih ovde. Sad možemo bilo gde da ih čitamo:). Jako radosna vest. Bilo bi dobro da neko prevede i ns Engleski.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *