NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » ŽITIJA SVETIH ZA MAJ

ŽITIJA SVETIH ZA MAJ

 

ŽITIJA SVETIH
 
30. MAJ
 
ŽITIJE PREPODOBNOG OCA NAŠEG
ISAKIJA ISPOVEDNIKA IGUMANA DALMATSKOG
 
Posle pronalaska prečasnog i životvornog Krsta Gospoda našeg Isusa Hrista za carovanja Konstantina Velikog, mnogobrojna zmija i mnogoglavi vrag i svagdašnji nenavidnik roda hrišćanskoga, naročito samoga Hrista Spasitelja, i protivnik svete vere, svojim zloveštim lukavstvom unese ovakvu pometnju u Crkvu Božju: on nahuška zlovernog i bezakonog cara Valenta[1] da štiti i rasprostranjuje Arijevu jeres. Ovaj dakle zločestivi car podiže gonjenje na pravoverne hrišćane, i naredi da se svete crkve zatvore da se u njima ne bi vršile uobičajene Božanske Žrtve, a neke crkve pretvori u konjušnice, neke pak sruši do temelja. I ovo gonjenje produžavaše se dugo vremena. I bi u to vreme veliko ridanje i plač među hrišćanima, koji se danju i noću moljahu Gospodu, da se smiluje na Crkvu svoju svetu, a nad nepravednim carem satvori svoj pravedni sud i odmazdu. Jer tada beše tako, kao nekada u dane svetih Apostola kada „car Irod podiže ruke da muči neke od Crkve“ (D. A. 12, 1).
Posle izvesnog vremena Bog Duhom pokrenu na zaštitu Crkve slugu svoga monaha Isakija, kao što je u starini pokrenuo proroka Danila na zaštitu nevine Susane. Ovaj blaženi Isakije najpre se podvizavaše u istočnoj pustinji, podražavajući svetog proroka Iliju i provodeći život podoban Anđelima. Saznavši za gonjenje Crkve od strane arijanaca i da im je zloverni car pobornik, on se veoma ožalosti, pa ostaviv pustinju, on dođe u Carigrad da verne utvrđuje u pobožnosti. Reč njegova beše kao goreća sveća, i Duh Božji počivaše na njemu, i blagodat nebeska ta obasjavaše. Videvši svojim očima zla koja zloverni car i njegovi jednomišljenici činjahu vernima, on moljaše Boga da pogleda sa visine svetog prestola svog na nevine stradalnike i da im javi milosrđe Svoje a da gordost gonitelja smiri. I Bog, koji je nekada uslišio ugodnika Svog Mojsija kada se moljaše za ljude zlostavljane Faraonom, usliša i slugu svog Isakija i ustroji najezdu varvara na zločestivog cara Valenta. Naime, varvari koji u to vreme življahu za Dunavom, sakupiše veliku vojsku, udariše na Grke i, osvojiv Trakiju, približavahu se Carigradu. Car Valent bi prinuđen da sakupi vojsku i stupi u borbu sa neprijateljima. Ali tada se njemu desi ono što i caru Izrailjskom Saulu, neprijatelju Davidovom: jer se Saul, po proroštvu svetog Samuila, ne vrati iz borbe pošto razgnevi Gospoda Boga.
Kada car Valent polažaše iz Carigrada sa vojskom, blaženi Isakije izađe pred njega i gromko mu reče: Care, otvori crkve pravovernima, i Bog će blagosloviti put tvoj! – No car mu ne odgovori, već se ogluši o njega kao o prostaka i ludaka, i ne obrativši nikakvu pažnju na njegove reče, produži put svoj. Sutradan opet istrča blaženi starac pred cara i reče mu: Otvori, care, crkve pravovernima, pa će ti rat biti blagopolučan, jer ćeš pobediti neprijatelje i vratiti se zdrav s mirom.
Car se zamisli na ovu opomenu, i u njemu se javi želja da zaključane crkve otvori pravovernima, pa se povodom toga stade savetovati sa savetnicima svojim. No neki njegov savetnik – vojskovođa pripadnik Arijeve jeresi, savetova mu da ne sluša tog monaha nego da ga izgrdi i otera. Car zaista izruži starca i otera od sebe s uvredama i batinama, pa produži svojim putem. No trećeg dana prepodobni starac opet istrča pred cara, uhvati konja carevog za uzde i stade ga usrdno moliti i savetovati da otvori crkve, u protivnom prećaše mu kaznom Božjom.
Dogodi se da se tu nalažaše duboka provalija, na čijem dnu beše blato i rastijaše trnje; i kada je u tu provaliju upadala poneka zver, ona se nije mogla izvući otuda, već je tonula u blato i davila se. Car naredi da u tu provaliju bace monaha, da bi u njoj poginuo; a on produži svoj put. No sveti Isakije, bačen u to trnje i blato, bi sačuvan desnicom Božjom i ostade nepovređen, jer ga ni trnje ne izbode ni blato ne uguši: on ležaše u blatu usred trnja kao na mekoj postelji usred cveća, blagosiljajući i slaveći Gospoda dok se, po naređenju Božjem, ne javiše tri svetla čoveka, koji ga izvukoše iz blata i izvedoše iz te provalije čitava i zdrava, i postaviše na suvo mesto. Učinivši to, tri svetla čoveka postadoše nevidljivi.
Tada prepodobni Isakije razumede, da to sam Gospod posla Anđele Svoje da ga izvuku iz provalije. I pavši na kolena, on uznese blagodarnost Spasitelju svom što promišlja o slugama Svojim i ne ostavlja one koji Ga se boje i uzdaju se u Njega. Pošto se dugo pomoli Bogu, i pošto se okrepi Duhom Svetim, on ustade, pa drugim putem pohitavši, stiže cara i ispade pred njega. Ugledavši ga, car se prepade i zaprepasti, i ne mogade od straha da govori. A svetitelj mu samo reče: Ti si hteo da me pogubiš u trnju i blatu, ali me Gospod sačuva živa i posla mi svete Anđele Svoje koji me izvedoše iz one provalije. Poslušaj me, dakle, care, i otvori crkve pravovernima, da bi neprijatelje pobedio i vratio se sa slavom. A ako me ne poslušaš, onda se nećeš vratiti iz rata, nego ćeš tamo poginuti.
Car se veoma začudi smelosti monahovoj i svetlosti lica njegova, ali ga ne posluša, pošto mu srce beše okamenjeno i odvojeno od Boga. I car predade prepodobnoga dvojici velikaša svojih, Saturninu i Viktoru, i naredi im da ga čuvaju u okovima. Pritom im reče: Držite kod sebe ovog brbljivog starca dok se ne vratim, pa ću ga onda dostojno kazniti za njegovu bezobraznu smelost. – A prepodobni Isakije, pun Duha Svetoga, raspali se još većom revnošću (kao nekada sveti prorok Mihej protiv cara Izrailjskog Ahava), i viknu k Valentu govoreći: Ako se vratiš u miru, onda znaj, nije Gospod govorio preko mene. Kažem ti, care, odvešćeš vojsku u rat, ali nećeš odoleti varvarima nego ćeš pobeći ispred njih, i bićeš uhvaćen i živ u ognju spaljen. – Kada svetitelj to reče, car jarostan produži svoj put, a svetitelj bi bačen u okove.
Kada se vojska grčka srete sa varvarima i sudari sa njima, nastade strahovit pokolj. Tada po popuštenju Božjem, kao što proreče sveti Isakije, varvari pobediše Grke; mnogo ih pade od oštrice mača, a i sam car Valent bi ranjen i, pošto ne mogade da se odupre varvarima, on se dade u bekstvo. No varvari gonjahu Grke, sekući ih kao travu, i primičući se samome caru. A car, bežeći samo sa jednim savetnikom svojim, onim arijancem što mu savetova da ne posluša svetog Isakija, približi se do jednog sela, pa videvši plevnju, siđe sa već umornog konja i sakri se u toj plevnji sa svojim savetnikom. Ali se ne sakri od ruke Božje koja ga kažnjavaše, jer varvari, goneći ga, stigoše u to selo, i saznavši za Grke skrivene u plevnji, oni je sa svih strana zapališe, te izgore sva do temelja. Tako pogibe taj bedni car i njegov savetnik.
Posle te bitke, preostala grčka vojska pođe u susret rimskom caru Gracijanu[2], koji je dolazio Grcima u pomoć. Došavši, Gracijan postavi Grcima za cara Teodosija, nazvanog Velikim[3]. Teodosije odmah skupi vojsku, krenu na varvare, pobedi ih i progna, i sa trijumfom se vrati u Carigrad.
Međutim, uskoro posle Valentove pogibije neki grčki vojnici, ne znajući za Valentovu smrt, dođoše k okovanom prepodobnom Isakiju i rekoše mu: Spremaj se za odgovor, jer će se car brzo vratiti iz rata, pa će te istjazavati i mučiti. Svetitelj im odgovori: Evo sedam dana prođe otkako osetih smrad od njegovih spaljenih kostiju, jer je on, kao što prorekoh, spaljen ognjem. – Čuvši to, vojnici se uplašiše. A posle nekoliko dana stvarno stiže vest o Valentovoj pogibiji. Tada bi oslobođen okova sveti Isakije, i svi ga stadoše poštovati kao proroka Božjeg.
Kada novi car Teodosije svečano uđe u Carigrad, spomenuti velikaš Saturnin i Viktor obavestiše ga o prepodobnom Isakiju, o njegovoj smelosti i o proroštvu. Udivivši se takvome mužu, car naredi da sa velikom češću dovedu k njemu prepodobnoga. I pokloni mu se car, poštujući ga kao velikog ugodnika Božjeg, i moljaše ga da se pomoli Bogu za njega i za celo njegovo carstvo. A prepodobni savetovaše caru da ostane pobožan, da Crkvi povrati mir i da uteši gonjene. Car posluša svetitelja i učini kako mu reče: protera arijance iz Carigrada, čemu se verni veoma obradovaše.
Blaženi Isakije, uznevši blagodarnost Bogu za sve, željaše da se udalji u pustinju na prvobitno svoje življenje. Ali Saturnin i Viktor umoliše prepodobnoga da ne odlazi iz prestonice, nego da ostane tu, da bi molitvama i poukama svojim pomagao hrišćane. I svetitelj pristade na njihovu molbu. U to vreme nastade spor između Saturnina i Viktora, jer je svaki hteo da prepodobni živi u njegovom domu. Saznavši za njihov spor, starac im reče: Čeda moja, ja vidim ljubav vašu prema meni. A pošto želite da zbrinete moje smirenje, zato vam kažem: ko mi prvi podigne obitalište, ja ću kod njega provesti sve dane života svog.
I obojica se odmah dadoše na posao da što pre podignu podesno obitalište za Božjeg čoveka. Saturnin imađaše van grada jedno divno mesto, zgodno za život monaha. Tu on brzo podiže obitelj ugodniku Božjem; i prepodobni Isakije se tu nastani. A isto tako i Viktor podiže izvanredno obitalište za svetitelja, i veoma tugovaše što ga Saturnin preduhitri. Došavši k svetitelju, Viktor ga najusrdnije moljaše da pređe kod njega u keliju. No prepodobni volije ostati u Saturninovoj obitelji, a ponekad odlažaše i kod Viktora i provođaše po nekoliko dana, ne želeći da ga ožalošćava svojim odbijanjem.
Međutim, k prepodobnome se stadoše sticati mnogi, želeći da monahuju sa njim. I sagradi se veliki manastir iz sredstava bogoljubivih ljudi, Saturnina i Viktora. I prepodobni postade nastavnik i iguman mnogih inoka, i koristan učitelj mirjanima, upućujući ih sve na put spasenja i rečju i primerom svog vrlinskog života. Prema ništima on beše veoma milostiv. I kada ne bi imao ništa da da prosjaku, on je sa sebe skidao odelo i davao. I mnoga druga dobra i bogougodna dela on činjaše. Najzad, zašav u duboku starost, on se približi blaženoj končini svojoj. I sazvavši bratiju i poučivši ih dušespasonosnim stvarima, on im umesto sebe postavi za igumana muža česna i sveta po životu, blaženog Dalmata, po čijem se imenu kasnije i ta obitelj nazva Dalmatska.
I tako, prepodobni otac naš Isakije posle mnogih svojih bogoprijatnih trudova, preseli se ka Gospodu na večni pokoj, oko 383. godine. I sleže se sav grad na njegov pogreb; i česno telo njegovo bi položeno u crkvi svetog Prvomučenika Stefana; a sveta duša njegova predstade prestolu Presvete Trojice, u zboru svetih i prepodobnih otaca, i svagda moli s njima za nas Oca i Sina Svetoga Duha, jedinog Boga našeg, kome slava vavek, amin.
 
SPOMEN SVETE MAKRINE
 
Baba Svetog Vasilija Velikog. Beše divna po umu i blagočešću svome. Učenica Sv. Grigorija Neokesarijskog Čudotvorca. U vreme Dioklecijana napustila dom svoj, i sa svojim mužem, Vasilijem, krila se po šumama i pustinjama. Njihovo imanje bude konfiskovano, no oni nisu za tim žalili. Lišeni svega osim ljubavi prema Bogu, oni se nastane u jednoj prastaroj šumi, gde provedu sedam godina. Po Božjem Promislu koze su se spuštale s planine i davale se njima, i tako su se hranili. Skončali su oboje mirno u četvrtom veku posle premnogih stradanja za veru Hristovu.
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA NATALIJA
 
Za veru u Hrista Gospoda postradao mačem posečen. Bio rodom rimljanin.
 
SPOMEN SVETE MUČENICE JERAIDE
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG VARLAMA
 
U miru se upokojio u Gospodu.
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA
ROMANA I TELETIJA (MELETIJA)
 
Postradali za Hrista Boga mačem posečeni (ili u oganj bačeni) u Nikomidiji.
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA EVPLA
 
Umotan u volovsku kožu, pa na vrelo sunce izložan, postradao za Hrista Spasitelja.
 


 
NAPOMENE:

  1. Valent carovao od 364. do 378. godine.
  2. Gracijan carovao od 375. do 383. godine.
  3. Teodosije Veliki upravljao istočnom polovinom rimske carevine od 378. do 395. godine, a zapadnom – od 393. do 395. godine.

Jedan komentar

  1. Slava Bogu na ovom sajtu i hvala svima koji su se potrudili da stave žitija svetih ovde. Sad možemo bilo gde da ih čitamo:). Jako radosna vest. Bilo bi dobro da neko prevede i ns Engleski.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *