NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » ŽITIJA SVETIH ZA MAJ

ŽITIJA SVETIH ZA MAJ

 

ŽITIJA SVETIH
 
29. MAJ
 
SPOMEN SVETE DJEVE MUČENICE TEODOSIJE TIRSKE
 
O svetoj Teodosiji Tirskoj[1] episkop Kesarije Palestinske Jevsevije[2], svedok – očevidac, saopštava sledeće: „U vreme kada se u našoj zemlji već pet godina produžavalo gonjenje na hrišćane od strane nečestivih idolopoklonika, u sedamnaesti dan meseca aprila, na sam praznik Vaskrsenja Hristova, jedna pobožna i česna devojka, rodom iz Tira, kojoj ne beše još osamnaest godina, priđe na sudištu k vezanim za Hrista hrišćanima, koji smelo razgovarahu o Carstvu Božjem, i stade ih moliti da je spomenu pred Gospodom kada završe svoj mučenički podvig i predstanu Bogu. A vojnici, ugledavši devojku kako se klanja sužnjima – hrišćanima, uhvatiše je, i kao da je učinila neko strašno rđavo delo, privedoše je k carskom namesniku Urbanu na istjazavanje. A namesnik, ispunivši se silne jarosti i zverske svireposti, stavi je odmah na ljute muke: železnim noktima ostrugaše joj dojke i rebra sve do kastiju; zatim naredi da mučenicu, koja je jedva disala no svetla lica sve trpela, utope u moru“.
Tako govori Jevsevije, koji je sve to svojim očima gledao. Osim toga, prema drugim podacima, svetu mučenicu Teodosiju, posle potopljenja u moru, Anđeli izvadiše iz mora na kopno potpuno živu. I ona hođaše noseći u svojim rukama kamen, koji joj beše privezan oko vrata. Neznabošci je ponova uhvatiše i na sudište privedoše. I bi sveta Teodosija osuđena da je zverovi pojedu. Ali ona ostade nepovređena od zverova. Najzad mučitelj naredi da je mačem poseku. U času kada joj glavu odsecahu, videše gde joj iz usta izlete golubica, blistavija od zlata, i ushođaše ka nebu. A kada pade noć, sveta mučenica se, okružena svetim devojkama, javi svojim roditeljima, sva u prevelikom nebeskom sjaju, sa zlatnim krstom u ruci i vencem na glavi, i reče im: Pogledajte kolika je slava i blagodat Hrista moga, koje ste me hteli lišiti!
A to reče roditeljima zato što je oni odvraćahu od ispovedanja Hrista i mučeništva. No ona tajno od njih ode k sužnjima Hristovim, i bi uhvaćena, mučena, i onda uvenčana od podvigopoložnika svog Hrista Isusa, Gospoda našeg.
Sveta Teodosija česno postrada i proslavi se 308. godine.
 
STRADANJE SVETE PREPODOBNOMUČENICE
TEODOSIJE CARIGRADSKE
 
Sveta nevesta Hristova Teodosija bi rođena u Carigradu od bogatih, česnih, pobožnih i vrlinskih roditelja. Najpre, njeni roditelji dugo godina nisu imali dece. Utučeni zbog toga, oni se mnogo moljahu i mnogo pošćahu, pribegavajući hramovima Božjim i danju i noću, i obilno razdajući milostinju bednima.
Jednom kada behu u crkvi svete mučenice Anastasije na svenoćnom bdeniju, i mati svete Teodosije se sa suzama svesrdno moljaše da joj Gospod podari porod, ona zadrema malo, i javi joj se sveta mučenica Anastasija, i reče joj: Ne tuguj, ženo, jer ćeš začeti i roditi. – Prenuvši se, ona sva radosna ispriča mužu svom viđenje svoje. Muž joj onda reče: Živ Gospod! Ako nam podari porod, pa bio sin ili kćer, mi ćemo ga doneti na dar Njemu, Gospodu i Bogu našem Isusu Hristu.
Posle nekog vremena žena stvarno zače i rodi žensko dete, ovu svetu devojku, i dadoše joj ime Teodosija, što znači: od Boga dana, jer im ona beše darovana od Boga. Zatim roditelji prosvetiše svoje čedo svetim krštenjem. A u četrdeseti dan po rođenju, uze mati svoju ćerčicu u ruke i odnese je u crkvu svete Anastasije, i sa suzama radosnicama uznošaše blagodarnost Gospodu i svetoj Mučenici, obećavajući da će svoju ćerčicu, pošto je odgaji, posvetiti Hristu kao monahinju. Jer pri crkvi svete Anastasije bejaše manastir devica posvećenih Bogu. Dobivši blagoslov, mati se vrati svojoj kući, i vaspitavaše obećanu Hristu ćerčicu sa najvećom marljivošću, učeći je čitanju božanskih knjiga i strahu Božjem, i raspaljujući oganj božanske ljubavi u njenom srcu.
Kada Teodosija napuni sedam godina umre joj otac; mati je onda odvede u manastir svete Anastasije i predade za postriženje u sveti monaški čin. Posle tri godine i mati joj otide ka Gospodu, ostavivši sve svoje imanje svojoj kćeri monahinji Teodosiji. A kada inokinja Teodosija postade punoletna, puna razuma i ljubavi k Bogu, ona ne hte da zadrži za sebe imanje što joj ostade od roditelja, već ga dade Bogu, kome i sebe samu beše prinela na žrtvu živu. Pozvavši zlatara, dade mu potrebno zlato i srebro da okuje tri ikone: Hrista Spasitelja, Presvete Bogorodice i svete mučenice Anastasije. Te ikone behu velike po tri lakta. Tako okovane, blažena Teodosija ih postavi u crkvi, a sve ostalo imanje razdade ništima i ubogima, siročadi i udovicama, a sama živeći u dobrovoljnoj monaškoj sirotinji služaše Gospodu dan i noć, obogaćujući se duhovnim bogatstvom blagodati Božje. Obučena u oklop molitve protiv nevidljivog protivnika, ona isposničkim podvizima i trudovima umrtvljivaše vojujuće na duh telo, i junački pobeđivaše bestelesnog neprijatelja, satirući glavu paklene zmije i obarajući gordog Velijara smirenjem, krotošću, bogougodnom ljubavlju, čistotom, bogobojažljivošću, poslušanjem i ostalim monaškim vrlinama.
Jednom kada sveta monahinja stajaše u ponoći na molitvi, stade pred nju đavo i reče joj: Ti ratuješ protiv mene, i ja ću zaratiti protiv tebe, i ne samo protiv tebe nego i protiv svih hrišćana, jer sam pronašao čoveka pomoću koga mogu povesti borbu protiv Crkve, i mnoge ću odvratiti od poklonjenja ikoni Hristovoj, i mnogi će poći za mnom, tvoreći volju moju. A sveta Teodosija, osenivši sebe krsnim znakom, reče: Budi proklet ti, đavole, protivniče hrišćana! i neka se silom Hrista Boga našeg unište sva lukavstva tvoja!
I đavo iščeze. A prepodobna Teodosija, krsteći se stade pojati psalam Davidom: Neka vaskrsne Bog, i raspu se neprijatelji Njegovi! i neka beže od lica Njegova oni koji Ga nenavide (Ps. 67, 2). – To strašno viđenje i hvalisave reči đavolove blažena Teodosija ispriča svojoj igumaniji, i upita je: Otkuda će doći ta napast na hrišćane, koju đavo obećava navesti? Igumanija joj odgovori: Čedo moje, sveti apostol tvrdi: Svi koji hoće pobožno da žive u Hristu Isusu, biće gonjeni. A zli ljudi i varalice napredovaće na gore, varajući i varajući se (2 Tm. 3, 12-13). Jer stado Hristovo je od početka bilo uznemiravano od zlih ljudi, koji nepravilno, jeretički umuju, varajući druge i sebe same; ti zli ljudi i jesu oruđe đavola; a pobožni ljudi su bili oduvek gonjeni. Tako i u sadašnje vreme na Crkvu Božju će naići pometnja i gonjenje. Ali ti stoj, govorim ti zajedno sa svetim apostolom Pavlom, u onome čemu si naučena, pošto izmalena umeš Sveta Pisma, koja te mogu umudriti na spasenje verom u Hrista Isusa (2 Tm. 3, 14. 15).
Posle izvesnog vremena, na pravovernog cara Teodosija Adramitina[3] ustade njegov vojvoda Lav Konon, rodom Isavrijanac[4], i otevši Teodosiju presto on se zacari sam[5]. U prvo vreme svoga carovanja Lav se pokazivaše pobožan. Ali ubrzo on postade novi Valtazar[6], oskrvnjujući svetinju crkvenu i ne klanjajući se Hristu Bogu svevišnjem u česnoj ikoni Njegovoj. I dunu on na Crkvu gujin otrov dušegubne jeresi manihejske[7]; osim toga, ovaj zveropodobni čovek, ričući kao lav, govorio je jeretičke hule na svete ikone, nazivajući ih idolima, a one koji im se klanjaju nazivajući idolopoklonicima. I ovaj bezbožni car izdade zapovest da se u celoj carevini unište svete ikone.
U to vreme na carigradskom patrijaršiskom prestolu beše sveti German. On se sa ostalim pravoslavnim arhijerejima usprotivi caru i odbaci njegovo jeretičko naređenje o ukidanju svetih ikona. I sveti German govoraše caru bogohulniku: Otkako se Gospod i Spasitelj naš ovaploti od prečiste krvi Presvete Bogorodice i izvrši sav domostroj spasenja našeg, uništeno bi svako služenje idolima, i svi likovi idolski biše predani ognju i tami. Već je prošlo više od sedam stotina godina otkako su se apostoli podvizavali i objavili svetu spasonosno učenje Hristovo. U toku tih sedam stotina godina bilo je vrlo mnogo pravednih i svetih Otaca, i ni jedan od njih ne pohuli svete ikone, niti iko ikada ču takvo zlo umovanje kakvo vi sada unosite u Crkvu, odbacujući poštovanje svetih ikona, koje od drevnih vremena postoji u Crkvi. Od samog početka Crkva je primila izobražavanje svetih ikona i njihovo poštovanje, počevši od onog nerukotvorenog obraza, koji sam Spasitelj na ubrusu posla Avgaru, knezu edeskom. Zatim ona krvotočiva žena, koja se dodirom haljine Hristove isceli, posle Vaznesenja Hristovog načini od kamena podobije Isusa Hrista. Potom sveti evanđelist Luka namala ikonu Prečiste Djeve Bogorodice; i od tada otpoče pobožno malanje svetih ikona i ukrašavanje ikonama hramova Gospodnjih i domova hrišćanskih. Eto, i šest Vaseljenskih Sabora koji su do sad bili, ne pokudiše ovaj običaj, nego, naprotiv, narediše klanjati se ikonama svetih, a ne odbacivati ih. Znaj dakle, care, da sam ja gotov radi svetih ikona ne samo pretrpeti svako zlo nego i umreti: jer ikona Hristova nosi ime onog samog Hrista, koji se ovaploti od Preneporočne Djeve Marije i požive na zemlji sa ljudima. I svaki pravoverni hrišćanin treba da bude gotov umreti kako za ime Hristovo tako i za ikonu Njegovu, jer ko beščesti ikonu, beščesti samog onog koji je izobražen na ikoni.
Čuvši to, car se ispuni jarosti; i riknuvši kao lav, on stade još svirepije nasilja činiti, goneći pravoverne i predavajući na razne smrti one koji mu se protivljahu. Pre svega on posla svoje naoružane vojnike da batinama i beščešćem oteraju sa patrijaršijskog prestola svetog Germana. I mesto Germana Lav postavi lažnopatrijarha Anastasija, jeretika i jednomišljenika svog. Zatim Lav naredi da se spale sve božanstvene knjige i spisi bogomudrih učitelja. Pri crkvi Svete Sofije beše biblioteka koja imađaše oko trista hiljada knjiga; pri toj bibliotece behu dvanaest škola i toliko isto mudrih učitelja; starešina učiteljima beše mudri gimnaziarh, koji tu čast beše dobio od cara i od patrijarha. Svi ovi učitelji usprotiviše se bezbožnom naređenju zlovernog cara. Stoga bezakoni tiranin opkoli vojskom biblioteku i sve škole sa učiteljima i učenicima, potpali je sa svih strana i spali tako, da se niko ne spase od onih što behu unutra, niti ijedna knjiga ostade.
Tada sav grad Carigrad utonu u tugu i žalost i nevolju veliku; svi plakahu i uzdisahu: jedni zbog nepravednog progonstva svjatjejšeg patrijarha Germana, drugi zbog spaljenja tolikih knjiga i takvih učitelja, treći zbog velikog beščešćenja svetih ikona, jer se ikone na sve strane lomljahu, u blato bacahu i ognjem spaljivahu. A novopostavljeni patrijarh – jeretik, Anastasije, stojeći na mestu svetom kao „mrzost opustošenja“ (Mt. 24, 15), beše mio caru, pošto mu na sve moguće načine pomagaše u ikonoborskoj jeresi. Ovaj lažni patrijarh ubrzo izbaci česne ikone iz velike crkve i naredi da se to isto uradi i po svima ostalim crkvama.
U Carigradu beše jedna kapija, zvana „Bakarna“; načinjena još u vreme Konstantina Velikog, a vođaše ka carskim palatama. Nad ovom kapijom nalažaše se ikona Spasiteljeva od bakra, koja je tu stajala više od četiri stotine godina. Odlučivši da ovu Spasiteljevu ikonu obori na zemlju i preda ognju, zločestivi patrijarh posla vojnike sa teslama na taj ikonoborski posao. Onda starešina tih vojnika, po činu carev mačenosac, sa teslom u rukama uziđe uz lestvicu do Hristove ikone, gotov da pristupi svome bogomrskom poslu. No to ugledaše neke blagočestive žene koje se tamo zadesiše, među njima i prepodobna Teodosija. Raspalivši se revnošću za ikonu Hristovu, pobuđivane blaženom Teodosijom, koja imađaše veoma veliku revnost i ljubav za svete ikone i beše puna bogonadahnutih pouka i božanske junačke neustrašivosti, one pritrčaše k lestvici i oboriše je na zemlju, zajedno sa onim mačenoscem, koji se razbi pavši sa visine. Onda ga one vukoše i biše dok on ne izdahnu. Zatim one žurno odoše k patrijarhu Anastasiju, i stadoše ga grditi, ružiti i sramotiti zbog njegovog zloverja, nazivajući ga vukom, otmičarem, jeretikom i neprijateljem Crkve Hristove; pa ga najzad i kamenjem gađahu.
Anastasije, sav postiđen, i bojeći se da se to ne pretvori u pobunu narodnu protiv njega, pohita k caru i izvesti ga o sramoti što mu žene naneše i o pogibiji mačenosca kod Bakarne kapije. Car, besan od gneva, odmah posla vojnike sa isukanim mačevima, da osvete patrijarhovo beščešće i mačenoščevu smrt. I oni posekoše te svete žene zbog njihove pobožne revnosti. A blaženu inokinju Teodosiju, kao blagorodniju po poreklu i znamenitiju po blagoverju i neustrašiviju u ispovedanju pobožnosti, i kao vinovnicu svega toga, mučitelj naredi da uhvate, bace u tamnicu, i svaki dan joj udaraju po sto batina.
Tako bi mučena sveta Teodosija sedam dana. A osmoga dana mučitelj naredi da je vode po celom gradu i biju nemilosrdno. A kada je dovedoše na Marveni trg, gde se stoka prodavala i klala, dogodi se da jedan svirepi i bezdušni vojnik, koji ju je vodio, nagazi na veliki kozji rog i povredi malo nogu svoju. Razjarivši se, on dohvati taj rog i stade bezdušno udarati mučenicu; zatim je rogom tim udari u grlo i probode ga; i tog trenutka sveta prepodobnomučenica Teodosija devica, sveštena nevesta Hristova, predade svoju česnu i svetu dušu u ruke Besmrtnog Ženika svog i ode u nebeske dvore njegove, uvenčana dvostrukim vencem: devičanskim i mučaničkim[8]. A mnogostradalno telo njeno, bačeno na zemlju, hrišćani s pobožnošću uzeše i položiše na naročitom mestu. Od svetih moštiju prepodobnomučenice Teodosije davahu se bolesnicima isceljenja u slavu Hrista Boga našeg, slavljenog sa Ocem i Svetim Duhom, sada i uvek i kroza sve vekove, amin.
 
SPOMEN PRVOG VASELJENSKOG SABORA
 
Spomen i pohvala Svetim Ocima Prvog Vaseljenskog Sabora vrši se u nedelju pred Pedesetnicu, pred Duhove, ili u sedmu nedelju po Vaskrsu, koja se zato i naziva: Nedelja Svetih Otaca. Njihov se spomen vrši sada u maju zato što je sveti Prvi Vaseljenski Sabor držan meseca maja.
Ovaj sveti Sabor bi održan u gradu Nikeji, u oblasti Vitiniji u Maloj Aziji, 325. godine u vreme svetog cara Konstantina Velikog (305-337. god.). Ovaj Sabor beše sazvan da otkloni zabunu, koju svojim krivim učenjem stvorio beše Arije, sveštenik aleksandrijski. On je, naime, rasprostirao učenje kao da Gospod Hristos, Sin Božji, nije pravi Bog, nego da je u vremenu stvoren od Boga, te prema tome nije prevečni Sin Božji, ravan po suštini i biću Bogu Ocu. Zbog ovakvog Arijevog učenja njega je najpre osudio njegov episkop, Sveti Aleksandar Aleksandrijski (i to dva puta: 319. i 323. godine na saborima u Aleksandriji), ali to Arije nije poslušao, nego je čak pokrenuo neke svoje prijatelje i jednomišljenike episkope da povedu borbu protiv Svetog Aleksandra i Pravoslavlja koje je on zastupao. Čuvši za taj spor, car Konstantin uputi u Aleksandriju starog i iskusnog episkopa Osiju, iz grada Kordube u Španiji, ali kako ni tada nije došlo do mira u Crkvi sveti car sazove sve episkope u grad Nikeju meseca maja 325. godine.
Na ovom Saboru učestvovalo je oko 318 Svetih Otaca, među kojima su bili: Sveti Osija, kao predsednik Sabora, Sveti Aleksandar Aleksandrijski i njegov đakon Sv. Atanasije Veliki (koji je kasnije postao episkop Aleksandrijski i najveći borac za Pravoslavlje protiv Arijeve jeresi), zatim Sveti Evstatije Antiohijski, Sveti Jakov Nizibijski, Sveti Nikolaj Mirlikijski, Sveti Spiridon Trimitunski, Sveti Ahilije Lariski, Sveti Pafnutije Tivaidski, Makarije Jerusalimski, Aleksandar Solunski, Jevsevije Kesarijski, Jovan Persijski, Aristak Jermenski, i drugi mnogi sa Istoka. A sa Zapada, osim Svetog Osije, prisustvovali su: Teofil Gotski, Cecilijan Kartagenski, predstavnici Svetog Silvestra Rimskog, i drugi.
Sabor je osudio učenje Arijevo i Arija i njegove pristalice predao anatemi, pošto ni on ni oni nisu hteli da se pokaju. Oni zato od cara budu prognani u Ilirik, tj. na Balkan .Tada sveti Vaseljenski Sabor bogomudro izloži i izrazi onu pravu veru Crkve Hristove o Njemu kao pravom i večnom Sinu Božjem i Bogu, koju je Crkva imala od samog početka od Gospoda i Svetih Apostola. Kratko izložena ta vera u Svetu Trojicu, u Sina Božjeg i Njegovo ovaploćenje radi našeg spasenja, naziva se Simvol Vere i glavni posao ovoga Sabora bio je utvrđenje tog Simvola Vere jednog i jedinstvenog za sve verne. Sveti Sabor je konačno utvrdio vaseljenski Simvol Bere, ali pošto je na ovom Saboru samo ukratko bilo rečeno o Duhu Svetom zato je na Drugom Vaseljenskom Saboru 381. godine u Carigradu ovaj Simvol dopunjen i definitivno zapečaćen, tako da je postao i ostao nepromenljiv kroz sve vekove kao što je i pravilna (pravoslavna) vera Crkve ostala nepromenjena i nepromenljiva kroz sve vekove. (Kasnije su Latini, Rimokatolici, u 11. veku, počeli da menjaju ovaj sveti Simvol Vere, zbog čega su tada i otpali od Pravoslavne Crkve).
Osim toga, sveti Prvi Vaseljenski Sabor utvrdio je i tačno vreme praznovanja Hristove Pashe = Uskrsa, zajedničko za sve hrišćane i sve pomesne Crkve (no Latini su kasnije i to promenuli). Sabor je najzad propisao i 20 svetih kanona o upravljanju u Crkvi Hristovoj i o načinu hrišćanskog življenja i vladanja u njoj.
 
SPOMEN SVETOG I BLAŽENOG JOVANA JURODIVOG,
USTJUŽSKOG ČUDOTVORCA
 
Blaženi Jovan bi rođen od pobožnih roditelja, od oca Save i matere Natalije, u okolini velikog grada Ustjuga[9], u selu Puhovu. Još u mladim godinama on obnaruži neobično uzdržanje. Sredom i petkom ništa nije jeo; a u ostale dane hranio se samo hlebom i vodom, pri čemu je svagda provodio noći bez sna u molitvi, i uvek hodio tužan i setan, te su neki mislili da on nije potpuno pametan. Mati ga je mnogo molila da promeni svoj način života, govoreći mu: Čedo moje, ne iznuravaj telo svoje neupotrebljavanjem hrane; tako surovo uzdržanje može ti doneti neku bolest. Na to joj je Jovan odgovarao: Ne prisiljavaj me, majko, na to; uzdržanje će me izbaviti od grehova. Mati ga je onda pitala: Kakve to grehe imaš ti, dete moje, u tako mladim godinama? Ta u tebi je sama blagodat Božja, i nikakve grehe mi ne primećujemo u tebe. Na to mališan odgovaraše materi: Majko moja, prestani sa takvim rečima! čuj šta Sveto Pismo kaže: Neka se niko od ljudi ne hvali da je bezgrešan; bez greha je jedino Bog (Rm. 3, 10. 23; 1 Jn. 1, 8. 9); jelo i piće neće nas približiti k Bogu (1 Kor. 8, 8). Stoga nemojmo hraniti telo svoje, da ono ne bi postalo neprijatelj naš.
Takim rečima je blaženi Jovan savetovao svoju majku. Iako je bio nepismen, Jovan je bio naučen danom mu blagodaću Svetoga Duha, po rečima proroka: Ne poznah knjige; ući ću u sili Gospoda (Ps. 70, 15. 16). Posle izvesnog vremena otac blaženoga preseli se u grad Orlec[10], na reci Jug, i tu skonča. Tada mati njegova ode u tamošnji manastir Svete Trojice, primi monaški postrig, i uskoro bi izabrana za igumaniju toga manastira. Za sve to vreme ona je držala sina pored sebe no blaženi dečko, poznavši sujetu ovoga sveta, uze na sebe izgled jurodivog, i mati, videvši da se on tako ponaša, prepusti ga volji Božjoj.
Posle toga prepodobni Jovan ode iz manastira i, došavši u grad Ustjug, nastani se u crkvenoj kućici blizu saborne crkve Uspenja Presvete Bogorodice. Bdeći po noćima on je neprestano uznosio molitve Gospodu, a danju se starao da pred ljudima izigrava jurodivog, ludog, i trčao je po ulicama, da ne bi obelodanili njegovo pretvaranje. On se obično odmarao na đubrištu, i išao je potpuno nag, samo se prepasivao jednom poderanom košuljom. A kada se dešavalo da obuče košulju, uvek je to bivala stara, i on je nikad nije prao.
Prepodobni je mnogo trpeo od uvreda, potsmevanja i batina lakomislenih ljudi. Stalno je trpeo glad i žeđ, i pri tome ni od koga ništa nije uzimao. Jednom zbog zimske ciče on uđe u silno užarenu peć, leže na žar kao na postelju, i od toga nimalo ne postrada. Osim toga, on isceli od groznice kneginju Mariju, ženu kneza Teodora, prozvanog Crveni[11].
Pošto tako provede život svoj, blaženom Jovanu bi otkriven od Gospoda dan njegovog odlaska ka Gospodu. On se pomoli Gospodu za sav svet, ogradi sebe krsnim znakom, leže na zemlju, i predade svoju svetu dušu u ruke Božje. To bi 29. maja 1494. godine.
Prepodobni Jovan bi pogreban blizu saborne crkve, i čini čudesa onima koji mu se sa verom obraćaju.
 
SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG ALEKSANDRA,
EPISKOPA ALEKSANDRIJSKOG
 
Sveti Aleksandar postade episkop Aleksandrijski posle episkopa Ahile, 312. godine. On je prvzi poveo borbu protiv zloumnog Arija; on ga je i odlučio od Crkve (na saborima 319. i 323. godine). Učestvovao je na Prvom Vaseljenskom Saboru u Nikeji 325. godine. Blistao na Aleksandrijskom prestolu dug niz godina; upokojio se 328. godine; ostavio kao svog naslednika svetog Atanasija Velikog. Iza njega su ostale 2 Saborne poslanice napisane protiv Arija i njegove jeresi.
 
SPOMEN SVETOG SVEŠTENOMUČENIKA
OLVIJANA I NJEGOVIH UČENIKA
 
Godine 301. sveti Olvijan, episkop grada Aneje, bi izveden pred maloazijske carske namesnike: Aleksandra, Maksima, Julija i Eliana, i primoravan da prinese žrtvu neznabožačkim bogovima. Hristov jerarh divno veličaše veru Hristovu pred njima, a idolopokloničku veru moćno osuđivaše i nipodaštavaše. Zato mu buktinjama pališe telo. Zatim bi primoravan da prinese žrtvu suncu. A kada i to odbi, svukoše ga nagog i nemilosrdno tukoše. Zatim naložiše ogromnu vatru, u nju baciše svetog Olvijana i njegove učenike, i tako u vatri skončaše, i dobiše od Gospoda vence mučeničke.
Sveti Olvijan učini mnoga čudesa za života; a i posle končine njegove svete mošti čine čuda svima koji im sa verom pristupaju.
 
SPOMEN SVETOG NOVOMUČENIKA
JOVANA (NANA) SOLUNSKOG
 
Sveti novomučenik Jovan, obično zvani Nanos, rodio se u velikom gradu Solunu od oca Jovana i majke Tomaide. Zbog siromaštva otac mu iđaše u grad Smirnu i tamo rađaše kao obućar, a kasnije uze kod sebe i ovog blaženog Jovana. Stariji brat Jovanov zvaše se Teodor i znađaše da čita knjige, dok je Jovan ostao nepismen. Teodor često čitaše Žitija Svetih a Jovan ih sa radošću slušaše i nastojaše da i on živi kao što su živeli Sveti. Tako se iz mladosti ukrasi mnogim vrlinama, a u duši mu se raspali želja za mučeništvom za Hrista.
Jednoga dana, 3. maja 1802. godine, posla otac Jovana u grad da proda neku obuću, ali se Jovan otuda ne vrati. Kada ga otac potraži u gradu, na veliku svoju žalost doznade da se Jovan poturčio. Ustvari, blaženi hristoljubac i mučenikoljubac Jovan nije se bio poturčio, nego se samo pred Turcima pretvarao da bi tako našao zgodan način da postrada za Hrista. Po ugledu na Apostola Pavla on postade „Agarjanima kao Agarjanin, da bi Hrista zadobio“. Pretvarajući se tako da je Turčin on provede osam dana. Tada se u gradu srete sa jednim svojim rođakom po imenu Harizanijem, koji prolazeći ne htede ni da ga pozdravi. Na pitanje Jovanovo zašto ga ne pozdravi, Harizanije odgovori: Ti si Turčin, ja Hrišćanin, šta ima da se pozdravljamo. Tada mu na to blaženi Jovan odgovori: Neće proći ni petnaest dana pa ćeš videti kakav sam ti ja Turčin.
Dana 25. maja blaženi Jovan baci tursko odelo i obuče se u hrišćansko, samo zadrža turski fes, pa onda onako obučen izađe pred sudiju. Šta je sve govorio na sudu protiv muslimanske zablude i kako je hvalio hrišćansku veru nije nam poznato, samo se zna da je rekao: Neću da se zovem Mehmed, nego Jovan. Sudija ga zbog ovoga zatvori u tamnicu, a njemu beše tek šesnaest godina. Iz tamnice se blaženi javi svome ocu, a ovaj mu s radošću požele da junački postrada za Hrista. Kada ga sutradan izvedoše Turci na sud i mnogo ga savetovahu i nagovarahu, a onda i prećahu, nepismeni i smireni obućar, ali verni sluga Hristov, samo im ovo odgovaraše: Ja sam hrišćanin i verujem moju prvu veru; hoću da se zovem Jovan a ne Mehmed. Tada se doseti aga upravitelj, koji se zvaše Sulejman, i predloži da ga sa jednim brodom koji sada polazi za Alžir pošalju zajedno sa drugim Turcima tako da hteo ne hteo moraće ostati Turčin. Čuvši za ovaj predlog Jovan se uplaši da mu ne propadne namera da postrada, ali se brzo doseti i zatraži od Turaka vremena za razmišljanje, tako da brod za Alžir otplovi a blaženi i mudri Jovan ostade u tamnici. Posle dva dana Turci ga izvedoše ponovo na sud očekujući da je mučenik promenio svoje mišljenje. Kada on ponovi isto što i ranije, oni mu počeše nuditi novce i odelo i položaj, što sve, naravno, bi uzalud. Na kraju tražahu od njega da samo iz suda izađe kao Mehmed a posle neka se zove kako hoće i bude što mu je volja. No sveti mučenik ni na to ne pristajaše. Tada ga Turci počeše mučiti, a jedni otidoše da dovedu i njegovog oca verujući da će ga on nagovoriti da ne postrada. Pošto otac ne smede iz straha doći, sudija donese odluku da se Jovanu otseče glava.
Kada mučenika povedoše na mesto pogubljenja pred njim iđaše telal i vikaše: Evo kako se kažnjava onaj koji se odriče vere naše. Krotko i nezlobivo jagnje Jovan s radošću iđaše na stradanje i hrišćanima usput govoraše: Oprostite mi, Hrišćani, i Bog vama neka oprosti. Mučenika dovedoše na takozvani Soan-pazar, gde se beše okupilo mnoštvo i Agarjana i Hrišćana, i dželat mu jataganom odrubi česnu glavu u četvrtak 29. maja 1802. godine. Ono mnoštvo Hrišćana navali na Turke sa novcima i molbama da dobiju neki delić od svetiteljevog odela ili tela, tako da za nekoliko dana svo odelo bi rasprodato pa Turci htedoše i telo njegovo da iseku i rasprodadu. Da ne bi do toga došlo jedan hrišćanin moskovljanin otkupi od sudije za velike novce celo telo mučenikovo koje onda česno pogreboše. Od krvi pak svetog novomučenika, koju skupiše blagočestivi hrišćani pamučnom vatom, dogodi se nekoliko čudesnih isceljenja od različitih bolesti na slavu Hrista Boga našeg divnoga u svetim Mučenicima Svojim.
 
SPOMEN SVETOG NOVOMUČENIKA ANDREJA HIOSKOG
 
Ovaj sveti mučenik spada u prve novomučenike Pravoslavne Crkve Hristove posle osvajanja Carigrada od strane Turaka (1453. g.). Za svoju veru u Gospoda Hrista sveti mučenik Andrej bi mučen i zatim obezglavljen 1465. godine u Carigradu. Njegovo stradanje opisao je Georgije Trapezuntski.[12]
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA MUŽA I ŽENE
 
Za Gospoda Hrista biše im kosti isprebijane motkama i od toga mučenički skončaše.
 


 
NAPOMENE:

  1. Grad Tir – na severoistočnoj obali Sredozemnog Mora.
  2. Jevsevije, episkop kesarijski, živeo od 268. do 340. godine; poznat crkveni istoričar; postavio osnove crkvenoj istoriji; odlikovao se velikom učenošću. Njegova dela: 1) „Crkvena istorija“, u 10 knjiga, obuhvata vreme od svetih Apostola od 324. godine; 2) „Život Konstantina“, u 4 knjige, predstavlja produženje „Crkvene istorije“; 3) „Hronografija“. Osim toga ima i manjih spisa, apologetskog, polemičkog i egzegetskog karaktera.
  3. Teodosije III Adramitin carovao od 715. do 716. godine.
  4. Isavrija – oblast u Maloj Aziji, graničila se sa istoka Likaonijom, sa severa Frigijom, sa zapada Pisidijom, sa juga Kilikijom.
  5. Lav III Isavrijanac carovao od 716. do 741. godine.
  6. Valtazar – potomak Navuhodonosora, car vavilonski, poznat kao nečestiv i razvratan čovek (vidi: Danilo 5, 1-4, 22-23). On oskvrni sveštene sasude Jevreja, opljačkane Navuhodonosorom iz Jerusalima (Dan. 5, 3).
  7. Manihejstvo – jeres, postala od mešavine hrišćanskog učenja sa načelima Zoroastrine vere. Osnivač manihejstva Manes bio persijski mag. Manes je učio: oduvek postoje dva nezavisna carstva, carstvo dobra i carstvo zla, koja su u stalnoj međusobnoj borbi; čovek se sastoji iz mešavine dobra i zla, i kao da ima dve duše – dobru i zlu, koje se neprestano bore među sobom. Manihejci su u životu bili veoma uzdržljivi: propovedali su bezbračnost i neprekidni post. Manihejstvo je bilo jako rasprostranjeno u trećem i četvrtom veku.
  8. Sv. Teodosija postradala 730. godine.
  9. Veliki Ustjug – sada sreski grad u Volgodskoj guberniji, na reci Suhoni.
  10. Grad Orlec nalazio se na 40 km. od Ustjuta.
  11. To je bio ustjužski namesnik, knez Teodor Crveni.
  12. Videti kod S. Evstratiadisa, Agiologon tis Ortodoksu Ekklisias, Atina 1960, str. 40-41.

Jedan komentar

  1. Slava Bogu na ovom sajtu i hvala svima koji su se potrudili da stave žitija svetih ovde. Sad možemo bilo gde da ih čitamo:). Jako radosna vest. Bilo bi dobro da neko prevede i ns Engleski.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *