NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » ŽITIJA SVETIH ZA MAJ

ŽITIJA SVETIH ZA MAJ

 

ŽITIJA SVETIH
 
2. MAJ
 
SPOMEN PRENOSA MOŠTIJU SVETOG
ATANASIJA VELIKOG, ARHIEPISKOPA ALEKSANDRIJSKOG
 
U današnji dan praznuje se prenos njegovih svetih moštiju i čudesa od njih.[1] A život i rad ovog velikog Svetitelja, „Oca Pravoslavlja“, opisan je pod 18. januarom.
Ovde ćemo dati samo pregršt duhovnog biserja iz prebogate božanskom mudrošću riznice Sv. Atanasija Prevelikog, iz njegovih bogonadahnutih dela.
– Ovo je prvobitno predanje i učenje i vera Katoličanske (= Saborne, Pravoslavne) Crkve koju je Gospod dao, Apostoli propovedali, i Oci očuvali, jer je na toj veri Crkva utemeljena, i onaj koji od nje otpadne niti jeste niti se zove hrišćanin. Dakle: Trojica Sveta i Savršena, u Ocu i Sinu i Svetome Duhu bogoslovstvovana, koja u Sebi ničega tuđeg ni spolja pomešanog nema…, nego je Sebi ravna i nerazdeljiva prirodom, i jedna je njena energija (dejstvo). Jer Otac kroz Logosa u Duhu Svetom sve tvori, i tako se očuvava jedinstvo Svete Trojice, i tako se Jedan Bog u Crkvi propoveda: „Koji je nad svima, i kroza sve, i u svemu“ – (Ef. 4, 6). I to: , Nad svima’ kao Otac, kao početak i izvor; , kroza sve’ kroz Logosa; , u svemu’ pak u Duhu Svetom. A Trojica je ne samo po imenu i zamisli reči, nego istinom i bićem Trojica (Posl. Serapionu I, 28).
– Sveto Predanje, kao što su nam ga Oci predali, jeste istinito učenje. A dokaz istinitosti istinitih učitelja jeste to što jedno i isto ispovedaju među sobom i što ne poriču ništa ni u odnosu prema sebi samima ni u odnosu prema svojim Ocima. Oni pak koji se ne ponašaju tako ustvari su iskvareni i ne mogu se nazivati istinskim učiteljima. Tako Grci (neznabošci), koji ne uče jedno i isto, nego se međusobno ne slažu, nemaju istinito učenje, dok Svetitelji, kao pravi propovednici Istine, slažu se među sobom i ne protivreče sami sebi. Jer, ako su i živeli u raznim vremenima, oni svi teže jednom istom, pošto su proroci Jednoga istoga Boga i pošto saglasno propovedaju jednu istu reč Evanđelja (O Nikejskom Saboru, 4).
– Što je predano veri, to se postiže ne ljudskom mudrošću nego sluhom vere. Učenje o Božanstvu ne daje se u logičkim dokazima, nego pomoću vere i smernog pobožnog razmišljanja (Posl. Serapionu I, 17. 20).
– Po dobroti i sili svojoj Bog boravi u svemu, a po prirodi Svojoj – izvan svega (O Nikejskom Saboru, 11).
– Kada duša skine sa sebe svu prljavštinu greha koja se razlila po njoj, i čuva čistom svoju bogolikost, tada ona, prosvetljena njome, kao u ogledalu gleda u njoj lik Očev – Logosa, i u Logosu – Oca. (Protiv Jelina, 34).
– Otac Gospoda našeg Isusa Hrista kao najbolji Upravitelj Svojom sopstvenom Premudrošću i Svojim sopstvenim Logosom (Sinom), Gospodom našim Isusom Hristom, svime spasonosno upravlja i sve uređuje i čini kako sam najbolje zna… Otac je večnim Sinom Svojim svu tvar stvorio i uredio, i ozarava je Svojim Promislom. Logos pak Božji, kao dobri Logos (Sin) dobroga Oca, udesio je poredak u vaseljeni spajajući suprotnosti sa suprotnostima i iz toga izvlačeći punu harmoniju. Kao Božja Sila i Božja Premudrost On pokreće nebo, a zemlju je učvrstio ne naslonivši je ni na šta. Njime je sunce postalo svetlosno i obasjava vaseljenu. Od Njega mesec i zvezde imaju svoju meru svetlosti. Njime se i voda drži u oblacima, i dažd natapa zemlju. Njime je i more omeđeno, i zemlja ukrašena raznim biljem… Njime je i čovek stvoren mudrim i razumnim, po slici Božjoj… Priroda stvorenih bića i tvari, pošto je stvorena iz ničega (iz nebića), uzeta sama po sebi jeste nešto trošno, nemoćno i smrtno. Zato da se ne bi sva tvar kao trošna i raspadljiva ponovo vratila u nebiće, dobri Bog, Koji je svu tvar stvorio Svojim Logosom, nije ostavio tvar da se svojom sopstvenom prirodom zanosi i koleba, od čega bi joj pretila opasnost da ponovo utone u nebiće, nego kao Dobar upravlja vaseljenom i podržava je u biću Svojim Logosom, Koji je i sam Bog, da bi tvar, obasjavana upravom, promislom i uredbom Logosa, mogla čvrsto stajati u biću i ne podvrgnuti se onome čemu bi se mogla podvrgnuti (tj. propasti i nebiću) kada je Bog Logos ne bi čuvao… Kao što muzičar, naštimovavši harfu i vešto spajajući duboke tonove sa visokim i srednjim, proizvodi jednu melodiju, tako i Logos, Božja Premudrost, držeći vaseljenu kao harfu, svojim migom i voljom prekrasno i skladno proizvodi svet i jedan poredak u svetu, i na taj način Njime se stvara neka čudesna i (vaistinu božanska harmonija (Protiv Jelina, 40-43, 81).
– Naš je dom crkva, i u njoj treba da nam je i mišljenje jedno i isto, jer na taj način verujemo da će i Gospod obitavati zajedno sa nama, kao što je rekao: „Useliću se u njih i živeću u njima“ (2 Kor. 6, 16), i: „Ovde ću se nastaniti jer sam je zavoleo“ (Ps. 131, 14). A to , ovde’ gde je, ako ne tamo gde se propoveda jedna ista vera i pobožnost? (Tomos Antiohijcima, 1).
– Pravu i istinitu veru podario je Crkvi sam Hristos; nju su propovedali Apostoli, i nju su nam predali Sveti Oci (Pismo Afričkim episkopima, 1).
– Dovoljna je i potpuna je ona vera koja je ispoveđena na Nikejskom Saboru (tj. Prvom Vaseljenskom), da bi se uništila svaka nečestiva jeres i da bi se utvrdilo i podržalo crkveno učenje (Isto).
– Sveti Nikejski Sabor (Prvi Vaseljenski) zaista je javno i pismeno izobličenje protiv svake jeresi. Oci tog Sabora su ispovedili veru u Oca i Sina, a dodali su i veru u Duha Svetoga, osudivši one koji hule na Duha Svetoga nazivajući Ga stvorenjem. Oni su ispovedili punu i savršenu veru u Svetu Trojicu i time su obznanili karakter vere u Hrista i učenje Katoličanske (= Saborne, Pravoslavne) Crkve. Jer postalo je jasno svima, i niko od hrišćana više u to ne sumnja, da naša vera nije vera u tvar, nego u Jednoga Boga Oca Svedržitelja, Tvorca svega vidljivog i nevidljivog, i u jednoga Gospoda Isusa Hrista, Sina Njegovog Jedinorodnog, i u jednoga Duha Svetoga, Jednoga Boga poznavanoga u Svetoj i Savršenoj Trojici, u Koju smo i kršteni i u Kojoj se sjedinjujemo sa Božanstvom, verujući da ćemo naslediti carstvo nebesko u Hristu Isusu Gospodu našem, kroz Kojega slava i moć Ocu sa Svetim Duhom u vekove. Amin (Pismo Afričkim episkopima, 11).
– Koji hule Duha Svetoga i govore da je On stvorenje, neka se postide zbog sledećeg. Ako Trojica jeste Trojica, i ako je vera naša vera u Trojicu, neka kažu: da li je Trojica uvek Trojica, ili je bilo kada Trojice nije bilo? Ako je pak Trojica večna, onda Duh Sveti nije tvar pošto večito sapostoji sa Logosom i u Njemu jeste. Jer tvari, bilo je vremena kada nisu postojale. Ako je pak Duh tvar, a tvari su postale iz ničega, onda je očigledno da je bilo kada Trojice nije bilo nego je bila Dvojica. A šta je bezbožnije reći nego to?… Kao što Sin, budući uvek Sinom, nije tvar, tako i Trojica, budući uvek Trojicom, ništa nema u Sebi tvarno, te stoga i Duh nije tvar. Kao što je uvek bila Trojica, tako je Ona i sada; i kao što je ona cada, tako je uvek bila i jeste Trojica, i u Trojici: Otac i Sin i Sveti Duh (Posl. Serapionu III, 7).
– Mada nije moguće shvatiti šta je Bog, ipak je moguće reći šta On nije (Pismo monasima, 2).
– Bog ni u kome nema nužde; On je dovoljan Sebi i ispunjen Sobom, i u Njemu se sve sadrži, ili bolje reći – On svemu daje biće (Protiv Jelina, 28).
– Blagodat i dar što se u Trojici daje, daje se od Oca kroz Sina u Duhu Svetome. Jer kao što darovana blagodat jeste od Oca kroz Sina, tako i mi ne možemo biti zajedničari dara blagodati u Duhu Svetome. Jer postavši zajedničari Njegovi, mi imamo ljubav Oca, blagodat Sina, i zajednicu samoga Duha (Posl. Serapionu I, 30).
– U Crkvi treba uvek odbacivati i sprečavati ono što joj je strano i što izaziva sablazan, a više od svega držati se mira i sloge, samo pod uslovom da vera bude zdrava (tj. pravilna, pravoslavna). Tada će nas i Gospod pomilovati i ono što je razdeljeno sjediniti. A kada bude jedno stado, opet ćemo svi imati jednoga Vođu – Gospoda našeg Isusa Hrista (Tomos Antiohijcima, 8).
– Za izučavanje Svetoga Pisma i za istinsko znanje potreban je dobar život, čista duša i vrlina po Hristu, da bi tako um, idući kroz tu vrlinu, mogao dostići i shvatiti ono čega je željan, i naučiti o Bogu Logosu onoliko koliko je dostupno ljudskoj prirodi. Jer bez čistog uma i bez podražavanja života Svetih, niko ne može shvatiti reči Svetih (O očovečenju Logosa, 57).
– Telo je kao harfa na kojoj duša, razumna i besmrtna, kao muzičar svira. Duša kreće telo, a ona sama sebe pokreće, jer kretanje duše nije ništa drugo do život duše. Za telo velimo da živi kada se kreće, a umire kada prestane da se kreće, tj. kada ga duša napusti… Život pak duše je Logos Božji, i ona se umrtvljuje čim se odvoji od zajednice s Njim (Protiv Jelina, 32-33).
– Veliki zločin čini episkop kad napušta Crkvu i ne vodi brigu o Božjem stadu. Jer otsustvo pastira daje povod vukovima za napad na stado. To su tražili Arijanci, a i svi drugi jeretici, da u otsustvu nas pastira nađu zgodu za obmanjivanje naroda svojom nečestivom naukom. Ako dakle budemo bežali, kakav ćemo onda odgovor dati onim pravim episkopima, ili još bolje – Onome koji nam je poverio stado, Gospodu našem Isusu Hristu, Sinu Božjem i istinskom Caru svih, Koji će suditi svoj zemlji? (Apologija caru Konstanciju, 26).
– Čaša Svete Tajne, tojest Sveto Pričešće Tela i Krvi Hristove, nalazi se samo kod zakonitih predstojatelja Crkve. Tu Svetu Tajnu imaju samo predstavnici Katoličanske (= Saborne, Pravoslavne) Crkve. Nju su crkvene starešine primile po crkvenim kanonima (pravilima) i ona jedino pripada predstojateljima (episkopima i sveštenicima) Katoličanske (= Pravoslavne, Saborne) Crkve, i jedino se oni zakonito iz nje pričešćuju pred narodom. Jer Krvlju Hristovom jedino se oni mogu pričešćivati, i niko drugi, tj. nijedan jeretik. Svaki koji vrši Pričešće protivno crkvenoj ustanovi i pravilu, nanosi uvredu Krvi Hristovoj… Jer kako može biti poznata Čaša Hristova onima koji Hrista ne znaju? I kako se mogu praviti da poštuju Čašu Hristovu oni koji Boga te Čaše sramote (svojom jeresju)? (Apologija protiv Arijanaca, 11, 17).
– Care, prestani progoniti Crkvu, i seti se da si smrtan čovek; uboj se sudnjeg dana i sačuvaj sebe čistim za taj dan. Ne mešaj se u crkvene stvari, i nemoj da ti nama (episkopima) zapovedaš o tome, nego se ti pre od nas uči njima. Tebi je Bog uručio carstvo, a nama episkopima je poverio stvari Crkve. I kao što se onaj koji tvoju vlast ruši protivi zapovesti Božjoj, tako se boj da i ti, prisvajajući sebi ono što se tiče Crkve, ne podlegneš velikoj osudi. Jer je napisano: „Dajte ćesarevo ćesaru, a Božije Bogu“ (Istorija Arijanaca, 41-45).
– Blaženi i sveti Oci naši imali su ovakvo vladanje u životu: Gonjeni nisu se bojali, nego su pokazivali još veću hrabrost svoje duše zatvarajući se u zagušljivim i tamnim mestima i podnoseći tamo sve tegobe. Kada im je pak dolazilo vreme smrti, nisu bežali od nje. Oni su shvatili da ne treba bežati od časa smrti, niti pak preduhitravati ono što nam je Promisao Božji odredio, niti opet suprotstavljati se Njegovom mudrom planu („ikonomiji“) o smrti, po kom planu su sveti nekada i sačuvavani (od smrti), da ne bi postupajući drsko sami sebi prouzrokovali strah i bojazan, kao što je napisano: „Drzak na rečima, sam će sebe uplašiti“ (Priče 13, 3)… Izbegavajući ponekad smrt svetitelji nisu bili optuživani za bojažljivost, nego su šta više bili pohvaljivani od Gospoda, koji veli: „Blaženi prognani pravde radi“ (Mt. 5, 10)… Oni su na taj način bili sačuvani za svoj narod, da bi ga poučavali, jer je po mudrom planu („kat’ikonomian“) Gospodnjem bilo i to njihovo bežanje i izbegavanje gnjeva goniteljeva. Bežeći, oni su po Promislu Božjem bili sačuvani kao lekari za one kojima je potrebna blagodat. Za sve pak druge, i uopšte za sve nas ljude, važi ovo pravilo: kada nas gone da bežimo i kada nas traže da se skrivamo, i da ne budemo drski da kušamo Gospoda, nego da čekamo dok ne nastupi određeno vreme smrti, ili dok Sudija ne odluči o nama nešto što On smatra za dobro. S druge pak strane, da budemo spremni da, kada nas vreme pozove, i kada nam to bude određeno, da se tada „borimo za istinu do smrti“ (Sirah 4, 28). Tako su činili i sveti Mučenici u vreme gonjenja: proganjani – bežali su, i ne budući pronađeni – očekivali su; kada su pak bili otkrivani – onda su hrabro stradali za Gospoda. A ako su neki od njih i sami dobrovoljno stupali pred gonitelje, onda su to činili ne tako jednostavno, nego su svojom mučeničkom smrću potvrđivali, i to je svima postajalo jasno, da je ta njihova revnost i to njihovo dobrovoljno predavanje bilo od Duha Svetoga (Apologija o svom bekstvu, 17-22).
– Sin Božji, Gospod i Spasitelj naš Isus Hristos, radi nas postavši čovek i uništivši smrt i oslobodivši rod naš od robovanja truleži, podario nam je uza sve ostalo i sliku anđelske svetosti da je imamo na zemlji, tojest devičanstvo (παρθευία). Saborna (Pravoslavna) Crkva naziva one koji imaju tu vrlinu nevestama Hristovim. Gledajući njih kao hramove Logosa Božijeg, Jelini (neznabošci) se dive; jer zaista niko nije mogao da ostvari to čestito i nebesko zvanje nego jedino mi hrišćani. To pak i jeste naročito veliki dokaz da mi posedujemo istinsko i pravo bogopoštovanje (Apologija caru Konstanciju, 33).
– Među prvim anđelskim devstvenicima i monasima bio je prepodobni Antonije Veliki. Razdavši sve roditeljsko imanje, Antonije je svu svoju ljubav i sve svoje stvaranje ustremio na usrdni podvig. Radio je sopstvenim rukama, jer je čuo reč Sv. Pisma: Ko ne radi, neka i ne jede (2 Sol. 3, 10). Ono što je zarađivao trošio je jedan deo za hleb, a ostalo je razdavao nevoljnima. On se stalno molio, znajući iz Sv. Pisma da se treba moliti neprekidno (Mt. 6, 6). Uopšte, on je tako pazio na ono što se čitalo iz Sv. Pisma, da ništa od pročitanoga ne upusti da padne dole, nego da sve drži u sebi, tako da mu je nadalje pamćenje služilo umesto knjiga (Život Antonijev, 3).
– U početku svog podvižničkog života Antonije je odlazio kod poznatih podvižnika i, iskreno im se podčinjavajući, od svakoga je učio njegove posebne vrline i podvige. Od jednoga se učio radosti, od drugoga usrdnoj molitvi, od trećega negnevljivosti, od četvrtoga čovekoljubivosti, od petoga bdenju i nespavanju, od šestoga mudrosti učenja i reči, od sedmoga ctrpljivosti i izdržljivosti, od osmoga postu i ležanju na zemlji, od devetoga krotosti, od desetoga dugotrpeljivosti. Od svih pak zajedno on se učio pobožnoj veri u Hrista i njihovoj međusobnoj i uzajamnoj ljubavi. Tako ispunjen svim tim, on se vraćao u mesto svoga podvizavanja i onda se starao da svaku od tih vrlina koje je video kod podvižnika stekne i ostvari u sebi (Život Antonijev, 4).
– Nama je pečat i tvrđava vera u Gospoda našeg Isusa Hrista (Život Antonijev, 9).
– Najpre ovo znajmo: demoni (đavoli) se ne nazivaju demonima zato što su takvi stvoreni, jer Bog ništa zlo nije stvorio, nego su i oni stvoreni dobrima; međutim, oni su sami otpali od nebeskog umovanja, i od tada se valjaju u zemljanom blatu. Oni su i Jeline (neznabošce) prevarili, i nama hrišćanima zavide, i svašta čine da bi nas sprečili da se ne uspenjemo na nebo, i na taj način stignemo tamo odakle su oni spali. Zato nam je u borbi sa njima potrebno mnogo molitve i podviga, da bismo, dobivši od Duha Svetog dar razlikovanja duhova, mogli upoznati njihove zamke i izbaviti se od njih… Ne treba se bojati demona i njihovih iskušenja i zlih pomisli, koje oni ubacuju, jer se molitvama i postovima i verom u Gospoda oni lako obaraju i pobeđuju (Život Antonijev, 22-23).
– Gospod Hristos kao Bog pobeđivao je demone, a mi, naučivši se od Svetitelja, treba da činimo isto što su i oni činili i da podražavamo njihovu hrabrost, veru i način življenja (Život Antonijev, 27).
– Najveće oružje protiv đavola je pravi život i vera u Boga (isto, 30).
– Šta je bolje i pravilnije govoriti nego da Logos i Sin Božji, postavši čovek, nije se izmenio već je ostao isti i radi spasenja i dobročinstva ljudima uzeo na Sebe telo ljudsko, da bi, uzevši udela u ljudskom biću, učinio ljude zajedničarima božanske i umne prirode (Život Antonijev, 74).
– Sin Božji je postao čovek, da bi ljude učinio sinovima Božjim. On je postao Bog da bi se mi obožili i postali bogovi po blagodati (Protiv Arijanaca, I, 40).
– Čuvajmo sebe uvek čistim od jeretika i raskolnika, i čuvajmo predanje Svetih Otaca, a pre svega – pravilnu i pobožnu veru u Gospoda našega Isusa Hrista (Život Antonijev, 89).
– Najvećma se starajmo da se slažemo i sjedinjujemo međusobno, a pre svega da se prisajedinjujemo Gospodu našem i zatim Njegovim Svetiteljima. (Isto, 91).
Molitvama Svetog oca našeg Atanasija, Gospode Isuse Hriste, Sine Božji, pomiluj i spasi nas. Amin.
 
STRADANJE SVETIH MUČENIKA
ESPERA, ZOJE, KIRIAKA I TEODULA
 
Sveti mučenici Esper i supruga mu Zoja i dva sina njihova Kiriak i Teodul behu gosti na zemlji kao Avraam, otac izabranih (sr. Jev. 11, 13) a građani nebeski. Njih kao roblje[2] kupi ugledni Rimljanin Katal i žena mu Tercija. Ovaj Katal se beše preselio iz Rima u maloazijsku pokrajinu Pamfiliju u grad Ataliju[3]. Kupujući sebi robove, Katal kupi iz Frigije[4] ove svete mučenike, koji behu hrišćanskog porekla, ukrašeni pobožnošću, puni nade u Gospoda.
Neznabožac Katal sa svojom ženom i ostalim domaćima, odani idolopoklonstvu, prinošahu žrtve idolima koje nazivahu svojim bogovima. A verne sluge Hristove, gledajući njihovo glupo neznabožje, mnogo tugovahu. I ne jeđahu od jela što im davahu, smatrajući ih za idoložrtvene, jer se u domu njihovih gospodara, nalažahu idoli. Jednom sveta Zoja, dobivši hranu od svojih gospodara, priđe vratima i reče vrataru: Idi i odmori se malo; a ako ustreba, ja ću te probuditi; ti si se već mnogo zamorio, pošto si svu noć bdio, dočekujući i ispraćajući ljude, koje tašta vera njihova privlači u dom gospodara našeg, da se klanjaju tobožnjoj boginji – Fortuni[5].
Vratar je posluša, udalji se malo od vrata i zaspa u dvorištu. A sveta Zoja, bojeći se da ga svojim lavežom ne razbude psi koji behu nedaleko privezani, davaše im po malo hleba, a sve ostalo razdade ništima, i putnicima, savetujući im da pređu u hrišćansku veru. Dužnost svete Zoje u domu Katala bila je, da hrani domaće životinje, a njen muž i njeni sinovi obavljali su druge poslove koje su im određivali. Oni su po ceo dan radili, i tek su na zalasku sunca uzimali pomalo hrane, za koju su nasigurno znali da nije oskvrnavljena neznabožačkim žrtvenim obredima. Po Božjem promislu ta im je hrana odnekud slata, i oni se sećahu reči Gospodnjih: Pogledajte na ptice nebeske kako ne seju, niti žanju, ni sabiraju u žitnice, pa Otac nebeski hrani ih (Mt. 6, 26).
Kada jednom blaženog Espera njegovi gospodari poslaše nekuda na neki posao, sinovi Kiriak i Teodul rekoše svojoj majci: Mi ne možemo više živeti s neznabošcima; ne učiš li nas ti sama iz Svetog Pisma, da držimo apostolsku zapovest: Ne vucite u tuđemu jarmu nevernika (2 Kor. 6, 14). Ako mi, pokoravajući se Božanskom Pismu želimo da održimo zapovesti Gospodnje, ali se ne udaljimo od neznabožaca, onda će nas Gospod svrstati sa njima, i mi ćemo propasti kao i oni. – A majka odgovori snnovima: Kako možemo otići od njih, deco moja mila? Ta oni su naši gospodari, i imaju vlast nad našim telom. – Na to joj sinovi rekoše: Hristos predade sebe za nas u ruke neverujućih Jevreja, i bi raspet, i pogreben, i u treći dan vackrse. Ako dakle i mi predamo tela naša neznabožnome Katalu na mučenje za Hrista, i on nas ubije mučeći nas, onda će duše naše živeti večito. Zato nas, majko, vesele i radosne izvedi pred gospodara našeg, i mi ćemo govoriti pred njim što nam Gospod Hristos bude stavio u usta.
I dobri mladići, kao hrabri vojnici, spremahu se na stradalački podvig za Hrista, očekujući zgodan trenutak kada će stupiti pred gospodara i ispovediti ime Gospoda Isusa Hrista. I govorahu među sobom: Ako nam Hristos Bog naš da da umremo za Njega, onda ćemo se udostojiti videti Ga i biti večito sa Njim. – A mati se njihova bojaše za njih, da se kao mladi ne uplaše muka i ne poklone idolima. Jer gospodari njihovi još ne znađahu za njih da su hrišćani. I pošto majka ne željaše da čeda svoja izvede pred gospodara, rekoše joj sinovi: Zašto se bojiš toga neznabošca? Zar se ne sećaš šta Sveto Pismo kaže: Govorah o otkrivanjima tvojim pred carevima, i ne stiđah se (Ps. 118, 46).
No jednoga dana, kada se njihov gospodar u vreme obeda vraćao doma, stupiše preda nj oba brata, Kiriak i Teodul, i rekoše mu: Dobra ti sreća, gospodaru vidljivih tela naših, a nevidljivih duša naših gospodar je Isus Hristos – ictiniti Bog koji živi na nebu. – Katal se veoma začudi na ovakve reči mladića, i reče: Ova su deca poludela: izgovaraju neko tuđe i nepoznato ime, nazivajući Isusa Hrista Bogom i Gospodom. – Zatim naredi slugama: Pozovite mi oca i majku ovih mladića.
Sluge ne nađoše oca, već dovedoše samo majku njihovu. Katal je upita: Gde je tvoj muž? Ona mu odgovori: Nici li ga ti poslao u selo Tritoniju radi nekog posla? Katal reče: Kamo sreće da ste i vi bili s njim tamo u Tritoniji, ne biste mi uzrujali dušu svojim rečima o Bogu, za koga nikada nisam čuo ni ja niti iko drugi. Uostalom, sada nisam voljan da vas ispitujem; ali kada se Tercija porodi, i ja budem prinosio zahvalnu žrtvu velikoj boginji Fortuni, tada ću i vas ispitati.
I odmah naredi da svetu Zoju sa njenom decom pošlju k njenom mužu u selo Tritoniju. Odvedeni tamo, oni su se radovali i veselili, i svaki je od njih pojao i govorio: Gospod je pastir moj, i ništa mi neće nedostajati. Na zelenoj paši pase me, tamo me nastani (Ps. 22, 1-2). Izveo si nas iz pakla, i spasao si nas iz ruku smrti (Ps. 85, 13; 115, 7). Jer sveti su smatrali dom gospodara svog za pakao, Katala – za smrt, a idole – za oganj pakleni.
No posle nekog vremena rodi se Katalu sin, i svi se građani radovahu i praznovahu zajedno sa Katalom povodom toga, i prinošahu se zahvalne žrtve gradckome idolu – poganoj boginji Fortuni. U to vreme sveta Zoja moljaše se Bogu za svoga muža i za decu, da ne padnu u iskušenje. Međutim Katal posle gozbe reče svojoj ženi Terciji: Neka se povodom praznika našeg povesele svi domaći i robovi naši! Ona mu odgovori: Dobro, neka se svi provesele.
I odmah, kako ostalim robovima tako i Esperovoj porodici, poslaše od idoložrtvene gozbe sasud vina i činiju mesa. A sveta Zoja, ugledavši izdaleka sluge gde nose darove od gospodara, uzdahnu i reče: Gospode Bože, neiskazani ispitivaču srca ljudskih, budi s nama strancima, jer osim Tebe, Gospode, neznamo za drugog Boga. Utvrdi nas u ispovedanju svetog imena tvog!
Pošto se tako pomoli, ona priđe donesenim darovima, uze meso i baci ga psima, a vino prosu na zemlju. Rob koji to beše doneo, odmah se vrati i ispriča gospodaru šta učini Zoja. To silno razjari Katala, i on naredi da mu se odmah dovede Esper sa porodicom. Na putu ka gospodarevom domu sveta Zoja hrabraše muža i decu, govoreći: Nemojmo se uplašiti jarosti neznabožnog Katala i muka koje nam je pripremio, nego ih junački podnesimo, da bismo trpljenjem ušli u nebeski grad Hrista i njegovih svetitelja.
Kada stigoše, i stupiše pred Katala, on ih upita: U koga ste se uzdali kada drcko zlo učiniste, bacivši psima naše darove? Uostalom, ja se ne brinem toliko o svojoj časti koliko o časti velike boginje Fortune. Na to mu sveta Zoja odgovori: Nada i uzdanje naše jeste Isus Hristos – Sin Boga živoga; a bogovi koje ti poštuješ, to su demoni. Katal joj na to reče: Evo, ja ću tvoje sinove staviti na muke, da vidimo da li ih može izbaviti od muka Hristos, koga vi nazivate Bogom.
Tada dželati obnažiše oba mladića, obesiše ih o drvo, i stadoše ih strugati železnim četkama. Gledajući muke svoje dece, sveta majka ih sokoljaše govoreći im: Trpite junački, čeda moja, trpite! Ne bojte se muka na koje vas stavlja neznabožni Katal! – A deca joj odgovarahu: Ništa su ove muke, nego reci poganome mučitelju neka izmisli veće, da bismo savršenim stradanjem zaslužili mučeničke vence. Onda sveta Zoja reče Katalu: Zašto nisi naredio da moju decu stave na velike muke? jer u ovim mukama ne osećaju bolove. Hajde, stavi ih na velike muke!
Tada neznabožni Katal silno izbi svetu Zoju, pa naredi da nju, blaženog Espera i decu njihovu bace u peć veoma užarenu, i odredi stražu da pazi na peć. A sveti mučenici u užarenoj peći pojahu i slavljahu Gospoda. Katal pak, slušajući pojanje i videći svetitelje nepovređene u peći, divljaše se veoma kako ih tako silan oganj ne mogaše umrtviti i u pepeo pretvoriti. No držeći da ovi hrišćani nekakvim mađijama savlađuju silu ognja, on stade smišljati najljuće muke pomoću kojih bi ih umorio. A Sveti Duh reče svetim mučenicima u ognjenoj peći: Držite se junački! Katal smišlja velike muke da bi vas pogubio.
Kada oni to čuše, moliše se govoreći: Gospode Isuse Hriste, primi u miru duše naše! – I tog časa predadoše u ruke Božje svoje svete duše, 2 maja, u vreme cara Adrijana (117-138 god.).
Sutradan, kada neznabožni Katal sa svojim jednomišljenicima dođe k peći, obrete tela svetih mučenika nepovređena od ognja, i okrenuta licem k istoku. A svete duše njihove već se behu pridružile liku svetih Mučenika. Anđela i Arhanđela. I ču se glas s neba: Uđite, pravednici u raj Gospoda svog. A ti, neznabožni Katale, otići ćeš u pakao da se mučiš večito u ognju neugasivom.
I tako, neznabožni Katal primi beskonačne muke, a sveti mučenici Hristovi primiše nebo i nastaniše se u večnoj radosti, u Hristu Isusu Gospodu našem, kome slava vavek, amin.
 
STRADANJE I ČUDESA SVETIH MUČENIKA
BORISA I GLJEBA, KNEŽEVA RUSKIH
 
Blago čoveku koji se boji Gospoda, kome su veoma omilele zapovesti njegove. Silno će biti na zemlji seme njihovo, rod pravednički biće blagosloven (Ps. 111, 1-2). Tako govori veliki car – prorok. Vaistinu blažen postade sin Svjatoslavov, cveti ravnoapostolni veliki knez Vladimir, u svetom krštenju nazvan Vasilije. Bojeći se Gospoda, on se potrudi ne samo da sam ugodi Bogu nego i svu državu svoju, zemlju Rusku, prosveti svetim krštenjem i privede Gospodu kao dar čestan i ugodan. Toga radi Gospod učini silnim seme njegovo na zemlji, i blagoslovi rod njegov pravednički. Nalazeći se u dubokoj starosti i blizu blažene končine svoje, kojom je imao da se preseli iz privremenog zemaljskog carstva u beskonačno nebesko carstvo i iz mnogotrudnog života u blaženi život i večni pokoj, ovaj veliki knez pozva svojih dvanaest sinova i razdeli im svoju kneževinu, zemlju Rusku, i postavi ih da upravljaju: Svjatopolka u Pinsku, Jaroslava u Novgorodu, Borisa u Rostovu, Gljeba u Muromu, Vsevoloda u Vladimiru, Mstislava u Tmutorokani, Stanislava u Smolensku, Sudislava u Pskovu, Izjaslava u Polocku, Brjačislava u Lucku.
U dvadeset osmoj godini posle svetog krštenja blaženi Vladimir stade bolovati. U to vreme dođe k njemu iz Rostova njegov sin Boris, koga je najviše voleo od sve dece. Utom stiže knezu Vladimiru vest da su Pečenjezi[6] krenuli u ratni pohod na Rusiju. I Vladimir beše veoma ožalošćen što zbog bolesti nije mogao sam da krene protiv njih. Zabrinut, on pozva svog ljubljenog sina Borisa, nazvanog u svetom krštenju Roman, poveri mu svoju vojsku i posla ga protiv Pečenjega.
Boris s radošću krenu na Pečenjege, ali ne našavši ih on se vrati nazad, i zaustavi se na reci Alti. Tu ga zateče vest da se otac njegov veliki knez Vladimir prestavio[7] u Berjestovu, i da je Svjatopolk, koji se nalazio pored kneza Vladimira, pokušao da prikrije očevu smrt: uvio je telo pokojnikovo u ćilim, i krišom odvezao u grad Otaj, i tamo ga ostavio u crkvi Svete Bogorodice.
Čuvši to, blaženi knez Boris stade plakati za ocem svojim i naricati: Avaj meni, oče moj, svetlosti očiju mojih, videlo i zoro lica moga! Avaj meni, zašlo si sunce moje, i ja nisam bio kraj tebe da pogrebem česno telo tvoje! Zašto se ne udostojih da celivam česnu sedinu tvoju, oče moj? – Ove i mnoge druge tužne reči govoraše knez Boris plačući.
A Svjatopolk samovlasno zauze očev presto u Kijevu, jer nije trebalo da on vlada posle oca. No srce se njegovo ispuni bezakonim vlastoljubljem i kajinovskom pakosnom zavišću, i on govoraše u sebi: Pobiću svu braću moju, i biću jedini gospodar u Rusiji. – I bratu svom Borisu odmah posla ovu lukavu poruku: Brate moj mili, hoću da budem u ljubavi s tobom, i daću ti još zemlje, pored one što si dobio od oca. – Ustvari, iza ove poruke skrivala se njegova želja da na svaki način ubije Borica. A Kijevljane, pošto srce njihovo ne beše sa njim, Svjatopolk sazva i obdari mnogim darovima. Zatim tajno ode noću u Višgorod, dozva k sebi bojarina Puštu, i ostale višgorodske bojare: Teljca, Jeloviča i Ljaška, i upita ih: Recite mi istinu, jeste li svim srcem za mene? Oni mu odgovoriše: Sa svima višgorodcima položićemo glave svoje za tebe. – Tada bedni Svjatopolk reče Putši i drugovima njegovim: Pošto obećavate da glave svoje položite za mene, onda idite i krišom ubijte moga brata Borisa. – Oni mu obećaše da će to učiniti.
U to vreme knez Boris nalažaše se na reci Alti. Kijevski bojari govorahu mu: Idi u Kijevo i zauzmi presto oca svog, jer je evo sva očeva vojska s tobom. A blaženi Boris im odgovori: Neću dići ruku na starijeg brata svog, koga smatram kao oca. – Čuvši to, bojari i vojnici se raziđoše od Borisa i on ostade sam sa svojom poslugom. I željaše da otide k bratu Svjatopolku da mu se pokloni, odajući mu poštovanje kao starijem bratu i glavnom knezu. Uto tajno dođe k svetome Borisu jedan glasnik i izvesti ga da Svjatopolk ima zlu nameru, jer hoće da ga ubije, zbog čega već i ubice šalje.
No sveti Boris ne poverova u to, znajući da se ničim nije ogrešio o Svjatopolka, da bi mogao očekivati takvo zlo od brata. I tog dana duša mu beše uznemirena, i tuga mu pritiskivaše srce, ali on svu nadu polagaše u Boga. A taj dan beše subota. I ušavši u šator svoj, on se sa plačem moljaše Hristu Bogu i Prečistoj Bogomajci. U svetu pak nedelju on ustade vrlo rano i naredi svešteniku da služi jutrenje, a sam se moljaše Gospodu usrdno.
No te noći dođoše višgorodski bojari, poslani od Svjatopolka, i zastadoše čuvši da je blaženi Boris na jutrenju. A sveti Boris, obavešten da su ubice od Svjatopolka već stigli, stade se još usrdnije moliti govoreći: Gospode, kako je mnogo neprijatelja mojih! Mnogi ustaju na me. Mnogi govore za dušu moju: nema mu pomoći od Boga. Ali Ti si, Gospode, štit koji me zaklanja, slava moja; Ti podižeš glavu moju. Glasom mojim vičem ka Gospodu, i čuje me sa svete gore svoje. Ja ležem, spavam i ustajem, jer me Gospod čuva. Ne bojim se mnogo tisuća naroda što sa cvih strana navaljuje na me. Ustani, Gospode! pomozi mi, Bože moj! jer Ti udaraš po obrazu sve neprijatelje moje; razbijaš zube bezbožnicima. Od Gospoda je spasenje; neka bude na narodu tvom blagoslov tvoj! (Ps. 3, 1-8). I čitajući dalje psaltir sa velikim umilenjem, on govoraše ove psalamske reči: Tebi sam privržen od rođenja, od utrobe matere moje Ti si Bog moj. Ne udaljuj se od mene; jer je nevolja blizu, a nema pomoćnika. Opteče me mnoštvo telaca; jaki junci opkoliše me; razvališe na me usta svoja, kao lav gladan lova i koji riče. Opkoliše me psi mnogi; četa zlikovaca ide oko mene. Ali Ti, Gospode, ne udaljuj se. Silo moja, pohitaj mi u pomoć! Izbavi od mača dušu moju, od pasa jedinicu moju… (Ps. 21, 10-13, 16, 19-20). A po završetku jutrenja, gledajući u ikonu Hristovu, on s plačem govoraše: Gospode Isuse Hriste, koji si se u obličju čoveka javio na zemlji radi spasenja našeg i dobrovoljno si ce dao na krst prikovati radi grehova naših, Ti i mene udostoj da postradam za ime tvoje. I to ne od protivnika, već od brata mog. Ali, Gospode, ne upiši mu to u greh!
Pošto se tako pomoli dugo, blaženi Boris prepusti sebe volji Gospodnjoj. I gle, bedne ubice kao ljuti zverovi iznenada navališe sa isukanim mačevima i kopljima, upadoše u šator, i kopljima probodoše svetog Borisa. I sveti mučenik pade na zemlju, i ležaše u svojoj krvi. Videći to, jedan od slugu svetoga Borisa, po imenu Georgije, po poreklu Madžar, koga je blaženi knez veoma voleo i zlatnu mu grivnu poklonio, pade na telo gocpodara svog govoreći: Neću te ostaviti, gospodaru moj mili; gde je uvenula krasota tela tvog, neka tu i ja skončam život svoj! – Ubice i njega kopljem probodoše. Ali pošto mu ne mogoše brzo skinuti s vrata zlatnu grivnu, oni mu otsekoše glavu i baciše, te tako grivnu skidoše. Ubice pobiše i mnoge druge sluge svetoga Borisa. Telo pak mučenika Borisa kukavne ubice uviše u šatorsko krilo, utovariše u kola i povezoše. No sveti mučenik je još pomalo disao. Putem ih sretoše dva Varjaga[8], koje Svjatopolk beše poslao. Kada ovi videše da sveti Boris još diše, jedan od njih odmah izvuče mač i zari ga u srce svetitelju. I tako sveti Boris skonča u nedelju, 24 jula, na dan svete mučenice Hristine, i dobi mučenički venac od Gospoda. A česno telo njegovo ubice odvezoše u Višgorod, i tajno pogreboše u crkvi svetog Vasilija.
Posle ubistva svetog Borisa nesrećni Svjatopolk smišljaše kako bi još i Gljeba ubio. Boris i Gljeb behu od jedne majke, sinovi velikog kneza Vladimira. Svjatopolk posla prevarnu poruku u grad Murom Gljebu, knezu muromskom: Otac je teško bolestan, i zove te, jer želi da te vidi. Hajde, dođi što pre. – Blaženi Gljeb, veoma poslušan prema ocu, odmah pohita sa malom družinom, da bi zatekao u životu oca svog svetoga Vladimira, jer još ne beše čuo za njegovo prestavljenje. Kada stiže na ušće Tme u Volgu, spotače se konj pod njim i povredi mu malo nogu. Zato sede u lađicu i krenu ka Smolensku. A kada stiže u Smjadin, iskrca se na obalu. U to vreme knez Velikog Novgoroda Jaroslav dobi iz Kijeva vest od svoje sestre Predislave da im je otac Vladimir preminuo i da je Svjatopolk ubio Borisa. Onda Jaroslav posla Gljebu ovakvu poruku: Brate, nemoj ići u Kijev k Svjatopolku, pošto otac naš već umre, a Svjatopolk ubi Borisa, pa hoće i tebe da ubije.
Ova Jaroslavljeva poruka zateče blaženog Gljeba u Smjadinu. Gljeb silno zarida, i plakaše gorko za ocem i za ubijenim bratom. I dok on tako na tom mestu plakaše, dojuriše ubice poslate od Svjatopolka, i sa isukanim mačevima stadoše uskakati u Gljebovu lađicu. Sluge Gljebove pretrnuše od straha. A sveti Gljeb, ugledavši ubice, podiže ruke k nebu i poče se sa suzama moliti ovako: Gospode, budi suparnik suparnicima mojim; udri one koji udaraju na me. Uzmi oružje i štit, i digni se meni u pomoć. Izvuci mač, i preseci put onima koji me gone; reci duši mojoj: ja sam spasenje tvoje (Ps. 34, 1-3).
Starešina ubica, bedni Gorasjer, naredi da se Gljeb ubije odmah. Tada Gljebov kuvar Torčin, koji stajaše pozadi, i koji beše neprijateljski raspoložen prema svom gospodaru, izvuče nož i, odpozadi dohvativši svetoga Gljeba za glavu, zari mu nož u grkljan, i preseče ga. I tako zakla blaženoga Gljeba kao bezazleno jagnje, lišivši ga ovog kratkotrajnog i mnogomučenog života, u ponedeljak, 5 septembra, na dan Pretečinog oca, svetog proroka Zaharije. I predstade sveti Gljeb Hristu Bogu u nebeskom carstvu zajedno sa cvojim bratom Borisom. Tako se ispuniše na njima reči pcalamske: Kako je lepo i krasno, kad braća žive zajedno, u beskonačnom životu, u slavi svetih mučenika (Ps. 132, 1).
Svirepe ubice svetoga Gljeba ne udostojiše česnog pogreba telo njegovo, već ga baciše nedaleko od obale na pusto mesto između dve klade, i nabacaše suho granje preko njega. I niko ne znađaše gde se nalazi telo ubijenog kneza Gljeba. No Bog koji ne ostavlja ugodnike svoje, pokazivaše ljudima telo mučenikovo preko raznih čudesa: na tom mestu pojavljivaše se ponekad ognjeni stub, ponekad upaljene sveće, a ponekad su prolaznici slušali pojanje anđela. Zatim, posle izvesnog vremena lovci, goneći zverinje, obretoše to česno i sveto telo gde leži čitavo, jer ga se ni zver ni ptica ne dotače, niti ga zahvati i najmanje truljenje. I lovci izvestiše o tome građane. Tada svi građani, i duhovnici i svetovnjaci, izađoše u litiji do tog mesta i uzeše telo mučenikovo. I poznaše da je to telo blagovernog kneza muromskog Gljeba Vladimiroviča, koji je na tom mestu ubijen, pa ga prenesoše u grad i položiše u crkvi.
No bedni Svjatopolk se ne zadovolji krvlju dvojice braće, svetih mučenika Borisa i Gljeba, već pruži ubilačku ruku i na trećeg brata Svjatoslava, kneza drevljanskog. Saznavši za zloću Svjatopolkovu Svjatoslav se sakri u gori, ali ga ubice, poslate od Svjatopolka, pronađoše i ubiše.
Potom knez Velikoga Novgoroda skupi vojsku i krenu na Svjatopolka da osveti krv braće svoje. I nastade rat između Jaroslava i Svjatopolka, koji je trajao četiri godine. Ponekad je Jaroslav pobeđivao i gonio Svjatopolka, a ponekad je Svjatopolk, pomagan od Poljaka, nadvlađivao Jaroslava. Najzad Svjatopolk bi konačno pobeđen na onom mestu, na kom on ubi svetoga Borisa. Jer kada Svjatopolk, ne jedanput potučen i prognan od Jaroslava, pobeže među Pečenjege, i otuda krenu na Jaroslava sa velikom vojnom silom, tada mu Jaroslav pođe u susret i, zaustavivši se na reci Alti gde sveti Boris bi ubijen, podiže ruke k nebu i pomoli se Bogu sa suzama govoreći: Krv braće moje vapije sa zemlje k Tebi, Vladaru, Gospode Bože moj! nego Te molim, svemogući Tvorče i svepravedni Sudijo, osveti krv ovih pravednika, kao što si krv Aveljevu osvetio na Kainu, učinivši da se Kain trese; tako učini da se i ovaj nesrećni Svjatopolk trese, kako ne bi mogao više prolivati krv bratsku i hrišćansku. – Zatim reče: braćo moja, Borise i Gljebe, pomozite mi protiv ovog gordog ubice!
Pošto završi molitvu, Jaroslav krenu svoje pukove i sudari se sa Svjatopolkovom vojskom pri izlasku sunca. A taj dan beše petak. I junački se biše obe vojske: i bi takav pokolj) kakav dotada nikada nije bio u Rusiji, te je krv potocima tekla. I tek predveče Jaroslav nadvlada, i potpuno uništi Svjatopolkovu silu, tako da se jedva spase Svjatopolk sa malom družinom, i pobeže među Poljake. Ali ga na putu napade demon straha, i raslabi mu kosti tako da nije mogao sedeti na konju, već su ga nosili u nosilima. I on se od straha nije mogao zadržati ni na jednom mestu, nego je stalno vikao k svojima: Bežite! evo ih jure za nama! – I oni su bežali sa njim. I kada bi na drugom mestu zastali, on je opet vikao k svojima: Bežite! evo ih jure za nama! – I tako su bežali od mesta do mesta, noseći ga, dok ne projuriše celom Poljskom. Najzad dobegoše u pustinju između Poljske i Češke. Tu snađe rđavi kraj njegov zli život, jer mučen demonom, Svjatopolk umre i telom i dušom, i pogibe večno, nasledivši pakao ognjeni. Telo njegovo kukavno družina njegova zakopa u zemlju na mestu gde on izdahnu, i iz groba izlazi strašan smrad – znak odmazde Božje i nakazanje zlim ljudima.
Blagoverni veliki knez Jaroslav, pošto po završenim ratovima sa Svjatopolkom postade potpuni gospodar kneževine Kijevske, stade raspitivati za česne mošti ubijene braće, svetih stradalnika Borisa i Gljeba, gde su i na kom mestu. Za svetog Borisa odmah mu bi kazano da je položen u crkvi svetog Vasilija u Višgorodu. A za svetoga Gljeba znađahu svi da je ubijen nedaleko od Smolenska, no na kom je mestu položeno telo njegovo niko od Kijevljana nije znao. Utom iz Smolenska stiže vest Jaroslavu da Bog raznim čudesima obelodani telo svetoga Gljeba koje je dugo ležalo u pustom mestu, i da je česno preneseno u grad Smolensk. I Jaroslav odmah posla jereje i đakone u Smolensk. I oni sa najvećim strahopoštovanjem uzeše telo svetoga Gljeba, uneše ga u lađu i po Dnjepru ga povezoše ka Kijevu. Tada blagoverni knez Jaroslav sa mitropolitom, igumanima i celokupnim sveštenstvom, i sa mnogo naroda, izađe u susret moštima mučenikovim. I svi videše da je česno telo mučenikovo čitavo i nimalo natrulelo, i da mu toliko vremena nimalo nije naškodilo, niti je pocrnelo, nego je belo kao u živog čoveka, i pušta miris iz sebe. I divljahu se svi tome čudu. I odnesoše sveto telo mučenikovo u Višgorod u crkvu svetog Vasilija i položiše ga u kamenu raku pored njegovog brata svetog Borisa. A Bog stade proslavljati ugodnike svoje, javno pokazujući da ih je sa likom svetih Mučenika udostojio svoga nebeskog carstva, jer svetim moštima njihovim dade dar da isceljuju neduge. I mnogi bolesnici pribegavahu s verom grobu njihovom, i dobijahu iscelenje, i vraćahu se zdravi, slaveći Boga proslavljenog u svetima.
Posle nekog vremena, po popuštenju Božjem, zapali se Crkva svetog Vasilija, koja beše drvena i u kojoj ležahu čudotvorne mošti svetih, novih ruskih čudotvoraca, Borisa i Gljeba, i ne mogoše je ljudi nikako ugasiti, pošto je gorela od krova. Oni izneše iz nje sve ikone i sasude, i ništa od crkvenih stvari ne izgore, jedino crkva. I tako sveti mučenici ostadoše da leže u grobu bez crkve. Ali se ipak davahu iscelenja onima koji dolažahu s verom. I javljahu se znamenja kao i ranije u Smjadinu nad telom svetoga Gljeba: ponekad se viđao ognjeni stub, ponekad upaljene sveće na grobu svetih, a ponekad se čulo pojanje Anđela. I mnogi dolažahu tamo kao na neki prizor. Jednom dođoše Varjazi, i s prenebregavanjem hodahu po zemlji pod kojom ležahu čudotvorne mošti svetih mučenika. I kada jedan Varjag kroči nogom na grob mučenika, iznenada suknu oganj iz groba i opali mu noge. Ne mogući da to podnosi, on viknu i otskoči sa tog mesta, i družini svojoj pokaza opaljene noge svoje. I otada se ne usuđivahu da se približe tome mestu, već mu se sa strahom klanjahu.
O ovom čudu i o drugim čudima koja su se zbivala na grobu svetih mučenika bi obavešten veliki knez Jaroslav. I on se obradova dušom što Gospod proslavlja njegovu nevino postradalu braću. I to što ču, on kaza mitropolitu Ilarionu. Zablagodarivši Bogu što na Ruskoj zemlji javlja nove čudotvorce, mitropolit reče knezu: Dajem ti savet dobar i bogougodan: sazidaj crkvu nad grobom svetih čudotvoraca, pa ćemo izvaditi iz groba njihove česne mošti i staviti ih gore, u kivot, da bi im verujući ljudi usrdnije pribegavali i dobijali ono što mole od ugodnika Božjih.
Ovaj mitropolitov savet dopade se knezu, i on se postara te ubrzo sagradi crkvu u Višgorodu na grobu svetih mučenika, crkvu veliku i divnu, sa pet kubeta. I iznutra je svu ikonopisa, i ukrasi svakom lepotom. I kada crkva bi potpuno gotova, i snabdevena svim potrebama, dođe preosvećeni mitropolit Ilarion sa klirom, dođe i veliki knez sa svima bojarima i mnoštvom naroda. I pošto otslužiše u novoj crkvi svenoćno bdenje, osvetiše crkvu 24 jula, dana u koji bi ubijen sveti Boris. I po osvećenju mitropolit naredi da se raskopa zemlja nad grobom svetih. I kad kopahu, iz groba izlažaše miris. I pošto raskopaše, izvadiše iz zemlje sanduke sa moštima svetih. I pristupivši sa strahom i ljubavlju, mitropolit i sveštenstvo otvoriše sanduke svetih, i videše čudo predivno: tela svetih mučenika behu čitava, neistrulela, a lica im behu svetla kao da su živi. I svi se silno divljahu. Tada se i sva crkva ispuni jakim miomirom. I položiše ove svete mošti s desne strane u crkvi.
Dok oni još behu u crkvi, u toku svete liturgije dođe jedan čovek hrom na obe noge. On dođe u crkvu puzeći s teškom mukom. Naroda u crkvi beše vrlo mnogo, i hromi moljaše da ga propuste da priđe česnim sanducima svetih mučenika. I kad priđe, i dodirnu ih se sa verom moleći se, tog časa mu ozdraviše noge blagodaću Božjom i molitvama svetih stradalnika. I on ustavši hođaše pred svima. Kada videše to čudo, knez Jaroslav i mitropolit i sav narod dadoše hvalu Bogu i svetim ugodnicima njegovim. Po završetku liturgije knez priredi ručak za sve, i otpraznovaše praznik kako valja. Tog dana veliki knez razdade mnoge dare ništima i siročadi i udovicama.
Po prestavljenju velikog kneza Jaroclava, na prestolu velike kneževine Kijevske nasledi ga njegov sin, blagoverni knez Izjaslav. Pošto prođe dosta vremena, i drvena crkva podignuta Jaroslavom oronu, knez Izjaslav podiže novu veliku crkvu sa jednim kubetom. Kada crkva bi gotova, sabraše se u Višgorod radi prenosa česnih moštiju svetih mučenika Romana i Davida: veliki knez Izjaslav, i sinovi njegovi: knez černjigovcki Svjatoslav i knez perejaslavski Vcevolod, i mitropolit Georgije sa episkopima: Neofitom černjigovskim, Petrom perejaslavskim, Nikitom bjelogorodskim, Mihailom jurjevskim. A dođoše i igumani: prepodobni otac naš Teodosije pečerski, Sofronije iz manastira svetog Mihaila, German iz manastira svetog Spasa, i mnogi drugi igumani. I satvoriše svetli praznik. I uzeše najpre česne mošti svetoga Borisa koje behu u drvenom kivotu: napred iđahu prepodobni crnorisci sa svećama, za njima đakoni, potom prezviteri, pa arhijereji, a za ovima knezovi koji na ramenima nošahu svete mošti, i tako ih u novu crkvu prenesoše i položiše. I kad otvoriše kivot, crkva se napuni predivnog miomira koji je kao neki tanan dim izlazio iz moštiju, što svi videše i osetiše, i zato Boga proslaviše. A mitropolita Georgija spopade užas, jer nije imao jaku veru prema svetima. On pade ničice pred svetim moštima, proseći oproštaj. I pošto celivaše mošti svetog Borisa, položiše ih u kamenu raku. Zatim se vratiše po mošti svetoga Gljeba koje behu u kamenom kivotu: uzeše ih, položiše na saonice, pa povezoše. Ali kad stigoše pred crkvu, kivot se ne dade maknuti s mesta. Tada bi naloženo narodu da viče: Gospode, pomiluj! I kad se moljahu, pokrenu se kivot, pa ga uzeše, u crkvu uneše i pored svetog Borisa postaviše. I celivaše glavu svetog Borisa i ruku svetoga Gljeba. Tada mitropolit uze ruku svetoga Gljeba i blagosiljaše njome knezove i narod. Veliki knez Izjaslav, pošto je imao neku povredu na vratu i patio od glavobolje, uze mitropolitovu ruku sa rukom svetitelja Gljeba, prisloni je na svoj vrat, pa na glavu i oči, i tog časa ozdravi. I svi slavljahu Boga, i ugodnike njegove veličahu. Posle liturgije zajedno ručaše knezovi sa arhijerejima, i mnoge milostinje dadoše ubogima. I otada se ustanovi praznik 2 maja: prenos česnih moštiju svetih mučenika i čudotvoraca Borisa i Gljeba.
Posle izvesnog vremena Svjatoslav Jaroslavič, knez Černjigovski, koji po izgnanju Izjaslava postade knezom Kijevskim, zažele da u Višgorodu podigne lepu kamenu crkvu svetim mučenicima Borisu i Gljebu. I postavi temelj, podiže zidove nešto iznad zemlje, pa se upokoji. Posle Svjatoslava presto kneževine Kijevske opet primi Izjaslav, ali se ne pobrinu o zidanju crkve. Pošto posle nekog vremena Izjaslav skonča od rane zadobijene u ratu, na presto Kijevski sede treći brat Vsevolod Jaroslavič, knez perejaslavski. On tek pred svoju smrt nastavi sa zidanjem crkve koju započe Svjatoslav, ali se prestavi ne dovršivši je. Posle Vsevoloda u Kijevu je knezovao Mihail Izjaslavič. Zauzet mnogim ratovima, od ne preduze ništa da crkvu dovrši. U to vreme neznabošci se osiliše, i mnoga nasilja činjahu nad hrišćanima. Tada kao neka vrsta zaborava pokri započetu crkvu, takođe i čudesa svetih mučenika, iako behu mnogobrojna. Zatim Oljeg Svjatoslavič, knez černjigovski, pokrenut Bogom, dovrši i ukrasi crkvu, koju otac njegov Svjatoslav poče zidati. Ali Mihail Svjatopolk, knez Kijevski, zavideći Oljegu, ne pristade da se mošti svetih mučenika prenesu u novu kamenu crkvu.
Po smrti kneza Mihaila Svjatopolka postade knezom u Kijevu Vladimnr Vsevolodovič, prozvan Monamah. On se reši da prenese mošti svetih paćenika, Borisa i Gljeba, i izvesti o tome sve glavare zemlje Ruske. I sabraše se kod njega knezovi ruski: černjigovski knezovi David i Oljeg Svjatoslaviči sa svojim sinovima, velmožama i bojarima, i ostali knezovi sa svojim bojarima; i iz cele Rusije sleže se vrlo mnogo ljudi; dođe i mitropolit kijevski Nikifor sa bogoljubivim episkopima: Teoktistom černjigovskim, Lazarem perejaslavskim, Minom polockim, Danilom jurjevskim, i sa blaženim Prohorom igumanom pečerskim, Savom igumanom spaskim, Silvestrom mihajlovskim, Petrom klovskim, Grigorijem andrejevskim, i sa ostalim igumanima, i sa celim sveštenim saborom. I Višgorod ne mogaše da smesti toliki svet. I prvog maja bi osvećena crkva. I bi priređena velika gozba. Svi knezovi i episkopi obedovaše kod kneza černjigovskog Oljega. A ubogima i gostima tri dana su bile postavljane radi ugošćenja mnoge trpeze. U nedelju izjutra, drugoga maja – praznik prenosa česnih moštiju svetih knezova Borisa i Gljeba, – posle jutrenja mitropolit sa episkopima i sveštenstvom okadi kivote svetih. Zatim svaki kivot metnuše u posebne saonice, naročito za to napravljene i ukrašene. Saonice su vukli knezovi i velikaši; ispred saonica su išli mitropolit, episkopi, sveštenici i đakoni sa svećama i kadionicama. Ali od silnoga naroda nisu se mogli kretati ni saonice vući. Onda knez Vladimir Monomah naredi da se među narod baca novac, te na taj način jedva dovukoše saonice sa kamenim kivotima do nove crkve, i kivote položiše s desne strane u crkvi. Vladimir Monomah okova kivote svetih srebrnim daskama, izobrazi na daskama ikone svetih mučenika Borisa i Gljeba, i pozlati ih. Pored kivota postavi pozlaćene svetnjake od srebra, i sve oko kivota ukrasi zlatom, jer blagoverni knez neobično voljaše crkveno blagoljepije, i imađaše veliko usrđe s verom prema svetim mučenicima. I bivahu od ovih svetih ugodnika Božjih razna čudesa, od kojih treba neka spomenuti ovde.
U Višgorodu življaše čovek, po imenu Miron, baštovan. On imađaše cina sa suvom i zgrčenom nogom, kojom nije mogao hoditi, i ne osećaše je. Načinivši sebi drvenu nogu, on je tako hodao. Stalno dolazeći i danju i noću na bogosluženja u crkvi svetih mučenika, i sa suzama pripadajući k njihovom grobu, on je molio za iscelenje. Jedne noći javiše mu se sveti mučenici i upitaše ga: Što vapiješ k nama, čoveče? On im pokaza svoju cuvu nogu, i moljaše za iscelenje. Oni mu triput prekrstiše nogu. I kad se probudi od sna, on oseti da mu je noga zdrava, pa skoči slaveći Boga, i ispriča ljudima kako ga sveti mučenici Boris i Gljeb isceliše svojim javljanjem. A ispriča i to kako vide sa njima onog slugu Georgija što pade preko tela ubijenog svetog Borisa i bi proboden kopljem. Njega vide kako ispred svetih ide noseći sveću.
Slepac neki dođe, pripade ka grobovima svetih, i s ljubavlju celivaše kivote, i oči svoje prislanjaše na njih, proseći iscelenje. I odmah progleda. I svi proslaviše Boga i njegove svete ugodnike, Borisa i Gljeba.
Jedan hrom čovek, kome noga beše otsečena do kolena, načinivši sebi drvenu nogu, s mukom iđaše na njoj. Došavši u Višgorod, on boravljaše pri crkvi svetih mučenika sa drugim ubožjacima, i življaše od milostinje. U to vreme življaše u Višgorodu neki poznati baštovan Nikolaj, koji svake godine svečano proslavljaše praznik svetog Nikolaja Čudotvorca, hraneći nište i goste. Tako jedne godine o svetom Nikoli dođe sa ostalim božjacima i onaj hromi, i sede pred njegovom kućom, očekujući da što god dobije. Slučajno njemu ne dadoše niti da jede niti da pije, i on seđaše gladan i žedan. Zatim iznenada bi u zanosu, i vide ovakvo viđenje: činjaše mu se kao da sedi pred crkvom svetih mučenika Borisa i Gljeba, i ugleda oba sveta mučenika gde izlaze iz oltara i idu k njemu. On se prepade, i pade ničice; svetitelji ga uzeše za ruku i posadiše, pa ctadoše govoriti o njegovom iscelenju. Onda ga najpre prekrstiše, pa mu hromu nogu kao jelejem pomazaše, i koleno mu istegoše. No sve to on kao u snu gledaše, jer ležeći ničice u dvorištu Nikolajevom izgledaše kao da spava. Videvši ga u takvom položaju, ljudi ga okretahu tamo amo, ali on ležaše kao mrtav. Samo duša beše u njemu, i srce mu Jedva kucaše, te svi držahu da ga je duh nečisti porazio. Onda ga uzeše i odnesoše u crkvu svetih mučenika Borisa i Gljeba, i položiše ga kraj crkvenih vrata. I mnogi ljudi koji tu stajahu videše stvar čudesnu: iz kolena toga hromavka stade se pomaljati mala noga, i postepeno rastijaše, dok ne postade kao i druga. Sve se to zbi za jedan čas. I došavši k sebi, ranije hromi čovek stade hodati na obe noge radujući se, i skačući, i hvaleći Boga, i slaveći svoje iscelitelje, svete mučenike Borisa i Gljeba. I pred svima pričaše kako mu se sveti mučenici javiše. Videvši to, svi ljudi uznošahu velike hvale Bogu, govoreći s prorokom: Ko će iskazati silu Gospodnju? ispričati svu slavu Njegovu? (Ps. 105, 2). I još: Divan je Bog u svojim svetiteljima (Ps. 67, 36).
U gradu Dorogobuži žena neka rađaše na praznik svetog Nikolaja Čudotvorca. Njoj se javiše sveti stradalnici Boris i Gljeb, grozno joj preteći i govoreći: Zašto radiš na praznik svetog oca Nikolaja? Ne znaš li da Gospod ne trpi beščešćenje ugodnika njegovih? Rekavši to, oni razbacaše stvari po kući. A žena se onesvesti od straha, i zatim jedva dođe k sebi, i ležaše čitav mesec bolesna, i za to vreme sasuši joj se ruka. I kad se diže iz postelje, sasušena ruka joj se ne isceli, već tako ostade tri godine. Čuvši za nekog čoveka koji je imao zgrčene i ruke i noge, da je isceljen od svetih mučenika Borisa i Gljeba, dođe i ona u Višgorod na Ucpenje Presvete Bogorodice i ispriča o sebi sve prezviteru Lazaru koji beše starešina crkve svetih mučenika Borisa i Gljeba. On joj naredi da svu noć provede kod crkve. A sutradan izjutra kada sveštenstvo sa narodom u litiji krete ka crkvi Presvete Bogorodice, žena pristupi svešteniku Lazaru i ispriča mu svoj san, govoreći: Prošle noći dok sam sedela kod crkve i zadremala, dođoše k meni dva divna mladića i rekoše mi: Ko ti reče da tu sediš? Ja im odgovorih: sveštenik Lazar naredi mi, rekavši: sedi tu, možda će te Gospod isceliti molitvama svetih mučenika. – I kada im to rekoh, onaj stariji odmah skide prsten sa svoje ruke i dade mi ga govoreći: Metni ga na ruku i prekrsti se, pa će ti ruka ozdraviti. – Čuvši to od nje, sveštenik Lazar joj naredi da na liturgiji bude u crkvi svetih mučenika, jer je želeo da joj posle cvete liturgije pročita molitvu i da joj sasušenu ruku pomaže svetim jelejem. I kada se posle pesme „Sveti Bože…, pred čitanje Apostola, stade pojati prokimen: „Veliča duša moja Gospoda“…, tog trenutka suva ruka ženina postade zdrava. I ona stade veleglasno slaviti Boga i ugodnike Božje, svete čudotvorce Romana i Davida. I svi sa divljenjem uznošahu slavu Bogu.
U Višgorodu življaše jedan slepac. On je dolazio u crkvu svetog velikomučenika Georgija, i molio se svetom Georgiju da mu podari vid. Tako je on dugo vreme radio. Jedne noći javi mu se u snu sveti velikomučenik Georgije i reče mu: Zašto vapiješ k meni, čoveče? Ako hoćeš da progledaš, ja ću ti kazati kako ćeš to postići. Idi k svetim mučenicima Borisu i Gljebu, i oni će ti dati prozrenje, jer im se od Boga dade blagodat da isceljuju svaku bolest u zemlji Ruskoj. – Probudivši se od sna, slepac krenu na put sa vođom. I pošto dođe u Višgorod, on provede u crkvi svetih mučenika nekoliko dana, pripadajući k njihovim kivotima i moleći im se, i dobi ono što je molio: otvoriše mu se oči, i on stade videti, i slavljaše Boga i ugodnike njegove. I kazivaše ljudima kako vide gde dođoše k njemu oba sveta mučenika, prekrstiše mu triput oči, i on odmah progleda.
Jednom prilikom dva nevina čoveka behu oklevetana pred velikim knezom Kijevskim Mihailom Izjaslavičem. Ne ispitavši stvar, knez poverova kleveti, i naredi da ta dva čoveka okuju u teške okove i vrgnu u tamnicu u Višgorodu. Zatim, zauzet mnogim državnim poslovima, knez zaboravi na ta dva čoveka u tamnici. Oni dugo ostadoše u okovima, ostavljeni i zaboravljeni od sviju, bez ikakve nade na oslobođenje. Ali znajući da su sveti mučenici Boris i Gljeb brzi pomoćnici nevoljnicima, oni svu nadu svoju položiše u njih, i prizivahu ih u molitvama svojim, i svake nedelje davahu novac svome stražaru, da kupuje prosfore i cveće i nosi u crkvu svetih mučenika. Tako prođe mnogo vremena. I dok oni behu u velikoj nevolji i tuzi, jedne noći javiše im se u snu sveti mučenici Boris i Gljeb i skinuše im okove. Kada se oni trgoše iz sna, jedan od njih obrete se na svom mestu u tamnici, ali bez okova; a drugi se obrete van tamnice, sa pokidanim okovima svojim i svoga druga kraj njega. Tamnica pak beše čvrsto zatvorena i zapečaćena, kao i ranije. Onaj što se obrete van tamnice, prestravljen probudi tamničkog stražara. Ovaj pretrnu od straha i užasa, i čuđaše se kako je sužanj izašao iz tamnice, kada su vrata čvrsto zaključana i zapečaćena, i pečat čitav stoji na njima. I stražar ga upita: Kako si izašao? On mu odgovori: Pusti me prvo u crkvu na jutrenje, da se poklonim svetim čudotvorcima Borisu i Gljebu i da celivam svete kivote njihove, pa ću ti onda ispričati šta se dogodilo. I on, otišavši sa stražarem u crkvu, pade pred kivotima svetih, gromko uznoseći slavu Bogu i odajući blagodarnost svojim čudesnim oslobodiocima, svetim stradalnicima Romanu i Davidu. Zatim ustade i stade kazivati svima o svome oslobođenju ovo: Dok smo u tamnici spavali, videsmo u snu kako iznenada bi dignut krov sa tamnice, i mi ugledasmo svete mučenike Borisa i Gljeba gde s neba silaze k nama i pitaju nas: Zašto se vi nalazite ovde? Mi im odgovorismo: Tako je hteo knez, ali mi smo nevino oklevetani. Na to svetitelji rekoše: Evo, mi dođosmo da vas oslobodimo tamnice, pošto vapijete k nama. – Zatim se obratiše meni ovim rečima: Ti odmah idi u našu crkvu i ispričaj što sada vidiš; a ovog druga tvog, pošto je maloveran, ostavićemo još u tamnici, ali oslobođenog od okova. Evo, mi puštamo privremeno slepilo na oči njegove, za nakazanje njegovog maloverja i za svedočanstvo drugima. A sada mi odlazimo u Grčku zemlju, i posle tri dana vratićemo se ovamo i povratićemo mu vid. Posle toga otići ćete obojica knezu, i reći ćete mu: Zašto tako zlo radiš, ne ispitavši stvar, mučiš nevine ljude? Ako se u tome ne popraviš, zadesiće te mnoga zla. – Pošto nam svetitelji to rekoše, postadoše nevidljivi. A ja, posle takog viđenja probudivši se od sna, obretoh se, ne znam kako, van tamnice, i pokidani okovi moji i moga druga behu kraj mene. I ako želite da sigurnije doznate i ubedite se u ovo što vam govorim, onda otidite do tamnice.
I svi koji behu u crkvi odoše s njim do tamnice, i videše tamnička vrata i pečate čitave na njima, i pokidane okove pred tamnicom, i diveći se proslaviše Boga. I odmah izvestiše o tome starešine gradske. Ovi dođoše, otvoriše tamnicu i nađoše drugoga sužnja gde sedi bez okova slep, i obojicu pustiše iz tamnice. Taj dan beše četvrtak; oni obojica odoše k crkvi svetih mučenika, i ne odlažahu od nje sve do nedelje, blagodareći za oslobođenje, i moleći za iscelenje oslepljenog. U nedelju pak oslepljeni, pripadajući k kivotima svetih mučenika, moljaše se s velikim plačem, tako da njegova kuknjava uznemiravaše sveštenike, te rekoše: Odvedite odavde ovoga slepca, ne možemo da pevamo, jer njegova kuknjava zaglušuje naše pevanje. – Ali on ostade, pripadajući k svetima, bijući se i vapijući: Smilujte se na mene, sveti čudotvorci! Otvorite oči moje kao što obećaste. – Zatim se iznenada obrati narodu i povika: Vičite: Gospode, pomiluj! i pogledajte milost Božju i čudo svetih mučenika, jer evo – ja progledah!
I oči njegove postadoše zdrave kao da nikad nije bio slep. Tada svi veleglasno proslaviše Boga i svete stradalnike i čudotvorce Borisa i Gljeba. Zatim ova dva oslobođena sužnja odoše kod kneza Mihaila Izjaslaviča i podrobno mu ispričaše sve što se c njima zbi. Knez se udivi i prepade od onoga što ču, i popravi se, i od toga vremena bio je oprezan prema klevetama, i nije izricao kazne bez isleđenja i sigurnog proveravanja činjenica; a odlazio je često k svetim mučenicima u Višgorod, i s ljubavlju se klanjao njihovim česnim moštima.
U gradu Vladimiru Zeljeskom knezovao je unuk Vladimira Monomaha Vsevolod Jurjevič. Protiv njega se digoše njegovi sinovi, Mstislav i Jaropolk Rostislaviči, godine 1175. Tajno pozvani od Rostovčana da knezuju, oni behu došli iz Velikog Novgoroda. I oni krenuše u rat ka gradu Vladimiru protiv strica svog Vsevoloda, sa namerom da ga proteraju iz njegove kneževine i prigrabe sebi njegovu oblast. U velikoj bitci koja nastade, Vsevolod pobedi Roctislaviče, uhvati ih žive i kao plen odvede u Vladimir. Tamo im Vsevolod postavi stražu, ali im dopusti da se slobodno kreću. Videći ove zarobljene knezove na slobodi a ne u tamnici, Vladimirci se pobuniše, i došavši sa oružjem pred dvor svoga kneza Vsevoloda, stadoše vikati: Zašto, kneže, neprijatelje naše držiš ne u tamnici nego na slobodi? Ili ih kazni smrću, ili ih oslepi, ili ih predaj nama. – Milosrdan, knez Vsevolod ne hte učiniti zarobljenim knezovima nikakvo zlo, nego zbog naroda naredi da ih metnu u tamnicu, eda bi se narodni metež stišao.
Posle malo vremena Vladimirci opet tražahu od velikog kneza Vsevoloda: Predaj nam Rostislaviče, hoćemo da ih oslepimo. Veliki knez se ožalosti, ali ne mogade smiriti narodnu pobunu. Vladimirci razvališe tamnicu, uhvatiše Mstislava i Jaropolka, oslepiše ih pa pustiše. I tako, nesrećni Rostislaviči, Mstislav i Jaropolk, žudni velike slave i vlasti, biše ukroćeni i oslepljeni. Zatim oni pođoše u Smolensk, i dođoše u Smjadin u crkvu svetih mučenika Borisa i Gljeba. Beše tada 5. septembar, dan pogibije svetoga Gljeba. I moljahu se knezovi Bogu sa velikim usrđem, i prizivahu u pomoć svete mučenike, kao svoje srodnike, da im olakšaju bolove, jer im očne rane gnojahu. A kad se moljahu, najpre im uminuše bolovi, pa zatim neočekivano biše isceljeni i darova im se očni vid. Videći jasno, Rostislaviči stadoše pred svima slaviti i blagodariti Boga, Presvetu Bogorodicu i svete čudotvorce Romana i Davida. I vratiše se s radošću domovima svojim, kazujući svuda kakvu im milost Gospod ukaza na molitve svetih mučenika.
Polovinom dvanaestog veka življaše u gradu Turovu starac po imenu Martin, koji je ranije bio kuvar kod episkopa turovskih: Simeona, Ignjatija, Joakima i Georgija. Episkop Georgije oslobodi Martina te službe zbog starosti. Primivši monaštvo, Georgije življaše sam u keliji u episkopskom manastiru kraj crkve svetih mučenika Borisa i Gljeba. On je često patio od stomaka. Kada bi ga cpopali bolovi, on je ležao i vikao od bolova, nemajući snage da ustane i postara se oko tela svog. Jednom on je tako ležao bolestan, iznemogao od žeđi, jer ga niko ne poseti, pošto oko manastira bejaše velika voda od poplave. Trećega dana k njemu uđoše sveti mučenici Boris i Gljeb, onakog izgleda kako su izobraženi na ikoni, i upitaše ga: Od čega boluješ, starče? On im kaza svoju bolest. Onda ga oni upitaše: Hoćeš li vode? Starac im odgovori: O gospodo moja, odavno sam je željan. – Tada jedan od njih uze krčag i donese vodu, a drugi napuni lonče i napoji starca. I starac ih upita: Čiji ste vi, deco? Oni mu odgovoriše: Mi smo Jaroslavljeva braća. A starac, misleći da su oni braća kneza Georgija Jaroslava, reče im: Neka vam Bog umnoži godine života, gospodo moja! Uzmite sami hleba i jedite, jer ja nemam snage da vas uslužim. Oni mu odgovoriše: Neka hleb ostane za tebe, a mi idemo. No odsada ti ne boluj više, nego se odmori. – I tog trenutka postadoše nevidljivi. A starac se obrete zdrav, i razumede da su ga posetili sveti mučenici Boris i Gljeb. I ustavši, odade slavu Bogu i svetim ugodnicima njegovim. I od toga doba on nikada više nije patio od te bolesti, već je stalno bio zdrav, i kazivao je bratiji o iscelenju koje mu podariše sveti mučenici, javivši mu se.
Blagoverni knez Aleksandar Jaroslavič, prozvan Nevski, za vreme svoga knezovanja u Velikom Novgorodu, vodio je rat sa Šveđanima. I kada on sa svojom vojskom dođe na reku Nevu, jedan od njegovih vojvoda, čovek bogobojažljiv, po imenu Filip, vršeći noćnu stražu, vide pri izlasku sunca lađu na vodi: u sredini lađe stajahu sveti mučenici Boris i Gljeb u purpurnim haljinama, a veslači seđahu odeveni kao maglom. I sveti Boris reče svetome Gljebu: Brate Gljebe, pohitajmo da pomognemo našem rođaku knezu Aleksandru protiv svirepih neprijatelja.
Ovo viđenje vojvoda Filip ispriča svome knezu. I tog dana knez Aleksandar, s pomoću svetih mučenika Borisa i Gljeba, odnese pobedu i satre švedsku silu, vojskovođu njihovog Birgera sam rani mačem u lice, i sa slavom se vrati u Veliki Novgorod[9].
Nešto slično desilo se mnogo kasnije. Kada je veliki knez Moskovski Dimitrije Joanovič vodio rat sa carem tatarskim Mamajem, noćni stražar Toma Hacibjejev imade ovakvo viđenje od Boga: na visini pokaza se veliki oblak, i gle, sa istoka nailažahu kao neki veliki pukovi, a s juga se pojaviše dva svetla mladića koji u rukama držahu sveće i isukane mačeve oštre. Ovi mladići behu sveti mučenici Boris i Gljeb.
I oni rekoše vojvodama tatarskim: Ko vam naredi da uništavate otadžbinu našu, od Gospoda nam darovanu? – I stadoše seći neprijatelje, tako da nijedan od njih ne ostade čitav.
Izjutra ovaj stražar ispriča svoje viđenje velikome knezu. A knez, podigavši k nebu oči svoje i ruke, stade se sa suzama moliti, govoreći: Čovekoljubivi Gospode, molitvama svetih mučenika Borisa i Gljeba pomozi mi! Kao što si pomogao Mojsiju protiv Amalika, i Davidu protiv Golijata, i Jaroslavu protiv Svjatopolka, i pradedu mom Aleksandru protiv švedskoga kneza, tako pomozi i meni protiv Mamaja! – I tog dana veliki knez Moskovski Dimitrije s pomoću molitava svetih ctradalnika Borisa i Gljeba odnese pobedu nad carem tatarskim Mamajem.[10]
Ova i mnogobrojna druga čudesa učiniše sveti mučenici i čudotvorci ruski Boris i Gljeb, a i sada čine onima koji ih sa verom prizivaju, u slavu Hrista Boga našeg, slavljenog sa Ocem i Svetim Duhom, sada i kroza sve vekove, amin.
 
SPOMEN SVETOG
MIHAILA (BORISA), CARA BUGARSKOG
 
Rođen i vaspitan kao neznabožac, Boris se pokrsti pod uplivom svoga strica Bojana i sestre svoje. Na krštenju (864 god.) dobije ime Mihail. Patrijarh Fotije Carigradski (858-886 god.) (Sv. Fotije praznuje se 6 februara) pošlje mu sveštenike, koji postepeno krste sav bugarski narod. Mnogi velikaši u Bugariji protivili su se novoj veri, ali je nova vera pobedila, i krst se zablistao na mnogim hramovima što ih podiže blagočestivi car Mihail. Veru među Bugarima, kao i među Srbima, utvrdiše naročito Petočislenici Ohridski, učenici Sv. Kirila i Metodija, koji su narodu propovedali na narodnom, slovenskom, jeziku nauku Hristovu.
Mihail se zamonaši u starosti i povuče u manastir. No kad njegov sin Vladimir poče kvariti delo očevo i suzbijati hrišćanstvo, Mihail se obuče ponovo u vojvodsko odelo, pripasa mač, skide Vladimira s prestola, pa postavi mlađeg sina Simeona. Potom obuče monašku rizu, povuče se u tišinu, gde u podvigu i molitvi mirno skonča zemni život „u blagoj veri, u pravom ispovedanju Gospoda našega Isusa Hrista, velik, česan i blagoveran“, i preseli se u nebeski život 2 maja 906 godine.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
JORDANA ČUDOTVORCA
 
Prestavio ce u miru.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
SAVE, EPISKOPA DAFNUSIJE[11]
 
Ovaj prepodobni, za svoj vrlinski po Bogu život, koji od detinjstva vođaše u svakom blagočešću i čistoti i strahu Božjem, bi izabran saborskom odlukom za episkopa u Dafnusiji. Mudro upravljajući crkvom on je bogomudro učio verne da se čvrsto drže istinite i pobožne vere; i mnoge je od idolopoklonstva obratio i krstio. Provevši život u bogoljublju, on otide ka Gospodu koga je od detinjstva voleo.
 


 
NAPOMENE:

  1. Ovako stoji skoro u svim Sinaksarima, tojest da se danas vrši spomen prenosa moštiju Sv. Atanasija Velikog. Međutim tačnije je da je ovo dan prestavljenja Sv. Atanasija, što se vidi i iz istorije i iz starih službi, napisanih njemu. Januara pak 18 njegov je zajednički praznik sa Sv. Kirilom Aleksandrijskim, ustanovljen verovatno nekim drugim povodom (na primer, slično ustanovljenju praznika Sv. Tri Jerarha). (Vidi S. Evstratijadis, Agiologion tis Ortodoksu Eklisias, Atina 1960, str. 13).
  2. Posedovanje robova bilo je vrlo rasprostranjeno u starini kod Rimljana kao i kod drugih ondašnjih naroda. Svaki, više ili manje imućniji Rimljanin imao je pobove. Najbogatiji su imali desetine pa i stotine robova.
  3. Pamfilijski grad na južnoj obali Male Azije. Nazvan tako po imenu pergamskog cara Atala II (od 159 do 138 godine pre Hrista), koji ga je podigao. Taj grad postoji i danas pod istim imenom; ima 15000 stanovnika; pripada Turskoj.
  4. Maloazijska oblast.
  5. Fortuna je bila kod Rimljana boginja sreće i pokroviteljka domaćeg ognjišta.
  6. Pečenjezi, skitnički narod turskog porekla, počeli su od druge polovine desetoga veka napadati Rusiju.
  7. Na dan 15 jula 1015 godine.
  8. Normandsko pleme.
  9. To se dogodilo 1240 godine.
  10. Ovo se dogodilo 8 septembra 1380 godine.
  11. Mnogi Sinaksari, osim Carigradskog, i ne spominju ovog svetitelja. Ovo je uzeto iz kodeksa manastira Lavre u Svetoj Gori (br. 1 70, list 202).

Jedan komentar

  1. Slava Bogu na ovom sajtu i hvala svima koji su se potrudili da stave žitija svetih ovde. Sad možemo bilo gde da ih čitamo:). Jako radosna vest. Bilo bi dobro da neko prevede i ns Engleski.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *