NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » ŽITIJA SVETIH ZA MAJ

ŽITIJA SVETIH ZA MAJ

 

ŽITIJA SVETIH
 
25. MAJ
 
TREĆE OBRETENJE ČESNE GLAVE SVETOG JOVANA KRSTITELJA[1]
 
Česna glava Svetog Jovana Krstitelja bejaše pre mnogo godina sakrivena na sveštenom mestu. Sada bi po ukazanju Božjem jednom svešteniku pronađena u jednom srebrnom kivotiću. „U osmom veku, u vreme ljutog ikonoborstva, glava Svetog Krstitelja beše preneta u mesto Komane u Kapadokiji, mesto progonstva svetog Jovana Zlatousta. No sada, kada ikonoborstvo presta, u vreme cara Mihaila i patrijarha Ignjatija, 850. godine, česna glava Svetog Jovana bi preneta u Carigrad i tamo položena u pridvornoj carskoj crkvi. Prepodobni Teodor Studit (koji se slavi 11. novembra) održao je divnu pohvalu u čast ovog trećeg obretenja česne glave Svetog Krstitelja. Izgleda da je sveta Glava Preteče i Krstitelja Gospodnjeg bila i u njegovom studitskom manastiru.
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA KELESTINA
 
Postradao za Hrista gvožđem isprobadan.
 
SPOMEN SVETOG SVEŠTENOMUČENIKA TERAPONTA,
EPISKOPA KIPARSKOG
 
Ovaj sveti Terapont[2] beše monah, i bi udostojen episkopskog čina na ostrvu Kipru[3]. U vreme gonjenja hrišćana od strane neznabožaca[4] on junački postrada za svetu veru i dobi venac mučenički od Gospoda Hrista. Njegove svete mošti najpre počivahu na Kipru i činjahu čudesa, no zatim biše prenete u Carigrad, i to sa sledećeg razloga: kada Agarjani, po popuštenju Božjem, u vreme cara Nikifora godine 806. pustošahu mnoge istočne pokrajine i odvođahu ljude u ropstvo, oni se približiše i ostrvu Kipru sa namerom da s njim učine ono što i sa ostalim pokrajinama. Tada se sveti Terapont javi crkvenjaku svoje crkve i reče mu: Idi brzo, uzmi moje mošti i nosi ih u Carigrad, jer neprijatelji krsta Hristovog hoće da dođu na ovo ostrvo i da ga opustoše; reci o tome i ostalim hrišćanima da se sklone odavde pre najezde agarjanske.
Crkvenjak odmah obavesti hrišćane o ovom svetiteljevom javljanju i naređenju. Oni se brzo spremiše za put, a načiniše i novi kivot, položiše u njega česne mošti svetog Teraponta i, uzevši ih sa sobom, ukrcaše se u lađu i krenuše na put. Kada veći deo puta prevališe, i već se približavahu Carigradu, nastade bura na moru, od koje se svi uplašiše i uznemiriše. Tada iz kivota svetiteljevog stade izlaziti divan i jak miris kao neki tanak oblak, i napuni ne samo lađu nego se razli i po moru na tri stadije oko lađe, i odmah se bura utiša od tog predivnog i neiskazanog miomira. A crkvenjak, koji sa velikom ljubavlju čuvaše česne mošti svetiteljeve, ču glas iz kivota gde ga po imenu zove. Čuše to i ostali kako sveti Terapont po imenu zove čuvara svojih moštiju. Tada svi sa strahom i pobožnošću pristupiše kivotu, želeći da vide svetiteljeve mošti. Zavirivši u kivot, oni ugledaše gde miomirisno miro teče iz česnih moštiju sveštenomučenikovih, i ispuni sav kivot. Onda hrišćani koji behu na lađi, zahvatahu to miro u staklene sudove, i sa verom se pomazivahu njime na isceljenje duša i tela svojih.
Stigavši u Carigrad, oni položiše mirotočive mošti svetog sveštenomučenika Teraponta u crkvi Presvete Bogorodice. To bi 806. godine, za carovanja Nikifora I. Posle nekog vremena, zbog mnogih čudesa koja bivahu od tih česnih moštiju, hrišćani podigoše zaseban hram u ime svetog sveštenomučenika Teraponta, i u njega preneše i položiše svete mošti ugodnika Božjeg.
Od mnogobrojnih čudesa, učinjenih svetim Terapontom, malo ih je zapisano. Ovde ćemo navesti neka. Jedan čovek, po rođenju Talijan a po imenu Florin, koji paćaše od legiona nečistih duhova, izbavi se od đavolskog nasilja moštima svetog mučenika Teraponta i vrati se domu svom potpuno zdrav. I on kazivaše kako vide neki tanan dim, vrlo mirisan, gde izlazi iz mučenikova kivota, i legion, ne mogući podnositi taj miomir, pobeže kao da ga neko bije i goni.
Anastasije, žitelj grada Viksinije, mnogo godina imao je suhu ruku, koja mu visijaše iz ramena kao mrtva i neupotrebljiva. Došavši u crkvu svetog Teraponta, on dobi isceljenje uoči Bogojavljenja: jer mu ruka očvrsnu i postade zdrava, kao i druga, i on pred svima uze isceljenom rukom sud i napuni ga osvećenom vodom. Videći to, svi prisutni proslaviše Boga, proslavljenog u svetom ugodniku svom Terapontu.
Neki čovek, po imenu Georgije, desetar u vojsci, pakošću đavoljom lice mu beše okrenuto unazad, i beše slep na jedno oko. Moleći se na mučenikovom grobu, taj Georgije brzo dobi isceljenje: jer se lice njegovo povrati na svoje staro mesto i oko mu progleda. I Georgije uznese veliku blagodarnost svome besplatnom lekaru.
Neki uzet čovek Teodor bi donet u crkvu svetog Teraponta. Zadremavši, Teodoru se u snu javi sveti Terapont dajući mu hleb i čašu vina. Uzevši to iz svetiteljevih ruku, on se odmah probudi i oseti u sebi snagu i potpuno ozdravljenje, pa ustade sa odra slaveći Gospoda Hrista i svetog mučenika Njegovog, i govoreći: O, kako lako i brzo, sveti oče Teraponte, ti isceljuješ svaku bolest!
Roditelji donesoše u hram svetog Teraponta svoju devojčicu, koja se beše rodila sa sraslim nogama, povijenim unazad i priraslim uz telo. Kada roditelji sa suzama uznesoše molitvu za nju kraj svetiteljevih moštiju, devojčici odmah noge ozdraviše, odvojiše se i ispraviše, i ona stade lako hoditi. I odraste devojčica hodeći i slaveći Boga.
Žena neka, po imenu Marija, dobi na telu svom neizlečivu bolest zvanu rak. Teško bolesna, i izgubivši nadu na ozdravljenje, ona pribeže svetom Terapontu sa usrdnom molitvom kraj svetog kivota njegovog, i dobi brzo i potpuno isceljenje.
Druga neka žena, sedam godina bolesna od krvotečenja, pribeže sa verom k svetom Terapontu, i čim se dotače samo njegovog kivota, odmah joj prestade krv teći, i ona se zdrava vrati kući svojoj.
Opet žena neka, koja paćaše od vodene bolesti, dođe u hram k moštima svetog Teraponta. Zadremavši, ona u snu vide kako joj sveti mučenik maže nekom mašću bolesno mesto na telu. Trgnuvši se iz sna, ona vide gde joj je iz bolesnog mesta isteklo mnogo gnoja. I oseti da je potpuno ozdravila.
Vojnik Stefan, iz jermenske vojske, silno stradaše telom: beše zgrčen i ka zemlji povijen; od iste takve bolesti paćaše i drugi vojnik, po imenu Teodor. Kada oni obojica sa verom i molitvom pribegoše k česnim moštima svetog Teraponta, oni potpuno ozdraviše.
Jedan gubavac dođe na svetiteljev grob, i molitvama svetiteljevim očisti se od gube, i uznese blagodarnost Bogu.
Jedan učenjak koji na grudima imađaše opasan i veliki otok, kada kraj svetiteljevog kivota u molitvi zadrema, on vide kako mu svetitelj meće flaster na otok. Probudivši se iz sna, on oseti da mu je mnogo lakše, a kroz jedan dan njegove bolesti potpuno nestade, i on otide zdrav, hvaleći Boga.
I druge premnoge bolesti i premnogi neduzi isceljavahu se od pomazivanja mirom, koje izlažaše iz česnih moštiju ugodnika Božjeg Teraponta; tim mirom se i đavoli izgonjahu iz ljudi, i smrtni bolesnici vraćahu u život, – molitvama svetog sveštenomučenika Teraponta, a blagodaću Gospoda našeg Isusa Hrista, kome slava vavek, amin.
 
STRADANJE SVETIH MUČENIKA PASIKRATA I VALENTIONA
I NJIHOVIH DRUGOVA
 
Mučenici Hristovi Pasikrat i Valention behu iz grada Dorostola Makedonskog, rimski vojnici, ali hrišćani. Pasikratu beše 22 godine, a Valentionu 30 godina; obojica mladi, ali zreli duhom. Videći kako se idolopoklonici klanjaju kamenju, a slabiji hrišćani beže i kriju se, oni, zapaljeni svetom revnošću, smelo i otvoreno objaviše da su hrišćani. I veličajući jedinog istinitog Boga – Gospoda Hrista, oni proklinjahu bezdahne idole. Zato ih idolopoklonici uhvatiše, i na sud pred eparha izvedoše. Eparh ih primoravaše da prinesu žrtvu idolima, ali sveti ispovednici nipošto ne htedoše. Kako tamo stajaše idol Apolonov, sveti Pasikrat mu priđe, pljunu mu u lice, i reče: Ovakvo poštovanje priliči ovakvom bogu.
Zbog toga ih u teške lance okovaše, i u tamnicu vrgoše. A vojnici Hristovi se radovahu ovim lancima kao zlatnim carskim nakitima, jer se udostojiše da ih nose za Hrista. Potom ih opet izvedoše na sud pred eparha. I kada utom priđe svetom Pasikratu brat njegov Papijan, koji pre toga beše iz straha odstupio od Hrista, i poče ga nagovarati da se odrekne Hrista i ostane živ, sveti Pasikrat ga odgurnu i reče mu: Idi od mene, ti mi nisi brat, pošto si odstupio od vere Hristove. – Zatim sveti Pasikrat sam priđe žrtveniku, metnu ruku svoju u oganj i reče eparhu: Telo je smrtno i ognjem sagoreva, no duša je besmrtna i ne mari od vidljivih muka.
Tada eparh upita i svetog Valentiona, da li se slaže sa Pasikratom. On izjavi da je jednih ubeđenja sa njim, i da je gotov na sve muke za Hrista Gospoda. Zbog toga obojica biše osuđeni na posečenje mačem. I kad mučiteljeve sluge vođahu svete mučenike na gubilište izvan grada, Pasikratova majka iđaše za njima, sokoleći sina svog da neustrašivo primi smrt za Gospoda Hrista, jer se bojaše za njega da se ne uplaši, pošto beše još mlad. I na gubilištu biše im otsečene svete glave. A majka svetog Pasikrata, radosna i vesela, uze tela njihova i česno ih pogrebe, slaveći Hrista Boga.
Odmah zatim nastadoše podvizi drugova Pasikratovih, i to najpre svetog Julija. Upitan od sudije: Je li istina to što govore o tebi, Julije? – sveti Julije odgovori: Istina je, ja sam hrišćanin, i ne želim da se izdajem za drugoga. – Zar ti ne znaš, nastavi sudija, za ukaz careva, kojim se naređuje da se bogovima prinose žrtve? – Julije odgovori: Znam; ali, ja sam hrišćanin, i ne mogu raditi ono što vi hoćete; ne dolikuje meni da se odreknem Boga živog i istinitog. – Sudija na to reče: Zar je to tako važna stvar: pokaditi tamjanom bogove, i otići? – Sveti Julije odgovori sudiji: Ne mogu da narušim zapovest Božju. Ja sam veteran, 26 godina služio sam verno caru; pa kad sam do sad bio veran nižem kako sad da ne budem veran višem, Caru Nebeskom, Bogu, kome verno služim? – Sudija onda stade laskavo govoriti mučeniku o nagradama koje će dobiti, ako samo sada posluša. – Ni novci, ni laske neće me odvratiti od Gospoda večnog, odgovori ispovednik. – Treba se pokoravati zakonima, reče sudija. – Ja stradam za večne zakone, odgovori sveti Julije. – Za one li što vam je propisao Raspeti? primeti sudija. Nije pametno poštovati mrtvaca a ne žive careve. – Julije odgovori: On je umro za grehove naše, da bi nam darovao večni život; i On je večni Bog. – Sudija reče: Poslušaj me, prinesi žrtvu, inače ti izabiraš sebi smrt. – Ja izabiram ovo, odgovori sveti ispovednik: umreti privremeno, da bih živeo večno. – Sudija onda izreče smrtnu presudu: Da bude lišen glave Julije koji se ne pokorava ukazima careva.
Kada svetog Julija vođahu na gubilište, Isihije, vojnik i hrišćanin, koji se nalazio pod stražom, govoraše mučeniku Juliju: „Molim te, Julije, ispuni s radošću obećanje svoje, kada budeš dobio venac koji Gospod obećava ispovednicima Svojim. Sećaj se i mene; ja idem za tobom; naročito pozdravi Pasikrata i Valentiona, sluge Božje, koji pre nas odoše Gospodu dobrim ispovedanjem“. Julije, celivajući Isihija; reče mu: „Požuri da dođeš, brate; a želje tvoje uslišene su od onih koje ti pozdravljaš“. – Zatim vezaše oči Juliju, i on, priklanjajući pod mač glavu svoju reče: „Gospode Isuse Hriste! za Tvoje ime umirem; udostoj primiti dušu moju u broj svetih“. I služitelj mu otseče glavu. A posle nekoliko dana sveti Isahije sa još dvojicom primi mučeničku smrt i venac.
Potom biše izvedeni na sud još dva vojnika, Nikandar i Markijan, takođe drugovi svetog Pasikrata. Sudija im reče: Ako vi niste znali za ukaz careva koji naređuje da se prinoee žrtve bogovima, onda ispunite to sada. – Ukaz, odgovori Nikandar, odnosi se na one koji žele da prinose žrtve; no mi smo hrišćani i ne možemo podležati njemu. – Sudija na to reče: Zašto ne biste primili nagradu za svoju zaslugu? – Novci nepoštenja neprijatni su za poštovaoce istinitog Boga, odgovori Nikandar. – Pokadi samo tamjanom bogove, reče sudija. Nikandar odgovori: Hrišćanin ne može poštovati kamenje i drveće i zaboraviti na Boga, koji je sve stvorio iz ničega i koji može spasti mene i sve koji se nadaju na Njega. – Supruga svetog Nikandra govoraše mu: Gospodine moj, čuvaj se; nemoj se odricati Gospoda našeg Isusa Hrista; gledaj u nebo, i tamo ćeš ugledati Njega kome treba da ostaneš veran. – Glupa ženska glavo, reče joj ljutito sudija, zašto želiš smrt svome mužu? – Zato, odgovori ona, da večno živi u Boga i nikada ne umre. – Ne, reče joj sudija, tebi se hoće zdraviji muž! – Ako ti tako misliš o meni, odgovori mu žena, naredi, neka mene pogube za Hrista pre moga muža! – Sudija naredi da je odvedu u tamnicu i zatvore.
Onda se sudija okrenu Nikandru i reče mu da mu daje još malo vremena da razmisli o vrednosti života. Nikandar mu odgovori da je on o tome već dovoljno razmislio i da ništa više ne želi do spasenja duše. – A ti šta veliš, Markijane? upita sudija Markijana. – Isto što i moj ratni drug, odgovori Markijan. – Onda ćete obojica biti odvedeni u tamnicu, reče sudija, i nesumnjivo ćete biti osuđeni na smrt.
Pssle dvadeset dana opet ih izvedoše na sud pred istog sudiju, prefekta Maksima. I reče im prefekt: Dosta je vremena upotrebljeno na savetovanje, da biste se pokorili ukazu careva. – Reči tvoje, odgovori Markijan, neće nas naterati da otstupimo od vere i da se odreknemo Boga. On je prisutan ovde, i mi znamo kuda nas On zove. Ne zadržavaj nas. Sada se vera naša usavršava u Hristu. Šalji nas što pre, da bismo ugledali Raspetoga. Vi Ga nečistim ustima ružite, a mi ga poštujemo. – Po želji vašoj vi ćete biti predani na smrt, reče prefekt. – Molimo te u ime zdravlja careva, odgovori Markijan, svršavaj s nama što pre. Muka se mi ne bojimo, nego želimo da se što pre ispuni želja naša. – Ja vas ne gonim, reče Maksim, nego ukazi careva; ja sam nevin u vašoj krvi. – Zatim izreče smrtnu presudu. Sveti mučenici Hristovi kao jednim ustima rekoše: Budi srećan, čovekoljubivi sudijo! – I s radošću izađoše iz suda.
Za Nikandrom iđahu žena njegova i Pinijan, brat mučenika Pasikrata, koji nošaše detence, sina Nikandrovog. Za Markijanom iđahu srodnici i žena njegova. – Teško meni jadnoj! vikaše žena. Smiluj se na mene, gospodine moj! Pogledaj na milog sinčića svog! Ne odbacuj nas! – Markijan, pogledavši strogo na nju, reče joj: Kako je Satana pomračio um tvoj! Odlazi od nas! Daj mi da dovršim mučenički podvig! – Zotik hrišćanin, pridržavajući mu ruku, govoraše: Budi čvrst, gospodine brate! Ti vršiš dobar podvig. – Markijan reče Zotiku: Pridrži moju ženu. – I Zotik joj se nađe u pomoći.
Kada stigoše na mesto pogubljenja, Markijan pozva k sebi ženu, poljubi je i reče joj: Idi s Bogom; ti ne možeš da gledaš na slavni podvig mučeništva; tvoja misao je uznemirena lukavim. – A ljubeći sinčića svog i gledajući u nebo Markijan govoraše: Gospode svemoćni, staraj se Ti o njemu! – Nikandar se takođe oprosti sa ženom. Bog neka je s tobom! reče joj on. A ona mu s radošću govoraše: Deset godina bejah bez tebe u zavičaju, i svaki čas sam želela da te vidim; sada te vidim i radujem se što odlaziš k životu; radujem se što postajem ženom mučenika.
Posle toga mučenici Hristovi biše posečeni, i odoše u svetlo carstvo mnogoželjenog Gospoda svog.
Ovi sveti mučenici, Sloveni, postradaše 302. godine.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG OLVIANA
 
U miru se upokojio u Gospodu svome.
 


 
NAPOMENE:

  1. Prvo i drugo obretenje česne glave Svetog Jovana praznuje se 24. februara, gde se nalaze opširno opisani ti sveti događaji.
  2. Ovog svetog Teraponta treba razlikovati od istoimenih Svetitelja koji se spominju 14. i 27. maja.
  3. Ostrvo Kipar – u severoistočnom delu Sredozemnog Mora.
  4. Reč je o Dioklecijanovom gonjenju, koji je carovao od 284. do 305. g.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *