NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » ŽITIJA SVETIH ZA MAJ

ŽITIJA SVETIH ZA MAJ

 

ŽITIJA SVETIH
 
24. MAJ
 
ŽITIJE PREPODOBNOG OCA NAŠEG
SIMEONA STOLPNIKA DIVNOGORCA
 
Mladić neki, po imenu Jovan, dođe sa roditeljima iz Edese[1] u Antiohiju[2]. Jovan beše stasao za ženidbu, zato njegovi roditelji, videvši jednu divnu devojku Martu, zatražiše je od njenih roditelja za svoga sina. Roditelji kazaše to Marti, ali ona ne pristade, pošto beše rešila da se unevesti Hristu i da devstvo svoje sačuva u čistoti. Ali kad je roditelji stadoše primoravati na brak ona hitno ode u Pretečinu crkvu u predgrađu Antiohije, i pavši ničice moljaše se sa suzama da Gospod uredi onako kako bi po nju bilo najkorisnije i najspasonosnije. I bi u toj crkvi neko božansko viđenje Marti koje joj naredi da se pokori roditeljima i da stupi u brak.
Oslonivši se na volju Gospodnju, devica Marta stupi u brak sa Jovanom. I ona mu beše ne samo pomoćnica u životu nego i rukovoditeljka ka spasenju, potstičući ga na svako dobro delo. I ukrašavahu život svoj pošćenjem, uzdržanjem i molitvama, starajući se da ugode Bogu. Česna Marta je često odlazila k Pretečinoj crkvi i molila se sa velikim usrđem svetom Jovanu Preteči, da joj svojim molitvama izmoli od Boga dar: da rodi muško dete. Pritom Marta obećavaše da će ga posvetiti na službu Bogu, kao nekada Ana Samuila (1 Car. 1, 1). Godinu dana posle toga, kada Marta jedne noći zadrema u ovoj crkvi na noćnoj molitvi, njoj se javi sveti Jovan Preteča i reče joj: Nadaj se, ženo, tvoja je molitva primljena, i ti ćeš dobiti ono što tražiš. A u znak Božjeg blagoslova tebi, primi ovaj tamjan, – pritom joj dade grumen mirisavog tamjana, – te pokadi njime dom svoj. – Trgnuvši se od dremeža, Marta nađe u ruci svojoj tamjan, čiji miris beše neiskazan.
Zatim joj se ponovo javi Preteča i reče joj: Idi k mužu svome, jer ćeš začeti sina, i nadeni mu ime Simeon. On će sisati mleko iz desne dojke tvoje, a leve se neće nikada dodirnuti, jer će biti sin desnice. On neće okusiti ni mesa, ni vina, niti ikakvog jela, spremljenog kuvarskom veštinom ljudskom; njegova će hrana biti hleb, med, so i voda. Ti treba da ga u njegovom detinjstvu vrlo brižljivo vaspitavaš, jer će biti sveti sasud na službu Gospodu Bogu našem. Dve godine posle rođenja donećeš ga ovde u moju crkvu i krstiti ga. I kada se dete udostoji blagodati krštenja, onda će se obelodaniti šta će izići od njega.
Ispunivši se od ovog viđenja strahom i neiskazanom radošću, Marta uznese veliku blagodarnost Bogu i svetom Preteči. I vrativši se doma k mužu svome, zače od njega. A kad se navrši vreme, ona bez bolova rodi sina i nadenu mu ime Simeon. I dojaše ga samo desnom dojkom. Ponekad pak, želeći da proveri tačnost onoga što joj Preteča sveti reče u viđenju, ona nuđaše odojčetu levu dojku, ali ono s plačem okretaše lice svoje od nje, ne hoteći nikako da sisa od nje. Još i to beše čudno da onoga dana, kada bi Marta jela meso ili pila vino, mali Simeon nije hteo da sisa celoga tog dana sve do sutradan. Shvativši zašto dete neće da sisa, Marta se uzdržavaše u sve dane od mesa i vina, i posteći se hranjaše budućeg velikog isposnika.
Kada dete napuni dve godine, roditelji ga odneše u Pretečinu crkvu i krstiše. A dete odmah po krštenju progovori, jasno izgovarajući ove reči: Imam oca, i nemam oca; imam mater, i nemam mater. – I ove reči ono ponavljaše sedam dana. Tome se veoma čuđahu roditelji, i svi koji to čuše, i predviđahu da će dete biti podražatelj ne zemaljskog nego nebeskog. Kada majka odbi malog Simeona od sise, stadoše ga hraniti hlebom, medom i vodom, pošto on nipošto nije hteo ni meso niti išta vareno.
Kada Simeonu beše pet godina, dogodi se zemljotres u Antiohiji, za carovanja Justinijana Velikog[3]. Od tog zemljotresa sruši se kamena kuća u kojoj življahu roditelji Simeonovi; tom prilikom pogibe otac Simeonov, a mati mu osta živa, pošto, po promislu Božjem, ne beše kod kuće već u nekom hramu. A i mali Simeon za vreme zemljotresa nalažaše se u crkvi svetog Prvomučenika Stefana, gde ga Bog sačuva čitava i nepovređena. Izišavši iz crkve, Simeon ne znađaše na koju stranu da pođe k svojoj kući, pošto mnoge kuće behu srušene. I on lutaše po ruševinama Antiohije, dok ga jedna blagočestiva žena, koja je znala njegove roditelje, ne nađe, i uze na leđa, i odnese u goru blizu grada, gde sama obitavaše.
A blažena Marta, mati Simeonova, videvši da je njihova kuća srušena, i misleći da su u njoj svi izginuli, pa i Simeon sa njenim suprugom, udari u veliku kuknjavu. No posle sedam dana javi joj se sveti Jovan Preteča i kaza joj da je njeno dete živo, i gde se nalazi. Marta se odmah uputi na goru onu, i nađe Simeona kod spomenute žene, svoje poznanice; i ova sa čuđenjem ispriča materi kako Simeon za svih sedam dana nije hteo ništa od jela da okusi, već je samo dva puta uzeo po malo hleba i vode. Uzevši Simeona, mati ga odvede u Pretečinu crkvu, i tamo uznese blagodarnost Bogu i Svetom Preteči što joj sačuvaše dete u životu i što joj ga vratiše.
Jednom, razmišljajući u sebi o viđenjima koja je imala odnosno svog deteta i o čudesnim stvarima koje se već dešavaju s njim, ona beše u nedoumici šta će izići od njega. Zaspavši, ona imade ovakvo viđenje: učini joj se kako je dobila krila i leti u visinu držeći u rukama svoje dete i uznoseći ga na dar Gospodu i govoreći: ovakvo sam tvoje ushođenje želela da vidim, o čedo moje! Neka me dakle Tvorac moj otpusti s mirom, pošto sam se udostojila biti blagoslovena među ženama, jer plod utrobe svoje predajem Svevišnjem!
Posle toga Marta se sa svojim sinčićem nastani u jednom kraju Antiohije zvanom Heruvim. Taj naziv došao je otuda što je Tit, sin rimskog cara Vespazijana, razrušivši Jerusalim, uzeo iz jerusalimskog hrama dva zlatna heruvima, koji su stajali nad kovčegom zaveta, preneo ih u Antiohiju i postavio na ovo mesto. Dok blažena Marta življaše tamo sa svojim sinčićem, njen sinčić Simeon imade ovakvo viđenje: on vide Gospoda našeg Isusa Hrista gde sedi na visokom prestolu i k Njemu se sa svih strana stiču neiskazivo mnogo pravednika; pred prestolom beše otvorena knjiga života, i obavljaše se sud; na istoku se video raj sladosti, a na zapadu pakao ognjeni. I Sveti Duh reče Simeonu: Slušaj, dete, i razumi što ovde vidiš; postaraj se da ugodiš Bogu, da bi se udostojio slave svetih i dobio neiskazana blaga koja je Bog ugotovio onima koji Ga ljube.
Od toga viđenja dete se ispuni božanske mudrosti i dade mu se otkrivenje i viđenje nepoznatih i čudesnih tajni. Posle pak nekoliko dana Simeon vide jednog muža, divnog po izgledu, obučenog u bele haljine, koji mu reče: Hajde za mnom. – Simeon pođe za njim, i ovaj ga odvede u kraj Tiverinski, u blizini Selevkije. I dovede ga na mesto, zvano Pila. Tamo dete Simeon obitavaše, živeći u pustoj gori sa zverima kao sa jaganjcima. Zveri mu behu jedini sažitelji, a od ljudi ga niko uopšte ne viđaše. Njega pak i danju i noću obasjavaše neiskazana svetlost. Hranu je dobijao od onog čoveka koji ga dovede tamo, i koji mu se često javljaše i u svemu ga poučavaše, i hranu mu na vreme davaše.
Zatim, posle nekog vremena, prema upugstvu tog istog čoveka, Simeon se pope na vrh gore i tamo nađe mali manastir, čiji iguman beše muž svet, po imenu Jovan, koji stajaše na stubu. Ovaj iguman imađaše česta viđenja o Simeonu koji je imao doći k njemu: tako, nekada je on viđao dete Simeona u belim haljinama gde na kolima dolazi u manastir, nekada – gde leti u vazduhu i vije se nad manastirom, a nekada – gde stoji na svetlom stubu i sa stubom se približava manastiru. Viđao je ovaj blaženi Jovan i anđela koji mu ukazivaše na to dete i govoraše: Eto, to je onaj kojim ćeš ti dobiti spasenje. – I pričaše iguman Jovan ta viđenja monasima koji življahu zajedno s njim.
A kada, Božjim rukovodstvom, dođe u njegov manastir blaženi Simeon, monasi se divljahu kako je tako malo dete, kome je jedva bilo šest godina, moglo samo ići po takvoj pustinji i pronaći manastir. Iguman pak Jovan, ugledavši Simeona sa svoga stuba, odmah poznade u njemu ono dete koje tako mnogo puta vide u svojim viđenjima, i veoma mu se obradova. I prizvavši ga k sebi, Jovan ga uze u ruke i celiva ga, blagodareći Bogu sa suzama. A dete beše veoma lepo u licu, kosice plave, očica svetlih i milih, cela njegova pojava odisaše duševnom dobrotom. Ono beše krotko, ćutljivo, na odgovor brzo, u reči pametno, nebeskih darova prepuno. I življaše Simeon u tom manastiru odvojeno, držeći usta svoja u ćutanju. A pošćenje njegovo bejaše ovakvo: nekada na tri dana, nekada na sedam, a nekada na deset dana uzimaše po malo sočiva raskvašenog u vodi, i pijaše po malo vode. Videći sve to, blaženi iguman Jovan stolpnik divljaše se veoma.
U tom manastiru življaše neki prost čovek, čobanin. Videvši nadprirodno pošćenje deteta Simeona, on se raspali đavolskom zavišću i namisli da ga ubije. No kada svoju zlu zamisao htede da privede u delo, ruka mu se tog časa osuši, i teško se razbole celim telom, i beše blizu smrti. Zbog toga on kajući se ispovedi svoj greh igumanu i blaženom Simeonu. A bezazleni Simeon mu ne samo oprosti greh, nego se i pomoli Bogu za njega, i čim se dotače sasušene ruke njegove ona se odmah isceli i celo telo njegovo ozdravi. Od toga vremena iguman i bratija veoma poštovahu ovo blaženo dete, pošto videše da ga je Gospod još od utrobe materine izabrao i osvetio na službu Sebi.
Posle nekog vremena blaženi Simeon zamoli bratiju da mu sagrade stub blizu stuba ave Jovana. I bratija mu odmah sagradi stub kraj stuba Jovanovog. I sedmogodišnje dete uziđe na stub, pošto ga prethodno prepodobni Jovan zamonaši. I stajaše na stubu, podražavajući oca svog avu Jovana stolpnika. U početku njegovog stolpničkog stajanja njemu se javi Gospod naš Isus Hristos u vidu Deteta, blistajući neiskazanom krasotom. Ugledavši Božansko Dete, svetom Simeonu se sva duša rasplamte ljubavlju k Njemu, jer poznade da je Gospod i Bog njegov. I osmelivši se, on Ga upita: Gospode, kako te raspeše Jevreji? – A Gospod, raširivši ruke svoje krstoliko, reče mu: Eto, tako me raspeše Jevreji; uostalom ja sam sam blagoizvoleo da budem raspet. A ti, muški se drži i budi istrajan, saraspinjući se Meni u sve dane života svog.
Od tada Božji ugodnik Simeon zaboravi na svoje telo, i upodobljavaše se Bestelesnim Silama provodeći angeleki život, i prevazilažaše u podvizima svoga starca. Jer starac Jovan pojaše svake noći po trideset psalmova, a Simeon pojaše po pedeset, ponekad po osamdeset, a ponekad i ceo Psaltir svršavaše za jednu noć, ni za trenutak ne predajući se snu; isto tako on po ceo dan slavoslovljaše Boga. A starac, štedeći ga, i bojeći se da ne bi iznemogao od tolikih podviga, savetovaše ga govoreći mu: Čedo, prestani sa takvim trudom koji prevazilazi ljudsku silu, jer ti ni nama nedaš da otpočinemo; dosta ti je što si se od pelena saraspeo Hristu; a treba da se unekoliko, makar najmanje, i o telu svom brineš, pružajući mu pomalo sna i dajući mu hrane pod meru, da bi mogao do kraja izdržati napore podvižničkog života. Jer jelo i piće ne skvrnave čoveka, kao što sam Gospod kaže u Svetom Pismu: Svako zelje koje se može jesti dadoh vam za hranu (1 Mojs. 9, 3). Blaženi Simeon odgovori starcu: Mada hrana ne skvrnavi čoveka, ipak rađa skverne pomisli, pomračava um, ukorenjuje i tovi strast, pretvara duhovnog čoveka u telesnog, prikivajući mu misli za zemaljske želje; a mi treba da se dan i noć poučavamo u zakonu Gospodnjem, i da se bojimo da nas ne dohvate sane prelesti i mi padnemo u uninije, u duhovnu čamotinju, kao što prorok kaže: Zadrema duša moja od uninija (Ps. 118, 28). Naročito je potrebno da nedremljivom bodrošću otvaramo usta svoja na slavoslovljenje Boga, da bismo privukli odozgo blagodat Svetoga Duha. Uostalom, šta je tebi, oče, do mojih reči? Ja za sebe samog, a ne za druge, propisujem ove zakone, jer je meni neophodno da mlado telo svoje ukrotim tolikom surovošću. – I udivi se starac tako pametnom odgovoru mladoga deteta.
Jednom, kada Simeon bi obasjan svetlošću Svetoga Duha, njemu bi otkriveno vascelo đavolovo carstvo i sve sanjarije njegove: jer on vide samog vrhovnog kneza tame koji seđaše na velikom prestolu, sa blistavom krunom na glavi, i pred njim stajahu vojske demona; a viđahu se pred njim svi ukrasi, spremljeni za tašte obmane: zlato, srebro, drago kamenje, biserje, – sve to beše kao neko blato; sa svih strana čujahu se trube, svirale, citre i ostali muzički instrumenti; a viđaše se greh u obliku divne devojke, za kojom kao sluge iđahu kušači koji potstiču i navode ljude na greh: duh pokvarenosti, duh nečistote, duh lenosti i duh srebroljublja, razjapljenih nenasitih čeljusti, želeći da progutaju sav svet. Ti duhovi – kušači starahu se da i Simeona navedu na greholjublje, i pozivahu ga na greh raznim lukavim rečima; ali on, ogradivši sebe običnim svojim oružjem – krsnim znakom, i prizvavši ime Hristovo, odagna od sebe sve te demonske privide kao što svetlost sunčeva odgoni tamu. A pogledavši na crkvu, Simeon ugleda presto Božji, iz koga iziđe slava Božja i obasja Simeona; pritom, k svetom Simeonu bi poslat iz crkve jedan od Patrijaraha sa miomirisnim mirom u rukama; izlivši miro na glavu Simeonu i pomazavši ga, Patrijarh mu reče: „Silom ovoga pomazanja izgonićeš demone; a opasavši se višnjom božanskom krepošću, ti ćeš ih seći na hiljade i pobeđivati na desetine i stotine hiljada. Stoga, budi hrabar, nadajući se u Sazdatelja tvog, jer vrag neće ništa uspeti protiv tebe i sin bezakonja neće ti naškoditi“. – Od toga časa blaženi Simeon dobi vlast nad duhovima nečistim, i stade ih izgoniti iz ljudi, i od svake bolesti isceljivati.
Jednoga dana sluga Božji Simeon stolpnik reče blaženom starcu svom Jovanu stolpniku: Oče, ne tako davno Gospod mi otkri carstvo Satanino i pagubna bogatstva njegova; i ja videh lukavstva njegova, pomoću kojih on vodi borbu sa vrlinskim ljudima. Jovan odgovori Simeonu: Čedo, neka te Bog sačuva od zamki njegovih! Simeon na to reče: Ma da se prokleta satanska sila revnosno trudi da nam pričini mnogo zla, ništa neće uspeti. – A starac, videći da dete niušta ne računa demonska iskušenja, i bojeći se da ne padne u gordoumlje, reče mu: U svakom slučaju, čedo, mi treba da se bojimo mnogorazličnih zamki satanskih i da se ne uzdamo u svoju vrlinu, jer se neprijatelj naš obuo u gvozdene čizme, i neprestano plete zamke monasima; i čim ulovi pogodan trenutak, odmah silovito nasrne i otpočne strahoviti rat protiv monaha. Zato nam je veoma potrebno moliti se Bogu i prizivati u pomoć Emanuila da svagda bude s nama i uništi svu silu vražiju.
Dok su njih dvojica ovo razgovarali, Satana, koji je slušao ovaj njihov razgovor, ispuni se jarosti i škrgutaše zubima na mladoga podvižnika. Zatim ga stade plašiti strašnim prividima, pretvarajući se čas u ljute zmije, čas u jarosne zverove, i napadajući ga i danju i noću, kao da je hteo da ga proguta. A blaženi Simeon, uzdajući se u svog Svevišnjeg Pomoćnika, i ograđujući sebe krsnim znakom, govoraše: Neću se uplašiti strahote noćne, strele koja leti danju, pomora koji ide po mraku, bolesti koja hara u podne (Ps. 90, 5-6).
Jedne noći meseca decembra, u drugu noćnu stražu, sabravši svu svoju vojsku, đavo iznenada sa silnom hukom napade strahovito na svetoga Simeona, iščupa krov što beše nad blaženim Simeonom i baci Simeona sa stuba dole. No ruka Gospodnja beše na detetu i čuvaše ga; stoga blaženi Simeon stajaše pored stuba, ne samo nepovređen po telu, nego i neustrašivo spokojan, i ni najmanje neuplašen od vražjeg napada. Zatim đavo navede sa mora vetar olujan i silovit i hučan, i satvori strašne gromove i munje, koji svu noć udarahu u stub Simeonov. Prepodobni Jovan, misleći da je Simeon poginuo od strašnih gromova, plakaše, i dozivaše monahe da idu i vide da li je dete živo na stubu. No monasi se ne odazivahu, jer ne smejahu izaći iz svojih kelija bojeći se tih strahota; a beše među monasima i takvih koji, potstaknuti đavolom, gajahu nenavist prema detetu Simeonu. I oni govorahu među sobom: Gde je sada pošćenje tog deteta koje prevazilazi ljudske sile? Gde su podvizi njegovi? Gde čudotvorstva? Neka sada pomogne sam sebi!
A blaženi Simeon, čuvši svoga starca gde plače za njim, povika k njemu, govoreći: Ne tuguj za mnom, oče, jer, čuvan blagodaću Hristovom, ja ni najmanje ne nastradah; a đavo je posramljen. – A kad se razdani, monasi se uputiše k stubu Simeonovom, držeći da će dete naći već mrtvo. No ugledavši ga živo i veselo, sa licem koje se sijalo kao anđela Božjeg, oni se postideše. Ukoreni od starca Jovana, oni se postiđeni povukoše u svoje kelije.
Arhiepiskop antiohijski Jefrem, čuvši za blaženog Simeona kako surov život vodi, dođe da ga vidi. I videvši malo dete, no toliko savršeno u vrlini, i Hristu saraspeto, proslavi Boga sa suzama. I kad se vrati u Antiohiju, on kazivaše svima radi pouke u kako surovim podvizima provodi život sluga Božji – dete Simeon. Od toga vremena stadoše mnogi monasi i mirjani dolaziti k blaženom Simeonu, jedni – da ga vide, drugi – da se naslade njegovim bogonadahnutim poukama, a treći – da se iscele od svojih telesnih neduga kod besplatnog lekara i iscelitelja.
Jednom prilikom blaženi Simeon izmoli od nekih svojih posetilaca jak konopac, i krišom ga tako čvrsto omota oko svog nagog tela, da mu se konopac ureza do kostiju, te mu mnogo krvi iđaše iz rana, tako da mu se vlasenica, kvašena krvlju prilepi za telo. I telo mu stade truleti, ali sveti Simeon podnošaše to junački. Najzad, truleće telo njegovo poče smrdeti. Bratija koji uzlažahu k njemu na stub, ne znađahu spočetka otkuda dolazi taj smrad. A kad jedva doznadoše, izvestiše o tome avu Jovana. On uznegodova protiv takvog podviga i naredi da se konopac polako skine sa Simeonovog tela, i zapreti Simeonu da telo svoje ne stavlja na tako ljute muke.
Blaženi Simeon posedovaše i blagodat učenja, koja se kao reka izlivaše iz usta njegovih. Sazivajući bratiju, starac Jovan naređivaše Simeonu da im govori pouku, i sam ga s radošću slušaše. I malo dete beše mudar i koristan učitelj starim monasima, jer u ustima njegovim delovaše Duh Sveti. I svi se divljahu blagodatnoj mudrosti koja izlažaše iz usta njegovih. I starac Jovan nazivaše Simeona novim Davidom; a kazivaše i viđenje svoje koje imade odnosno njega u snu; videh, govoraše on, neku božansku silu koja u desnoj ruci svojoj držaše saće meda, iz koga se slivaše med na glavu deteta Simeona.
Drugi opet starac upita jednom bratiju, ukazujući na stub Simeonov: Ima li golubova na tom stubu? Bratija mu odgovoriše: Nema. Tada starac reče: Ja videh svetlosnog goluba gde kroz vratanca ulete k detetu, pa zatim kroz neko vreme izlete i prnu leteći k nebu.
Dok oni to razgovarahu između sebe, blaženi Simeon bi u ushićenju: on vide sebe uznesena na visinu, i kao na krilima obleće sve krajeve vasione; zatim vide sebe uzvedena po sedam lestvica uvis, gde, slično svetom apostolu Pavlu, vide što oko ne vide, i ču što uho ne ču (1 Kor. 2, 9). I nizvođen otuda, on upita onoga koji ga je vodio: Šta je to što ja videh? On mu odgovori: To su sedam nebesa, na koja si bio uznesen. – Zatim sveti Simeon vide raj, i prekrasne vrtove, i presvetle i prevelike palate, i izvor mira koji izviraše. Tamo više nikoga ne vide osim Adama i blagorazumnog razbojnika.
Kada Simeon dođe k sebi, on ispriča svome starcu sve što vide. A starac Jovan saslušavši, reče mu: Čedo! blagosloven Gospod koji ti dade takvu blagodat!
Međutim, dete Simeon napredovaše sve više i više u podvižničkim trudovima. Kada bi mu došao neko koji nema odela, on je skidao svoju odeću i davao mu je, a sam je ostajao nag. Tako je on postupao ne samo leti nego mnogo puta i zimi. A starac Jovan ga oblačaše, iako nerado, da ne bi umro od zime. No mali Simeon, udarajući se u prsa plakaše, govoreći: Teško meni kukavcu; kako svetih Četrdeset Mučenika[4] pretrpeše radi Hrista mraz i led u jezeru, a ja se ne udostojavam da se ni najmanje ne mrznem na mrazu. Na koji ću se način onda izbaviti iz večnog škrguta zuba? I kako ću dobiti udeo sa svetima? – I dugo ridaše Simeon zbog toga. A starac Jovan, ogorčivši se, reče mu: Šta bi još hteo da učiniš sa sobom, Simeone? Samo ti nož nedostaje, pa da sam sebe ubiješ!
Posle izvesnog vremena Simeon izmisli sebi ovakvo mučenje: sede na noge i ne ustade celu godinu, tako da mu butine i listovi istruleše, i veliki smrad izlažaše od toga. Ava Jovan pozva lekara da Simeonu izleči rane, a Simeon smešeći se reče: Živ Gospod moj! neće me se dotaći ruka i pomoć ljudska. – I Gospod mu iznenada dade zdravlje, i on ustade na obe noge potpuno zdrav i čitav, i nigde ne beše ni traga od rana. I uznoseći blagodarnost Bogu, on dugo stajaše na kolenima.
Kada nastade praznik svete Pedesetnice izjutra, na sam dan praznika blaženi Simeon upita prepodobnog Jovana: Oče, ko je dostojan da primi Svetoga Duha kao što Ga primiše sveti Apostoli u ognjenim jezicima? Starac mu odgovori: Ne išti ono što je iznad tebe, i ne ispituj ono što je nedostupno saznanju, nego razmišljaj o onome što ti je zapoveđeno. Na to Simeon reče: Pisano je: Gospod će ispuniti želju onima koji Ga se boje, i molitvu njihovu uslišiće, i spašće ih (Ps. 144, 19). Rekavši to, on podiže oči k nebu i pomoli se od sveg srca, govoreći: Gospode, Ti si Duha Tvog Svetog poslao na svoje svete Učenike i Apostole, – pošlji dar blagodati Tvoje i na mene, i urazumi me da se naučim zapovestima Tvojim, jer si Ti moćan da u ustima odojčadi načiniš Sebi hvalu, i da govorim reči večnoga života.
Dok se sveti Simeon moljaše tako, odmah siđe na njega s neba Duh Sveti kao goreća sveća, i ispuni srce njegovo premudrošću i razumom; i govoraše iz Božanskog Pisma mnoge stvari, i niko se ne mogaše protiviti Duhu premudrosti koji življaše u njemu. I ne samo usmeno nego i pismeno on izlagaše dušekorisne reči o monaštvu, o pokajanju, o ovaploćenju Hristovom, i o budućem Sudu. Osim toga, on i mnoga nerazumljiva u Svetom Pismu mesta jasno protumači. I divljaše se veoma starac Jovan takvom daru Božjem u malom detetu, i govoraše: Reč Gospodnja raspali ga (Ps. 104, 19). Sada shvatih, da će on učiniti divna dela, skoro isto onako slavna kao i dela Apostola. – A divljahu se i ostali monasi, i počeše ga se bojati, poraženi ne samo njegovim učenjem, nego i čudesima koja činjaše. Neki od tih monaha videše u snu tri dvorca, i u njima tri prestola, i na prestolima tri krune. A kada upitaše kome je spremljena takva slava, ču se glas koji govoraše: Detetu Simeonu!
Sijajući svojim životom kao sunce, prepodobni Simeon se sve više i više uzdizaše od zemaljskog k nebeskom. I on zažele viši stub, kojim bi se više približio k nebu. I bi mu sagrađen drugi stub, koji imađaše četrdeset stepenica u visinu. I kada se spremaše da uziđe na taj stub, čuše za to arhiepiskop antiohijski i episkop selevkijski i dođoše u manastir sa svojim klirom. Tu oni sa zapaljenim svećama pobožno uzeše božanstveno dete Simeona i odvedoše ga najpre u crkvu, i u svetom oltaru posvetiše ga za đakona. Zatim ga uz pojanje psalama i pesama uzvedoše na visoki stub. I stajaše blaženi Simeon na tom stubu osam godina. A starac Jovan plakaše, jer ne viđaše lice njegovo. Simeon pak stojeći na višem stubu provođaše nadprirodni život, upodobljavajući se heruvimima, i neućutno slavosloveći Boga.
No da se ni jedno telo ne bi hvalilo pred Bogom, Satana, po popuštenju Božjem, povede protiv njega tešku telesnu borbu, naime: htede da ga u snu prividima oskvrnavi. Ali Simeon, junački se protiveći iskušenju, ne dade sna očima svojim, i sa mnogim suzama se moljaše Gospodu da mu bude pomoćnik protiv ustavšeg na njega vraga i da ga zaštiti. I vide Simeon jednog svetlog, česnog, sedog, u svešteničke rize obučenog čoveka, gde silazi s neba sa putirom Božanskih Tajni Prečistog Tela i Krvi Hristove, i vazduh se ispuni neiskazanim miomirom. I kada taj svetli čovek priđe k njemu, pričesti ga svetim Tajnama, i reče mu: Budi hrabar, i neka se junački drži srce tvoje! Od sada te prividi u snu neće uznemiravati, samo budno motri na svoje misli i uzdaj se u Boga.
Od ovog viđenja sveti Simeon se ispuni prevelike radosti i neizrecive sladosti, i hvaljaše Boga. On čuvaše sebe, kako od nailazećih pomisli, tako i od razgovora s ljudima: jer svaki dan on provođaše zatvoren do tri sata po podne, ne želeći ni s kim da razgovara do jedino s Bogom.
Međutim, približi se blažena končina starcu njegovom, prepodobnom avi Jovanu stolpniku, koju predvidevši, blaženi Simeon posla ovaku poruku avi Jovanu: Ne tuguj, oče, što ćeš čuti za dan odlaska svog, jer je smrt – opšti udeo svih ljudi. Saznadoh da te danas poziva Hristos Bog na odmor, da se posle trudova svojih odmaraš sa svetima. Stoga mi, o oče, daj avraamovski blagoslov, i pomeni me kada otideš da se pokloniš prestolu slave Presvete i jednosušne Trojice; i pomoli se za nas, da bismo mi, pobedivši svet, dobili Carstvo Nebesko i u njemu videli jedan drugog.
Čuvši ovu poruku, ava Jovan ne posumnja u njenu istinitost, niti se uplaši umom, jer beše gotov na smrt, iako u to vreme nemađaše nikakvu bolest i beše potpuno zdrav telom. I preko donosioca poruke ava Jovan odgovori Simeonu: Čedo moje, neka te blagoslovi Bog Otac koga si tražio, i Jedinorodni sin Očev koga si zavoleo, i Životvorni Duh koga si svim srcem želeo! Jedno Božanstvo Svete Trojice neka ti bude tvrđava i zaštita; Ono neka te uputi i uteši! Neka budu blagosloveni oni koji tebe blagosiljaju; i neka budu prokleti oni koji tebe proklinju! Neka ti Gospod umnoži čast i slavu što si mene, duhovnog oca svog, poštovao kao telesnog oca! A neka obrete blagodat i milost od Gospoda i blažena mati tvoja, koja mi mnogo posluži.
Prisutna bratija, čuvši ove reči, obuze ih strah, pa upitaše blaženog Jovana: Šta to, oče, zaveštavaš odnosno deteta Simeona? Starac odgovori: Ja želim da svi budu padražavaoci Simeona u plamenoj ljubavi srca njegovog k Bogu, i da se udostojavaju molitvene pomoći ovog deteta koje je izabrani, veliki i dragoceni sasud Božji.
Zatim ava Jovan pouči bratiju spasonosnim stvarima, i pomoli se Bogu za njih. Onda se napravi kao da hoće da otspava malo. I ubrzo zaspa slatkim snom blažene končine, ne bolovavši telom nimalo, i tako se pridruži svetim ocima.
Posle prestavljenja svog blaženog starca Jovana sveti Simeon se odade još većim trudovima. Ustav njegovog života beše ovakav: od ranog jutra pa do tri sata po podne on se molio; od tri sata pa do zalaska sunca bavio se čitanjem i prepisivanjem knjiga; po zalasku sunca on je opet počinjao da se moli, i svu noć je provodio bez sna u neprekidnoj molitvi sve do zore; a u osvitku dana on je naređivao snu, kao sluzi nekom, da mu priđe na kratko vreme; i pošto bi vrlo malo prodremao, on se opet budio i počinjao svoje uobičajeno molitveno pravilo. U vreme molitve on je u svojoj desnoj ruci držao tamjan, koji se bez žara dimio i puštao iz sebe miomirisni kad. Ponekad se u vazduhu čuo glas ogromne mase naroda koja mu je pripevala i uzvikivala: Aliluja. A to su bivali sveti Anđeli.
Često je on mnoge dane i noći provodio uopšte bez sna. Jednom, trideset dana i trideset noći on uopšte ne zadrema, moleći Boga da sasvim uzme san od njega. I bi mu rečeno od blagodati Božje: Potrebno je da makar kratkim snom odmaraš telo svoje.
No đavo, ne mogući da gleda takav podvig Simeonov, opet se okomi na njega sa svom vojskom svojom, pokušavajući da ga raznim priviđenjima zaplaši: nekada se pretvaraše u zmiju, nekada u različne zverove, koji nasrtahu na Simeona da ga ujedu; nekada se pretvaraše u neku neobičnu pticu sa dečjim licem, koja mu na lice naletaše; nekada se pojavljivaše u vidu ogromne vojske, koja uz ratne pokliče jurišaše na njega, želeći da ga baci sa stuba, i da stub obori na zemlju; jedanput ogromnim kamenom udari u stub, i stub se naže, gotovo da padne, ali nevidljiva sila Božja zadrža stub i uspravi; drugi put đavo se pojavi kao devojka crnkinja, crna i bestidna, koja se truđaše da rukama obgrli vrat svetitelju, i govoraše: Još jednom se borim sa tobom, i ako me pobediš, onda ću otići odavde na neko vreme. – Sva ova demonska priviđenja i utvare sveti Simeon progonjaše molitvom i znamenjem svetog krsta.
Imade blaženi Simeon i predivno viđenje božansko: vide on nebo otvoreno i Gospoda našeg Isusa Hrista, okruženog neiskazanim sjajem, kao plamenima ognjenim; s desne strane stajaše Mu arhanđeo Mihail, a s leve strane arhanđeo Gavril; pod nogama Mu beše oblak crven. Videvši to, sveti Simeon se pokloni Gospodu svom, i pruživši ruke svoje k Njemu moljaše Ga, da mu po dobroti Svojoj da da donese dobre duhovne rodove. A Gospod Hristos blagoslovi Simeona triput božanskim prstima svojim. Simeon, pogledavši dole, vide na zemlji ogromno mnoštvo demona u raznim oblicima: jedni behu kao veprovi, drugi kao koze. I Gospod mu dade vlast nad svima tim demonima da ih progoni. U znak te vlasti siđe od Gospoda u ruke Simeonu žezal palmov. I odmah sve to mnoštvo demona pobeže od lica Simeonovog i propade bez traga.
Blaženi Simeon izgonjaše sve zle duhove iz ljudi koje dovođahu k njemu; isceljivaše on i sve druge bolesti, pa i mrtve vaskrsavaše. Tako, jednom prilikom dođe k njemu neki čovek kome beše umro sin. Došavši pod svetiteljev stub, on sa suzama vikaše, moleći svetitelja da se smiluje na njega i pomoli se Bogu za umrlog sina njegovog. A svetitelj, prinevši molitvu Bogu, reče tome čoveku: Idi u ime Gospodnje! Sin je tvoj živ. – Čovek poverova svetiteljevim rečima, ode domu svom, i obrete sina vaskrslog iz mrtvih. Onda čovek taj uze sina svog i s neopisivom radošću odvede ga k svetitelju, i uznese blagodarnost Bogu i Njegovom ugodniku.
Potom sveti Simeon opet vide Gospoda i Boga našeg, pred kojim stajahu činovi Anđela; pri tome najprvi Anđeli držahu u rukama carsku krunu, ukrašenu dragim kamenjem, a na vrhu krune beše krst koji sijaše kao munja. Tom krunom htedoše sveti Anđeli da Simeona krunišu na carstvo. Videvši to, Simeon reče Anđelima: Ne oduzimajte mi vlasenicu, u koju se obukoh Hrista radi. Anđeli mu odgovoriše: Zbog toga i primi pripremljenu ti krunu Carstva Hristova, i obuci se u blagodat Svetoga Duha kao u porfiru, i zacarićeš se sa ostalim svetiteljima u beskonačnom Carstvu. A blaženi Simeon, pogledavši u Gospoda, reče: Gospode i Tvorče svega, pošto si naumio da mene nedostojnog udostojiš slave svetih Tvojih u Carstvu Tvome, onda molim Tvoju dobrotu, učini da više ne upotrebljavam zemaljsku hranu ljudsku! – I ču Simeon Gospoda kako pristaje na njegovu molbu. I odmah zatim sveti Anđeli pristupiše blaženom Simeonu, obukoše mu presvetlu haljinu carsku preko isposničke vlasenice, uvenčaše mu glavu krunom, i zapevaše veleglasno, govoreći: Slavan je i preslavan Hristos Bog, Car neba i zemlje; neka bude pohvaljen i sluga Njegov Simeon!
Posle ovog viđenja sveti Simeon ne okusi uopšte zemaljsku hranu sve do kraja života svog, nego se hranjaše nebeskom hranom koju mu Anđeo donošaše. A kakva i kolika čudesa učini ovaj sveti Simeon, i kako čudesna behu dela njegova, nalazi se opisano u opširnoj knjizi o njegovom životu; ovde se iznosi nešto malo od toga.
Jednom biše otkrivena svetom Simeonu sva zla koja su uskoro imala snaći grad Antiohiju i okolinu: Simeon vide Anđela sa mačem u ruci kako leti u vazduhu nad gradom Antiohijom. Tada svetitelj zavapi k Bogu, moleći se od sveg srca za grad, i posredovaše pred Gospodom kao drugi Mojsije, da odvrati gnev svoj od ljudi. I Gospod mu reče: Evo, vriska grehova ovoga grada dođe preda me, i podiže protiv sebe moj gnev i jarost; stoga ću uništiti grad taj u gresima njegovim, poslavši na njega oganj, mač i smrt. Taj me grad razdraži gresima svojim i ja ću ga predati u plen narodu nerazumnom.
Ovo viđenje sveti Simeon kazivaše svima bogobojažljivim ljudima koji dolažahu k njemu iz grada, i potsticaše ih sve na pokajanje. I zaista posle ne mnogo vremena Gospod pokrenu na Antiohiju cara persijskog Hozroja, dedu Hozroja mlađeg koji odnese u plen životvorno drvo Krsta Gospodnjeg iz Jerusalima[5]. Hozroj dođe sa velikom vojskom persijskom i haldejskom, i stade žestoko napadati grad Antiohiju. A blaženi Simeon, stojeći na stubu, štićen Bogom od nagrnulih varvara, moljaše se usrdno Gospodu da odvrati gnev svoj od grada i da ga ne predaje u ruke neprijateljima. No ne mogade umoliti Boga i utišati pravedni gnev Božji. I bi svetom Simeonu i ovo viđenje: nalazeći se u ushićenju on vide pred sobom presvetli krst, i pri krstu dva Anđela, u čijim rukama behu zategnute tetive sa gotovim srelama. I rekoše mu Anđeli: Ovaj krst posla ti Gospod za zaštitu i kao znak mira, jer tebe neće zahvatiti gnev Božja; a strele su gotove da odagnaju neprijatelje, ako se približe ovom mestu tvom, jer smo mi određeni da te čuvamo.
I potom sveti Simeon opet vide u viđenju kako je grad uzet, kako je pun neprijatelja, kako se iz grada čuje kuknjava i plač i silno zapomaganje, kako jedne mačevima seku, drute u ropstvo odvode, kako neki skaču sa gradskih bedema i beže; među ovima poslednjima sveti Simeon vide i dva monaha njegovog manastira, koji, uplašeni od varvarske najezde, napustiše manastir i goru, pa pobegoše u grad; njih sada vide kako sa drugima beže iz grada, kako ih varvari sustižu, i jednog od njih mačem ubijaju a drugog u ropstvo odvode.
Sve to što svetitelj vide u viđenju, stvarno se i zbi posle nekoliko dana: Antiohija bi zauzeta, mačem i ognjem opustošena, i mnoštvo naroda u ropstvo odvedeno. Ali, na molitve svetog Simeona mnogi se spasoše tih strahota: jer kada varvari svojom glavnom vojnom silom uđoše u grad kroz glavnu kapiju, dotle narod otvori severnu i južnu kapiju grada, još nezauzete od neprijatelja, te kroz njih mnogi pobegoše, a neki i sa gradskih bedema skočivši, utekoše. Begunci se skrivahu po gorama i pustinjama, i sačuvaše se Božjim milosrđem, osim one dvojice spomenutih monaha.
Varvari dolažahu i do gore, na kojoj se nalazio manastir i stub Simeonov, ali se prazni vraćahu, jer gora bivaše pokrivena mrakom i oblakom, kao nekada Sinajska Gora, te se ne viđaše ni stub ni manastir. Mnogi pak od varvara, sprečeni i uplašeni nekom nevidljivom silom, bežahu u užasu nazad kao da ih goni mnoštvo naoružanih vojnika, jer molitva svetog Simeona beše strašno i nepobedivo oružje protiv neprijatelja. I nijedan monah od onih koji se podvizavahu u manastiru na gori sa svetim Simeonom, ne pretrpe nikakvo zlo od varvarske najezde, osim ona dva brata što iz straha pobegoše u grad.
Kada se varvari povukoše u svoju zemlju, mnogi ranjenici dolažahu k svetom Simeonu, te im on svima davaše isceljenje. Osim toga, mnoge od onih što behu u ropstvo odvedeni svetitelj molitvama svojim izbavi od uza i ropstva i izvede na slobodu, jer koji god od zarobljenika samo spomenuše svetiteljevo ime, odmah im spadahu uze i okovi, i oni prohođahu između varvara, ali ih varvari ne primećivahu, i oni se vraćahu u svoju otadžbinu bez ikakve smetnje od strane neprijatelja. Tako i onaj gorespomenuti monah, čiji drug pogibe od mača, bi spasen iz ropstva na takav način zajedno sa jednim vojnikom antiohijskim. Monah kazivaše ovo: Čim pomenusmo oca Simeona, i sa suzama ga prizvasmo u pomoć, odmah sami od sebe spadoše s nas okovi što behu na nama; zatim prođosmo posred varvara, i niko nas od njih niti što upita niti nam kakvu smetnju učini.
Blizu Antiohije pod gorom kraj puta seđaše do najezde varvara jedan slepi starac i prošaše milostinju od prolaznika. A kada varvari neočekivano nagrnuše, jedan od njih udari starca mačem po vratu i napravi mu smrtonosnu ranu. Starac se valjaše u svojoj krvi, sa nešto životnoga duha u sebi. A sveti Simeon, videvši sve to svojim providljivim očima, posla nekoliko monaha da mu donesu tog starca. Monasi odoše, položiše starca na rogožu i donesoše pod stub. Svetitelj uze prašinu sa zemlje, okvasi je osvećenom vodom, naredi da je stave starcu na ranu, govoreći: U ime Emanuila, prilepi se, glavo, za svoje mesto i učvrsti se na njemu. – I odmah glava starčeva stade na svoje mesto, žile se srastoše, glava se učvrsti, strašne rane nestade, i starac progovori. Uto se i slepe oči njegove otvoriše. I svi koji to videše užasavahu se i slavljahu Boga.
Posle izvesnog vremena prepodobnom Simeonu dodija uznemiravanje, jer mu sa svih strana dolažaše mnogo naroda, donoseći mu svoje bolesnike, i tako mu narušavahu bezmolvije, molitveno tihovanje. I on namisli da napusti ovaj stub, na kome on već osam godina stajaše, i da pređe na neko usamljenije mesto. Ne suviše daleko odatle nalažaše se jedna vrlo visoka gora, i veoma pusta, pošto na njoj uopšte ne beše vode. I niko od ljudi ne uzlažaše na nju, jer beše neprohodna i bezvodna; na njoj obitavahu samo divlje zveri, zmije i drugi otrovni gmizavci. Eto, na tu goru mišljaše blaženi Simeon da se preseli. Dok on razmišljaše o tome, njemu se javi Gospod sa mnoštvom svetih Anđela, sišavši u svetlom oblaku na tu goru. I Gospod mu reče: Potrudi se, Simeone, da uziđeš na ovu Divnu goru[6], jer će se od sada tako nazivati ova gora, pošto ću na njoj izobilno pokazati blagodat moju u tebi, da će se svi diviti. – I odmah bi pokazan na gori toj visok brežuljak i kamen, na kome stajahu noge Gospodnje; i prosveti se podnožje to od slave Gospodnje kao sunce; na tom kamenu naredi Gospod Simeonu da stoji.
Posle ovog viđenja prepodobni Simeon sazva bratiju i ispriča im o blagovoljenju Gospodnjem da se on preseli na drugu goru. Postavivši im za igumana jednog starog i iskusnog muža, Simeon siđe sa stuba i krenu ka Divnoj gori, praćen bratijom koji su plakali zbog njegovog odlaska. A kada se približi pokazanom mu brežuljku, on se zaustavi i dugo vreme moljaše se Bogu. Kada pak završi molitvu, ču se glas mnoštva Anđela koji uskliknuše: Amin! – I svetitelj naredi učenicima svojim da na tom mestu postave kameni krst, koji će nezaboravno potsećati na anđelski glas koji se na tom mestu čuo. Pogledavši pak na brežuljak na Divnoj gori, on ga vide obasjanog slavom Božjom. Zatim s radošću se pope na njega, i stade na onaj kamen, na kome beše u viđenju video Gospoda da stoji. U to vreme blaženi Simeon imađaše dvadeset godina.
Ali sveti Simeon ne nađe ni tamo mira od posetilaca. Jer narod, koji sutradan po odlasku Simeonovom dođe u njegov manastir, udari u veliki plač pošto ga ne nađe. A kad saznade narod da se svetitelj preselio na drugu goru, sav žurno krenu tamo, noseći svoje bolesnike. Ugledavši narod, prepodobni Simeon se ožalosti što mu ni tu ne daju da bude nasamo sa Bogom. Međutim, videći njihove suze, sažali se na njih, i, mećući na svakog bolesnika ruke svoje uz prizivanje imena Gospodnjeg, on ih isceljivaše i otpuštaše zdrave.
Dogodi se jednom da lav koji je živeo u toj gori, srete jednoga čoveka koji je išao k svetom Simeonu, i jurnu na njega da ga rastrgne. A čovek, ne mogući da pobegne od njega, viknu prema njemu: Nemoj mi činiti zla, radi ugodnika Božjeg Simeona! – I lav, čuvši ime Simeonovo, odmah se ukroti, i ne učini nikakvo zlo tome čoveku. I ovaj čovek, došavši k svetitelju, ispriča mu šta se desilo. A ostali posetioci, uplašeni od toga, moliše svetitelja da otera lava sa Divne gore, da ne bi zadavao strah posetiocima njegovim. Prepodobni onda pozva svog učenika Anastasija, iz koga istera, kao i Gospod Hristos nekada (M. 16, 9), sedam đavola, i reče mu: Idi k lavu u pećinu i reci mu: U ime Gospodnje poručuje ti sluga Hristov Simeon: idi sa ove gore, jer tebi ovde već neće biti obitalište, da ne bi plašio braću koja dolazi ovamo.
Anastasije ode i, našavši lava u njegovoj pećini, kaza mu kao razumnom biću svetiteljevu poruku. A lav, ispunjujući svetiteljevo naređenje, odmah otide odatle u druga daleka pusta mesta, nikome ne čineći zla na putu.
U to vreme udari neki pomor, te od raznih bolesti umirahu mnogi ljudi. Sveti Simeon, shvativši da je to zbog gneva Božjeg na ljude, moljaše se sa suzama Gospodu da se smiluje na ljude svoje i da odvrati od njih svoj pravedni gnev. I bi mu glas od Gospoda koji govoraše: Zašto ti patiš srcem za te ljude? Eda li ih ti više voliš nego ja? No pošto se umnožiše bezakonja njihova, potrebna im je i kazna. Ipak, da te ne bih ožalostio, dajem ti vlast da ih isceljuješ od svake bolesti i neduga.
To reče Gospod sluzi svome Simeonu. A ljudi, udarani bolestima, prizivahu u pomoć ime ugodnika Božjeg Simeona, i viđahu ga u viđenjima kako posećuje domove njihove, kako ih osenjuje krstom i daje isceljenja bolesnima. I kada dolažahu k sebi od viđenja, oni se osećahu potpuno zdravi. A oni prizivahu ime Simeonovo na ovaj način: paljahu u domovima svojim kandila napunjena uljem, i kađahu tamjanom, i moljahu se govoreći: Hriste Bože naš, pomiluj nas molitvama sluge tvoga Simeona što je na Divnoj gori!
I dobijahu milost od Gospoda. A oni koji ne imađahu dovoljno ulja, nalivahu malo u kandilo, i paljahu; i kandilo njihovo goraše, ne gaseći se, tri pa i četiri dana, kao da je ulje dolivano. Tako u kandilima njihovim ne nedostajaše ulja na čudesan način zbog prizivanja imena Simeonovog.
Jednoga dana svetom Simeonu bi otkriveno o približenju končine svjatjejšeg arhiepiskopa antiohijskog Jefrema. Sazvavši bratiju on ih obavesti o tome, i naloži im da se mole Bogu, jer veliki stub Crkve hoće da padne. No bratija mu odgovoriše: Mi čujemo da je arhiepiskop zdrav. – Sutradan posle jutrenja (dan taj beše petak) sveti Simeon ponovo pozva k sebi bratiju i reče im s umilenjem: Svetitelj Božji Jefrem prestavi se ove noći, jer videh gde sveti Anđeli vođahu k nebu dušu njegovu, koja prolazeći pored mene celiva me i reče: Molim te, pominji me u molitvama svojim Gospodu. – A govoraše prepodobni i ovo sa suzama: Teško Antiohiji, jer ona sada nema Jefrema! Teško gradu, jer se od njega uze Jefrem![7]
Po prestavljenju blaženog Jefrema presto antiohijski zauze Domn[8], koji dođe iz Carigrada. Ovaj Domn beše nemilostiv prema ništima. Saznavši o tome, prepodobni Simeon mu proreče Božje nakazanje. I stvarno, Domn se uskoro razbole: zgrčiše mu se i ruke i noge, te ne mogaše nogama ići ni rukama raditi, nego ležaše kao trupac.
Zatim svetom Simeonu bi otkriveno o novom zemljotresu koji je imao snaći Antiohiju i biti strašniji od prvog. I obavestivši o tome one što dođoše k njemu, Simeon plakaše i moljaše Boga da odvrati svoj gnev. I tog dana uveče bi tako veliki zemljotres, da bedemi gradski padahu i iz temelja se divne visoke građevine rušahu, te se ljudi od silnoga straha i užasa pometoše. Tom prilikom mnogi građani behu ruševinama zatrpani i pobijeni; a ostali pobegoše na Divnu goru k ugodniku Božjem, i moljahu ga sa suzama da on svojim bogoprijatnim molitvama ukroti gnev Božji. I kada se svetitelj sa velikim usrđem pomoli Bogu, zemljotres prestade; i svetitelj vide nebo otvoreno na istočnoj strani, i neiskazanu svetlost koja otuda izlažaše, kao znak milosrđa Božjeg prema kajućim se ljudima.
Potom, po naređenju Božjem, prepodobni Simeon podiže na Divnoj Gori manastir i crkvu, i to rukama ljudi koje on beše iscelio a kojih beše vrlo mnogo; zatim izmoli od Boga dovoljnu količinu vode za potrebe manastirske; onda molitvom umnoži pšenicu u manastirskoj žitnici tako da se ona u toku tri godine nije smanjivala, iako je svakodnevno trošena za masu naroda koji je sa svih strana dolazio.
Kasnije prepodobni Simeon sagradi i novi stub, na koji (kako to svojim očima vide prepodobni) dođe sam Gospod Hristos sa svetim Anđelima svojim i osveti taj stub. Stoga blaženi pravednik uziđe na ovaj stub sa velikom radošću, i stajaše na njemu sve do blažene končine svoje.
Kada blaženom Simeonu beše trideset i tri godine, bi mu u Božjem otkrivenju naređeno da primi posvećenje za jereja, iako ranije on to nikako nije hteo. I po naređenju Gospodnjem k njemu dođe episkop selevkijski Dionisije, i rukopoloži ga za prezvitera. Posle posvećenja sveti Simeon sa velikom pobožnošću činodejstvovaše Božanske Tajne, služeći Bogu besprekorno kao anđeo. I svetitelj imađaše često divna viđenja i otkrivenja od Boga; i pretskazivaše buduće događaje, predviđajući ono što je udaljeno kao da je tu; i proziraše u tajna dela i u tajne misli ljudske. On učini bezbrojna čudesa i na zemlji i na moru, javljajući se na javi i u viđenjima; on slepima vid davaše, gubave očišćavaše, hrome uspravljaše, demone iz ljudi izgonjaše, zverovima usta zapušivaše, svaku bolest i svaki nedug lečaše, i mrtve vaskrsavaše, tako da se na njemu ispuniše reči Hristove: Koji veruje u mene, dela koja ja tvorim i on će tvoriti (Jn. 14, 12). I zaista, Bog beše divan u ovom svetom divnom sluzi svom Simeonu.
Kada prepodobni Simeon napuni sedamdeset i pet godina života, on bi unapred obavešten od Gospoda o svom odlasku. I sazvavši bratiju, prepodobni ih opširno pouči, dade svakome poslednji celiv, i u čas večernji, u koji je obično primao od Anđela donošenu hranu, on predade svoju svetu dušu u ruke Božje, 24. maja 596. godine, i ode da se sa Anđelima naslađuje sozercanjem lica Božja u beskonačnom carstvu Oca i Sina i Svetoga Duha, Jednog u Trojici Boga, kome slava sada i uvek i kroza sve vekove, amin.
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA SERAPIONA
I SA NJIM KALINIKA, TEODORA I FAUSTA
 
Sveti mučenik Serapion beše rodom iz Egipta. U vreme kada sveti Meletije prohođaše svoj mučenički podvig, on doputova iz Egipta, i, videći one koji zajedno s njim behu podvrgnuti mukama, on poverova u Hrista. Zbog toga bi uhvaćen i bačen u tamnicu, gde ga anđeo Božji postavi za episkopa radi poučavanja onih koji su imali želju da postradaju za Hrista. Toga dana, bliski svetom Meletiju komiti i vojnici, sabravši se zajedno, gromkim glasom izjavljivahu da su i oni hrišćann. Time razgneviše upravitelja. Episkopu Serapionu i mađioničaru Kaliniku, koji poverova u Hrista, glave biše posečene mačem, a Teodor i Faust sa mnogim drugima biše spaljeni, dok žene i decu dželati iskasapiše drvenim mačevima. Tako sveti mučenici predadoše duše svoje u ruke Gospodu.
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA MELETIJA STRATILATA
I SA NJIM 1218 VOJNIKA
 
Sveti mučenik Meletije za carovanja rimskog cara Antonina beše stratilat[9]; vodio je poreklo iz Galatije[10]. Kao hrišćanin, on se moljaše Bogu da potpuno iščezne neznabožačka zabluda, Tada demoni, videći svoju propast, uđoše u pse i stadoše oplakivati svoju pogibao. Oni hođahu svuda, zavijajući, i time ljudima ulivahu strah. No sveti Meletije sa područnim vojnicima svojim pobi ih, i poruši neznabožačke hramove. Zato Maksimijan[11], upravitelj grada u kome se nahodio sveti mučenik[12], naredi da ga uhvate, i on ga stade primoravati da prinese žrtvu idolima, ali svetitelj ne hte ni da čuje za to. Tada mučitelj naredi da ga biju gvozdenim čekićima. Posle toga svetog Meletija obesiše o borovo drvo i prikovaše ga za njega klincima, od čega on i skonča. Komitima[13] Stefanu i Jovanu, kao i svima vojnicima koji behu pod njima, zajedno sa ženama i decom, otsekoše glave mačem. Tako postradaše za Hrista sveti mučenici[14], i preseliše se u carstvo Hrista Boga.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG NIKITE STOLPNIKA,
PEREJASLAVSKOG ČUDOTVORCA
 
Ovaj prepodobni otac bi rođen i odgajen u gradu Perejaslavu Zaljeskom[15]. Od malena se odlikovao surovom i prekom naravi, stvarao nerede i pričinjavao mnoga zla ljudima, otimao i krao. A takve, slične sebi, imao je drugove. Jednoga dana on za vreme večernja navrati u crkvu, i ču gde pročitaše reči proroka Isaije: Tako govori Gospod: umijte se, očistite se, uklonite zloću dela svojih ispred očiju mojih, prestanite zlo činiti. Učite se dobro činiti, tražite pravdu, ispravljajte potlačenoga, dajite pravicu siroti, branite udovicu. Ako li nećete, mač će vas pojesti, jer usta Gospodnja rekoše (Is. 1, 16-17. 20).
Od ovih reči njega spopade užas i, vrativši se doma, on svu noć oka ne sklopi razmišljajući o njima. Ali idućeg dana on se po navici svojoj uputi drugovima, razveseli se u njihovom društvu i pozva ih kod sebe na ručak toga dana. Posle toga on ode na trg, kupi namirnice i donese doma ženi da spremi ručak. Kada žena stade miti meso, ona primeti da nešto neobično ide krv iz njega. A kada ga metnu u lonac i stade kuvati, ona vide da se u loncu peni krv i isplivava na površinu čas čovečja glava, čas ruka, čas stopala. Od toga je spopade užas i ona kaza mužu. A kad ovaj priđe i pogleda, vide i sam to isto, i stade kao ukopan od užasa. Zatim, došavši sebi, on duboko uzdahnu i reče: Teško meni! mnogo sam grešio.
Posle toga, moleći se Bogu i lijući suze, on izađe iz kuće i ode u manastir svetog velikomučenika Nikite u blizini grada. Tu on pade pred noge igumanu i reče: Spasi dušu koja propada! – Začuđen tako neobičnom promenom kod Nikite, iguman mu na to odgovori: Ispitaj sebe: budi tri dana pred manastirskim vratima, plači i ispovedaj grehe svoje pred svima koji ulaze u manastir i izlaze iz njega.
Nikita tako i uradi. Tri dana on je plakao i molio se, ispovedajući pred svima grehe svoje. Posle toga on ugleda u blizini manastira jednu baruštinu, zaraslu u ševarje, punu komaraca i mušica. On ode tamo, skide odeću sa sebe i, ušavši potpuno nag u baru, sede u ševarju i stade se moliti Bogu. Pošto prođe tri dana, iguman posla jednog monaha da vidi šta radi Nikita. Ne našavši Nikitu kod manastirskih vrata, inok ga dugo tražaše, i najzad pronađe gde leži u ševarju, dok oblaci komaraca i mušica kruže nad njim. Inok se vrati u manastir i to ispriča igumanu. Tada iguman zajedno sa manastirskom bratijom ode k Nikiti, i ugledavši ga u takom položaju da je i telo njegovo bilo nemoguće raspoznati (tako je silno tekla krv iz njega), reče mu: Sine moj, šta to radiš sa sobom! – A Nikita ništa drugo ne odgovaraše, no samo govoraše igumanu: Oče, spasi dušu koja propada!
Posle ovoga iguman uvede Nikitu u manastir, postriže ga u monaštvo i smesti u tesnu keliju, gde on obitavaše u neprekidnim molitvama i postu, provodeći bez sna i dane i noći. U to vreme zlobni vrag stade navoditi na njega strah putem raznih viđenja, ali on ograđivaše sebe od tih viđenja krsnim znakom, prizivajući u pomoć svetog velikomučenika Nikitu, i nikome ne govoraše o tome. Uskoro zatim Nikita napravi sebi blizu crkve stub, i iskopa usku stazu ispod crkvenog zida kojom je dolazio u crkvu na molitvu. Za takve podvige on dobi od Boga dar čudotvorstva, te bolesnici sa najraznovrsnijim bolestima, koji dolažahu k njemu, dobijahu od njega isceljenje.
U to vreme blagoverni knez černjigovski Mihail[16] razbole se od uzetosti. Čuvši za svetog Nikitu on naredi svojim bojarima da ga odvezu u grad Perejaslav k prepodobnome radi isceljenja. Kada on beše već na putu, srete ga demon u obliku monaha i kaza za sebe da je iz istoga manastira u kome se podvizava i sveti Nikita. Knez ga upita za prepodobnog Nikitu, a demon reče da je on – varalica. To silno ožalosti kneza. Kroz neko vreme taj isti demon, samo u drugom obličju, ponovo srete kneza na putu i reče mu: Uzalud mučiš sebe, kneže, prevaljujući tako dugačak put.
Kada knez stiže na kilometar pred manastir, gde boravljaše prepodobni, on naredi da mu postave šator da se odmori od puta; i posla u manastir jednog od svojih bojara da izvesti prepodobnog o svom dolasku. Tada onaj isti demon, prerušen u monaha slepog na jedno oko i sa lopatom u rukama, srete kneževog izaslanika i saopšti mu da je prepodobni umro i da ga je on već sahranio. Shvativši prevaru, bojarin zapreti demonu svetiteljevom molitvom, i demon ostade kao ukopan na mestu gde stajaše. Tada bojarin priđe k stubu svetoga Nikite i obavesti ga da je knez stigao i ispriča mu za tešku bolest njegovu. Svetitelj onda posla knezu svoj štap. Uzevši taj štap u svoju ruku, blagoverni knez Mihail stade na noge potpuno zdrav i peške dođe k stubu prepodobnoga, uze blagoslov od njega, i ispriča mu sve o demonskom iskušenju koje ga snađe za vreme puta. Tada prepodobni zapreti demonu imenom Božjim i naredi mu javno pred svima da tri sata nepomično stoji kraj njegovog stuba, posle čega se demon zakle da nikada više neće činiti zla ljudima, i odmah iščeze. Pošto dobi isceljenje, blagoverni knez Mihail svesrdno zablagodari Bogu i svetome starcu i, bogato obdarivši manastir, vrati se u svoj grad.
Tako sveti otac naš Nikita, stojeći na stubu svom i neprestano uznoseći molitve Bogu, davaše isceljenje svima koji dolažahu k njemu radi izlečenja od svojih neduga.
Jedne noći dođoše k prepodobnom Nikiti njegovi srodnici sa molbom da se pomoli Bogu za njih. I ugledavši na njemu teške verige, koje se dugim trenjem o telo behu očistile i blistahu, pomisliše da su srebrne. Pomračeni đavolovim nagovorom, oni se dogovoriše da svetitelja ubiju. I došavši k stubu, skinuše krov sa njega, uđoše u njega, i silom razlučiše dušu svetiteljevu od tela njegova.[17] Zatim uzeše verige, umotaše ih u neko grubo sukno, pa pobegoše. Pred jutarnje bogosluženje paraeklisiarh[18] po običaju svom dođe k stubu prepodobnoga da uzme blagoslov od njega, pa ugledavši da je krov sa stuba skinut, pohita k igumanu i obavesti ga o tome. Tada dođoše k stubu i nađoše telo prepodobnoga još toplo, pri čemu iz njega ishođaše divan miris. Uzevši ga pobožno iz stuba, oni ga uz kađenje i pojanje psalmove svečano sahraniše u crkvi svetog mučenika Nikite, s desne strane blizu oltara. Pri tome svi bolesnici koji se tu zatekoše, dobiše isceljenje.
A pokvarene ubice prepodobnoga, bežeći sa ukradenim verigama, brzo stigoše do reke Volge. Tu odmotaše sukno, pa videvši da su tri česna krsta i teške verige – od gvožđa, samo se dugim trenjem očistili te blistaju, baciše ih u reku kod grada Jaroslava blizu manastira svetog apostola Petra. Prve noći posle toga jedan monah toga manastira, po imenu Simeon, ugleda na tom mestu nedaleko od obale tri stuba koji jako sijahu. Oni se protezahu od zemlje do neba i puštahu iz sebe svetlosne zrake. Monah to ispriča arhimandritu svoga manastira, a ovaj obavesti gradonačelnika. I oni, praćeni mnoštvom naroda, uputiše se na to mesto, i nađoše česne verige prepodobnoga koje kao neko suvo drvo plivahu na čudesan način po površini vode. Uzevši ih sa strahopoštovanjem, oni ih uz pojanje psalama poneše u grad. Na putu sretoše hromoga koji se vukao po zemlji, oseniše ga onim krstovima što behu na verigama, i on odmah stade na noge potpuno zdrav. Osim toga, i mnogi drugi bolesnici koji su patili od raznih bolesti, dobiše isceljenje od veriga prepodobnoga. Posle izvesnog vremena prepodobni Nikita javi se gorespomenutom monahu Simeonu i reče mu: Neka ovaj česni znak mojih podviga bude skoro prenesen otuda i položen na moj grob.
Posle toga verige prepodobnoga biše svečano prenesene iz grada Jaroslava u grad Perejaslav i položene na česni grob njegov. Svima koji dolaze sa verom one daju mnoga isceljenja u slavu Hrista Boga.
 
SPOMEN SVETIH MUČENICA MARKIJANE, PALADIJE I SUZANE
 
Postradale sa svetim mučenikom Meletijem1.
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA KALINIKA I HRISTIJANA
 
Deca, postradala sa svetim mučenikom Meletijem[19].
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA FISTA, MARKELA, MELETIJA,
SERGIJA, MARKELINA, JOVANA, FILIKSA, FOTINA,
TEODORISKA, MERKURIJA, STEFANA, SERAPIONA I DIDIMA
 
Postradali sa svetim mučenikom Meletijem[20].
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG KIRIJAKA MONAHA
 
Hram iz 15. veka njemu posvećen i njegov grob nalaze se u selu Evrihu blizu Levkosije (= Nikozije) na Kipru, gde se i vrši njegov sveti spomen u ovaj dan.
 


 
NAPOMENE:

  1. Poznato je nekoliko gradova sa imenom Edesa. Ovde se verovatno podrazumeva Edesa (sada Urfa) u severnom delu Mesopotamije.
  2. Reč je o Antiohiji Sirijskoj.
  3. Justinijai I (Veliki) carovao od 527. do 565. godine.
  4. Spomen njihov praznuje se 9. marta.
  5. Hozroj na persijskom znači uopšte car. Taj se naziv stavljao uz ime ovog ili onog cara. U danom slučaju podrazumeva se Hozroj I Anuširvan, koji je vladao od 531. do 579. god. Njegov unuk Hozroj II Parvez (od 590. do 628. god.) zauze Jerusalim 614. god. za vreme rata sa grčkim carem Fokom, i odnese u Persiju životvorno drvo Krsta Gospodnjeg. Ono bi vraćeno 628. god., kada naslednik Hozroja II Siroes zaključi mir sa grčkim carem Iraklijem.
  6. Divna gora nalazila se u trouglu triju gradova: Antiohije, Selevkije i Rose. Manastir svetog Simeona video se iz Selevkije i bio udaljen od Antiohije 16 kilometara.
  7. Jefrem patrijarhovao od 527. do 545. god.
  8. Domn II patrijarhovao od 546. do 560. god.
  9. Stratilat znači vojvoda, vojni starešina.
  10. Galatija se nalazila skoro u centru Maloazijskog poluostrva. Na severu se graničila Paflagonijom, na zapadu Vitinijom i Frigijom, na jugu Likaonijom i Kapadokijom, na istoku Pontom.
  11. Igemon Maksimijan ili Maksim bio najpre upravitelj Egipta, a zatim ga Antonin poslao u Galatiju da goni hrišćane.
  12. Grad se taj zvao Tavija; nalazio se u istočnoj Galatiji, blizu granice s Pontom.
  13. Komit – carski telohranitelj, skupljač poreza za carsku kasu, gradonačelnik; ali ovde se podrazumevaju vojni tribuni, tojest gradonačelnici.
  14. Sveti Meletije i ostali s njim postradali za Hrista u II stoleću.
  15. Sada – sreski grad u Vladimirskoj guberniji.
  16. Knez Mihail – sin kneza černjigovskog Vsevoloda. Ovo se isceljenje dogodilo 1186. godine.
  17. To se dogodilo 24. maja 1186. god.
  18. Kandilopalitelj u manastiru, crkvenjak.
  19. Videti o njima pod današnjim danom: Spomen svetog mučenika Meletija Stratilata; i: Spomen svetog mučenika Serapiona.
  20. Videti o njima pod današnjim danom: Spomen svetog mučenika Meletija Stratilata; i: Spomen svetog mučenika Serapiona.

Jedan komentar

  1. Slava Bogu na ovom sajtu i hvala svima koji su se potrudili da stave žitija svetih ovde. Sad možemo bilo gde da ih čitamo:). Jako radosna vest. Bilo bi dobro da neko prevede i ns Engleski.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *