NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » ŽITIJA SVETIH ZA MAJ

ŽITIJA SVETIH ZA MAJ

 

ŽITIJA SVETIH
 
23. MAJ
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
MIHAILA ISPOVEDNIKA, EPISKOPA SINADSKOG[1]
 
Ovaj sveti Mihail, kao što je nosio ime Prvonačelnika nebeskih Sila, tako je i savršen anđelski život provodio devstvenom čistotom i ostalim vrlinama. On od ranog detinjstva posveti sebe na službu Bogu, i u mladim godinama se zamonaši zajedno sa svetim Teofilaktom Nikomidijskim u dane svjatješjeg patrijarha Tarasija, koji ih obojicu i posla u manastir na obali Crnoga mora. Podvizavajući se tamo u monaškim trudovima, oni obojica veoma uspevahu u vrlinama, i molitve njihove stekoše veliku silu pred Bogom.
Jednom u vreme žetve beše silna žega i mnogi bez vode iznemogavahu od žeđi; ova dva svetitelja se pomoliše Bogu i učiniše te suv bakarni sud stade točiti vodu u dovoljnoj količini. Jer Gospod ispunjuje volju onih koji Ga se boje i uslišava molitve njihove. Ovo čudo potseća na dva čuda: prvo, na čudo u pustinji kada Bog žednome Izrailju izvede vodu iz kamena, i drugo – kada Bog radi Samsona, koji je umirao od žeđi, učini te poteče voda iz suve magareće čeljusti.
Videći tako vrlinski život ovih prepodobnih otaca, koji sijahu kao zvezde na nebu, svjatjejši patrijarh Tarasije nađe da su oni dostojni visokog arhijerejskog čina. Stoga, blaženog Teofilakta on postavi za mitropolita nikomidijskog, a svetog Mihaila – za episkopa grada Sinada. I obojica dobro pasijahu stado Hristovo rečju i primerom svoga života.
A kada zatim svjatjejši Tarasije ode iz ovog života, i na patrijaršiski presto carigradski dođe sveti Nikifor, opet nastade bura ikonoborne jeresi, koja beše osuđena na Sedmom Vaseljenskom Saboru svetih Otaca. Jer zločestivi car Lav Jermenin, zarazivši se tom jeresi, podiže gonjenje na Crkvu Hristovu, odbacujući svete ikone i nazivajući ih idolima, a njihove poklonike na razne načnne mučeći i ubijajući. Pre svega on otera svjatjejšeg patrijarha Nikifora i ostale pravoslavne arhijereje sa njihovih prestola, a mesto njih dovede svoje jednomišljenike – jeretike; i zacari se mrzost opustošenja na svetim mestima.
Tada se sveti Mihail pokaza revnosnim ispovednikom pravoslavne vere i izobličiteljem jeretičkog zloverja. Krepljen i umudrivan blagodaću Svetoga Duha, on ukroti zlorečje bogoprotivnika i zapuši usta jeretika koja su rigala hule na božanske ikone. A zveroimeni car Lav, ne podnoseći slobodno i neustrašivo izobličavanje jeretičke zablude, od strane svetitelja Hristovog, on ga izvede na istjazanje pred svoj nepravedni sud. No sveti Mihail, ne plašeći se muka, junački zastupaše svoja ubeđenja, i neustrašivo reče caru: Ja poštujem svete ikone Spasitelja mog Isusa Hrista i Prečiste Djeve, Matere Njegove, i ostalih svetitelja, i klanjam im se, a tvoje naređenje prezirem i ne smatram nizašta.
Postiđen, Lav se ispuni zverske jarosti, i osudi ispovednika Hristovog na izgnanstvo. Gonjen iz jednog mesta u drugo, svetitelj Božji pretrpe mnoge gorke muke i zlostavljanja, dok ne dostiže nebeska prostranstva i ne dobi večni pokoj. Tako završivši dobro tečenje, on se ukrasi dvostrukim vencem: kao arhijerej pridruži se Arhijerejima, i kao mučenik – Mučenicima, u slavi Hrista Boga našeg.
Sveti ispovednik prestavi se 818. godine.
 
STRADANJE SVETOG PREPODOBNOMUČENIKA MIHAILA CRNORIZCA
 
Sveti mučenik Mihail beše iz grada Edese[2], sin hrišćanskih roditelja. Posle njihove smrti on svoje imanje razdade siromasima, i ode u Jerusalim da obiđe sveta mesta. U to vreme Jerusalim beše pod Agarjanima – muslimanima. Pošto se pokloni svetim mestima, Mihail ode u lavru svetog Save Osvećenog, i tu postade monah – crnorizac.
Posle nekog vremena učitelj ga njegov posla u Jerusalim da proda rukodelje. Tamo ga srete škopac agarjanske carice Seide, koji ga uze sa sobom i privede k svojoj carici, pošto sasudi koje je on prodavao behu vrlo lepi i odlično izrađeni. Ugledavši mladog, lepog, monaha, samo suvog od posta, carica se oduševi njime i stade ga navoditi na preljubu, govoreći: Ti samo ugađaj meni, i, ako si bolestan, ja ću te izlečiti. Na to joj blaženi Mihail odgovori: Ja bol bolujem zbog svojih grehova, a sluga sam Gospoda mog Isusa Hrista, i neću da slušam tebe. No carica ga primoravaše na greh, kao nekada u Misiru Pentefrijeva žena prekrasnog Josifa, ali celomudreni, devstveni Mihail odbijaše to, govoreći: Meni je nemoguće da to učinim, jer sam monah i dao sam zavet Bogu da ću do kraja života očuvati čistotu moga tela neporočnom.
Kada pogana žena vide da ni na koji način ne može da devstvenog monaha navede na telesni greh, ona se ispuni stida i gneva, pa naredi da ga štapovima biju. Zatim posla k caru, koji se nalazio nedaleko od Jerusalima, vezanog monaha kao hulitelja njihove vere. Ispitavši Mihaila, car naredi da ga odvežu, i predlagaše mu da primi Muhamedovu veru. A sveti crnorizac odgovori: Nemoguće mi je ostaviti Boga mog i poći za demonom. Car ga stade sablažnjavati zavodljivim ponudama, rekavši mu: Išti u mene što hoćeš, i ti ćeš carovati sa mnom. Na to mu sveti inok reče: Molim te za jedno od troga: ili me pusti k mome starcu, ili se krsti u ime Boga mog, ili me mačem tvojim pošalji ka Hristu, Bogu mome.
Tada car naredi da se monahu da čaša smrtonosnog otrova. Sveti monah ispi otrov, ali mu on ništa ne naškodi, po reči Hristovoj u Evanđelju: Ako i smrtno što popiju, neće im naškoditi (Mk. 16, 18). Posramljen, car naredi da se sluzi Hristovom otseče glava usred Jerusalima.
Monasi obitelji svetog Save Osvećenog uzeše telo svetog mučenika, odnesoše u svoju lavru, i česno položiše svetog prepodobnomučenika Mihaila sa svetim ocima, slaveći Hrista Boga.
Postrada sveti Mihail za Hrista i proslavi se u devetom stoleću.
 
ŽITIJE PREPODOBNE MATERE NAŠE EFROSINIJE,
IGUMANIJE POLOCKE
 
U gradu Polocku življaše knez, po imenu Vseslav[3]; on imađaše sina Georgija, od koga se rodi ova blažena Efrosinija. Pre monaštva ona se zvala Predislava. Od malena ona se naučila pismenosti, i usrdno je izučavala Sveto Pismo i druge svete knjige. Pomoću toga ona se nauči strahu Božjem i toploj ljubavi k Bogu, Sazdatelju svome.
Predislava beše vrlo lepa. I kad napuni dvanaest godina stadoše je mnogi slavni knezovi prositi od njenog oca za svoje sinove[4]. Ali ona nipošto ne pristajaše da se uda za zemaljskog smrtnog muža, pošto beše obručila sebe Besmrtnom Ženiku, Gospodu Isusu Hristu, i sav um svoj prenela u ljubav božansku. No otac njen odluči da je, i protiv njene volje, uda za jednog divnog mladića, kneževog sina. Kada saznade za to, Predislava ode tajno u ženski manastir k prepodobnoj igumaniji kneginji Romani i moljaše je da je postriže u sveti monaški obraz. No prepodobna Romana dugo ne pristajaše na to, jedno – što Predislava beše veoma mlada, a drugo – bojaše se njenog oca. I savetovaše joj da tako mlada i lepa stupi u svetovni život. Zatim, uvidevši da Predislava ima veliku ljubav prema Gospodu Hristu i nepokolebljivu želju da devstvo svoje sačuva radi Nebeskog Carstva, prepodobna Romana naredi svešteniku svoje obitelji da Predislavu obuče u sveti monaški anđelski obraz, i dade joj ime Efrosinija.
Kada o tome saznadoše Efrosinijini roditelji, velika ih tuga i žalost obuzeše, i oni odmah požuriše u manastir. A kad tamo ugledaše svoju kćer u monaškom obrazu, stadoše silno plakati i ridati. No blažena Efrosinija, ne uznemirujući se roditeljskim suzama, savetovaše im da ne plaču nego da se raduju što im je kćer zaručena Nebeskom Caru.
U manastiru prepodobna Efrosinija sa ostalim crnorizicama provođaše vreme u postu i molitvama i u svima manastirskim poslovima, potčinjavajući se svima sa velikim smirenjem. A posle izvesnog vremena prepodobna Efrosinija moli episkopa polockog Iliju da joj dopusti da se nastani u odaji u tremu saborne crkve polocke Svete Sofije (postupajući na ovaj način, blažena Efrosinija se ugledala na drevne jerusalimske devojke, među kojima je bila i Presveta Djeva Bogorodica, koje su živele pri Solomonovom hramu u naročitim odajama za to udešenim). Episkop, videći njeno sličnoangelno življenje i serafimsku ljubav k Bogu, ne usprotivi se dobroj želji srca njenog. I obitavaše sveta Efrosinija, kao anđeo Božji, zatvorivši se u odaji pri crkvi, neprestano dan i noć moleći se i slavoslaveći Boga. A u vreme slobodno od molitve, ona prepisivaše knjige, i davaše te ih prodavahu, i što za njih dobijaše, to razdavaše sirotinji.
Pošto se blažena Efrosinija dugo vremena podvizavala pri crkvi svete Sofije, jedne noći ona vide u snu anđela Božjeg, koji je uze za ruku, izvede van grada na mesto zvano Seljce, gde beše metoh svete Sofije i mala drvena crkvica, i reče joj: Ti treba da obitavaš ovde, jer Bog hoće da na ovom mestu preko tebe uputi mnoge na spasenje.
Ovo viđenje prepodobnoj Efrosiniji bi ne jedanput, nego se ponovi i drugi put i treći put. Prepodobna se čuđaše i beše u nedoumici odnosno viđenja, i blagodaraše Boga što ju je udostojio takvog viđenja. No, povinujući se volji Gospodnjoj, ona govoraše: Gotovo je srce moje, Bože, gotovo je srce moje!
Anđeo se javi i episkopu u viđenju, i reče mu: Vodi sluškinju Gospodnju Efrosiniju k crkvi Spasiteljevoj što je u Seljcu, i nastani je pri toj crkvi, da bi tamo bio manastir za device posvećene Bogu, koje Bog hoće da spase preko ove sluškinje svoje. Njene molitve kao miro uzlaze k Bogu, i na njoj počiva Duh Sveti kao kruna na glavi carevoj; i kao što sunce sija u vaseljeni, tako život njen zasija pred anđelima Božjim.
Probudivši se iz sna, episkop ode k prepodobnoj Efrosiniji i saopšti joj volju Gospodnju. A i ona ispriča episkopu o svom viđenju. I oboje zablagodariše Bogu.
Zatim episkop pozva kneza Borisa, strica Efrosinijinog, i kneza Georgija, oca njenog, i mnoge bojare i ugledne ljude, i ispričavši im o viđenju, reče: Evo ja u vašem prisustvu dajem Efrosiniji mesto svetoga Spasa u Seljcu, da tamo bude ženski manastir. Neka joj niko ne čini smetnje u tome i neka joj ne dira ono što joj ja dadoh – i svi pristadoše na episkopov predlog.
Posle toga odvedoše svetu Efrosiniju u Seljce, smestiše je pri crkvi Spasiteljevoj, i sagradiše manastir za devojke koje žele da u čistoti služe Gospodu Hristu. I prepodobna Efrosinija postade nastavnica i predvodnica ka spasenju mnogim devojkama koje se odricahu sveta i uzimahu na se monaški čin. Gledajući na vrlinski život blažene Efrosinije kao na obrazac, sve se devojke veoma korišćahu i potsticahu na bogougodne podvige.
Posle nekog vremena prepodobna Efrosinija posla svome ocu ovakvu poruku: Pusti k meni sestru moju Gradislavu, da je naučim svetim knjigama. – Otac pusti Gradislavu. Sveta Efrosinija nauči svoju mlađu sestru čitanju knjiga i, poučivši je mnogim dušespasonosnim razgovorima, ona je unevesti Hristu, jer je zamonaši i dade joj ime Evdokija. Pošto prođe dosta vremena, otac Efrosinijin posla k njoj ovakvu poruku: Pusti nam sestru svoju. A Efrosinija mu odgovori: Neka ostane kod mene još neko vreme, pošto nije sasvim dobro izučila Sveto Pismo.
Ali roditelji Efrosinijini ubrzo saznadoše za postriženje i druge kćeri svoje. To im udvostruči tugu, i oni dođoše u manastir, i govorahu svetoj Efrosiniji sa gnevom i bolom: O, čedo naše! šta to uradi s nama? Dodala si nam tugu, i žalost na žalost! Zar ti ne beše dosta što nas ti ostavi, pa nam na prevaru ote i drugo milo čedo naše? Radi toga li vas rodismo, radi toga li vas odgajismo, da se pre smrti kao mrtve zatvorite u grobu, u tim crnim rizama, da se zaključate u manastirskom zatvoru, i nas lišite uteha koje smo očekivali od vas? – Prepodobna Efrosinija im onda govori dušespasonosne reči iz Božanstvenih Knjiga, i uteši ih donekle. I oni se vratiše svome domu, razblažujući svoju prirodnu roditeljsku tugu duhovnom radošću.
Ubrzo potom k prepodobnoj Efrosiniji dođe njena rođaka kneginja Zvenislava, kći njenog strica kneza Borisa, i donese sve svoje skupocene haljine i nakite, spremljene za udadbu, i reče blaženoj Efrosiniji: Gospođo i sestro moja, sve krasote ovoga sveta smatram ništavnim, a ove ukrase spremljene za brak dajem crkvi Spasiteljevoj, i sama želim obručiti se s Njime u duhovni brak i podkloniti glavu moju pod Njegov blagi i laki jaram. – Prepodobna Efrosinija primi je s radošću, i odmah je postriže, i dade joj ime Evpraksija. I podvižnice provođahu zajedno u pošćenjima i svunoćnim molitvama, jednodušno služeći Gospodu u svetosti i pravdi.
Videći da se iz dana u dan umnožavaju sestre i obitelj proširuje, prepodobna Efrosinija namisli da zida od kamena crkvu u ime Spasitelja. Njeno usrđe, uz Božju pomoć, bi krunisano uspehom: za godinu dana bi sazidana prekrasna crkva od kamena. Nadzornik u tome poslu beše jedan znamenit čovek, po imenu Jovan. On je mnogo puta noću u snu čuo glas koji mu je govorio: Jovane, ustani i idi te radi na zidanju hrama u čast Svedržitelja! – Kad mu taj glas dodija, on se jednoga dana diže i dođe k prepodobnoj igumaniji: Ti li to šalješ za mnom da me primoravaju na posao? A Efrosinija, shvativši da je taj glas ne od ljudi nego od Boga, odgovori Jovanu: Iako ja nisam slala da te bude i primoravaju na posao, ipak poslušaj glas koji te poziva na rabotu, i brzo se prihvati posla, jer je ovo delo Božje.
Kada zidanje crkve beše pri kraju nedostadoše cigle. Tada se prepodobna pomoli Bogu, govoreći: Hvala Ti, Gospode čovekoljubivi, Bože svesilni, Ti si nam darovao veće, molim se Tvojoj dobroti, podaj nam i ono što je manje, da bismo dovršili crkvu koju zidamo u slavu presvetog imena Tvog.
Sutradan izjutra, po dejstvu sile Božje, zidari nađoše peć punu pečenih cigala, i već ostinulih, i to veoma čvrstih. Ove cigle behu napravljene nevidljivom rukom, i to samo za jednu noć. I ispuni se radošću prepodobna, i svi proslaviše Boga. I tako crkva bi dovršena. Posle toga dođe tamo radi osvećenja crkve episkop sa klirom i sa knezovima, i svi građani. Svi radosno otpraznovaše osvećenje crkve. A prepodobna Efrosinija pade ničice u crkvi, i sa suzama se moljaše Bogu govoreći: Ti Gospode srceznalče, Bože Svedržitelju, pogledaj na ovaj hram, podignut u ime Tvoje, kao što si nekada pogledao na hram Solomonov; pogledaj i na duhovno stado, sabrano pri hramu Tvom. Budi milostiv prema nama koje Ti služimo pri ovom svetom hramu, i pružaj nam pomoć, da bismo uspešno nosile jaram Tvoj koji smo uzele na sebe i išle za Tobom, Ženikom našim. Ti sam čuvaj ovaj tor duhovnih ovaca Tvojih, i budi nam Pastir, i Vratar, i Stražar, da ne bi ni jedna od nas bila ugrabljena vukom pogubiteljem – đavolom. Ti, Gospode, budi nam oružje i odbrana, da ne dođe na nas zlo, i ne približi se muka telima našim, i ne pogubi nas sa bezakonjima našim. Mi svu nadu položismo u Tebe, jer si Ti Bog žalostiv i milostiv prema onima koji veruju u Tebe; i mi ćemo Tebi uznositi slavu do poslednjeg daha našeg.
Prepodobna Efrosinija poučavaše sestre svoje, govoreći: Eto, ja vas okupih Gospoda radi, kao što kokoš skuplja piliće pod krila svoja; okupih vas kao ovce Božje na božanstvenu pašu: napasajte dakle sebe u zapovestima Gospodnjim, i rastite kroz vrline iz sile u silu, da bi se i ja s radošću a ne s uzdisanjem trudila oko spasenja vašeg i učila vas, i da bih se veselila duhom videći duhovne plodove trudova vaših. Eto, staram se da pomoću tolikih pouka posejem reči Božje po srcima vašim, ali njive srca vaših kao da stoje na istom – ne rastu u vrlinama, a vreme žetve se približuje, i lopata je već na gumnu i ona će odvojiti kukolj od pšenice. Bojim se, sestre moje, da se među vama ne nađe kukolj, i vi budete predane ognju neugasivom. Postarajte se, molim vas, postarajte se, sestre moje, da se sačuvate od kukolja greha, da biste izbegle oganj neugasivi. Načinite od sebe čistu pšenicu Hristovu; sameljite sebe u vodenici smirenja podvižničkim trudovima svojim, čistotom, ljubavlju i molitvama, da biste postale hleb sladak Bogu.
Tako blažena Efrosinija, kao čedoljubiva mati, poučavaše duhovnu decu svoju. I blagodareći poukama njenim i molitvama njenim sve monahinje napredovahu u podvizima duhovnim i postajahu izabrani sasudi Svetoga Duha.
Prepodobna Efrosinija podiže i drugu crkvu od kamena u čast i slavu Presvete Bogorodice. Ukrasivši je ikonama i svim ostalim blagoljepijem, ona je predade monasima, pa im i manastir podiže pored crkve.
Prepodobna Efrosinija zažele da vidi i ima u svojoj obitelji ikonu Presvete Bogorodice, zvanu Odigitrija (= Putevoditeljka), – naime, jednu od onih ikona koju sveti apostol i evanđelist Luka izradi još za života Prečiste Bogomatere. Jer prepodobna beše čula da se tri ikone Presvete Bogorodice, izrađene svetim Lukom, nalaze: jedna u Jerusalimu, druga u Carigradu, treća u Efesu. Pomolivši se Bogu sa suzama da joj ispuni želju, ona posla slugu svoje obitelji Mihaila u Carigrad k blagočestivom caru Manuilu[5] i k svjatjejšem patrijarhu Luki[6] sa mnogim darovima i velikim molbama, moleći ih da joj pošalju jednu od tih triju ikona Presvete Bogorodšde, i to onu što je u Efesu. Car i patrijarh, osetivši veliku ljubav i usrđe blažene Efrosinije prema Bogu i Prečistoj Majci Božjoj, rešiše da joj ispune molbu, i poslaše u Aziju, te iz Efesa doneše u Carigrad čudesnu ikonu Presvete Bogorodice. Predavši ikonu sluzi Mihailu, car i patrijarh mu dadoše i pismo svoje za prepodobnu Efrosiniju, u kome hvaljahu sluškinju Hristovu, i patrijarh joj šiljaše svoj blagoslov. Dobivši željenu ikonu, blažena Efrosinija se ispuni neiskazane radosti, i uznese veliku blagodarnost Gospodu Hristu i Njegovoj Prečistoj Materi, i postavi je u svojoj obitelji u crkvi svetoga Spasa, ukrasivši je zlatom i dragim kamenjem.
Poele smrti svojih roditelja, i posle mnogoljetnog monahovanja svog prepodobna Efrosinija zažele da vidi sveta mesta u Jerusalimu i da se pokloni živonosnom grobu Hristovom, a mišljaše da tamo i život svoj završi; i o tome se usrdno Bogu moljaše. Saznavši za njenu nameru, duhovne i svetovne vlasti se veoma ožalostiše, i došavši k njoj moljahu je sa suzama da ne ostavlja otadžbinu svoju. Blažena ih mudrim i dušekorisnim rečima tešaše kao mater decu svoju. Između ostalih dođe kod nje i njen ljubljeni brat Vjačeslav sa svojom suprugom i decom. Poklonivši joj se, on joj sa suzama govoraše: Gospođo, sestro i mati moja, zašto hoćeš da nas napustiš, svetlosti očiju mojih i upraviteljko duše moje? A svetiteljka mu odgovaraše: Ja neću da vas napustim, nego hoću da se na svetim mestima pomolim Gospodu za sebe i za vas.
Kada blažena Efrosinija završi duhovni razgovor sa bratom svojim, knezom Vjačeslavom, ona mu naredi da dve kćeri svoje Kiriniju i Olgu, ostavi kod sestre svoje Evdokije. Jer blažena Efrosinija imađaše takav duhovni dar, da čim na koga pogleda, odmah je doznavala ima li u njemu duha vrlinskog i može li biti izabrani sasud Bogu. Tako ona provide da će ove dve devojčice, njene bratanice, svojim vrlinskim životom ugoditi Hristu.
Kada knez Vjačeslav ode od Efrosinije, ona reče njegovim kćerima: Hoću da vas obručim Besmrtnom Ženiku i da vas uvedem u dvore Njegovog Carstva. – A devojčice, ushićene bogonadahnutim rečima njenim, pripadoše joj k nogama i rekoše: Neka bude volja Gospodnja! I neka nas tvoja sveta molitva ustroji kako hoće! – A Efrosinija, radujući se duhom zbog dobrog nastrojenja ovih devojčica, davaše im dušekorisne pouke i razvijaše u srcima njihovim ljubav Hristovu.
Zatim, posle izvesnog vremena, prepodobna Efrosinija pozva k sebi svoga brata Vjačeslava i reče: Hoću decu tvoju da postrižem u monaštvo, da budu neveste Hristove. – Ove reči uznemiriše kneza Vjačeslava, i on reče: Gospođo mati naša, šta si to namislila da uradiš sa mnom? Ti hoćeš dva plača da dometneš duši mojoj: prvo, da plačem što nas ti ostavljaš i odlaziš u daleku zemlju; i drugo, da plačem zbog dece svoje, jer sam lišen utehe njihove. – A kneginja Vjačeslavova, mati tih devojčica, još se više kidaše nego muž njen, i silno plakaše i ridaše. Ali se ipak ne mogahu suprotstaviti volji prepodobne Efrosinije, pošto njene reči smatrahu kao reči samoga Hrista, i znađahu tačno da je ona istinita sluškinja Hristova i da u njoj živi Duh Sveti. Posle toga blažena Efrosinija zamoli tamošnjeg episkopa Dionisija da dođe u njen manastir, da devojčice uvede u Crkvu i postriže ih. Pri tome Kiriniji bi dato ime Agatija, a Olgi Jevtimija. I blagoslovi ih episkop blagoslovom svetih otaca i matera koji od pamtiveka ugodiše Bogu.
Zatim, posle kratkog vremena, blažena Efrosinija predade obitelj svoju sestri svojoj Evdokiji i, celivavši sve, ona se pomoli Bogu, i uzdajući se u Njega, ona krenu za Jerusalim, ispraćena daleko od svih gorko uplakanih. Sa sobom povede svog drugog brata Davida i rođaku Evpraksiju, i dođe najpre u Carigrad. Tu bi česno primljena od cara i patrijarha. I pošto se pokloni svetim crkvama i mnogim moštima svetih ona otputova za Jerusalim. Stigavši u Jerusalim, ona se pokloni živonosnom grobu Hristovom i postavi na njemu zlatno kandilo. I mnogo darova podari crkvi jerusalimskoj i patrijarhu. Obiđe blažena Efrosinija i sva sveta mesta u okolini Jerusalima, sa velikim umilenjem klanjajući se svuda i moleći se. I nastani se u manastiru, zvanom Ruski, pri crkvi Presvete Bogorodice. Zatim došavši ponovo na grob Gospodnji, ona se stade sa suzama i svesrdnim uzdasima moliti, govoreći: Gospode Isuse Hriste, Sine Božji, rođeni od Presvete Prisnodjeve Marije radi spasenja našeg, Ti si rekao: Ištite, i daće vam se (Mt. 7, 7). Blagodarim samilosnoj dobroti Tvojoj, što ja grešna dobih ono što iskah u Tebe: udostojih se videti ova sveta mesta, koja si Ti osvetio prečistim nogama Tvojim; udostojih se celivati sveti grob Tvoj, u kome si počivao prečistim telom Tvojim, primivši smrt radi nas. No još jedan dar, o preblagi Gospode, ištem od Tebe: udostoji me da skončam u ovim svetim mestima; ne prezri smirenu molitvu moju, Sazdatelju moj! primi duh moj u ovom svetom gradu Tvom, i nastani me sa onima koji su ugodili Tebi, u naručju Avraamovom.
Pomolivši se tako, sveta Efrosinija ode u gorespomenutu crkvu, pri kojoj obitavaše. Tu ona pade u telesni nedug, i leže na odar bolesnički, rekavši: Hvala Ti, Gospode moj Isuse Hriste, što si i u ovome poslušao mene, nedostojnu sluškinju Tvoju, i učinio sa mnom kako si hteo.
Željaše blažena Efrosinija da bude i na Jordanu, ali već ne beše u stanju zbog bolesti svoje. Stoga isprati na Jordan brata svog Davida i Evpraksiju. Vrativši se otuda, oni joj doneše vode jordanske. Blažena primi tu vodu sa velikom radošću i blagodarnošću. I pi od nje, i okrepi njome celo telo svoje. Zatim, legavši na odar, reče: Blagosloven Bog koji prosvećuje i osvećuje svakoga čoveka koji dolazi na svet.
U toku te bolesti prepodobnoj se javi Anđeo i izvesti je od Boga o blaženoj končini njenoj, i o pokoju koji joj je pripremljen. I veseljaše se dušom prepodobna o Bogu Spasitelju svom, hvaleći i blagodareći Njegovu dobrotu. Onda posla u lavru svetog Save Osvećenog, moleći arhimandrita i bratiju da dopuste da bude sahranjena u njihovoj obitelji. Oni odgovoriše: Mi imamo zapovest od svetog oca našeg Save, da nikada ne sahranjujemo žene u obitelji njegovoj. Ima Teodosijev opštežićni manastir Presvete Bogorodice. Tamo počivaju mnoge svete žene. Tamo počiva i mati svetoga Save, i mati svetoga Teodosija, i mati svetih Besrebrnika Teodotija, i mnoge druge. Stoga dolikuje da tamo bude sahranjena i bogougodna Efrosinija.
Čuvši takav odgovor, prepodobna Efrosinija zablagodari Bogu što će telo njeno biti položeno zajedno sa moštima svetih žena, i odmah posla molbu u obitelj svetog Teodosija da joj se dodeli mesto za pogreb. Monasi te obitelji odrediše mesto u paperti, i tu bi spremljen grob za svetu Efrosiniju.
Pošto bolova dvadeset i četiri dana, i približi se končini, prepodobna Efrosinija pozva prezvitera, pričesti se Božanskim Tajnama, i moleći se predade svoju svetu dušu u ruke Božje, 23. maja 1173. godine. Sveto telo njeno bi česno položeno u obitelji prepodobnog Teodosija u paperti crkve Presvete Bogorodice. A brat njen David i srodnica Evpraksija vratiše se u svoju zemlju, u grad Polock, i doneše vest o blaženoj končini i česnom pogrebenju prepodobne Efrosinije. Oplakavši končinu blažene Efrosinije svi, ustanoviše da se njen spomen praznuje svake godine u slavu Boga Oca i Sina i Svetoga Duha, hvaljenog i proslavljenog od svekolike tvari, sada i uvek i kroza sve vekove, amin.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG PAISIJA GALIČKOG
 
Podvizavao se kao monah preko 70 godina; bio arhimandrit Galičkog Nikolajevskog manastira, koji se po njemu počeo nazivati Paisijevim. Upokojio se u dubokoj starosti, u drugoj polovini petnaestog veka. Svete mošti njegove počivaju u Uspenskoj crkvi Paisijeve obitelji.
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA SALONA (ILI SARONA)
 
Postradao za Hrista mačem posečen. Bio rodom rimljanin.
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA SELEVKA
 
Za veru svoju u Hrista pretesterisan; i tako postradao.
 
SPOMEN SVETE MIRONOSICE MARIJE KLEOPOVE
 
Beše pri stradanju Gospodnjem kod krsta i sa ostalim svetim ženama mironosicama došla je na grob Hristov sa mirisima. Prestavila se u miru.
 


 
NAPOMENE:

  1. Sinad – jedan od starih crnomorskih gradova.
  2. Ovaj grad nalazio se u starini u severnom kraju Mesopotamije.
  3. Vseslav Brjačislavič, sin Brjačislava Izjaslaviča, knezovao u Polocku od 1044. do 1101. godine.
  4. Rano udavanje bilo je obična pojava u drevnoj Rusiji.
  5. Car Manuil Komnen carovao od 1143. do 1180. godine.
  6. Luka Hrisoverg patrijarhovao od 1156. do 1169. godine.

Jedan komentar

  1. Slava Bogu na ovom sajtu i hvala svima koji su se potrudili da stave žitija svetih ovde. Sad možemo bilo gde da ih čitamo:). Jako radosna vest. Bilo bi dobro da neko prevede i ns Engleski.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *