NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » ŽITIJA SVETIH ZA MAJ

ŽITIJA SVETIH ZA MAJ

 

ŽITIJA SVETIH
 
18. MAJ
 
STRADANJE SVETOG MUČENIKA TEODOTA
I SVETIH MUČENICA SEDAM DEVOJAKA:
TEKUSE, ALEKSANDRE, KLAVDIJE, FAINE,
EFRASIJE, MATRONE I JULIJE
 
Pošto sam lično sam video mnoga dobra od svetog mučenika Teodota, – kaže opisatelj očevidac njegovog stradanja Nil, – ja smatram za dužnost da mu se i delima zahvalim na njegovoj ljubavi. No iako nisam sposoban da mu ni rečima ni delima odam dostojnu hvalu, ipak ću pokušati da to prema svojim moćima učinim. Jer smatram da je veoma potrebno, i korisno za bogoljupce, opisati od mladosti život svetog Teodota i istoriju njegovog stradanja. Neki govore za njega da je i on isprva živeo kao što živi većina ljudi, uživajući slasti ovoga sveta: oženio se zakonito, i držao gostionicu radi zarade; no potonjim mučeničkim podvigom svojim ukrasio i prvobitno življenje svoje. Ali, neka govori o njemu ko šta hoće, ja ću ispričati ono što sam očima svojim video, jer sam od početka živeo sa njim, i bio udostojavan njegovih svetih razgovora.
Još mnogo pre svog mučeničkog podviga, sveti Teodot pokaza mnoga dobra dela. Tako on, iako bejaše u zakonitom braku, u početku povede duhovnu borbu protivu telesnih požuda, potčinjavajući telo duhu, i ispunjavajući apostolsku reč: koji imaju žene biće kao oni koji nemaju (1 Kor. 7, 29). I u ovoj vrlini on pokaza toliki uspeh, da je i ostalima mogao biti učitelj čistote i celomudrija. On se ne podavaše sladostrašću ili kojoj drugoj nečistoj želji, nego upražnjavaše uzdržanje i post kao početak svakog dobra; i to mu beše kao štit u borbi. Umrtvljavanje tela on smatraše za nasladu koja dolikuje čoveku hrišćaninu; a želju za bogatstvom on pobeđivaše razdajući siromasima svu svoju imovinu. U njemu beše čudesno to, što on, iako gostioničar, obavljaše veliku duhovnu trgovinu, stičući Bogu duše ljudske. Jer on, pod vidom gostioničarstva, potajno apostolstvovaše kao neki episkop, svojim bogonadahnutim učenjem i poukama privodeći Crkvi Hristovoj neznabošce i Jevreje, i grešnike upućujući na pokajanje. Imađaše on i blagodat isceliteljsku: polaganjem svojih ruku i molitvom isceljivaše ljude od svih neizlečivih bolesti telesnih, a dušespasonosnom rečju vidaše duševne rane i neduge.
Sveti Teodot postrada na sledeći način. Neki namesnik carski Teotekn primi pod svoju upravu Ankiru galatijsku.[1] Beše to čovek silovit, ljut, krvoločan, uživao je u ubistvima i krvoproliću, skroz naskroz pokvaren, da se njegova pokvarenost ne može rečima ljudskim iskazati. Dobijajući namesničku vlast od cara Dioklecijana,[2] on obeća caru da će za kratko vreme sve hrišćane u Ankiri obratiti u mnogobožačku veru.
I stvarno, kada Teotekn stiže u Ankiru, sama vest o njegovom dolasku toliko uplaši hrišćane da se oni razbegoše i napuniše pustinje i gore. A Teotekn neprestano šiljaše glasnike jedne za drugima, koji svuda objavljivahu carevu zapovest: da se sve hrišćanske crkve potpuno poruše i sa zemljom sravne; i da se svi koji ispovedaju ime Hristovo, u okove stavljaju i u tamnice bacaju, i tamo čuvaju za mučenje, a da im se imovina oduzme i opljačka. Tada Crkva Hristova beše kao lađa usred besnih talasa, u opasnosti da potone, jer neznabožni idolopoklonici napadahu na hrišćanske domove, pljačkahu im sve, a ljude i žene, mladiće i devojke bestidno izvlačahu i odvlačahu jedne kod svojih poganih žrtvenika a druge – u okove i tamnice. Nemoguće je opisati one muke koje se u to vreme na Crkvu sručiše. Mnogi sveštenici pobegoše iz hramova Gospodnjih, ostavljajući dveri hramova otvorene; no i sami begunci ne nalažahu nigde mesta, gde bi se sakrili od opasnosti. Pošto hrišćanima beše opljačkana imovina, nastade glad, teža od svake muke. Tada mnogi od hrišćana koji se potucahu po pustinjama i skrivahu po gorama i pećinama, ne mogući da podnose glad, vraćahu se i predavahu u ruke neznabošcima, nadajući se na neku milost od njih. Teško beše to mučenje za sve hrišćanske izbeglice, naročito za one među njima koji su bili odgajeni u predovoljstvu i izobilju, jer sada behu primorani da jedu korenje i divlje zelje po pustinjama i gorama.
U to vreme blaženi Teodot se boraše da ispuni zapovesti Gospodnje, uzimajući na sebe velike trudove i izlažući sebe mnogim opasnostima. On je gostioničario, ne da bi zlato stekao, kao što neki govore za njega, nego da bi njegova gostionica bila sigurno sklonište i odmorište za gonjenu braću hrišćane. Osim toga, on se mnogo starao o hrišćanima po tamnicama, a one koji se spasavahu bekstvom od mučitelja neznabožnih on je skrivao kod sebe; on je snabdevao hranom hrišćane koji se potucahu po gorama i pustinjama; on je isto tako tajno prikupljao i sahranjivao tela pobijenih svetih Mučenika, bacanih da ih pojedu psi, zverinje i ptice. Treba primetiti da je namesnik mučitelj bio izdao naređenje da se smrću kažnjavaju oni koji sahranjuju tela mučenika. Jednom rečju, dom ovog pravednika bio je ujedno i gostionica i utočište hrišćanima, a neznabošci ga nisu podozrevali pošto je bio gostioničar. Ustvari, sveti Teodot beše svima sve: gonjenima pokrovitelj, gladnima hranitelj, bolesnima lekar, sumnjalicama – utvrditelj, učitelj vere i pobožnosti, nastavnik bogougodnog života i oduševitelj na mučenički podvig.
U to vreme sluga đavolji Teotekn naredi da se svuda po trgovima sve namirnice i svi napitci poprskaju idoložrtvenom krvlju. To on učini radi hrišćana, da bi oni, i protiv volje, kupovali i jeli od idoložrtvenih stvari. Saznavši za to, blaženi Teodot stade tajno razdavati hrišćanima žito, pšenicu i vino, koje beše ranije nakupovao u izobilju. Razdajući hranu i piće na sve strane, i prehranjujući mnoge hrišćane i u samoj kući svojoj, sveti Teodot pretvori svoju gostionicu u neku vrstu kovčega koji spasava od potopa. Jer kao što se tada, za vreme potopa, niko nije mogao spasti van Nojevog kovčega, tako se i u našem gradu, – kaže pisac Žitija svetog Teodota -, nijedan hrišćanin nije mogao sačuvati od oskvrnjenja idoložrtvenim nečistotama van Teodotova doma. Tako se Teodotova gostionica pretvori u gostoprimnicu, i u hram molitveni, i u oltar jerejima Božjim za prinošenje i vršenje Beskrvne Božanske Tajne. I svi pribegavahu k domu Teodotovu, kao k lađi od potopa. Takvo beše gostioničarenje ovog blaženog pravednika, takva njegova trgovina i zarada. No dosta o tome. Treba da kažemo nešto i o drugim dobrim delima ovoga pravednika.
U vreme tog gonjenja na hrišćane prijatelj Teodotov Viktor bi uhvaćen od strane neznabožaca sa sledećeg razloga: Neki žreci Artemidini[3] oklevetaše Viktora kod carskog namesnika kako je Viktor tobož hulio boginju njihovu rekavši da je Apolon[4] svoju rođenu sestru Artemidu napastvovao i oskvrnio na ostrvu Delu pred žrtvenikom, stoga neznabošci treba da se stide takih svojih bogova – bludnika, koji čine takva bezakonja o kojima celomudreni ljudi ne mogu ni da slušaju. Tako oklevetanoga Viktora namesnik baci u tamnicu.
K sužnju Viktoru dolažahu u tamnicu mnogi neznabošci, i uz laskanje savetovahu mu govoreći: Pokori se namesniku, pa ćeš doživeti velike počasti: bićeš prijatelj carev, i dobićeš od njega velika bogatstva, i živećeš u palatama carskim. No ne poslušaš li namesnika, onda znaj: tebe čekaju ljute muke, kuća će ti cela propasti, sve će ti imanje biti oduzeto, svi će ti rođaci biti pobijeni, i telo tvoje posle žestokih mučenja i gorke smrti biće bačeno psima da ga pojedu. – To i mnogo drugo govorahu neznabošci Viktoru.
Ispovednik pobožnosti Teodot, došavši noću k Viktoru u tamnicu, hrabraše ga na podvig, govoreći mu: Nipošto ne slušaj, Viktore, zavodljive reči koje ti neznabošci govore, niti primaj njihov lukavi savet; ne idi za njima, ostavljajući nas; ne pretpostavljaj pokvarenost celomudriju, i ne zavoli nepravdu mesto pravde. Nemoj učiniti to, prijatelju, nemoj! Znaj da te oni svojim laskavim obećanjima vuku u sigurnu propast. Nisu li takvim obećanjima Jevreji prevarili Judu izdajnika? Eda li mu trideset srebrnika išta koristiše? On time ništa sebi ne steče osim konopca kojim se obesi. Ne nadaj se nikakvom dobru od zlih ljudi, jer njihova obećanja pripremaju večitu smrt.
Takvim rečima hrabraše pravedni Teodot Viktora. I dok se Viktor sećaše svetiteljevog saveta, on se junački držaše u stradanjima, i muški izdrža početne muke. I svi koji posmatrahu njegovo stradanje, hvaljahu ga kao mučenika Hristova. A kada se približi kraj njegovog mučeničkog podviga, i već je imao primiti venac od Gospoda Hrista, on zamoli mučitelja da prestane malo sa mučenjem, da bi se razmislio. Sluge odmah prestadoše sa mučenjem, i odvedoše Viktora u tamnicu, dajući mu vreme na razmišljanje. Ali Viktor umre od rana u tamnici, ostavivši u neizvesnosti kraj svoga ispovedanja.
Posle toga blaženi Teodot krenu u selo Malos, udaljeno od grada četrdeset stadija, jer ču da je tamo završio svoj mučenički podvig i bio bačen u reku Galios, sveti mučenik Valent, koji je ranije stradao u Midikinama. Ali on ne ode do samog sela, nego se zaustavi na dve stadije ispred njega, i tu pronađe u reci svete mošti svetog mučenika, i česno ih sahrani. Pri povratku otuda, sretoše ga neki hrišćani, i pokloniše mu se, i mnogo mu blagodariše kao dobrotvoru svih hrišćana; naročito mu blagodariše za veliko dobro koje on njima učini, naime: kada oni porušiše Artemidin žrtvenik, njihovi rođaci ih uhvatiše, i htedoše ih predati namesniku na mučenje, ali ih on velikim zauzimanjem i ne malim novcem otkupi od uza i muka. Zato se oni klanjahu svetitelju i zahvaljivahu mu vrlo mnogo. Svetitelj se obradova susretu sa njima i predloži im da se sa njim prihvate hrane. Našavši jedno divno mesto, oni posedaše na zelenu travu; oko njih behu mnoga divna drveta, mnogo mirisnog cveća, i sa svih strana čulo se pevanje ptica. Pre obeda svetitelj posla dvojicu od njih u selo da pozovu prezvitera da im blagoslovi trpezu i da s njima zajedno obeduje, pa da ih onda ogradi svojim molitvama za put. Jer svetitelj je imao običaj da ne obeduje bez prisustva i blagoslova sveštenikova. Kada se ova dvojica približiše selu, sveštenik izlažaše iz crkve pošto beše završio Šesti čas, ali ga ova dvojica ne poznaše da je sveštenik, jer ih seoski psi behu napali. Sveštenik im priteče u pomoć, odagna pse, pa se pozdravi sa njima, i upita ih: Jeste li hrišćani? Ako ste hrišćani, hajdemo mojoj kući, da se s ljubavlju u Hristu proveselimo. Oni mu odgovoriše: Hrišćani smo, i hrišćane tražimo. A prezviter, osmehnuvši se, reče sebi: O Frontone, – (tako mu beše ime) -, kako su tačna tvoja viđenja u snu! – Pa obrativši se njima, reče im: Prošle noći videh u snu dva čoveka koji mnogo ličahu na vas, i oni mi rekoše: Donesmo blago u ovaj kraj. – Pa pošto vidim da vi mnogo ličite na te ljude, recite mi onda, kakvo ste mi blago doneli. Poslani ljudi mu odgovoriše: Zaista, imamo s nama čoveka koji je dragoceniji od svakoga blaga – blaženog Teodota. Ako hoćeš, možeš ga videti, ali nam najpre pokaži prezvitera ovoga sela. A on reče: Ja sam koga tražite; hajdemo dakle, da Božjeg čoveka dovedemo mojoj kući.
I odoše. Kada prezviter ugleda svetog Teodota, on s ljubavlju pozdravi njega i braću, i moli ih sve da pođu njegovoj kući u selo. Ali sveti Teodot odbi, govoreći: Žurim da se vratim u grad, jer me čeka veliki posao i trčanje oko spasavanja hrišćana. Treba poslužiti braći koji se nalaze u nevoljama i opasnostima. – Onda prezviter satvori molitvu, blagoslovi trpezu, i stadoše obedovati. Posle obeda sveti Teodot reče prezviteru osmehujući se: Kako je divno ovo mesto za sahranjivanje svetih moštiju! Prezviter mu odgovori: Ti se potrudi da imamo svete mošti na ovom mestu. Na to mu sveti Teodot reče: Samo se ti, oče, postaraj da Božjom pomoću odmah sagradiš ovde molitveni hram za smeštaj svetih moštiju, jer će ti uskoro biti donesene mučeničke mošti. – Rekavši to, on skide prsten sa svoje ruke i dade ga prezviteru, govoreći: Gospod neka bude svedok između mene i tebe da će ovde uskoro biti donesene mučeničke mošti. – A ovo svetitelj govoraše proročki pretskazujući da će tu biti položene njegove mošti, jer se svom dušom stremljaše k mučeničkom podvigu.
Odmah zatim svetitelj ode u svoj grad domu svom, i zateče sve ispreturano i polomljeno od gonjenja, kao od zemljotresa. U gradu Ankiri življahu sedam pobožnih devstvenica, od mladosti vaspitane u celomudriju, strahu Božjem i devičanskoj čistoti, koje behu zaručile sebe neprolaznom i Besmrtnom Ženiku, Hristu, Sinu Božjem. U tako bogougodnom životu ove devstvenice ostariše; najstarija među njima beše Tekusa, tetka Teodotova. Pohvatavši ove svete devstvenice, namesnik ih udari na raznovrsne muke, primoravajući ih da prinesu žrtve idolima. Ali pošto u tome ne uspe, on ih predade razvratnim mladićima da ih oskvrne, rugajući se hrišćanskoj pobožnosti. Vođene na oskvrnjenje, devstvenice uzdisahu, i podigavši oči i ruke k nebu, ovako se moljahu Bogu: Gospode Isuse Hriste, Ti znaš kako smo budno i revnosno čuvale svoje devičanstvo dok je to bilo u našoj vlasti; ali sada bestidni mladići dobiše vlast nad telima našim. Ti nas dakle sačuvaj čistima, kako Ti znaš i umeš.
Kada se svete devojke tako moljahu Gospodu s ridanjem, jedan bestidni mladić dohvati najstariju među njima, svetu Tekusu, sa namerom da je oskvrni. A ona, uhvativši ga za noge. moljaše ga sa suzama: Čedo, kakvu ćete nasladu imati od nas? kakvo vam uživanje mogu dostaviti naša tela, izmoždena starošću, pošćenjem, patnjama i mučenjima, kao što sami vidite? Meni je već preko sedamdeset godina; a i ostale moje sestre nešto su malo mlađe od mene. Ne dolikuje vama mladim ljudima da se dotičete naših već mrtvih tela, koja ćete kroz koji čas videti kako ih raznose zverinje i ptice, pošto je namesnik naredio da nas ne sahranjuju. Ne dirajte nas dakle, i vi ćete za to dobiti nagradu od Gospoda našeg Isusa Hrista.
Govoreći tako mladiću s plačem, sveta Tekusa skide povezaču sa svoje glave i, pokazavši mu sedu glavu svoju, ona mu opet reče: Čedo, zasrami se ovih sedih vlasi, jer i ti imaš majku koja je već, smatram, tako ostarela kao i ja, samo ako je još u životu; ako je pak umrla, onda se opomeni nje, i nas ostavi, pa ćeš dobiti nagradu od Gospoda našeg Hrista, jer nada u Njega nije prazna.
Ovake reči svete Tekuse dirnuše onog mladića, i ostale mladiće, i toliko potresoše, da se oni mahnuše svoje požude, pa čak i rasplakaše. I odoše mladići, ne učinivši nikakvo zlo svetim devstvenicama.
Kada namesnik Teotekn saznade da devstvenice ostadoše neoskvrnjene, on napusti misao o nasilnom oskvrnjenju, pa naredi da ih postave za žrečevke boginji Artemidi, čija je dužnost bila da svake godine, po neznabožačkom običaju, kupaju idole u najbližem jezeru. A kada nastupi praznik kupanja idola, koji se veoma svečano praznovao, onda neznabošci metnuše svakog idola u zasebna kola, i povezoše ih ka jezeru uz sveopštu pesmu i veselje. A po namesnikovom naređenju neznabošci vožahu ispred idola i svete devstvenice, svaku u posebnim kolima; i to ih vožahu nage, da bi im se smejali i rugali. I sav grad izlažaše na taj praznik, da slušaju trube, kimvale i pevanje žena koje su išle gologlave i sa raspletenim kosama. Od silne graje naroda, muzike i buke, izgledalo je kao da se zemlja trese. A zajedno sa narodom iđaše i gujin sin – namesnik Teotekn. Sve oči behu uprte na nage devstvenice, pri čemu se jedni kikotahu, drugi se divljahu njihovoj srčanosti i trpljenju, a neki, posmatrajući njihova tela izmoždena ranama, sažaljevahu ih i plakahu.
Na ovaj tako hučni praznik, sveti Teodot beše u velikoj tuzi zbog svetih devstvenica, jer se bojaše da koja od njih, po slabosti ženske prirode, ne oslabi u mučeničkom podvigu i ne otpadne od nade svoje – Hrista. I moljaše se usrdno Bogu za njih, da ih ukrepi u stradanju. Radi molitve sveti Teodot se zajedno sa rođakom svojim Polihronijem, i sa Teodotom mladim rođakom svojim, i sa još nekolicinom hrišćana, zatvori u kućici nekog ubogog hrišćanina Teoharida, blizu crkve svetih Patrijaraha: Avraama, Isaka i Jakova. Pavši ničice na zemlju, oni se moljahu tako od sedam sati do dvanaest, kada im Teoharidova žena donese vest da su tela svetih devstvenica potopljena u jezeru. Čuvši ovu vest, sveti Teodot se podiže malo od zemlje, i stojeći na kolenima podiže ruke k nebu, pa plačući kao kiša, reče: Blagodarim Ti, Gospode, što si uslišio glas plača moga i što nisi odbacio suze moje.
Zatim stade raspitivati Teoharidovu ženu, na koji način devstvenice behu potopljene, i na kom mestu, da li pored obale ili u sredini jezera. A ona mu ispriča ovo: Ja sa drugim ženama stajah tamo međ narodom i videh kako namesnik dugo laskama nagovaraše svete devstvenice i mnoge im darove obećavaše da posluže idolima okupavši ih. Ali u tome ni najmanje ne uspe; štaviše, on bi posramljen i ponižen prekornim rečima svete Tekuse. Tada žreci Artemide i Atine[5] predložiše devstvenicama bele haljine i vence od cveća, da u tim haljinama i sa tim vencima posluže idolima. Devstvenice uzeše te haljine i vence, baciše ih na zemlju i izgaziše nogama. Tada namesnik naredi da se devstvenicama veže o vratove teško kamenje, pa da ih posade na čamac, odvezu na sredinu jezera i bace u vodu. I tako one biše bačene u vodu na dve stadije od obale.
Čuvši to, svetitelj se do večera savetovaše sa Polihronijem i Teoharidom na koji način da izvadi iz jezera tela svetih devstvenica i da ih propisno sahrane. Pri zalasku sunca k njima dođe jedan mladić hrišćanin, po imenu Glikerije, i obavesti ih da je namesnik postavio pored jezera vojnu stražu da pazi da hrišćani ne izvade iz jezera tela devstvenica. To veoma ožalosti svetog Teodota, pošto mu sada nije bilo lako izvaditi tela svetih Mučenica. jedno zbog straže, drugo zbog teškog kamenja, privezanog o vratove svetih Stradalnica, jer je svaki od tih kamenova bio tako težak da su ga jedva kola mogla povesti.
Uveče sveti Teodot izađe sam do obližnje crkve svetih Patrijaraha, čiji ulaz neznabošci behu zagradili, da ne bi ko od hrišćana ušao u nju. Svetitelj se onda baci na zemlju pred njom i moljaše se dugo. Zatim ustade i ode do crkve svetih Otaca, ali i nju nađe da je zagrađena od neznabožaca. I pred njom se baci na molitvu. No čuvši neku viku i galamu nedaleko od sebe, i misleći da neznabošci gone njega, ustade odmah i vrati se Teoharidovoj kući. Tu on prileže malo, i zaspa. U snu mu se javi njegova tetka, sveta Tekusa, i reče mu: Spavaš, čedo Teodote, a o nama ni najmanje ne brineš. Zar ne pamtiš kako sam te poučavala još kao mladića i rukovodila te u vrlinskom životu, zamenjujući ti oca i majku? I dok sam bila živa, ti me nisi nikada zanemario, nego si me kao majku poštovao. No sada posle mog odlaska ti si me zaboravio, mada si dužan bio da mi poslužiš do kraja. Molim te, ne ostavi tela naša u vodi da budu hrana ribama, nego se potrudi da ih što pre izvadiš iz vode, jer ćeš i ti sam kroz dva dana poći na mučenički podvig. Ustani dakle, i idi na jezero, no čuvaj se od izdajnika.
Rekavši to, sveta Tekusa ode od njega. Svetitelj se odmah trže od sna, i ispriča viđenje bratiji. I svi se sa suzama moliše Gospodu da im pomogne da pronađu tela svetih Mučenica. A blaženi Teodot, razmišljajući u sebi o viđenju, beše u nedoumici odnosno poslednje reči koju mu sveta Tekusa reče: „no čuvaj se od izdajnika“. Ali mu i to potom postade jasno, kao što će se videti niže.
Kada svanu dan, poslaše onoga mladića Glikerija sa Teoharidom da tačno izvide, da li se vojna straža nalazi još na jezeru, jer su se nadali da je straža već otišla zbog Artemidinog praznika, koji su tog dana praznovali neznabošci. Ovi odoše, ali videše da straža još stoji, pa se vratiše i izvestiše braću. I ceo taj dan svi oni provedoše u molitvi i postu. A kada se spusti veče, svi oni, još ne okusivši ništa, otidoše na jezero, ponevši sa sobom oštre srpove, kojima će preseći konopce, omotane oko vratova svetih Mučenica. Pomrčina beše velika, na nebu ne beše ni meseca ni zvezda. A kada se približiše k mestu, na kome su izvršivane smrtne kazne nad zločincima i razbojnicima, sve ih obuze ne mali strah, no čuše glas koji govoraše: Idi smelo, Teodote! Ali se oni i od ovog glasa uplašiše, i svaki se prekrsti. I tog časa pojavi se u vazduhu sa istočne strane presvetli krst koji puštaše iz sebe ognjene zrake. Ugledavši krst, oni se i ustrašiše i obradovaše, pa pavši na kolena, pokloniše se svetom krstu, i pomoliše se Gospodu. Zatim ustadoše i uputiše se ka jezeru. No kako se javljeni krst sakri, to opet nastade takva pomrčina da oni ne mogahu videti jedan drugog. Utom stade padati silna kiša, od koje se stvori veliko blato, i beše tako klizavo da se oni s velikom mukom kretahu. Stoga stadoše na molitvu, proseći od Boga pomoć u takvoj nevolji. I gle, javi im se upaljena buktinja koja im pokazivaše put; ujedno s tim javiše se svetom Teodotu i dva česna muža u belim haljinama, sede kose i brade, i rekoše mu: Budi hrabar, Teodote, jer Gospod naš Isus Hristos napisa tvoje ime u broju Mučenika, uslišavši suznu molitvu tvoju o obretenju tela svetih nevesta Njegovih. Mi smo poslani od Njega tebi u pomoć, a pripadamo liku onih otaca, pred čijom si se crkvom molio prošle noći. Kada pak budeš stigao na jezero, tamo ćeš ugledati svetog mučenika Sosandra, naoružanog, kako plaši i progoni vojnike što čuvaju stražu. Samo nije trebalo da sa sobom povedeš izdajnika.
Rekavši to, dva sveta muža postadoše nevidljivi. I svetom Teodotu ostade nejasno ko je izdajnik između onih što idu sa njim. Sledeći javivšu im se upaljenu buktinju, oni stigoše do jezera. I nastade strahovita grmljavina, i sevanje munja, i provala oblaka, i užasna oluja. I vojnici pobegoše poplašeni, ne toliko od strašnih gromova praćenih sevanjem munja i provalom oblaka, koliko od užasnog viđenja: jer oni videše jednog ogromnog čoveka naoružanog: na sebi je imao oklop, u rukama štit i koplje, na glavi šlem; sve to blistaše na njemu kao oganj. A to beše sveti mučenik Sosandr. Prestravljeni ovakvim viđenjem, vojnici jedva živi pobegoše, zahvaćeni neizkazanim strahom. A voda u jezeru silnim vetrom i burom bi potisnuta ka drugoj obali, te se pokaza dno jezera, i hrišćani ugledaše tela svetih Mučenica na dnu jezera. Onda im oni priđoše, srpovima presekoše konopce kojima kamenovi behu vezani o vratove svetih Mučenica, pa ih uzeše, položiše u kola i odvezoše u crkvu svetih Patrijaraha, i tamo pored crkve česno sahraniše. A imena svetih devstvenica behu ova: Tekusa, Aleksandra, Klavdija, Faina, Efrasija, Matrona i Julija. Ove svete devstvenice postradaše osamnaestog maja, 303. godine.
A kada svanu dan, u gradu se rašču da su tela devstvenica ukradena iz jezera. To silno razjari carskog namesnika, idolske žrečeve i ostale neznabožne idolopoklonike, te digoše hajku na hrišćane, i gde koga uhvatiše na sud vukoše. Tom prilikom mnogi hrišćani behu pohvatani, istjazavani i na ljutu smrt predavani. Kada za to saznade sveti Teodot, htede da se sam prijavi neznabošcima, ali mu braća ne dadoše. Polihronije pak preruši se u zemljoradnika sa sela, pa ode na trg da tačno izvidi šta se tamo zbiva. Ali ga neki neznabošci odmah uhvatiše i odvedoše k namesniku na istjazavanje. Pri ispitivanju Polihronije bi mnogo bijen i mučen. No kad najposle vide go mač uperen na njega, prepade se i ispriča im kako gostioničar Teodot izvadi iz jezera tela devstvenica i sahrani ih pored crkve svetih Patrijaraha. Neznabošci odmah odoše tamo, iskopaše česna tela svetih Mučenica i spališe. Zatim se dadoše u poteru za Teodotom, o čemu sveti Teodot bi izvešten toga dana uveče. Tada svetitelj razumede da Polihronije, njegov rođak i prijatelj, i jeste izdajnik, za koga mu svetitelji naređivahu da se čuva. Donevši nepromenljivu odluku da preda sebe na muke za Gospoda, sveti Teodot govoraše braći: Molite se za mene Hristu Bogu našem, da me udostoji mučeničkog venca.
I moljahu se svi sa njim svu noć onu. A svetitelj govoraše u molitvi svojoj: Gospode Isuse Hriste, nado očajnih, daj mi da mučenički podvig dobro izvršim, i primi prolivanje krvi moje kao žrtvu, prinošenu Tebi za sve gonjene Tebe radi: olakšaj im stradanja i utišaj ljutu buru gonjenja, da bi oni koji veruju u Tebe živeli u miru i spokojstvu. – A kada svanu, svetitelj se spremi da ide i preda sebe na mučenje. Tada nastade veliki plač među braćom, i oni, grleći ga, govorahu: Budi spasen, o svetlo i slatko svetilo Crkve, Teodote! Jer ćeš ti po završetku stradanja svojih naslediti svetlost nebesku, i primiće te horovi svetih Anđela i Arhanđela, i obasjaće te slava Svetoga Duha i Gospoda našeg Isusa Hrista koji sedi s desne strane Oca. Takva blaga doneće ti ovaj tvoj sadašnji podvig mučenički. A nama, koji ostajemo usred ove bure, tvoj odlazak doneće samo plač, ridanje i uzdisanje.
Dok svi tako plakahu, sveti Teodot grljaše svakog i celivaše poslednjim celivom. Zatim im naredi da telo njegovo, ako ga uzmognu uzeti tajno od mučitelja, dadu prezviteru Frantonu koji će doći iz sela Malosa sa njegovim prstenom. – Rekavši to, sveti Teodot ogradi sebe krsnim znakom po celom telu, pa neustrašivo izađe. Na ulici ga sretoše dva starija građanina, njegovi poznanici i prijatelji. Želeći da mu pokažu svoju prijateljsku ljubav, oni mu savetovahu da se što pre sakrije negde, i govorahu: Žrečevi Atine i Artemide zajedno sa ostalim idolopoklonicima optužuju te pred namesnikom kako ti savetuješ svima hrišćanima da se ne klanjaju bezosećajnom kamenu i drvetu, i još mnoge druge stvari govore protiv tebe. A Polihronije priča da si ti ukrao tela devstvenica. Zato se, Teodote, sakri dok još imaš vremena, jer je bezumlje – sam se predavati na muke. Svetitelj im odgovori: Ako ste mi prijatelji, i ako stvarno želite da mi pokažete svoju ljubav, onda me ne odvraćajte od puta kojim sam pošao, nego bolje idite na sudište i recite starešinama: Teodot, koga optužuju žreci i narod, evo stoji pred vratima.
Rekavši im to, svetitelj ode žurno, i ušavši stade nasred sudišta, i radosna lica posmatraše sprave za mučenje: užarenu peć, kazane sa vrelom vodom, točkove i mnoga druga oruđa. Posmatrajući sve to, svetitelj se ni najmanje ne užasavaše niti uznemiravaše, već stajaše veseo, obelodanjujući junačko srce. Pogledavši na njega, namesnik mu reče: Ni jednu od ovih sprava za mučenje ti nećeš iskusiti, ako bogovima prineseš žrtvu. Učiniš li to, oprostiće ti se sve za što te okrivljuju sav grad i žreci. Osim toga, postaćeš nama prijatelj i mio caru, i car će ti ukazati velike počasti. Samo se odreci Isusa, koji bi raspet u Judeji od Pilata koji beše pre nas. Stoga razmisli pametno, Teodote! Ti mi izgledaš pametan čovek; a pametan čovek treba sve da čini pametno i s rasuđivanjem. Okani se bezumlja; isto tako i ostale hrišćane odvrati od bezumlja, pa ćeš biti postavljen za načelnika ovoga grada: postaćeš žrec glavnog boga našeg – Apolona, koji daruje ljudima mnoga blaga, pretskazuje budućnost, i isceljuje bolesti lekarskom veštinom svojom. Ako ti budeš služio bogu Apolonu, dobićeš pravo da postavljaš žrečeve za služenje svima ostalim bogovima; preko tebe će se obavljati postavljenja za sve velike položaje; preko tebe će se posredovati kod sudija; ti ćeš pisati pisma caru o svima narodnim potrebama; uz čast tebi će pridoći ogromna bogatstva, i svi srodnici tvoji uživaće veliki ugled. A ako su ti sada potrebna bogatstva i imanja, odmah ću ti ih dati.
Kada ovo namesnik govoraše, u narodu nastade glasno odobravanje namesniku i savetovanje Teodotu da primi ponuđene počasti i darove. No sveti Teodot ovako odgovori namesniku: Pre svega molim blagodati od Gospoda mog Isusa Hrista, koga ti maločas nazva prostim čovekom, da bih mogao izobličiti vašu zabludu i ništavnost bogova vaših, i da sa malo reči iskažem tajnu ovaploćenja Gospoda mog i čudesa Njegovih. Trebalo bi, o Teotekne, da veru moju u Hrista pokažem delom i rečju pred svima vama; no ja ću izobličiti pred svima vama, na sramotu vašu, dela bogova vaših, o kojima je stidno i govoriti. Onaj koga vi nazivate Zevsom[6] i smatrate ga bogom većim od svih vaših bogova, predavao se tako gnusnoj požudi telesnoj, da se može smatrati početkom i krajem svakoga zla. Vaš stihotvorac Orfej[7] kazuje da je Zevs ubio svoga rođenog oca Saturna[8], pa svoju rođenu mater Reju uzeo sebi za ženu i rodio sa njom kćer Persefonu; no on se nije na tome zaustavio: bludničio je i sa svojom ćerkom, pa je i svoju sestru Junonu[9] imao za svoju ženu; isto kao što je i Apolon oskvrnio svoju sestru Dijanu[10] pred žrtvenikom na ostrvu Delosu. Tako isto se i Mars[11] raspalio bludnom pohotom na Veneru[12], i Vulkan[13] na Minervu[14], rođena braća na rođene sestre. Zar ti ne vidiš, namesniče, koliko su odvratna bezakonja bogova tvojih? Zar zakon vaš danas ne kažnjava one koji čine takve zločine? A vi se hvalite takvim vašim bogovima bludnicima, i ne stidite se da se klanjate oceubicama, krvosmešnicima, preljubočincima, deceoskvrniteljima, gatarima. Jer sve to vaši stihotvorci napisaše o bogovima vašim, hvaleći njihova gadna dela. A dela i čudesa Gospoda našeg Isusa Hrista suprotna su ovima: sva su čista i besprekorna. O tajni ovaploćenja Gospoda našeg Isusa Hrista unapred govorahu sveti proroci, objavljujući: da će u poslednja vremena doći k ljudima Bog s neba, i poživeti s njima kao čovek, čineći znake i čudesa neiskazana, isceljujući bolesti i neduge, i udostojavajući ljude nebeskog carstva. I ne samo o ovaploćenju Gospoda, nego i o Njegovom dobrovoljnom stradanju za nas, o Njegovoj smrti i vaskrsenju iz mrtvih, sa najvećom tačnošću pretskazaše ti isti sveti proroci. Svedoci ovaploćenja Gospodnjeg su Haldejci i mudraci persijski, koji po zvezdi saznadoše za njegovo rođenje u telu, pa sa darovima dođoše k Njemu i pokloniše Mu se kao Bogu. A svedoci vaskrsenja Njegovog su i rimski vojnici, koji čuvahu grob Njegov: oni sami videše božansko svemoćno vaskrsenje Gospodnje iz groba, pa odoše u grad i obavestiše o tome prvosveštenike. A čudesna dela Gospoda našeg, koja On činjaše za života svog na zemlji, ko će podrobno ispričati? On najpre pretvori vodu u vino, pa nahrani u pustinji sa pet hlebova i dve ribe pet hiljada ljudi, pa rečju isceljivaše bolesnike, pa po moru iđaše kao po suvu, pa se vlasti Njegove bojaše priroda ognja, pa sleporođenome dade vid, pa hromima davaše hod, pa na Njegovu zapovest mrtvi vaskrsavahu, pa četvorodnevnog Lazara On rečju podiže iz groba i u život povrati. Takvim preslavnim i predivnim čudesima On očigledno pokaza da je istiniti i svemoćni Bog, a ne običan čovek.
Kada sveti mučenik tako svedočaše o Gospodu Hristu veleglasno, uzruja se sva masa idolopoklonika i zahuča kao more od vetra: žreci čupahu svoje kose, razdirahu haljine na sebi, kidahu vence; a razjareni narod divljački vikaše, i na namesnika se ljućaše što takome bogohulniku, koji zaslužuje smrt, dopušta da tako mnogo govori, umesto da ga odmah stavi na muke i kazni.
Tada namesnik, razjarivši se još više, naredi vojnicima da sa mučenika skinu haljine, pa da ga nagog obese o drvo za mučenje, i onda železnim noktima stružu. Čak se i sam namesnik diže sa svog mesta, hoteći da svojim rukama muči svetitelja. I nastade silna galama: birovi su vikali, narod je urlao i drao se na sluge koji spremahu oruđa da muče slugu Hristovog. Samo mučenik beše miran i spokojan, i stajaše neustrašiv, kao da tolika huka ne beše uperena protiv njega. A kad ga nagog obesiše o drvo, i stadoše nemilosrdno strugati železnim noktima, njemu se lice svetljaše i on se osmehivaše kao da to ne muče njega, jer mu pomagaše Gospod naš Isus Hristos. Svetitelj bi dugo mučen tako: sluge su se menjali, čim bi se jedni umorili, drugi su pristupali i zamenjivali ih, a mučenik ostajaše nepobediv kao da stradaše u tuđem telu, jer sav um svoj imađaše udubljen u Gospodu.
Namesnik Teotekn onda naredi da najoštriji ocat sa solju sipaju na rane mučeniku, pa zatim svećama pale rebra njegova. Osetivši smrad svog paljenog tela, mučenik stade odvraćati malo ustranu lice svoje. Kada to primeti namesnik, odmah mu priđe, i reče: Gde ti je sada, Teodote, smelost reči tvojih? Ja vidim kako te savlađuju muke. No da nisi bogove naše hulio, i da si se poklonio sili njihovoj, ti ne bi sada toliko stradao. Nisam li savetovao tebi, čoveku neznatnom i gostioničaru, da se ne protiviš carevoj naredbi, jer car ima vlasti nad tvojom krvlju.
Mučenik mu odgovori: nemoj misliti namesniče da su me muke savladale kada si primetio da sam malo okrenuo ustranu lice svoje zbog smrada paljenog tela. Bolje naredi slugama svojim da marljivije izvršuju tvoje naređenje, jer vidim da slabo i traljavo vrše svoj posao. A ti izmisli nove strašnije muke za mene, da bi ti saznao silu Gospoda mog koji me krepi. I ja, oslanjajući se na Njegovu pomoć, prezirem ne samo tebe nego i tvoga cara kao najbednijeg zarobljenika.
Kada svetitelj tako govoraše namesniku, ovaj naredi vojnicima da ga kamenjem biju po ustima, te da mu polome vilice i izbiju zube. A kada to činjahu svetitelju, on govoraše namesniku: Ako mi i jezik isečeš na komade, ipak nećeš uspeti u svojoj nameri, jer Bog naš Isus Hristos čuje sluge svoje i kada ćute.
Pošto sveti mučenik bi dugo mučen i zlostavljan od vojnika tako da se svi vojnici umoriše, namesnik naredi da Teodota skinu sa mučilišnog drveta, odvedu u tamnicu, i tamo drže do idućeg istjazanja. Vojnici povedoše svetog mučenika kroz grad u tamnicu. Telo njegovo beše svo u ranama, čime svetitelj pokazivaše svoju pobedu nad mučiteljem i nad đavolom. Dok tako vođahu svetitelja, gomile naroda okružavahu ga, posmatrajući ga radoznalo. A on pokazivaše silu Hristovu govoreći gromko: Gledajte svi, kako je čudesna i svemoćna sila Hrista Gospoda moga! Eto, vi sami vidite kako onima koji stradaju za Njega On daje te ne osećaju bolove od telesnih rana, i nemoćno telo ljudsko čini jačim od ognja, i ljude neznatnog porekla ispunjuje takvom neustrašivošću da oni nizašta ne smatraju naređenja samih careva i pretnje knezova. Gospod naš izobilno daruje blagodat svoju svima koji veruju u Njega, bili oni niskog ili visokog porekla, robovi ili slobodni, varvari ili Jelini.
Zatim, pokazujući na svoje rane, on reče: Takvu žrtvu treba verni da prinose Hristu Bogu našem, koji sam najpre postrada za svakoga od nas.
Tako veleglasno govoreći narodu, sveti Teodot uđe u tamnicu i bi zatvoren.
Pošto prođe šesnaest dana od tada, namesnik Teotekn naredi da se usred grada na pozorišnom mestu spremi sudište. I sveti Teodot bi doveden iz tamnice na sudište. Namesnik mu onda reče: Priđi nam bliže, Teodote, jer smatram da si, posle tolikih pretrpljenih muka, ostavio već svoju pređašnju gordost i postao bolji. Zbilja, ti si nepametno postupio što si tolike muke navukao na sebe. A mi nismo želeli da te mučimo. No eto, sada bar odbaci svoje uporstvo, poznaj silu i vlast svemoćnih bogova naših, pa ćeš se udostojiti darova naših koje ti ranije obećasmo. A i sada ti ih obećavamo, ako se pokloniš bogovima našim. Ne budeš li se pak poklonio bogovima, odmah ćeš ugledati i oganj koji je spremljen za tebe, i oštra oruđa železna, i čeljusti zverova gotovih da te rastrgnu.
A sveti mučenik odgovori na to: Šta, Teotekne! zar ti možeš izmisliti tako strašno mučenje, koje bi moglo pobediti silu Gospoda mog koji me krepi? No, iako je telo moje, kao što i sam vidiš, veoma izranavljeno ranijim mučenjima, ipak oprobaj ponova moju snagu pa me stavi na nove razne muke, da vidiš kako mogu sve da podnesem.
Tada namesnik naredi da mučenika ponova obese o mučilišno drvo, i da mu opet stružu telo železnim noktima, obnavljajući mu stare rane. Za vreme ovog mučenja svetitelj gromkim glasom ispovedaše ime Hristovo. Zatim skinuše mučenika sa mučilišnog drveta i vukoše po užarenim opekama. Potom ga opet obesiše o drvo, i ponova strugaše tako da na celom telu njegovom ne ostade nijedno mesto čitavo, već sav beše jedna jednostavna rana; samo mu jezik beše čitav kojim on slavljaše i blagodaraše Boga, a ismevaše mučitelja i sluge njegove kao nemoćne. Tada namesnik, ne znajući već na kakve više muke da stavlja mučenika, donese ovakvu smrtnu presudu: Naša vlast naređuje da Teodot, zaštitnik vere galilejske a neprijatelj bogova naših i protivnik naređenja carskih i moj ismevač, bude posečen mačem, telo pak njegovo bude spaljeno u ognju, da ga hrišćani ne bi mogli sahraniti.
I sveti mučenik bi poveden izvan grada u polje na posečenje. Za njim iđaše mnogo naroda, i ljudi i žena, koji su hteli da vide njegov kraj. Kada stigoše do određenog mesta, svetitelj se pomoli Bogu, govoreći: Gospode Isuse Hriste, Tvorče neba i zemlje, koji ne ostavljaš one što se u Tebe uzdaju, blagodarim Ti što me udostojavaš postati nebeski građanin i učesnik Carstva Tvog. Blagodarim Ti što si mi dao da pobedim zmiju i smrskam glavu njenu. Molim Te, učini da popuste nevolje koje pritiskuju verne sluge Tvoje: neka se na meni završi gonjenje Crkve Tvoje koje sprovode neznabošci. Daj mir Crkvi svojoj, izbavivši je od nasilja đavoljeg.
Završivši molitvu rečju „Amin“, svetitelj se okrenu, pa videvši gde braća (= hrišćani) plaču za njim, reče im: Ne plačite za mnom, braćo, nego bolje proslavite Gospoda našeg Isusa Hrista, koji mi dade da podvig završim i vraga pobedim. A ja ću se na nebu smelo moliti Bogu za vas.
Rekavši to, mučenik prekloni pod mač česnu glavu svoju i bi posečen skončav u Gospodu 7 juna[15] 303. godine. A sluge namesnikove doneše onda mnogo drva, složiše ih, i na njih položiše telo mučenikovo, sa namerom da ga spale, kao što im beše naredio namesnik. Ali, po promislu Božjem, iznenada nastade strašna oluja, i pojavi se svetlost koja kao munja blistaše oko tela mučenikova, te se niko ne usudi da priđe i potpali drva.
Obavešten o tome, namesnik naredi vojnicima da ostanu gde su i da čuvaju telo mučenikovo, kako ga hrišćani ne bi ukrali. Vojnici onda napraviše sebi kolibu od vrbovog granja i trske, i seđahu tamo čuvajući od hrišćana telo mučenikovo. Međutim, po promislu Božjem dogodi se da mimo tog mesta prolažaše prezviter Fronton koji nošaše prsten mučenikov. On iđaše iz sela u grad, ne znajući ništa o končini svetog Teodota. On nosaše na magarcu staro vino, da ga proda u gradu, jer on beše zemljodelac, obrađivaše vinograd, i od toga izdržavaše svoju porodicu. A kad se približi mestu gde ležaše mučenikovo telo i beše vojnička straža, magarac se spotače i pade. Videvši to, vojnici pritrčaše da pomognu Frontonu da digne magare, i rekoše mu: Kuda ideš, putniče? Već je kasno. Bolje, svrati kod nas i ostani s nama, utoliko pre što ovde ima i dobra paša za tvog magarca.
Prezviter pristade i svrati kod njih da prenoći. A telo mučenikovo ležaše pokriveno granjem i senom. Pred kolibom goraše vatra, i večera već beše gotova. Vojnici pozvaše gosta da večera sa njima. Fronton uze od njih sud, napuni ga svojim vinom i ponudi vojnicima da piju. Probavši ga, vojnici ga pohvališe da je vrlo dobro, i upitaše Frontona: Koliko je godina ovom vinu? Fronton im odgovori: Već mu je pet godina. – Pijući vino, i ne znajući da je njihov gost hrišćanin i sveštenik, vojnici razgovarahu slobodno sa Frontonom. Oni mu ispričaše sve šta se desilo tih dana: kako sedam devstvenica biše utopljene, pošto ne htedoše da okupaju idole; kako Teodot gostioničar noću izvadi iz jezera tela njihova i pogrebe, povodom čega bi povedena istraga; kako sam Teodot predstade sudu, i predade sebe na muke, i tako junački podnošaše strahovita mučenja kao da je bio od gvožđa ili čelika. Zatim rekoše: I evo ovde leži njegovo obezglavljeno telo, koje mi čuvamo po namesnikovom naređenju.
Slušajući njihovo kazivanje, prezviter blagodaraše u sebi Boga što ga udostoji da sazna o stradanju i končini svetog Teodota. Zatim stade razmišljati kako da ukrade česno telo mučenika Hristovog. Onda ponova napuni sud vinom i dade ga vojnicima, govoreći im da piju koliko im je volja. Vojnici se napiše i tvrdo zaspaše. Tada prezviter priđe k svetom telu mučenikovom, skide granje sa njega i sa suzama ga celiva; zatim skide prsten sa svoje ruke i metnu ga mučeniku na prst, govoreći: O, sveti mučeniče Hristov Teodote, ispuni što si mi obećao! – Onda natovari na magarca česno telo mučenikovo i glavu, čvrsto ih veza, pa pusti magarca da sam ide natrag u selo. A on opet nabaca granje i seno na ono mesto gde je ležalo telo mučenikovo, pa uđe u kolibu i leže da spava.
Ustavši sutradan rano, Fronton stade tobož jadikovati za magarcem, govoreći: Pobeglo mi magare; nije li ga neko ukrao? – I vojnici sažaljevahu Frontona, ne znajući da je telo mučenikovo ukradeno, pošto granje i seno stajahu na svom mestu. Onda prezviter, ostavivši kod vojnika vino, pođe tobož da traži magarca, i više se ne vrati k njima, nego se uputi k svome selu. A magarac, vođen Anđelom, dođe na ono mesto gde nekada sveti Teodot obedova sa prezviterom Frontonom, i koje pohvali kao divno i podesno za sahranjivanje svetih moštiju, i savetova Frontonu da na tom mestu podigne molitveni hram, za koji će mu on poslati mučeničke mošti. Došavši do tog mesta, magarac stade i ne mače se, dok ne stiže gospodar njegov blaženi prezviter Fronton, i ne skide s njega svete mošti. Zatim Fronton pozva vernu braću i česno pogrebe na tom mestu sveto telo mučenikovo. Docnije on tu podiže i crkvu u ime svetog mučenika Teodota, a u slavu Hrista Boga našeg.
Ja, smireni Nil, – veli na kraju pisac ovog žitija, – zapisah sve ovo za vas vozljubljena u Gospodu braćo; i to zapisah sve potpuno tačno, jer znam žitije svetoga mučenika i sa njim sam zajedno u tamnici bio. A vi sa verom i ljubavlju čitajte i slušajte, da biste imali udela sa svetim slavnim mučenikom Teodotom i sa svima svetima koji su se borili za pobožnost, u Hristu Isusu Gospodu našem, kome slava i čast i poklonjenje zajedno sa Ocem i Svetim Duhom vavek, amin.
 
STRADANJE SVETIH MUČENIKA:
PETRA, DIONISIJA, ANDREJA, PAVLA, HRISTINE,
IRAKLIJA, PAVLINA I VENEDIMA
 
U vreme gonjenja na Crkvu Božju, ustrojenih od neznabožaca, vojnici Hristovi polagahu duše svoje za Gospoda svog, i sva se vaseljena obagri krvlju svetih mučenika. U to vreme u helespontskom gradu Lampsaku bi uhvaćen i izveden pred carskog namesnika Opitima na sud Petar, mladić divan i snažan telom, a hrabar duhom u svetoj veri hrišćanskoj. Namesnik ga upita: Jesi li hrišćanin? Petar odgovori: Da, hrišćanin sam. Namesnik mu onda reče: Eto, imaš pred očima naredbe naših nepobedivih careva, stoga prinesi žrtvu velikoj boginji našoj Veneri. Mladić odgovori: Ja ti se čudim, namesniče, što hoćeš da me nagovoriš da se poklonim pokvarenoj i razvratnoj ženi, koja je počinila tako odvratna dela, da je stidno i govoriti o njima. Zar vi danas ne kažnjavate one koji se usuđuju da čine onaka bludočinstva, kakva je činila boginja vaša? I kada vi svoju boginju nazivate javnom bludnicom, kako se onda mogu ja pokloniti i prineti žrtvu tako gnusnoj bludočinici? Nema sumnje ja treba da se klanjam Bogu živome i istinitome, Caru svih vekova, Hristu Gospodu mome, i da Njemu prinosim žrtvu moljenja, umilenja i hvale.
Čuvši to, namesnik naredi da mladića rastegnu i privežu za točkove, pa da mu drvenim i železnim oruđima muče telo, lomeći mu kosti. No sluga Božji, ukoliko ga svirepije mučahu, utoliko se pokazivaše čvršći i neustrašiviji, blagodareći sili Hristovoj koja ga krepljaše, i potsmevaše se bezumlju namesnikovom. Potom, podigavši oči k nebu, Petar se moljaše: Blagodarim Ti, Gospode Isuse Hriste što si mi dao toliku snagu u trpljenju: udostoj me da do kraja dovedem podvig svoj i pobedim vraga nečastivog. – Kada namesnik potom uvide da neustrašivom mladiću hrišćanskom Petru ne može mukama odoleti, naredi da mu mačem otseku glavu.
U to vreme bi uhvaćen i u tamnicu zatvoren Dionisije, čovek hrišćanin. Zatim, kada namesnik htede da krene iz Lampsaka u Troadu, grad u blizini helespontske oblasti, k njemu privedoše dva vojnika, hrišćana po veri, Andreja i Pavla, rodom iz Mesopotamije[16]. Zajedno s njim bi priveden i hrišćanin Nikomah, koji gromko i neprestano vikaše: Hrišćanin sam! – Namesnik, videći gde Nikomah javno ispoveda da je hrišćanin, upita Andreja i Pavla: A vi šta velite? Oni mu odgovoriše: I mi smo hrišćani. Tada namesnik reče Nikomahu: Po carevom naređenju prinesi bogovima žrtvu. Nikomah mu odgovori: Zar ne znaš da hrišćani ne prinose žrtve demonima?
Namesnik odmah naredi da Nikomaha obese nagog o mučilišno drvo, i da mu telo muče bijenjem i struganjem železnim noktima. Mučen tako, Nikomah kada beše blizu svoje končine, i imađaše dobiti mučenički venac, koji kao da mu već beše u rukama, iznenada ga izgubi, jer ostavivši dobro ispovedanje, on se odreče Hrista, i povika govoreći: Ja nikada nisam bio hrišćanin, i gotov sam prineti bogovima žrtvu.
Vojnici odmah prestadoše da ga muče i skinuše ga sa mučilišnog drveta. I kada taj nesrećni otpadnik prinese idolima žrtvu i pokloni im se, tog časa spopade ga demon, i tresnu ga o zemlju, i Nikomah u besnilu grizaše jezik svoj i bacaše krvavu penu, dok zlo ne izvrže bednu dušu svoju.
Dok se to zbivalo, jedna šesnaestogodišnja devojčica, hrišćanka Hristina, viknu iz naroda prema poludelom Nikomahu: O, bedni i propali čoveče! zašto radi jednog trenutka ti steče sebi večnu i neiskazanu muku?
Čuvši to, namesnik naredi da odmah uhvate devojčicu i dovedu preda nj. Kad je dovedoše, on je upita: Jesi li hrišćanka? Devojčica odgovori: Da, hrišćanka sam, i plačem zbog pogibije ovog nesrećnog čoveka, koji ne hte podneti kratkotrajne muke, da bi dobio večni pokoj. Namesnik joj reče: Eto, on je sada dobio pokoj, prinevši bogovima žrtvu; no da mu se vi hrišćani ne bi rugali, zato ga velika boginja naša Dijana i Venera izvoleše uzeti odavde. Ali ja hoću da i ti prineseš ovim boginjama žrtvu, ako ne želiš da budeš osramoćena i živa na ognju spaljena. Svetiteljka mu odgovori: Bog moj je veći od tebe, i zato se ja ne bojim tvojih pretnji. Ja se uzdam u Boga mog da će me On zaštititi i dati mi trpljenje u svemu.
Tada namesnik naredi da je predadu dvojici razvratnih mladića da je obeščaste i oskvrne. A za Andreja i Pavla naredi da ih odvedu u tamnicu kod Dionisija. Ona pak dva bestidna mladića uzeše čistu i svetu devojčicu Božju, pa je s radošću odvedoše u svoj stan da požudu svoju zadovolje. Ali kad je dovedoše u svoj stan, tog časa se u telima njihovim ugasi oganj požude i oni je do same ponoći pokušavahu obeščastiti, no nikako ne mogahu. A u ponoći pojavi se pored Hristine presvetli mladić koji sav stan ispuni neiskazanom svetlošću. Ona dva mladića padoše od straha na zemlju kao mrtvi. I kad jedva dođoše k sebi, oni pripadoše k nogama svete Hristine, moleći je da se pomoli svome Bogu za njih da ih ne postigne kakva kazna. A ona, podigavši ih, reče im: Ne bojte se, nego znajte da je mladić koga videste – sveti Anđeo, poslat od Hrista Boga mog da čuva moje devičanstvo, svagda gotov da odmah ubije svakoga ko se usudi da me se dotakne. – I tako, štićena Bogom, sveta devojčica ostade čista.
Sutradan svi građani, potstaknuti od strane žrečeva idolskih, dođoše k namesniku sa zahtevom da njima preda hrišćane koji se nalaze u tamnici. Namesnik izvede iz tamnice sužnje: Dionisija, Andreja i Pavla, pa im reče: Treba da prinesete žrtvu velikoj boginji Dijani. A svetitelji mu odgovoriše: Mi ne znamo ni za Dijanu ni za kakvog drugog demona koje vi počitujete, niti smo mi ikada počitovali drugoga Boga sem Boga našeg – Isusa Hrista.
Narod, čuvši ovakav odgovor svetih mučenika, stade gromkim glasom zahtevati od namesnika da im preda u ruke ove hulitelje bogova njihovih. No namesnik naredi da najpre biju mučenike, pa ih onda predade narodu. Narod, vezavši konopcima mučenike za noge, odvukoše ih uz strašnu dernjavu izvan grada, sa namerom da ih tamo kamenjem pobiju. I kad ih stadoše biti kamenjem, sveta devojčica Hristina saznade za to, pa otrča tamo kukajući i plačući, i pripavši k svetiteljima kamenovanim, ona govoraše: Hoću da zajedno s vama umrem na zemlji, da bih mogla zajedno s vama živeti na nebu.
Međutim, namesniku bi javljeno da je devojčica, koju on dade na oskvrnjenje, izbavljena iz ruku razvratnika nekim svetlim mladićem, i da je dotrčala kod kamenovanih hrišćana i pripala k njima. Namesnik onda naredi da je odvuku odatle i zasebno poseku mačem. I tako ovi sveti mučenici, koji se zajedno podvizavahu protivu đavola, sveta i namesnika Opitima, pomoćju Hristovom udostojiše se postati pobedioci: sveti Petar bi umoren raznim mukama; sveti Dionisije, Andrej i Pavle biše kamenjem pobijeni, a sveta devojčica Hristina – mačem pogubljena. Sve se to zbi u gradu Lampsaku, za carovanja Dekija[17].
Sveti pak mučenici: Iraklije, Pavlin i Venedim, behu Atinjani. Oni u Atini neustrašivo propovedahu Hrista javno, i savetovahu sve idolopoklonike da napuste besmisleno idolosluženje i da se krste u ime Oca i Sina i Svetoga Duha. Zbog toga biše uhvaćeni i izvedeni na sud pred gradonačelnika atinskog. Pri isleđenju oni ispovediše istinitog Boga, Tvorca celokupne tvorevine, a idole nazvaše bezosećajnim kamenjem, i drvećem, i delom ruku ljudskih. Zato ih staviše na razne muke, pa ih najzad zajedno sa učenicima njihovim baciše u peć užarenu, gde skončaše, i primiše vence neraspadljive od Hrista Boga našeg, kome slava vavek, amin.
 
STRADANJE SVETIH MUČENIKA
SIMEONA, ISAKA I VAHTISIJA
 
Ovi sveti mučenici, rodom iz Persije, postradaše za vlade neznabožnog cara Sapora[18]. Kao hrišćane, idolopoklonici ih primoravahu da se odreknu Hrista i poklone suncu i ognju[19], no oni na sve to odgovoriše: Mi se nećemo odreći Tvorca tvari, niti ćemo se po kloniti suncu i ognju. – Tada im mučitelji vezaše i ruke i noge, žestoko ih izbiše, pa baciše u tamnicu, gde u toku sedam dana ne primahu hranu. Zatim ih izvedoše iz tamnice i stavljaše na razne muke, pa im najzad mačem otsekoše česne glave.
 
SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG STEFANA,
PATRIJARHA CARIGRADSKOG
 
Sin cara Vasilija Makedonca (867-886 g.), a brat cara Lava Mudrog. Bio Nezlobiv, smiren i razuman. Na patrijaršiski presto došao posle Sv. Fotija i upravljao Crkvom Božjom od 878-893. godine. Štitio je sirote i udove i milovao potrebite, a sam živeo uzdržljivo. Mirno skončao još mlad i predstao Gospodu, Koga je mnogo ljubio.
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA JULIJANA
 
Mučen po trnju – položio život svoj za Hrista.
 
SPOMEN SVETE MUČENICE EFRASIJE
 
Sveta Efrasija iz Nikeje; posle dugih mučenja za veru bačena u more, za carovanja Dioklecijana i Maksimijana.
 
SPOMEN SVETOG SVEŠTENOMUČENIKA TEODORA,
PAPE RIMSKOG
 
Prestrugan – postrada za Hrista. (Ne nalazi se u spisku Rimskih episkopa; verovatno je samo postradao u Rimu).
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA KLIRIKA I LAIKA
 
Ove svete mučenike nečestivi car Valent (364-378 g.) strpa u lađu i ognjem zapali u blizini Dakivize (ili Dakimize). Njihov spomen navodi se pod današnjim datumom u Sinaksaru Carigradske Crkve.
 
SPOMEN SVETE ANASTASE LEVKADIJSKE
 
Upokojila se u miru; imenom svojim nagoveštava vaskrsenje.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG MARTINIJANA U AREOVINTU
 
U miru se prestavio u Gospodu svome.
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA DAVIDA I TARIČANA
 
Gruzini; rođena braća; postradali od persijskog kneza Abdula zato što su odbili da se odreknu Hrista, 693. godine.
 


 
NAPOMENE:

  1. Galatija – oblast u Maloj Aziji.
  2. Dioklecijan upravljao rimskom carevinom od 284. do 305. godine.
  3. Artemida ili Dijana – boginja lova i pokroviteljka šuma.
  4. Apolon – bog sunca, pokrovitelj umetnosti.
  5. Atina ili Minerva – boginja mudrosti.
  6. Zevs – vrhovni bog stare grčke vere; smatran rodonačelnikom ostalih bogova.
  7. Orfej – jedna od glavnih ličnosti stare grčke mitologije; smatran za sina cara Eagra i muze Kaliope. Njegova frula, po kazivanju mitologije, izdavala je tako divne zvuke, da su divlje zveri izlazile iz svojih pećina i pratile ga. Orfej se smatra veštim stihotvorcem, osnivačem starogrčke poezije.
  8. Saturn – bog zemlje i useva.
  9. Junona se smatrala pokroviteljkom porodičnog života.
  10. Artemida ili Dijana – boginja lova i pokroviteljka šuma.
  11. Mars – bog rata.
  12. Venera ili Afrodita – boginja ljubavi i lepote.
  13. Vulkan – bog ognja i metala.
  14. Atina ili Minerva – boginja mudrosti.
  15. Spomen svetog Teodota praznuje se takođe 7. juna, u dan njegove končine. A žitije njegovo se izlaže pod 18. majem zato što je njegov mučenički podvig tesno vezan sa mučeničkom končinom Sedam svetih devstvenica koje se ovog dana praznuju.
  16. Mesopotamija – kamenita i peskovita zemlja, nalazila se između reke Tigra i Eufrata, i prostirala se od Jermenije na severu do Persijskog zaliva na jugu.
  17. Dekije – carovao od 249. do 251. god. Končina svetih mučenika bila 250. god.
  18. Sapor II Veliki, carovao u Persiji od 310. do 381. godine. Poznat po sretnim ratovima sa Rimljanima; bio svirep gonitelj hrišćana.
  19. Persijanci – poštovali kao vrhovnog boga Mitru, ili sunce; klanjali se ognju takođe.

Jedan komentar

  1. Slava Bogu na ovom sajtu i hvala svima koji su se potrudili da stave žitija svetih ovde. Sad možemo bilo gde da ih čitamo:). Jako radosna vest. Bilo bi dobro da neko prevede i ns Engleski.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *