NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » ŽITIJA SVETIH ZA MAJ

ŽITIJA SVETIH ZA MAJ

 

ŽITIJA SVETIH
 
17. MAJ
 
SPOMEN SVETOG APOSTOLA ANDRONIKA
I NJEGOVE POMOĆNICE JUNIJE
 
Sveti apostol Andronik pripada liku Sedamdesetorice apostola. Poverovao je u Hrista pre svetog apostola Pavla, kome je i rođak. O tome apostol Pavle svedoči u poslanici Rimljanima, govoreći: Pozdravite Andronika i Juniju, rodbinu moju, i moje drugare u sužanjstvu, koji su znameniti među apostolima, koji i pre mene verovaše u Hrista (Rm. 16, 7). Sveti Andronik beše episkop Panonije,[1] no ipak ne beše propovednik i učitelj samo jednoga grada ili jedne zemlje, već cele vaseljene, jer je kao okriljen putovao po raznim zemljama, svuda propovedajući Hrista i iskorenjujući idolodemonstvo. Pomoćnica mu je bila čudesna Junija, koja beše umrla svetu i življaše samo Hristu. Njih dvoje privedoše mnoge poznanju istinitoga Boga, i porušiše idolske hramove, i podigoše svuda božanske crkve, izgoneći nečiste duhove iz ljudi i isceljujući neizlečive bolesti. Blistajući tako, oni oboje postradaše za Hrista, i primiše dvostruk venac: i apostolstva i mučeništva. Njihove svete mošti biše, po naročitom otkrivenju Božjem, nađene u predelima Evgenijskim, o čemu je podrobno rečeno pod dvadeset drugim februarom.
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA SOLOHONA
I SA NJIM PAMFAMIRA I PAMFALONA
 
Sveti mučenik Solohon življaše u vreme cara Maksimijana,[2] po rođenju Egipćanin, po veri hrišćanin. On beše vojnik rimski kod tribuna Kampana, koji imađaše pod sobom tri hiljade vojnika. Po carevom naređenju Kampan sa svojim pukom otputova iz Egipta u Halkidon.[3] Tada car naredi svima vojnim starešinama da sa svojim vojnicima prinesu žrtve idolima. Ispunjujući carevo naređenje, Kampan pristupi prinošenju žrtava. Svi vojnici prineše žrtve, samo se njih trojica usprotiviše: Solohon, Pamfamir i Pamfilon. Oni objaviše da su hrišćani i odlučno izjaviše da se nikada neće odreći Hrista i da će do smrti ostati u svetoj veri hrišćanskoj, pa makar ih stavili na najstrašnije muke.
Tada ih staviše na tako žestoke muke, da dvojica od njih, Pamfilon i Pamfamir, u tim mukama predadoše duše svoje u ruke Bogu. A sveti Solohon i nadalje smelo prizivaše ime Hristovo i osuđivaše Kampana kao neznalicu što mrtve idole naziva bogovima. To razjari Kampana, pa naredi da mučeniku mačem otvore usta i saspu u usta idoložrtveno vino. No sveti mučenik zubima pregrize mač, i izbaci parče iz usta; zatim iskida na sebi okove i stupi pred mučitelja Kampana, veličajući Božanstvo Hristovo a ismevajući Kampanovo besnilo, zlobesje (=την κακοδαιμονιαν). Tada sveti mučenik ču glas koji dolažaše s neba, koji ga potsticaše i krepljaše na mučeništvo.
Posle toga sveti Solohon bi mučen na razne načine: zasuše trkalište oštrim kamenjem, vezaše mučeniku obe noge, pa ga golog vukoše po tom kamenju, te mu celo telo u rane pretvoriše; zatim mu desnu ruku vezaše za gredu jedne kuće, a o levu nogu mu obesiše veliki kamen, i visaše tako tri sata; za to vreme ga mučitelji nagovarahu da se odrekne Hrista, ali on ostade čvrst. Zatim presekoše konopac kojim beše vezan za gredu, i svetitelj, pavši na zemlju, diže se i stajaše pravo. Najzad, kako već beše pala noć, Kampan, besan od gneva, dohvati pisaće pero, pa probode svetitelju kroz oba uha, i ostavi ga tako da umre, a on sa vojnicima ode na večeru. Onda dođoše hrišćani, uzeše svetitelja i položiše na nosiljku, pošto beše veoma malaksao, i odneše u dom neke udovice hrišćanke. Tu svetitelj uze malo hleba i popi malo vode, te se okrepi, i stade savetovati prisutne hrišćane da budu istrajni u veri i u mukama za veru. Posle toga, podigavši oči k nebu i pomolivši se dovoljno Bogu, on predade blaženu dušu svoju u ruke Bogu, od koga dobi venac mučenički.
Sveta tri Mučenika postradaše 298. godine.
 
SPOMEN PREPODOBNIH OTACA NAŠIH
NEKTARIJA I TEOFANA,
KTITORA MANASTIRA VARLAAMA NA METEORIMA[4]
 
Nektarije i Teofan behu rođena braća po telu i življahu u drugoj polovini 15. veka u Janjini u Epiru. Iz njihove porodice, zvane Apsaradon, sedam članova postadoše monasi. Prepodobni Nektarije i Teofan življahu najpre uz jednog duhovnog starca po imenu Savu, a po njegovoj smrti otidoše u Svetu Goru i stupiše u manastir Dionisijat, gde nađoše Svetog Nifonta, bivšeg patrijarha Carigradskog (njegov spomen 11. avgusta). Svetitelj ih usavetova da se vrate na mesto svojeg ranijeg podviga, na ostrvo u Janjinskom jezeru, što oni iz poslušanja i učiniše. Tamo podigoše crkvu Svetom Preteči i Svetom Nikolaju (oko 1507. g.).
Pošto na tom mestu ne imađahu mira za molitveno tihovanje za kojim žuđahu, a Sveti Nifont im beše rekao da traže mirno i tiho mesto, oni odatle kretoše i dođoše na brda zvana Meteori u Tesaliji. Po blagoslovu episkopa Lariskog i igumana manastira Velikog Meteora, oni se nastaniše na steni zvanoj Svetog Preteče i tu provedoše sedam godina. Oko 1518. godine oni dobiše blagoslov da se uspenju na takozvanu Stenu Varlaamovu, koja tada beše pusta, i tamo postaviše svoju askitiriju (mesto podvizavanja). Na ovoj steni oni nađoše ostatke nekadašnjeg hrama Sv. Vasilija Velikog, Grigorija Bogoslova i Jovana Zlatousta, koji beše podigao drevni podvižnik na toj steni Varlaam, savremenik Svetog Atanasija Meteoritskog i prepodobnog Joasafa, carevića Srpskog (njihov spomen 20. aprila). Kada ovi prepodobni obnoviše ovaj sveti hram Sv. Tri Jerarha, oko njih se počeše okupljati mnogobrojni monasi, tako da tu postade pravi i potpuni manastir. Pošto je ova crkva bila mala, sveti podvižnici počeše da grade veću crkvu u čast Svih Svetih i godine 1544. ona bi završena. Sveta braća uskoro podigoše i sve ostale potrebne manastirske zgrade i snabdeše manastir potrebnim njivama i vinogradima.
Pri svemu ovome prepodobni ne zaboraviše glavni monaški posao: podvige svoje i staranje o spasenju bratije, te tako onu nepristupačnu stenu učiniše lestvicom za uzlaženje na
nebo. Poživevši tako česno i bogougodno mirno se preseliše ka Gospodu svome Koga od mladosti ljubljahu, i to prepodobni Teofan 17. maja 1544. godine, a prepodobni Nektarije 7. aprila 1550. godine. Njihov sveti manastir i danas postoji na Meteorima.
 
SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG ATANASIJA NOVOG,
EPISKOPA HRISTIJANOPOLJSKOG, ČUDOTVORCA
 
Atanasije Novi beše episkop grada Hristijanopolisa (u oblasti Trifilijskoj na Peloponezu). Rođen je na Krfu 1165. godine od pobožnih roditelja Andreja i Efrosinije, koji imađahu osim njega još tri sina.
U to vreme Jonskim ostrvima i Peloponezom vladahu Mlečići i Atanasijev otac beše jedan od službenika u mletačkoj upravi, te oni stoga pređoše da žive na Peloponezu. Atanasija dadoše roditelji da se uči knjizi, i on veoma brzo u tome napredovaše, a ponajviše u nauci Gospodnjoj. Kada odraste otac ga nagonjaše da se oženi i već mu beše našao verenicu. Usrdno se moleći Gospodu i osobito Presvetoj Bogomateri da ga toga oslobodi, jer je želeo da postane monah i život svoj posveti Bogu, on bi udostojen javljanja u snu Presvete Bogorodice Koja mu reče da beži u Carigrad. Došavši u Carigrad prepodobni se javi tadašnjem patrijarhu Gavrilu i uskoro od njega bi rukopoložen za patrijaršijskog đakona (oko 1702. g.), a zatim i za prezvitera. Godine 1711. on bi hirotonisan i za episkopa i to u gradu Hristijanopolju na Peloponezu.
Došavši u svoju eparhiju svetitelj otpoče poučavati narod pravoslavnoj veri i štititi ga od venecijanske latinske propagande. U tu svrhu on otvori i pravoslavne škole za decu, jer su Venecijanci namerno ostavljali pravoslavne u nepismenosti da bi ih lakše pridobili za svoju latinsku veru. Takođe poče graditi i pravoslavne hramove, deliti milostinju, i uopšte mudro i spasonosno pastirstvovati svojim stadom. U svom pak ličnom životu on svagda ostajaše podvižnik i zato od Boga bi udostojen dara čudotvorstva. Poživevši tako bogougodno i čudotvoreći, sveti i novi Atanasije mirno se prestavi u Gospodu 1735. godine i bi pogreben u svom gradu. Njegove svete mošti biše prenete zatim u Karitenu, a odatle u manastir Svetog Preteče u Gortinskom kraju na Peloponezu. Mitropolit Gortinski i Megalupoljski Jovan Martinos zapisa život i čudesa ovog svetitelja i sastavi mu takođe posebnu službu.[5]
 


 
NAPOMENE:

  1. Panonija – značajna oblast rimske carevine. Ona se graničila: sa zapada – Alpima, sa juga – rekom Savom, sa istoka i severa – rekom Dunavom. U istoriji hrišćanske Crkve poznata kao poprište apostolske delatnosti svetih prvoučitelja slovenskih, Kirila i Metodija.
  2. Maksimijan vladao rimskom carevinom od 284. do 305. godine.
  3. Halkidon – prvobitno megarska kolonija na obali Mramornog Mora. Pod hrišćanskim carevima Halkidon bio glavni grad maloaziske oblasti Vitinije. Važan je i kao grad u kome je održan Četvrti Vaseljenski Sabor 451. godine.
  4. Njihovo žitije napisa mitropolit Mirlikijski Matej, a i sami su Svetitelji ostavili svoje zapise u rukopisima svoga manastira na Meteorima.
  5. Štampana najpre u Erhupolju 1877., a zatim u Atini 1886. i 1919. godine.

Jedan komentar

  1. Slava Bogu na ovom sajtu i hvala svima koji su se potrudili da stave žitija svetih ovde. Sad možemo bilo gde da ih čitamo:). Jako radosna vest. Bilo bi dobro da neko prevede i ns Engleski.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *