NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » ŽITIJA SVETIH ZA MAJ

ŽITIJA SVETIH ZA MAJ

 

ŽITIJA SVETIH
 
16. MAJ
 
ŽITIJE PREPODOBNOG OCA NAŠEG TEODORA OSVEŠTANOG,
UČENIKA PAHOMIJEVOG
 
Kada po celom Egiptu brujaše glas o ravnoangelnom životu prepodobnog i bogonosnog oca našeg Pahomija, svi verni slavljahu zbog toga Hrista Boga. Mnogi pak sa toplijom ljubavlju k Bogu, darnuti tim glasom u srce, napuštahu svet i sve što je u svetu, pa odlažahu k prepodobnom ocu na monahovanje. Među ovima beše i blaženi Teodor. Sin bogatih i uglednih hrišćanskih roditelja, on dragovoljno izabra siromaštvo, smatrajući sve za trice, samo da Hrista dobije.
Početak njegove ljubavi ka monaštvu bi na ovaj način. Četrnaestogodišnji dečko Teodor vide kako su njegovi roditelji o prazniku Bogojavljenja ukrasili kuću i napunili je svakim izobiljem zemaljskim. Razmišljajući o tome, on oseti taštinu svega toga, jer se blagodat beše kosnula srca njegovog, i on reče u sebi: Kakva mi je korist od toga? Šta ja bednik dobijam od toga, ako se nauživam privremenih slasti zemaljskih, a budem lišen večnih? Jer niko koji se naslađuje privremenim stvarima, neće dobiti večnu slavu.
Govoreći to, on uzdahnu iz dubine srca. I u vreme obeda on uđe u jednu zabačenu odaju, pade licem na zemlju, i moljaše se Bogu sa suzama, govoreći: Gospode, svedoče sakrivenoga i ispitivaču tajni ljudskih, Ti znaš da ja ljubav Tvoju pretpostavljam svemu na ovom svetu. Stoga Te molim, Gospodaru, nastavi me na put Tvoj, da bih tvorio volju Tvoju; i prosveti dušu moju, da bih svagda slavio i hvalio Tebe, Gospoda mog.
Dok se on tako moljaše, u tu odaju uđe mati njegova. On ustade sa zemlje, i oči mu behu pune suza. Pogledavši u njega, i videvši da su mu oči naduvene od plača, mati ga stade pitati: Šta ti je, čedo? ko te ožalosti? zašto plačeš? zašto nisi došao da obeduješ s nama? Mi te sa tugom tražismo svuda, da bi se zajedno s nama proveselio. A on joj odgovori: Idi, majko, obedujte bez mene, jer sada neću da jedem. – No mati ga dugo moljaše i nuđaše da pođe za trpezu, ali je on ne posluša.
Idući svaki dan u školu i učeći, on se pošćaše do večera. Ponekad pak po ceo dan nije uzimao ništa u usta, nego je tek drugi dan uveče po malo jeo. On dve godine ne okusi od boljih i slatkih jela, obučavajući sebe za potpuno isposničko uzdržanje. I jednog dana on tajno napusti svoju kuću, ostavljajući roditelje i njihovo bogatstvo, i slavu, i sav svet, i ode u jedan manastir, u kome nađe bogougodne monahe. I stade živeti među njima u strahu Božjem. I posmatrajući njihove isposničke podvige, on podražavaše njihovo življenje, i staraše se da prema svojim moćima ugodi Bogu.
Jednoga dana posle večernjeg bogosluženja monasi seđahu i vođahu razgovor o predmetima iz Svetoga Pisma. Tada jedan monah govoraše o starozavetnoj skiniji i o Svetinji nad svetinjama, i ovako to objašnjavaše: spoljašnja skinija predstavlja Jevrejski narod, a Svetinja nad svetinjama ima vrlo tajanstven i važan smisao za sve narode, jer umesto prinošenja životinja na žrtvu, i kadionice, i trpeze, i kivota sa manom i knjigama zaveta, i svega što beše tamo, i umesto svetlosti svetnjaka, nama se javi Bog Logos u telu prosvetljenom od Njega, i postade nam svetlost poznanja i hleb života i žrtva za grehe naše.
Dajući takvo objašnjenje, taj inok reče bratiji: Ovo sam objašnjenje čuo od svetog oca našeg Pahomija, koji je u Tavenisiotu sabrao bratiju koja napreduje u Gospodu. Verujem da će mi Gospod podariti oproštaj grehova mojih što pravednog čoveka pomenuh u ovaj čas.
Blaženi Teodor, čuvši za prepodobnog Pahomija, raspali se srcem i reče: Gospode Bože, kada postoji na zemlji tako svet čovek, udostoji me da ga vidim i da mu sledujem u svakoj zapovesti, da bih se i ja spasao i udostojio onih blaga koja je Bog ugotovio onima koji Ga ljube. – Govoreći to, Teodor se zalivaše suzama, jer beše ranjen božanstvenom željom.
Posle nekoliko dana dođe kod njih u manastir jedan od česnih učenika Pahomijevih, po imenu Pekusije, čovek star i vrlinski. Njega moli Teodor da ga povede sa sobom u Tavenisiot, u opštežiće prepodobnog oca Pahomija. Pekusije povede junošu, i kada stigoše u obitelj, Teodor se pokloni Gospodu govoreći: Blagosloven si, Bože, što si tako brzo poslušao mene grešnog i ispunio mi molbu. – A kad dođe pred keliju svetog Pahomija, on od umilenja i od duhovne radosti stade silno plakati i suze liti. Videvši ga, sveti otac mu reče: Ne plači, čedo, jer i ja, ma da sam grešan, ipak sam sluga našeg zajedničkog Gospoda i Oca. – I prepodobni Pahomije s ljubavlju primi u svoj manastir blaženog Teodora.
Videvši u manastiru mnoštvo bratije koja se trudi za Gospoda, Teodor se prosveti umom, i primi u dušu svoju revnost bogougađanja, i napredovaše u Bogu vrlinama. Razuman i pametan, on lako raspoznavaše istiniti put spasenja, i steče sa smirenjem poslušanje veliko i čudesno. Krepljen blagodaću Božjom, on beše bodar u molitvama, vredan u poslovima, neoslabljiv u pošćenju. I ne prestajaše da stalno želi sve veće i veće napredovanje u dobrim delima i blagodati Gospodnjoj. A kada bi video nekog da je tužan, on ga je tešio; i kada bi video nekog da greši, on ga je druželjubivo i sastradalno ispravljao. Videći sve to, prepodobni Pahomije ga veoma zavole, i metnu ga u srce svoje.
Mati Teodorova, čuvši da se sin njen nalazi u Tavenisiotu kod prepodobnog Pahomija, uze od episkopa pismeno naređenje u kome se naređivalo da joj prepodobni Pahomije vrati sina. I ona dođe u Tavenisiot, i bi smeštena u gostoprimnici ženskog manastira, u kome se podvizavaše Pahomijeva sestra. I izvesti mati Teodorova svetog Pahomija da želi videti svoga sina. Starac reče Teodoru: Čedo, došla je tvoja mati želeći da te vidi, i ima za nas pismeno naređenje od episkopa. Otidi dakle do majke, naročito zato što sveti episkopi pišu, jer njih moramo poslušati. Teodor mu odgovori: Oče, najpre mi reci, neću li ja na dan Suda dati odgovor Bogu što sam kao monah otišao kod moje majke, koju sa svima svetovnim pristrašćima ostavih Boga radi, i što sam sablaznio bratiju? Jer kada je još pre nove blagodati, u Starom Zavetu naređeno sinovima Levijevim da se ne viđaju sa svojim roditeljima i braćom, da bi održali zapovesti Božje (5 Mojs. 33, 9-10), u toliko pre ja, koji sam se u novoj blagodati udostojio tolikog dara – svetog čina monaškog, ne treba da ljubav roditeljsku pretpostavim ljubavi Božjoj, jer Gospod naš reče: Koji ljubi oca ili mater većma nego mene, nije mene dostojan (Mt. 10, 37). Sveti Pahomije mu na to reče: Čedo, ako po tebe nije korisno da vidiš svoju majku, ja te ne primoravam. Budi savršen monah koji se potpuno odrekao i sveta i sebe samog.
Kada mati saznade da njen sin ne samo nipošto ne želi da se vrati k njoj kući, nego ni da se vidi sa njom, ona i sama odluči da se ne vraća kući, već da ostane u tom ženskom manastiru kao monahinja. Jer govoraše ona sebi: Ako Bog hoće, ja ću sina svog videti među svetim ocima, i dušu svoju naći njega radi.
Tako muško i nepokolebljivo stremljenje k Bogu mladoga monaha spase ne samo njegovu, nego i njegove matere dušu, pobudivši je na tegoban i mučan monaški život Boga radi.
Prepodobni Teodor jačaše Duhom, i u svemu se upodobljavaše svome duhovnom ocu, svetom Pahomiju, pokoravajući mu se Boga radi kao samome Bogu. A otac mnogo puta iskušavaše njegovo poslušanje i trpljenje, naređujući mu da obavi izvesne poslove. I kad bi izvršio što mu je naređeno, otac ga koraše da tobož nije dobro urađeno, pa mu naređivaše da to isto ponova uradi. A on nikada ni za šta ne uzvrati ocu, niti uznegodova, niti se razgnevi, niti ožalosti, već svagda s radošću primaše naređenja od oca, i njegove prekore smatraše kao pohvalu sebi.
Posle nekoliko godina k Teodoru dođe njegov brat po telu Pafnutije, sa željom da se zamonaši. No Teodor ne hte ni da čuje, pošto se Pafnutije još ne beše potpuno odrekao staroga čoveka. I plakaše Pafnutije. Za to doznade sveti Pahomije, pa reče Teodoru: Dobro je biti popustljiv u početku prema onima koji žele da stupe u monaški podvig. Jer kao što novozasađeno drvo zahteva mnogo nege i staranja, tako je i onome koji počinje sa monaškim uzdržanjem potrebno malo popuštanja i utehe, dok se blagodaću Gospodnjom ne ukoreni i verom ne utvrdi. – Teodor posluša oca te primi brata po telu, i upućivaše ga na vrline.
Drugi pak brat po duhu, lenivac, uvredi se što ga prepodobni Pahomije često savetovaše i karaše, pa namisli da beži iz manastira. Saznade za to blaženi Teodor, pa se napravi kao da je ljut na oca i tobož hoće i on da beži, pa reče tome bratu: Znaš, brate, reči ovoga starca su preko mere žestoke, i ne znam da li ću moći više ovde da podnesem. – Slušajući takve reči od Teodora, brat se obradova, pa ga upita: I ti li patiš od njega kao ja? Teodor odgovori: Silno patim; nego ako hoćeš, budimo jedno, tešeći jedan drugog, dok ponova ne nastradamo od starca. Ako se pak starac od sada pokaže dobar prema nama, onda ćemo ostati ovde; no bude li zao i jarostan prema nama, onda ćemo zajedno otići odavde.
I poslušavši Teodora, taj brat ne ode iz manastira, čekajući da obojica zajedno izađu. A Teodor ode i nasamo obavesti o tome prepodobnog Pahomija. Starac pohvali Teodorovu pamet. Zatim, pozvavši ih obojicu k sebi, otac prekloni glavu svoju pred njima, govoreći: Oprostite mi, braćo, jer sagreših prema vama. Kao dobri sinovi, i vi ste dužni da trpite i snosite slabosti oca vašeg. – I tako se brat taj ispuni umilenjem i razneži, i napusti svoju nekorisnu nameru, i od tada se popravi.
Prepodobni Pahomije, videći da blaženi Teodor napreduje u vrlinama i blagorazumnosti, i da je kao načitan u stanju i druge poučavati rečju, on mu jednom naredi da kaže pouku bratiji na osnovu Svetoga Pisma. Tada Teodor beše dvadeset godina. Poslušan, bez pogovora izvršujući naređenje, Teodor stade usred skupa i poče na osnovu Božanstvenog Pisma govoriti pouku, kazujući mnoge stvari korisne po spasenje. A neki od najstarijih otaca, posmatrajući Teodora gde im govori pouku, ne htedoše ga slušati, već stadoše negodovati, govoreći jedan drugome: Eto, početnik uči nas, mladić drži pouku nama starcima; mi nećemo da ga slušamo. I ustavši, otidoše sa skupa u svoje kelije.
Kada Teodor završi propoved Božje reči, prepodobni Pahomije prizva k sebi one starce, pa ih upita: Zašto napustiste skup i slušanje pouke, pa odoste u svoje kelije? Oni mu odgovoriše: To učinismo zato što ti nama ovakvim starcima, koji tolike godine provedosmo u manastiru, postavi mladića za učitelja. – Čuvši takav odgovor od njih, prepodobni uzdahnu duboko, pa im reče: Nerazumni ste i zarobljeni đavolom, i svu svoju vrlinu uništiste gordoumljem. Jer otišavši sa skupa, vi napustiste ne Teodora nego reč Božju odbaciste, i lišiste sebe Svetoga Duha. Zar ne videste mene kako sam ga veoma pažljivo slušao, i mnogo koristi od njegovih reči dobio?
Pošto tako pokara i smiri starce, prepodobni Pahomije ih izleči od bolesti prevaznošenja i negodovanja, i učini te oni postadoše slušaoci Teodorovih blagorazumnih i korisnih pouka. Zatim postavi blaženog Teodora za upravitelja Tavenisiotske obitelji, a sam se povuče u drugi manji i zabačeniji manastir. Teodor pak dobro upravljaše poverenom mu od oca obitelji.
Kada episkop grada Panopolja, blaženi Uar, pozva svetog Pahomija da mu ustroji manastir za mnoge koji željahu monaškog života, sveti Pahomije uze sobom Teodora. I kada obitelj bi ustrojena, k njima dođe jedan filosof, želeći da razgovara sa velikim starcem Pahomijem. A starac, ne želeći da razgovara s njim, pošto provide da je došao da ga kuša, posla k njemu dva svoja učenika, Kornilija i blaženog Teodora. I filosof im reče: Želim da razgovaram s vama o stvarima Svetoga Pisma. Sveti Teodor mu odgovori: Govori što želiš. – Tada filosof upita: Ko ne rodivši se umre? i ko rodivši se ne umre? ko pak umre i ne istrunu? Prepodobni Teodor mu odgovori? Nije teško tvoje pitanje, filosofe. Ipak ću ti odgovoriti: Adam se ne rodi a umre; Enoh se rodi a ne umre; žena Lotova umre a ne istrunu, pošto se pretvori u slani stub. No ti poslušaj naš zdravi savet: ostavi se tih nekorisnih pitanja i sholastičkih silogizama, pa pristupi Hristu kome mi služimo, i dobićeš oproštaj grehova. – Filosof ćutaše kao nem, i ode diveći se oštroumnom odgovoru.
Prepodobni Teodor ceo svoj život provede veoma bogougodno. I beše poslušan ocu svome sve do samog prestavljenja njegovog, i za vreme bolesti posluži mu. Posle brzog upokojenja Pahomijevog naslednika, blaženog starca Petronija, sveti Teodor postade vođ svetome stadu, i obogati se mnogim čudesima, zbog čega postade slavan, i poznat svjatjejšem Atanasiju Velikom, patrijarhu aleksandrijskom. I pošto mnogima koristi svojim delima i rečima, blaženi Teodor u dubokoj starosti otide ka Gospodu, da na nebu sa prepodobnim Pahomijem u horu bogonosnih Otaca stoji pred prestolom slave Oca i Sina i Svetoga Duha, Jednoga u Trojici Boga, kome slava vavek, amin. Prepodobni Teodor se upokojio 368. godine.
 
SPOMEN BLAŽENE DEVICE MUZE
 
Sveti Grigorije Dvojeslov, papa rimski (590-604. g.)[1] ispričao je svom arhiđakonu Petru povest o blaženoj devici Muzi, koju je čuo od njenog brata Prova. Povest glasi:
Još kao maloj devojčici, Muzi se jedne noći javi u snu Presveta Bogorodica Prisnodjeva Marija, praćena devojčicama istoga uzrasta kao i Muza. Bogomati upita Muzu: Želiš li i ti da zajedno sa ovim devojčicama živiš i da me pratiš? Muza odgovori: Želim, Gospođo. – Tada joj Bogomati naredi da se uzdržava od dečjih igara i od svega nebogougodnog, pošto će ona kroz trideset dana doći k Njoj i pridružiti se tim devojčicama.
Probudivši se, Muza od tog časa promeni svoj život, i odbaci svako dečje mladoumlje. Roditeljima svojim, koji su se čudili tome i pitali je povodom toga, ona ispriča kako vide Presvetu Djevu Bogorodicu, i šta joj Ona reče i naredi, i u koji dan ima otići kod Nje i pridružiti se ostalim devojčicama koje Nju prate.
Dvadeset i petog dana posle javljanja Presvete Bogomajke Muzi, Muza dobi silnu vatru. A tridesetog dana, kada se približi čas Muzinog prestavljenja, Muza opet vide Prečistu Djevu u pratnji onih devojčica, koja je stade zvati, a Muza joj tihim glasom odgovaraše: Evo idem, Gospođo, evo idem. – I sa ovim rečima ona predade dušu svoju u ruke Presvete Bogorodice i, ostavivši zemaljski život, ona se nastani u nebeskim obiteljima sa svetim devicama.
Čuvši ovu povest, arhiđakon Petar upita svetog papu Grigorija: Želeo bih da znam, vladiko, da li sada, pre vaskrsenja tela, duše pravednika mogu biti primljene na nebu? Sveti Grigorije odgovori: Ne možemo reći niti da su duše svih pravednika primljene na nebu, niti pak da su potpuno odbačene, jer ima duša nekih pravednika, koje se nalaze u izvesnoj udaljenosti od Nebeskog Carstva. Razlog toga je u tome što ti pravednici za života na zemlji nisu dostigli savršenu pravednost. A da duše onih pravednika koji su bogougodno živeli na zemlji, kada izađu iz telesnih zatvora, bivaju odmah nastanjene u nebeskim obiteljima, to je očiglednije od sunca. Jer sama Istina – Gospod Hristos svedoči o tome, govoreći: Gde je leš, onamo će se i orlovi kupiti (Mt. 24, 28), to jest, gde je sam On Spasitelj naš sa primljenim na sebe telom čovečanskim, tamo se bez sumnje skupljaju duše pravednika. I sveti apostol Pavle željaše da se razreši od tela i bude sa Hristom (Flb. 1, 23). Koji veruje da je Hristos na nebu, taj veruje da se i Pavlova duša nalazi sa Hristom na nebu. Isti apostol jasno svedoči da se duše pravednika po razlučenju od tela, nastanjuju u nebeskoj otadžbini, jer kaže: Znamo da kad se zemaljska naša kuća tela razruši, imamo zgradu od Boga, kuću nerukotvorenu, večnu na nebesima (2 Kor. 5, 1). Bogu našem slava, sada i uvek i kroza sve vekove, amin.
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA AVDISA,
AVDE I OSTALIH SA NJIMA
 
Sveti Avdis beše episkop u gradu Vitasaharu, u Persiji. Optužen od svoga nećaka persiskom caru da ne poštuje veru Persijanaca već Hrista, episkop Avdis bi izveden pred cara zajedno sa šesnaest sveštenika, devet đakona, šest monaha i sedam monahinja. Pošto junački ispovedi Hrista za istinitog Boga, episkop Avdis sa ostalima bi poslat carevom bratu Arsitu. Arsit ih ispita, pa kad vide da njegove reči ne pomažu ništa i da oni ostaju čvrsti u veri Hristovoj, on naredi da ih konopcima vežu, i da ih što jače stežu. Tako su ove svete ljude mučili sedam puta dnevno. Od silnog stezanja konopcima najzad se mučenicima provideše kosti, i čulo se kako škripe.
Zatim ih baciše u tamnicu; i tamo im šiljahu jela od idolskih žrtava, ali oni i ne pogledaše na njih. Zato bi izdata zapovest te ovi slavni stradalci ostaše u tamnici ne jedući i ne pijući. No jedna bogoljubiva žena dade im hleba i vode, te oni to jedoše i piše, i Boga proslaviše.
Posle mnogo dana izvedoše svete mučenike iz tamnice, pa im pridružiše i episkopa Avdu, kome Bog unapred beše otkrio da će mučenički postradati, i da će pobediti, i venac dobiti. Onda svi ovi sveti biše poslani vrhovnom žrecu persijskom Mapti. Oni i pred njim veru svoju u Hrista ispovediše i potvrdiše. Zato ih najpre silno mučiše, pa im najzad glave otsekoše. I tako svi primiše mučeničke vence.
 
SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG NIKOLE MISTIKA,
PATRIJARHA CARIGRADSKOG
 
Rođen je oko 852. godine u Carigradu i bio srodnik Sv. patrijarha Fotija, čiji je učenik bio zajedno sa carom Lavom VI, zvanim Mudrim. Proslavio se neobičnom strogošću života. Kada on postade patrijarh Carigradski (901-907. g.), car Lav oženi se četvrti put, zbog čega mu patrijarh zabrani ulazak u crkvu a sveštenika koji ga venča raščini. Zbog toga car zbaci patrijarha i otera ga u manastir. Delegati rimskog pape Sergija III odobre caru četvrti brak. No kada car umre, Nikola ponovo dođe na presto patrijaršijski i sazva sabor 912. godine, na kome četvrti brak uopšte bi hrišćanima zabranjen. Upokojio se 925. godine. Mistik označava najstarijeg člana carskog saveta. Najpre je ovaj svetitelj, dakle, bio dvorjanin visokoga čina, potom je ostavio sujetu sveta i zamonašio se u manastiru Sv. Trifuna blizu Halkidona. Skončao mirno 925. godine. Iza sebe je ostavio mudrosti pune bogoslovske i kanonske spise i pisma.
 
STRADANJE SVETOG NOVOMUČENIKA NIKOLE IZ MECOVA
 
Ovaj junak Hristov rođen je od pobožnih roditelja u Mecovu, u Epiru u Grčkoj. Još kao mladić on ode u Trikalu, i najmi se u jednog pekara da mu služi za platu. Nakon mnogo vremena neki Turci, nešto prevarom i obećanjima a nešto zastrašivanjima, uspeše te se on odreče Hrista. Ali kada dođe k sebi, on pobeže, ode u svoj zavičaj, i tamo opet poče voditi hrišćanski život. Kasnije, pošto prođe mnogo vremena, Nikola natovari na kljuse luč i sa nekim svojim meštanima ode u Trikalu da ga proda. No tamo ga prepozna jedan berberin Turčin, komšija spomenutog pekara, okomi se na njega i stade ga grditi što se odrekao vere i opet postao hrišćanin. Uplašen, Nikola mu dade tovar luča, i zamoli ga da ga ne prokaže. Ovaj pristade na to pod uslovom da mu Nikola svake godine do kraja života donosi po tovar luča. Nikola mu to obeća, i svake godine donošaše mu po tovar luča.
Međutim, ne prođe mnogo vremena i Nikola se pokaja što je dao ovakvo obećanje onome berberinu, i ne hte mu više davati luč, već donese odluku da i smrt primi samo da okaja svoje ranije odrečenje od Hrista. Sa takvom odlukom on ode k svome duhovniku i otkri mu svoju nameru. No duhovnik ga stade odvraćati od toga, jer mu se može desiti da ne bude u stanju podneti mučenja, pa se po drugi put odreći Hrista. Ali Nikola ostade čvrsto pri svojoj nameri, i govoraše da on ima sigurnu nadu u Gospoda da će mu On dati snage da junački podnese sva mučenja za ljubav Njega i da ostane nepokolebljiv u veri Njegovoj, satirući svakog neprijatelja i protivnika. Videvši kod Nikole takav žar i žudnju za mučeništvom, duhovnik ga onda mnogim savetima i molitvama još više učvrsti u tome, pa otpusti.
Sa tako čvrstom namerom i odlukom Nikola ode u Trikalu. Tamo ga ščepa onaj berberin, i davljaše ga govoreći: Gde je, neverniče, luč što si mi obećao? – Nikola mu odgovori: Ja tebi ne dugujem ništa! – Razjareni berberin stade silno vikati i ružiti Nikolu. Na tu viku dotrčaše mnogi Turci, pa kad doznaše u čemu je stvar, dohvatiše Nikolu i tukući ga odvedoše u sud, i tamo dokazivahu kako se on odrekao vere hrišćanske i primio njihovu. Upitan od sudije, mučenik odgovori: Rodio sam se hrišćanin, i hrišćanin sam, i želim da umrem hrišćanin, i nikada se vere svoje odreći neću, pa makar me stavili na kakve bilo muke. – I pošto ne uspeše ni laskama ni pretnjama da ga privole na svoju stranu, oni ga dugo motkama nemilosrdno tukoše, pa ga onda mnogo dana mučiše glađu i žeđu i drugim mukama. A blaženi mučenik sve to podnošaše hrabre duše i sa velikom radošću.
Zatim mučenika iz tamnice po drugi put izvedoše na sud. I on opet gromko izjavi da je Hristos jedini istiniti Bog, i da on veruje u Njega, i da Ga se nikada odreći neće. Kada sudija vide da je Nikola nepokolebljiv u svojoj veri i odlučan, on naredi da se naloži velika vatra na trgu i mučenik baci u nju. Vatra bi naložena, mučenik doveden i bačen u nju, i on u ognju radujući se i slaveći Boga predade duh svoj.
Pokrenut pobožnošću, jedan ćeramidžija ode naredne noći na trg, da nađe neki delić svetiteljevih moštiju. Tamo zateče nekoliko Agarjana koji stražarahu, on im dade dosta novaca, te mu oni dadoše svetu glavu mučenikovu, koja beše nešto malo opaljena. On je odnese svojoj kući, i sakri je u zidu i zazida, iz straha od Turaka. I o tome ne reče nikome od svojih ukućana. No nakon izvesnog vremena ćeramidžija umre, a svečesna glava mučenikova ostade sakrivena u zidu. Tu ćeramidžijinu kuću kupi neki hrišćanin Melandros, i uveče na sam dan u koji sveti mučenik beše postradao, vide svetlost gde sija na onom mestu zida gde sveta glava mučenikova beše zazidana. Zbunjen i začuđen tom svetlošću, Melandros raskopa to mesto na zidu i nađe svetu glavu svetog mučenika Nikole. No smatrajući sebe nedostojna da u svojoj kući drži takvu svetinju, on odnese svetu glavu u manastir svetog Varlaama[2] i predade je tamo na spomen sebi i svojim roditeljima.
Ova sveta glava i danas se nalazi tamo, i svaki dan tvori nadumna čudesa. Evo neka od njih. Jednom beše strašan pomor u Trikali, i svakodnevno umirahu mnogi; no čim ova sveta glava bi donesena u Trikalu, odmah prestade pomor. Isto tako i selo Distatu pustošaše jedno vreme pomor, koji na isti način prestade čim sveta mučenikova glava bi odnesena tamo. A kad jedno vreme kuga haraše u Kalariti, dolazak ove svete glave odmah je izbavi od kuge.
Naročito ova sveta glava progoni skakavce, čuva useve, tako da se tome i Turci dive. I to biva ne jedanput ili dvaput, već mnogo puta, sve do današnjega dana. I ne samo to, nego ona na čudesni način isceljuje neizlečive bolesti; a čini i mnoga druga čudesa svakodnevno, ma u koje mesto da se odnese. Molitvama svetog mučenika Nikole neka se i mi izbavimo od svake opasnosti i nužde. Amin.[3]
 
SPOMEN SVETIH PREPODOBNOMUČENIKA SAVAITA
 
U vreme cara Iraklija, oko 610. godine, postradaše mačem posečeni za veru Hristovu 43 monaha iz obitelji svetog Save Osveštanog kod Jerusalima. Njihovo junaštvo i stradanje opisao očevidac sveti Antioh (vidi 24. decembar).
 
SPOMEN SVETE EFIMIJE
 
Spomen njen se vrši blizu Neorijskog zaliva.
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA PAPILINA
 
Postradao za Gospoda mačem posečen.
 
SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG ALEKSANDRA,
ARHIEPISKOPA JERUSALIMSKOG[4]
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG JEFREMA PEREKOMSKOG,
NOVGORODSKOG ČUDOTVORCA
 
Rođen u gradu Kašinu, u Tverskoj guberniji. Još u mladosti odlikovao se krotošću i strogom uzdržljivošću. Ostavio sve zemaljsko i postrigao se u manastiru svetog Save Višerskog, u Novgorodskoj guberniji. Mladi podvižnik s blagoslovom svetog Save povukao se u pustinju kraj jezera Iljmena, i načinio sebi keliju. Tu mnogo godina čistio sebe od strasti, iznuravajući sebe postom i molitvama. U tome se ugledao na drevne Oce. Uskoro k njemu dođoše nekoliko monaha, željnih pustinjačkih podviga. Prepodobni Jefrem osnova manastir, i postade nastojatelj. Upokoji se on u svojih osamdeset godina, 1492. godine. Svete mošti njegove – u njegovoj obitelji.
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA PETRA
 
Zbog molitvenog poštovanja svetih ikona žilama premlaćen u Vlaherni i skončao pod carem Kopronimom, u 8. veku.
 


 
NAPOMENE:

  1. Veliki otac i učitelj Crkve, živeo u VI veku; spomen njegov praznuje se 12. marta.
  2. Ovaj manastir se nalazi u Meteorima, visokim planinskim stenama u Tesaliji. O meteorima videti opširnije pod 20. aprilom.
  3. Sveti novomučenik Nikola postradao 16. maja 1617. godine u Trikali.
  4. Njegovo žitije videti pod 12. decembrom.

Jedan komentar

  1. Slava Bogu na ovom sajtu i hvala svima koji su se potrudili da stave žitija svetih ovde. Sad možemo bilo gde da ih čitamo:). Jako radosna vest. Bilo bi dobro da neko prevede i ns Engleski.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *