NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » ŽITIJA SVETIH ZA MAJ

ŽITIJA SVETIH ZA MAJ

 

ŽITIJA SVETIH
 
15. MAJ
 
ŽITIJE PREPODOBNOG OCA NAŠEG PAHOMIJA VELIKOG
 
Prepodobni Pahomije rodio se u Gornjem Egiptu – u Tivaidi, u okolini grada Esne, oko 290. godine. Rodio se od roditelja revnosnih neznabožaca, kao krin od trnja. Gospod Hristos ga još kao dete prednaznači za svoju svetu službu. Jer još kao malom detetu roditelji dadoše Pahomiju da okusi od idolskih žrtava; ali on okusivši, odmah povrati to kao dušegubni otrov: njegova detinja utroba nije mogla da drži u sebi deo demonske žrtve, pošto je u duši njegovoj imao živeti Bog. A kad Pahomije poodraste, roditelji ga odvedoše u jedan idolopoklonički hram pored reke Nila. U idolu toga hrama življaše demon koji ljudima davaše odgovore na pitanja, te se ljudi varahu, misleći da im to odgovara idol – bog njihov. Kada Pahomije dođe tamo, demon umuče, i idol postade nem. Idolski žrec se čuđaše što bog njihov oneme, pa mu stade prinositi mnoge žrtve, da bi ga umilostivio da progovori. Ali idol ne mogaše da progovori. Najzad demon otkri tajnu žrecu: da zbog Pahomijevog prisustva ne može da daje odgovore ljudima. Pogledavši na Pahomija, žrec gromko povika: Što ste doveli ovamo neprijatelja naših bogova? Izbacite ga odmah odavde! – Zbog toga se roditelji Pahomijevi veoma ožalostiše, i u čudu se pitahu: Šta će biti od ovog deteta? Ono ni od žrtava ne može ništa da okusi, odmah povraća sve. – I ne znajući šta da rade, oni umukoše. Zatim dadoše Pahomija u školu, da izuči egipatske knjige i staru filosofiju.
Kada Pahomije napuni dvadeset godina, car Konstantin Veliki (305-337. g.) skupljaše vojsku protiv Maksencija tiranina. Tom prilikom dođoše u Egipat carski činovnici, koji nešto milom nešto silom uzeše u vojsku vrlo mnogo mladića; među njima beše i Pahomije. Ove mladiće potovariše u lađu i krenuše. Usput pristade lađa u hrišćanski grad Esne, u Tivaidi. Tu Pahomija i njegove drugove držahu pod stražom. Žitelji ovoga grada, videći kako strogo drže ove mladiće sažališe se na njih, pa im po svom hrišćanskom običaju gostoljublja donesoše izobilno hrane i pića, i utešiše ih u njihovoj tuzi. Videći toliku ljubav ovih građana prema njima, Pahomije se divljaše. I stade se raspitivati, ko su ti ljudi koji pokazuju toliku brigu oko njih, iako ih ne znaju. I saznade od svojih saputnika da su to hrišćani, da su oni milostivi prema svima, a osobito prema strancima. I raspitivaše se Pahomije, šta su to hrišćani i šta znači to ime, jer on do tada ne beše čuo ni za Hrista ni za hrišćane. I kazaše mu ovo: hrišćani su pobožni ljudi, veruju u jednog Boga koji živi na nebu, Tvorca svega i Svedržitelja, i u jedinorodnog Sina Njegovog Isusa Hrista, i u Duha Svetoga; hrišćani su dobrodušni i milosrdni, čine dobro svima, i zabadava daju sve potrebitima, očekujući nagradu jedino od Boga.
Slušajući to, mladi Pahomije se divljaše hrišćanskoj veri, i stade mu se srce zagrevati strahom Božjim i duša radovati što ču za ime Hristovo. I izdvojivši se malo od svoje družine, on pruži ruke svoje k nebu i reče: Gospode Bože hrišćanski, koji si stvorio nebo i zemlju, ako pogledaš na ništavnost moju, i podariš mi poznanje o Tvome Božanstvu, i izbaviš me od ove nevolje, ja ću Ti služiti u sve dane života svog, i živeću po zapovestima Tvojim.
Pomolivši se tako, Pahomije odluči da u umu stalno ima nezaboravno sećanje na jedinog istinitog Boga, koga hrišćani počituju. I pošto otplovi odatle sa ostalim vojnicima, on revnosno čuvaše sebe od svakog nebogougodnog dela. A kada se pojavljivahu telesne sablazni, ili neke druge svetovne želje, on se odlučno odvraćaše od njih, imajući na umu svoju molitvu, u kojoj obeća Bogu istinome bogougodni život. I prosveti mu se um božanskom blagodaću. A veoma ljubljaše još od ranog uzrasta čednost tela, i usrdno se truđaše da je očuva neporočnom.
U to vreme car Konstantin verom u Hrista odnese pobedu nad svojim neprijateljima, i izdade naređenje da se raspusti vojska. Zajedno sa drugima i Pahomije bi pušten iz vojske, i vrati se u svoju postojbinu. Ali odmah hitno pođe u Gornju Tivaidu, n zaustavi se u selu, zvanom Hinovosk. Tu ode u hrišćansku crkvu, i zamoli da bude kršten. Pošto bi oglašen i svetoj veri naučen, on primi sveto krštenje i udostoji se pričešća Božanskim Tajnama. Posle toga, iduće noći on vide u snu kako rosa siđe s neba, napuni mu desnu ruku, na zgusnuvši se postade kao med, i on ču glas s neba koji mu govoraše: O Pahomije, razumej što vidiš: jer je ovo znamenje blagodati koja ti se daje od Hrista Boga.
Od ovog viđenja blaženi Pahomije bi još više ranjen ljubavlju Božjom, silno umilenje zahvati mu dušu, i želja za monaškim životom postade neodoljiva. Čuvši za nekog otšelnika[1] Palamona koji življaše u pustom, usamljenom mestu, on ode k njemu. I kad stiže do njegove kelije, on zakuca na vrata. Starac pogleda kroz okance i upita: Šta hoćeš i koga tražiš? Pahomije mu odgovori: Bog me posla k tebi da me načiniš monahom. Starac mu na to reče: Ne možeš ti biti monah, jer monaštvo nije laka stvar. Mnogi su dolazili ovamo, ali nisu mogli izdržati monaški podvig, pa se vratiše natrag. Pahomije mu odgovori: Nisu svi ljudi iste naravi. Ti samo mene primi, pa će ti samo vreme pokazati da li ja mogu podneti teškoće monaškog života. Starac mu odvrati: Rekoh ti da ti to ne možeš podneti. Idi na neko drugo mesto, probaj sebe dugotrajnim pošćenjem, pa onda dođi k meni, i ja ću te primiti. Jer ja ovde živim surovo, i blagodaću Hristovom krepljen, ništa drugo ne jedem osim hleba i soli; ulje i vino nikad ne uzimam u usta; u molitvi i u izučavanju Svetog Pisma provodim bez sna do ponoći, a mnogo puta i po svu noć.
Ovo govoraše starac ne što se gordio svojim uzdržanjem, već što je time hteo da zaplaši mladića-svetovnjaka, i da ga otera od sebe. Ali Pahomije, slušajući ovakve reči od starca, još se većma raspaljivaše željom za takav život po Hristu, i govoraše starcu: Verujem Bogu, da će mi tvojim svetim molitvama dati silu i trpljenje, i uputiti me preko tebe na taj surovi život.
Tada prepodobni Palamon, videći njegovo usrđe k Bogu i prozrevši u njemu Božji priziv, otvori mu vrata, i primi ga, i obuče u monaški lik. I življahu obojica zajedno u pošćenju i molitvama, i truđahu se u rukodelju. A rukodelje se njihovo sastojalo u ovome: presti vunu i tkati vreće. I to raditi ne radi neke dobiti, nego da bi od truda ruku svojih hranili nište. A kada su stajali na svunoćnim molitvama, starac čim bi primetio da učenik drema, odmah ga je izvodio iz kelije napolje, pa su kotarice punili peskom, nosili pesak na drugo mesto, i prosipali. Tako oni morahu telo svoje odgoneći od sebe san, da bi duh bio bodar u molitvi. I govoraše starac učeniku: Trezni sebe, čedo, i bdi, da te kušač ne bi iskušao, jer bi onda bio uzalud trud naš.
Videći da je blaženi Pahomije poslušan u svemu, i uzdržljiv, i u svima podvižničkim podvizima vredan, i da napreduje iz jedne vrlinske sile u drugu, prepodobni Palamon se radovaše duhom i slavljaše Boga. A kada nastupi presvetli praznik svetog Vaskrsenja Hristovog, starac reče učeniku: Pošto je ovaj dan veliki Praznik, i radost i slavlje za sve hrišćane zbog Vaskrsenja Hristovog, to spremi i za nas, brate, obed, da se veselimo jedući u slavu Božju. – Pahomije odmah usrdno postupi po naređenju: uze malo ulja, nali u so, i postavi na trpezu. Kada starac priđe trpezi i ugleda ulje u soli, udari se po čelu i sa suzama reče: Gospod moj bi raspet, i porugan, i bijen, a ja da jedem ulje? – I ne sede za trpezu dok so sa uljem ne bi uklonjena i druga donesena.
Jednog dana dođe k njima neki brat, pa videvši naloženu vatru reče Palamonu i Pahomiju: Koji od vas ima veru, neka stane na ovaj žar, i neka stoji na njemu dok očita Molitvu Gospodnju (= Oče naš). A prepodobni Palamon, videvši gordoumlje ovoga brata, zapreti mu govoreći: Brate, prestani sa gordom uobraženošću svojom i ne zahtevaj nepotrebna dela, jer si u prelesti. Ali ovaj se još većma uzoholi, pa svojevoljno stade na žar, i stajaše na njemu čitajući Molitvu Gospodnju, i ostade neopaljen. Jer, po Božjem popuštenju, đavo koji u gordeljivcima dela, štićaše ovoga da ga oganj ne opali. Sišavši sa žara nepovređen, on se još više gorđaše zbog svoje svetosti. I odlazeći od njih, on ih s potsmehom upita: Gde je vera vaša?
I kada taj isti gordeljivi brat sećaše u svojoj keliji, koja nije bila mnogo daleko od Palamonove, đavo, videći da je on potpuno prelašćen gordoumljem, pretvori se u lepu ženu, raskošno obučenu i ukrašenu, pa dođe k njegovoj keliji i kucnu na vrata. On otvori, i videvši ženu upita je što je došla. A đavo u obliku žene odgovori mu: Kreditori me gone zbog dugova, pa pošto nisam u stanju da im dugove vratim, ja bežim od njih, bojeći se da im ne padnem šaka i oni mi učine neko zlo. Stoga te molim, oče, primi me sada u svoju keliju, da se sakrijem od gonilaca, jer me Bog uputi k tebi da bih se sačuvala od njih. – A on, pošto zbog odebljanosti uma svog ne mogaše pravilno rasuditi i razumeti vražje lukavstvo, primi ženu u svoju keliju. Tada mu đavo ubaci u dušu bludne pomisli i raspali ga telesnom pohotom. I gordeljivi monah, pobeđen prljavim pomislom, pristade u srcu svom na greh. I kada priđe ženi sa željom da svoju strast zadovolji, đavo ga dohvati i tresnu o zemlju, pa iščeze. A on ležaše dugo na zemlji kao mrtav, nem i bezglasan.
Posle nekoliko dana došavši k sebi, i uvidevši svoje bezumlje, ovaj monah ode k svetom Palamonu, pa mu plačući reče: Znaj, oče, sam sam ja kriv svojoj propasti, pošto te nisam poslušao. Molim dakle tvoje prepodobije, svetim molitvama svojim pomozi meni kukavcu, da me đavo ne bi potpuno upropastio.
Dok monah tako govoraše sa suzama, a prepodobni oci Palamon i Pahomije od sažaljenja plakahu zbog njega, iznenada monah polude, ovlada đavo njime, i on jurnu iz kelije, i trčaše po gori i pustinji gonjen đavolom. I dojurivši u grad Panos, on se baci u kupatilsku peć, i izgore u njoj. – Videći to, i slušajući o tome, blaženi Pahomije budno čuvaše srce svoje od gordeljivih pomisli, i život svoj vođaše smirenoumljem i krotošću, imajući na umu reči Gospoda koji kaže: Naučite se od mene, jer sam ja krotak i smiren srcem (Mt. 11, 29).
Gora i pustinja u kojoj življahu prepodobni oci Palamon i Pahomije beše puna trnja. Odlazeći bos da skuplja drva, Pahomije je izranavljivao svoje noge po trnju i iskrvavljivao svoje ruke trnjem. I to je s radošću trpeo, sećajući se klinaca, kojima svete ruke i noge Gospodnje behu prikovane za krst. A voleo je Pahomije da se sam u samoći moli, zato je često daleko odlazio od kelije u pustinju, i sa rukama uzdignutim k nebu dugo se molio Bogu. Kada se jednom tako udalji ne malo od kelije i približi mestu zvanom Tavenisiot, on u vreme molitve svoje ču glas s neba koji mu govoraše: Pahomije, ostani tu, i sagradi manastir na tom mestu, jer će k tebi doći mnogi koji žele da se spasu. Ti ćeš ih upućivati na vrlinski u monaštvu život po obrascu i ustavu koji ću ti poslati odmah.
Dok se blaženi Pahomije čuđaše ovakvim božanskim rečima, pred njega stade Anđeo u obličju velikoga čina savršenih monaha (to je sveta shima), i dade mu u ruke tablicu, na kojoj behu napisani ustav i pravila za monaški podvižnički život. Pahomije se onda s radošću vrati k svome prepodobnome starcu, i ispriča mu sve što vide i ču. A starac, čvrsto verujući da je to Božje delo i uredba, proslavi dobrotu Gospodnju, koja pronađe za ljude takav način spasenja. Blaženi pak Pahomije zamoli prepodobnog Palamona da pođe s njim i vidi ono mesto, na kome on ču glas Božji i Anđeo mu se javi. Ne želeći da ožalosti svog učenika, koga smatraše kao svog prisnog sina u Bogu, starac ode s njim tamo, i načinivši na tom mestu malu keliju oni se radovahu zbog Božjeg pohođenja. Zatim, posle nekog vremena, reče starac Pahomiju: Čedo, pošto vidim darovanu ti od Boga blagodat, te ćeš na ovom mestu biti nastavnik mnogima, to ti ostani ovde, a ja ću se vratiti u svoju keliju. Ali zavetujmo se, da se ne rastajemo zauvek nego da posećujemo jedan drugog dok smo u životu.
I tako, svaki življaše u svojoj keliji. Blaženi Pahomije dolažaše često k prepodobnom Palamonu, posećujući ga, i primajući od njega blagoslov i očinske pouke. Ali ne potraja dugo i sveti Palamon se smrtno razbole od velikog uzdržanja: jer on ponekad uzimaše po malo hleba ne pijući vode uopšte, a ponekad uzimaše po malo vode ne jedući hleba uopšte. Bratija koja ga posećivahu, moljahu ga i savetovahu da u bolesti popusti malo telu svome i uzme malo od jela i pića, da ne bi potpuno iznemogao. A on im odgovaraše: Kada sveti Mučenici Hristovi radi Boga u koga verovahu do kraja junački pretrpeše: jedni – kasapljenje tela, drugi – otsecanje glave, treći – sagorevanje u ognju, kako onda ja da upropastim moje malo trpljenje, koje odlučih nositi radi Hrista? – I tako, istinski podvižnik i uzdržljivac i za vreme bolesti tela ne izneveri svoje podvižništvo, nego ga održa do kraja. I skonča na rukama vozljubljenog učenika i duhovnog sina svog Pahomija blaženog, i pređe k nasleđivanju večnim dobrima, pripremljenim mu od Hrista Gospoda. Česno telo svoga duhovnog oca prepodobni Pahomije pogrebe kako dolikuje, pa se vrati u Tavenisiot u svoju keliju, i življaše po Bogu.
Posle izvesnog vremena dođe k prepodobnom Pahomiju njegov stariji brat po telu Jovan, koji ga je dugo tražio. Jer otkako primi sveto krštenje, Pahomije se ne vrati kući svojoj k roditeljima i srodnicima svojim, već odmah ode u pustinju. I tražaše ga svuda brat njegov, Jovan, pošto i sam primi svetu veru i krsti se. Kada se braća sretoše, obradovaše se i izgrliše. I ostade Jovan da zajedno živi sa Pahomijem, ugledajući se na njegov život. I življahu obojica poučavajući se dan i noć u zakonu Gospodnjem, a za zemaljsko se ne brinjahu. Ono što zarađivahu trudom ruku svojih, to razdavahu nevoljnima, ne brinući se za sutra. Oni telo svoje umrtvljavahu pošćenjem, bdenjem i drugim raznim mukama, tešeći se nadom na vaskrsenje i na blaženstvo u Carstvu nebeskom. Čitajući žitija svetih i rasmatrajući njihove podvige, oni se starahu da ih i sami upražnjavaju.
Zatim prepodobni Pahomije, opomenuvši se Božjeg obećanja da će se oko njega okupiti mnogo bratije radi spasenja, poče zajedno sa bratom graditi kelije. Pahomije je želeo da manastir bude što prostorniji, a Jovan je više naginjao bezmolviju, molitvenom tihovanju i teskobi, pa je želeo da manastirsko dvorište bude što manje. Ozlovoljen, Jovan reče Pahomiju: Prestani sa tim proširivanjem, jer je to nepotrebno. – Čuvši to od brata, Pahomije se razgnevi na njega što ga neopravdano ruži. Ali, budući krotak, on mu ništa ne odgovori, poštujući ga kao starijeg brata. A kad se spusti noć, Pahomije se zatvori u svojoj keliji, i stade plakati i u molitvi se ispovedati Bogu govoreći: Teško meni, jer još ima u meni telesnog mudrovanja, i ja još po telu hodim! Posle tolikog duhovnog vežbanja mnome ovlađuje gnev. Gospode, smiluj se na mene, da ne bih propao; jer ako me Ti ne učvrstiš blagodaću Tvojom, i vrag nađe u meni nešto od svojih dela, on će me onda zarobiti sebi kao narušioca zakona Tvojih. Jer je pisano: Koji sav zakon održi a sagreši u jednome, kriv je za sve (Jak. 2, 10). Verujem, Gospode, da će mi velika dobrota Tvoja pomoći, te ću se naučiti da hodim putem svetih ugodnika Tvojih, sežući se za onim što je napred, a zaboravljajući ono što je ostrag. Jer pomagani blagodaću Tvojom, svetitelji su Tvoji od pamtiveka posramljivali vraga, te se veoma proslaviše. A ja, Gospode, kako ću naučiti one, koje si obećao prizvati monaškom životu preko mene, ako najpre sam ne pobedim svoje strasti koje telom vojuju na dušu moju, i ako ne održim zakon Tvoj besprekorno. No verujem, Gospode, ako mi Ti ukažeš pomoć, ja ću učiniti ono što je ugodno pred očima Tvojim, i Ti ćeš mi oprostiti sve grehe moje.
Vapijući tako k Bogu, blaženi provede svu noć u molitvi sa suzama, znojeći se, i pod nogama njegovim napravi se od silnog znoja kao blato. Jer on imađaše običaj: na molitvi je stajao sa raširenim rukama nagore, i nikako ih nije spuštao ni savijao sve do završetka molitve, te je tako stajao kao da visi na krstu. Na taj način utvrđujući telo svoje, i uznoseći k bogomisliju dušu svoju, on se znojio veoma.
Ne prođe mnogo vremena, brat se njegov Jovan prestavi ka Gospodu, i Pahomije ga pogrebe po običaju sa psalmima i pesmama. Sam se pak staraše svaki dan da bude bolji, i slobodniji od nasrćućih pomisli, uvek se poučavajući strahu Božjem i imajući u umu sećanje na smrt, na Strašni sud i na večne muke, a telom se trudeći oko izgrađivanja manastira. Videći to, demoni ga stadoše otvoreno napadati, škrgućući zubima na njega i priređujući mu mnoga iskušenja. A on, naoružan štitom vere i molitve, odbijaše vražje napade, imajući psalmopjenije svagda u ustima. Kada pak stajaše na molitvi, demoni se mnogo puta upinjahu da mu prekinu molitvu; a kada preklanjaše kolena, oni mu pokazivahu ispred njega duboku jamu i vodu koja huči, eda bi se uplašio i ne preklanjao kolena za molitvu. Ali svetitelj ne obraćaše pažnju na demonska priviđenja, i ne prestajaše od svog kolenopoklonjenja. Nekad kada je putovao, okružavahu ga demoni, idući za njim i ispred njega kao ispred nekog kneza, i govorahu među sobom: Ide gospodin Pahomije! načinite mesta sluzi Božjem! – A svetitelj se rugaše njihovim utvarama, i smatraše ih kao pse koji laju.
Kada prepodobni Pahomije stajaše jednom na ponoćnom molitvenom pravilu u keliji svojoj, ogromno mnoštvo demona naiđoše sa hukom i velikom vikom, i stadoše podrivati keliju njegovu i tresti zemlju, želeći da zgradu struše iz temelja i da Pahomija ubiju. A on poče pevati: Bog nam je utočište i sila, pomoćnik koji nam se u nevoljama brzo nalazi. Zato se nećemo uplašiti kada se uskoleba zemlja (Ps. 45, 1-2). I odmah iščezoše demoni kao dim, i nastade tišina i spokojstvo. No oni se kao bestidni psi opet vraćahu. Tako jednom, kad svetitelj posle molitve sede i prihvati se rukodelja, đavo se pretvori u ogromnog petla, i kukurikaše silno pred njim, i na lice mu nasrtaše. Svetitelj dunu na njega i prekrsti se, i tako ga otera od sebe. Opet, jednom drugom prilikom, sabraše se mnogi demoni, zavezaše jedan hrastov list debelim i dugačkim konopcem, pa ga kao neki težak kamen stadoše tobož sa mukom i stenjanjem vući, gromko dovikujući jedni drugima: vucite! vucite! A to činjahu, želeći da nasmeju slugu Božjeg. Ali svetitelj sve to mnoštvo demona progna molitvom.
Mnogo puta kada je svetitelj sedeo i jeo, demoni, pretvorivši se u lepe žene, sedeli bi pored njega i s jedne i s druge strane, i prihvatali se postavljene hrane. Tada je svetitelj zatvarao svoje telesne oči, a duhovne oči uznosio ka Hristu Bogu, i demonska su priviđenja bežala od njega. Uopšte, demoni ne mogahu ništa prepodobnom Pahomiju, jer sa njim beše blagodat Gospoda koji govori ugodnicima svojim: Ne bojte se, ja sam s vama do svršetka veka (sr. Jn. 14. 16; Mt. 28, 20). No jednom prilikom, po popuštenju Božjem, on dožive od demona veliko zlostavljanje: ceo dan od jutra do mraka demoni ga tukoše, te beše kao mučenik sav izranavljen; ali on ne malaksa, niti posumnja u pomoć Božju, jer beše siguran da Gospod ne ostavlja sluge svoje u napastima. Utom mu dođe u posetu neki stari inok Apolon. Prepodobni Pahomije mu ispriča kakve mu sve napasti i nevolje nanose demoni. Starac Apolon mu na to reče: Budi hrabar i budi junak, slugo Gospodnji! Zna đavo, kada bi savladao tebe, koji si nam svima na korist i na koga se svi ugledamo, onda bi nas slabe on lako zarobio sebi. To je razlog što se on naročito okomio na tebe. No ti, oče, imajući pomoć Božju, ne kloni duhom, ne malaksavaj u podvigu, nego sve junački trpi, da ne bi, pobeđen uninijem, davao Bogu odgovor i za nas, davši nam primer malodušnosti.
Čuvši ove reči, Pahomije se veoma osnaži protiv nevidljivih neprijatelja, i slavljaše Boga što mu posla takvog brata, koji ga uteši u njegovoj nevolji i potstače na veliki podvig. I Pahomije moli monaha Apolona da ga često posećuje i krepi korisnim poukama. A kad jednom taj blaženi starac Apolon dođe k prepodobnom Pahomiju, razbole se kod njega, i posle nekoliko dana pređe ka Gospodu. I bi pogreben Pahomijevim rukama.
Prepodobni Pahomije imađaše k Bogu toliku slobodu i tako veliku veru, da je mnogo puta nastupao na zmije i na skorpije, i ostajao nepovređen. Često puta je on naređivao krokodilima da ga prenesu na drugu stranu reke; i krokodili su slušali njegovo naređenje i brzo prenosili na sebi preko reke ugodnika Božjeg. Blagodareći Bogu što ga čuva nepovređena od svih vražijih napasti, on se moljaše Njemu govoreći: Blagosloven si, Gospode, što nisi prezreo ništavnost moju, i što nisi dopustio da nemoć moja bude prelašćena od vraga, nego si me sam ukrepio, i sada me okrepljuješ. Videći neznanje moje, Ti me sam upućuješ i naučavaš svetoj volji Tvojoj, jer sam ja bedan i nerazuman, a Ti si me urazumio u strahu Tvom.
Videći opet neprestane napade demonske, sveti Pahomije, kao hrabar i savršen podvižnik, moljaše Boga da oduzme san od njega, kako bi pomoćju Njegovom mogao, ne spavajući ni noću ni danju, pobediti protivnike, po pisanome: Neću se vratiti dok ih ne istrebim; oboriću ih, i neće moći ustati; pašće pred nogama mojim, jer si me Ti opasao snagom za boj (Ps. 17, 38-39). – I bi mu darovano ono što je molio od Boga, te nevidljive duhove viđaše kao vidljive i daleko ih progonjaše duhovnim oružjem molitve. A svagdašnja molitva prepodobnoga beše o tome: da se na njemu izvršuje volja Gospodnja, i da se nijedna pomisao na svetovne brige ne prilepi za njega.
Posle izvesnog vremena, kada prepodobni Pahomije stajaše u ponoći na molitvi, javi mu se Anđeo Gospodnji kao i prvi put, i reče: Pahomije! A on odgovori: Šta je, Gospode moj? Anđeo mu reče: Ovo je volja Gospodnja: da služiš Njemu i da ljudski rod privodiš k Njemu. – Rekavši to triput, Anđeo Gospodnji otide od Njega. Zablagodarivši Bogu za ovo, i što je ovim dobio potvrdu i prvog viđenja, Pahomije stade primati one koji mu dolažahu sa željom da služe Bogu. I posle dugog iskušeništva on im davaše inočki čin. A on im beše obrazac podvižništva i smirenog trudoljubivog življenja, sam služeći ostaloj bratiji: jer on trpezu spremaše; on i gradine obrađivaše, kopajući i sadeći i vodom zalivajući povrće; on i bolnima služaše i danju i noću; on sam beše i vratar, i sve najcrnje poslove i poslušanja u manastiru on svojim rukama obavljaše. I savetovaše sve da budu verni svome monaškom pozivu, i da izučavaju psalme i druge božanstvene knjige, naročito sveto Evanđelje, vaspitavajući se na njima. A bratija koji prvi dođoše k njemu zvahu se: Psentaisis, Suros i Psoj. Govoreći im stalno reči Božje, prepodobni davaše mnogo duhovne koristi dušama njihovim. A oni, posmatrajući njegovo sveto ravnoangelno življenje, divljahu se i govorahu među sobom: mi smo se varali, smatrajući da se svetitelji rađaju a ne postaju po svojoj slobodnoj volji, i držeći da grešnici, obrativši se k Bogu, ne mogu postati svetitelji. Eto, vidimo dobrotu Božju na ovom našem svetom ocu, jer se on rodi od nečestivih neznabožnih roditelja, a dostiže na toliku visinu pobožnosti i bogougodništva, da sve zapovesti Božje lako izvršuje, i jeste svet. To jasno pokazuje da i mi, ako hoćemo, možemo sledovati njemu, kao što i on posledova svetima koji su pre njega bili. Stoga, umrimo sa njim, da bismo i oživeli sa njim, jer nas on pravo vodi k večnom životu.
I pristupivši svetom Pahomiju, oni mu rekoše: Zašto se, oče, u poslovima manastirskim toliko sam trudiš? Naredi nam, pa ćemo ih mi sami svršavati. Svetitelj im odgovori: Jaram blagi koji metnuh na sebe, neću da skinem. Hristos nas sastavi da se zajednički trudimo spasenja radi. Neka On i mene i vas učvrsti u trpljenju i u trudovima! A kada Gospod naš bude mnogo njih priveo ovde, onda će biti onih koji će mi pomagati u manastirskim poslovima. – I napisa im prepodobni Pahomije pravila o molitvi, o ručnim poslovima, o snu, o bdenju, o hrani, o odelu, i o celokupnom manastirskom poretku i monaškom životu, kao što bi naučen od Anđela kada mu se beše javio.
Po volji Boga, koji sve zove k spasenju, k prepodobnom Pahomiju stekoše se i mnoga druga bratija. Među njima behu: Pekusije, Kornilije, Pavle, Pahomije, Jovan, Teodor i drugi, koji behu čuli o uzvišenom životu prepodobnog Pahomija, o dušespasonosnom učenju prave vere i o uzornom poretku manastirskom. I za kratko vreme broj bratije poraste preko stotine.
O prazničnim danima, kada je trebalo da se sva bratija pričeste prečistim, besmrtnim, životvornim i božanskim Tajnama Hristovim, prepodobni Pahomije pozivaše jednog prezvitera iz obližnjih seoskih crkava, koji je u manastiru služio božansku službu i sve ih pričešćivao Telom i Krvlju Hristovom. Smirenomudri nastavnik nije hteo da nijednog od svojih učenika udostojava prezviterskog čina, i govorio je: Veoma je korisno za monahe da ne ištu časti i starešinstva, naročito za one monahe koji žive u opštežiću, da ne bi zbog toga nastale među bratijom zavisti, nesloge i svađe. Jer kao što mala iskra, pavši na gumno, ako se brzo ne ugasi, sažeže celo gumno i za jedan čas uništi što se s mukom cele godine radilo, tako i pomisao vlastoljublja i željenje svešteničkog čina, pavši u dušu monaha, ako se brzo ne izbaci, sve njegove mnogogodišnje trudove i duhovne plodove pretvara u ništa pred Bogom.
Tako govoraše prepodobni Pahomije, učeći bratiju smirenosti. A kada bi u njegov manastir došao koji sveštenoinok, izjavljujući da želi da živi s njima, on ga je ljubazno primao i počitovao kao oca. A ovaj opet, posmatrajući smirenomudro žitije prepodobnoga i ostale bratije, staraše se da podražava njihovu smirenost i podvižničke trudove.
Sveti Pahomije bejaše prema svima milostiv i veoma bratoljubiv; sa samilosnom ljubavlju se staraše o starima i nemoćnima telom, a umejaše i mlade zbrinjavati vodeći veliku brigu o njihovoj duši. A pošto se broj bratije svakodnevno umnožavaše, prepodobni odabra neke od njih da pomoćju Božjom upravljaju i upućuju druge na vrlinu i postavi ih nad drugim bratijama, koje beše razdelio u mnogo manastira. Sam pak kao otac nadgledajući sva čeda svoja, i o svima se brinući, svakome prema njegovim moćima određivaše potrebno poslušanje i služenje u poslovima, molitveno pravilo i pravilo o podvizivanju. I veliki napredak bivaše bratiji od bogomudrog nastavnika, Pahomija prepodobnog.
Posle mnogo godina, sestra Pahomijeva po telu, čuvši za njega, dođe u njegov manastir, želeći da vidi brata svoga, jer i ona već beše primila hrišćansku veru. A on, saznavši za njen dolazak, posla k njoj vratara sa ovakvom porukom: Eto, čula si za mene da sam živ; stoga idi odavde, i ne žali što me nisi videla, niti ja tebe. Ako pak želiš da se ugledaš na moje življenje, da bismo zajedno obreli milost pred Gospodom, onda će ti moja braća sagraditi odvojenu keliju za bezmolstvovanje, za molitveno tihovanje, da bi ti, odrekavši se sveta, dobro ugodila Bogu. Jer nema boljeg obodrenja na zemlji nego – činiti dobro i ugađati Bogu. A Gospod je moćan da preko tebe spase i druge devojke i žene, koje bi doveo k tebi da žive s tobom, i tako ćeš imati dvostruku (nagradu od Njega: jednu – za svoj vrlinski život, a drugu – što si njih uputila u takav život. Čuvši to, po srcu svetiteljeve sestre razli se umilenje i ona s ljubavlju usvoji korisni savet svoga brata, i plačući moljaše da bude upućena na spasenje. Blaženi Pahomije proslavi Boga za ovako usrđe njeno, i naredi pobožnoj bratiji da joj podalje od manastira, s one strane reke, podignu keliju i sagrade mali manastir. I on je obuče u inočko obličje. A kada se oko nje okupiše druge devojke i žene, on im dade pravila monaškog života, i manastir taj poveri čoveku duhovnom, starom i svetom, kome beše ime Petar. Petar ih često posećivaše i zbrinjavaše u svemu.
Prepodobni otac naš Pahomije dobi od Boga dar čudotvorstva: blagodaću Hristovom stade isceljivati bolesti i izgoniti đavole. Bliski prijatelj prepodobnome beše neki stari prezviter Dionisije, starešina tintiriske crkve. On često posećivaše prepodobnog Pahomija, a i Pahomije odlažaše k njemu, jer ga veoma ljubljaše, pošto Dionisije beše jedan od onih koji u vreme bivšeg gonjenja stradaše kao ispovednici imena Hristovog. Jedna ugledna žena u gradu Tintiri, koja mnogo godina paćaše od tečenja krvi, ču za veliku svetost prepodobnog Pahomija, i željaše da ga vidi, jer verovaše da će je njegove svete molitve isceliti od neduga. A doznade i to, da prepodobni ne razgovara sa ženama, niti žene ulaze u njegovu obitelj. Ta žena znađaše i to da su prezviter Dionisije i prepodobni Pahomije u velikom prijateljstvu i da posećuju jedan drugoga, pa zamoli Dionisija da pozove k sebi u grad prepodobnog Pahomija. Dionisije se odazva njenoj molbi, i pozva prepodobnoga u grad. I kad prepodobni Pahomije i prezviter Dionisije ulažahu u svetu crkvu, krvotočiva žena se sastrag dotače haljine prepodobnog Pahomija, kao što se nekada evanđelska krvotočiva žena dotače haljine Hristove, i odmah prestade tečenje krvi njene, i ona ozdravi. I pavši licem na zemlju, ona veleglasno proslavljaše Boga, i pohvalama veličaše njegovog ugodnika – svetog Pahomija. A prepodobni Pahomije, shvativši Dionisijevu nameru, blagoslovi ženu, i posle ljubaznog razgovora sa duhovnim prijateljem vrati se u svoj manastir.
Potom dođe u manastir neki čovek iz daleka, moleći prepodobnog da mu isceli kćer koja je patila od duha nečistog. A prepodobni naredi vrataru da tome čoveku kaže ovo: Nemamo običaj da razgovaramo sa ženama, nego nam pošlji neku haljinu tvoje ćerke da je blagoslovimo imenom Gospodnjim, pa ćemo vam je poslati natrag, i nadamo se u Gospoda da će blagodaću njegovom biti isceljena tvoja kći. – Čovek otrča brzo, donese haljinu svoje kćeri i predade je svetom Pahomiju. A on, pogledavši ljutito na tu haljinu, reče: Nije ovo njena haljina. A roditelj tvrđaše govoreći: Ovo je zacelo haljina moje kćeri. Na to mu svetitelj reče: I ja znam da tvoja kći nosi ovu haljinu, ali joj ona ne dolikuje, jer je devojačka. Tvoja kći naziva sebe devojkom, i devojački se oblači, ali je ona izgubila svoje devičanstvo, i živi u bludnoj nečistoti. Ja poznadoh da je ova haljina grehom uprljana, i zato rekoh da to nije njena haljina. Ti je dakle posavetuj najpre da prestane sa grehom, i da obeća da će ubuduće čuvati sebe čistom pred Bogom, pa će se Gospod smilovati na nju, i isceliti je od nasilja demonskog. – Čuvši to, otac se ispuni žalosti i jarosti na svoju kćer, pa odjuri kući i stade ispitivati kćer da li je istina, što mu je rečeno za nju. Ona priznade ocu svoj greh i obeća mu, zaklevši se, da ga više neće činiti. Otac se onda povrati k prepodobnom, ispriča mu šta ču od kćeri, i moljaše ga sa suzama da se smiluje na nju. Pomolivši se za nju, prepodobni joj posla malo od svetog jeleja. I kada se ona sa verom pomaza njime, odmah pobeže od nje đavo, i ona tog časa ozdravi.
Opet drugi neki čovek imađaše sina žestoko besomučna, jer u njemu beše žestoki bes. I ne mogaše taj čovek da odvede k prepodobnom sina svog, jer se nečisti duh koji beše u njemu snažno protivljaše i ne davaše da ga odvedu k ugodniku Božjem. Onda čovek ode u manastir, i sa suzama pripadajući k nogama svetog Pahomija, moljaše ga svesrdno da se pomoli Bogu za njegovog sina koji strada od nečistog duha, da bi se izbavio od nasilja đavoljeg. Satvorivši molitvu, prepodobni mu dade od manastirskog hleba, i naredi mu da ga da sinu svom za vreme obeda. Čovek donese hleb kući svojoj, i kad dođe vreme obeda postavi ga na trpezu pred sina. Ali besomučnik ne hte ni da se dotakne toga hleba, već drugim hlebom utoli svoju glad. A kad posle izvesnog vremena ogladne, otac izmrvi Pahomijev hleb na sitne mrvice, pa te mrvice pomeša sa urmama i postavi ih pred sina. No nečisti duh u mladiću, razumevši da se u urmama nalazi hleb dat od svetiteljevih ruku, odgurnu urme od sebe i baci ih na zemlju. Onda otac mnogo dana ne dade sinu ništa da jede, pa mu onda ponudi hleb, donesen od svetog Pahomija. Primoran silnom glađu, on okusi od tog hleba, i odmah pobeže đavo iz njega. Otac onda odvede ozdravelog sina u manastir k prepodobnome, uznoseći blagodarnost i hvalu Bogu koji čini divna dela na molitve ugodnika svog.
I mnoga druga isceljivanja od raznih bolesti čudesno se davahu od prepodobnog Pahomija blagodaću Duha Svetoga koji življaše u njemu. Ali se on ne gorđaše srcem, nego svagda čuvaše sebe u smirenosti. A kada ponekad, pomolivši se za nešto Bogu, nije dobijao ono što je tražio, on se nije čudio tome, niti se smućivao mišlju, nego je svagda imao u ustima onu božanstvenu i veliku reč: Oče, neka bude volja Tvoja!
Jednom, posećujući svoje manastire koje je imao po raznim mestima, prepodobni Pahomije dođe u manastir, zvani Muhonski, i vide visoku i plodovitu smokvu, na koju se mlađi potajno penjahu, krađahu smokve, i jeđahu ih krišom i u nevreme. Prišavši joj bliže, prepodobni ugleda gde na vrhu njenom sedi duh nečisti, i poznade da je to demon prejedanja koji sablažnjavaše mlađe na krađu smokava i na tajnojedenje. Tada dozva manastirskog gradinara Jonu, starca iskusnog u podvizima, i reče mu: Brate, poseci ovu smokvu, jer nije dobro da stoji usred manastira na sablazan neutvrđenih u uzdržanju. Starac Jona se veoma ožalosti, i odgovori prepodobnome: Nipošto, oče! jer ona mnogo rađa. – Videv starca ožalošćena, sveti Pahomije ućuta, ne želeći da mu povećava tugu, jer znađaše da je svet po životu. A sutradan izjutra videše gde se ta smokva potpuno sasušila, i na njoj ne beše ni roda ni zelenog lišća. Kada to ugleda Jona, silna žalost i tuga ispuniše mu dušu što ne posluša svetog oca i odmah ne poseče smokvu.
Treba se zadržati malo i na blaženom življenju ovog starca Jone. Njemu beše osamdeset i pet godina, i življaše u manastiru vrlo česno i bogougodno. Njegovo poslušanje beše obrađivanje voćnjaka: on je sadio voćke, gajio ih, i skupljao njihov plod. I njegovim trudom i molitvama beše voća u izobilju, ne samo za bratiju nego i za strance. On pak sam nikada do same smrti svoje ne okusi od tog voća. Tako veliki uzdržljivac i isposnik beše on. Od odela imađaše na sebi samo jedan kožuh, koji je nosio i zimi i leti. Imao je još i dugačku šubu koju je oblačio jedino kada se pričešćivao Božanskim Tajnama. Po pričešću on ju je skidao i ostavljao na naročitom mestu, te ju je tako sačuvao čistom i celom za sve vreme svoga monahovanja. On ne znađaše za odmor telu, jer se neprestano sa usrđem trudio radeći. On nikada ne okusi nikakvo varivo: celog života hrana mu beše sirovo povrće sa octom. On do smrti svoje nikada ne leže da se odmori: po ceo dan je radio u voćnjaku, po zalasku sunca uzimao svoj jedini uobičajeni dnevni obrok, zatim ulazio u svoju keliju, sedao i rukama radio predući vrce svu noć bez osvetlenja sve do jutarnjeg bogosluženja. Za sve to vreme molitva mu neprestano beše u ustima, i tako bi odremao malo po prirodnoj neophodnosti. Na takav način on moraše telo svoje sve do same smrti svoje, jer ga tako i nađoše gde je skončao: sedeći i u rukama držeći vrcu koju je radio. I tako sveta duša njegova otide ka Gospodu. Eto, tako veliki beše trudoljubac, podvižnik i umrtvitelj strasti tela svog taj blaženi starac Jona. U tom Muhonskom manastiru prepodobni otac naš Pahomije podiže novu crkvu rukama bratije vične tome poslu, i ukrasi je divotnim stubovima. I radovaše se tako lepom i divnom delu. Ali, razmislivši potom da monasi ne treba da se zanose lepotom dela ruku svojih, niti da se gorde zbog krasote građevine svoje, on naredi te stubove iskvariše i nagrdiše. Onda reče bratiji: Ne hvalite se, braćo, lepotom građevine koju podigoste velikim trudom svojim, nego se naročito starajte da izgradite i ukrasite dušu svoju kao hram Božji, jer ste vi hramovi Boga života, kao što Gospod reče (2 Kor. 6, 16).
Tako prepodobni otac Pahomije, obilazeći svoje obitelji, u svakoj davaše bratiji dušekorisne pouke, učeći ih i vaspitavajući ih Svetim Pismom, i moleći ih i savetujući ih da žive neporočno, i da znaju i da razumeju lukavstva vražija, i da im se suprote silom Svetoga Duha, i da često izgovaraju psalamsku reč: Bogom smo jaki; On će zgaziti neprijatelje naše (Ps. 107, 14).
Jednom kada prepodobni otac Pahomije seđaše sa bratijom u manastiru svom u Tavenisiotu i poučavaše bratiju istinama Božanskoga Pisma, dođoše pred manastir neki jeretici isposnici, koji svoj unutrašnji otrov pokrivahu grubim kožjim vlasenicima. Stojeći pred manastirskim vratima, ovi jeretici rekoše nekima od bratije: Poslani smo od našeg oca k vašem ocu; idite i saopštite vašem ocu ovu našu poruku: Ako si zaista Božji čovek i uzdaš se u Boga da će te poslušati, onda dođi i zajedno s nama pređi ovu reku u blizini manastira, idući nogama po vodi kao po suvu, da bi svi uvideli ko ima veću slobodu pred Bogom, mi ili ti. – Saslušavši ovako gordu poruku tih jeretika, prepodobni Pahomije reče bratiji: Po popuštenju Božjem mogu ovi jeretici, pomoćju đavola koji ih je ulovio u svoju mrežu, preći reku kao po suvu, da bi se učvrstila jeretička zabluda. Ali ja neću iskati od Boga takvo čudo – da idem po vodi, jer znam da ta pomisao ne samo nije monaška, nego ni hrišćanska. Idite dakle i recite im: Ovako kaže smireni Pahomije: Uzdam se u Boga, no ne uzdam se u svoja dela, i znam da sam grešan, i ne želim da kušam Gospoda Boga mog. Ja se staram, ne da idem po vodi, nego da neprestano oplakujem grehe svoje, i da ištem pomoć od Boga, da bih bez štete prošao vražija iskušenja. – I jeretici otidoše postiđeni.
U obitelji prepodobnoga beše jedan brat koji činjaše svoju volju: nije jeo u određeno vreme kada sva bratija jeđahu, nego je postio duže od određenog časa; i zbog toga imao visoko mišljenje o sebi. – Razumevši gordoumlje toga inoka, prepodobni otac ga zovnu nasamo, pa mu reče: Brate, Gospod je kazao: Siđoh s neba ne da činim volju svoju, nego volju Oca koji me posla (Jn. 6, 38). Stoga si i ti dužan da nas slušaš i da držiš manastirsko pravilo, i kad dođe vreme obedu ti jedi zajedno sa bratijom ono što je predloženo na trpezi, i to jedi umereno: ne prejedajući se, da ne bi od prejedanja odebljalo telo tvoje i ostrastilo se; niti jedući suviše malo, da ne bi telo tvoje iznemoglo za trud. Uzimaj hranu umereno, prema telesnim silama svojim, dok ne pobediš demona hvalisavosti. – Brat posluša upočetku savet prepodobnog oca, ali se potom opet vrati svojoj samovolji, govoreći: Gde je to napisano: ne posti, ne uzdržavaj se? – No i ponova savetovan od oca, on ne posluša. I tada ovlada njime đavo. I vladaše njime dok ga sveti Pahomije ne isceli svojom usrdnom molitvom Bogu.
Jednom stojeći na molitvi, prepodobni Pahomije bi u ushićenju i vide bratiju raznim opasnostima opsednutu: neki od njih behu opkoljeni plamenom, i ne mogahu se izvući iz njega; drugi se behu bosim nogama zapleli u trnje, stradahu od uboda, i ne mogahu se iščupati; a treći stajahu na ivici jedne provalije, na dno koje proticaše velika, strašna reka, puna krokodila, te bratija niti mogahu nazad uz liticu, niti pak smejahu da skaču u reku zbog mnoštva krokodila. – Ovo viđenje prepodobni kazivaše bratiji sa mnogim suzama, i proročki im govoraše da će po njegovom odlasku iz ovog života, upleteni u razna pristrašća svetovna, monasi biti u velikoj opasnosti po svoje spasenje, i neće se moći izbaviti i izbeći sujetna pristrašća, kojima će ih vražja sila opkoliti
Posle toga k prepodobnome dođe iz sveta jedan glumac radi monašenja. Prepodobni ga lepo primi, i pošto ga dovoljno pouči pokajanju on ga obuče u monaški čin. Ime mu beše Siluan. Sa vremenom Siluan se pokvari, stade nemarno živeti, i svoje glumačko komedijaštvo opet izvoditi na sablazan mlađe bratije. Kada za to saznade prepodobni, mnogo ga savetovaše, karaše, pa ponekad i bijaše. Siluan obećavaše da će se pokajati, ali se ne popravljaše. Pošto ga je trpeo dvadeset godina, prepodobni otac naredi da mu pred bratijom skinu monaško obličje, dadu mu svetovno odelo, pa najure iz obitelji. Tada Siluan pade pred noge velikome starcu, moleći ga i govoreći: Oče, oprosti mi još i ovoga puta, potrpi me još malo, jer verujem da će me Gospod Hristos, koji spasava grešnike, molitvama tvojim obratiti na pokajanje. Starac mu odgovori: Znaš li koliko sam te trpeo? Ti si me svojom zloćudnošću mnogo puta primorao da te bijem, što ni sa kim drugim činio nisam. Ja ruku svoju nisam podigao ni na koga, samo si me ti primorao da te protiv svoje volje bijem. I kada sam te bio, ja sam u duši strahovito patio zbog tebe, samilosno ti sastradajući. Jer sam te bio, ne što sam želeo, nego sam se nadao da ćeš se od bijenja popraviti i spasti dušu svoju. No pošto te ni karanja ni batine nisu popravili, to te ja otsecam od tela kao istruleli deo, da se ostali delovi tela ne bi zarazili od tebe.
Dok sveti Pahomije tako govoraše njemu, on ga sa suzama silno preklinjaše, obećavajući mu spomoću Božjom pokajanje. Najzad mu starac reče: Ako hoćeš da te opet uvrstim među bratiju, onda mi daj jemca koji će jamčiti da ćeš se od sada pokajati. – I primi se kao jemac za njega jedan čestan starac, po imenu Petronije. Onda prepodobni, oprostivši Siluanu, poveri ga starcu Petroniju, a i sam se usrdno pomoli za njega Bogu da ga izvede na put istinskog pokajanja. A milosrdni Gospod, koji ne želi smrti grešnika, molitvama svetog ugodnika svog Pahomija dade Siluanu u srce toliku pokajničku skrušenost, da su mu se neprestano iz očiju lile suze potocima. I kad sa bratijom seđaše za trpezom, on se mnogo puta nije mogao uzdržati od suza i jecanja. I zbivaše se na njemu davidovska reč: Suze su mi hleb dan i noć, i piće moje mešah sa suzama (Ps. 41, 4). A kad mu bratija govoraše da treba da se uzdrži od suza bar onda kada za trpezom ima stranaca, on im odgovaraše: Da, ja želim da se uzdržim, ali nikako ne mogu. I opet mu bratija govorahu: Plakati treba nasamo u molitvi, a za trpezom se uzdržavati od plača, jer i bez spoljašnjih suza duša može da bude uvek puna srdačnog umilenja. I ponova ga pitahu: Zašto tako plačeš? Nas je stid da te gledamo gde plačeš, i ne možemo da jedemo. A on im odgovaraše: Zar vi hoćete, bratije moja, da ne plačem, kada vidim gde meni grešnome služe sveti ljudi, čije prašine s nogu ja nisam dostojan? Zar ne treba da plačem, kada meni, pokvarenom glumcu, služe tako česni i bogougodni ljudi? O braćo, ja svakodnevno plačem, da me zbog mnoštva grehova mojih ne bi zemlja progutala kao Datana i Avirona.
Takvom Siluanovom popravljenju i istinskom pokajanju radovaše se mnogo prepodobni otac naš Pahomije, kao što se sveti Anđeli na nebu raduju obraćenju grešnika. I sveti starac uveravaše za njega bratiju, govoreći: Svedočim vam pred Bogom da od kako osnovah ovo opštežiće, ne beše nijednoga među bratijom koji tako podražava smirenje kao ovaj brat. Znam, braćo, da i vi, pomagani blagodaću Hristovom, pomoću mnogih vrlinskih podviga pobediste vraga i prognaste. No, ako se imalo razlenite, vrag vaš ustaće ponovo na vas, i prognan vratiće se i počeće borbu protiv vas. A Siluan, najposlednji među vama, koga nedavno htedosmo da najurimo, zasnova svoje spasenje na tako dubokom smirenju, da je potpuno satro đavola, te ovaj ne može više da se vrati i vojuje protiv njega. Jer gordoga vraga ništa tako potpuno ne satire kao istinski smireno srce monaha koji se potpuno odrekao sebe. – Pošto blaženi Siluan požive u takom pokajanju osam godina, on skonča. I prepodobni Pahomije vide kako njegovu dušu sveti Anđeli uznose ka nebu kao žrtvu odabranu.
Pošto prepodobni Pahomije vođaše bogougodni život na korist svima, episkop grada Panopolja Uar posla mu molbu da dođe u njegov grad i osnuje manastir po svome ustavu i činu. Prepodobni uze nekoliko svojih učenika, među kojima i Teodora, i krenu tamo. Utom imađaše nameru da svrati u jedan svoj manastir koji beše blizu puta kojim su išli. Ulazeći u taj manastir, on srete pratnju jednoga brata koga su nosili na pogrebenje uz veliko psalmopjenije. Na pratnji behu pokojnikovi roditelji, rođaci i mnogo drugog sveta. Prepodobni naredi da pratnja stane i prestanu sa pojanjem, jer svojim prozorljivim očima on vide da pokojnikovoj duši nije koristan tako svečan pogreb, pošto život pokojnikov beše rđav, proveden u lenosti i greholjublju. Zatim naredi da sa mrtvaca skinu odelo koje bejaše skupoceno, i da ga odmah spale, a da nago telo pogrebu van manastira bez ikakvog psalmopjenija i počasti. To začudi sve prisutne, ali niko ne smeđaše da što rekne nasuprot velikome ocu. Roditelji pak pokojnikovi i rođaci, i neki od bratije, moljahu oca da se smiluje na mrtvaca i dopusti da se izvrši propisna sahrana po crkvenom pravilu. Svetitelj im odgovori: Braćo, ja nesumnjivo više žalim pokojnika nego vi, jer se vi brinete o telu njegovom a ja se brinem o duši njegovoj, i postupam ovako, da bi zbog beščesne sahrane milosrdni dušeljubac Bog pružio duši njegovoj neko olakšanje. – Na te reči svetoga oca svi ućutaše.
Pošto prepodobni provede u ovom manastiru dva dana, stiže izveštaj iz drugog manastira, koji je bio nedaleko od ovoga, da je tamo jedan brat na samrti, pa želi da pred smrt vidi prepodobnog oca i udostoji se njegove molitve i blagoslova. Prepodobni hitno krenu sa učenicima u taj manastir. Kada behu na tri potrkališta ispred manastira, prepodobni ču glas Anđela iz vazduha, pa podigavši oči svoje prema istoku on vide dušu toga brata, ka kome je s radošću hitao, kako je sveti Anđeli nose gore obasjanim putem. I on stade, diveći se. A učenici njegovi niti anđelski glas čuše, niti što videše, pa upitaše svetitelja: Zašto, oče, stojiš, gledajući gore, i hitaš k bolesnom bratu, da ne bi umro pre tvog dolaska? Svetitelj im odgovori: Zaista treba hitati tamo – u život večni, kuda, kako vidim, sveti Anđeli nose dušu njegovu. – Potom stigoše u manastir, i obretoše brata skončavšeg u Gospodu. I pošto česno pogreboše telo njegovo odoše u Panopolj.
U Panopolju se blaženi episkop Uar veoma obradova dolasku prepodobnog Pahomija i njegovih učenika. A kada zidahu manastir, neki zlobni i zavidljivi ljudi, natutkani od demona, dolažahu noću i rušahu ono što se danju zidalo. I prepodobni trpljaše dugo takvu pakost tih ljudi, i učenike svoje učaše trpljenju, dok sam Gospod ne odmazdi pakosnicima. Jer kada oni po svom običaju dođoše jedne noći i stadoše uništavati trud svetih muževa, Anđeo Gospodnji ih porazi plamenom munjom, te se svi kao vosak istopiše, i izgiboše. Od toga doba manastir se pomoćju Božjom zidaše bez smetnje. I bi ustrojena izvrsna obitelj. U njoj prepodobni ostavi tri svoja učenika, ljude vrlinske: Samuila, Ilariona i Enkratija, da upravljaju manastirskim poslovima i da bratiju upućuju na spasenje.
Sam pak prepodobni vrati se u svoj manastir. Kada bratija čuše da dolazi otac njihov, svi mu radosno izađoše u susret, i grljahu ga. A jedan dečak, manastirski iskušenik, doviknu prepodobnome: Oče, otkako si otišao odavde, nisu nam varili ni povrće ni kašu. – Osmehujući se, svetitelj mu odgovori: Ne tuguj, čedo, ja ću narediti da se vari. I ušavši u manastir, on ode u kujnu. Tamo obrete brata kuvara gde pravi rogozinu, i upita ga: Reci mi, brate, koliko ima vremena otkako bratiji ne spremaš variva? On odgovori: Dva meseca. Starac ga upita: Zašto si neradom svojim pogazio zapovest koja ti je data? Kuvar odgovori: Hteo sam, oče, kao što si bio naredio, da svaki dan spremam varivo, ali videći da variva ostaju nepojedena, jer ih samo deca – iskušenici jedu, a bratija se uzdržavaju i žive na suhojedenju, ja prestadoh da spremam variva, da se ne bi zabadava trošilo brašno i ulje i prosipalo ono što preostane. A da ne bih zbog nerada bio osuđen, ja pravim rogozine sa drugim bratom koji je sa mnom u kujni. Svetitelj ga upita: Koliko ste rogozina napravili? Kuvar odgovori: Pet stotina. Svetitelj reče: Donesite ih ovamo. – I donesoše ih. I naredi svetitelj da se sve te rogozine spale na ognju, govoreći: Kao što vi prenebregoste zapovest moju o spremanju variva bratiji, tako i ja nepoštedno spaljujem vaše rukodelje, da biste razumeli da nije dobro narušavati zapovesti otačke koje se daju na spasenje duše. Ne znate li da onaj koji predloženo mu varivo i ulje ne jede dobrovoljno, ima od Boga veliku pohvalu i nagradu, pošto je imao pravo jesti, a nije jeo Boga radi. Koji pak ne jede pod moranjem, jer mu nisu predložena variva, taj nema pohvalu i nagradu od Boga, pošto ne jede ne po slobodnom htenju nego zato što mu nije ponuđeno da jede. Vi ste dakle lišili bratiju tolike duhovne koristi, da biste uštedeli malo zelja, brašna i ulja. – Tada kuvar i drugi brat iz kujne padoše pred svetim ocem, i kajući se moliše ga za oproštaj.
Opomenuv se viđenja koje imađaše u ushićenju o bratiji da će oni posle njegove končine upasti u raznovrsna pristrašća i zaplesti se u sujetne žalosti, prepodobni stade plakati. I zatvorivši se s večera u svojoj keliji, on se moljaše Bogu za njih. I u ponoći on imade ovako viđenje: vide – kao što sam kasnije kazivaše – duboku i mračnu provaliju, i u njoj bezbrojno mnoštvo monaha, od kojih se mnogi mučahu da izađu iz mračne provalije, ali ne mogahu, pošto im drugi u susret silažahu u provaliju i ponova ih strovaljivahu na dno provalije. Drugi pak koji se nalažahu pod samim vrhom provalije i trebalo im je malo pa da izađu iz nje, iznenada se omicahu i survavahu na dno provalije. A treći, vrlo nemoćni, valjahu se na dnu provalije. Četvrti pak potresnim glasom vapijahu. Samo malo njih, sa velikim trudom, na jedvite jade izlažahu iz provalije, i odmah ih svetlost obasjavaše.
I kad bi u sebi, prepodobni stade razmišljati o viđenju, i postade mu jasno da će u poslednja vremena monasi biti nemarni, leni, pomračeni, padljivi, i imaće samo obličje monaško. I mnogo plakaše zbog toga, i govoraše Bogu: Gospode Svedržitelju, kada će tako biti, zašto si onda dopustio da postoje opštežića i manastiri? Opomeni se zaveta Tvog, Gospode, kojim si obećao da ćeš čuvati do svršetka veka one koji Tebi služe. Ti znaš, Gospode, da otkako primih monaško obličje, ja se svagda smiravah pred Tobom, i nikada dosita ne jedoh hleba ili vode, niti se čega drugog najedoh.
Dok prepodobni tako govoraše, dođe mu s neba glas od Gospoda koji govoraše: Ne hvali se, Pahomije, čovek si, nego moli oproštaj, jer sve postoji po mome milosrđu. – Pahomije onda vrže sebe na zemlju i zavapi k Bogu: Gospode, oprosti mi, i ne oduzmi dobra Tvoja od mene, nego pošlji milosrđe Tvoje meni nedostojnom. Jer znam i ja, o Gospode, da bez Tvoje pomoći sve postaje sakato, i da Tvoje milosrđe miluje sve i spasava na neispitljive načine.
Dok se prepodobni tako moljaše, pred njega stadoše sveti svetloliki Anđeli, a usred njih beše mladić neiskazane lepote, koji sijaše jače od sunca, a na glavi mu beše trnov venac. I podigav Pahomija sa zemlje, Anđeli mu rekoše: Pošto si molio da ti se pošalje milosrđe od Gospoda, evo milosrđa – došao ti je sa trnovim vencem sam Bog slave, Isus Hristos, Jedinorodni Sin Očev, koji je bio poslat u svet, i bio raspet za vas. I Gospod reče Pahomiju: Ne boj se, Pahomije, i budi hrabar, jer tvoje duhovno potomstvo neće prestati do svršetka veka. A mnogi od onih monaha koji će posle tebe biti, spasivši se mojom pomoću iz one duboke mračne provalije, pokazaće se veći od sadašnjih vrlinskih monaha. Jer današnji monasi, rukovođeni i prosvećivani primerom tvoga življenja, sijaju vrlinama. A monasi koji će posle tebe biti, koje si ti video u mračnoj provaliji, nemajući takve nastavnike koji ih mogu izvesti iz onog mraka, naporom svoje slobodne volje iskočiće iz tame, i usrdno će ići svetlim putem mojih zapovesti, i tako će mi ugoditi. Drugi pak spašće se mukama i bedama, i sravniće se sa velikim svetiteljima. Zaista ti kažem: oni će dobiti isto spasenje koje i sadašnji monasi koji žive savršeno i besprekorno.
Rekavši to, Gospod uziđe na nebo i vazduh sijaše neiskazanom svetlošću slave njegove. A sveti Pahomije, pavši na zemlju, pokloni se Gospodu, i slavljaše Ga ustima i srcem, radujući se zbog preslavnog viđenja tog, i ispunjujući se neizrecive sladosti od reči koje mu Gospod kaza.
Brat neki željaše da postane mučenik za Hrista. No kako tada za carovanja blagočestivog cara Konstantina Velikog Crkva Hristova beše na miru, brat taj moljaše svetog Pahomija, često mu govoreći: Avo, pomoli se za mene Bogu da postanem mučenik. A svetitelj ga savetovaše da ne pušta u srce takvu pomisao koja želi mučeništvo, i govoraše mu: Brate, trpi junački podvig monaški, podnosi bez roptanja trud u manastirskim poslušanjima, staraj se da besprekornim življenjem ugodiš Hristu Gospodu, i dobićeš na nebu udeo sa svetim Mučenicima. – No brat i nadalje svaki dan uznemiravaše svetitelja svojom željom da postrada za Hrista, moleći prepodobnoga da se pomoli za njega Hristu, da bi ga On udostojio mučeničkog venca. Želeći da se oslobodi ovog uznemiravanja, sveti Pahomije mu reče: Pomoliću se za tebe da ti bude kako želiš, ali pazi da se u vreme mučeništva, umesto ispovedanja imena Hristova, ne odrekneš Njega. Jer tebe zaista obmanjuje pomisao kada samovoljno guraš sebe u iskušenje, i sam Gospod uči da se molimo da ne budemo uvedeni u iskušenje.
Dve godine nakon toga prepodobni Pahomije posla bratiju u gorovito selo da naberu trsku za izradu manastirskih rogoža, jer trske rastijaše tamo mnogo. Selo se to nalažaše u blizini varvara, zvanih Vlemi. Dok su bratija bila tamo na poslu, prepodobni pozva onoga brata koji željaše mučeništva i naredi mu da bratiji odnese hrane. Ispraćajući ga, prepodobni mu kao u nekoj zagonetki izgovori apostolsku reč: Eto sad je vreme najbolje, eto sad je dan spasenja! Nikakvo ni u čemu ne dajte spoticanje, da se služba ne kudi (2 Kor. 6, 2-3). Natovarivši magarca hranom, brat krenu ka bratiji. A kad beše na kraju pustinje, sretoše ga varvari koji silažahu s gore po vodu, uhvatiše i vezaše, pa sa magarcem oteraše u goru kod drugih varvara. Kada varvari ugledaše monaha, stadoše mu se rugati govoreći: Hajde, monaše, pokloni se bogovima našim! Utom zaklaše životinje, i počeše prinositi žrtve bogovima svojim. Onda privedoše monaha i primoravahu ga da zajedno s njima prinese žrtvu bogovima njihovim. A kad on ne htede da idolima prinese pogane žrtve, razgneviše se varvari, pa ga opkoliše sa isukanim mačevima, da ga odmah na komade raznesu. Videći oko sebe isukane mačeve i svirepu jarost varvara, on se silno uplaši, pa od straha pritrča, pade pred idole, pokloni im se, i žrtvu im prinese, pa i jede i pi od žrtvenih prinosa. I tako on, bojeći se telesne smrti naškodi svojoj besmrtnoj duši, odrekavši se Hrista.
Pošto učini tako težak greh, inok bi pušten od varvara da slobodno ide svome domu. Silazeći s gore, on dođe k sebi, i uvidevši svoj greh on razdra haljine svoje. I bijući sebe po licu on se vrati u manastir. Saznavši Duhom sve što se dogodi tome bratu, prepodobni Pahomije mu veoma ožalošćen izađe u susret. A kad on ugleda oca, pade pred njim licem na zemlju, ridajući i vapijući: Sagreših Bogu i tebi, oče, što ne poslušah tvoj dobri savet i korisnu pouku da ne želim mučeništvo. Da sam te poslušao, ne bih ovako nastradao. Na to mu veliki otac reče: Nesretniče! ti si odgurnuo od sebe tolika blaga! jer pred tobom stajaše mučenički venac, a ti ga zgazi; tebi beše spremljen udeo sa svetim Mučenicima, a ti se otrže od svetog lika njihovog. Gospod Hristos beše došao k tebi sa svetim Anđelima, želeći da ti krunu stavi na glavu, ali ti Ga se odreče, zavolevši više nego Boga ovaj bedni kratkovremeni život zemaljski. Uplašio si se smrti koju ćeš i protiv volje primiti, i izgubio si život večni otpavši od Boga. Gde su reči tvoje koje si ranije uvek govorio: Želim da postanem mučenik za Hrista? I uznemiravao si me da se molim za tebe, da se udostojiš mučeništva. Eto, to vreme beše za tebe najbolje: za jedan čas umreti za ime Hristovo, i dobiti mučenički venac. A ti, umesto da ispovediš ime Hristovo, ti Ga se odreče. Nisam li ti to pretskazao? Nisam li ti savetovao da se okaneš takve zamisli?
A on govoraše: Oče, sagreših u svemu, i ne mogu da te pogledam u lice, niti oči da podignem k nebu. Pogiboh, oče, i nemam nade na spasenje, i ne znam šta da radim, jer nisam očekivao da će mi se nešto tako desiti. – Dok on ovo govoraše s plačem i ridanjem, reče mu veliki starac: Bedniče, ti si se potpuno otuđio od Boga, ali Gospod je blag i nezlobiv, i ne gnevi se do kraja, jer je ljubitelj milosti i može grehe naše pogruziti u bezdani milosrđa svog kao kamen u moru. Koliko je daleko nebo od zemlje, toliko udaljuje On od nas bezakonja naša. Jer neće i ne želi smrt grešniku nego pokajanje: da pali ne bi ostao u palom stanju nego da ustane; i da se onaj, koji se odvrati od Njega, ne bi udaljio nego brzo povratio k Njemu. Zato ne očajavaj, ima i za tebe nada na spasenje, jer se posečeno drvo opet iz korena podmlađuje. Ako hoćeš da me poslušaš, dobićeš oproštaj od Gospoda. A on plačući govoraše: Od sada ću te, oče, u svemu slušati.
I prepodobni naredi: da se zatvori u zasebnoj keliji; da do smrti ne razgovara ni s kim sem sa duhovnim ocem; da svaki drugi dan uzima po malo hleba, soli i vode; da dnevno izrađuje po dve rogože; da se moli i bdi koliko može, a da sa plačem nikada ne prestaje. – I s radošću postupi tako brat taj. I pošto požive u pokajanju deset godina, on pređe ka Gospodu.
Kada se jednom prepodobni Pahomije beše usamio od manastirske vreve, preda nj stade đavo u prividnoj svetlosti i reče mu: Raduj se, Pahomije, jer sam ja Hristos, i dođoh kod tebe kao kod prijatelja svog. – A svetitelj razmišljajući, govoraše u sebi: Hristov dolazak k čoveku biva ispunjen radošću, i bez ikakvog straha, i sve misli čovekove iščezavaju toga časa, jer se sav um tada uperuje u posmatranje Pojavljenoga. A ja otkako gledam ovoga što mi se javio, ispunjen sam uznemirenošću i strahom. Dakle, ovo nije Hristos već Satana. I ustavši ograđen verom u Boga, on smelo reče: Odlazi od mene, đavole, jer si proklet ti, i tvoja pojava, i lukavstvo zlih namera tvojih. – I đavo odmah iščeze, i postade kao prašina, i ispuni kuću smrada, i uznemiri vazduh, bežeći i vičući gromko: Ja sada htedoh da te bacim pod noge moje, ali me ti preduhitri i zgazi. I svaki dan pobeđujući me, ti mi se rugaš, jer je velika sila Hristova koja pomaže vama monasima. No ja ipak neću prestati da se borim sa vama, jer mi valja posao moj vršiti. – A svetitelj, ukrepljujući sebe Duhom, ispovedaše se Gospodu, blagodareći Mu za svemoćnu pomoć koju On ukazuje slugama svojim protiv neprijatelja.
Jedne noći veliki Pahomije sa blaženim Teodorom hodeći po obitelji, obojica zajedno videše gde ka obitelji ide đavo u obliku divne žene, praćene mnoštvom slugu. Gledajući to, Teodora podiće jeza. No sveti Pahomije mu reče: Ne boj se čedo, već budi smeo uzdajući se u Gospoda. – I stadoše se moliti Bogu. A đavo u obliku žene približavajući im se, reče im: Zašto se uzalud trudite? Vi protivu mene ne možete ništa učiniti, jer ja dobih vlast od Boga Svedržitelja da kušam koje hoću. Sveti Pahomije upita đavola: Ti, ko si? i otkuda dolaziš? i koga hoćeš da kušaš? Prividna žena odgovori: Ja sam đavolja sila, i sva vojska demonska služi meni; ja otrgoh Judu od lika apostolskog; ja dobih vlast da i protiv tebe vodim rat, Pahomije; ali me niko nikada ne unizi tako kao ti, jer me bacaš pod noge ne samo starima nego i deci, učeći ih kako da me gaze; i ti si sabrao protiv mene toliko mnoštvo podvižnika, i ogradio ih nerazrušivim zidom straha Božijeg, da sluge moje ne mogu već nikome da se smelo približe. Ova snaga u vama protivu mene poraste učovečenjem Boga Slova, koji vam dade vlast da stupate na svu silu našu.
Sveti Pahomije upita: Jesi li, silo đavolja, došla da kušaš samo mene, ili i ostale? Žena odgovori: I tebe, i sve slične tebi. Svetitelj upita: Onda ćeš i Teodora kušati? Žena odgovori: Ja dobih vlast da kušam tebe i Teodora i ostale, ali ne mogu da vam se približim, jer kada vojujem protiv vas, vi imate više koristi od mene nego štete. Ali, vi nećete večito ostati na zemlji sa onima koje sada naoružavate molitvom. Biće vremena posle vaše smrti, kada ću se ja poigrati s njima. Svetitelj upita: Znaš li da oni koji će posle naše smrti biti, neće tako verno Bogu služiti kao što mi služimo? Đavo odgovori: Znam nasigurno. Svetitelj na to reče: Lažeš na glavu svoju poganu, jer znati budućnost svojstveno je jedino Bogu, a ti si laža i lažju vladaš. Đavo uzvrati: Iako ništa ne znam predznanjem, ipak razmišljajući o prošlim i sadašnjim stvarima ja predviđam šta će biti. – Kada đavo brbljaše to i mnogo štošta drugo, prepodobni Pahomije mu zapreti imenom Isusa Hrista, i đavo iščeze sa celokupnom svojom vojskom.
Posećujući bratiju po svojim manastirima i po usamljenim pustinjskim kelijama, i ispitujući njihovo življenje, i ispravljajući njihovu savest, prepodobni dođe k jednom česnom mužu, koji sa visokog položaja uđe u monaštvo. Taj monah nije znao egipatski jezik već grčki i latinski. Stoga je prepodobni razgovarao s njim preko tumača. I kad ga svetitelj stade raspitivati kako upravlja svojom savešću, inok ne htede da mu preko tumača otkrije svoju savest, već željaše da njemu lično to učini, ali ne mogaše. Tada prepodobni ustade i otide na jedno usamljeno mesto, pa pruživši ruke k nebu stade se moliti, govoreći: Gospode Svedržitelju, kada ne mogu da koristim ljudima koje si mi poslao sa krajeva zemlje, jer ne razumem jezik njihov, kakva je onda potreba da oni dolaze k meni? Ako pak želiš da ih ovde spaseš mnome, onda daj mi, Gospode, da razumem govor radi ispravljanja duša njihovih. – I kada se moljaše tako tri sata i već završavaše molitvu, iznenada mu bi s neba spuštena u desnu ruku hartija, ispisana kao pismo. Pročitavši je, svetitelj odmah razumede govore svih jezika, i uznese hvalu Bogu. Onda se sa velikom radošću povrati onome bratu, i stade s njim govoriti grčki i latinski čisto, kao da se od detinjstva naučio tim jezicima ili kao da su mu to maternji jezici. A inok se divljaše kako prepodobnome bi za tili čas data takva blagodat, i pričaše drugima da veliki otac bolje govori grčki i latinski od svih učenjaka. Pošto prepodobni dugo razgovara sa tim bratom o dušekorisnim stvarima, i upoznade njegovu savest, i dobro je ispravi, on ga preporuči Bogu, pa se povrati u svoju keliju.
Ugodivši potpuno Bogu, i uputivši veliko mnoštvo na put spasenja, osobito svojim primernim monaškim življenjem i svojim pisanim i nepisanim monaškim pravilima, sveti Pahomije, duboko star, razbole se posle Uskrsa, i služaše mu u bolesti blaženi Teodor. A na dva dana pred svoju končinu on sazva bratiju, pa ih pouči sve o onome što je korisno po dušu, i zapovedi im da se čuvaju jeretika kao dušegubnog i smrtonosnog otrova. Zatim im svima dade blagoslov i poslednji celiv; i pomolivši se Bogu za sve, on predade svoju česnu i svetu dušu u ruke Božje. Tada se sabraše svi monasi iz svih njegovih manastira. Beše ih sedam hiljada, zajedno sa onima u velikoj kinoviji Tavenisitskoj, koja beše mater svima ostalim manastirima, i u kojoj bejaše hiljadu i četiri stotine monaha. Svi oni mnogo plakaše kao deca za ocem, i učenici za učiteljem, i ovce za pastirem, pa česno pogreboše njegovo isposničko mnogotrudno telo, slaveći Oca i Sina i Svetoga Duha, Jednoga u Trojici Boga, kome neka je i od nas čast i slava i poklonjenje sada i uvek i kroza sve vekove, amin.
Sveti Pahomije upokojio se 346. godine, u 74. godini svoga zemnoga života.
 
ŽITIJE PREPODOBNOG OCA NAŠEG ISAIJE,
EPISKOPA ROSTOVSKOG
 
Blaženi Isaija je rođen i vaspitan od blagorodnih i hristoljubivih roditelja u Kijevskoj oblasti, u Rusiji. Vozljubiv Hrista od mladosti, i ostaviv slasti ovoga sveta, Isaija ode u Pečerski manastir k prepodobnom Teodosiju, sa željom da postane crnorizac. Providev Duhom da će Isaija biti trudoljubiv delatelj u podvižničkom životu, prepodobni Teodosije ga obuče u monaški obraz. Podvizivajući se u vrlini, i dodavajući trud na trud, blaženi Isaija trpljaše mnoga stradanja, te se svi divljahu surovom življenju njegovom, i svi ga veoma ljubljahu. Beše on krotak, smiren, poslušan, uboštvoljubiv, bratoljubiv. Iako u telu, on pokazivaše anđelsko življenje, umrtvljujući u sebi uzdržanjem i velikim trpljenjem sve strasti i požude telesne. Ukrašen blagoljepijem četiri vrline: mudrosti, pravednosti, junaštva i celomudrija, on kao na četvoroprežnim kolesnicama hitaše ka Nebeskom Jerusalimu, pokazujući da je nebeski građanin. Za njegovu vrlinu čuše svi, jer se grad ne može sakriti kad na gori stoji (Mt. 5, 14).
Čuvši za bogougodno življenje blaženog Isaije, blagoverni knez Izjaslav Jaroslavič moljaše prepodobnog Teodosija da da blagoslov Isaiji da se primi igumanstva u manastiru svetog Velikomučenika Dimitrija, pošto se raniji iguman, prepodobni Varlaam, beše upokojio. Prepodobni Teodosije izađe u susret molbi blagovernog kneza, dade blagoslov blaženom Isaiji i posla ga za igumana u spomenuti manastir. A blaženi, ne želeći da ne posluša prepodobnoga kome beše predao svu volju svoju, primi se igumanstva. I beše iskusan nastavnik bratiji, i dobar pastir koji povereno mu stado dobro napasa. On iako promeni čin, ne promeni svoje podvižništvo. Sa umom uvek uperenim k Bogu, on smireno rađaše sve teške poslove. Da bi bratiji bio koristan, on sam beše prvi u svakom poslušanju. I što naređivaše ostalima, to sam najpre činjaše, dajući sebe kao primer svima, da bi sve izveo na goru vrlina. Jer učenici imaju običaj da sleduju ne toliko rečima učitelja koliko njihovim delima.
Videći kakvog svetog muža steče svome manastiru, blagoverni knez Izjaslav se veoma radovaše i prepodobnom Teodosiju veoma blagodaraše. I svemoćni Bog, koji sve po svojoj volji uređuje, želeći da više proslavi ugodnika svog, počastvova ga arhijerejskim sanom. Jer kada episkop rostovski, blaženi Leontije Čudotvorac, otide ka Gospodu, prepodobni iguman Isaija, po volji Božjoj i po izboru svih, bi postavljen za episkopa rostovskog.
Došavši na arhijerejski presto bogočuvanog grada Rostova, blaženi Isaija vide da u njegovom stadu ima nekih divljih ovaca, tojest novokrštenih ljudi koji nisu dobro utvrđeni u veri. I srce mu se kidaše, razmišljajući o tome da će on morati davati odgovor za njih Pastirenačelniku Isusu na dan Suda. Onda se on revnosno lati pastirskih poslova: učaše i moljaše hristoimeno stado da bude čvrsto u veri i da živi ugledajući se na Gospoda Hrista. I govoraše im: Koji se god u Hrista krstiste, u Hrista se obukoste (Gal. 3. 27). Zato treba da u svemu sledujete Hristu i Njegovom učenju, da bi se ime Hristovo slavilo među hrišćanima a ne hulilo.
Nošen revnošću pobožnosti blaženi Isaija obilažaše i ostale gradove i sela u oblasti Rostovskoj i Suzdaljskoj, i gde god bi našao idole i idolišta, on ih je rušio i ognju predavao, a ljude učio i upućivao da pravoslavno veruju u svetu jednosušnu Trojicu. Zatim one koji bi primili hrišćansku veru, on krštavaše u ime Oca i Sina i Svetoga Duha; one pak koji nisu hteli da veruju on zadivljavaše čudesima i mnogim znamenjima, eda bi i njih u veru obratio. I tako on blagodaću Božjom za kratko vreme sve privuče ka Hristu.
Prema ubogima, sirotima i udovicama episkop Isaija beše veoma milostiv. On beše hranitelj gladnih, utešitelj ožalošćenih, pomoćnik i zaštitnik bednih. On beše, po reči Jova: oko slepome i noga hromome (Jov. 29, 15). Zato mu se svi radovahu, i svuda Boga proslavljahu što zemlji njihovoj darova takvog oca, učitelja i nastavnika.
U to vreme, za vladavine blagovernog kneza Kijevskog Vsevoloda Jaroslaviča, bi gotova nebeski lepa crkva Pečerska, i trebalo ju je osvetiti. Preosvećeni mitropolit kijevski Jovan beše veoma ožalošćen što vreme osvećenja stiže a on ne beše uspeo da za tu svečanost sabere bogoljubive episkope zbog njihove udaljenosti. Tada, kao što druge episkope izvestiše o vremenu osvećenja crkve Pečerske Bogom poslani mladići sveti Anđeli, tako i prepodobnom episkopu Isaiji u Rostovu predstadoše Božji Anđeli u obliku mladića i obavestiše ga o osvećenju. Stoga i prepodobni Isaija stiže sa ostalim arhijerejima u Kijev na osvećenje crkve.
Ovu čudesnu stvar sam prepodobni otac naš Isaija otvoreno ispriča sa blagodarnošću, kako preosvećenom mitropolitu u bogospasavanom gradu Kijevu, tako i u Rostovu po svom povratku iz Kijeva, gde ga sa radošću dočeka sav klir i pastva.
Posle toga on ostade na prestolu svom još godinu dana. I pošto se tako dobro potrudi oko stada Hristovog, i mnogo nevernika obrati k Bogu, i mnogo crkava podiže, i mnoga čudesa satvori, on u dobrom ispovedanju skonča zemaljski život svoj petnaestog maja 1090. godine.
I tako njemu, koji od svetih Anđela bi pozvan na osvećenje nebolike crkve, bi duša od istih svetih Anđela odnesena na nebo u večnost, kuda neka i mi budemo preneseni molitvama prepodobnog oca našeg Isaije i posredništvom Prečiste Bogomatere, a blagodaću samoga Tvorca neba, Jednog u Trojici Boga, kome slava sada i uvek i kroza sve vekove, amin.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG EFROSINA,
PSKOVSKOG ČUDOTVORCA
 
Prepodobni Efrosin, kome svetovno ime beše Eleazar, rodio se u okolini grada Pskova, na severu Rusije. Odgajen je u domu svojih roditelja u selu Videlebju, na trideset potrkališta od Pskova. Ko su bili njegovi roditelji, ne zna se. No tačno se zna jedno: on se rodio duhovnim rođenjem, pri čemu mu je otac bio Bog koji ga je i rodio vodom i Duhom, a mati mu je bila – Pravoslavna Crkva, zbog čega je i bio vaspitan u pravoj veri i učenju. Kada Eleazar poodraste roditelji ga dadoše da izuči božanstvene knjige. On ubrzo tako jasno uđe u smisao i razumevanje Svetoga Pisma, da ga je mogao ne samo rečito objašnjavati, nego i sastavljati poučne sastave. Osim toga on izuči i filosofske nauke, te se čak i starci divljahu njegovoj mudrosti i sa pohvalom govorahu o njemu. On nikada nije pokazivao sklonosti ni prema igrama ni prema svetovnim zabavama, nego je najviše voleo čitanje Svetoga Pisma i crkvene pesme. Pri tome on se još kao dečko počeo odavati strogom uzdržanju, odrekavši se da jede uopšte išta slatko. Videći tako uzdržanje dečakovo, roditelji su ga pitali: Sine, zašto iznuravaš telo svoje tako surovim načinom života, i time nam pričinjavaš veliki bol? A on im odgovaraše: Roditelji moji, u Svetom Pismu je rečeno da nas jelo i piće ne približavaju Bogu (1 Kor. 8, 8), nego nas samo post, molitva, telesna čistota i uzdržanje približavaju Bogu.
Potom roditelji htedoše da Eleazara ožene po zakonu. Ali razboriti dečak pobeže od svojih roditelja kao srna od zamke. Roditelji ga dugo na sve strane sa suzama tražahu, ali ga nigde ne mogahu naći, jer ga blagodat Božja čuvaše. Uskoro zatim njegov otac skonča, i mati mu ostade udovica. Tada milostivi Bog, koji hoće da se svi ljudi spasu i dođu u poznanje istine, stavi mu u srce dobru misao: da se radi spasenja svog udalji iz sveta. Ovu misao on odmah privede u delo: ode u manastir Roždestva Presvete Bogorodice što je na Snežnoj Gori u blizini Pskova. Iguman ga postriže za monaha, davši mu ime Efrosin. Od tada se Efrosin zanavek odreče pomisli koje vuku ka svetu, i potpuno se predade zavetima monaškog poziva. Primivši monaštvo, prepodobni Efrosin se stade revnosno podvizavati u postu, bdenju, molitvi i posvunoćnom molitvenom stajanju. I u isto vreme on marljivo služaše bratiji i u kujni, i u pekari, i u svim drugim manastirskim poslovima. Time je stekao naklonost svih monaha svete obitelji. Zbog takog vrlinskog života ubrzo se poče širiti glas na sve strane o prepodobnom. Saznavši za to, on se veoma ožalosti, jer se klonio slave ljudske, i smatrao ju je za svoj greh i za svoju sramotu. Da bi izbegao tu slavu, on stade pomišljati da se povuče u pustinjački i bezmolvni život, gde bi se podvizavao samo za Boga. Tu svoju nameru on saopšti svom duhovnom ocu. A ovaj, videći da on napreduje u vrlinama, blagoslovi ga i reče mu: Idi s mirom, sine moj! Gospod neka bude s tobom; neka te On umudri i uputi u tom dobrom delanju koje si izabrao.
Pošto dobi blagoslov od svog duhovnog oca, blaženi Efrosin ode iz obitelji Prečiste i stade obilaziti mnoga mesta, tražeći pogodan kutak gde bi se mogao u usamljenosti predati bezmolvnom usamljeničkom žitiju. Po promislu Božjem on ču za mesto na obali reke Tolve, udaljeno od Pskova dvadeset i pet potrkališta, na kome se blagodaću Hristovom i sada nalazi manastir[2]. Vlasnici toga mesta pozvaše prepodobnog preko nekih pobožnih ljudi, da bi se i tu proslavilo ime Gospodnje. Prepodobnome se dopade mesto, i on se tu nastani na bezmolvni, usamljenički život, po rečima božanstvenog proroka: Udaljih se bežeći, i nastanih se u pustinji. Čekah Boga koji spasava od malodušnosti i od bure (Ps. 54, 8-9). Tu on napravi sebi kolibu, i usrdno se predade monaškim podvizima, odbijajući napadaje nevidljivog neprijatelja, postom, bdenjem, molitvom, svunoćnim stajanjem i zemnim poklonima.
Jednom za vreme letnje žege prepodobni izađe iz kolibe i leže na zemlju da se malo odmori od svojih podviga. I odmah ga uhvati laki san. U tom snu javiše mu se učitelji vaseljene: Sv. Vasilije Veliki, sv. Grigorije Bogoslov i sv. Jovan Zlatoust, i označiše mu mesto za podizanje hrama u njihovo ime u okolini gde se on podvizavao. Kada se prepodobni probudi iz sna, on nikoga ne vide. I ovo viđenje baci ga u nedoumicu.
Posle toga prođe mnogo vremena i majka prepodobnog Efrosina doznade od nekih ljudi gde se podvizava njen sin. Spremivši se za put, ona ode na to mesto na obali reke Tolve, gde življaše prepodobni. Prišavši njegovoj kolibi, ona ga stade moliti, govoreći: Drago čedo moje, uteši starost matere svoje, pokaži mi anđelsko lice tvoje, ne dopusti da sa bolom odem u grob, gde počivaju oci naši. – Ugledavši kroz pukotinu svoju mater, sveti Efrosin je poznade i reče joj: Ne tuguj, mati moja! idi odavde i ne muči starost svoju. Ako želiš da me vidiš ovde, onda me nećeš videti u onom životu. No idi u manastir i, podvizavajući se, spasi dušu svoju.
Tako se materi prepodobnoga ne ispuni želja. Sa tugom ona ode od njega, stupi u jedan manastir i, provodeći dane svoje u pobožnim podvizima, ostade u njemu sve do smrti svoje. A prepodobni Efrosin, pošto junački i slavno provede život svoj, prestavi se ka Gospodu[3].
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG AHILIJA,
EPISKOPA LARISKOG
 
Prepodobni Ahilije bi rođen u Kapadokiji od blagočestivih roditelja. Roditelji ga naučiše pobožnosti. I uporedo sa spoljašnjom, svetovnom filosofijom, on izuči i unutrašnju, duhovnu filosofiju. On ukrasi sebe svima vrlinama, i životom po Bogu. Zato bi postavljen za episkopa Larise[4]. Kao episkop učestvovao na Prvom Vaseljenskom Saboru 325. godine, na kome je posramio jeretike i kako svojom učenošću tako i svetošću izazvao veliko divljenje. Uzevši jedan kamen, sveti Ahilije vikne arijevcima: „Ako je Hristos stvorenje Božje, kako vi kažete, recite, neka iz ovog kamena poteče jelej?“ Jeretici su ćutali i čudili se takvom pozivu svetog Ahilija. Tada svetac opet reče: „A ako je Sin Božji ravan Ocu, kao što mi verujemo, neka potekne jelaj iz ovog kamena“. I jelaj zaista potekne na udivljenje sviju.
Vrativši se posle Sabora u Larisu, božanstveni Ahilije poruši mnoge idolske hramove, i podiže iz osnova mnoge crkve i ukrasi ih blagoljepijem. On i demone izgonjaše iz ljudi, i činjaše veliko mnoštvo drugih čudesa. Posle toga sveti Ahilije se mirno upokoji u Larisi 330. godine. Samuil car makedonski (976-1014. god.), kada osvoji Tesaliju, prenese mošti svetog Ahilija u Prespu, na ostrvo u Prespanskom jezeru, koje se prozva, a i danas zove, Ahil, ili Ail. Kod nas je ovome svetitelju kralj Dragutin posvetio divni hram u Arilju.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
VARVARA MIROTOČIVOG[5]
 
Ovaj prepodobni beše rodom iz krajeva Pentapolja u Africi, beše crn po izgledu i beše razbojnik. Otišavši u zapadne krajeve na brodovima, on tamo mnoge opljačka i mnoga druga zla učini ljudima. Postavši zatim i starešina razbojničke bande, jer beše veoma jak, on ubijaše hrišćane i činjaše puteve u onim krajevima neprolaznim za mirne ljude. Po promislu pak Božjem on jednom ostade nasamo i poče razmišljati o svojim postupcima i nedelima. Savest mu se probudila i ukazivala mu na strašni čas Suda Božjeg i na večna mučenja.
Jednoga dana jedan sveštenik otide da služi svetu Liturgiju u hramu Svetog Georgija u kraju zvanom Nisa. Sa njim beše i jedan poslušnik. Videći ih razbojnik pođe za njima, a sveštenik se veoma uplaši i sa strahom se poče silno moliti Bogu. Bog učini te se razbojniku oči otvoriše i on vide kako svešteniku na svetoj Liturgiji saslužuju Anđeli. Kada završi Liturgiju razbojnik ga zapita gde su oni koji su bili sa njim, a sveštenik, shvativši da je to bilo viđenje, stade razbojniku objašnjavati tajne Božje i kako je svima moguće pokajati se i zadobiti spasenje od Boga. Tada se ovaj blaženi pokajnik baci svešteniku pred noge i ispovedi mu sve svoje teške grehe. Sveštenik ga onda krsti u ime Oca i Svetoga Duha, a bivši razbojnik sam sebi stavi teške okove na vrat, ruke i noge. Onda se povuče u samoću na tri godine, provodeći život u vidu životinje: jeo je samo travu i džbunje, išao četvoronoške po zemlji, živeo sa psima i životinjama i provodio najstrožije uzdržanje i samomučenje. Pri tome je svo vreme gorko oplakivao svoje ranije grehe i nedela. Jedne noći on otide na polje jednog seljaka i jeđaše neke grube i nesvarljive plodove, a seljak, videći ga i misleći da je medved, jer beše sav obrastao u dlaku, udari ga i nanese mu krvavu ranu. Blaženi Varvar tada zavapi: „Pij, Varvare, čašu koju si sam sebi spremio“.
Najzad, Bog se smilova na ovog dobrovoljnog stradalnika i učini da blaženi još na zemlji čuje da su mu gresi oprošteni. Skončao je prepodobni Varvar u jednoj gori ustreljen lovačkim strelama kao zver (ili nekom stenom poklopljen). Njegovo sveto telo činilo je čuda i točilo sveto miro, na slavu velikog i čovekoljubivog Boga našeg[6].
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG ISAIJE,
PEČERSKOG ČUDOTVORCA
 
Neumorno se podvizavajući u poslušanjima u Kijevo-Pečerskom manastiru, on se u miru prestavio 1115. godine. Njegove svete mošti pokoje se u Antonijevoj pešteri.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG SERAPIONA
 
Učenik Efrosina Pskovskog; on zajedno s njim provodio dane u duhovnim trudovima i pustinjačkim podvizima. Znao latiški i čuhonski jezik, i celog života se trudio da duh pravoslavne vere, podrži među onima koji su govorili na tim jezicima. Poslednjih godina on se proslavio darom isceljivanja i prozorljivosti. Upokojio se 8. septembra 1481. godine u svojih 90 godina.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG ANDREJA,
PUSTINJAKA I ČUDOTVORCA[7]
 
Ovaj prepodobni življaše u vreme blagočestivog despota epirskog Mihaila II Komnena (1237-1271. god.). Beše rodom iz sela Monodendra u Epiru. Napustivši sve slasti doma, ženidbe, imovine i sveta otide u pustinju, gde se veoma strogo i surovo podvizavaše. Kasnije se vrati u svoj kraj i nastani se na gori danas zvanoj Kalana. Posle dugogodišnjih bogougodnih podviga prepodobni se na ovoj istoj gori prestavi mirno u Gospodu. Njegovo blaženo usnuće i proslavljanje njegovih svetih moštiju bi objavljeno svetlošću s neba. Sveta Teodora, carica u Arti u Epiru (njen spomen se slavi 11. marta), podiže još u to vreme hram ovome prepodobnom.
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA I CAREVIĆA KNEZA
DIMITRIJA MOSKOVSKOG, ČUDOTVORCA
 
Sin cara Ivana Groznog; rođen 1582. godine; za carovanja svoga brata Fjodora Joanoviča živeo u Ugliču, i bio izdajnički zaklan nožem, po tajnom naređenju Borisa Godunova, 1591. godine. Trećeg pak juna 1606. godine mošti svetog Dimitrija obretene netljene, i prenesene iz Ugliča u Moskvu, gde i sada počivaju u Arhangelskoj crkvi, i čine mnoga i mnoga čudesa.
 
SPOMEN PREPODOBNOG PANIGIRIJA
 
Podvizavao se kraj sela Malunde u blizini Levkosije (= Nikozije) na Kipru, gde mu je sačuvana sveta ikona (iz 18. veka) i Služba u rukopisu.
 


 
NAPOMENE:

  1. Otšelnik (αναχωητης) je monah koji ne živi u opštežiteljnom manastiru, nego usamljeno.
  2. Podrazumeva se Spaso – Velikopustinjski Eleazarov manastir u pskovskoj guberniji na reci Tolvi.
  3. Prepodobni Efrosin prestavio se 15. maja 1481. godine. Svete mošti njegove počivale su najpre u Spaso – Velikopustinjskom Eleazarovom manastiru koji je on osnovao. Docnije taj manastir bi prenesen na goru. U njemu bi podignuta nova saborna crkva od kamena u ime Tri Jerarha, i u tu crkvu biše prenesene česne mošti prepodobnoga, gde i sada počivaju u kivotu kraj zida blizu desne pevnice.
  4. Larisa – grad u Grčkoj, na granici Tesalije, leži na reci Peneji.
  5. U drugim Sinaksarima, njegov spomen vrši se 5. maja. Pod tim datumom videti napred njegovo opširnije žitije.
  6. Ovde izloženo kratko Žitije svetog Varvara nalazi se u rukopisu I 70, list 244 Velike Lavre Atonske. Međutim, po Velikom Sinaksaru Viktora Mateja (Atina 1967.), pod 15. majom stoji žitije jednog drugog svetog sa imenom „Varvaros“, koji je bio takođe iz Afrike, ali nije bio razbojnik nego zarobljenik i živeo je u vreme Turske najezde. Podvizavao se najstrožije u nemaštini i golotinji u jednoj pećini i upokojio se mirno 23. juna. Njegove svete mošti nalazile su se na ostrvu Krfu, gde se veoma poštuje njegov spomen. Služba njemu izdana u Veneciji 1734. i na Krfu 1886. godine.
  7. Njegovo Žitije i Službu napisa Andreas Idromenos Ipargios (+ 1847), a štampana je u Veneciji 1807. godine.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *