NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » ŽITIJA SVETIH ZA MAJ

ŽITIJA SVETIH ZA MAJ

 

ŽITIJA SVETIH
 
14. MAJ
 
STRADANJE SVETOG MUČENIKA ISIDORA,
POSTRADALOG NA OSTRVU HIOSU
 
Prve godine Dekijeva[1] carovanja iziđe zapovest od cara da se u celoj rimskoj carevini popišu i prebroje vojnici i saberu u pukove. Zbog toga pristadoše uz ostrvo Hios[2] lađe vojvode Numerija, da bi pokupile mladiće za vojnu službu. U to vreme na ostrvu Hiosu življaše Isidor, rodom iz Aleksandrije, snažan telom i hrabar duhom, a hrišćanin po veri. On provođaše bogougodan život, jer se stalno podvizavaše u postu, uzdržanju, celomudriju i u svima dobrim delima. On se odlučno udaljavaše od taština i slasti ovoga sveta, i izbegavaše neznabožačke nečistote. Zbog svoje snažnosti i hrabrosti on bi uzet u vojsku u Numerijev puk.
U skoro vreme iziđe od cara nova zapovest, da se svi hrišćani moraju klanjati bogovima rimskim; one pak koji se ne budu hteli klanjati, primoravati na to mučenjem; pritom, naročitu pažnju obratiti na vojnike: svakog vojnika – hrišćanina na svaki način primorati da se pokloni idolima i prinese im žrtvu, saglasno drevnom običaju rimskom. Tada neki stotnik, kome beše ime Julije, pristupi vojvodi Numeriju i optuži blaženog Isidora da je hrišćanin. Vojvoda odmah naredi da Isidora uhvate i dovedu pred njega na sud. Kada ga dovedoše, Numerije ga upita: Kako se zoveš? Svetitelj odgovori: Zovem se Isidor. Vojvoda ga onda upita: Ti li se to ne pokoravaš zapovesti cara Dekija i nećeš da prineseš žrtvu bogovima? Sveti Isidor mu odgovori: A ko su bogovi vaši, da bih im ja, hrišćanin, prineo žrtvu? Nisu li oni – idoli gluvi i slepi i nemaju nikakvog čuvstva? Na to vojvoda reče: O da zle i bezbožne hule! Zaista ovaj čovek zaslužuje velike muke i kazne! Svetitelj onda reče: Stvarno, ja treba da podnesem za Boga mog svakovrsne muke i smrt, da bi me Gospod moj udostojio udela svetih Mučenika, koji pre mene za sveto ime Njegovo postradaše. Ja znam da nikada ne umiru oni koji veruju u Njega i koji se uzdaju u Njega. Jer tako reče Gospod naš: Koji veruje u mene – živeće večito (Jn. 6, 47.) Numerije upita: Hoćeš li ti, Isidore, prineti žrtvu bogovima, da bi ostao živ, ili nećeš? Svetitelj odgovori: Ako mi i ubiješ telo, nad dušom mojom nemaš vlast. Stoga me muči kako hoćeš, jer imam istinitog i živog Boga Isusa Hrista, koji i sada živi u meni, i po smrti mojoj biće sa mnom; i ja sam u Njemu, i ostaću u Njemu, i neću prestati da ispovedam presveto ime Njegovo dokle je duh u telu mome. Vojvoda mu reče: Makar jednom prinesi žrtvu, potčinjavajući se zapovesti carskoj, a posle čini kako hoćeš. No svetitelj odgovori: Nećeš me, bezbožniče, prevariti lukavstvom svojim, jer ko se jednom odrekao Gospoda svog, može li se nazvati vernim Njemu? Koji je neveran u malom, i u mnogom je neveran (Lk. 16, 10). No ne dao Bog da ja i u pomisli svojoj budem neveran i neprijatan Gospodu mom! Vojvoda reče: Ja te lepo savetujem, Isidore; poslušaj moj savet! Ne poslušaš li me, ja ću te predati na ljute muke, i mučiću te dotle dok ne ispovediš veličanstvo bogova naših.
I vojvoda odmah naredi da četiri vojnika bez milosti biju volovskim žilama nagog svetitelja, ispruženog po zemlji. Tako bijenom svetitelju govorahu prisutni od naroda ljudi: Pokori se, Isidore, carskoj zapovesti, da ne bi umro u mukama. No svetitelj im odgovori: Ja se pokoravam volji i zapovesti Boga mog, Večnog Cara Nebeskog, i Njega ispovedam i počitujem; Njega neću ostaviti, niti Ga se odreći, da se i On ne bi odrekao mene u dan Suda.
Posle bijenja mučitelj dugo vreme nagovaraše svetog Isidora na idolopoklonstvo čas pretnjama, čas laskama, ali bez ikakvog uspeha, samo se nasluša od mučenika grdnji i uvreda i za sebe i za bogove svoje. Najzad, besan od gneva, on reče mučeniku: Ja ću narediti da ti otseku jezik. Svetitelj odgovori: Ako mi i jezik otsečeš, ipak mi ispovedanje imena Hristovog od usta mojih nećeš oduzeti.
I po mučiteljevom naređenju mučeniku bi otsečen jezik. Ali i po otsecanju jezika mučenik govoraše lepo, slaveći Hrista, istinitog Boga. A vojvoda, zaprepašćen od užasa, pade na zemlju i izgubi jezik, jer postade nem. I kad ga podigoše, sa zemlje, on ne mogaše ništa govoriti, samo se rukama i mimikom sporazumevaše. I zatraživši hartiju, napisa na njoj: Naređujem da se mačem otseče glava Isidoru, pošto nije hteo da se pokori carskoj naredbi.
Kada to bi pročitano mučeniku, on s radošću uzviknu, govoreći: Blagodarim Ti, Gospode Isuse Hriste, što me nisi udaljio od blagodati i milosti tvoje! Slavim Te, Vladaru, živote moj, i disanje moje! Pevam Tebi, Gospode, silo moja, prosvećenje uma moga, jer si mi dao jezik kojim neprestano slavim Tvoju veličinu.
Dželat onda uze mučenika i povede ga na posečenje. Sveti Isidor iđaše, radujući se i hitajući kao bezazleno jagnje na svoje zaklanje. Zatim, pogledavši na nebo svetlim licem i veselim očima, on reče: Sveti Gospodaru, blagosiljam Te što ćeš me po dobroti svojoj primiti sada u naselje Tvoje i u mesta pokoja!
Kada dođoše na mesto gde se imalo obaviti posečenje, sveti mučenik izmoli od dželata vreme da se pomoli Bogu. I pošto se dovoljno pomoli Gospodu, on prekloni pod mač česnu glavu svoju, i bi posečen za Hrista, koji na krstu prekloni presvetu glavu svoju za nas.
Posle posečenja svetog mučenika Isidora, česno telo njegovo bi ostavljeno nepogrebeno, bačeno da ga psi i zverovi pojedu. Ali prijatelj svetog mučenika, Amonije, potajni hrišćanin, ukrade sveto telo njegovo i, sa ostalom braćom po veri iskopavši tajno grob, pogreboše ga kao skupoceno blago. Zatim i sam Amonije ugleda se na mučenički podvig svetog Isidora, jer ploveći po Helespontu on u Kiziku primi mučenički venac. Kasnije pak, česne mošti svetoga Isidora izvadi iz zemlje neka blagočestiva žena Miropija, koja beše došla iz Efesa, pomaza ih skupocenim mirisima i, obavivši ih čistom plaštanicom, položi ih na česnom mestu. Nad ovim svetim moštima, pošto prestade gonjenje na hrišćane, bi podignuta crkva u ime svetog mučenika Isidora. I od svetih moštiju njegovih davahu se isceljenja bolnima, u slavu Hrista Boga našeg, sa Ocem i Svetim Duhom slavljenog vavek, amin.
Sveti mučenik Isidor postradao 251. godine.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
SERAPIONA SINDONITA[3]
 
U Egiptu življaše u četvrtom veku, u vreme ave Antonija Velikog, jedan starac po imenu Serapion, zvani Sindonit, pošto je svoju telesnu nagotu pokrivao samo jednim plaštom od lanenog platna, sindonom. Beše poreklom Egipćanin[4] i izmlada postade monah. On ne imađaše nikakvog imetka, ni kelije ni utočišta, prosto življaše kao ptica nebeska. On nikada nije hteo ulaziti u kuću, da bi sedeo ili se odmarao. Noseći na sebi samo plašt, a u ruci malo Evanđelje, Serapion je prelazio s jednog mesta na drugo, i noćivao onde gde bi ga zatekla noć. Sutradan izjutra, on ne bi ostao na tom mestu, već bi opet produžio put kao bestelesan. Toliko se on upražnjavao u lišavanju sebe od svega da je zbog toga s pravom nazvan bestrasnim (απαδης). Ali uz sve to on dobro znađaše Sveto Pismo i činjaše neprekidno milostinju, a imađaše i veliku revnost po Bogu da idolopoklonike oslobađa od robovanja đavolu i obraća ih u veru Hristovu. Jednom rečju, on imađaše u sebi sve vrline i beše savršen (τελεισς).
Osobito se odlikovaše Serapion vrlinom nestjažanija (siromaštvoljublja) i milostivosti. Toliko je postao milostiv i sastradalan (συμπαδης) da je milostinju činio skoro iznad prirode. Davao je od sebe sve što je imao, ne samo hranu i knjige, nego i svoj sopstveni plašt, tako da je ostajao potpuno nag.
Tako kada Serapion dođe jednom u Aleksandriju, srete jednog siromaha potpuno nagog koji drhtaše od zime. I stade Serapion razmišljati o sebi: Kako ja, koji smatram sebe za isposnika i izvršioca Hristovih zapovesti, nosim odeću, a ovaj siromašak, ili tačnije – sam Hristos, propada od zime? Kako mogu da se ne sažalim na njega? Ako ja ne pokrijem nagotu njegovu i ostavim ga da umre od mraza, onda ću nesumnjivo na dan Suda biti osuđen kao ubica. I skinuvši sa sebe plašt, Serapion ga dade siromašku, pa sam nag sede, držeći pod pazuhom sveto Evanđelje, od koga se nije odvajao. Dogodi se da tu prolažaše jedan poznanik Serapionov. Videvši Serapiona nagog, on ga upita: Ava Serapione, ko te obnaži? A Serapion, pokazujući na sveto Evanđelje, odgovori: Ovo me obnaži.
Potom blaženi Serapion srete jednog čoveka koga su zbog duga vodili u tamnicu. I sažali se na njega, ali nemajući šta da mu da, on prodade svoje Evanđelje i isplati dug onoga čoveka. I onda dođe u kolibu u kojoj je nekada boravio. A učenik njegov, videvši ga nagog, upita ga: Gde je tvoj mali plašt, oče? Starac odgovori: Poslao sam ga, čedo, tamo, gde ćemo umesto njega naći bolji. – Učenik ga onda upita: A gde ti je malo Evanđelje? Starac odgovori: Čedo, On (tj. Gospod u Evanđelju) mi je svaki dan govorio: Prodaj sve što imaš i podaj siromasima (Mt. 19, 21), da bi to obreo na dan Suda. Ja Ga dakle poslušah i postupih kako mi On savetovaše: prodadoh Njega, i dobijeni novac dadoh nevoljnome. Da bih sebi našao milost pred Bogom, ja poslušah Njegovo sveto Evanđelje.
Drugom jednom prilikom, kada neka žena udovica dođe k njemu i prošaše milostinju od njega, jer joj deca umirahu od gladi, prepodobni joj pokaza rukom na neke glumce i reče: Ženo, prodaj me ovim glumcima pa uzmi novac sebi. Žena ga posluša i prodade ga, i s dobijenim novcem oslobodi decu od gladi. Blaženi Serapion kroz nekoliko dana preobrati sve neznabožne glumce u hrišćane.
Za prepodobnog Serapiona kazivahu Oci da su ga često nalazili blizu sela, u kome se zaustavljao, gde sedi kraj puta i gorko plače. Na pitanje: Zašto plačeš, starče? on je odgovarao: Gospodar moj poveri mi bogatstvo, ali ga ja istraćih i izgubih, i sada on hoće da me kazni. – A ovo je svetitelj govorio u prenosnom smislu, jer je pod Gospodarem podrazumevao Boga, a pod bogatstvom dušu svoju, sazdanu po liku Božjem i iskupljenu krvlju Sina Božjeg. No ljudi nisu razumevali ovakav njegov odgovor, već su smatrali da on govori o zlatu. Stoga su mu donosili i stavljali pored njega što je ko mogao, neko malo hleba, neko povrća, i govorili mu: Brate, uzmi ovo; a za bogatstvo koje si izgubio, ne tuguj, jer ti ga Bog može vratiti. – A starac im je odgovorio: Amin! Amin!
O ovom prepodobnom Serapionu govore i istoričar Sozomen[5], nazivajući ga filosofom i Velikim, a i Drevni Paterik (Otačnik – Γεροντικόν), i Lavsaik Paladija, episkopa Elenopoljskog (gl. 37 ili 69).
U Otačniku za njega piše ovo: Prolažaše jednom ava Serapion kroz jedno selo u Egiptu, i vide jednu ženu bludnicu gde stoji u svojoj odaji. Starac joj reče: Čekaj me večeras, jer ću doći kod tebe da provedem ovu noć blizu tebe. Žena odgovori: Dobro, avo, – i odmah se spremi i namesti krevet. Kada dođe veče starac dođe, i ušavši u sobu reče ženi: Jesi li namestila krevet? Ona odgovori: Da, oče. Zatvorivši vrata, starac joj reče: Sačekaj malo, jer mi imamo pravilo, dokle ga ne završim. I otpoče starac svoje molitveno (bogoslužbeno) pravilo. Otpočevši da čita Psaltir, on na svakom psalmu činjaše molitvu, moleći se Bogu za nju da se pokaje i spase. I Bog usliši slugu Svoga. Jer žena koja tu stajaše poče da drhti i da se moli pokraj starca. A kada starac završi Psaltir, žena pade ničice kraj njega na zemlju. Starac zatim otpoče da čita iz Apostola, i pošto mnogo pročita, završi pravilo. Žena, došavši u pokajanje i shvativši da starac nije došao k njoj radi greha, nego da joj dušu spase, pripade k nogama njegovim, govoreći: Avo, učini ljubav i odvedi me tamo gde mogu da ugodim Gospodu. Onda je starac odvede u jedan manastir i predade je ami (tj. majci, igumaniji), i reče joj: Primi ovu sestru i nemoj joj stavljati breme ili zapovest (poslušanje) kao drugim sestrama, nego ako hoće što daj joj, a ako hoće da ide dopusti joj.
Provevši tako nekoliko dana ova žena, reče igumaniji: Ja sam veoma grešna, hoću da jedem svaki drugi dan. Posle nekoliko dana opet reče: Ja imam mnogo grehova, hoću da jedem svaki četvrti dan. Opet posle nekoliko dana ona zamoli amu (igumaniju), govoreći: Pošto sam mnogo ožalostila Boga svojim bezakonjima, učini mi ljubav i zatvori me u keliju i zazidaj je, a kroz rupu donosi mi malo hleba i neko rukodelje. I ama joj učini tako. I ona ugodi Bogu u ostale dane života svoga, blagodareći Bogu i avi Serapionu.
Jedan brat zapita avu Serapiona: Avo, reci mi reč pouke. Starac mu odgovori: Šta imam da ti kažem? Ti si oduzeo od udovica i sirotinje, i strpao si u taj orman. – A to starac govoraše za mnoge knjige koje taj brat imađaše živeći u pustinji. – Drugom prilikom ava Serapion reče: Kao što se vojnici carevi, stojeći pred carem, ne obaziru ni na levu ni na desnu stranu, tako i čoveka, ako stoji pred Bogom i sa strahom pazi svo vreme na sebe, nikakav neprijateljski napad ne može uplašiti.
Jednom prilikom dođe jedan brat kod ave Serapiona, i starac ga zamoli da on po običaju učini molitvu. Brat se izgovaraše i nazivaše sebe grešnikom koji nije dostojan ni monaškog zvanja, i ne posluša starca. On htede čak i noge starcu da opere, i opet govoraše iste reči, i ne pristade da učini molitvu. Starac mu onda dade da jede, i sam otpoče takođe jesti. I poučavaše ga starac, govoreći mu: Čedo, ako želiš da dobiješ duhovne koristi, sedi strpljivo u svojoj keliji i pazi na sebe i na svoje rukodelje. Jer ti ne donosi tolike koristi izlaženje iz kelije koliko sedenje u njoj. Čuvši to, brat se uvredi i promeni se u licu, tako da starac to primeti. Reče mu tada ava Serapion: Brate, do sada si govorio da si grešnik i sebe si osuđivao kao da si nedostojan i da živiš, a kada te ja sa ljubavlju poučih, ti se toliko razgnjevi. Ako dakle hoćeš da budeš smiren, nauči se da velikodušno podnosiš ono što ti drugi čine, i nemoj samo prazne reči govoriti o sebi. Čuvši to, brat se pokaja pred starcem, i dobivši veliku korist, otide.
Drugom prilikom govoraše starac za monahe koji tajno jedu. Kada bejah mlađi, bejah poslušnik kod ave Teodora. Tada mi mnogo dosađivaše demon stomakougađanja i ja ukradoh jedan hleb sa trpeze i noću ga jedoh tajno. Ali me je savest toliko grizla, da mi je od toga bila veća muka nego slast od jela. Jednom dođoše neka braća kod mog starca i razgovarahu s njim o ugađanju stomaku i o nekim drugim gresima, i govorahu kako svaki treba da ispoveda tajne pomisli svom duhovnom ocu. Slušajući to, ja mišljah da to govore za mene. Zato padoh sa suzama pred njihove noge i smelo ispovedih svoj greh, vadeći iz nedara i onaj skriveni hleb, da bi sebe većma postideo. Tada mi reče starac: Čedo, imaj nadu u Boga, jer to tvoje smirenje učini da pobediš demona, pošto ga ti posrami i on više nema vlasti nad tobom. Dok mi to ava govoraše, iz mog stomaka izađe demon kao neki plamen i ostavi za sobom nepodnošljivi smrad. S pomoću Božjom, od tada ne padoh više u taj greh. – Tako je sveti Serapion poučavao bratiju.
O prepodobnom Serapionu piše i Paladije u Lavsaiku ovo:
Ovaj prepodobni Serapion, rodom Egipćanin, zvani Sindonit, beše bestrasan i znađaše napamet celo Sveto Pismo. Od mnoge ubogosti i izučavanja Svetoga Pisma on nije mogao da spokojno boravi u keliji, ne što bi ga privlačile materijalne stvari, nego što je s radošću provodio apostolski život. Putujući tamo amo po svetu, on se toliko usavrši u podvigu uboštva, da steče savršeno bestrašće. Svakako se on i rodio sa takvom naklonošću, jer u ljudi su razne navike ali ne i suštine.
Za njega kazivahu sveti Oci ovo: dogovorivši se jednom sa jednim svojim sapodvižnikom on je prodao preko njega sebe glumcima Jelinima (tj. neznabošcima) u jednom gradu za dvadeset srebrnika. I zapečativši te srebrnike, on ih je čuvao kod sebe. Kod tih glumaca on ostade, ne jedući ništa osim hleba i vode, i neprestano im propovedajući reč Božju, dok ih sve ne preobrati u hrišćane i ubedi da napuste pozorište. Ostavši tako dugo vremena kod njih, blaženi Serapion obrati najpre samog glumca, zatim njegovu ženu, i najzad svu njihovu porodicu. Pričaju da je on obojima, dok ga nisu znali, prao noge. A kad se krstiše, oboje napustiše pozorište, i počeše živeti česno i bogougodno. Poštujući veoma Serapiona, oni mu govorahu: Brate, sada mi tebe puštamo na slobodu, pošto si ti nas oslobodio od sramnoga ropstva. Tada im veliki Serapion reče: Pošto je to učinio Bog moj, a vi ste sarađivali da se duše vaše spasu pomoću mene, to ću vam ja kazati svu tajnu ovoga dela. Sažalivši se na vaše duše koje življahu u velikoj zabludi, ja, koji bejah slobodan podvižnik, poreklom Egipćanin, prodadoh sebe vama radi vašega spasenja, da biste se vi oslobodili od velikih grehova. I ja se radujem što je Bog to učinio preko moje smirenosti. Uzmite svoje zlato, a ja odlazim da pomognem drugima. A oni ga preklinjahu i uveravahu ga: „Mi ćemo te uvek imati kao oca i gospodara našeg, samo ostani sa nama“. Ali pošto ga ne mogoše nagovoriti, rekoše mu: „Podaj ovo zlato siromasima, jer ono beše zalog našeg spasenja“. Serapion im odgovori: „Podajte ga vi, jer je ono vaše; ja ne razdajem sirotinji tuđe novce“. Posle toga oni ga moliše da ih bar kroz godinu dana poseti. I otide od njih u druge krajeve.
Putujući neprestano, ovaj sveti sluga Hristov dođe jednom u Grčku, i u toku tri dana koje provede u Atini, niko mu ne pruži hleba, a on novaca ne imađaše. Jer on ubogi ne imađaše ni novaca, ni štapa, ni ogrtača, niti išta drugo osim sindona kojim se obavijao. A kada nastupi četvrti dan, on silno ogladne, jer prethodnih dana ništa ne beše okusio. Stavši na jednu uzvišicu u gradu, gde se skupljahu činovnici, on stade zapomagati, tapšući rukama: „Ljudi Atinjani, pomozite“. I k njemu se slegoše i oni sa filosofskim ogrtačima i oni sa radničkom odećom, i pitahu ga: „Šta je s tobom, čoveče? otkuda si? od čega patiš? “ On im odgovori: „Ja sam po rođenju Egipćanin, a po životu monah. Pošto napustih moju pravu otadžbinu, dopadoh u ruke trojici kreditora (zajmodavaca). Dvojica od njih ostaviše me na miru pošto im isplatih dug, jer nisu imali zašto da me okrivljuju; ali me treći ne ostavlja, jer nemam čime da mu otplatim“. Raspitujući se za te kreditore, s namerom da im plate, ljudi pitahu Serapiona: „Gde su i ko su ti ljudi što te uznemiravaju? pokaži nam ih da bismo ti pomogli“. Tada im on reče: „Od mladosti me uznemiravaju srebroljublje, i pohota, i stomakougađanje. Od dvojice sam se oslobodio: od srebroljublja i pohote; jer nemam ni zlata niti kakvog drugog imanja, i ne naslađujem se zadovoljstvima koja podržavaju pohotu. Stoga me te strasti ne uznemiravaju više. Ali nikako ne mogu da se oslobodim stomakougađanja. Eto, ovo je četvrti dan kako nisam jeo, a stomak me kao surovi tiranin muči i traži uobičajeni dug, koji ako mu ne isplatim neće mi dopustiti da živim“. Tada neki od filosofa pomisliše da je on sve to izmislio, ali mu ipak dadoše jednu novčanicu. Primivši to, Serapion je dade u jednu hlebarnicu, uze jedan hleb i odmah napusti grad, i više se u njega ne povrati. Tada doznadoše filosofi da taj čovek zaista živi vrlinskim životom. I plativši koliko košta hleb, uzeše natrag novčanicu.
Pošto odatle otide u Lakedemonski kraj (na Peloponezu), blaženi Serapion ču da je jedan od prvih ljudi u gradu – manihejske jeresi sa celim svojim domom, koji inače u drugom pogledu beše vrlinski čovek. Serapion opet, kao i ranije, prodade sebe tome čoveku, i za dve godine uspe da od jeresi odvrati i njega i sav dom njegov, i da ih prisajedini Crkvi. I oni ga ljubljahu ne više kao roba već kao rođenog brata i oca, i veoma ga poštovahu, i zajedno s njim slavljahu Boga. Pošto ih nauči spasenju, starac im vrati novac, i otide od njih.
Jednom drugom prilikom on sede u Aleksandriji na lađu kao da mu je valjalo ploviti u Rim. Gledajući ga, mornari mišljahu da je on ili već platio za svoj put ili ima kod sebe zlata za trošak; stoga ga primiše bez raspitivanja i svaki držaše da je neko drugi od njih uzeo njegov prtljag. Kada zaploviše i behu već na pet stotina stadija od Aleksandrije, putnici oko sunčeva zalaska stadoše jesti, a mornari behu već ranije jeli. Videći da Serapion ne jede prvoga dana, oni mišljahu da mu se smučilo od plovidbe; to isto bi i drugog, trećeg i četvrtog dana. Ali petoga dana kada svi jeđahu, videći njega gde spokojno sedi, rekoše mu: „Što ti, čoveče, ne jedeš?“ „Nemam šta“, odgovori im on. Kada to čuše mornari počeše raspitivati jedan drugog, ko je uneo u lađu njegov prtljag. I kada doznaše da to nije učinio niko, jer Serapion nije ništa ni imao, oni ga stadoše grditi, govoreći: „Kako si ti ušao ovamo kada nisi platio? kako ćeš na tolikom putu izdržavati sebe? Čime ćeš nam platiti za izdržavanje? “ On im spokojno odgovori: „Ja ništa nemam. Odvezite me i izbacite tamo gde ste me uzeli“. Oni međutim ne bi se hteli vratiti ni za stotinu zlatnika, nego produžiše da plove ka svome cilju. Tako Serapion ostade na lađi, i nađoše se ljudi koji ga hranjahu do Rima.
Kada stiže u Rim on se raspitivaše ko je u tom gradu najveći podvižnik ili podvižnica. Između ostalih on se srete sa nekim Domninom, učenikom Origenovim, čovekom koji je činio čudesa. Susrevši se sa njim i poučivši se od njega, jer se ovaj čovek odlikovao i vrlinskim životom i znanjem, Serapion se raspita i doznade od njega koga još tu ima od podvižnika ili podvižnica. Doznade tako i za jednu devojku – usamljenicu, koja već godinama živi zatvorena u svojoj keliji i ni s kim se za to vreme nije videla. Doznavši gde ona živi, on otide tamo i reče starici koja joj je prisluživala: „Reci devstvenici da jedan monah želi po svaku cenu da je vidi“. Starica mu odgovori da se ona za dugi niz godina nije ni s kim viđala. No on joj ponova reče: „Kaži joj da je potrebno da se s njom vidim, jer me Bog poslao k njoj“. Ali
starica ne htede da čuje. Posle čekanja od tri dana, on je najzad vide, i upita je: „Zašto ti sediš ovde?“ Ona mu odgovori: „Ja ne sedim već putujem“. „Kuda putuješ?“ upita je Serapion. „Ka Bogu“, odgovori mu devstvenica. „Jesi li živa ili si umrla?“ upita je on. „Verujem u Boga da sam umrla za svet, odgovori ona; jer ko živi po telu – neće otići Bogu“. Kada to ču, blaženi Serapion joj reče: „Ako je tako, onda, da bi me uverila da si umrla za svet, učini ono što ja budem učinio“. Odgovori mu ona: „Naredi mi ono što je moguće, i ja ću učiniti“. On joj reče: „Mrtvome kao što si ti sve je moguće osim bezbožnosti“. Zatim joj reče: „Izađi i prođi međ svetom“. Ona mu odgovori: „Dvadeset i peta je godina kako ja ne izađoh, i zašto sada da izađem?“ Na to joj on odgovori: „Ako si umrla za svet i svet za tebe, onda ti je isto izaći ili ne izaći. Hajde dakle, izađi“. I devstvenica izađe. A kada dođe do jedne crkve i uđe u nju, reče joj blaženi Serapion u crkvi: „Ako zaista želiš da me uveriš da si umrla i da više ne živiš da ljudima ugađaš, učini ono što ću ja učiniti i tada ću videti da si zaista umrla za svet“. A devstvenica reče: „Šta hoćeš da učinim?“ „Svuci sa sebe sve svoje haljine, kao ja, reče Serapion, metni ih na svoje rame i prođi posred grada, a ja ću bez stida ići ispred tebe u istom vidu“. Ona mu na to reče: „Ako to učinim ja ću sablazniti mnoge takvom nepristojnošću; i još će reći da sam poludela ili besomučna“. On joj odgovori: „Šta se tebe tiče ako budu rekli da si luda ili besomučna? Ti reče da si umrla za njih; a mrtvoga se ne tiče kada ga ko grdi ili ismeva“. Tada mu reče devstvenica: „Molim te, naredi mi da učinim makoji drugi podvig, jer ja ne želim da dođem do tog stepena“. Onda joj bestrasni Serapion reče: „Vidiš, dakle sestro, i nemoj više da o sebi visoko misliš kao da si svetija od sviju, i kao da si umrla za ovaj svet. Doznala si sada da si živa za ovaj svet i da ljudima ugađaš. Ja sam od tebe savršeniji, i na delu dokazujem da sam umro za svet, jer ovo mogu bestrasno i ne stideći se učiniti“. – Pošto je tako pouči smirenoumlju i slomi njenu gordost, blaženi Serapion je ostavi i otide.
Takvo je žitije Serapiona bestrasnog i krajnje ubogog. Mnogo sjajnih i čudesnih dela, koja doprinose bestrasnosti, učinio je ovaj vrlinski mudrac Hristov. Skončao je mirno u svojoj šestdesetoj godini i pogreben u Rimu[6], prosvetivši mnoge i privevši ih istini. Živeo je u četvrtom veku.
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA MAKSIMA
 
Pun revnosti za Gospoda Hrista, sveti mučenik Maksim vide jednom gde se idolopoklonici ne samo klanjaju idolima, nego i druge primoravaju da to čine. Od tada on se stade moliti Bogu da prekrati gonjenje na hrišćane. I mnoge neznabošce on sam krsti. Jednom prilikom kada neznabošci stadoše usrdno prinositi svojim bogovima na žrtvu ne samo životinje nego i ljude, sveti mučenik, ne podnoseći takav prizor, zađe među idolopoklonike, javno ih izobliči i njihove idole nazva običnim drvetom i kamenom, jer su nemoćni da i sebi samima pomognu. Tada ga neznabošci dohvatiše, i najpre na silne muke staviše, pa najzad kamenjem zatrpaše. Tako skonča sveti mučenik, 250. godine, za carovanja Dekija.
 
SPOMEN SVETOG BLAŽENOG ISIDORA JURODIVOG HRISTA RADI,
ROSTOVSKOG ČUDOTVORCA
 
Blaženi Isidor beše po poreklu Nemac. Pošto zavole istinitu veru pravoslavnu, on napusti svoju kuću, skide sa sebe svoju odeću, i predade se jurodivom životu, ugledajući se na drevne svetitelje: Andreja i Simeona i druge, koji ugodiše Bogu podvigom jurodstva. Ovaj podvig ljudima izgleda ludost, ali je pred svevidećim očima Božjim mudriji od ljudi. Praveći se dakle jurodiv, sulud, blaženi Isidor napusti svoju postojbinu i krenu u istočne krajeve, primajući od bezumnih ljudi mnoge uvrede, grdnje i batine. A trpljaše ciču zimsku i žegu letnju nagotujući, i mučeći telo svoje danonoćnim trudovima. Jer on danju kao jurodiv hođaše, a noću se neprestano moljaše. I oplakujući sebe on govoraše sebi: O Isidore, kroz mnoge ti nevolje valja ući u carstvo nebesko, jer u njega ulaze oni koji primoravaju sebe.
Tešeći sebe takvim rečima, blaženi Isidor prelažaše iz grada u grad, dok ne stiže do slavnog i mnogoljudnog grada Rostova, u kome odluči i da živi. Svi ga smatrahu za ludog, sumašedšeg; i mnoge uvrede i patnje zadavahu sluzi Hristovom. A on kao u tuđem telu sve sa blagodarnošću trpljaše; ne vraćaše zlo za zlo svojim uvrediocima i zlostavljačima, nego se u duši svojoj moljaše za njih, govoreći k Bogu: Gospode, ne primi im ovo u greh! – I niko ne znađaše vrlinski život njegov.
Zatim blaženi Isidor napravi sebi od suvaraka kolibu nepokrivenu, u gradu na jednom suhom mestu usred močvari, gde sada leže njegove svete mošti. I ta mu koliba beše molitveni hram, i zatvorena odaja, da ga ljudi ne bi viđali za vreme molitve. Hodeći dakle vazdan po gradu, on jurodstvovaše, pravljaše se lud, i trpljaše zlostavljanja od bezumnika; a noću on ulažaše u svoju kolibu, i stajaše na molitvi od večera do jutra, sa suzama i metanijima uznoseći Bogu mnoge molitve. I čim bi granuo dan, on je izlazio na svoje jurodstvo.
Ponekad, iznemogao telom od velikog truda, on bi prilegao na ulici gradskoj, ili na đubrištu, ili na smetlištu, i tako se malo odmorio kratkim snom. A kada bi nekad u svojoj kolibi zaspao, on je to činio na goloj zemlji, jer u kolibi nije imao ništa osim svog mnogomučenog tela i suvaraka oko njega. Pritom, koliba je bila nepokrivena, te i mraz, i vrućinu, i sneg, i kišu, sve to trpljaše svetitelj, sedeći u svojoj nepokrivenoj kolibi kao bestelesan. I tako on radi ljubavi Božje provođaše sve dane života svog. I koliko on vozljubi Boga, toliko i Bog vozljubi njega, i proslavi ga čudesnom blagodaću svojom u ovom svetu, pre no što će ga proslaviti stostrukom nagradom neiskazanih blaga u beskonačnom Carstvu nebeskom. Jer se dogodi ovako divno i dostojno nezaborava čudo:
Neki trgovci behu sa svojom robom u lađi na moru. No njihova lađa iznenada stade na jednom mestu i ne mogaše se maknuti, i talasi je gruvahu. Svi se na lađi prestraviše, i čekahu smrt. Onda odlučiše da bace kocku da vide, zbog koga lađa stade i talasi je ugrožavaju. I kocka pade na jednog trgovca iz grada Rostova, u kome življaše sveti Isidor. Oni onda metnuše tog trgovca na dasku i pustiše na pučinu, i lađa uskoro krenu sa tog mesta. A onaj čovek na dasci, nošen talasima, bejaše u smrtnoj opasnosti, ne očekujući pomoć ni od koga. I gle, pred njim se iznenada pojavi Božiji ugodnik Isidor, idući po moru kao po suvu, i upita ga: Poznaješ li me, čoveče? A trgovac, jedva progovorivši, reče: O slugo Božji Isidore, koji u gradu našem živiš, ne ostavi me na moru, nego mi pomozi bednome, i izbavi me od gorke smrti. – Svetitelj ga onda uze za ruku, posadi ga na onu dasku, te mu ona beše kao lađa, ploveći po površini vode. Upravljajući daskom, svetitelj je potera brzo put lađe; i kad stigoše lađu, svetitelj ga pope u lađu čitavog, zdravog i ni najmanje nepovređenog. Ali mu prethodno zapreti, govoreći: Nikome ne kazuj o meni, nego pričaj kako te Božja sila izbavi na moru. – A kada oni na lađi ugledaše u svojoj sredini čitavog i zdravog druga svog, koga behu bacili u more, čuđahu se, i užasavahu se, i slavljahu velika dela Božja.
A kad spaseni trgovac stiže u svoj grad Rostov, srete na ulicama gradskim izbavitelja svog Isidora, koji upražnjavaše podvig jurodstva, i ne mogaše nikome kazati za svetitelja, samo mu se izdaleka klanjaše. A svetitelj mu opet zapreti, da nikome ne kazuje šta se desilo na moru. I trgovac čuvaše tu tajnu u ćutanju sve dok se ugodnik Božji Isidor ne prestavi. A blagodaću Božjom blaženi Isidor činjaše i druga čudesa, ali se ona ne objaviše: jer kao što se vrlinsko žitije njegovo skrivaše pod obličjem jurodstva kao pod loncem, tako se i čuda njegova tajno zbivahu.
Jednom blaženi Isidor navrati u dvorac kneza rostovskog, a kod kneza beše tada episkop na ručku. Sveti Isidor priđe nadzorniku pića i zatraži od njega da pije, kao da je žedan. Ustvari, blaženi ne beše žedan pića nego spasenja bližnjih. Jer se čovek ne lišava od Gospoda ni za čašu studene vode koju da u ime Gospodnje. Ali nadzornik ne samo što blaženome ne dade malo pića, nego ga otera grdeći ga. A kada za ručkom dođe vreme da se knezu i episkopu služi piće, i sluge htedoše da napune čaše, ne nađoše piće u sudovima, jer iznenada sve piće iščeze. Sluge se uplašiše i kazaše knezu. Knez se veoma začudi, i sneveseli se. A kad saznade da je u dvor dolazio jurodivi Isidor i tražio da pije pa nije dobio, knez se silno ožalosti; i ljućaše se na nadzornika, jer razumede da zbog njegovog nemilosrđa bi ovo čudesno nakazanje od Boga. I odmah posla knez da po celom gradu traže Isidora i da ga umole da dođe u njegov dvor, ali ga ne mogaše pronaći. A kad ručak beše pri kraju, i knez neprestano žalostan i postiđen što nema pića za goste, sam dođe k njima sveti Isidor sa prosforom u ruci, koju pruži episkopu govoreći mu kao jurodstvujući: Primi, Vladiko, ovu prosforu, koju ovog časa primih iz ruke svjatjejšeg mitropolita u Kijevu u crkvi svete Sofije.
I odmah se dolaskom svetiteljevim svi sudovi napuniše pićem, kao što su i ranije bili puni. I svi se tome veoma udiviše, i sa strahom proslavljahu Boga koji čini divna dela preko tajnih slugu svojih. A ovo čudo bi pred svetiteljevu končinu. Čudesna je reč njegova koju reče o prosfori, da ju je tog časa primio iz ruke mitropolita u Kijevu. I ova reč ugodnika Božjeg potpuno je istinita i tačna: jer on Anđelom Božjim bi odnesen iz Rostova u Kijev, i ponovo tog istog časa iz Kijeva u Rostov vraćen. Sa njim se to dogodilo kao nekada sa igumanom Sinajske Gore prepodobnim Georgijem, koji za jedan čas bi odnesen u Jerusalim i, pričestivši se tamo Božanskim Tajnama iz ruku svjatjejšeg patrijarha Petra, opet se obrete u Sinaju u svojoj keliji, – kao što o tome piše u Limonaru.
Posle toga sluga Božji Isidor se ne pojavljivaše i ne hođaše po gradu, kao što je imao običaj, jer se prestavi ka Gospodu u kolibi svojoj, a o tome niko nije znao. I sveti Anđeli odneše dušu njegovu u nebeski Jerusalim. No iznenada divan miris ispuni ceo grad, i svi se sa strahom čuđahu tom neobičnom mirisu, i među sobom govorahu: Otkuda dolazi ovaj miris? Jer ne znađahu da se ugodnik Božji već prestavio. A jedan čovek, prolazeći pored svetiteljeve kolibe, oseti kako iz nje izlazi silan miris, pa zaviri u kolibu, i ugleda svetog Isidora gde leži na zemlji, sa rukama prekrštenim na grudima, kao što treba. Ovaj čovek, videvši da je sveti Isidor već preminuo, otrča i izvesti o tome narod. Onda dođoše neki bogobojažljivi ljudi, koji su poznavali bogougodni život svetiteljev i imali ljubav k njemu, i pogreboše njegovo česno i mnogonamučeno telo na istom mestu gde se i prestavi. Utom dotrča i onaj trgovac, koga svetitelj izbavi na moru, i sa suzama grljaše grob svetiteljev, i ispriča svima za čudo koje se s njim zbilo.
Potom se dogovoriše pobožni ljudi, te sa blagoslovom episkopa podigoše nad grobom blaženoga crkvu Vaznesenja Hrista Boga, koji izabranika svog vaznese od ljudi svojih. Od groba pak svetog Isidora počeše se čudesno davati isceljenja svima koji mu sa verom pribegavahu, u slavu Gospoda našeg Isusa Hrista, sa Ocem i Svetim Duhom slavljenog vavek, amin. Sveti Isidor prestavio se 14. maja 1484. godine.
 
SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG LEONTIJA II,
PATRIJARHA JERUSALIMSKOG
 
Leontije, prepodobni i bogonosni otac naš, življaše u 12. veku. Rodio se u mestu Strumici, ranije zvanoj Tiveriopolj, od roditelja bogatih i blagočestivih. Na krštenju dobi ime Lav, i čim izuči pismenost poče čitati Sveto Pismo i Žitija Svetih od čega mu se u duši rodi želja da postane monah. Po smrti roditelja svojih povuče se na jednu usamljenu goru, gde se poče podvizavati, a onda otide u Carigrad i stupi u manastir Presvete Bogorodice, zvani Ptelidion, i tu se zamonaši. Osobito je mnoge suze prolivao prepodobni, i osobito je voleo česne ikone Gospoda našeg i Presvete Matere Njegove.
Iako još mlad, prepodobni uze na sebe jedan težak podvig: iđaše po ulicama carskog grada praveći se kao da nije zdravog uma, zbog čega ga mnogi ismevahu i ružahu a često ga i bijahu. Podnoseći sve to sa velikim smirenjem prepodobni brzo dostiže do visoke mere vrline tako da poče i čudesne stvari činiti: nosio je žar u svojim rukama ili u svojoj mantiji i kadio česne ikone po gradu a da mu oganj nikakve povrede nije nanosio. U to dođe u Carigrad jedan veoma vrlinski arhijerej iz grada Tiverijade. Čim ga ugleda prepodobni odmah otide kod njega i stade mu se podčinjavati i u svemu ga slušati i služiti mu. Ovaj pak arhijerej življaše na jednoj gori izvan Carigrada i oko njega se okupljaše i druga duhovna čeda njegova. Jednoga dana pošalje on ovog blaženog u carski grad radi nekog poslušanja, ali mu naredi da se iste večeri vrati da ga ne bi snašlo neko iskušenje u gradu. Jer govoraše: riba ne treba dugo da ostaje izvan vode. Svršivši svoje poslušanje u gradu prepodobni ne mogaše naći lađu koja bi ga prebacila preko mora na suprotnu stranu od grada, ali da bi izvršio zapovest svoga starca on se baci u more, i o! čuda, iako mu voda beše došla do grla, on mirno iđaše po dubini morskoj dok ne dođe na drugu stranu. Tako je Bog premudro ustrojio da sveti mladić nije išao po površini vode da se od toga ne bi pogordio, a ipak je čudesno koračao kroz vodu i bez opasnosti prešao na drugu stranu i tako izvršio poslušanje. Posle nekog vremena episkop Tiverijadski krete na put u svoju crkvu u Jerusalim i sa sobom povede i ovog blaženog Leontija. Na putu oni svratiše na ostrvo Patmos i prepodobni izmoli od svog duhovnog oca da ostane radi podviga u manastiru Svetog Jovana Bogoslova na Patmosu. Episkop mu to dozvoli i on ostade u tom manastiru podvizavajući se svakodnevno velikim i tajnim podvizima za koje niko od bratije ne znađaše. Osobito je imao dar suza i bogolikog smirenja, zbog čega mu se um toliko prosvetli da je mnoge knjige Svetih Otaca znao napamet. Videći njegove vrline iguman ga zamonaši u veliku i anđeosku shimu i udostoji ga svete tajne sveštenstva. Zbog velikog svoga smirenja i mnogih tajni i bogougodnih podviga on bi udostojen viđenja Svetog Apostola i Evanđelista Jovana, a po smrti igumanovoj bratija njega izabraše za igumana Apostolovog manastira.
Kada se njegova vrlina toliko proču da za njega doznade i blagočestivi car Manojlo Komnen (1143-1180 g.), po želji carevoj i mnogih arhijereja on bi izabran za patrijarha Jerusalimskog. Kao patrijarh Jerusalimski provede neko vreme boraveći u metosima patrijaršije Jerusalimske i Svetoga Groba na ostrvu Kipru, a onda pređe najpre u grad Akre (Aka) na palestinskoj obali (jer mu Latini, koji vladahu tada u Jerusalimu, ne dozvoljavahu odmah da tamo dođe), a zatim i u sam Jerusalim. Latini pak, koji vladahu Jerusalimom, ne dozvoliše ovom svetom pravoslavnom patrijarhu da vrši sveta bogosluženja na Grobu Gospodnjem i u hramu Vaskrsenja Hristovog, i štaviše spremahu mu potajno ubistvo, tako da po želji i cara Manojla, koji za ovo beše čuo, svetitelj se vrati u Carigrad. U Carigradu on požive još nekoliko godina i posle mnogih divnih i spasonosnih čuda, koja Gospod učini po molitvama vernog i dobrog sluge Svoga, svetitelj se prestavi u miru oko godine 1190., i njegove svete mošti biše položene u hram Svetog Arhangela Mihaila.
Tako bi pribrojan pravednik Pravednicima, prepodobni Prepodobnima, dobrovoljni mučenik Mučenicima, arhijerej Svetiteljima. A njegove bezbrojne podvige i mnogobrojna čuda, opširnije izložena, može svako naći u knjizi zvanoj „Neon Eklogion“, u koju je Sv. Nikodim Svetogorac uneo i žitije ovoga svetoga koje u svoje vreme napisa carigradski monah Teodosije.
 
STRADANJE SVETOG NOVOMUČENIKA
MARKA KRIĆANINA
 
Rođen na Kritu, Marko još kao malo dete bi uzet od Turaka i na silu poturčen. No Marko neprestano tražaše zgodnu priliku da pobegne ili da mučeništvom ispovedi svoju ljubav prema Gospodu Hristu. I jednoga dana on pobeže iz Smirne u Carigrad, i ode mnogoučenom i punom vrlina učitelju Meletiju Sirigi. Njemu Marko ispovedi svu dušu svoju, i otkri mu kako silno želi da postrada za Gospoda Hrista. Meletije mu dade mnoge savete, oduševi ga za mučeništvo, i učvrsti ga svojim molitvama. Marko se onda vrati u Smirnu, i tamo pred svima izjavi smelo i neustrašivo da je Hristos jedini istiniti Bog, a da je vera agarjanska lažna i ništavna, kao i njen prorok. Slušajući to, i videći da je Marko opet postao hrišćanin, Agarjani se zapališe silnim gnjevom, dohvatiše Marka i bijući sa odvedoše kod gradskog sudije. I tužahu ga sudiji govoreći: Ovaj beše Turčin, a sada je postao hrišćanin, i vređa veru našu i proroka našeg. – Sudija upita Marka: Jesi li hrišćanin ili Turčin? – Marko odgovori: Bejah hrišćanin, i opet sam sada hrišćanin; Hrista mog obožavam, i njemu se klanjam, i ispovedam da je On jedini istiniti Bog. A vašu veru odričem i prezirem.
Ovaj odgovor strahovito razjari sudiju, i on naredi te Marka najpre nemilosrdno biše, pa ga onda u tamnicu vrgoše. Tu ga mnogo mučiše, i na teške muke stavljaše, a Marko, krepljen blagodaću Božjom, bivaše sve jači. I mučitelji se umoriše mučeći ga; a blaženi mučenik svako mučenje doživljavaše kao radost, i svim srcem žuđaše za smrću, eda bi što pre uživao večna blaga. Najzad kada mučitelji uvideše da ga ne mogu primorati da se odrekne svoje vere, oni ga opet odvedoše pred sudiju. Sudija mu mnogo i mnogo pridikovaše, pa mu i strahovito prećaše, ali hrabri mučenik sve to niušta ne računaše. I samo ovo govoraše: Činite što hoćete! Makar me na bezbroj muka stavljali, makar me i na bezbroj smrti predali, ja se neću odreći mog preslatkog Gospoda Isusa. Ta nemojte gubiti vreme! hajde, ostvarujte svoje želje, da biste videli koliku snagu moj Hristos daje onima koji stradaju za ime Njegovo.
Videći da je mučenik nepokolebljive duše, sudija naredi da ga odvedu na gubilište. Tamo blaženi mučenik prekloni glavu svoju, i mačem mu bi dat blaženi završetak[7]. I blažena duša njegova uziđe na nebo ovenčana. A časne mošti njegove hrišćani jedva otkupiše za silne novce, i položiše ih u crkvi Svete Fotine. I Gospod ih učini izvorom čudesa za sve koji im sa verom pribegavaju. Za sve to neka je slava Hristu Bogu i čast i poklonjenje kroza sve vekove. Amin.
 
SPOMEN SVETOG NOVOMUČENIKA
JOVANA BUGARSKOG, ZLATARA
 
Rodom beše ovaj sveti novomučenik Hristov iz bugarskog grada Sumne i zvaše se Rajko. Beše po zanimanju zlatar. Po izgledu i liku beše veoma lep, a beše ukrašen i svim vrlinama, osobito čednošću.
U gradu Sumni naspram njegove zlatarske radnje življaše jedna turska porodica koja je imala jednu neudatu devojku. Ova devojka zaljubi se u Jovana i goreći od požude nastojaše da ga privuče sebi i navede na greh. Jednoga dana ona ga pozva pred njenu kuću pretvarajući se da hoće tobož da joj on uzme meru na ruci da bi joj napravio prsten. Kada Jovan dođe, ona ga napada i nastojaše da ga uvuče u kuću, no celomudreni junoša, kome tada beše tek osamnaest godina, otrže se od Turkinje, kao nekada sveti Josif od Egipćanke, i pobeže. Videći da nije uspela u svome podmuklom planu i požudi, Turkinja odmah nadade dreku optužujući blaženog Jovana kako ju je on tobože napao smišljajući zlo protiv nje. Roditelji devojčini i drugi Turci odmah uhvatiše blaženoga i privedoše ga turskom sudiji. Sudija tada donese odluku da Jovan mora postati Turčin i uzeti ovu Turkinju za ženu, inače će morati umreti. Mučenik na to odgovori da više voli primiti smrt negoli se odreći Hrista. „Hrišćanin sam, govoraše on, i Hrišćanin hoću da umrem“.
Kako je odluka turskog tiranina bukvalno glasila tako da Jovan ima biti bijen sve dok od batina ne izdahne, to Turci navale na njega i počnu ga strahovito udarati. Tukli su ga do krvi, vešali ga i spuštali, zatvarali u tamnicu i sutradan opet nastavljali sa mučenjima, ili sa povremenim ulagivanjima i obećanjima, no sve je to bilo bezuspešno i uzaludno. Na sve to sveti Mučenik je hrabro i nepokolebljivo ponavljao: „Hrišćanin sam, i ne turčim se“. Onda ga Turci staviše na točak i počeše da ga okreću, bijući ga pritom sa svih strana i otsecajući mu parčiće mesa. Zatim mu rasporiše stomak iznad pupka i derahu mu kajiše kože i mesa sve do grla. S drugih pak strana paljahu mu telo sa zapaljenim svećama. No sila Božja u nemoći ljudskoj se pokazivaše i Mučenikova se vera od toga još većma razgorevaše. U svim ovim natprirodnim mukama osamnaestogodišnji Jovan govoraše ovako Turcima: „U Hrista verujem i Hrišćanin sam. Kako onda da se poturčim?“
Najzad turski muftija izdade dželatima zapovest te mučeniku otsekoše glavu, a blaženi podvižnik i mučenik toga časa se sjedini sa svojom duhovnom i besmrtnom Glavom – Hristom, za Koga tolika mučenja podnose i sa Kojim sada zajedno živi i caruje. Postrada sveti novomučenik Jovan 14. maja 1802. godine. Nezna se šta je bilo sa njegovim svetim mučeničkim telom. Njegovo pak stradanje zapisa prepodobni Nikifor Hijoski i objavi ga u „Novom Limonariju“.
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA TERAPONTA[8]
 
Monah i podvižnik, došao iz Palestine na Kipar. Postradao sa poznatih 300 mučenika, zvanih Alamana, na Kipru, neznano tačno kada. Prema kiparskim martirolozima sa njima je bio i još jedan prepodobnomučenik Terapont.
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA ALEKSANDRA, VARVARA I AKOLUTA
 
Ovu svetu trojicu mučenika Sveta Trojica dostojno uvenča vencima večne slave. Njihov spomen vrši se u hramu Svete Irine pokraj mora.
 


 
NAPOMENE:

  1. Dekije carovao od 249. do 251. god.
  2. Ostrvo Hios nalazi se u severnom delu Sredozemnog Mora.
  3. U većem broju Sinaksara ovaj prepodobni Serapion, zvani Sindonit (koga treba razlikovati od prepodobnog Serapiona prezvitera, 21. marta), spominje se 21. marta, ili 28. avgusta (kao u Pariskom grčkom kodeksu Coislin, br. 223).
  4. Po nekima prepodobni Serapion beše rodom iz Sidona.
  5. U svojoj Crkvenoj Istoriji, glava 3, 14 i 6, 30.
  6. Po drugima, prepodobni Serapion skončao je i pogreben u pustinji.
  7. Sveti mučenik Marko postradao 14. maja 1643. godine u gradu Smirni, a njegovo stradanje zapisa napred spomenuti Meletije Sirigos. O ovom sv. novomučeniku postoji poseban spis koji je napisao Mario Vitti „Maloazijske Hronike“ (na grčkom), X (1962), str. 89-103.
  8. Ovog svetog Teraponta treba razlikovati od istoimenih Svetitelja koji se praznuju 25. i 27. maja.

Jedan komentar

  1. Slava Bogu na ovom sajtu i hvala svima koji su se potrudili da stave žitija svetih ovde. Sad možemo bilo gde da ih čitamo:). Jako radosna vest. Bilo bi dobro da neko prevede i ns Engleski.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *