NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » ŽITIJA SVETIH ZA MAJ

ŽITIJA SVETIH ZA MAJ

 

ŽITIJA SVETIH
 
13. MAJ
 
STRADANJE SVETE MUČENICE
GLIKERIJE I S NJOM LAODIKIJA, TAMNIČKOG STRAŽARA
 
U prvoj godini vladavine neznabožnog cara rimskog Antonina[1], kada Grčkom upravljaše carski namesnik Savin, hrišćani trakijskog grada Trajanopolja svaki dan se sabirahu u svoj mali hram, i sa velikim usrđem moljahu se Bogu, proseći od Njega mir i umnoženje hrišćana. Jer tada beše malo hrišćana, a i oni behu u velikim nevoljama zbog gonjenja. A gonjenja na hrišćane nastadoše zato što car Antonin, kao neznabožac, prinošaše žrtve poganim idolima, i svuda razasla bezakono naređenje da svi koji se ne klanjaju idolima budu pobijeni. Kada to naređenje stiže u Trakiju, namesnik Savin ode sa njim u grad Trajanopolj, objavi ga narodu i odredi dan u koji će svi građani morati uzeti učešća u praznovanju boga Zevsa. Praznik se taj nazivao lampadoforija, tojest buktinjonošenje[2], i imao je početi na tri dana po dolasku namesnikovom u Trajanopolj.
U Trajanopolju življaše blagorodna hrišćanska devica, po imenu Glikerija, kći bivšeg gradonačelnika Rima Makarija. Ona se sa svojim roditeljima beše preselila tu iz Rima, pa zatim ostala siroče. U gradu Trajanopolju ona poverova u Hrista i priključi se hrišćanima, i svaki dan odlažaše sa njima u hram Božji, i usrdno se moljaše Hristu Bogu i Prečistoj Djevi Bogorodici, prema kojoj imađaše osobitu ljubav kao prema Majci Sina Božjeg; i trudeći se da podražava Njeno večno devstvo, Glikerija obruči sebe Gospodu Hristu za nevestu. A hrišćanima govoraše: Braćo, i sestre, i oci, i svi ostali koji mi zamenjujete majku, pazite dobro kakvom Caru mi služimo, kakvog Cara lik nosimo, i kakvim znakom mi ograđujemo sebe. Starajmo se dakle svesrdno da zapovesti ovog našeg večnog Cara ispunjujemo, da bismo dobili od Njega spasenje, koje će biti dato samo onima koji česno i hrabro ispune sve obaveze hrišćanskog poziva.
A hrišćani joj odgovarahu: Svi mi želimo da duše svoje položimo za Gospoda našeg. Na to im ona opet govoraše: Stoga vas molim, pomolite se Gospodu za mene, da i mene ukrepi zajedno s vama na podvig; da i mene udostoji da mučenički postradam za Njega. Pomolite se Gospodu za mene, da i mene uvrsti u red čednih nevesta svojih koje borave u njegovom svesvetlom dvoru nebeskom. – I hrišćani se moljahu za nju.
Međutim, na tri dana po dolasku namesnika Savina u Trajanopolj, poče neznabožačko praznovanje: svi građani neznabošci sa zapaljenim buktinjama hitahu u idolište Zevsovo. Tada i blažena devica Glikerija, zapalivši srce svoje revnošću za Hrista Gospoda i Boga svog, i prekrstivši se, žurno ode u isto idolište, i stavši usred njega, reče carskom namesniku: Svetli namesniče, evo ja ću prva početi sa prinošenjem žrtava istinitom Bogu, pošto sam znamenitijeg porekla od svih žitelja ovoga grada: otac mi je bio gradonačelnik slavnoga grada Rima. Stoga treba ja prva da prinesem žrtvu Bogu.
Namesnik je upita: A gde je tvoja buktinja kojom bi zapalila svoju žrtvu? Sveta Glikerija mu odgovori: Buktinja je moja napisana na čelu mom; ona je neugasiva i osvetljuje našu istinitu žrtvu, prinošenu Bogu. – Ne shvativši njene reči, namesnik joj ipak reče: Dobro. Priđi i prinesi žrtvu pre svih. Na to mu svetiteljka reče: Večni Bog ne traži dim upaljenih buktinja. Stoga naredi da svi pogase buktinje, da bi nestao taj dim. Tada ćete videti moju besprekornu žrtvu, koju želim da prinesem Bogu mome.
Namesnik naredi da se pogase sve buktinje. U to vreme sveta Glikerija, stavši na uzvišenije mesto, da bi je video sav narod, otkri čelo svoje i pokaza svima znak krsta Hristovog, nacrtan na čelu njenom, pa gromko upita sve prisutne: Vidite li presvetlu buktinju na čelu mom? Zatim podigavši oči k nebu i ruke, ona reče: Bože svesilni, Tebe slave sluge tvoje radi Krsta tvog; Ti si se javio u peći vavilonskoj trojici Mladića svojih i izbavio ih od ognja; Ti si zatvorio usta lavovima, učinio pobediteljem slugu tvoga Danila, razorio idola Vila[3], umrtvio zmiju[4] i smrvio lik demonski na polju Deiru[5], – Ti, Isuse Hriste, Prečisto Jagnje Božje, molim Te, dođi i pomozi meni, smirenoj sluškinji tvojoj, i smrvi ovog idola načinjenog rukama ljudskim, i uništi ove odvratne i besmislene žrtve demonske.
Dok se sveta Glikerija tako moljaše Bogu, iznenada tresnu strašan grom, i idol Zevsov pade na zemlju i razbi se u paramparče. Videći to, carski namesnik i žreci pobesneše od gneva i narediše da Glikeriju kamenjem pretuku. No kamenje, bacano na svetiteljku, ne dodirivaše je, već padaše oko nje na gomilu, kao da ga neko rukom slagaše. A neznabošci, ne poznavajući silu Božju, nazivahu svetiteljku mađioničarkom. No ona im reče: Sila Hristova koja deluje u meni, izobličava vašu zabludu, a Njegova pomoć razvejava one muke koje mi nanosite.
Posle toga namesnik naredi da svetu Glikeriju vežu i odvedu u tamnicu. Stražarima pak tamničkim naredi da budno motre na nju, rekavši im: Pazite da vam ona pomoću mađija svojih ne umakne iz tamnice, jer će posle reći da ju je izbavio bog njen; a time ona može prevariti mnoge. Na to sveta Glikerija reče namesniku: Bezumni, slepi i bezbožni čoveče! Zar ne shvataš da sam ja vezana zapovestima Gospoda Boga mog i prikovana za Zakon njegov, i ne mogu da odrešim sebe od tih milih uza, niti da bežim od stradalničkog podviga, na koji dobrovoljno pođoh za Hrista Spasitelja mog? – Rekavši to, ona ode u tamnicu.
Dok se sveta Glikerija nalažaše u tamnici, k njoj dođe jerej Božji Filokrat, posećujući je kao sužnja Hristovog. Svetiteljka mu reče: Oseni me krsnim znakom, i ukrasi me njime kao nekim pomazanjem, i učini me prijatnom Bogu i Caru kome služiš, da bih, ograđena i ukrepljena znamenjem njegovog časnog krsta, pobedila zlobu đavolju. – Osenjujući je svetim krstom, prezviter reče: Neka ti znamenje Hristovo pomogne u nameri tvojoj! i neka ti sam Hristos bude duhovno miro koje te pomazuje svojom blagodaću, da bi dobila ono što želiš! – Ukrepivši tako Glikeriju u Gospodu, i davši joj mir, Filokrat ode iz tamnice.
Sutradan izjutra namesnik Savin dođe u carski dvor sa namerom da tamo muči svetu Glikeriju. Pozvavši je preda se na sud, namesnik je upita: Jesi li odlučila, Glikerijo, da prineseš žrtvu velikome bogu Zevsu, kome se klanja i prinosi žrtve i sam car naš? Svetiteljka odgovori: Kako se mogu pokloniti ili žrtvu prineti onome koji pade i razbi se u paramparče, nesposoban da sebi samom pomogne? Ja znam samo jednoga Boga; On živi na nebesima, i pomaže mi da uništavam vašu neznabožačku silu. Njemu treba prinositi žrtvu, i klanjati Mu se, i ugađati Mu. – Namesnik joj opet reče: Prinesi žrtvu, inače ću te staviti na muke. Mučenica odgovori: Mene će mučiti Bog moj, ako tebe poslušam. Na to namesnik odvrati: Znači – ti hoćeš da umreš? Mučenica mu odgovori: Ja hoću da telesnim mukama izlečim duševne bolesti svoje.
Tada namesnik naredi da je nagu obese za kosu o drvo mučenja i da joj gvozdenim noktima stružu telo dotle dok ne umre. Tako obešena i strugana, svetiteljka ne osećaše bol u telu svom od tih mučenja, i govoraše namesniku: Bezbožni i prepuni svake zloće, slugo đavolji! Ništa su za mene ove muke, ja ih ne osećam, jer imam Gospoda Isusa Hrista koji mi pomaže. Nego hajde, pripremi za mene neke druge muke, pošto su ove ništavne.
Dok svetiteljka tako govoraše, sluge koji je mučahu malaksaše. A namesnik, videći da mučenica odoleva mukama, naredi da je skinu sa mučilišta i biju po licu. Bijena, svetiteljka govoraše: Moj Bog je svetlost moja, i Hristos je tvrđava moja; On blagodaću svojom utvrđuje raspoloženje sluškinje svoje. – Zatim, pogledavši u nebo, ona reče: Tebe molim, Gospode, prosveti lice moje i učini da junački primam udarce.
Ti me, Gospode, ukrepi u stradanju za Tebe, jer si Ti Bog koji bogatstvima Svetoga Duha svog obogaćuješ one koji neustrašivo ispovedaju presveto ime tvoje pred mučiteljima. Ti, Gospode, pomažeš na zemlji svima tvojim svetima, pod čijim rukovodstvom i ja poznadoh Tebe, Boga mog, i zavoleh Tebe, Tvorca mog. Usliši sada mene, sluškinju tvoju koja se bori za ime Tvoje, i pomozi mi da se izbavim iz zamki đavola i čeljusti zmije.
Dok je svetiteljka tako govorila Bogu, mučitelji je nemilosrdno udarahu po licu. No odjedanput stade pored nje Anđeo Gospodnji, koji toliko uplaši mučitelje njene da svi popadaše na zemlju kao mrtvi. A namesnik, ne videći pojavu Anđela pored nje, upita je: Reci mi, Glikerijo, zašto se ne povinjuješ carskom naređenju? Svetiteljka odgovori: Koga cara naređenja treba da slušam? Namesnik joj reče: Samodržca rimskog koji naredi da se drži drevni zakon otački o klanjanju bogovima našim. Svetiteljka mu na to odgovori: Ja slušam Boga Svedržitelja i njegovom se zakonu povinjujem. Ja držim njegov zakon i zato Mu sebe samu prinosim na žrtvu, kao što nekad Avraam prinese na žrtvu Bogu sina svog Isaka, zbog čega postade mio Bogu istinitome, i dobi od Njega blagoslov da bude otac mnogim narodima. Namesnik reče: Izvrši što ti naređujem, ako ne želiš da pogineš zlom smrću kao žena sablažnjena. No mučenica mu odgovori: Hristos, Načelnik podviga našeg, ukrepljuje u podvigu duhovnom ne samo ljude nego i žene koji vojuju protivu oca tvog, đavola, i nagrađuje ih svetlim vencem.
Tada namesnik naredi da mučenicu odvedu u tamnicu i da je mnogo dana more glađu i žeđu. I svetiteljka krenu u tamnicu radujući se, i uđe u nju uznoseći hvalu Bogu. A kad čvrsto zatvoriše tamnička vrata, ona stade slaviti Boga, govoreći: Blagosloven si Ti, Gospode Bože otaca naših! Blagosloven si Ti, Bože, poznavan od Svetih tvojih koji drže zapovesti tvoje; Ti si se javio svetom apostolu Petru kad je napuštao Rim, i posramio njegovog protivnika Simona vračara; Ti si pomogao Davidu, i Golijata mu pod noge pokorio; Ti sveprečesni i sveprečisti Bože, usliši i mene, i dođi u pomoć meni, sluškinji Tvojoj; i izbavi me od zamki vražijih, i od prelesti bezbožnog namesnika.
Pošto prođoše tri dana, namesnik reče tribunu: Uzmi moj prsten pa idi i udari pečat na ono odeljenje tamnice, u kome se nalazi ona mađioničarka. – Tribun ode i izvrši naređenje: zapečati tamnička vrata, i izdade zapovest tamničkoj straži da budno motri da ne bi ko davao hranu ili piće zatvorenici. Ali Anđeli Božji donošahu svetoj mučenici nepoznatu hranu i neiskazano piće, i krepljahu nevestu Hristovu.
Posle izvesnog vremena carski namesnik namisli da ide u grad Irakliju[6], pa ode do tamnice da vidi mučenicu, da bi je poveo sa sobom. Našavši tamnička vrata zapečaćena njegovim pečatom i pečat netaknut, on pomisli da je Glikerija već umrla od gladi i žeđi, pošto je bilo prošlo mnogo dana otkako je zatvorena. No, otvorivši vrata, on je ugleda živu i od uza odrešenu; vide pred njom i posuđe u kome se nalazio čist hleb i mleko, i voda u čaši. To sve veoma iznenadi namesnika, jer bednik nije shvatao da sam Bog hrani sluškinju svoju. I naredi namesnik da mučenicu izvedu iz tamnice i povedu za njim u Irakliju. A svetiteljka uznošaše blagodarnost Bogu govoreći: Gospode Bože, Ti nas naučavaš poznanju istine; Ti svestrano promišljaš o ljudima svojim; Ti si poslao Danilu hranu u rovu; Ti si i proroka Iliju snabdevao hranom u potoku; Ti obraćaš zabludele; Ti prosvećuješ slepe; – blagodarim Ti što si se opomenuo i mene, smirene sluškinje svoje, i hranio me za vreme gladi darežljivom rukom tvojom iz neoduzimljivih riznica tvojih.
Govoreći tako, svetiteljka je išla putem u Irakliju. A namesnik, koji ranije beše stigao tamo, već prinošaše žrtvu u Zevsovom hramu. Međutim hrišćani grada Iraklije, čuvši da k njima dolazi mučenica Hristova Glikerija, koja je stradala za Hrista u Trajanopolju, izađoše joj sa svojim episkopom Dometijem u susret izvan grada tri potrkališta, i ugledavši je oni je proslaviše za stradanja njena radi Hrista, a episkop satvori molitvu Bogu za nju, govoreći: Gospode Isuse Hriste, svetlosti neugasiva, prosvetitelju onih što su u tami, vođo zabludelih, Ti si Mojsija proveo kroz more kao po suvu, a Faraona potopio u moru, molim Te: budi vođ i ovoj sluškinji tvojoj u ispovedanju presvetog imena tvog.
Međutim, svetiteljka okovana bi uvedena u grad od vojnika koji su je sprovodili. Sutradan namisli namesnik da je ognjem spali, ako ne prinese bogovima žrtvu. Izvevši je na sud, on je upita: Nisi li se predomislila, Glikerijo, da bogovima prineseš žrtvu? Svetiteljka odgovori: U zakonu što nam je od Boga dat piše: Nemoj kušati Gospoda Boga svog (1 Mojs. 6, 16); i: neka bude vaša reč: da, da; ne, ne (Mt. 5, 37). Ja ti već rekoh da se prisajedinih Hristu mome a odrekoh đavola kome ti služiš. Sjedinjena sa Hristom, kako se mogu ikada odvojiti od Njega, i mesto života izabrati smrt? Čini što hoćeš, a ja prezirem sva sujetna blaga zemaljska, da bih dobila nebeska.
Tada namesnik izdade naređenje da Glikeriju bace u peć ognjenu. Kada peć bi užarena, sveta devica se prekrsti i reče: Gospode Bože svesilni, blagosiljam Te i proslavljam sveto ime tvoje što si meni, sluškinji tvojoj, darovao ovaj dan i ovaj čas na večno veselje, i što si moje ispovedanje napisao pred Anđelima i ljudima. Molim Te, ispuni želju duše moje: pokaži ovom neznabožnom i nečistom namesniku, da si Ti zaista moj pomoćnik.
Dok svetiteljka tako govoraše, baciše je u peć. No odmah rosa pade s neba i ugasi plamen ognjeni, a svetiteljka stajaše u peći kao čisto jagnje, pevajući ove reči: Svet si, Gospode Bože, koji posla pomoć s neba smirenoj sluškinji svojoj, da bi svi shvatili da se Tebi povinjava sve i sva i da je po tvojoj volji oganj ovaj izgubio silu svoju. – Rekavši to, sveta mučenica izađe iz peći potpuno nepovređena.
A namesnik, pripisujući tu njenu nepovređenost od ognja mađioničarskoj sili, naredi da joj oderu kožu sa glave. I kada to sluge činjahu, sveta mučenica prizivaše Boga, govoreći: Gospode Bože, Ti proizvodiš svetlost, i Ti ukazuješ milost te pravda cveta usred ovih mučenja, pokaži poganom namesniku Savinu da se niko, koji polaže nadu u Tebe, ne boji muka, nego čak želi veće muke, da bi za ispovedanje Tebe primio što svetliji venac od Tebe. Slavim Te što si, skinutom kožom sa mene, otkrio svu dušu moju, te sada, obasjavana svetlošću tvojom, ja mogu reći: Otvori oči moje, da bih videla čudesa zakona tvog (Ps. 118, 18).
Namesnik, videći u ovim rečima njenim i u junačkom trpljenju njenom sramotu za sebe, naredi da mučenicu odvedu u tamnicu i da je tamo, vezavši joj i ruke i noge, polože nagu na oštro kamenje. A kad nastupi ponoć, Anđeo Gospodnji siđe u tamnicu. Oblistavši tamnicu, on oslobodi svetu mučenicu okova, isceli je, uspostavivši joj na glavi kožu, odranu od mučitelja, i ne beše ni traga od rana na njoj, nego sva beše čitava i zdrava, i licem divna i svetla.
Sutradan namesnik opet naredi da mu sužanjku dovedu na isleđenje. Kada tamnički stražar otvori tamnicu i uđe, on vide Glikeriju razrešenu od okova i zdravu, i ne poznade da je to Glikerija, i htede da ubije sebe misleći da je Glikerija pobegla, jer se veoma uplaši ljutih muka na koje bi ga namesnik stavio. No svetiteljka mu reče: Ne čini sebi zla, ja sam Glikerija. – A on, prestravljen, zamoli je: Smiluj se na mene, da ne bih umro od straha, jer verujem u Boga koji pomaže tebi. Svetiteljka mu reče: Idi za Hristom, i spašćeš se.
Izlazeći iz tamnice, stražar metnu na sebe okove svetiteljkine, i iđaše za njom k namesniku. Kada ga namesnik ugleda, upita ga: Šta si to uradio, Laodikije? Gde je sužanjka što ti je poverena na čuvanje? Laodikije mu odgovori: Evo je pred tobom. Prošle noći ona bi obasjana svetlošću Božjom i isceljena rukom svetog Anđela, poslanim joj od Boga, koji je oslobodi okova i povrati joj prvobitnu lepotu lica. Videći čudesa Božija, ja poverovah u njenog Boga, i metnuh na sebe okove njene, i hoću da umrem sa njom.
Tada namesnik, ispunivši se gneva, reče: Neka ovaj bednik bude posečen, pa ćemo videti da li će Hristos doći da mu pomogne. – Kada se približi vreme da sekirom bude posečen, Laodikije podiže oči k nebu i gromko uzviknu: Hrišćanski Bože, uvrsti me u carstvu tvome pored sluškinje tvoje Glikerije! A sveta Glikerija moljaše se za njega Bogu, govoreći: Oče Gospoda našeg Isusa Hrista, Ti si iscelio bolesti smrtne i zarobljenog čoveka oslobodio okova adskih, Ti i slugu tvoga Laodikija oslobodi od vlasti đavola, i pomozi mu da do kraja dovede podvig ispovedanja tvog, i dušu njegovu primi u miru! – Ladokije, koji je slušao Glikerijinu molitvu, reče: Amin. I bi mu glava otsečena sekirom; a telo njegovo hrišćani uzeše tajno i pogreboše česno.
Međutim, obraćajući se svetoj mučenici Glikeriji namesnik reče: Mi znamo da je otac tvoj bio gradonačelnik Rima, znamo da je i mati tvoja isto tako bila visokog porekla; no ne znamo ko tebi pomaže, ti nam sama kaži. Svetiteljka odgovori: Meni pomaže Hristos, Spasitelj sveta i Bog svake utehe; On mi je slao hranu u tamnicu, On me je od okova oslobodio; On mi je i unakaženu lepotu lica obnovio.
Tada namesnik naredi da mučenica bude bačena zverovima da je pojedu. I svetiteljka iđaše k zverovima radosno i veselo kao na neki pir. Kada stiže na mesto gde se ispuštaju zverovi, ona stade. I bi puštena ogromna lavica koja je strašno rikala; no, pritrčavši, ona leže kraj svetiteljkinih nogu i lizaše joj stopala. A svetiteljka, podigavši oči svoje k nebu, reče: Blagodarim Ti, Bože svesilni, Bože otaca, Bože milosrđa što si ukrotio jarost zvera, da bi pokazao božansku silu svoju, i što si sve ljute muke pretvorio za mene u lake. Usliši me, Bože, i ovom zlom namesniku uzvrati po delima njegovim, a mene ne liši venca blagodati tvoje sa svetima tvojim.
Kada se svetiteljka tako pomoli Bogu, ču se glas s neba koji joj govoraše: Usliših molitvu tvoju. Hodi k meni s mirom! Evo, tebi se otvaraju vrata carstva nebeskog! – Uskoro bi puštena na svetiteljku druga lavica, koja priđe svetiteljki i ujede je, ali od tog ujeda ne napravi se nikakva rana na telu njenom; i mučenica predade svetu dušu svoju u ruke Božje. Zveri se onda vratiše u svoje kaveze, a carskog namesnika tog časa spopade ljuta boljka, te sav oteče i silno se nadu, i umre na ulici, pošto nisu imali vremena da ga odnesu njegovoj kući. Episkop pak Dometije dođe, uze mnogostradalno telo svete mučenice Glikerije i sahrani česno na jednom divnom mestu blizu grada Iraklije. Potom iz česnih moštiju njenih poteče celebno miro[7], isceljujući svaku bolest u slavu Oca i Sina i Svetoga Duha, Jednog u Trojici Boga, kome i od nas neka je čast, slava i poklonjenje, sada i uvek i kroza sve vekove, amin.
Sveta Glikerija česno postrada 177 godine.
 
STRADANJE SVETOG MUČENIKA
ALEKSANDRA[8]
 
Za vladanja neznabožnog cara rimskog Maksimijana[9] beše žestoko gonjenje hrišćana po celoj carevini rimskoj. Jedan stotnik, vrlo revnostan idolopoklonik, po carevom naređenju sazida hram poganom bogu svom Jupiteru nedaleko od Rima. I bi izdata zapovest od cara, da hrišćani pod moranjem prinose žrtve bogovima neznabožačkim. Osim toga car naredi da se svi saberu na obnovljenje Jupiterovog hrama. Carski glasnici se razleteše na sve strane po Rimu, i trubama objavljivahu to, govoreći: Čujte, prijatelji bogova! sutra pre podne treba da se saberete zajedno sa carem u hram boga Jupitera!
Neznabošci, čuvši trube glasnika, stadoše se pripremati da izjutra krenu u Jupiterovo idolište. I sutradan mnogi prodavci odoše rano sa svojom robom kod novog Jupiterovog hrama, kako radi poklonjenja, tako i radi prodaje svoje robe. U to vreme jedan veoma bogat čovek, tribun Tiverijan, koji imađaše pod sobom mnogo vojnika, predatih mu na upravu od vojvode Feliksa, sazva te vojnike i reče im: Čujte braćo! Znate li za carevo naređenje, da nam danas valja biti sa carem u Jupiterovom hramu? Budite dakle gotovi.
Kada on ovo govoraše, njemu stiže izveštaj da je car već otišao kod Jupiterovog hrama. Tada svi užurbano krenuše ka idolištu, da budu u prisustvu cara. Ali jedan od tih vojnika, po imenu Aleksandar, od detinjstva odgajen u hrišćanskoj veri i bogobojažljiv, reče tribunu: Ti bi dobro uradio da si nas pozvao da idemo i da se poklonimo istinitome Bogu koji živi na nebu. Oni pak koje vi nazivate bogovima, nisu bogovi već demoni. Tiverijan mu reče: Danas ćemo prinositi žrtve ne svima bogovima nego samo Jupiteru, mada u nas ima mnogo bogova koje štuje i car i mi. Na to blaženi Aleksandar odgovori: Jupiter, koga ti nazivaš bogom, isti je kao i ostali demoni lukavi, koji svoje poklonike uvlače u pogibao, navodeći ih na dela bezakona i mrska, kojima se i sami bogovi vaši oskvrnaviše, kao što i vi sami kazujete za njih. Naime: nekada oni, raspaljeni požudom prema ženama, zavođahu žene, silovahu, i činjahu s njima sramna dela, skvrnaveći ne samo zemlju, nego i more i vazduh. No ko je ikada čuo ili video da se bog bavi bludočinstvom? A naš Bog je nevidljiv telesnim očima; On se samo verom poznaje, Bog prečisti, svemoćni, Tvorac neba i zemlje. On ne traži takve žrtve kakve vi prinosite nečistim demonima vašim; On traži žrtve čiste i beskrvne. – Saslušavši Aleksandra, Tiverijan reče: Prestani sa takvim bezumljem, Aleksandre! Ne huli bogove, dobrotvore naše, da ne bi car čuo za to i razgnevio se na mene što u svome puku trpim takog bogohulnika. – Rekavši to, Tiverijan pohita k caru, a Aleksandar ode svojoj kući.
Kada nastade vreme za žrtvoprinošenje, car stade prinositi žrtvu odvratnom bogu svom Jupiteru u novom hramu njegovom. Tada Tiverijan kaza caru da jedan od njegovih vojnika, Aleksandar, ne sluša carevo naređenje i grdi bogove i huli. Car odmah posla po Aleksandra, naredivši da ga dovedu pred njega okovana u gvozdene lance. Beše to u podne. Aleksandar se odmaraše u postelji svojoj. No u snu mu se javi Anđeo Gospodnji i reče mu: Muški se drži, Aleksandre, i budi hrabar, jer mnoga stradanja imaš podneti za ime Isusa Hrista raspetog. Za tebe su spremljene ne male muke. Evo, vojnici carevi već idu po tebe. Ali ih se ti ne boj; i neka se ne plaši srce tvoje, jer sam ti ja poslan u pomoć. Ustani dakle, i pomoli se Bogu, a ja ću biti s tobom dok ne završiš svoj podvig.
Ustavši od sna, Aleksandar stade pojati psalam Davidov: Koji živi u pomoći Višnjega nastaniće se pod krovom Boga nebeskoga; reći će Gospodu: Ti si zaštitnik moj i utočište moje, Bog moj, u koga se uzdam (i ostalo do kraja: Ps. 90, 1-16). Zatim, izišavši iz kuće, Aleksandar srete vojnike koji su dolazili po njega; sve to behu njegovi drugovi iz puka. Kada oni ugledaše Aleksandra, svi popadaše na zemlju od straha, jer lice njegovo blistaše kao munja. A sveti Aleksandar im reče: Ustanite, braćo! Što ste se prepali? Vojnici mu odgovoriše: Vidimo te okruženog silom Božjom, i od straha popadasmo. Svetitelj im na to reče: Čujte braćo, Bog neba i zemlje poseti slugu svoga; ali se vi ne bojte, već činite što vam je naređeno, jer ste poslani da me uhvatite i okovanog odvedete caru. Vojnici mu odgovoriše: Mi se dogovorismo da ti ništa ne kazujemo. A otkuda si ti saznao da smo mi poslani po tebe? Svetitelj im na to reče: Ne treba da mnogo razgovaram s vama, pošto hitam na predstojeći mi podvig, koji mi je ugotovio Car Nebeski, jer će me voditi iz Rima čak u Vizantiju.
Rekavši to, blaženi Aleksandar prekloni kolena i pomoli se Gospodu, govoreći: Gospode Isuse Hriste, Bože otaca naših, hvaljen i blagosloven kroza sve vekove! Molim Te sada, Gospode, ne odvoji me od lika pravednika Tvojih, niti odbaci mene koji idem k Tebi, pošto si mi otkrio sveto i strašno ime Tvoje; Ti si, Gospode, pomoćnik i zaštitnik moj, pošlji mi Anđela Tvog, da mi pomaže, i da upravlja jezikom mojim kada budem odgovarao pred mučiteljima.
Kada svetitelj završi svoju molitvu, vojnici metnuše ruke svoje na njega, okovaše ga u gvozdene lance i povedoše k caru Maksimijanu. A mati svetiteljeva Pimenija ne znađaše da je sin njen Aleksandar odveden k caru na sud. Sveti Aleksandar beše telom krepak, rastom visok, licem divan i mlad; imađaše osamnaest godina. Kada bi izveden pred cara, car ga upita: Ti li to vređaš moć moju, bezumniče? Ti li se to ne povinjuješ svome starešini, i nisi došao sa svojim savojnicima da se pokloniš velikom bogu mom Jupiteru? Svetitelj na to odgovori: Ja se klanjam Bogu mome koji je na nebesima, i Njegovom Jedinorodnom Sinu, Gospodu Isusu Hristu, i Svetome Duhu. Drugog boga ja ne znam, niti priznajem, zato me ne pitaj više o drugom bogu. A vlasti se tvoje ne plašim, niti se bojim tvojih pretnji i muka na koje ćeš me stavljati.
Čuvši to, Maksimijan se razgnevi, i upita: Šta može učiniti taj bog koga ti ispovedaš? Svetitelj odgovori: Bog je moj nevidljiv i svemoguć, i nema ničeg što bi bilo nemoguće Bogu mom. Maksimijan ga onda upita: Može li biti bogom onaj koji bi raspet od ljudi i umre ubijen? Svetitelj odgovori: Umukni, Satano! jer nisi dostojan da poganim ustima svojim spominješ prečisto i presveto ime Gospoda mog Isusa Hrista, koji dobrovoljno pretrpe za nas raspeće i smrt. O svebezumni! kada kažeš da je On raspet i umro, zašto onda ne govoriš da je On i vaskrsao iz mrtvih i darovao život mnogim mrtvima? Maksimijan na to reče: Štedim tvoju mladost, jer vidim da si vrlo mlad. No svetitelj odgovori: Štedi ti sebe samog, i iščupaj se iz đavolskih mreža, a ja se ne bojim muka, jer imam Boga za pomoćnika. Maksimijan opet uzvrati: Rekoh da želim da te poštedim. Pristupi dakle i prinesi žrtvu, pa ćeš stalno biti u mojoj carskoj palati i zauzimati prvo mesto. Svetitelj odgovori: Kome bogu naređuješ da se poklonim? Maksimijan objasni: Pokloni se i prinesi žrtvu velikom bogu Jupiteru.
Svetitelj onda podiže ruke svoje k nebu, i stade se moliti govoreći: Gospode Isuse Hriste! Ne ostavi mene, smirenog slugu tvog, nego pomozi meni grešnom i nedostojnom. Kada se on moljaše tako, pa podiže oči svoje k nebu, on vide nebesa otvorena i Sina Božijeg gde sedi s desne strane Oca, i ispuni se neiskazane utehe duhovne. Pa ponova upita Maksimijana: Kome bogu želiš da prinesem žrtvu? Maksimijan odgovori: Prinesi žrtvu velikom Jupiteru. Svetitelj ga upita: Zar ti ne znaš da je onaj koga ti nazivaš bogom bio nekada čovek, i to razvratan i odvratan čovek, jer se jednom, raspaljen požudom prema jednoj ženi i zaljubljen u nju, pretvori u vola i svojim mađijama zavede nesrećnu ženu i oskvrni.
Čuvši to, Maksimijan se nasmeja i reče: To dokazuje silu bogova naših, jer se javljaju ljudima u onakvom vidu u kakvom sami zažele. Svetitelj mu odgovori: Bedniče, ti hvališ pogana i odvratna dela bogova vaših, jer se i sam nečistim delima svojim usličavaš njima, i ne želiš da poznaš Boga koji Ti je darovao čast i carstvo. Maksimijan na to reče: Bogovi moji dali su mi carsku vlast. Svetitelj odgovori: Čudim se tebi, da si ti, koji smatraš sebe mudrim, ubio sebe sama, pošto veruješ u demone i služiš nemim i bezdahnim idolima; ostavivši Boga živog i besmrtnog, ti ideš za ocem svojim – Satanom. Hajde, obrati se od tame k svetlosti, da ne bi zanavek bio pogružen u paklu ognjenom.
Tada Maksimijan, prepun gneva, predade Aleksandra tribunu Tiverijanu da ga muči. U isto vreme on naredi Tiverijanu da muči ne samo Aleksandra nego i sve hrišćane uopšte. Sa tim ciljem on posla istoga tribuna u Trakiju, naredivši mu da svuda goni i muči hrišćane. Još naredi Maksimijan da i Aleksandra vodi za sobom do Vizantije. Čuvši to, sveti Aleksandar reče caru: Blagodarim ti, mučitelju, što hoćeš da me učiniš slavnim po mnogim zemljama. O, da bi me Gospod Bog moj udostojio da po svima krajevima zemlje pretrpim svako mučenje i svako stradanje za presveto ime Njegovo!
Maksimijan naredi da mu Aleksandra maknu s očiju. Tribun Tiverijan ga uze pod svoju vlast, i sutradan izjutra naredi te Aleksandra obesiše o drvo za mučenje, pa mu nagome gvozdenim noktima strugaše celo telo. Tako strugan, mučenik i ne uzdahnu, nego sa očima uperenim k nebu uznošaše blagodarnost Bogu. Zatim mučenika skinuše s drveta, i tribun naredi da ga okuju u teške okove i predadu vojnicima da ga vode u Trakiju.
U vreme kada svetog mučenika Aleksandra vojnici vođahu okovanog za Trakiju, Anđeo Gospodnji javi se u snu njegovoj materi Pimeniji i reče joj: Ustani brzo, spremi sluge svoje i stoku, pa prati sina svog u Trakiju, koga vode na mučenje za svedočanstvo Hristovo, da bi posle končine njegove sahranila telo njegovo. – Probudivši se iz sna, blažena Pimenija ne stade tugovati zbog sina, nego se naprotiv ispuni radosti i veselja. I ustavši odmah, ona brzo spremi sve što joj beše potrebno za put, pa žurno ode onim putem kojim sina njenog vođahu, i sustiže ga u gradu Kartageni. Jer ulazeći u ovaj grad ona ugleda svetog sina svog Aleksandra gde mu Tiverijan sudi pred narodom. A kad ga stadoše istjazavati i mučiti, ona od velike radosti veleglasno povika ka milom sinu svom, govoreći: Čedo moje, neka ti Bog višnji, Pastir dobri pomogne!
Čuvši glas njen, Tiverijan upita: Čiji je to glas? – No niko mu ne umede kazati otkuda bi taj glas, pošto beše suviše mnogo naroda prisutno. Zatim Tiverijan reče mučeniku: Nesrećniče, prinesi bogovima žrtvu! Sveti mučenik odgovori: Ja ću prineti Bogu žrtvu hvale. Mučitelj mu na to reče: Zar nisi govorio da vaš bog ne traži žrtve? Svetitelj odgovori: Stvarno, Bog moj ne traži onakve žrtve kakve vi prinosite vašim idolima, ali On traži žrtvu pravde i svetosti, jer je On Bog pravedan i svet.
Tada naredi Tiverijan da svećama pale telo mučenikovo, govoreći: Videćemo, da li će bog njegov doći da ga izbavi iz mojih ruku. – Tako paljen, sveti mučenik podiže oči k nebu govoreći: Slava Tebi, Gospode Isuse Hriste, koji si tvog Arhangela Mihaila u Vavilon poslao i Tri Mladića od ognja izbavio, Ti Gospode, izbavi i mene sada od ove muke i posrami mučitelja silom Tvojom, da bih i ja sa psalmopevcem Davidom mogao reći: Prođosmo kroz oganj i vodu, i Ti nas izvede na odmor (Ps. 65, 12).
Tiverijan pak, videći da se oganj ne dotiče mučenika, postide se i naredi vojnicima da Aleksandra vežu i vode za njim dalje putem. A kad svetiteljeva mati vide gde odvedoše od mučitelja sina njenog, zamoli vojnike da joj dopuste da se vidi sa sinom. Vojnici joj dopustiše. A kad sveti mučenik ugleda svoju majku, reče: Dobro si uradila, gospođo mati moja, što me pratiš ovamo, gde ću završiti podvig, kao što mi Gospod otkri. – Neki pak od vojnika govorahu: Blago tebi, Aleksandre, jer je vera tvoja velika, jer je Bog hrišćanski velik. Eto kolike si muke podneo za Njega, pa ipak ti ništa nije.
Tako oni govorahu za vreme putovanja, koje preduzeše po Tiverijanovom naređenju. Naišavši putem na jedan izvor, sedoše da se odmore, i stadoše jesti. Vojnici moljahu i svetog mučenika Aleksandra da jede s njima, jer već beše četrdeset dana otkako svetitelj ne okusi ništa, ni hleba ni vode. Ali on, imajući molitvu kao svoju hranu, prekloni kolena i stade pojati psalam: Podigoh oči svoje ka gorama, odakle mi dolazi pomoć. Pomoć je moja od Gospoda, koji je stvorio nebo i zemlju (Ps. 120, 1-2). Zatim nastavi moliti se ovako: Gospode Isuse Hriste, sačuvaj mene, jagnje Tvoje, bezazlenim, da se neprijatelj moj ne bi obradovao zbog mene, jer sam poznao ime Tvoje. Ne posrami me pred mučiteljem, Gospode, nego mi pošlji Anđela Tvog i desnicu Tvoju, i budi mi pomoćnik i pokrovitelj.
Kada sveti mučenik završi svoju molitvu, Anđeo Gospodnji stade pred njega i reče mu: Ne boj se, Aleksandre, jer je Gospod uslišio tvoju molitvu, i ja sam poslan od Boga da ti pomažem. – Ove reči koje Anđeo govoraše Aleksandru, vojnici čuše, ali nikoga ne videše, pa se stoga silno uplašiše i od straha na zemlju popadoše. A blaženi Aleksandar ih upita: Šta videste, braćo, te od užasa popadaste? Oni mu odgovoriše: Čusmo glas Boga Tvog, koji ti govoraše, i nas spopade strah, i od straha popadosmo na zemlju.
Kada vojnici govorahu ovo svetom Aleksandru, sustiže ih Tiverijan, praćen velmožama gradskim. Tiverijan upita velmože: Kako se zove ovo mesto? Oni mu odgovoriše: Zove se Sudsko mesto. Tiverijan na to reče: Ako je ovo Sudsko mesto, onda ovde treba obaviti suđenje. Dovedite mi Aleksandra hrišćanina. – Kada mu sveti Aleksandar predstade, Tiverijan mu reče: Zar se ti još držiš svoga bezumlja i ne želiš da se bogovima našim pokloniš? Kako vidim, srce je tvoje okamenjeno, i ja te istinski sažaljevam, i zbog toga hoću da te obratim k bogovima, gospodarima vaseljene. Mučenik mu na to odgovori: Bezbožni, slepi umom, sine đavolov, ti si se predao ocu svome – Satani, kako me onda možeš sažaljevati i biti milostiv prema meni? Ta otac tvoj Satana ni prema kome nije milostiv, već hoće da sve odvuče sa sobom u pakao ognjeni i pogubi.
Tiverijan onda reče: O zla glavo! Zar si ti ravan meni, te mi tako odgovaraš? Da li me zato beščastiš što te ja štedim? Nije li trebalo da me još više počituješ za moju dobrotu i krotost prema tebi, a ti me čak drsko vređaš? Svetitelj mu odgovori: Zaista ličiš na oca svog – Satanu, jer imaš srce tvrdo kao najtvrđi kamen. Ne pada li ti u oči, da se ovo mesto zove Sudsko mesto? Sam ovaj naziv jasno pokazuje da će te uskoro postići pravedni sud Boga, koji će suditi živima i mrtvima, i svakome dati po delima njegovim. Tada ćeš shvatiti da sam ti istinu govorio, jer će ti Bog suditi što nemilosrdno mučiš slugu njegovog. Bog vidi kako me ti nepravedno i ljuto mučiš. Ali znaj, ove će muke meni doneti slavu a tebi pripremiti pogibao večnu.
Čuvši ovakve reči, Tiverijan se sav zapali još većom jarošću i naredi da se po zemlji rasprostre trnje, i da po njemu vuku mučenika. A svetitelj, tako mučen, ćutaše kao da ne oseća bol. Primetivši da Aleksandar ne oseća bolove, Tiverijan se razjari još više, pa naredi da četiri vojnika biju mučenika čvorovatim gvozdenim motkama. Tako bijen, mučenik doviknu mučitelju; Bezbožniče, jesu li samo ovo muke što si izmislio za mene? Hajde, daj druge, teže muke, jer ja pomoćju Hrista Boga mog ne osećam nikakav bol od ovih mučenja.
Tiverijan mu na to reče: Ja ću te na komade iskidati, i u oganj te baciti, i pepeo tvoj razvejati, da ni traga ne ostane o tebi na zemlji. Onda ću videti, da li će ti doći Hristos i izbaviti te iz mojih ruku. Svetitelj odgovori: Hristos moj će te uskoro pogubiti; telo tvoje i kosti tvoje biće iskidani na komade i razbacani po zemlji; ti se nećeš vratiti u Rim, niti videti lice poganog cara tvog, jer će Gospod uništiti spomen tvoj sa zemlje. I sve će te to snaći, bedniče, zato što nisi poznao Boga istinitoga niti Mu odao dužno poštovanje što ti je darovao čast i vlast. No kada bi ti poznao Boga, onda bi mogao steći sebi život večni na nebu. Sada pak, ostavivši Boga živoga, ti si zavoleo oca svog – Satanu, sa kojim ćeš zajedno biti vrgnut u pakao ognjeni. A ja ću svagda proslavljati Gospoda i Spasitelja mog Isusa Hrista, koji će me izbaviti iz tvojih ruku i udostojiti me blagodati svoje u svome večnom carstvu.
Čuvši ovakve reči, mučitelj se izmeni u licu od jarosti, ali ipak naredi da prestanu mučiti Aleksandra. No kako se dan klonio večeru, Tiverijan zažele da prenoći u tom mestu. Pošto večera, on leže da spava. I u snu imade viđenje: javi mu se Anđeo Božji, strašnog izgleda i sa mačem u ruci, i reče mu: Bezbožniče, evo ja sam došao protivu tebe, jer ljuto mučiš slugu Božjeg Aleksandra. Znaj da te odmah mogu ubiti ovim mačem, ali ću te trpeti još neko vreme. Kada se probudiš, idi hitno kroz Iliriju u Vizantiju, jer se približi končina sluge Božjeg Aleksandra.
Tiverijan se odmah probudi od straha. I sav drhćući od užasa, on sazva svoje pratioce – savetnike, i ispriča im strašni san svoj. A oni mu rekoše: Mi smo davno hteli da ti kažemo da ne mučiš onog čoveka tako strašno i nepravedno, ali nismo smeli. Još smo čuli da je hrišćanski Bog velik i baca u oganj neugasivi one koji muče sluge njegove. – Tiverijan se još više uplaši posle ovih reči, pa naredi da vojnici odmah po noći krenu i vode mučenika napred, a on sam iđaše pozadi njih. I prolažaše Tiverijan pored mnogih gradova, ne svraćajući u njih, jer, po naređenju Anđela, hitaše u Vizantiju. A ono strašno viđenje u snu Tiverijanu se danima ne skidaše s pameti, i on stalno beše u strahu i ne smejaše više da stavlja na muke svetog Aleksandra.
Kada Tiverijan prolažaše kroz Iliriju, i približi se gradu Sardikiji, u susret mu izađe gradonačelnik i gradske velmože. Ali Tiverijan ne svrati u grad, već ga prominu. Hrišćani pak toga grada, čuvši da tribun Tiverijan, idući iz Rima, vodi sa sobom nekog mučenika, izađoše svi izvan grada, ne da sretnu tribuna nego da vide mučenika. Ugledavši mučenika gde zasebno vode, oni mu pritrčaše i, pavši mu pred noge, govorahu: Moli Boga za nas, stradalče Hristov! A on im reče: Molite i vi Gospoda za mene, braćo, da dovršim podvig svoj u Hristu Isusu i da se udostojim primiti iz svete desnice njegove obećani mi venac.
Zatim sveti mučenik bi odveden dalje. Prošavši grad Klisuru, oni se približiše mestu, zvanom Vonomasiski Puk, udaljenom od Filipopolja četrdeset potrkališta. I tu se zaustaviše. U to vreme Tiverijan već stade zaboravljati ono strašno snoviđenje koje je imao odnosno mučenika Aleksandra. Pa izvevši svetog mučenika preda se na isleđenje, on ga upita: Aleksandre, da li još ostaješ nepokoran i ne želiš da pristupiš milosrdnim bogovima našim i prineseš žrtvu Jupiteru i Asklipiju, koji vladaju vaseljenom? Svetitelj odgovori: Oslepljeni umom, sine Satanin, šta još želiš da čuješ od mene? Ja sam ti već rekao da neću prineti žrtvu demonima. Tiverijan mu na to reče: Ja i ne nagovaram tebe da se pokloniš demonima, već velikim bogovima: Jupiteru i Asklipiju. Svetitelj mu odgovori: Bezumniče, zar ti ne shvataš da su tvoj Jupiter i Asklipije – demoni? Tiverijan reče: Tako mi bogova, ja ću učiniti da tvoje ime postane sramota po celoj zemlji zbog tako velike uvrede koju nanosiš i meni i bogovima mojim. Svetitelj odgovori: I ja to želim, da bi se mnome proslavio po svoj zemlji ime Gospoda mog Isusa Hrista.
Tada Tiverijan reče vojnicima svojim: Maknite ga sa očiju mojih, jer ne mogu više da podnosim uvrede njegove. Vodite ga u Filopopolj i vrgnite u tamnicu. I držite ga u tamnici dok ja ne dođem tamo. – Vojnici postupiše po naređenju: odvedoše mučenika u Filopopolj i zaključaše u tamnicu. Građani pak, čuvši da dolazi Tiverijan, izađoše mu u susret. I on, došavši u grad, spremaše se da prinese žrtvu Jupiteru i Asklipiju. A Filopopoljski hrišćani, saznavši da se u njihovoj gradskoj tamnici nalazi sveti mučenik Aleksandar, slegoše se kod tamnice i moliše tamničkog stražara da ih pusti u tamnicu da vide mučenika Hristovog. Stražar ih pusti, jer se i sam bojaše Boga. A kad uđoše unutra i ugledaše svetog mučenika u okovima, oni pripadahu k nogama njegovim i celivahu okove njegove, i govorahu: Blagoslovi nas, stradalniče Hristov! blagoslovi i postojbinu našu, jer smo hrišćani, živimo u velikom strahu u ovom gradu, jer vojvoda ovoga grada svaki dan nas traži da nas muči, da bi nas odvratio od Hrista. Ali nas ne može odvratiti od Hrista. Po blagodati Hristovoj, nas je ovde mnogo; među nama se nalaze i neki od prvih i najuglednijih građana. Mi se nadamo da će sila Hristova pobediti bezbožnu veru mnogobožačku, te će sav grad naš slaviti Hrista. A ti, stradalče Hristov, junački pretrpi do kraja podvig tvoj za Hrista.
Međutim, Tiverijan, prinoseći poganu žrtvu idolima, seti se Aleksandra okovanog u tamnici, pa reče velmožama gradskim: Vi treba da znate da mi je car predao jednog hrišćanina radi isleđenja; ja ga celim putem primoravah raznim mukama da se pokloni bogovima našim, ali ništa ne uspeh. Na moja pitanja on odgovara vrlo grubo, i vređa i mene i bogove naše. Neka ga dovedu ovamo, eda bi se nekako postideo od vas, pošto vas, je mnogo, i prineo žrtvu bogovima.
Aleksandar bi odmah doveden. Sedeći sa gradskim vojvodom zajedno, Tiverijan se obrati mučeniku: Reci mi, Aleksandre, nisi li se već odlučio da prineseš žrtvu bogovima našim? Eto, svi hrišćani ovoga grada već se pokloniše Jupiteru i Asklipiju, samo se ti jedini protiviš. Svetitelj odgovori: Lažeš, bedniče, kao što laže i otac tvoj – Satana, jer nijedan od ovdašnjih hrišćana nije izvršio vaše bezbožno naređenje. Od mene pak šta želiš da čuješ, osim onoga što sam ti već n ranije mnogo puta rekao: hrišćanin sam i neću prineti žrtvu poganim demonima vašim. A i sada evo izjavljujem da svi prisutni čuju: sluga sam Boga nebeskoga, i nikada se odreći neću Isusa Hrista, Boga mog.
Posramljen, Tiverijan reče vojnicima: Okovanog u gvozdene lance, vodite ga ispred mene, a ja ću uskoro krenuti za vama. – I odvedoše svetog mučenika dalje putem. A kad dođoše do jednog potoka, zvanog Sirmije, mučenik umi ruke svoje i lice, okrenu se Istoku, i stade se moliti, govoreći: Hvala Ti, Gospode moj, što si me i u Filopopolju udostojio da ispovedim presveto ime tvoje. – Ali, vojnici mu ne dadoše da se još moli, nego ga primoraše da nastavi put. I kad dođoše do mesta zvanog Pukovsko, gde su se priređivale neznabožačke svečanosti, sustiže ih Tiverijan. Pozvavši k sebi Aleksandra, Tiverijan mu reče: Znaš li, Aleksandre, da ti ja pred vojvodom blago predložih da prineseš bogovima žrtvu, a ti me pred svima strašno uvredi? Hajde bar sada izvrši što ti se naređuje, pa ću te odmah pustiti na slobodu. Svetitelj odgovori: Što ti rekoh pred vojvodom, to ću ti reći i na svakom mestu: sine Satanin, pomračeni đavolom, ne nadaj se da slugu Hristovog odvratiš od Boga istinitoga.
Tada Tiverijan naredi da se pobiju u zemlju četiri koca, da se mučenik rastegne između njih na četiri strane i priveže za kolce, pa da mu se udare dvesta batina. Primajući ove batine, mučenik ćutaše, ali se u sebi moljaše Gospodu Bogu svome. Utom se ču s neba glas koji govoraše mučeniku: Budi hrabar, Aleksandre, i ne boj se muka, jer su one prolazne, a ja sam uvek s tobom.
Čuvši ovaj glas, Tiverijan se silno uplaši, i odmah naredi da prestanu tući mučenika, pa nastaviše put. Došavši do grada Karasure, između Filipopolja i Verije, Tiverijan uđe u grad, a vojnici ne uđoše nego ostadoše u hladovini pod drvećem blizu grada. Beše upravo podne, i silna žega. Sveti mučenik reče vojnicima: Braćo, ja sam žedan. A vojnici mu odgovoriše: I mi smo žedni, ali odakle da uzmemo vodu? Svetitelj im na to reče: Pričekajte malo, moćan je Bog moj da nam i na ovom mestu da vode. Rekavši to, on prekloni kolena i pomoli se Gospodu govoreći: Gospode Isuse Hriste, Ti si nekada u pustinji iz kamena izveo vodu žednome Izrailju (2 Mojs. 17, 1-7), pogledaj i sada milostivo na slugu Tvoga, i daj nam na ovom mestu vodu, da bih pio ja i svi koji su sa mnom, te da se zbog toga proslavi presveto ime Tvoje.
Kada se sveti mučenik tako pomoli Bogu, odmah se rasede zemlja ispod duba, i poteče potok vode čiste i studene. Videvši ovo čudo, vojnici govorahu: Vaistinu je velik hrišćanski Bog, koji brzo ispunjava molbe vernih slugu svojih. – I pi od te vode sveti mučenik, i svi što behu s njim, i slavljahu Hrista Boga.
Zatim, prevalivši veliki put, vojnici dođoše do reke Arzon. Pa pošto behu umorni od puta, sedoše da se odmore. Sede sa njima i mučenik. Tu ih sustiže Tiverijan, pa videvši mučenika gde sedi, ljutito upita vojnike: Što ste, nesrećnici, dopustili da sedi ovaj bezbožni čovek? – Onda poustajaše i krenuše put grada Verije. Kada se približiše tome gradu, građani česno sretoše Tiverijana. A u tom gradu beše vrlo mnogo hrišćana, više od polovine. Ali oni, bojeći se mučenja od strane neznabožaca, tajno ispovedahu hrišćansku veru. Kada hrišćani ugledaše mučenika Hristovog, gde ga odvojeno vode, oni mu prilažahu i govorahu: Raduje se, stradalče Hristov! budi hrabar i drži se junački, jer bezbožni mučitelji neće nikada uspeti protivu sile Hrista Boga našeg.
Međutim, Tiverijan prizva k sebi mučenika i reče mu: Aleksandre, poslušaj me kao oca svog: zajedno sa mnom prinesi sada žrtvu bogovima našim. Ako to učiniš, obećavam ti pred svima, da ću te odmah pustiti na slobodu, i ako želiš možeš od ovoga trenutka biti starešina u mome puku; ako pak to ne želiš, onda možeš ići kuda ti je volja. – Nasmejavši se, svetitelj mu odgovori: O, kako je gorka tvoja uteha kojom me tešiš! Jer te reči tvoje nanose najljuću muku duši mojoj. No, ne dao mi Bog da poslušam tvoj savet! Ja sam ti već mnogo puta rekao, a i sada ti kažem, i kasnije ću ti isto reći: hrišćanin sam i neću prineti žrtvu demonima tvojim.
I Tiverijan krenu odatle dalje putem. Za njim vođahu mučenika okovanog u lance. I stigoše u drugo mesto, koje se nalažaše na obali iste reke Arzona, udaljeno od Verije četrnaest potrkališta. U tom mestu bejaše mnogo gostionica. Tiverijan zanoći tu, očekujući mučenika, koga praćahu mnogi hrišćani iz grada Verije. A kad vojnici sa mučenikom prispeše kod Tiverijana, mučenik moli Tiverijana da mu dopusti malo vremena da se pomoli Bogu svome. Tiverijan mu dopusti. A sveti mučenik, videvši u blizini veliki orah, ode ispod njega, prekloni kolena, i moljaše se Bogu govoreći: Gospode Isuse Hriste, pošlji Anđela svog i uzmi dušu moju, jer ništa više ne mogu podneti, pošto iznemože telo moje.
Tiverijan pak, posmatrajući mučenika gde se moli, reče svojima: Čudi me veoma, otkuda se ovaj nauči mađioničarskim molitvama? Odrastao je na moje oči, i ja sam ga učinio vojnikom, ali nikada ni slutio nisam da zna mađije. – I dozvavši k sebi Aleksandra, reče mu: Aleksandre, prinesi bogovima žrtvu! Svetitelj odgovori: Zaista je tvoj um pomračen, jer opet želiš da čuješ od mene ono isto što si već mnogo puta čuo.
Tada Tiverijan naredi slugama svojim da mučeniku polivaju leđa vrelim uljem. No Anđeo Gospodnji nevidljivo predstade, izli vrelo ulje na mučiteljeve sluge i opeče ih, a sud razbi. Mučitelj pak, videvši da su vrelim uljem povređene sluge njegove a ne mučenik, silno se razjari, i naredi četvorici vojnika da mučenika ispruže na zemlji ispod oraha i da ga nemilosrdno biju motkama. I sluge ga tukoše sve dok ne malaksaše. Tada ustade sveti Aleksandar i reče: Gospode Bože, blagoslovi ovo drvo i podaj mu celebnu silu, jer pod njim stradah za presveto ime Tvoje. – I od tog vremena rod i lišće toga oraha isceljivahu od svake bolesti.
Zatim vojnici sa mučenikom krenuše dalje putem, idući ispred Tiverijana. A kad prođoše Adrianopolj stigoše u mesto, zvano Vurtodeksion. Tu sveti mučenik zateče svoju blaženu mater Pimeniju, koja beše pre njega stigla tamo. Videvši sina svog, ona mu pade pred noge plačući. Zatim ustade i zagrli ga. A sveti mučenik joj reče: Ne plači, majko moja, jer se nadam u Gospoda mog, da će mi dati da sutra završim podvig svoj.
U tom mestu sustiže ih Tiverijan. Pošto dan beše na izmaku, Tiverijan ostade da prenoći. U dva sata posle ponoći od ustade, i krenuše na put. Pri izlasku sunca stigoše do reke, zvane Zionkel. Tu beše gostionica u kojoj se Tiverijan odmori od puta. Pošto se odmori, on reče mučeniku: Stavljao sam te na mnoge muke, i ipak te ne uzmogoh obratiti mojim bogovima. Znaj dakle, sada ću te pogubiti, ako me ne poslušaš.
Rekavši to, Tiverijan krenu dalje. Približavajući se Vizantiji, dođe do grada Drizipera što leži na reci Erigoni. Zaustavivši se pored reke, Tiverijan odluči da izrekne konačnu presudu mučeniku, pa mu reče: Eto, sada je smrt tvoja pred tobom, Aleksandre. Šta veliš: hoćeš li bogovima prineti žrtvu, ili ne? Jer evo, ovde ću te ubiti, i u reku tvoje telo baciti, da ga ribe pojedu. Svetitelj mu odgovori: Bio bih ti zahvalan kada bi ti zaista učinio sada to što govoriš, jer bih se brzo izbavio iz tvojih ruku. A bogovima tvojim nikada neću prineti žrtvu, pa makar me ti mogao pogubiti i sa hiljadu smrti.
Tada mučitelj izreče smrtnu presudu Aleksandru, i predade ga vojnicima, naredivši im da mu otseku glavu a telo bace u reku. I ustavši, Tiverijan nastavi put, a vojnici ostadoše da izvrše naređenje. Tu se sleže mnogo naroda, koji su želeli da vide mučenikov kraj; među njima beše i mnogo hrišćana. Sveti mučenik moli dželata da pričeka malo dok se on pomoli Bogu, i potraži malo vode. Jedan čovek iz naroda, koji beše došao da vidi ovaj prizor, uze sud te zahvati vodu sa reke, i donese mučeniku. Pošto umi ruke i lice, sveti mučenik se okrete Istoku, prekrsti se, i stade se moliti govoreći:
Slava Tebi, Bože otaca naših! Slava Tebi, Bože Avraamov, Isakov i Jakovljev! Od Tebe drhće sva tvar i klanja Ti se kao Tvorcu neba i zemlje! Pred Tobom, Bogom nevidljivim i večnim sa strahom stoje Serafimi, ne smejući da pogledaju na Te, i neprestano kliču: Svet, svet, svet Gospod Savaot, puno je nebo i zemlja slave Tvoje. Tebe blagosilja sunce što nebom hodi; Tebe blagosilja zemlja i što je na njoj, ljudi i životinje, i sve što je živo slavi Tebe, jer si Ti jedini večni Bog, Otac i Sin i Sveti Duh. Opomeni se, Gospode, onih koji se boje Tebe i uznose blagodarnost presvetom imenu Tvom. Ne prezri, čovekoljubivi Gospode, i mene grešnog i nedostojnog slugu Tvog.
Zatim, obrativši se hrišćanima, sveti mučenik im reče: Braćo i oci! opominjite se trudova mojih, jer se ne lenih da stradam za Gospoda našeg, da bi On bio milostiv prema meni i prema celom hrišćanskom rodu. Znajte da taj dugi put od Rima dovde ja pređoh, uzama vezan i okovima okovan i zlostavljan i vučen i mučen, ne svojom silom nego pomoćju Gospoda našeg Isusa Hrista. Tom pomoćju ja junački sve pretrpeh, i pobedih nasilje Tiverijana i pomoćnika njegovog – đavola. I evo sada već odlazim da predstanem Gospodu mome. Vi se pak pomolite za mene, da bih obreo milost pred Gospodom.
Zatim moli dželata da pričeka još malo i, preklonivši kolena, moljaše se Bogu govoreći: Gospode Isuse Hriste! usliši slugu Tvoga koji strada za sveto ime Tvoje! Daj blagodat telu mome: gde ono bude položeno, neka se tamo daju čudesna iscelenja bolnima u slavu presvetog imena Tvog.
I ču se s neba glas koji obećavaše da će molba mučenikova biti ispunjena. Onda mučenik reče vojnicima: Braćo, izvršujte brzo što vam je naređeno. A dželat, kome beše ime Celestin, reče svetitelju: Mučeniče Hristov! pomoli se Bogu tvome, da mi On ne upiše ovo u greh, jer mi je naređeno da te ubijem. Svetitelj mu odgovori: Ti to činiš ne po svojoj volji nego po naređenju. Greh je na onome koji je naredio, a ti čini brže što si dužan činiti, jer ja žurim ka Gospodu mome.
Tada Celestin čistim ubruščićem veza oči svetom mučeniku i, isukavši mač, htede da ga poseče. Ali, ugledavši svete Anđele koji behu došli da uzmu mučenikovu dušu, prepade se, i stajaše tako, ne znajući šta da radi. A svetitelj, očekujući da mu glava bude što pre otsečena, reče dželatu: Čini, brate, što ti je naređeno. Dželat mu odgovori: Bojim se, slugo Božji, jer vidim neke divne ljude gde stoje blizu tebe. – Tada svetitelj povika k Bogu, govoreći: Gospode Isuse Hriste, daj mi da ovog časa skončam!
I Anđeli otstupiše malo od njega. Tada dželat Celestin pristupi i otseče mučeniku česnu glavu. I odmah Anđeli uzeše u svoje ruke svetu dušu njegovu, i uznošahu je na nebo slavosloveći Boga. I to angelsko pojanje čuše svi hrišćani koji behu tamo.
Tako sveti mučenik Aleksandar završi podvig stradanja svog, a česno telo njegovo vojnici baciše u reku, kao što im Tiverijan beše naredio. Ali, po promislu Božjem, četiri psa izvukoše iz vode telo mučenikovo na obalu. I lizahu psi sveto telo, i sedeći kraj njega čuvahu ga od zverinja. A kada na to mesto stiže mučenikova mati, blažena Pimenija, ona uze mnogostradalno telo milog sina svog, pomaza ga mirisima, obavi čistom plaštanicom, i česno pogrebe pored reke Erigone. I od groba mučenikova davahu se mnoga isceljenja bolnima.
Uskoro posle toga sveti mučenik se javi svojoj materi u viđenju, uteši je, i obavesti je da će se ona brzo preseliti k Bogu. Stojeći sada s njom pred prestolom slave Božje u saboru svetih Mučenika, sveti mučenik Aleksandar moli za nas čovekoljubivog Gospoda i slavi Oca i Sina i Svetoga Duha, Jednoga u Trojici Boga, slavljenog od svekolike vidljive i nevidljive tvari sada i uvek i kroza sve vekove, amin.
Sveti mučenik Aleksandar postrada 298. godine.
 
SPOMEN PREPODOBNIH OTACA
JOVANA, JEVTIMIJA, GEORGIJA I GAVRILA IVERSKIH
 
Osnivači znamenitog Iverskog (Gruzinskog) manastira u Sv. Gori. Sv. Jovan podvizavao se najpre u lavri Atanasijevoj, potom osnovao svoj manastir, Iver. Upokojio se 998 godine. Jevtimije i Grigorije preveli Sveto Pismo na gruzinski jezik. Jevtimije se upokojio 1028 a Georgije 1066 godine. Gavril se udostojio čuti glas Božji i prihvatiti čudotvornu ikonu Božje Matere, koja je morem došla u manastir (spomen o njoj 12 februara).
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
PAVSIKAKIJA, EPISKOPA SINADSKOG
 
Blaženi Pavsikakije življaše u doba cara Mavrikija[10]. Rodno mesto njegovo beše grad Apameja na Crnome Moru. Roditelji njegovi behu blagorodni, čuveni i odgajeni u hrišćanskoj veri. Još kao mlad, Pavsikakije se predade strogom postu, molitvi i svima ostalim surovim podvizima. Stoga kasnije postade monah. Otada se hranjaše sa po malo hleba i vode, a bavljaše se i lekarstvom, te istovremeno lečaše i tela i duše. On izgonjaše demone iz besomučnika, isceljivaše hrome, uspravljaše grbave, i činjaše druga slična čudesa.
Slava njegova pronese se, te za njega saznade ondašnji patrijarh carigradski, blaženi Kirijak, koji ga rukopoloži za episkopa sinadskog. Otišavši u grad Sinadu[11], on progna iz svoje eparhije duhovne vukove, tojest jeretike otseče mačem učenja svog od zdravog tela hrišćana, i kao trule delove izbaci ih iz Crkve, da oni ne bi naneli štetu ostalim zdravim članovima. Na taj način osigura pastvi svojoj mir i spasenje. Putovao je u Carigrad i iscelio cara Mavrikija od bolesti. Zbog toga car svojom hrisovuljom odredi da se svake godine sinadskoj eparhiji daje po litra zlata. Pri povratku iz Carigrada, u mestu Solonu on molitvom izvede iz zemlje vodu i utoli žeđ svojih saputnika koji se mučahu od silne žeđi. Pošto provede život u takvim podvizima i mnogima bi uzrok spasenja, sveti Pavsikakije ostavi ovaj zemaljski život i pređe u onaj nebeski.
Sveti Pavsikakije upokojio se 606 godine.
 
SPOMEN SVETOG SVEŠTENOMUČENIKA
ALEKSANDRA, EPISKOPA TIVERIJANSKOG
 
Postradao za Gospoda mačem posečen.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
NIKIFORA
 
Prezviter obitelji Efapsijske; u miru se prestavio.
 
SPOMEN SVETOG
SERGIJA ISPOVEDNIKA
 
Sveti mučenik i ispovednik Sergije rodio se u Carigradu. Zbog poklonjenja i molitvenog poštovanja svetih ikona on bi uhvaćen od ikonoboraca i priveden bezbožnom caru Teofilu[12]. Car ga stade razlozima i pretnjama primoravati da se odrekne poklonjenja svetim ikonama, ali svetitelj ne pristade. Pobuđen odvratnim i lažnim rečima mučiteljevim, svetitelj mu reče: Svaki pravi hrišćanin treba da se klanja česnim ikonama i da ih molitveno štuje, pošto molitveno poštovanje svetih ikona prelazi na prvolik.
Za ove reči svetom Sergiju vezaše konopac oko vrata i vukoše ga po gradskim ulicama kao zločinca, zatim ga zatvoriše u tamnicu, i najzad mu oduzeše i razgrabiše celokupnu imovinu, pa ga zajedno sa ženom njegovom Irinom i decom poslaše u progonstvo. U progonstvu on pretrpe mnogo muka, pa s radošću otide ka Gospodu.
 
SPOMEN SVETOG
GEORGIJA ISPOVEDNIKA
 
Rodom iz Carigrada; pod carem Teofilom zbog poštovanja svetih ikona oduzeto mu imanje; i posle raznovrsnih stradanja poslat u zatočenje zajedno sa svojom ženom i decom; u zatočenju i preminuo, u devetom veku.
 
SPOMEN SVETIH PREPODOBNOMUČENIKA
MONAHA IVERITA
 
Izobličili latinstvujućeg cara Mihaila Paleologa (1258-1282 g.) i patrijarha Jovana Veka, koji je bio pristalica unije sa Rimom; zbog toga bačeni u more, i tako postradali.
 
SPOMEN PREPODOBNE
GLIKERIJE DEVICE
 
Kći Novgorodskog starešine Pantelejmona; prestavila se 1522 godine. Na 50 godina od njene smrti mošti njene obretene netljene, i položene u crkvi Flora i Lavra u Novgorodu; proslavila se mnogim čudesima.
 


 
NAPOMENE:

  1. Antonin Pij vladao rimskom carevinom od 138 do 161 godine.
  2. Lampadoforijom (λαμπαδηφορια) ili lampadodromijom (λαμπαδηδρομια) nazivalo se ustvari trčanje sa buktinjama. U tim trkama uzimala je učešće, uglavnom, omladina. Pri tome, nagrade su dodeljivane onima koji bi izvesno rastojanje pretrčali sa zapaljenom buktinjom. Lampadoforije su priređivane o raznim religioznim praznicima i svečanostima, obično u čast bogova svetlosti i ognja (Prometeja, Pana), a i u čast vrhovnog boga Zevsa.
  3. Vil ili Vaal – vrhovno božanstvo kod Vavilonaca, bog sunca i svetlosti uopšte. U Vavilonu je u čast ovog božanstva bio podignut veliki hram u obliku visoke četvorougaone kule. U prizemlju ovoga hrama nalazila se postelja i zlatan sto; tu su žreci svakodnevno postavljali hranu, određenu za Vila. Vavilonci su smatrali Vila za boga živog koji jede i pije. No tu njihovu obmanu obelodanio je prorok Danilo (vidi Knjigu proroka Danila).
  4. Zmija, koja je bila u velikom poštovanju kod Vavilonaca i čiji je zlatni kip stajao u Vilovom hramu, bila je razvejana u prah prorokom Danilom (Knjiga proroka Danila).
  5. Vidi Knj. proroka Danila, gl. 3.
  6. Poznato je da je u starini bilo oko dvadeset gradova koji su se nazivali Iraklija; u danom slučaju podrazumeva se Iraklija, koja se nalazi u Trakiji i leži u blizini Mramornog Mora.
  7. Očevidac tečenja mira iz groba svete mučenice Glikerije bio je, pored ostalih, i car Mavrikije (carovao od 582 do 602 god.). Pri njemu se desilo na grobu svete mučenice sledeće čudo: episkop iraklijski odluči da bakarni sud u koji se sticalo sveto miro zameni srebrnim, koji on beše kupio u Carigradu. No kada ovaj srebrni sud bi postavljen kraj svetiteljkinog groba, miro prestade. Posle napornih molitava, i pošto srebrni sud bi zamenjen starim bakarnim sudom, miro opet poteče. Ispostavilo se da je srebrni sud ranije pripadao čoveku koji se bavio vradžbinama i upotrebljavao taj sud u nečiste svrhe.
  8. Sv. mučenik Aleksandar spominje se još i 25 februara, gde se nalazi kratko kazivanje o njegovom stradanju.
  9. Car Maksimijan vladao od 235 do 305 godine.
  10. Car Mavrikije vladao od 589 do 602 godine.
  11. Sinada ili Sinad – grad na severu Frigije, sada ruševine blizu Eskipara – Hassaf.
  12. Car Teofilo – surovi gonitelj ikonopoštovalaca, vladao od 829 do 842 godine.

Jedan komentar

  1. Slava Bogu na ovom sajtu i hvala svima koji su se potrudili da stave žitija svetih ovde. Sad možemo bilo gde da ih čitamo:). Jako radosna vest. Bilo bi dobro da neko prevede i ns Engleski.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *