NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » ŽITIJA SVETIH ZA MAJ

ŽITIJA SVETIH ZA MAJ

 

ŽITIJA SVETIH
 
12. MAJ
 
ŽITIJE SVETOG OCA NAŠEG
EPIFANIJA, EPISKOPA KIPARSKOG
 
Postojbina svetog Epifanija, poreklom Jevrejina, bejaše Fenikija[1], pokrajina pored reke Elevtere koja izvire iz Livanskih Gora i uliva se u Feničansko More. U selu Visanduku, nedaleko od grada Nikeje, življahu roditelji svetog Epifanija, baveći se zemljoradnjom. Oni imađahu dvoje dece: Epifanija i kćer Kalitropiju. Kada Epifaniju beše deset godina, umre mu otac; mati udovica beše u velikoj nevolji kako da u svojoj sirotinji ishrani decu svoju. I ona ih prehranjivaše trudom ruku svojih. Tako prođe nekoliko godina. Magare koje udovica imađaše beše vrlo ludo i ljuto. Jednom reče mati Epifaniju: Čedo, uzmi magare, odvedi u grad na tržište i prodaj, da kupimo hrane. Epifanije odgovori materi: Ti znaš, mati, da je magare ludo, i kad ga kupci na tržištu budu videli kako luduje i besni, oni će me tući. Mati mu na to reče: Idi, čedo, a Bog otaca naših neka ukroti magare.
Dečko posluša majku, uze magare i odvede u grad na prodaju. Tamo na tržištu kao prvi kupac pojavi se neki Jevrejin. Raspoznavši u dečku prodavcu svoga sunarodnika, Jevrejin reče Epifaniju: Sinko, ja i ti verujemo u jednog pravednog Boga, i ne treba da učinimo nepravdu jedan drugome, da ne bismo razgnevili Boga našeg, i onda proklinjali jedan drugog. Zato hajde da odredimo magarcu pravičnu cenu. Epifanije mu na to odgovori: Ne želim da ovo magare prodam tebi, pošto je još neobučeno, besno i ludo; samo zbog gladi, i nemajući čime da kupimo hranu, moja mati odluči da ga prodamo. No pošto čujem od tebe da je greh učiniti bližnjemu nepravdu zbog dobiti, bojim se da me ne kazni Bog i ti ne prokuneš. – Zadivljen razumnošću i dobrotom dečakovom, Jevrejin mu dade tri dinara, sa rečima: Sinko, uzmi ovo, te kupi majci hleba, i vrati se kući svojoj sa magaretom; pa ako se magare ukroti, vi ga zadržite kod sebe; u protivnom, oterajte ga od kuće, da ne bi nekoga ubilo.
Epifanije krenu onda svojoj kući. No ispred njegovog sela srete ga neki hrišćanin Kleovije i izjavi želju da kupi magare. Ali mu čestiti dečko ne htedijaše prodati. I dok oni razgovarahu o tome, magare se razbesne, stade rikati i ritati se, i zbacivši sa sebe Epifanija ono odjuri. Pavši sa magareta, Epifanije se razbi, i ležaše plačući i nemajući snage da ustane, pošto beše ugruvao bedro koje ga mnogo boljaše. Kleovije mu priđe, opipa mu bedro i, prekrstivši ga tri puta, ozdravi ga, i Epifanije tog trenutka ustade sa zemlje. A prema razbesnelom magaretu Kleovije povika, govoreći: U ime raspetog Gospoda našeg Isusa Hrista naređujem ti da staneš i, pošto si htelo ubiti gospodara svog, da se ne makneš sa tog mesta. Čim on to reče, magare pade na zemlju i crče.
Zapanjen ovim, dečak upita Kleovija: Oče, ko je taj raspeti Hristos, čijim se imenom čine takva čudesa? Kleovije mu odgovori: Isus Hristos je Sin Božji koga Jevreji raspeše. – Epifanije se poboja da mu kaže da je Jevrejin, i krenu svojoj kući sa mišlju o Hristu raspetom i sa željom da poveruje u Njega. Došavši kod svoje majke, on joj ispriča sve što se dogodi. Mati njegova, nemajući čime da hrani decu, prodade svoju njivu, a Epifaniju naredi da ide u grad i izuči neki zanat, da bi kasnije mogao hraniti i sebe i nju sa sestrom Kalitropijom. No pred sam Epifanijev odlazak u grad, dođe iz grada u selo Visanduk neki bogat zakonoučitelj jevrejski, Trifon, koji je u tom selu imao neko imanje, i koji se još izranije dobro poznavao sa roditeljima Epifanijevim. Doznavši da je mati Epifanijeva obudovela i da u velikoj bedi mukuje, on joj reče: Daj mi tvoga sina da ga usinim, te da otsada bude moj sin, a tebe i tvoju kćer izdržavaće moja kuća.
Udovica sa velikom radošću dade Trifonu sina Epifanija. I Epifanije življaše u Trifonovoj kući kao sin, i učahu ga jevrejskim knjigama. Zbog njegove bistrine, pameti i dobrote Trifon ga ljubljaše veoma. I željaše da mu da za ženu svoju kćer jedinicu, ali ona, – tako bi volja Božja, – ubrzo umre. No ne prođe mnogo, umre i sam Trifon i žena njegova, a umre i Epifanijeva majka. Epifanije ostade sam, kao jedini naslednik celokupnog imanja Trifonovog. On onda dovede kod sebe svoju sestru Kalitropiju, i vaspitavaše je upućujući je na vrlinski život po nauci koju mu beše predao pootac i učitelj Trifon.
Jednom Epifanije krenu u svoje rodno mesto Visanduk da obiđe imanje koje mu beše ostalo posle Trifona. Po promislu Božjem, na putu ga srete neki čestan monah Lukijan, koji je pisao knjige i prodavao, i na taj način trudom svojim hranio sebe i sirotinju. Baš pri susretu Epifanijevom sa monahom Lukijanom jedan prosjak, pavši pred noge Lukijanu, vapijaše: Smiluj se na mene, čoveče Božji! već je tri dana kako nisam jeo hleba, i nemam čime da se okrepim. – A blaženi Lukijan, nemajući šta da mu da, skinu odeću sa sebe i dade prosjaku, govoreći: Idi u grad, prodaj ovu odeću i kupi sebi hleb.
Posmatrajući to, Epifanije se divljaše milosrđu Lukijanovom i, došavši kao u neko ushićenje, on ugleda belu i presvetlu odeću gde silazi s neba na Lukijana i pokriva ga. Užasnut od toga, Epifanije skoči sa svoga konja, pade ničice pred Lukijanom, klanjajući mu se, i govoreći: Molim te, čoveče, kaži mi, ko si ti? Blaženi Lukijan mu odgovori: Kaži mi najpre ti koje si vere, pa ću ti onda ja ispričati o sebi. Epifanije mu kaza: Ja sam Jevrejin.
Tada monah Lukijan, koji beše i prozorljiv starac, primetivši da blagodat Božja siđe na Epifanija, reče Epifaniju: Kako ti, Jevrejin, pitaš mene hrišćanina, ko sam? Jer su hrišćani mrski Jevrejima, i Jevreji hrišćanima. Eto, ti si doznao da sam ja hrišćanin, i ne treba više da razgovaraš sa mnom. Epifanije upita: A šta, oče, smeta meni da postanem hrišćanin? Lukijan odgovori: Jedino ti smeta to što ne želiš, pošto svakom dobrom delu prethodi slobodno htenje. Kada bi ti istinski zaželeo, ti bi postao hrišćanin.
Ove Lukijanove reči tronuše Epifanija, i on napusti nameru da obiđe svoje imanje u rodnom mestu, već navali mnogim molbama na starog monaha da pođu njegovoj kući. Odvevši ga svojoj kući, Epifanije pokaza starcu svu svoju imovinu, pa mu reče: Eto moje imovine, oče; i ja želim da postanem hrišćanin, i da se zamonašim. No imam mladu sestru, šta mi savetuješ za nju? Blaženi Lukijan mu odgovori: Čedo, ti možeš stvarno biti hrišćanin, imajući i zemaljska bogatstva i sestru, jer to ne smeta svetoj veri hrišćanskoj. Ali monaštvo ne možeš primiti. Pre svega zajedno sa sestrom primi sveto krštenje; zatim udaj sestru sa dovoljno miraza za hrišćanina. Posle toga razdaj siromasima sve svoje imanje, i onda ćeš moći da budeš dobar monah. – Epifanije na to reče: Sve ću to, oče, po zapovesti tvojoj sprovesti u delo, samo ne odlaži da nas prevedeš u hrišćansku veru. Lukijan odgovori: O tome treba obavestiti episkopa, jer je bez njega nemoguće izvršiti tajnu krštenja. Ja ću dakle otići kod episkopa, a ti ostani u nepokolebljivoj nameri i usrđu ka Hristu Bogu našem. Ja ću se brzo vratiti k tebi.
Lukijan ode kod mesnog episkopa, a Epifanije uđe u sobu kod svoje sestre, i reče joj: Hoću da postanem hrišćanin i da primim monaški čin. Sestra mu odgovori: Što ti hoćeš, hoću i ja; što ti budeš učinio, učiniću i ja.
Kada Lukijan obavesti episkopa podrobno o Epifaniju, episkop se silno obradova, i reče Lukijanu: Idi i pouči junošu i sestru njegovu svetoj veri, i uputi ih na zakon Hristov. A kad dođe nedelja, ti ih dovedi u crkvu k milosrdnom čovekoljupcu Bogu, da ih svetim krštenjem prisajedinimo Njemu.
Kada se blaženi Lukijan vrati Epifanijevoj kući, Epifanije i sestra njegova padoše ničice pred starcem, plačući i govoreći: Molimo te, oče, učini nas što pre hrišćanima. – Lukijan ih podiže sa zemlje, i stade ih učiti mnogo hrišćanskoj veri i upućivati u hrišćansku pobožnost. I tako provede s njima do nedelje: neprestano ih i danju i noću poučavajući i moleći se s njima Bogu. A kad dođe nedelja, Lukijan ih odvede kod episkopa, i oni padoše pred njim ničice kao pred samim Hristom, proseći sveto prosvećenje. Episkop ih podiže i, porazgovorivši s njima ljubazno, on ih oglasi. Zatim episkop pođe u crkvu; za njim iđaše Lukijan, a za Lukijanom Epifanije i Kalitropija. Kada Epifanije stupi na prvu stepenicu pri ulazu u crkvu, spade mu sandala sa leve noge. A kada levom bosom nogom stupi na prag, spade mu sandala i sa desne noge. Ali Epifanije ne obrati pažnju na to i ne povrati se za sandale, nego bos uđe u crkvu, – sa tako velikim usrđem išao je on k Bogu. A kada stajahu u crkvi Epifanije i sestra njegova i slušahu reč Božju, episkop pogleda na Epifanija i vide venac na glavi njegovoj i lice njegovo proslavljenim. Zatim ih episkop i Lukijan uvedoše oboje u kupelj i krstiše ih u ime Oca i Sina i Svetoga Duha. Pri krštenju Lukijan bi kum Epifaniju, a sveta devica Veronika bi kuma Kalitropiji. Na božanstvenoj liturgiji novokršteni se pričestiše svetim Tajnama Hristovim. Zatim ih episkop pozva na ručak kod sebe; i ostadoše u episkopiji osam dana.
Posle toga Epifanije odvede svojoj kući blaženog Lukijana i svetu devicu Veroniku; i dade Veroniki hiljadu zlatnika, a predade joj i svoju sestru Kalitropiju, pošto Veronika beše starešina Hristovih devica monahinja, i isprati ih obadve. Rasprodavši onda sve svoje imanje, Epifanije razdade novac nevoljnima, a sebi ostavi samo 400 zlatnika za kupovinu božanstvenih knjiga. I Epifanije otputova iz grada sa Lukijanom u manastir koji blaženi Lukijan beše sagradio. U tom manastiru se podvizavahu deset monaha koji se usrdno bavljahu pisanjem knjiga, i time se izdržavahu.
U tom manastiru Epifanije primi monaštvo. Tada mu beše dvadeset i šest godina. Epifanije bi predat pod rukovodstvo prvome posle Lukijana monahu Ilarionu, iako mladome po godinama, no savršenome u vrlinama i ukrašenome velikim darovima čudotvorstva. Posmatrajući njega, Epifanije se stade ugledati na njegove isposničke trudove. Prepodobni Lukijan stavi u dužnost Ilarionu da nauči Epifanija čitati i pisati grčke knjige. No trudoljubivi Epifanije učaše se ne samo knjigama, nego se od Ilariona učaše i podvižničkom i bogougodnom životu u monaštvu. I blagodaću Hristovom on napredovaše iz sile u silu. A kada se prepodobni Lukijan prestavi od ovog života, blaženi Ilarion dobi igumanstvo. I beše milina videti taj manastir: u njemu kao da ne življahu ljudi nego anđeli koji svagda služe Bogu. Na trpezi blaženog Ilariona beše suv hleb, so i voda, i to pod meru. On je jeo svaki drugi dan, a ponekad svaki treći ili svaki četvrti dan, a nekad i po čitavu sedmicu nije jeo ništa. Videći sve to, Epifanije podražavaše takvo isposništvo i vežbaše se u njemu, i potom se celog života svog držaše tog ustava pošćenja, kome se nauči od blaženog Ilariona.
Gospod stade ugodnika svog Epifanija nagrađivati darom čudotvorstva zbog čistote srca njegovog. Početak tog čudotvorstva bi na ovaj način. Mesto na kome se nalazio manastir bilo je bezvodno; bratija su morali ići po vodu pet poprišta[2] daleko, i to noću, pošto je danju bilo nemoguće zbog strašne sunčane žege. Dogodi se jednom da strani putnici, prolazeći pored manastira, svratiše u manastir po vodu, jer ih je morila strašna žeđ na silnoj sunčanoj žegi. Oni zamoliše monahe za vodu, da utole svoju žeđ, ali ih oni ne mogahu uslužiti, pošto u manastiru ne beše ni kapi vode. A putnici prosto umirahu od prevelike žeđi i nesnosne vrućine. Istina, putnici su imali jedan sud vina, ali se vinom ne gasi već još više raspaljuje žeđ. Epifanije se sažali na putnike, dodirnu rukom taj sud i reče bratiji: Verujte, bratijo, Onaj koji je nekada vodu u vino pretvorio, može i sada vino u vodu pretvoriti.
I tog trenutka se na ovu Epifanijevu reč vino pretvori u vodu. Obradovani putnici se ne samo do mile volje napiše, nego i stoku svoju napojiše. Posle toga ostala voda ponovo postade vino. Ovome čudu svi se udiviše, i od toga vremena stadoše veoma mnogo uvažavati Epifanija zbog svetosti života. A on, ne podnoseći takvo uvažavanje od strane bratije, tajno napusti manastir, i krijaše se u pustinji Spanidrion, hraneći se pustinjskim zeljem.
Posle izvesnog vremena četrdeset Saracena[3], koji su harali po pustinji, pronađoše svetog Epifanija, pa videvši ga u monaškom odelu, stadoše ga ismevati. Jedan od njih, slep na jedno oko, čovek zverske naravi i nečovečan, poteže svoj mač da udari crnorizca. No kad zamahnu mačem, tog trenutka mu se otvori slepo oko i on progleda. U čudu – on baci mač na zemlju, i pokaza svojim drugovima svoje isceljeno oko. Tada oni, očevici takvog čuda, silom povedoše sa sobom svetog Epifanija, govoreći mu: Ti si bog naš, hajde s nama da nas štitiš od opasnosti koje nas snalaze. – I sveti monah, tri meseca hodeći s njima, obuzdavaše ih od svih zlih dela i ne dopuštaše im da na njegove oči čine što ne valja. Za sve to vreme on ih učaše poznanju istinitog Boga i zasađivaše strah Božji u dušama njihovim. I govoraše im: Ako ne ostavite zla dela svoja, nećete blagovati na zemlji i izginućete od pravednog gneva Božjeg.
Saraceni, ne mogući više da podnose obuzdavanje i savete krotkoga monaha, moljahu ga da se vrati na svoje pređašnje mesto. I oni ga sami odvedoše tamo, odakle ga behu silom poveli. I načiniše mu svojim rukama kućicu. Onda se oprostiše sa njim i otidoše. Samo jedan od njih poznade put istine i, poverovavši u Hrista, ostade pored svetog Epifanija kao njegov učenik. Godinu ipo dana sveti Epifanije učaše pokajanog razbojnika Božanstvenim Knjigama i upućivaše u podvižnički život. Onda ga odvede u manastir kod blaženog Ilariona, koji beše prezviter, da krsti učenika njegovog. Veliki iguman ga krsti i dade mu ime Jovan. I Jovan se do smrti svoje ne odvajaše od učitelja svog, prepodobnog Epifanija, i opisa njegov život sve dok bejaše među živima, jer se Jovan prestavi pre Epifanija.
Kada se sveti Epifanije sa novokrštenim učenikom svojim vraćaše iz manastira u svoju pustinjsku keliju, srete ih neki besomučni mladić, koga nečisti duh nagog gonjaše po pustinji i satiraše. Sažalivši se na ovoga mladića, sveti Epifanije se pomoli Bogu i istera demona iz njega. A demon, izlazeći iz mladića, povika govoreći: O Epifanije, ti me izgoniš iz moga mesta u kome življah dvadeset i dve godine, a ja ću tebe odvući u Persiju, gde ćeš ti i protiv svoje volje predstati caru. – Tako vičući, nečisti duh pobeže, a mladić ozdravi, i pripadajući k nogama prepodobnog blagodaraše mu. A svetitelj, poučivši isceljenoga da blagodarnost uznosi Bogu, otpusti ga njegovoj kući.
Međutim, izagnani demon ode u Persiju i uđe u carevu kćer. I silno je mučeći, on vikaše govoreći: Ako ovamo ne dođe Epifanije, ja neću izaći iz ove devojke. Epifanije, po rođenju Feničanine, dođi ovamo da ja izađem iz careve kćeri! – Car, čuvši za Feničansku zemlju, posla tamo svoje sluge da potraže Epifanija i dovedu ga k njemu. Došavši u Fenikiju, sluge raspitivahu za Epifanija po svima gradovima i selima Fenikije, ali nigde ništa ne mogoše čuti o njemu, pa čak i mnoge muke videše. Jer Feničani, smatrajući ih za uhode, htedoše da ih pobiju, te oni jedva utekoše i dođoše svome caru bez dobrih vesti. Po povratku slugu đavo, koji beše u devojci, vikaše gromkim glasom: Epifanije živi u pustinji, zvanoj Spanidrion, dovedite ga ovamo.
Tada car pozva tridesetoricu svojih odanih ljudi i reče im: Skinite sa sebe feničansko odelo i obucite se u grčko, pa idite u Fenikiju i tražite pustinju, zvanu Spanidrion. Tamo ćete naći nekog čoveka Epifanija; uzmite ga i dovedite k meni. – Tridesetorica postupiše po carevom naređenju: promeniše odelo i otputovaše u Fenikiju. Tamo u pustinji Spanidrion dugo iskahu Epifanija, i naposletku jedva nađoše čoveka od koga doznadoše gde se nalazi kelija Epifanijeva. Oni stigoše do kelije noću, kada prepodobni sa svojim učenikom uznošaše Bogu svoje uobičajene noćne molitve. Došavši, oni stadoše lupati na vrata da im Epifanije otvori. Ali Hristov podvižnik ne obraćaše pažnju na to, niti se uplaši, već ostade na molitvi sve dok ne završi svoje molitveno pravilo. Razgnevljeni, Persijanci se dogovoriše da razbiju vrata. I kada jedan od njih podiže ruku sa oružjem da njime udari u vrata, ruka mu se tog trenutka sva sasuši i ukoči. Ostali se uplašiše, i udaljiše se malo od kelije, očekujući da svane.
A blaženi Epifanije, završivši svoje noćne i jutarnje molitve, otvori vrata od kelije i iziđe, i već je svitalo. Postradali pak Persijanac, ugledavši prepodobnog, pade pred njim ničice na zemlju, govoreći: Smiluj se na mene, slugo besmrtnog Boga. – A prepodobni ga upita: Šta išteš od grešnoga čoveka? Persijanac mu odgovori: Zdrav dođoh na ovo mesto, i evo sasuši mi se ruka. Prepodobni mu na to reče: Pošto si došao zdrav, onda i budi zdrav. – Rekavši to, prepodobni se dotače sasušene ruke njegove, i ona odmah postade zdrava, kao i druga. Kada to videše ostali Persijanci koji podalje stajahu, priđoše i pokloniše se svetitelju, pa mu kazaše zbog čega su došli, i preklinjahu ga da otide k njihovom caru i isceli njegovu kćer. A prepodobni, razumevši da je zli duh koga on nzagna iz mladića ušao u kćer persijskog cara, naoruža se molitvama protiv njega, i uzdajući se u Boga, krenu sa svojim učenikom na kamilama persijskih izaslanika. Posle putovanja od trideset i pet dana oni stigoše u Persiju i zaustaviše se u gradu Urionu. Trojica od persijskih izaslanika otidoše caru i obavestiše ga o Epifanijevom dolasku. Car odmah naredi da ga uvedu kod njega. Prepodobni uđe kod njega kao kod običnog čoveka a ne kao kod cara. Car ustade sa prestola svog, pozdravi čoveka Božjeg i ukaza mu poštovanje. Svetitelj govori caru o istinitom Bogu, Spasitelju našem Hristu, o nepobedivoj sili njegovoj kojom se izgoni svaki demonski rod. Posle toga svetitelju privedoše besomučnu kćer carevu. Pomolivši se Bogu za nju, sveti Epifanije je triput oseni krsnim znakom. Čim on to učini, bes odmah iziđe iz devojke, i ona postade zdrava.
Kada to car vide, veoma se obradova, i pokloni se prepodobnome. A jedan persijski volhv[4], videvši čudo, povika k prepodobnome: O ljubljeni volhvše, ti si došao ovde da ispraviš naše učenje, – ostani s nama, i uči nas, i svi mi persijski volhvsi slušaćemo te. – Svetitelj ljutito pogleda na njega i s gnevom mu reče: O neprijatelju istine! neka umuknu lažljiva usta tvoja, koja nazivaju volhvom mene, slugu Gospoda mog Isusa Hrista! – I tog časa volhv oneme, i svi se prepadoše. No onemeli volhv pade pred noge svetitelju, poklonom ga moleći da se smiluje na njega i odreši mu jezik. Svetitelj mu dade mnoge pouke, pa mu povrati moć govora. A isceljeni vikaše: Sagreših prema tebi, slugo Božji, oprosti mi.
Međutim, blagodarni car naredi da se svetom čudotvorcu donese na poklon mnogo zlata i srebra i dragog kamenja. Ali svetitelj ne uze ništa od toga, i govoraše caru: Nama ne trebaju ova privremena bogatstva, jer se nadamo na bolja, večna bogatstva u budućem životu, koja nam je obećao Gospod naš Isus Hristos. A ti ovo svoje zadrži kod sebe, jer ti voliš ova bogatstva, i radi njih gubiš dušu svoju. Pošto si zlatoljubac, ti otimaš tuđe, i ne daješ nevoljnima. – Car ga pozva i na ručak kod sebe, ali svetitelj odbi, govoreći: Meni je dosta samo hleba od mekinja i malo soli za okrepljenje nemoćnog tela mog. A kada car, ne obzirući se na svetiteljevo odbijanje, naredi da ga sa učenikom njegovim odvedu u zasebnu carsku sobu za trpezu, raskošno postavljenu, strogi podvižnik ne okusi ništa osim hleba.
Svetitelj provede deset dana u carevom dvoru, svaki dan razgovarajući sa carem i poučavajući ga svetoj hrišćanskoj veri, ali bez ikakvog uspeha. Jer carevo srce beše okamenjeno i um oslepljen persijskim zloverjem. Pri poslednjem sastanku sa neverujućim carem, svetitelj izgovori caru pouku o pravednim sudovima, o milosrđu, o volhvsima kao demonskim slugama, i o tome kako ne treba da ratuje protiv hrišćanskih careva. Pritom reče: Ako kreneš u rat protiv njih, samom Hristu raspetome bićeš neprijatelj, i poginućeš na strašan način.
Pri odlasku iz carevog dvora, sam car ispraćaše svetitelja. A kad iziđoše iz dvora kroz dvorsku kapiju srete ih jedna pratnja. Sveti Epifanije naredi onima što nošahu mrtvaca da stanu, pa pogledavši na nebo reče: Sine Božji, Ti si četvorodnevnog Lazara podigao iz mrtvih, podigni i ovog mrtvaca u slavu presvetog imena tvog. – Pošto se tako pomoli Bogu, svetitelj se dotače mrtvaca, i mrtvac odmah ožive i ustade. I sve prisutne spopade užas i divljenje, i mišljahu da je prepodobni Epifanije neki bog. A sveti smireni monah, rekavši im da je on sluga Božji, pouči ih istinitom Bogu, u Trojici Svetoj slavljenom. No pošto ovi ne behu od Hristovih ovaca, svetitelj se ne zadrža među njima već požuri u svoju postojbinu. Car htede da mu da svoje vojnike da ga prate do njegove otadžbine, ali on ne pristade, izjavljujući: Ja imam Boga koji me čuva, i njegove vojnike – svete Anđele. Tada se car oprosti sa pustinjakom, i otpusti ga rekavši: Idi s mirom, Epifanije, slavo Grka, a sećaj se i nas koji smo u Persiji. – I otputova svetitelj, čuvan Bogom, i stigavši u svoju postojbinu i pustinju, nastani se opet u keliji koju mu behu podigli Saraceni, i provođaše svoj život u bezmolviju, u molitvenom tihovanju.
Mesto gde se nalazila kelija svetog Epifanija beše bezvodno. Satvorivši usrdnu molitvu Bogu, ugodnik Božji izvede izvor vode iz suve zemlje, kao nekada Mojsije iz kamena u pustinji (4 Mojs. 20, 11). Zatim sa učenikom svojim on načini malu gradinu, u kojoj sađahu zelje koje zalivahu vodom sa izvora. Tim zeljem se oni hranjahu. Ali u gradinu stadoše dolaziti divlje zveri i praviti štetu jedući zelje. No jednom prilikom izišavši iz kelije, svetitelj zateče zverove u gradini, i koreći ih, stade im kao ljudima govoriti: Nemojte praviti štetu meni, čoveku ubogom i grešnom, koji sam se nastanio ovde da oplakujem grehe svoje, jer i tako malo imam zelja koje mi Bog daje da se prehranjujem. – Tada se zverovi, kao neka razumna bića, zastideše od svetiteljevih reči, i otidoše, i više ne pravljahu štetu.
Saraceni koji svetom Epifaniju behu napravili keliju, čuvši da se on vratio iz Persije, dođoše k njemu za blagoslov, pa mu napraviše još tri kelije za mnoge učenike koji se već stadoše sabirati oko svetitelja. Jer se slava o svetom podvižniku širila po celoj Fenikiji. I ubrzo se u toj Spanidriskoj pustinji obrazova manastir, u kome beše pedesetoro bratije. Među njima beše sin rimskog eparha Aetija Kalist, koji bi zamonašen od svetog Epifanija sa sledećeg razloga: Kalist beše besomučan kao dečak; jednom vide u snu prepodobnog Epifanija koji mu govoraše: Hoćeš li, Kaliste, da isteram iz tebe duha nečistog? A dečak ga upita: Ko si ti, gospodine moj, te možeš da isteraš iz mene ljutog mučitelja? Ovaj mu odgovori: Ja sam Epifanije, koji živi u Fenikiji Palestinskoj, u pustinjskom manastiru zvanom Spanidrion. Ako ja isteram zlog duha iz tebe, onda hoćeš li doći k meni i živeti sa mnom u manastiru mom? Kalist odgovori: Gospodine, isteraj samo mučitelja iz mene, i odmah ću doći da živim kod tebe. Epifanije onda reče: Pazi, čedo, da ne narušiš svoje obećanje.
Probudivši se iz sna, Kalist se oseti potpuno zdrav i slobodan od đavoljeg mučiteljstva, i ispriča o tome svojim roditeljima. I od toga dana đavolja pakost mu ne učini nikakva zla. A kad prođe tri meseca, Kalist reče roditeljima: Pustite me u Fenikiju Palestinsku da pronađem gospodina Epifanija, da bih ostao kod njega, jer se bojim da se k meni ne vrati mučitelj đavo. – Roditelji odmah pustiše k prepodobnom Epifaniju svoga sina sa robovima i sa mnogo zlata i srebra. Čim Kalist dođe k prepodobnome, odmah primi na se inočki čin, robove posla natrag k roditeljima, a zlato i srebro dade na ustrojenje manastira.
U to vreme slavio se po celoj Palestini drugi podvižnik Hristov – prepodobni Ilarion Veliki[5] koji imađaše obitelj svoju u pustinji blizu Gaze. Jednoga dana blaženi Epifanije uze svog učenika Jovana i ode u posetu svetom Ilarionu. Ovaj i sva bratija primiše goste s velikom radošću i ljubavlju, i zadržaše ih nekoliko dana. Za to vreme, uzevši na sebe obličje Epifanijevo, đavo pođe u njegov manastir Spanidrion, kao vraćajući se od Ilariona Velikog. A jedan neoprezni i neradni brat, koji beše bez potrebe izašao iz manastira, videvši putnika u obličju Epifanijevom i misleći da je to Epifanije, pođe k njemu i pokloni mu se. I tog trenutka polude, ođavoli se, jer đavo uđe u njega i stade ga mučiti. A bratija, videvši besomučnog monaha, behu u nedoumici kako ga to snađe, i sažaljevahu ga mnogo. Prepodobni pak Epifanije, providevši to Duhom, reče Ilarionu Velikom: Oče, vuk uđe u moje stado i uznemiri moje ovce; idem dakle da ga oteram. – Rekavši to on ustade, pozdravi se sa velikim starcem i bratijom, i hitno otputova u svoj manastir. I kad stupi u manastir, čim ga đavo ugleda, pobeže iz onoga brata. Tada isceljeni brat ispriča kako ga snađe besomučnost. A svetitelj pouči bratiju da se oprezno čuvaju od đavolovih zamki.
Nedaleko od Epifanijevog manastira življaše opaki lav u pustinji pored puta i tamanjaše mnoge prolaznike. Stoga su putnici, bojeći se lava, prolazili tuda u velikim grupama. Jednom prilikom takva jedna grupa svrati u manastir kod prepodobnog Epifanija i požali mu se na krvožednog zvera koji tolike putnike pogubi. Pošto ih sasluša, prepodobni im reče: Hajdemo, deco, u ime Gospodnje, da vidimo tog lava. – I pođoše svi. A kad se približiše lavovom legalu, strah ih spopade sve, i htedoše da beže natrag. No svetitelj im reče: Pokažite mi lavovo legalo. I oni mu pokazaše, stojeći daleko. Tada svetitelj pođe ka zveru vičući: Gde je lavovo obitalište? Čuvši glas čovečji, lav odmah iskoči iz svoga legala, ali kad ugleda lice svetiteljevo, on pade mrtav na zemlju. Putnici pak koji stajahu daleko, kad ugledaše lava gde iskoči iz šipražja, od straha udariše u bekstvo, i očekivahu da lav rastrgne prepodobnoga. A ugodnik Božji gromkim glasom vikaše prema njima: Ne bojte se, deco! hodite i pogledajte leš lavov. – Posle dugog kolebanja oni se jedva odvažiše da se vrate k svetitelju. I kad ugledaše gde kraj njegovih nogu leži mrtav zver, oni se veoma začudiše, i proslaviše Boga.
Ujedno sa darom čudotvorstva i mnogim drugim darovima Gospod nagradi svog vernog slugu i velikim darom izvrsnog poznavanja i pravilnog tumačenja Svetoga Pisma. Čitajući Sveto Pismo bratiji, on ga je tumačio jasno i za sve shvatljivo. Čuvši za veliku pamet i načitanost prepodobnog Epifanija jedan grčki filosof iz Edese[6] dođe k svetitelju u manastir. I prepiraše se filosof s njim na osnovu knjiga jelinskih mudraca, i hvaljaše grčko mnogoboštvo, a Epifanije dokazivaše na osnovu Svetoga Pisma istinitost hrišćanske vere u Jednoga Boga, slavljenog u Svetoj Trojici. Celu godinu provede grčki filosof u manastiru hrišćanskog mudraca, pažljivo posmatrajući ravnoangelni monaški život prepodobnoga i njegovih učenika i često raspravljajući s njim razna pitanja. Gledajući usto i čudesa koja Epifanije činjaše, filosof malo dolažaše k poznanju Hristove istine. No naročito ga je porazilo i konačno u hrišćanstvo obratilo sledeće čudo. Šezdesetoro ljudi dovedoše u manastir jednog ludaka, besomučnika, okovanog u verige, koji beše veoma opak. Prepodobni Epifanije reče filosofu: Čuj filosofe koji se prepireš sa grešnim Epifanijem: ili ti isteraj iz ovog čoveka opakog đavola prizvavši svoje bogove, pa ću i ja poverovati u njih; ili ću ja prizvati moga Boga, raspetog Isusa Hrista, i isterati đavola, i ti ćeš onda pristati uz našu hrišćansku veru.
Filosof je ćutao, nemajući šta da odgovori. Tada blaženi Epifanije, prizivajući ime Gospoda našeg Isusa Hrista, zapreti đavolu i istera ga iz stvorenja Božjeg, i učini čoveka tog zdravim i pametnim. Videvši to, filosof pripade k nogama prepodobnoga, i prošaše sveto krštenje, ispovedajući da je raspeti Hristos jedini istiniti Bog. Prepodobni onda posla novoobraćenog filosofa k blaženom Ilarionu. Ovaj ga krsti i dade mu ime Epifanije. Novokršteni filosof zatim postade monah, pa prezviter, pa i nastojatelj monaškog bratstva.
Prepodobnom Epifaniju su svakodnevno dolazili u manastir mnogobrojna bratija i mirjani. To je remetilo njegovu svetu usamljenost. Da bi to izbegao, on namisli da napusti manastir i otputuje u Egipatske krajeve. No znajući da ga bratija neće pustiti od sebe, on ih sazva, i reče im: Hoću da idem u posetu velikom starcu Ilarionu. – Osetivši njegovu nameru, bratija padoše ničice na zemlju pred njim, moleći ga sa velikim plačem da ih ne ostavlja. Starac im obeća da neće otići od njih, i ostade u svojoj keliji. Ali posle desetak dana on sa prvim učenikom Jovanom noću izađe tajno iz manastira i otputova u Jerusalim.[7] Tamo se pokloni Životvornom drvetu Krsta Gospodnjeg. On obiđe i sve ostale svetinje jerusalimske, klanjajući im se, i moleći se. Zatim ode u Jopu[8], i u tamošnjem morskom pristaništu ukrca se u lađu koja je plovila za Aleksandriju[9]. Kada stiže u Aleksandriju, pri ulazu u grad srete ga neki jevrejski zakonoučitelj Akvila, i zaustavi ga, želeći da razgovara sa njim o veri na osnovu Svetog Pisma. Razgovor se vodio dva dana. Najzad, pobeđen Epifanijem, Akvila izjavi da želi da se krsti. Sveti Epifanije ga onda odvede kod svjatjejšeg arhiepiskopa Atanasija[10]. Arhiepiskop ih obojicu primi s radošću. Jevrejina kao obraćenoga Hristu, a Epifanija kao nastavnika koji ga je obratio od rđavoga puta na put istine.
Posle kratkog vremena prepodobni Epifanije krenu sa svojim učenikom iz Aleksandrije u Tivaidu[11]. Njih srete bivši učenik Antonija Velikog[12] Pafnutije. I reče Epifanije Pafnutiju: Blagoslovi nas, oče! Pafnutije odgovori: Gospod neka vas blagoslovi! – Posle molitve oni sedoše i stadoše razgovarati: Epifanije je raspitivao o celokupnom životu Antonijevom, a Pafnutije je pričao. Zatim Epifanije reče Pafnutiju: Hoću, oče, da živim u Nitrijskoj pustinji[13]. Pafnutije mu odgovori: Idi u zdravlju, i naslađuj se razgovorima svetih otaca što žive u Nitriji, i nakupi u njih duhovnu hranu, kojom ćeš hraniti duhovne ovce na ostrvu Kipru[14].
Ovim rečima Pafnutije proročki pretskaza da će Epifanije biti episkop na ostrvu Kipru. I pošto ponovo satvoriše molitvu, oni se oprostiše, i svaki otide svojim putem. A kad se Epifanije približi gradu Leontopolju, ču da se blizu grada nalazi manastir, u kome živi neki crnorizac Jeraks, čovek po izgledu blagočestiv, ali ustvari jeretik, jer je nepravoslavno učio o našem telu. Učio je dakle da naše telo neće vaskrsnuti, nego će mesto njega Bog dati drugo telo u budućem životu, a ovo će se raspasti i pretvoriti u zemlju kao što je pisano: Zemlja si, i u zemlju ćeš se vratiti (1 Mojs. 3, 19). Još je govorio, da će deca biti nesavršena u onom veku. Epifanije se uputi u taj manastir, želeći da vidi Jeraksa. A kad stiže u manastir, on tamo zateče mnogo naroda gde sluša Jeraksovu nauku, jer ga svi smatrahu za dobrodeteljnog, pošto je vodio strog isposnički život, jer otkako se odreče sveta, on niti ulja okusi niti vina pi. Ugledavši dva strana inoka, Jeraks ih upita: Odakle ste? Oni mu odgovoriše: Iz Palestine. Raspitujući se zatim za njihova imena, Jeraks se sneveseli kada saznade da je to Epifanije, jer mu Epifanije ne beše drag, pošto Epifanije beše čuven u Egiptu zbog svoje svetosti i mudrosti. Ne obraćajući više nikakvu pažnju na Epifanija, Jeraks produži da uči narod. A kad u propovedi svojoj dođe do vaskrsenja mrtvih i stade učiti da tela ljudska neće vaskrsnuti, sveti Epifanije, ne podnoseći njegovu zabludu, povika k njemu: Neka umuknu tvoja usta, da se naučiš ne huliti na našu nadu! – I tog trenutka Jeraks oneme, i ne mogaše se maknuti sa svoga mesta. Videvši takvo čudo, svi se prisutni udiviše i prepadoše. A prepodobni Epifanije stade im govoriti o vaskrsenju mrtvih i dokazivati im da će vaskrsnuti u istom, samo izmenjenom, telu, u kome žive na ovom svetu. Posle nekoliko časova svoje propovedi svetitelj reče Jeraksu: Nauči se istinitoj veri, i uči druge njoj.
I odmah progovori nemi Jeraks, priznade javno svoju zabludu i obeća da će se pokajati. Prepodobni ga onda dovoljno pouči istinitoj veri, pa zatim otputova u Gornju Tivaidu. I tamo se nastani u jednom pustom mestu, zvanom Vuvulije. I provede tu sedam godina. Ali mu i tu ne davahu mira posetioci. Među njima bejaše i neki tamošnji mnogobožački filosof Evdemon, koji beše došao da se sa svetiteljem prepire o veri; filosofa je pratio njegov sin, ćorav na jedno oko. Posle duge prepirke sveti Epifanije pogleda na Evdemonovog sina, pa upita Evdemona: Zašto se ne postaraš da svog sina spaseš od telesnog nedostatka? Filosof mu kroz smeh odgovori: Kada bi u celom svetu samo Evdemonov sin bio jednook, onda bi zaista trebalo da se paštim oko njega. Ali pošto je na zemlji mnogo jednookih ljudi, onda neka i on ostane takav. Epifanije ga na to upita: Kada bi stvarno samo tvoj sin u celome svetu bio slep na jedno oko, a svi ostali ljudi na zemlji gledali sa dva oka, šta bi ti u tom slučaju preduzeo da ga isceliš? Filosof odgovori: Ništa drugo sem što bih govorio sebi, da u svetu nema nesrećnijeg čoveka od mog sina. Sveti Epifanije mu na to reče: Evdemone, nemoj smatrati za šalu ovo što ti govorim, jer je Bog među nama; nego dopusti mi da iscelim sina tvog, i videćeš slavu Božju. – Zatim uzevši dečka, on tri puta oseni krsnim znakom njegovo slepo oko, i ono se tog časa otvori, i dečko progleda jasno. Kada filosof Evdemon vide ovo čudo, poverova u Hrista zajedno sa svojim sinom. I pošto ga sveti Epifanije dovoljno pouči svetoj veri, Evdemon ode u grad k mesnome episkopu i primi sveto krštenje sa celim domom svojim.
Slava svetog Epifanija koja je brujala po celom Egiptu, stvori kod egipatskih episkopa želju da ga silom posvete za episkopa nekoga grada. No prozrevši to Duhom, smireni Epifanije reče svome učeniku: Hajde, čedo, da se vratimo u našu otadžbinu. – I krenuše u Fenikiju. Usput oni svratiše u manastir velikog Ilariona, ali ne zatekoše prepodobnog starca, jer mnogobrojni posetioci mu narušavahu mir, te se on ukloni odatle i otplovi na Kipar, gde se nastani u jednom pustom mestu u okolini grada Pafa. Bratija Ilarionovog manastira plakahu što ih sveti starac ostavi. No kada ugledaše da im je sveti Epifanije došao, oni se utešiše u tuzi. I provede kod njih blaženi Epifanije četrdeset dana, tešeći ih. Zatim otputova u svoj manastir Spanidrion, gde se svi obradovaše njegovom povratku.
Te godine beše glad u Fenikiji zbog suše. Saznavši za povratak velikog čudotvorca, mnoštvo naroda se sabra i dođe k njemu u manastir, usrdno ga moleći da izmoli od Boga kišu sasušenoj zemlji, da bi zemlja mogla roditi. Prepodobni im reče: Što me uznemiravate? Ja sam čovek grešan. – Ali oni ga dugo moljahu i preklinjahu. Naposletku, svetitelj se zatvori u svojoj keliji, stade na molitvu, i odjednom se zamrači nebo, koje dotle beše potpuno vedro, i nastade sevanje munja i grmljavina, i proli se silna kiša na zemlju, i napoji svu Feničansku zemlju. Tri dana kiša je neprestano lila tako, da narod stade sada moliti svetog Epifanija da zaustavi kišu. Svetitelj je zaustavi molitvom. I ta godina bi veoma rodna.
No prepodobnog stade opet tamo briga moriti, pošto ga posetioci svakodnevno uznemiravahu. I pomišljaše da se opet ukloni odatle. U to vreme, u napred spomenutom gradu Likiji, gde sveti Epifanije bi kršten, prestavi se episkop. I sabraše se iz okolnih gradova episkopi radi izbora novog episkopa u gradu Likiji. Pritom oni se setiše svetog Epifanija. Među prisutnima na saboru bejaše neki, mlad po godinama no savršen po celomudriju, monah Poluvije, koji poznavaše prepodobnog Epifanija. Njemu episkopi narediše da što pre odjuri na konju u manastir Spanidrion i tačno se obavesti, da li se Epifanije zaista vratio iz Egipta i je li u svom manastiru. Još oci sabora zapovediše Poluviju: Nikome ne otkrivaj ovu poruku, ni samom Epifaniju.
Došavši u manastir, Poluvije vide svetog Epifanija i pozdravi ga. Svetitelj ga upita: Radi čega si, čedo Poluvije, došao ovamo? Poluvije odgovori: Došao sam da posetim vašu svetost. Na to mu prozorljivac odvrati: Došao si, čedo, poslat od svetih episkopa, da tajno izvidiš moju ništavost, jesam li ovde. Ne skrivaj od mene ono što ti je naređeno, jer je greh govoriti laž; reci istinu, jer je Bog među nama; budi i stoga koristan služitelj istine, a grešni Epifanije prelazi iz mesta u mesto, uzdišući i dršćući zbog mnoštva grehova svojih. Nego slušaj, čedo Poluvije: ostani ovde, a konja otpravi episkopima. Neka oni traže čoveka dostojna za to episkopstvo, a mene neće privoleti na to.
Poslušavši svetog prozorljivca, Poluvije otpravi konja i slugu, a sam ostade pored prepodobnog Epifanija. A kad nastade noć, Epifanije uze svog stalnog učenika Jovana i Poluvija, pa izađe tajom iz manastira. Najpre ode u Jerusalim i pokloni se Životvornom drvetu Krsta Gospodnjeg i ostalim svetinjama u Jerusalimu i okolini. Posle trodnevnog boravka u Jerusalimu sveti Epifanije reče svojim učenicima: Čuo sam, deco, da veliki otac naš Ilarion obitava sada na Kipru, nedaleko od grada Pafa; stoga hajdemo k njemu i dobićemo blagoslov od njega.
Rekavši to, on sa učenicima svojim krenu u Kesariju Filipovu[15], koja se nalazi u Palestini. Došavši tamo, on se ukrca na lađu koja je plovila za ostrvo Kipar. Kada lađa pristade uz Kiparsku obalu, on sa učenicima ode u Pafsku pustinju, gde obrete velikog podvižnika Ilariona. Pri susretu posle tako dugog vremena oba se podvižnika veoma obradovaše. Videći tugu Ilarionovu zbog mnogobrojnih posetilaca koji mu narušavahu mir i njegovu nameru da se preseli na drugo mesto, Epifanije odluči posle dva meseca da otide od velikog oca. Prepodobni Ilarion ga upita: Kuda hoćeš da ideš, čedo Epifanije? Epifanije odgovori: Ići ću u Askalon i Gazu[16], i dalje, dok ne pronađem negde u pustinji bezmolvno, povučeno mesto. No prozorljivi Ilarion, provideći ono što će se desiti s Epifanijem, reče mu: Idi, čedo, u grad Salaminu[17], koji se nalazi na ovom ostrvu Kipru. U tom gradu tebi će biti dobar boravak. – Epifanije ne hte ni da sluša ove proročke reči Ilarionove, koje su sadržale pretskazanje o tome da će biti arhiepiskop u spomenutom gradu. Tada mu sveti Ilarion ponovo reče: Kažem ti, čedo, da treba da ideš u taj grad i da živiš u njemu. Ne protivi se, dakle, mojim rečima, da te ne bi snašla beda na moru.
Pošto celiva prepodobnog Ilariona, prepodobni Epifanije ode sa svojim učenicima na morsko pristanište. Tamo stajahu dve lađe: jedna za Askalon, a druga za Salaminu. Prepodobni se ukrca na prvu, i otplovi. Ali kroz nekoliko sati neočekivano se diže velika bura na moru. Ogromni talasi bacahu i vitlahu lađu tako, da je svakog časa mogla potonuti. Svi na lađi behu u samrtnom strahu. Ta beda trajaše tri dana i tri noći. Najzad, četvrtoga dana talasi priteraše lađu ka gradu Salamini. Izišavši iz lađe, iznemogli od dugog straha i silne gladi, putnici polegaše po zemlji kao mrtvi. Potrebno je bilo tri dana, da se umorni putnici odmore i oštećena lađa popravi. Tek četvrtoga dana lađa bi gotova za plovidbu. I sveti Epifanije imađaše nameru da produži put lađom.
U to vreme, po prestavljenju arhiepiskopa salaminskog, u gradu se vršio izbor arhiepiskopa. Sabrani episkopi moljahu se Bogu nekoliko dana da im ukaže muža dostojnog tog sana. Među njima beše prestari episkop Kiterski[18] Papije, čovek svet i prozorljiv, koji je pedeset godina episkopovao i bio udostojen da strada za Hrista, jer je zajedno sa episkopom salaminskim Gelasijem bio uhapšen od neznabožaca, mnogo mučen, i zatim živ pušten. Svi episkopi ostrva Kipra smatrahu Papija kao svog oca, i ukazivahu mu veliko poštovanje kao ispovedniku i mučeniku Hristovom. Ovome ispovedniku bi od Boga otkriveno da je u Salaminu doputovao sveti Epifanije, i naređeno da ga postave za arhiepiskopa grada Salamine.
Kako u to doba beše jesen i berba grožđa otpočela, prepodobni Epifanije reče svojim učenicima: Hajdemo, deco, u grad, da kupimo grožđe za put. – I kad dođoše na trg i priđoše jednome prodavcu grožđa, Epifanije uze u ruke dva izvrsna grozda i upiti prodavca: Šta staje ovo? – Utom iznenada primeti gde mu prilaze četiri episkopa; prestareli episkop Papije, iznemogao od starosti, išao je podržavan od dva đakona. Iznenađen, i sa grozdovima u rukama, Epifanije se začudi gledajući gde episkopi idu pravo k njemu. Ugledavši prepodobnog Epifanija, blaženi Papije ga poznade Duhom Svetim i reče mu: Avo Epifanije, ostavi grozdove, pa hajde s nama u svetu crkvu. – Epifanije, setivši se Davidovih reči: obradovah se kad mi rekoše: hajdemo u dom Gospodnji! (Ps. 121, 1), ostavi grožđe i pođe sa episkopima. A kad uđoše u crkvu, prepodobni ugleda sabor episkopa koji ga dočekaše ovim rečima: Bog te posla k nama, evo, da budeš arhiepiskop ovome gradu i celom ostrvu Kipru. – No on, izjavljujući da je grešan i nedostojan, odbijaše da se primi tako velikog zvanja. Ali episkopi, ne obraćajući pažnju na njegove izgovore, stadoše ga postupno proizvoditi u stepen sveštenstva. Posvećivan, prepodobni Epifanije plakaše gorko, smatrajući sebe nesposobnim da nosi teško breme episkopstva. Videći suze posvećivanog izabranika, sveti episkop Papije mu reče:
Trebalo bi, o čedo, da ćutimo o otkrivenju koje imadosmo o tebi, ali pošto vidim da tuguješ i plačeš, ja sam primoran da ti obelodanim ono što nam Bog blagovoli otkriti. Evo ovi ovde sveti oci episkopi naložiše mojoj ništavnosti izbor arhiepiskopa, govoreći meni grešnom: „Pomoli se usrdno Bogu, i mi verujemo da će ti Bog ukazati na čoveka, dostojnog arhiepiskopstva“. Ja se onda zatvorih u svojoj odaji, i molih se o tome Gospodu Spasitelju. I iznenada me obasja svetlost kao munja, i ja čuh glas gde govori meni grešnome: Papije, Papije, slušaj! A ja preplašen upitah: Šta naređuješ, Gospode moj? I glas mi reče tiho: Ustani i idi na trg, i tamo ćeš videti monaha gde kupuje grožđe; on licem i glavom liči na proroka Jeliseja, i ima pored sebe dva učenika. Njega uzmi, i posvetite ga za arhiepiskopa. Ime tome monahu je Epifanije. – I eto, ja učinih kako mi je naređeno. A ti, čedo, nemoj se protiviti volji Božjoj, nego pazi na stado, u kome te Duh Sveti postavlja za episkopa.
Epifanije onda pade ničice, pokloni se svetom episkopu Papiju i, pokorivši se volji Gospodnjoj, primi posvećenje za arhiepiskopa u gradu Salamini. Posle posvećenja, episkopi se radosni raziđoše po svojim eparhijama. A sveti Epifanije stade pasti povereno mu duhovno stado Hristovo duhovnom pašom: ne samo poučnom rečju nego i primerom svog vrlinskog života.
U početku arhiepiskopstvovanja svetog Epifanija, jedan blagorodni Rimljanin po imenu Evgnomon bi bačen u tamnicu zbog sto zlatnika duga salaminskom građaninu Drakonu. I ne beše nikoga da se zauzme za zatvorenika. I pošto beše daleko od svoje otadžbine Rima[19], niko nije hteo da jamči za njega. Ču za to svetitelj Božji Epifanije, sažali se na Rimljanina, pa ode bogatome neznabošcu Drakonu da ga moli da Evgnomona pusti iz tamnice. Svetiteljeva molba silno razgnevi Drakona, i on zlobno odgovori arhiepiskopu: Došljače u naš grad! ako hoćeš da pustim dužnika, onda idi i donesi mi za njega sto zlatnika. – A Drakon beše veoma bogat, odan idolopoklonstvu i rđav po naravi.
Blaženi Epifanije uze od crkvenog zlata sto zlatnika, dade ih Drakonu, i tako izbavi dužnika Evgnomona i od uza i od duga. Zbog tog crkvenog zlata roptaše na svetitelja gordi i nepokorni i zlobni i zavidljivi đakon Karin, pa i druge klirike potstače na roptanje, govoreći im: Vidite li ovog došljaka? On hoće svu crkvenu imovinu da istraći, a mi ćemo biti krivi zbog rasipanja crkvenog imetka. – A taj Karin beše bogat, i tražaše povoda da svetog Epifanija otera sa arhiepiskopskog prestola, da bi sam seo na njega. I svi klirici ustadoše protiv Epifanija, i govorahu mu: Nije li ti dosta što si dobio episkopsko zvanje? Došao si ovamo ništ i nag, pa još kao stranac i došljak rasipaš crkveno imanje koje nije tvoje. Stoga, ili vrati crkvi sto zlatnika ili odlazi otkuda si došao.
Sveti Epifanije trpljaše ćuteći. A oslobođeni dužnik Evgnomon otputova u Rim, prodade sve svoje imanje, i vrati se k svetitelju sa mnoštvom zlata. Davši sve zlato Epifaniju u ruke, on i sebe sama predade na službu Bogu i njegovom arhijereju, i sve do smrti svoje življaše kraj svetog Epifanija. A svetitelj, uzevši od dadenog mu zlata sto zlatnika, predade ih Karinu govoreći: Evo crkveno zlato, pozajmljeno za oslobođenje dužnika.
Karin uze zlatnike. Međutim, sve ostalo zlato svetitelj razdade nevoljnima. A Karin sazva klirike i hvaljaše se, gordeći se i govoreći: Evo zlata, istraćenog Epifanijem, koje ja iskamčih od njega. – No klirici stadoše grditi Karina što ih je naveo na greh, te su roptali i vređali episkopa, pa mu sa gnevom narediše da episkopu vrati zlatnike. Jer, govorahu oni, episkop ima pravo da po svome nahođenju troši crkveno bogatstvo na dela milosrđa.
No đakon Karin činjaše ugodniku Božjem još i mnogo drugih teških pakosti i zala, ali on sve to s krotošću podnošaše. Tako jednom, kada svi klirici behu kod episkopa Hristovog na obedu, i on im tumačaše neke tajne Svetoga Pisma, dolete gavran pred prozor i stade graktati. A Karin, podsmevajući se episkopovom poučenju, reče ostalim kliricima: Ko od vas zna, šta ovaj gavran priča grakćući? No niko ne odgovori Karinu, pošto svi pažljivo slušahu arhijerejeve reči. Karin pak ponovi to još dvaput, pitajući: Ko je toliko pametan, da bi razumeo gavranovo pričanje? I opet niko ne obrati pažnju na sujetne reči Karinove, produžujući pažljivo slušati bogonadahnutu besedu svetog Epifanija. Najzad, drski đakon reče samom episkopu: Ako si mudar, onda mi kaži šta to priča ovaj gavran svojim glasom; i ako mi kažeš, onda uzmi sve moje imanje. – Pogledavši u njega, svetitelj mu reče: Znam šta kaže gavran: on kaže da ti otsada nećeš đakonovati.
Od ovih svetiteljevih reči tog trenutka naiđe na Karina neki užas, i uporedo sa užasom telo njegovo zahvati neka bolest, te ne mogade više sedeti za trpezom, i njegove ga sluge odvedoše njegovoj kući. Sutradan izjutra umre u postelji svojoj. I sve klirike spopade strah i trepet; i od tog časa oni se sa strahopoštovanjem pokoravahu svetitelju Hristovom Epifaniju, i poštovahu ga. Bogobojažljiva pak i bezdetna supruga Karinova donese episkopu za crkvu sav imetak što beše ostao posle smrti njenoga muža, da se razda sirotinji, i sama se posveti na službu Bogu. Jedna ruka njena beše već deset godina potpuno paralizovana, i njome se ona uopšte nije mogla služiti. Sveti Epifanije satvori krsni znak nad bolesnom rukom i učini je potpuno zdravom. Zatim on postavi ovu udovicu za đakonisu[20], kao celomudrenu i dostojnu crkvenog služenja.
Ovaj veliki arhijerej Božji imađaše od Gospoda i tu blagodat, da u vreme prinošenja Beskrvne Žrtve vidi silazak Svetoga Duha na predložene Svete Darove, i obično nije završavao molitve uznošenja dok ne bi bio udostojen videti silazak Svetoga Duha. Jednom kad je proiznosio molitvu uznošenja, ne bi znamenja o silasku Svetoga Duha. On onda stade ponovo čitati molitvu od početka, ali ni tada ne siđe Duh Sveti. To isto učini i treći put, i ne videvši Svetoga Duha začudi se, i stade plakati i umom se Bogu moliti, da mu otkrije zbog kakvog se razloga predloženi Darovi lišavaju Duha Svetoga. Zatim pogledavši u đakona koji je stajao s leve strane i držao ripidu, primeti da mu je lice crno, a čelo pokriveno gubom[21]. Uzevši onda od njega ripidu, svetitelj mu blago reče: Čedo, nemoj sada primati pričešće Božanskim Darovima, nego idi kući svojoj. – Po odlasku đakona iz svetog oltara, prepodobni Epifanije odmah vide gde na predložene Darove siđe blagodat Svetoga Duha. A po završetku božanstvene liturgije svetitelj pozva k sebi đakona i upita ga, kakav je to greh njegov koji bi smetnja da Duh Sveti siđe na Česne Darove. Đakon kaza istinu, da se prošle noći telesno sjedinio sa svojom suprugom. Tada sveti Epifanije, sazvavši sve prezvitere i đakone i sav klir, reče im: O deco, koja ste se udostojila služiti oltaru, odrešite obuću telesnih strasti nerazumnih, niti pristupajte božanstvenom oltaru svezani slastoljubivim požudama; poslušajte svetog apostola koji kaže: Oni koji imaju žene biće kao oni koji nemaju (1 Kor. 7, 29).
Od toga vremena episkop Hristov Epifanije je postavljao za đakone i prezvitere pobožne ljude koji ne služe telesnim strastima, osobito pobožne monahe i čestite i besporočne udovice. I milina beše videti njegovu crkvu, ukrašenu čistim služiteljima, kao divnu nevestu.
Dovde je napisao žitije prepodobnog Epifanija učenik njegov Jovan, koji se u prezviterskom činu upokoji u Gospodu. A ostalo o životu svetiteljevom napisao je drugi učenik njegov – gore spomenuti Poluvije. On počinje ovako:
Slava Bogu koji daje život i proslavlja one koji Njega proslavljaju, kao što blagodaću čudotvorstva proslavi ugodnika svog Epifanija, čijeg svetog života i čudesnih dela i ja se udostojih biti delimično opisatelj. Blaženi Jovan prezviter, učenik svetog oca našeg Epifanija, razbolevši se teško, dozva me k sebi i reče: Čedo Poluvije! A ja ga upitah: Šta mi zapovedaš, oče? On mi odgovori: Pošto otac naš Epifanije zabranjuje da se zapisuju čudesa, koja Bog čini kroz njegovu svetost, to uzmi ove hartije, na kojima sam ja do današnjeg dana tajno zapisivao ono što sam video da on čini; piši i ti što od sada budeš video, jer će ti Bog dodati godine životu i ti ćeš sve vreme svoga života provesti pored njegovog arhijerejstva. A ja odlazim na put kojim moraju ići svi zemnorodni. Ti pazi da se ne razleniš pisati, jer i ja potstaknut od Boga napisah ovo. – Zatim dodade: Idi, zamoli oca da dođe do mene. – Ja odoh i pozvah arhijereja Božjeg. Došavši, on reče bolesniku: Ti si, Jovane, postao len da moliš Boga za grešnog Epifanija. Na to mu Jovan odgovori: Tebi, oče, više priliči da sada satvoriš molitvu za mene, slugu tvoga. – Svetitelj satvori molitvu Bogu za bolesnika. Po završetku molitve bolesni Jovan reče svetom Epifaniju: Priđi mi bliže, oče. Svetitelj priđe. Onda mu Jovan reče: Oče, stavi ruke svoje na oči moje i celivaj me poslednjim celivom, jer ja već odlazim. – I samo što svetitelj stavi ruke svoje na oči njegove i celiva ga, Jovan predade duh svoj Gospodu. I pade svetitelj na grudi Jovanu, i plaka za njim grleći ga, i velikom žalošću ožali ljubljenog učenika svog, i česno ga pogrebe.
Posle toga prepodobni Epifanije zagreja se namerom da sazida novu crkvu namesto pređašnje, koja beše vrlo mala i veoma stara. Stoga moljaše Boga da mu radi slave imena svog pomogne u nameravanom pothvatu. I kad stajaše na molitvi on ču glas odozgo, koji mu obećavaše pomoć i naređivaše da bez kolebanja pristupi poslu. Reč Gospodnja se ubrzo ispuni. U gorespomenutog neznabošca Drakona sin beše dugo bolestan. Roditelj se mnogo truđaše oko iscelenja svoga sina, prizivaše najčuvenije lekare, ali ne bi nikakve pomoći. Štaviše, i on se sam razbole. Sveti Epifanije, došavši u njegovu kuću, isceli molitvama najpre njegovog sina, pa zatim i njega samog. Tada Drakon verova u Hrista sa celim domom svojim, primi sveto krštenje, i dade na zidanje crkve pet hiljada zlatnika. I bi podignuta u slavu Božju velika i divna crkva od kamena.
Salaminskom građaninu Sinisiju, bogatom neznabošcu, umre trinaestogodišnji sin jedinac Evstorgije: neka bolest napade na njega, iskrivi mu vrat, i tako umori. U domu bogataševom nastade plač i kuknjava. Čuvši to, sused njihov, hrišćanin Ermije, reče materi umrlog dečaka: Gospođo, kada bi ovde došao veliki Epifanije, on bi vaskrsao vašeg sina. – Ona, poverovavši odmah rečima svoga suseda, zamoli ga da ide i umoli Epifanija da dođe k njima u dom njihov. Ermije ode i pozva arhijereja Božjeg. I kada svetitelj uđe u dom Sinisijev, žena Sinisijeva pade pred noge svetom Epifaniju, govoreći: Veliki iscelitelju Hristov, pokaži svoju lekarsku veštinu na detetu našem i podigni ga iz mrtvih. Učiniš li to, mi ćemo odmah sa celim domom našim prići Hristu tvome. Sveti Epifanije joj reče na to: Ako veruješ Raspetome, videćeš sina svog živim. Žena odgovori: Ništa drugo nemam u umu mom osim da verujem u Njega: da li ću ugledati dete svoje živim? – Tada svetitelj priđe odru na kome ležaše umrli dečak, protrlja mu desnom rukom vrat, i svetlim licem gledajući u njega, tihim glasom izgovori: Evstorgije! – I tog časa dečko otvori oči svoje i sede na odru. Videvši ovo čudo, svi se u Sinisijevom domu prepadoše i veoma udiviše. I odmah Sinisije, i žena njegova, i sav dom njihov, poverovaše u Hrista, i krstiše se zajedno sa vaskrslim dečakom. I donese Sinisije svetom Epifaniju tri hiljade zlatnika, ali svetitelj mu reče: Meni to ne treba, nego odnesi to i daj graditeljima crkve. – I za Sinisijevo zlato bi velelepno ukrašena novopodignuta crkva. I u njoj bi posvećen za prezvitera učenik svetoga Epifanija Poluvije.
Jednom prilikom dođe na Kipar neki đakon iz Jerusalima, i ispriča svetom Epifaniju kako je episkop jerusalimski Jovan srebroljubac, čuva pare, a ne daje ih nevoljnima. Taj pak Jovan bejaše nekada sažitelj Epifanijev u manastiru velikog Ilariona. I sveti Epifanije napisa prijateljsko pismo episkopu Jovanu, u kome mu blago i druželjubivo preporučivaše da bude milostiv prema sirotinji. Ali Jovan ne posluša Epifanijev savet. Međutim, posle nekoliko godina sveti Epifanije reče svome učeniku Poluviju: Hajdemo, čedo, u Jerusalim, da se poklonimo Časnome Krstu i Grobu Gospodnjem, pa ćemo se vratiti. – Oni otploviše sa Kipra u Kesariju Filipovu, a odatle otidoše u Jerusalim. Pošto se pokloniše tamošnjim svetinjama, oni se prijaviše episkopu jerusalimskom Jovanu. Episkop Jovan se veoma obradova videvši blaženog Epifanija. Tada mu sveti Epifanije reče: Brate, daj mi kuću za počinak, jer hoću da ostanem neko vreme ovde. – I episkop Jovan mu dade divnu kuću. I svaki dan pozivaše Epifanija k sebi na trpezu. Videći, s jedne strane, mnoštvo srebrnog posuđa za trpezom Jovanovom, a s druge, slušajući roptanje mnogih siromaha protiv tvrdičluka Jovanovog, blaženi Epifanije razmišljaše kako bi Jovana privoleo na milosrđe. I tako, jednoga dana on reče episkopu Jovanu: Oče Jovane, daj mi neko vreme ovo srebrno posuđe, jer mi sa Kipra dođoše ugledni ljudi, pa hoću da ih ugostim, da bih se pohvalio pred njima tvojom ljubavlju i tvojim srebrom u tvojoj kući, koju si mi stavio na raspoloženje. A to će biti na tvoju slavu, jer će ti ljudi, kada se vrate u svoju postojbinu, pričati ostalim uglednim ljudima koliku ljubav pokazuješ ti prema meni, i kolika je slava, ugled i bogatstvo tvoga doma. Zato mi daj na kratko vreme sve ovo srebro, pa ću ti ga brzo vratiti sa zahvalnošću.
Jovan mu donese mnoštvo raznovrsnog srebrnog posuđa. Epifanije ga upita: Imaš li, oče, još? Jovan mu odgovori: Dosta ti je, oče, ovo. Epifanije reče na to: Ne, nego daj mi sve što imaš najskupocenije i najlepše, da bi se gosti divili, i tvoja slava bila prevelika. – Tada mu Jovan donese najodabranije posuđe, govoreći: Oče Epifanije, uzmi sve što ti se dopada.
I sveti Epifanije uze od episkopa Jovana oko hiljadu i pet stotina litri[22] srebra; i ono bi odneseno za njim u kuću u kojoj on stanovaše. U to vreme nalažaše se u Jerusalimu neki Asterije, trgovac srebrom iz Rima. Sveti Epifanije pozva Asterija kod sebe, pokaza mu srebro, pa se pogodiše, i trgovac kupi sve srebro za dobre pare, pokupi ga i odnese. Sveti Epifanije pak i danju i noću razdavaše siromasima novac što dobi za srebro, dok ne dade i poslednju paru. Pošto prođe nekoliko dana, episkop Jovan reče svetom Epifaniju: Oče, daj mi srebro koje ti dadoh na poslugu. Svetitelj mu odgovori: Strpi se, oče, vratiću ti sve, jer hoću da još jednom ugostim moje goste. – Posle nekoliko dana, kada sveti Epifanije beše u crkvi gde se čuva spasonosno drvo Krsta Gospodnjeg, episkop Jovan mu priđe i ponova reče: Vrati mi srebro koje si uzeo od mene. Blaženi Epifanije mu tiho odgovori: Ja sam ti rekao, oče, vratiću ti sve, samo se strpi malo.
Ovakav odgovor razjari Jovana, i on dohvati za mantiju svetog Epifanija, pa držeći ga čvrsto, prećaše mu mnogo i govoraše: Nećeš izaći odavde, niti ćeš sesti, niti ćeš otpočinuti, dok mi ne vratiš srebro moje. O, zli i podmukli čoveče! daj mi što si uzeo! vrati crkveno crkvi! – Ali sve to ne uznemiri Epifanija, i on se kao i uvek držaše krotko i blago. Episkop Jovan je čitava dva sata vikao na Epifanija i grdio ga. I svi prisutni u hramu behu zaprepašćeni Jovanovom jarošću i vikom na ugodnika Božjeg. A sveti Epifanije, videći neukrotivi gnev Jovanov i jarost, dunu mu u lice, i Jovan tog časa oslepe. Od toga silan strah spopade i Jovana i sve prisutne. I Jovan pade ničice pred noge svetitelju, i moljaše ga da se pomoli Bogu za njega, da bi progledao. Svetitelj mu u odgovor reče: Idi, pokloni se časnom drvetu Krsta Gospodnjeg, pa ćeš progledati. – No Jovan ne otstupi od svetog Epifanija moleći ga da progleda. Tada veliki arhijerej Epifanije otvori svoja bogomudra usta i izgovori duge pouke Jovanu o milostinji i ljubavi prema sirotinji. Zatim se pomoli Bogu i metnu ruke svoje na njega, i odmah mu se otvori desno oko. A Jovan ga moljaše i za levo oko svoje, no svetitelj mu odgovori: Čedo, to nije moja stvar nego Božja, jer Bog zatvori to oko, Bog će ga i otvoriti. Bog učini kako je hteo, da bi se ti urazumio. – Tako kažnjen, episkop Jovan se posle toga popravi, i postade milostiv prema ništima, i pravedan u svima delima.
Pri povratku svom iz Jerusalima u svoju episkopiju, sveti Epifanije srete na putu dva komedijaša, kojima se prohte da ga ismeju na sledeći način. Ugledavši izdaleka episkopa, jedan se od njih napravi mrtav. A kad se sveti episkop približi, onaj drugi reče episkopu: Oče, priđi mrtvacu i kakvom bilo odećom pokrij njegovo nago telo. – Pogledavši na pretvornika, svetitelj se okrete prema istoku i, satvorivši molitvu za preminulog, skide odeću sa sebe, pokri njome mrtvaca, pa produži svoj put. Pošto svetitelj ode, živi drugar reče pretvornom mrtvacu: Ustani, brate, jer onaj prostak već ode. – Ali mrtvac ne odgovori. No kada ga on po drugi put zovnu, i gurnu, onda vide da je ovaj zaista umro. Izbezumljen od straha komedijaš potrča za arhijerejem Božjim. I kad ga sustiže, on pade pred noge njegove, i ispovedi svoj greh, proseći od njega oproštaj, i moleći ga da se vrati, uzme odeću svoju i oživi mrtvaca. Svetitelj mu odgovori: Idi, čedo, ukopaj svoga mrtvaca, jer on umre pre no što si ti tražio od mene odeću da ga pokrijem.
Po povratku svetog Epifanija na Kipar u episkopski grad, dođoše k njemu ljudi iz Rima, moleći ga da otputuje s njima u Rim da isceli od neke duge i neizlečive bolesti Proklisiju, ćerku cara Teodosija Velikog[23] a sestru Arkadija i Honorija, udatu za jednog znamenitog patricija. Pošto oni behu čuli u Rimu za svetog Epifanija, da Bog rukama njegovim daje mnoga čudesna isceljenja, poslaše izaslanika sa molbom. pozivajući ga k sebi u Rim. Vest o dolasku carevih izaslanika u Salaminu dođe do ušiju tamošnjeg uglednog i veoma bogatog neznabošca Faustinijana, koji je silno mrzeo svetog Epifanija. Faustinijan pozva careve izaslanike svome domu, i svakodnevno ih gošćaše. Za sve to vreme on je pred njima grdio svetog Epifanija. Zašto tome varalici verujete kao Bogu, – govorio je on izaslanicima, – zašto slušate njegove sujetne reči? On ništa drugo ne govori osim laži, i drži se vrlo rđavih običaja.
Jednoga dana sveti Epifanije izađe iz svoje kelije da vidi kako napreduje zidanje crkve; sa njim behu i izaslanici iz Rima. Desi se tu i Faustinijan. Dok su oni stajali u crkvi, jedan se radnik na njihove oči omače i pade odozgo dole. Pri padu on nogama zakači Faustinijana, od čega Faustinijan pade mrtav, a radnik se ni najmanje ne povredi već odmah ustade zdrav i čitav. Sveti Epifanije priđe mrtvome Faustinijanu i, uzevši ga za ruku, reče: Čedo, ustani u ime Gospodnje, i idi zdrav domu svom. – I tog časa mrtvac ožive, i ustade, i ode domu svom. A Faustinijanova žena, saznavši za smrt i za neočekivano oživljenje svoga muža, donese svetom Epifaniju hiljadu zlatnika. Svetitelj joj reče: Nemoj to davati meni, nego daj na zidanje crkve, i imaćeš blago na nebu.
Zatim, ugodnik Božji otputova u Rim. Tamo on molitvom i krsnim znamenjem isceli carevu kćer Proklisiju i podiže je zdravu sa bolesničkog odra. Potom vaskrse njenog novorođenog sina koji ubrzo po porođaju beše umro, i krsti ga. A krsti i oba careva sina, Arkadija i Honorija. Zatim bi pozvan u Carigrad od samog cara Teodosija Velikog, koji je patio od neke nepodnošljive i neizlečive bolesti u nogama. Sveti Epifanije ga za jedan trenutak potpuno isceli krsnim znamenjem, zbog čega je bio u velikoj milosti kod cara.
Jedne godine bi glad velika na ostrvu Kipru, i mnogi prosjaci i siromasi umirahu od gladi. Gorespomenuti bogataš Faustinijan imađaše mnoge žitnice, pune pšenice, ječma i druge hrane, ali prodavaše to po vrlo skupoj ceni, jer beše tvrdica i nemilostiv. Njemu blaženi Epifanije reče jednom: Dobri prijatelju, daj mi iz tvojih žitnica pšenicu, da prehranim sirotinju, a ja ću ti biti dužnik. Na to bezdušni Faustinijan, potsmevajući se svetitelju, odgovori: Moli tvog Isusa, kome veruješ, da ti da pšenicu, da bi prehranio svoje prijatelje – nište i uboge.
Sveti Epifanije imađaše običaj da svake noći posećuje grobnicu svetih Mučenika i da tamo moli Boga za ono što mu je bilo potrebno; a svete Mučenike prizivaše da posreduju pred Gospodom, i uvek dobijaše ono za šta se molio. Tako i sada on po običaju svom ode grobnici svetih Mučenika, i sa mnogim suzama pomoli se milosrdnom Bogu o prehranjenju onih što umirahu od gladi. U vreme svoje molitve on ču glas koji mu govoraše: Epifanije, idi bez straha u Zevsovo[24] idolište, i otvoriće se vrata pred tobom, i ti ćeš unutra naći zlato i srebro; uzmi to, pa kupi od Faustinijana pšenicu, ječam i drugu hranu, te hrani sirotinju.
Treba primetiti da je to obližnje idolište, koje se nazivalo Zevsova tvrđava, bilo zatvoreno od onog vremena otkad hrišćanski vladari zavladaše ovim krajem, koji svojom carskom vlašću pozatvaraše i zapečatiše sva idolišta, da se u njima ne bi prinosile bogomrske žrtve demonske. U narodu se pronosio glas, a među neznabošcima postojalo čvrsto verovanje, da niko od ljudi ne može pristupiti i kosnuti se spomenutog Zevsovog idolišta, jer ako se ko kosne tog idolišta, odmah iznenada umire na tom mestu. Zbog toga su svi nadaleko obilazili ovo idolište; utoliko više, što su demoni plašili ljude svojim strašilnim priviđenjima, pa čak i ubijali one hrišćane, nad kojima su, po popuštenju Božjem, zadobijali onakvu vlast kakvu su imali nad svojim poklonicima – neznabošcima.
Poslušan zapovesti Božjoj, sveti Epifanije se odmah uputi Zevsovom idolištu. Kad stiže tamo, vrata mu se otvoriše, i on nađe unutra mnoštvo zlata i srebra; pokupi ga, i stade kupovati od Faustinijana hranu. Zlatoljubivi i srebroljubivi bogataš s radošću prodavaše Epifaniju sve, te tako svetitelj pokupova od njega svu pšenicu, i sav ječam, i svu hranu, i razdavaše ih nevoljnima. I tako ništi i ubogi ispuniše svoje domove hranom, i svi se prehranjivahu dobro, dok bogati dom Faustinijanov ostade bez hrane i u njemu nastade glad. Ali pošto ga beše stid da od prepodobnog Epifanija traži hranu za svoj dom Faustinijan posla u Kalabriju[25] za hranu prijatelja svog Longina sa zlatom i srebrom i sa jedanaest lađa. Ali pri povratku, lađe pune hrane neočekivano potopi silna bura na sto stadija od grada. Kada saznade za to, Faustinijan se veoma ožalosti, i u velikoj muci huljaše na Boga višnjega i na njegovog ugodnika svetog Epifanija. I govoraše: Pogledajte kakve mi pakosti čini ovaj hrišćanski mađioničar: on mi ne samo na suvu uze prevarom hranu iz moga doma, nego mi i na moru uništi žito, poslavši demone koji mi lađe potopiše.
Međutim, uzburkano more izbacivaše na salaminsku obalu potopljeno žito, koje sirotinja skupljajući obogaćivaše hranom domove svoje. Tako se zbiše reči psalma: Bogataši osirotiše i ogladneše, a koji traže Gospoda neće oskudevati ni u kakvom dobru (Ps. 33, 11). Žena pak Faustinijanova krišom od svoga muža posla svetom Epifaniju zlata sa molbom da joj proda žita za njen dom. Svetitelj joj vrati zlato natrag sa porukom: Sada uzimajte besplatno od mene žita koliko vam treba, pa ćete mi vratiti kada stigne žetva.
Faustinijan, obuzet silnom mržnjom prema svetom Epifaniju, podgovori nebogobojažljivog i pokvarenog đakona Rufina, da ubije arhiepiskopa, obećavši mu da će svojim bogatstvom i vezama pomoći da on dođe na arhijerejski presto. Nesrećni đakon Rufin, ili tačnije đavo Rufin, pristade na ovaj pagubni predlog Faustinijanov. On pripremi oštar nož, učvrsti ga sa vrhom ugore na arhijerejskom gornjem mestu u oltaru, pa prekri pokrivačem kojim se arhijerejsko sedište prekriva. Rufin učini to, da bi se arhijerej, sevši na gornje mesto u određeno vreme pri bogosluženju, nabo i zadobio smrtonosnu ranu. A kada za vreme bogosluženja dođe trenutak da arhijerej sedne na gornje mesto, sveti Epifanije, prišavši gornjem mestu, reče đakonu Rufinu: Čedo, skini sa sedišta ovaj prekrivač. – Ali Rufin ne posluša. Svetitelj mu reče po drugi put, pa i po treći put. Videvši da ga đakon ne sluša, sveti Epifanije sam skide prekrivač sa sedišta, pri čemu nož pade i zabode se u desnu nogu Rufinovu. Razumevši podmuklu zamisao đakonovu, svetitelj mu reče: Čedo, okani se te svoje zle namere, da te još veća nesreća ne snađe. A sada izađi iz hrama, pošto nisi dostojan da se pričestiš Božjim Tajnama.
Došavši iz hrama svojoj kući, đakon Rufin se razbole i trećeg dana umre. Faustinijan pak bi uskoro po naredbi carevoj odveden u Carigrad i bačen u tamnicu, jer je bio optužen da je vređao cara i grdio njegove vlasti. A sveti Epifanije, žaleći Faustinijana, željaše da se zauzme za njega kod cara, ali Faustinijan uvredljivo odgovori Epifaniju da ne želi njegovo posredovanje za njega kod cara. Svetitelj odustade. Faustinijan pak umre iznenada u tamnici, i svetitelj ga oplaka. A žena Faustinijanova, posle smrti svoga muža, primi svetu hrišćansku veru, pokloni svetoj crkvi sve svoje bogatstvo, i sama se posveti na službu Bogu. I bi od svetog Epifanija postavljena za đakonisu.
U svom arhiepiskopskom domu sveti Epifanije imađaše osamdeset monaha, među kojima beše i đakon Savin. Savin se odlikovao vrlinskim životom, umom i izvrsnim pisanjem knjiga. Pored ostalog on je, kao i Poluvije, opisao život svetog Epifanija. Tu on kazuje o njegovim svenoćnim stajanjima na molitvi, o ležanju na zemlji, i o čudesima koja Bog činjaše preko njega. Zbog retke pameti i čistote života arhiepiskop Epifanije postavi ovog jerođakona za sudiju nad duhovnim stvarima. Jednom se pred Savinom javiše na sud dva čoveka: bogataš koji je govorio istinu, i siromah koji je govorio neistinu. Ali Savin, sažaljevajući siromaha, štićaše ga i oglašavaše za nevinog. Za vreme suđenja sveti Epifanije uđe potajno u sudnicu, sakri se u skrivenom mestu, i slušaše tok suđenja. Ali kad ču gde Savin štiti siromaha na sudu i oglašava ga nevinim, a nevinog bogataša okrivljuje, izađe iz skrivenog mesta, i stavši usred sudnice reče tihim glasom Savinu: Čedo, idi piši knjige, i razmišljaj o božanskim rečima Svetog Pisma, jer tamo piše: Ne činite nepravde na sudu, ne gledaj što je neko siromah, niti prezri lice silnoga, nego pravo sudi bližnjem svom (3 Mojs. 19, 15). Od toga vremena sveti Epifanije sam presuđivaše svima koji mu dolažahu; i seđaše od jutra pa sve do tri sata po podne sudeći; a od tri sata pa sve do jutra njega niko nije mogao videti.
Imajući veliko staranje o svojoj pastvi, sveti Epifanije pobeđivaše jeretike rečima i čudesima. On učini da onemi jeretik Lecije episkop, jer je govorio hulu na pravoverje. I ovaj Lecije posle šest dana umre. Kada njegove pristalice videše ovo čudo, odrekoše se svog zloverja i pređoše u Pravoslavlje, pripadajući k nogama čudotvorca Epifanija. O ostalim pak jereticima koji se ne pokajaše, ovaj revnitelj prave vere pisa caru. Car mu posla ovlašćenje da ih protera sa ostrva Kipra. Blagodareći svemu tome, duhovno stado dobroga pastira beše obezbeđeno od vukova grabljivih.
Pošto sveti Epifanije kao episkop provede mnogo godina u teškim trudovima, on zađe u duboku starost i približi se blaženoj končini svojoj. No pred končinu svoju on je morao da putuje u Carigrad sa sledećeg razloga. Evdoksija, supruga cara Arkadija koji carovaše na Istoku posla oca svog Teodosija Velikog, složivši se sa patrijarhom aleksandrijskim Teofilom[26] na progonstvo nevinog patrijarha carigradskog Jovana Zlatousta[27], pobudiše blaženog starca Epifanija svojim lukavim pismima da ide u Carigrad na sabor. U svojim pismima Teofil je klevetao Zlatousta kako je on tobož jeretik, Origenovih shvatanja. U prostoti svojoj nezlobivi starac Epifanije poverova laži i otputova u Carigrad. Pri susretu sa carem, car uze blagoslov od njega i upita ga koliko mu je godina. Svetitelj odgovori: U svojoj šezdesetoj godini postadoh arhijerej, a arhijerej sam evo pedeset i pet godina i tri meseca; svega mi je dakle sto petnaest godina i tri meseca. – Car odade hvalu česnoj sedini njegovoj i ukaza veliko poštovanje svetom licu njegovom.
Pozvavši svetog Epifanija k sebi, carica Evdoksija mu reče: Oče Epifanije, ti znaš da je celo Rimsko carstvo u našim rukama. I evo danas ću svu crkvenu vlast dati tebi, ako me poslušaš, i izlečiš tugu srca moga, i uradiš ono što ja mislim. Svetitelj odgovori: Kaži, čedo, i mi ćemo se prema svojoj moći postarati da učinimo ono što je na spasenje duše tvoje.
Tada carica, smatrajući da će svojim lukavstvom pridobiti Epifanija za svoju zamisao, stade mu govoriti o svetom Zlatoustu ovako: Eto taj Jovan postao je nedostojan da upravlja crkvom i da nosi tako veliko zvanje, jer ustaje na cara i ne ukazuje nam dolično poštovanje. Osim toga, mnogi govore o njemu da je odavna jeretik. Radi toga smo hteli da sazovemo sabor, i da, lišivši ga čina, na njegovo mesto bude postavljen drugi, koji će moći dobro upravljati Crkvom, da bi naše carstvo od sada bilo na miru.
Govoreći to Epifaniju, carica je drhtala sva od silnoga gneva. Nije potrebno, nastavi ona, opterećivati mnoge oce, dovodeći ih ovde na sabor; najbolje je, oče, neka ga tvoja svetost izbaci iz Crkve i mesto njega postavi drugog, koga ti Bog bude ukazao. A ja ću udesiti da te svi poslušaju.
Čedo, odgovori joj sveti Epifanije, saslušaj bez gneva oca svoga. Ako je Jovan jeretik, kao što kažete, i ako se ne pokaje, zbog te jeresi, onda će biti nedostojan patrijarškog čina, i mi ćemo postupiti s njim kao što naređuješ. Ako pak hoćete da ga prognate samo sa tog razloga što je pohulio tebe, onda Epifanije neće pristati na to. Jer carevima dolikuje da budu ne zlopamtivi, nego dobri, krotki i da praštaju hule na sebe, pošto i vi imate nad sobom Cara na nebu. I kao što hoćete da vam On oprosti grehe vaše, tako i vi opraštajte drugima. Budite dakle milostivi kao što je i Otac vaš nebeski milostiv (Lk. 6, 36).
Ove svetiteljeve reči još više pojačaše gnev samoljubive carice. Sva u suzama od silnog jeda, ona s gnevom reče Epifaniju: Oče, ako ti budeš omeo Jovanovo progonstvo, ja ću onda otvoriti idolske hramove i učiniti da mnogi, koji su otstupili od Boga, stanu se klanjati idolima, i biće poslednje gore od prvog.
Začuđen bezumnim gnevom caričinim, on joj reče: Ja sam čist od tog suda. – Rekavši to, on napusti carsku palatu. A po celom gradu se beše proneo glas o savetovanju caričinom sa Epifanijem povodom zbacivanja Jovanovog, i da je veliki Epifanije pristao na to. Taj glas dopre i do svetog Jovana Zlatousta. I on odmah napisa svetom Epifaniju ovako: „Brate Epifanije, čuh da si dao pristanak na moje progonstvo; znaj da i ti više nećeš videti prestola tvoga“. Na to mu Epifanije otpisa: „Stradalniče Jovane, odolevaj uvredama; znaj da i ti nećeš stići do mesta, u koje te progone“. – I zbiše se ubrzo oba ova svetiteljska proročanstva.
Videći da žele da nepravedno osude pravednog Jovana Zlatousta, sveti Epifanije ne hte da bude učesnik u tom razbojničkom sudu. On tajom sede u lađu sa svojim pratiocima i pođe za Kipar. Za vreme plovidbe po moru, osećajući staračku iznemoglost tela i predviđajući svoj nastali odlazak k Bogu, on stade govoriti učenicima svojim ovako: Ako me ljubite, deco moja, držite zapovesti moje, i ljubav Božja boraviće u vama. Vi znate kroz kolike je nevolje prošao moj život, i ja ih nisam smatrao za nevolje, već sam im se uvek radovao u Bogu, i Bog me nije ostavio, nego me je čuvao od svake napasti vražje: jer onima koji ljube Boga sve sarađuje na dobro. Jednom, deco moja mila, za vreme moga življenja u pustinji, ja se moljah Hristu Bogu da me izbavi od zamki vražjih. No, po popuštenju Božjem, na mene iznenada navali mnoštvo demona: oni me udarahu o zemlju, hvatahu za noge i vucijahu po zemlji, a neki me od njih bijahu. To oni rađahu sa mnom deset dana, zatim iščezoše. I ja ih od toga časa nisam više viđao u toku celog života mog; samo su mi preko zlih ljudi, jeretika, pričinjavali neprijatnosti. Pazite, o čeda moja, i poslušajte reči grešnoga Epifanija: ne želite imanja, i daće vam se veliko imanje; ne mrzite nikoga, i Bog će vas ljubiti; ne klevetajte brata, i zavist đavolska neće ovladati vama; kao zmije otrovnice izbegavajte jeresi, o kojima vam pisah u knjizi Panarionu[28]; sklanjajte se i čuvajte sebe od slasti ovoga sveta, koje uvek raspaljuju i telo i um. Znajte da su one Satanina zamka. Jer kod neopreznih, iako se telo ne raspaljuje, ipak um njihov često puta mašta o onome što je rđavo. Ako je pak um naš trezven i misli o Bogu, onda tako možemo pobediti vraga.
Posle ovih i vrlo mnogih drugih duhovnih pouka svojim učenicima, sveti Epifanije proreče Poluviju da će uskoro postati episkop grada Rinokirska u Gornjoj Tivaidi, u Egiptu. Mornarima pak pretskaza da će vrlo brzo nastati bura na moru, ali im reče da se ne plaše već u Boga uzdaju. A jednome mornaru reče: Ne kušaj, da ne bi bio iskušan.
Sve ovo svetitelj govoraše u jedanaest sati. A pri zalasku sunca nastade strahovita bura, koja trajaše dva dana i dve noći, i svi behu u velikom strahu. Sveti Epifanije, ležaše bolestan, moljaše se Bogu da sačuva lađu i sve na njoj. Trećeg dana on naredi svojim učenicima da spreme žar, metnu tamjan na njega i pomole se Bogu. Zatim i sam, satvorivši molitvu, on ih izgrli sve i celiva, i izgovori im ove poslednje reči: Spasavajte se, čeda, jer Epifanije više neće biti s vama u ovom životu.
Rekavši to, on predade duh svoj u ruke Božje. I gorko plakahu za njim učenici njegovi i mornari. Utom iznenada prestade bura i nastade velika tišina na moru. To ih obradova i oni blagodarahu Boga, dok ih s druge strane moraše tuga za preminulim svetiteljem. A onaj mornar, kome svetitelj reče: „Ne kušaj, da ne bi bio iskušan“, ponesen radoznalošću, požele da sazna da li je sveti Epifanije obrezan ili ne. I prišavši, on stade otkrivati česno telo svetiteljevo počeši od nogu. Utom umrli svetitelj podiže svoju desnu nogu, i tako silno udari njome po licu radoznalog mornara da on odlete daleko od svetiteljevog tela i umre. Zbog toga strah obuze sve. Međutim mornarevi drugovi, žaleći za svojim umrlim drugom, uzeše ga i položiše kraj svetiteljevih nogu. I čim se telo njegovo dotače svetiteljevih nogu, mornar ožive. Tada još veći strah i čuđenje obuze sve.
Kada stigoše u Salaminu, učenici svetiteljevi objaviše u gradu da se sveti Epifanije prestavio. I odmah se sa svih strana sleže mnogo sveta, i svi plakahu i ridahu. I uzevši sa lađe telo svoga oca, odnesoše ga u crkvu koju on beše podigao. I dogodiše se mnoga čudesa od svetih moštiju njegovih: tri slepca progledaše, i bolesnici od najraznovrsnijih bolesti dobijahu iscelenje. A desetoga dana sabraše se sa celog ostrva Kipra episkopi, sveštenici, igumani i nepregledno mnoštvo naroda, i sa češću pogreboše u istoj crkvi sveto telo svetoga Epifanija, spominjući njegove podvige, čudesa i bogonadahnuto učenje, i slaveći Oca i Sina, i Svetoga Duha, Jednoga u Trojici Boga, kome slava kroza sve vekove, amin.
Sveti Epifanije se upokojio 403 godine.
 
SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG
GERMANA, PATRIJARHA CARIGRADSKOG
 
Sveti German rodio se u Carigradu. Otac njegov patricije Justin bio je prvi senator carski, čovek vrlo čuven i uvažen. Njega iz zavisti ubi car Konstantin Pogonat[29], kada stupi na presto. Pošto ubi ovog znamenitog senatora, Konstantin naredi te uškopiše njegovog sina, blaženog Germana, koji tada beše dečak, i pričisliše ga crkvenom kliru. Ovo učini Konstantin da se German ne bi, kad postane punoletan, kao činovnik i senator osvetio Pogonatovom domu za ubistvo svog oca. U ovom duhovnom zvanju blaženi German življaše kao anđeo Božji: dalek od svakog pristrašća zemaljskog i sujete svetske, on svim umom svojim beše ustremljen k Bogu, i usta mu uvek behu puna hvale Gospodnje, i usrdno dan i noć izučavaše Božanstvene knjige. Otuda je i dubinu premudrosti upoznao i životvornu vodu bogonadahnutih učenja pocrpao, kojima je kasnije, kao pastir i učitelj, napajao Crkvu Hristovu.
Kada stiže u zrele godine sveti German, sijajući kao svetilnik svojim vrlinskim životom i učenošću, bi najpre posvećen za episkopa grada Kizika[30]. Tu je on vodio borbu sa monotelitskom jeresi[31], zajedno sa svjatjejšim patrijarhom Kirom[32], sa kojim i progonstvo pretrpe od nepravovernog cara Filipa[33]. No pošto nepravedni gonitelj ubrzo sa hukom pogibe, a svjatjejši se patrijarh Kir prestavi u progonstvu; i pošto psevdopatrijarh Jovan jeretik bi zbačen, onda za carovanja Anastasija II na veliku radost naroda bi na carigradski patrijarški presto uzveden sveti German, kao muž dostojan i pun blagodati Božje, koja se pokazivaše u njegovoj prozorljivosti, jer on predviđaše buduće stvari i događaje i proročki ih pretskazivaše. Tako, kada je on prvi put ulazio u sabornu crkvu, svetu Sofiju, i narod se tiskao željan da vidi novoizabranog patrijarha, neka trudna žena Ana, približivši se k njemu, povika: Blagoslovi, oče, plod u utrobi mojoj! – Patrijarh pogleda u nju i, providevši unutrašnjim očima ono što će se zbiti, reče: Neka Gospod blagoslovi plod tvoj molitvama svetog Prvomučenika.
Ovim rečima sveti German proreče, da će ona roditi muško dete i da će ono imati ime svetog prvomučenika Stefana. Pored toga, ovo proroštvo bi potvrđeno čudom. Jer kada sveti patrijarh govoraše ovo proroštvo, iz njegovih usta zajedno sa rečima izlažaše plamen ognjeni. To vide sama žena, i kasnije svima to kazivaše sa zakletvom. Po tome se plamenu ona čvrsto uveri da je svetiteljevo proroštvo istinito. I stvarno, Ana rodi muško dete, kome bi dato ime Stefan, prema proroštvu svjatjejšeg patrijarha Germana. Ovaj Stefan kada odraste, primi inočki čin i inokova svešteno na Avksentijevoj gori prema Carigradu, a kasnije postade ispovednik Hristov i mučenik[34], jer postrada za svete ikone od zločestivog cara Konstantina Kopronima[35]. Za ovog pak Kopronima, sina cara Lava Isavrijanca[36], sveti German je prorekao da će biti opaki gonitelj i mučitelj pravoslavnih hrišćana. Jer kada ga je sveti German kao patrijarh krstio, mladenac Konstantin u vreme krštenja oskvrnavi svetu kupelj i vodu u njoj svojim izmetom. Tada je sveti German rekao za njega: Ovo dete kad odraste naneće veliko zlo hrišćanima i proliti mnogo krvi blagovernih slugu Hristovih.
Ovaj Konstantin docnije bi prozvan Kopronim, tojest đubrivi[37]. I zbi se proročanstvo svetog Germana o njemu, jer on mnoge izmuči i pobi zbog poklonjenja svetim ikonama, a među njima i gorespomenutog svetog Stefana.
Ikonoborska jeres otpoče za carovanja Lava Isavrijanca, oca Kopronimova. Sav ogrezao u toj jeresi, Lav Isavrijanac se svim silama staraše da je što više raširi i učvrsti u narodu. On razasla na sve strane svoga carstva bezbožno naređenje: da se svuda iz hramova svete ikone izbacuju, nogama gaze i spaljuju; jer on smatraše svete ikone za idole, a one koji im se klanjaju za idolopoklonike. Sveti patrijarh German se junački usprotivi caru: više puta mu je slao blagorazumne i ugledne duhovnike, a i sam mu je odlazio i razgovarao s njim, i savetovao mu da se okane svoje zle namere. Ali, sve je bilo bez uspeha. Jednom patrijarh reče caru: Čuo sam proročanstvo jednog svetog čoveka, da će nastati gonjenje svetih ikona od zlovernih, ali neka to ne bude za vreme tvoga carovanja. – A kada, i za vreme čijeg carovanja imalo bi to nastati? upita car pažljivo. Sveti German odgovori: Biće neki car kome će ime biti Konon; on će podići gonjenje na svete ikone. Lav Isavrijanac na to reče: Meni je ime Konon. To mi je ime dato na krštenju, a Lavom sam nazvan kasnije. Znači, to se proročanstvo ima potpuno ispuniti za vreme moga carovanja.
Ne, gospodaru, – uzvrati na to caru sveti German, – neka toga ne bude! neka se takvo zlo ne čini za vreme tvoje vladavine! Jer onaj koji želi da sprovede to zlo – antihrist je, neprijatelj Božjeg ovaploćenja. Seti se, care, zakletve koju si položio stupajući na presto: da ćeš svetu veru držati besprekorno, ništa ne oduzimajući od predanja svetih Apostola i bogonadahnutih Otaca, niti išta novo, suprotno svetoj veri, unoseći.
Slušajući takve reči svjatjejšega patrijarha, car je čas osećao stid, čas padao u jarost. I od tada se stade paštiti da pronađe neku krivicu patrijarhu, kako bi ga udaljio sa prestola, ne kao ispovednika istine, već kao zaverenika i pobunjenika. Saradnika za svoju zlu nameru on nađe u licu prezvitera Anastasija, učenika Germanovog. Ovome Anastasiju, sličnom Judi po naravi, car obeća patrijaršiski presto posle Germanovog progonstva. Anastasije pak obeća caru da će mu pomagati u gonjenju i uništavanju svetih ikona. I neprijateljevaše Anastasije protiv svetog Germana, pašteći se da se i pre progonstva svetog Germana dokopa patrijaršijskog prestola. A sveti German proviđaše Duhom zlu nameru Anastasijevu, i predviđaše sve šta će se dogoditi Anastasiju, pa mu to i pretskaza zgodnom prilikom. Naime: jednom je patrijarh German ulazio u carsku palatu. Gordeljivo stupajući za njim, Anastasije mu nagazi kraj od haljine njegove. Osvrnuvši se, sveti German reče Anastasiju: Ne žuri, doći će vreme kad ćeš ti, okružen gomilom naroda, uz klicanje biti odveden u Dipin[38]. – Ali, ni Anastasije, ni drugi koji to čuše, ne obratiše pažnju na ove reči svetoga Germana. Setiše ih se tek kasnije, kada se ove reči ispuniše. A kako se ispuniše, reći će se docnije.
Sveti German, kao dobar vojnik Isusa Hrista, junački se i neustrašivo borio sa jereticima mačem reči Božje. Jednom prilikom on posla caru jednog od najizvrsnijih službenika crkvenih sa ovakvom porukom: Ne dolikuje tebi, care, da se bezobzirno nadimaš pred Bogom, Sazdateljem tvojim, koji ti je dao život i carovanje, i nemaš prava, kako se to kaže, da pokrećeš ono što je nepokretno; ne dolikuje tebi da prekoračuješ granice, koje u drevna vremena postaviše sveti Oci. To svekoliko služenje demonima, i sve idolopoklonstvo, biše uništeni čovečanskim obličjem koje Bog Logos uze od Prečiste i Presvete Djeve. Izobraženje bojama na dasci čovečanskog lika Hristovog i One koja Ga je na neiskazan način rodila, i izobraženja svetih ugodnika Božjih, da molitveno poštujemo – nama je predano od Otaca i Učitelja, a predano nam je ima već sedam stotina dvadeset i pet godina, otkako se Gospod naš javi na zemlji u obliku čoveka. Žena koja se isceli od tečenja krvi dodirnuvši haljine Gospodnje, u znak blagodarnosti izradi Spasiteljevu sliku, posle vaznesenja Njegovog. No i pre toga sam Gospod izobrazi na ubrusu božanski lik svoj i odasla ga u Edes Avgaru. Sveti evanđelist Luka izradi ikonu Prečiste Djeve Bogorodice. Zbog toga božanstveni Sabori svetih Otaca, držani u razna vremena i na raznim mestima, zapovedaju da se svete ikone molitveno poštuju a ne uništavaju. Znaj dakle, care, ako ti hoćeš da utvrdiš bezakoni ikonoborački dogmat, ja prvi nikada neću pristati na to. Evo, ja sam gotov da krv svoju prolijem za ikonu[39] Hrista mog, koji svoju krv proli da obnovi pali lik (= palu ikonu) duše moje. Očigledno je da beščešće, koje se nanosi ikoni Hristovoj (= liku Hristovom), odnosi se i na Prvolik, tojest na samoga Hrista, isto onako kao što se molitveno poštovanje, ukazano ikoni Hristovoj, odnosi na samoga Hrista. Zato nama, vernim slugama Hristovim, dolikuje da umremo za poštovanje Gospoda našeg.
Drugom pak prilikom sam sveti German ovako govoraše caru: Ako sam ja Jona, bacite me u more, jer bez Vaseljenskog Sabora ja nemam prava da propisujem išta novo odnosno vere.
Kada sveti patrijarh uvide da ni na koji način ne može odvratiti cara od jeresi, on položi svoj patrijarški omofor u božanstvenom oltaru, na sveti presto, ostavljajući svoj čin. A car, silno ljut na svetog Germana zbog njegovih smelih reči, posla, kao za rat, naoružane vojnike, koji svetitelja šamaraše, tukoše, vukoše, i sa beščašćem iz patrijaršije isteraše. Sveti German onda se povuče u manastir na monaško bezmolvije, na monaško molitveno tihovanje, i tamo među inocima provede ostale dane svoga života, i mirno se upokoji u Gospodu, 740 godine[40]. Patrijarhom je bio četrnaest godina i pet meseci.
Posle izgnanstva svjatjejšeg patrijarha Germana, car dovede na njegovo mesto gorespomenutog Anastasija[41], koji zajedno sa carem izbacivaše iz crkava svete ikone i utvrđivaše ikonoboračku jeres. A proročanstvo svetog Germana o njemu zbi se na ovaj način. Posle smrti zločestivog cara Lava Isavrijanca na presto stupi njegov sin Konstantin Kopronim. Konstantina zbaci sa prestola zet Lavov Artavasd. U tome Artavasdu pomože patrijarh Anastasije, koji i krunisa za cara Artavasda i sina njegovog Nikifora. Nakon tri godine Kopronim skupi veliku vojsku i zauze Carigrad; zetu svom Artavasdu i njegovim sinovima, a svojim sestrićima, iskopa oči, i mnoge velmože pogubi. Odnosno patrijarha pak Anastasija naredi te ga nagog svukoše i pred celim narodom na gorespomenutom mestu Dipinu tukoše, pa onda na magarca posadiše natraške i po gradu vodiše rugajući mu se. Tako se ispuni proročanstvo svetog Germana kojim pretskaza Anastasiju da će on, okružen gomilom naroda, biti odveden u Dipin. Bezbožni car Kopronim htede i da zbaci Anastasija sa patrijaršiskog prestola, ali, ne našavši drugog koji bi u bezbožnosti bio ravan Anastasiju, on ostavi Anastasija na patrijaršiskom prestolu, na kome Anastasije ostade dvadeset i četiri godine kao mrzost opustošenja na mestu svetom. Pri kraju života Anastasije dobi bolest zvanu „kordaspos“, od koje njegova bogomrska usta, koja su hulila na svete ikone i na svog učitelja svetog Germana, postadoše pogani prolaz kroz koji mu izmet izlažaše iz utrobe, i tako on na strašan način izvrže nesrećnu dušu svoju. A sveti German obrete slatki život sa svetim jerarsima u carstvu Gospoda našeg Isusa Hrista, kome sa Ocem i Svetim Duhom čast i slava kroza sve vekove, amin.
 
SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG
SAVINA, ARHIEPISKOPA KIPARSKOG
 
Ovaj prepodobni otac rodi se u feničanskom gradu Likiji, u kome sveti Epifanije bi kršten i zamonašen. Kada Bog proslavi Epifanija, onda žitelji Likije poslaše k svetom Epifaniju svog uglednog sugrađanina, da ga svetitelj postavi za episkopa njihovog grada. Zajedno sa tim čovekom dođe k Epifaniju i Savin. Odrekavši se sveta Savin ostade sa svetim Epifanijem i primi monaštvo. Potom se zajedno sa prepodobnim Epifanijem povuče u pustinju, i tamo provede s njim pet godina. On napisa Žitije prepodobnog Epifanija, u kome opisa njegova posvunoćna molitvena bdenja, usrdna metanija, i čudesa koja Gospod učini preko njega. Za vreme svog episkopovanja na ostrvu Kipru, sveti Epifanije zažele da Savina rukopoloži za prezvitera, ali Savin ne pristajaše na to. Tada prepodobni uvede Savina u crkvu i reče mu: „Stani tu i ne miči se“. On stade, i noge kao da mu se ukopaše u zemlju. I sveti Epifanije ga rukopoloži za prezvitera.
Posle prestavljenja svetog Epifanija Savin postade njegov naslednik: bi posvećen za arhiepiskopa Kiparskog u gradu Salamini. Kao arhiepiskop on učini mnogo nezaboravnih čudesa, zaštiti Crkvu svoju od jeretika i pobožno provede život. I onda Savin otide ka Gospodu, oko polovine petoga veka.
 
SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG
POLUVIJA, EPISKOPA RINOKIRSKOG
 
Prepodobni otac naš Poluvije bio je učenik svetog Epifanija. On je pratio svoga učitelja kada se ovaj vraćao lađom iz Carigrada. Tom prilikom sveti Epifanije mu reče: Čedo Poluvije, ja već evo odlazim iz ovog života; izvrši moju zapovest: idi u Egipat, jer ću se ja i posle svoje smrti starati o tebi.
I kada se sveti Epifanije prestavi, Poluvije ne sačeka njegov pogreb, pošto telo njegovo ne bi pogrebano deset dana, već otputova u Egipat po svetiteljevom zaveštanju. Tamo ga srete načelnik grada Rinokira[42] i upita ga: Otkuda dolaziš? – Sa Kipra, odgovori Poluvije, jer sam bio učenik Epifanija, arhiepiskopa kiparskog, koji otide ka Gospodu.
Silno ožalošćen smrću prepodobnog Epifanija, gradonačelnik Rinokira pozva k sebi svetog Poluvija, i tamo on bi postavljen za episkopa. Zbog svog vrlinskog i neporočnog života sveti Poluvije bi udostojen od Boga dara čudotvorca. Tako, on molitvom nizvede kišu s neba i time umnoži plodove po poljima. Dostigavši duboku starost, on se preseli ka Gospodu.[43]
 
SPOMEN PREPODOBNOG I BOGONOSNOG OCA NAŠEG
TEODORA, SA OSTRVA KITIRE
 
Ovaj prepodobni življaše u vreme cara grčkog Romana, u 10 veku. Beše rodom iz mesta Korone na Peloponezu, od roditelja znatnih i bogobojažljivih, koji dete izmoliše molitvama od Boga i odgajiše ga u nauci Gospodnjoj. Zatim bi dat mesnom episkopu, koji ga rukopoloži u čin čteca; a po smrti roditelja uze ga k sebi protojerej grada Navplija. Kad odraste, prepodobni stupi u časni hrišćanski brak, i u braku imađaše dvoje dece. No njegova se vrlina i tada proču, te on uskoro bi rukopoložen za đakona. Potom pođe na put u Rim da se tamo pokloni svetim moštima i hramovima Apostola i Mučenika. U Rimu se zadrža pune četiri godine; a kada se vrati nastani se tajno na steni Monemvasijskoj prepustivši ženu i decu svoju Božjem promislu. Na sva navaljivanja poznanika i žene, koja u međuvremenu beše doznala za njegov povratak, prepodobni ne pristade da se vrati kući, nego se čak udalji tajno na usamljeno ostrvo Kitiru. Tamo se on veoma strogo podvizavaše pri hramu svetih mučenika Sergija i Vakha, gde u miru i predade dušu svoju u ruke Gospoda svoga.[44] Njegove mošti počivaju u tom hramu i od njih bivahu ne mala čudesa Boga našeg.
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
PANKRATIJA
 
Iz Frigije došao beše u Rim, gde kao četrnaestogodišnji dečak bi namučen i ubijen za Hrista, 304 godine. Ovaj svetitelj mnogo se poštuje na Zapadu. U Rimu postoji crkva njegovog imena, i u toj crkvi pokoje se svete mošti njegove.
 
SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG
TEOFANA, ARHIEPISKOPA KIPARSKOG
 
U jerusalimskom kodeksu broj 1096 (iz 12-13. veka) stoji pod 12 majom ime ovog svetog Teofana, arhiepiskopa Kiparskog.
 
SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG
PAPA, EPISKOPA HITROSKOG
 
Ovaj sveti episkop i ispovednik spominje se u žitiju svetog Epifanija i navodi ga Maheras u svojoj Kiparskoj Hronici.[45]
 
SPOMEN SVETOG NOVOMUČENIKA
JOVANA VLAHA
 
Jovan, novomučenik Hristov beše rodom iz Vlahije i življaše u vreme sultana Ibrahima (1640-48 godine), tojest u vreme hrišćanskog robovanja Agarjanima. U petnaestoj godini njegovoj, u vreme sultana Mehmeda IV 1648-1687 godine, Turci ga zarobe i odvedu u Carigrad. Tamo ga primoravali da primi muslimansku veru; i posle raznovrsnih mučenja oni ga obese 1662 godine na Parmak kapiji u Carigradu.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
DIONISIJA, ARHIMANDRITA SERGIJEVSKE LAVRE
 
Bio najpre sveštenik; obudovevši i izgubivši decu postrigao se u Uspenskom Bogorodičnom manastiru. Tu proizveden za arhimandrita. Pozvan od patrijarha Germogena u Moskvu, bio mu revnosni pomoćnik i savetnik. Godine 1610 postavljen za arhimandrita Sergijevske Lavre. Mnogo radio na oslobođenju Moskve i Rusije od Poljaka. Mnogo radio na ispravljanju bogoslužbenih knjiga. Upokojio se 1633 godine. Svete mošti njegove počivaju u Trojickoj sabornoj crkvi.
 


 
NAPOMENE:

  1. Fenikija – zemlja na obali Sredozemnog Mora, severozapadno od Palestine. Njeni stanovnici bili su čuveni kao moreplovci i trgovci.
  2. Poprište (grčki μιλιον lat. milliare) sastojalo se iz hiljadu velikih koraka; u svakom takom koraku računalo se pet stopa.
  3. Saraceni – stanovnici Arabije. Tim se imenom prvobitno nazivalo skitačko razbojničko pleme, a potom su hrišćanski pisci ovo ime preneli i na sve muslimane uopšte.
  4. Pod rečju volhv, volhvsi u starini su se podrazumevali ljudi mudri; oni su posedovali opširna znanja, naročito znanja o tajnim silama prirode, nebeskih svetila. Oni su pratili prirodne pojave, tumačili snove, pretskazivali budućnost; većinom su oni bili i žrečevi, i uživali veliko poštovanje i na carskim dvorovima i u narodu.
  5. Spomen njegov praznuje se 21 oktobra.
  6. Edesa, sadašnja Urfa, grad je u severnoj Mesopotamiji na reci Eufratu; od 137 god. pre Hrista to je glavni grad vaspostavljene Ozroenske ili Edeske države; godine 217 posle Hrista Rimljani ga pretvoriše u istočnu koloniju. U Edesi se rano raširilo hrišćanstvo; u četvrtom veku sveti Jefrem Sirin je tu osnovao bogoslovsku školu, koja je u petom veku pala pod uticaj nestorijanstva, čemu je mnogo doprineo učitelj Edeske škole prezviter Iva. Godine 641 Edesu osvojiše arapski kalifi; u 1098 godini nju zauze grof Balduin, i učini je glavnim gradom kneževine Edeske; u 1144 godini pokoriše je Turci, i od tada je prelazila iz ruke u ruku, dok 1637 godine ne podpade konačno pod vlast Turske.
  7. Jerusalim, na jevrejskom znači obitalište mira; najstariji i najčuveniji grad Palestine; leži na izvorima potoka Kedrona, nedaleko od Jordana i Mrtvog Mora, na padinama triju ogranaka Judejskih gora: Akri, Sionu i Moriji. Misli se da je Jerusalim postojao još u vreme patrijarha Avrama, i da je on grad Salim, gde je Melhisedek bio car i prvosveštenik (1 Mojs. 14, 18). Grad Jerusalim, poznat kao središte istoriskih događaja izabranog naroda Jevrejskog u Starom i Novom Zavetu, neizmerno je drag svakom hrišćaninu kao mesto stradanja i vaskresenja Gospoda Isusa Hrista i kolevka hrišćanske Crkve, odakle se Evanđelska reč pronela širom celoga sveta.
  8. Jopa, sadašnja Jafa, jedan od najstarijih azijskih gradova na severozapadnoj obali Sredozemnog mora. Ona je bila glavno judejsko pristanište još u vreme carovanja Solomona.
  9. Aleksandrija, važan primorski grad Egipta, osnovan Aleksandrom Velikim 332 godine pre Hrista na rtu, na južnoj obali Sredozemnog Mora, malo južnije od sadašnjeg grada istoga imena. Nekada je ovaj grad bio središte nauke i prvi trgovački grad u svetu; u četvrtom veku postao je centar hrišćanstva i sedište patrijarha.
  10. Sv. Atanasije Veliki, upokojio se 373 godine; znameniti protivarijanski borac; bio patrijarh Aleksandrijski od 328 godine. Njegov spomen praznuje se 2 maja i 18 januara.
  11. Oblast znamenitog u drevnosti grada Tive; tako se nazivao ceo Južni Egipat. Pustinja tamošnja bila je omiljeno obitalište otšelnika IV i V veka.
  12. Sv. Antonije Veliki, prestavio se 356 godine; spomen njegov praznuje se 17 januara.
  13. Nitrijska pustinja kraj Nitrijske Gore u severozapadnom delu Egipta.
  14. Ostrvo Kipar leži u severoistočnom kraju Sredozemnog Mora.
  15. Kesarija Filipova ili Paneja – grad na krajnjem severoistoku Palestine kraj izvora Jordana. Nazvana Filipovom po imenu Irodova sina Filipa, koja je njemu pala u deo, za razliku od Kesarije Palestinske, koja leži na obali Sredozemnog Mora.
  16. Askalon i Gaza – glavni Filistimski gradovi na obali Sredozemnog Mora.
  17. Salamina i najutvrđeniji grad na ostrvu Kipru, ležao je na njegovoj istočnoj obali; imao je divno pristanište, u kome se smeštala cela flota. Salamina je počela opadati pod Trajanom (98-117 god.) za vreme ustanka Jevreja, koji su uništili veliki deo grada. A zemljotres za vreme Konstantina Velikog (306-337) potpuno ga je porušio, i uništio skoro sve žitelje njegove. Obnovio ga je Konstancije (337-361 god.) i dao mu svoje ime „Konstancija“. Ruševine njegove nalaze se u blizini Famagusta.
  18. Kitera ili Citera je glavni grad na južnoj obali istoimenog i najjužnijeg Jonskog ostrva u Sredozemnom Moru.
  19. Rim, glavni grad Italije, leži s obe strane reke Tibra, na njenom ušću u more.
  20. Đakonise su u staroj hrišćanskoj Crkvi bile crkvene službenice od udovica ili starijih devojaka. Služenje đakonisa sastojalo se pre svega u nekim dužnostima prema ženama. Tako su one, na primer: pripremale žene za krštenje, obučavale ih osnovnim istinama vere, pomagale episkopu pri krštenju žena, pomazivale delove njihovog tela izuzimajući čelo, učile ih potrebnom ponašanju posle krštenja, pazile na njihovo pobožno stajanje u crkvi i prisustvovale sa njima na besedama, držanim za njih od strane episkopa, prezvitera i đakona. Zatim, đakonise su se starale o sirotinji i bolesnicima, služile im, i zbrinjavale ih.
  21. Guba je jedna od najzaraznijih, najužasnijih i najsmrtonosnijih bolesti. Obično razlikuju tri vrste gube: belu, crnu i crvenu ili elefantias. Ova poslednja je najzaraznija. Ovi nazivi dolaze od tri razne boje koje imaju njene pege na telu, koje prethode truležnim ranama na telu.
  22. Litra – λιτρα – je četvrt oke.
  23. Teodosije Veliki carovao od 378 do 395 godine na Istoku, a od 392 do 395 god. i na Zapadu Grčko-rimske carevine. On je zadao poslednji udarac neznaboštvu: 392 god. izdao je zakon, po kome se služenje neznabožačkim bogovima smatralo zločinom, ravnim uvredi veličanstva.
  24. Zevs – vrhovni bog među ostalim bogovima u grčkoj mnogobožačkoj veri.
  25. Kalabrija – stari naziv za ostrvo Poros u Saroničkom zalivu (kraj Peloponeza).
  26. Patrijarhovao od 385 do 412 godine.
  27. Sveti Jovan Zlatoust, veliko svetilo Crkve, učitelj vaseljene, rodio se 347 u Antiohiji, preminuo 407 god. u izgnanstvu; spomen njegov praznuje se 13 novembra, 27 januara i 30 januara.
  28. Panarion (kovčežić) je delo svetog Epifanija, u kome on izlaže i opovrgava 20 dohrišćanskih i 80 hrišćanskih jeresi. Sveti Epifanije je napisao i mnoge druge knjige. Uopšte, on je bio vrlo učen čovek. Po svedočanstvu blaženog Jeronima, sv. Epifanije je znao jevrejski, sirijski, grčki i latinski jezik, i bio „najizvrsniji po svome znanju pastir“. Sedmi Vaseljenski Sabor naziva ga ne samo ocem Crkve nego i njenim učiteljem.
  29. Konstantin Pogonat vladao od 668 do 685 godine.
  30. Kizik – grad maloazijske oblasti Frigije.
  31. Monotelitska jeres uči: u Hristu ne postoje dve prirodne volje niti dva prirodna dejstva, nego jedna volja i bogočovečansko dejstvo; čovečanstvo Gospoda Hrista nema sposobnosti za sopstvenu delatnost; čovečanska priroda u Hristu je samo oruđe Božanske prirode.
  32. Sv. Kir patrijarhovao od 705 do 711 god.; umro 714 god. u progonstvu.
  33. Filip Bardin, vizantiski car od 711 do 715 godine.
  34. Spomen svetog Stefana praznuje se 28 novembra.
  35. Konstantin Kopronim vladao od 741 do 775 godine.
  36. Lav Isavrijanac vladao od 716 do 741 godine.
  37. Kopronim, od grčke reči κόπρος koja znači: đubre, blato, kal; smetlište.
  38. Dipin se u Carigradu nazivalo mesto, gde su se obično održavali razni narodni skupovi, priredbe, svečanosti.
  39. Grčka reč εικων (ikon) znači: slika, lik, obraz, ikona, izobraženje.
  40. Sveti German se upokojio u svojoj devedeset i petoj godini; sahranjen je u manastiru Hori, na severnoj strani Carigrada. Sv. German je poznat kao crkveni pisac: „njegovi spisi slave se po celoj vaseljeni“, svedoči Sedmi Vaseljenski Sabor, koji je svetog Germana uneo u diptihe Svetih. Spisi sv. Germana raznovrsni su po sadržini: Objašnjenje najtežih mesta u Svetom Pismu, o pravednom uzdarju posle smrti; na Sedmom Vaseljenskom Saboru čitale su se tri njegove poslanice o molitvenom poštovanju svetih ikona; od njega je ostalo, kako kaže drevni životopisac sv. Germana, „dosta poučnih reči za blagočestive“: reči na Vavedenje, na Uspenje, na Blagoveštenje, na Obnovljenje hrama i polaganje pojasa Presvete Bogorodice. Po bogatstvu istoriskih podataka važan je njegov spis o jeresima od apostolskog vremena i o crkvenim saborima do carovanja Lava Ikonoborca. Sv. German je ostavio mnogo spisa koji se odnose na bogosluženje; među njima naročito značajan objašnjenje svete liturgije; mnogi spisi te vrste su pesme u pohvalu Svetih.
  41. Anastasije bio na patrijaršijskom prestolu od 730 do 753 god.
  42. Grad Rinokir se nalazio u gornjem delu Tivaidske pustinje, u Gornjem Egiptu.
  43. Sveti Poluvije upokojio se u petom veku.
  44. Žitije i služba ovog prepodobnog štampana je prvi put u Veneciji 1747 godine, zatim u Smirni 1841, i najzad u Atini 1961 godine.
  45. Sr. Leontije Maheras, Hronika Kipra, izd. R. N. Dawkins: Leontios Makhairas, Recital cocerning the Sweet Land of Cyprus „Cronicle“, Oxford 1932.

Jedan komentar

  1. Slava Bogu na ovom sajtu i hvala svima koji su se potrudili da stave žitija svetih ovde. Sad možemo bilo gde da ih čitamo:). Jako radosna vest. Bilo bi dobro da neko prevede i ns Engleski.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *