NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » ŽITIJA SVETIH ZA MAJ

ŽITIJA SVETIH ZA MAJ

 

ŽITIJA SVETIH
 
10. MAJ
 
SPOMEN SVETOG APOSTOLA
SIMONA ZILOTA
 
Ovaj sveti Simon beše iz Kane Galilejske. Bio je lično poznat Gospodu Hristu i njegovoj Prečistoj Materi, pošto Kana nije daleko od Nazareta. I kada se Simon ženjaše, on pozva na svoju svadbu Gospoda Isusa sa učenicima njegovim i Prečistu Bogomater. Ali pošto nestade vina, Gospod Hristos pretvori vodu u vino. Videvši takvo čudo, ženik poverova u Gospoda Hrista, i odmah ostavi i nevestu i svadbu i kuću, i pođe svesrdno za Gospodom. Zbog toga i bi prozvan Zilot, tojest Revnitelj[1], jer ga božanska ljubav prema Hristu toliko zanese, da on prezre i nevestu svoju i sve svetovno radi ljubavi Božje, i unevesti dušu svoju Besmrtnom Ženiku, Ženiku čistih duša. Zbog toga bi uvršćen među učenike Hristove, i beše jedan od dvanaestorice apostola.
Primivši na dan Pedesetnice sa ostalim svetim apostolima Duha Svetoga koji siđe u vidu ognjenih jezika, sveti Simon Zilot proputova Mavritaniju i Afriku propovedajući Hrista, i revnujući za Njega ognjenom revnošću. Bio je i u Britaniji. Pošto je uspeo da mnoge prosveti rečju evanđelskom i obrati veri Hristovoj, on bi od nevernika namučen i najzad na krstu raspet kao i njegov Gospod.[2]
 
SPOMEN PREPODOBNE MATERE
ISIDORE JURODIVE
 
U Taveniskom ženskom manastiru[3], u Tivaidi, bejaše među ostalim sestrama i jedna devica, po imenu Isidora. Ona Boga radi beše uzela na sebe podvig jurodstva i ponašaše se kao luda. Zato je sve sestre toliko prezirahu, da ni jedna od njih nije htela ni da jede sa njom. Sve su je ponižavale, vređale i grdile, no ona je sve to ćutke i s blagodarnošću podnosila. Isidora je stalno radila u kujni, a trudila se i u ostalim poslušanjima manastirskim, služeći svima sestrama, i bez gnušanja vršeći i najprljavije poslove u manastiru. Ona je čistila manastir od đubreta i svake nečistote, i bila manastiru kao sunđer koji otire svaku nečistotu i prljavštinu. Tako se ona neprestano trudila, od jutra do mraka, ne odmarajući se ni časa već izmožđujući telo svoje u raznovrsnim poslovima.
Ponekad se Isidora pravljaše luda, da bi mudro sakrila pred sestrama svoje vrline. Na taj način na njoj se ispunjavaše reč svetog apostola: Ako ko među vama misli da je mudar na ovome svetu, neka bude lud da bi bio mudar (1 Kor. 3, 18).
U tom manastiru bejaše četrdeset sestara. Sve one, po monaškim pravilima, nošahu na glavi crna pokrivala, a Isidora pokrivaše glavu svoju prostom krpom. Nju niko nikada ne vide da jede koru hleba ili da sedi za trpezom i jede kuvanu hranu; samo je otpatke i mrvice skupljala sa stola i time se hranila. Umesto kuvanog jela Isidora je jela pomije koje je dobijala perući grnce i kotlove. Prepodobna Isidora nikada nikoga ne uvredi, niti se ikada razgnevi ili uvredi, niti uzropta zbog nečega, no uvek ćutaše. Ona nikome ne odgovaraše ni kratko ni nadugačko, mada su je druge sestre često tukle, i uvek nenavidele i grdile.
Pošto blažena Isidora provede mnogo godina u takvim surovim podvizima, bi o njoj otkrivenje od Boga prepodobnom ocu Pitirimu, čoveku svetom i veoma vrlinskom koji življaše u Porfiritskoj pustinji. Ovom svetom otšelniku pretstade anđeo Gospodnji i reče: Zašto se ponosiš svojim podvizima kao blagočestiv, živeći u takvom mestu? Hoćeš li da vidiš ženu blagočestiviju od tebe? Otidi u ženski Taveniski manastir, i tamo ćeš naći jednu sestru koja nosi krunu na glavi. Ona je bolja od tebe, jer iako se neprestano nosi sa tolikom gomilom, i služi svima na razne načine, i mada je svi preziru, ona ipak nikada ne otstupa srcem od Boga. A ti, sedeći ovde i nikada ne živevši u svetu, bludiš mislima po gradovima.
Ustavši sa svoga mesta, veliki Pitirim otide u Tavenski manastir i zamoli tamošnje učitelje da ga odvedu do ženskog manastira. Prešavši reku, oni se usudiše da ga odvedu tamo, pošto on beše slavan među Ocima, i ostareo u podvižništvu. I pošto se pomoliše, Veliki izjavi želju da lično vidi sve devstvenice. A kada se sve sabraše, međ njima se ne pojavi Isidora. Najzad im sveti Pitirim reče: Dovedite mi sve. – A kada mu one rekoše: Sve smo ovde, – on im reče: Ovde nema jedne koju mi Anđeo pokaza. Tada mu one rekoše: Imamo jednu ludu; ona je u kujni. – Jer tamo tako nazivaju umno poremećene. Reče im Veliki: Dovedite mi i nju, da je vidim.
I one otidoše da je pozovu. Ali Isidora ne posluša, osetivši o čemu se radi; možda joj bi i otkriveno. One je onda stadoše vući silom, govoreći joj: Sveti Pitirim želi da te vidi. – Jer ime njegovo beše slavno. A kada je privedoše, i Veliki ugleda njeno lice i krpu, povezanu oko njene glave, pade pred noge njene, i reče joj: Blagoslovi me, majko (άμμά)[4]. Ona takođe pade pred noge njegove, i reče: Blagoslovi ti mene, gospodine moj! – Videvši to, sve se zapanjiše, i stadoše vikati: Ava, ne dopuštaj da te vređa, jer je ona luda. Reče im sveti Pitirim: Vi ste lude; a ona je bolja i od vas i od mene, i ona je majka (άμμάς) naša; i ja se molim, da se nađem ravan njoj na dan Suda.
Kada to čuše, sve sestre padoše pred noge njegove, plačući i ispovedajući se kako su na razne načine vređale svetiteljku. Ja sam joj se uvek potsmevala, govoraše jedna; a ja sam njen ništavni izgled ismevala, izjavljivaše druga. Ja sam je vređala dok je ona ćutala, zboraše jedna; a ja sam često pomije na nju prosipala, dodavaše druga. Ja sam je tukla, govoraše jedna; a ja sam je pesnicom udarala, izjavljivaše druga. Ja sam joj često nos mazala slačicom, tvrđaše jedna. Jednom rečju, sve ispovediše da su je na razne načine vređale. Primivši njihovo pokajanje, sveti Pitirim se zajedno sa prepodobnom Isidorom pomoli Bogu za njih da im se oproste gresi. Zatim prepodobni pouči sve sestre koliko treba; i pošto im govori mnogo o stvarima korisnim po dušu, blagoslovi ih mirom, i otputova u svoju pustinju, slaveći Boga što ga udostoji da vidi njegovu sakrivenu sluškinju.
Posle nekoliko dana, ne mogući podnositi slavu i počasti koje su joj ukazivale sve sestre, i mučeći se zbog njihovih izvinjavanja, blažena Isidora krišom napusti manastir. A kuda otide, gde se sakri, i gde izdahnu, niko ne zna do današnjega dana.
Takvo beše žitije ove potajne ugodnice Božje, koja pod, vidom jurodstva kao pod nekim pokrivalom tajno posluži Gospodu. Zato ona sada prima nagradu od Gospoda na nebu javno, pred očima svih žitelja nebeskih, sa kojima nastanjena, ona slavi Oca i Sina i Svetoga Duha, jednog u Trojici Boga.
 
SPOMEN BLAŽENE
TAISE
 
U Egiptu bogata devojka Taisa, hrišćanka, ostade siroče kada joj roditelji umreše. Želeći da ne stupa u brak i živi u devičanskoj čistoti, ona imanje svoje trošaše na sirotinju, a kuću svoju pretvori u gostoprimnicu za pustinjske monahe. Tako se ona podvizavaše dugo vreme, primajući u svoj dom i zbrinjavajući svete oce. Posle mnogo godina ona potroši sve svoje imanje, pa i sama poče patiti od nemaštine. Utom se, pod lukavim dejstvom đavola, zbližiše sa njom neki greholjubivi ljudi, sablazniše je na greh, i odvratiše od Božjeg puta. Otada Taisa stade živeti rđavim životom, predajući se bludu i razvratu.
Kada oci pustinjaci čuše za ovakvu promenu u Taisinom životu, veoma se ožalostiše. Pošto se posavetovaše među sobom, oni pozvaše avu Jovana Kolova i rekoše mu: Mi čusmo o onoj sestri da vodi rđav život. No pošto nam je ona svojim dobročinstvom ukazivala veliku ljubav, onda i mi pokažimo duhovnu ljubav prema njoj, i pomozimo joj postaravši se za spasenje duše njene. Potrudi se i ti, avo, otidi do nje, posavetuj joj pokajanje po darovanoj ti od Boga mudrosti, i spasi propalu dušu. A mi ćemo se postiti i usrdne molitve Bogu uznositi da ti Gospod bude u pomoći.
Poslušavši naređenje svetih otaca, ava Jovan Kolov krenu u grad k toj devojci, moleći se u sebi Bogu, pomoćniku svome, koji svima želi spasenje. Kada dođe do njene kuće, starac zakuca na vrata i reče starici vratarki: Obavesti svoju gospođu da sam došao da porazgovaram s njom. Na to mu vratarka ljutito odgovori: Vi, monasi, otpočetka pojedoste njeno imanje. Starac joj onda reče: Kaži joj da sam joj doneo nešto veoma dragoceno.
Vratarka ode i obavesti svoju gospođu. A ova joj reče: Ti monasi, hodeći kraj Crvenog Mora, nalaze ponekad biser. Dovedi mi tog starca. – Ušavši u Taisinu kuću, starac sede blizu Taise. Zatim, pogledavši je u lice i duboko uzdahnuvši, on saže glavu svoju i stade gorko plakati. Tada ga Taisa upita: Avo, što plačeš? A starac joj odgovori: Gledam kako Satana igra na tvome licu; kako onda da ne plačem? Šta si to nepovoljno našla u Gospodu našem Isusu Hristu, Ženiku Svečesnom i Besmrtnom, te si prezrela darove njegove i prilepila se Satani i činiš gadna dela njegova?
Čuvši ove reči, dušu Taisinu zahvati umilenje, jer reči starčeve behu za nju kao ognjene strele koje ustreliše srce njeno. I ona se odmah zgadi na svoj grešni život, i postade odvratna sebi, i stade se stideti i sebe i svojih rđavih dela. Zatim upita starca: O ava, ima li pokajanja za grešnike! Starac joj odgovori: Vaistinu ima, i Spasitelj čeka tvoje obraćenje, gotov da te primi u svoj očinski zagrljaj, jer ne želi smrti grešniku nego da se obrati životu. I evo, ja ti jamčim, da će te Gospod Hristos, ako se istinski pokaješ i svim srcem obratiš, ponovo zavoleti kao nevestu svoju i, očistivši te od svake grehovštine, uvesti te u nerazorive nebeske dvore svoje. I tada će se tebi obradovati svi Anđelski činovi, jer se oni raduju i za jednog grešnika koji se kaje.
Na to Taisa reče: Neka bude volja Gospodnja, oče! Uzmi me dakle odavde i vodi kuda znaš, gde bi meni bilo dobro mesto za pokajanje. Starac joj odgovori: Hajdemo onda! – I ustavši on pođe ka izlazu njene kuće. Ustade i Taisa i pođe za starcem, ništa ne naredivši u kući svojoj, niti ikome išta rekavši odnosno kuće, već odjednom ostavljajući sve radi Hrista. Videvši da Taisa ne dade nikakva uputstva odnosno kuće niti ikome išta reče, otac Jovan se udivi takvoj iznenadnoj promeni kod nje i takvoj revnosti njenoj za Boga. I blagodareći Boga za to, on odmicaše svojim putem, a Taisa iđaše za njim na priličnom otstojanju. Kada stigoše do pustinje beše već kasno, spuštaše se noć. Starac onda načini na zemlji malo uzglavlje od peska i reče Taisi: Odmori se ovde, i spavaj pokrivena blagodaću Božjom. – I osenivši je krsnim znamenjem, on ode nedaleko od nje. I pošto obavi svoje uobičajene molitve, on leže na zemlju i zaspa. No probudivši se u ponoći, on ugleda svetlost s neba. I pogledavši uvis, on vide svetlosni put, koji je išao od neba i dosezao do spavajuće Taise. Starac se prepade od ovog viđenja. I pogledavši pažljivo na Taisu, on vide Anđele Božje gde Taisinu dušu uznose k nebu onim svetlosnim putem. Starac Jovan gledaše to divno viđenje sve dok se ono ne sakri od očiju njegovih. Zatim ustade i pođe k Taisi i, došavši do nje, prodrma je rukom i vide da je umrla. I pade starac licem na zemlju pred Bogom, jer ga beše spopao strah i trepet. I dođe mu glas s neba koji govoraše: Pokajanje njeno, izvršeno za jedan čas, prijatnije je Bogu nego pokajanje onih koji se dugo vreme kaju, jer kod ovih nema u srcu takve topline k Bogu.
I provede starac u molitvi sve do svanuća, pa sahrani česno telo blažene Taise. Onda otide u skit i ispriča svetim ocima sve što se dogodilo. Čuvši to, svi se oni udiviše, pa uznesoše hvalu i blagodarnost velikom milosrđu Hrista Boga, kome slava vavek, amin.
 
ŽITIJE PREPODOBNOG OCA NAŠEG
SIMEONA, EPISKOPA VLADIMIRSKOG I SUZDALJSKOG
 
Ono što Isus sin Sirahov kaže o Simonu, sinu Onijinom[5]: Simon, sin Onijin, jerej veliki, koji u životu svom postroji dom, i u dane svoje utvrdi crkvu (Knj. Isusa, sina Sirahova: 50, 1); i još: kao jutarnja zvezda usred oblaka, kao pun mesec u vreme svoje, kao sunce koje obasjava crkvu Višnjega (Knj. Isusa, sina Sirah.: 50, 6-7), – to isto treba i mi da kažemo o istoimenom prepodobnom ocu našem Simonu, episkopu vladimirskom i suzdaljskom, svedoku i spisatelju žitija ugodnika pečerskih, drugom letopiscu posle blaženog Nestora[6]. Jer on uistini dobro postroji dom Božji i utvrdi Crkvu Hristovu svojim svetim žitijem i učenjem o žitijima svetih, kao jedan od onih dobrih pastira, o kojima Gospod preko proroka Jeremije obeća govoreći: Daću vam pastire po srcu mome, i oni će vas pasti razumom i znanjem (Jerem. 3, 15). I zaista, sve osobine koje se pripisuju sinu Onijinom Simonu, dobrom pastiru starozavetnom, svojstvene su i ovom prepodobnom Simonu, i pastiru vladimirskom i suzdaljskom.
Ovaj blaženi Simon primi sveti monaški obraz u svetom manastiru Pečerskom, sličnom nebu, ukrašenom svetim podvižnicima kao duhovnim zvezdama, mesecom i suncem. Stupivši u manastir, Simon je s usrđem čitao žitija ranijih Bogu ugodivših svetitelja pečerskih, mnogobrojnih kao zvezde, i sam se na sve moguće načine starao da upražnjava njihove vrline. On se s ljubavlju sećao prvog neimara, prepodobnog Teodosija, koji je umnožio duhovne zvezde monahe[7], zato i podražavaše njegov život. Sećao se on s ljubavlju i podviga prvonačelnika pečerskog, svetog Antonija[8], kao svetozarnog sunca koje svetlošću svojih dobrih dela obasja i prosveti sve. Zato se on ugledaše i na njegovo ravnoangelno žitije. Gledajući na prepodobne, umnožene kao zvezde koje služe mesecu i suncu, Simon se učio smirenom poslušanju. On se naročito učio smirenju na primeru svetog Teodosija, koji je kao mesec sijao jače od svih ostalih zvezda i zaslužio u Boga najslavniji venac. Od svetog Antonija, kao od sunca koje jezdi po nebu samo bez ostalih svetila, on nasledi ravnoangelno ugađanje Gospodu u usamljeničkom bezmolviju, molitvenom tihovanju. Slično ogledalu, odražavajući duhovno u sebi sva ta vrlinska svetla: zvezde, mesec i sunce, on je i sam projavljivao iz sebe svetlost zvezdanu, mesečastu i sunčanu. Ustvari, slično starozavetnom prvosvešteniku Simonu, i on nesumnjivo beše kao jutarnja zvezda, i „kao pun mesec“, i „kao sunce koje obasjava Crkvu Višnjega“. U svetom manastiru Pečerskom, sličnom nebu, on dostojno služaše Presvetoj Bogorodici, svetloj kao jutarnja zvezda, divnoj kao mesec, slavnoj kao sunce, podražavajući po svojim moćima i nju samu u smirenom poslušanju, u usrdnom moljenju sabornom, i u bogomisliju usamljeničkog molitvenog tihovanja. Kada prepodobni Simon svetlošću dobrih dela svojih zasija svuda, i u najudaljenijim krajevima, tada se desi da arhijerejski presto eparhije vladimirske i suzdaljske beše upražnjen, ne imađaše arhijerejskog venca. A Crkva treba da se ukrašava vencem od zvezda, kao što sveti Jovan piše u Otkrivenju (Otkr. 12, 1). Na tom prestolu ne beše pastira – presvetlog sunca i divnog meseca, te se tada ta crkva ne mogaše psalamski pohvaliti: Presto njegov kao sunce preda mnom, i kao pun mesec (Ps. 88, 37.38). U to vreme, po blagovolenju Načelnika pastira – Isusa, koji nekada pastvu ovaca svojih poveri hristoljubivom Simonu Petru, ovaj blaženi Simon koji gajaše osobitu ljubav prema Njegovoj Bogomateri, bi podignut na pastirski presto Bogom čuvanih gradova: Vladimira i Suzdalja. Na taj način se venac te crkve očigledno ukrasi zvezdanom svetlošću, i presto njen zasija kao sunce, i kao pun mesec. Na tom visokom položaju ovaj dobri pastir još jače zasija dobrim delima i kao jutarnja zvezda, i kao pun mesec, i kao sunce: zasija prosvećujući naukom, zagrevajući ljubavlju, život dajući blagodaću od Boga izmoljenom. Ovaj blaženi Simon zamišljaše sebe kao jutarnju zvezdu koja objavljuje kraj noći i početak dana, zato na sve moguće načine čuvaše svoje ovce od dela tamnih, grehom pomračenih, i upućivaše ih na dela svetla, blagodaću prosvećena. Isto tako on zamišljaše da su sunce i mesec dva neuspavljiva nebeska oka, zato se truđaše da presto njegov sija kao sunce, i kao pun mesec, i lično se staraše da podražava ta dva neuspavljiva nebeska oka, te s neuspavljivom budnoćom revnosno pasaše svoje stado.
I tako se blaženi Simon vrlo revnosno i svim srcem podvizavaše oko Bogom poverene mu pastve, i u zvanju svom nađe se kao vrlo iskusan. U isto vreme on nikako ne napuštaše svoje monaške trudove, uvek se sećajući i imajući na umu trudove i podvige prepodobnih otaca pečerskih, i radujući se dušom što se udostoji da tamo primi sveti obraz anđelski i, da bude njihov sažitelj. Zato on prizivaše sebi u pomoć njihove molitve Bogu, i njihovim posredovanjem i blagodaću Božjom on uspešno rukovođaše pastvu svoju, te se na njemu ispuni i sve ostalo što Isus sin Sirahov pripisuje starozavetnom prvosvešteniku Simonu koji je ugodio Bogu. Pored ostalog Isus sin Sirahov piše o prvosvešteniku Simonu da je bio kao duga nebeska, kao ruža, kao krin, kao mirisavo stablo livanovo, kao žar i tamjan u kadionici, kao zlatan sasud, kao maslina, i kao kiparis (Knj. Isusa sina Sirah. 50, 8-11). Sve ove pastirske vrline ovako prenosno izražene, posedovaše i ovaj naš dobri pastir, sveti Simon: mnogo se truđaše oko održavanja mira među ljudima, – to praslikuje nebeska duga; delom svojim on sve učaše trpljenju rastući kao ruža u trnju, pri obrađivanju duhovnog vinograda pastve svoje; i delom i rečju on upućivaše sve duhovnoj čistoti, kao zasađujući beli krin; poučavaše sve molitvi Bogu, kao da umnožava mirisavo bilje livansko; blagodaraše Boga u nevoljama svojim, i tome učaše i pastvu svoju, prestavljajući sobom tamjan koji miriše na žaru; predlagaše svima zlatan sasud ljubavi i mudrosti duhovne; ukorenjivaše u pastvi svojoj maslinu milosrđa i ljubavi prema bližnjemu; isto tako gajaše u pastvi svojoj kao previsok kiparis neprekidno razmišljanje o Bogu.
Sve ove vrline blaženi Simon ispisa na tablicama srca svog još u svetom manastiru Pečerskom, učeći se njima iz žitija svetih ugodnika pečerskih. Zato je imao plamenu želju da i ostale blagočestive ljude upozna sa životom pečerskih podvižnika. Zbog toga on se reši da sastavi pismeni opis života svetih podvižnika pečerskih. Ali pošto u to vreme, zbog mnogih ratova i meteža, behu izgubljene mnoge knjige, te su počeli da se zaboravljaju događaji u njima opisani, a i mnoge stvari nisu bile uopšte zapisane, blaženi Simon stade sa velikom revnošću raspitivati očevice raznih čudesa koja su se događala u obitelji Pečerskoj, i sve to kao mudra pčela skupljati ujedno. Zato nas on i prosveti svetlošću sunca, meseca i zvezda, pošto nam opisa čudesa prepodobnog Antonija, tog svetozarnog sunca, i čudesno okivanje kivota prepodobnog Teodosija – tog divnog punog meseca, i dodade tome opis svete, nebu podobne, crkve pečerske, čiji je presto zaista sijao kao sunce i kao pun mesec; sve je to prepodobni Nestor uneo u prvi deo Paterika. Osim toga, blaženi Simon u poslanici Polikarpu dao je podatke o životu mnogih podvižnika pečerskih, koji podvizima svojim kao zvezde sijaju; – to je ušlo u drugi deo Paterika. Docnije prepodobni Simon uputi još jednu poslanicu istome Polikarpu, u kojoj govori o podvizima mnogih drugih podvižnika pečerskih.
Iz spisa ovog blaženog Simona vidi se da je imao preveliku veru i ljubav prema Presvetoj Bogorodici i prema prepodobnim ocima pečerskim: Antoniju i Teodosiju, te izgleda da nerazdvojno sa ovim ocima živi u pešteri, jer on samo telom življaše u eparhiji, a dušom i umom stalno boravljaše sa ovim svetiteljima. Kao što apostol Simon Petar beše najplameniji ljubitelj Gospoda Hrista, tako i ovaj istoimeni sveti pastir pokaza se najplemenitiji ljubitelj Presvete Bogorodice i njene obitelji Pečerske.
U dane blaženog Simona pokaza se veliko znamenje na nebu iznad Pečerske obitelji: Žena neka, Nevesta nevenčana, Prečista Bogorodica imađaše pod nogama svojim ne samo svetlost mesečastu nego i zvezdanu i sunčanu; jer ovaj pastir dobri sijaše dobrim delima svojim i kao zvezda, i kao sunce, a ne samo kao mesec. Pritom, on pokazivaše tako veliko smirenje da je kao episkop pisao u poslanici svojoj, da bi smatrao za čast da u svetom manastiru Pečerskom bude đubre koje prolaznici nogama gaze i raznose.
Ovaj dobri pastir potrudi se mnogo, hraneći svoje duhovne ovce ne nekom smrtnom hranom već životvornom, jer im je i u svome životu i u svojim knjigama predlagao žitija svetih podvižnika pečerskih.
Pošto provede dvanaest godina na arhipastirskom prestolu, on otide k pastirima koji sede na dvanaest prestola i k samom Pastirenačalniku, Gospodu Isusu, da primi od Njega neuvenljivi venac slave. A česno telo njegovo, saglasno želji njegovoj, izraženoj u poslanici blaženome Polikarpu, i ljubavi njegovoj prema svetim podvižnicima pečerskim, bi položeno u pešterama Pečerskim, gde i do sada stoji netruležno i čitavo, u čast, slavu i hvalu Oca i Sina i Svetoga Duha, jednoga Boga u Trojici, sada i uvek i kroza sve vekove, amin.
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA BRAĆE:
ALFIJA, FILADELFA I KIPRIJANA I DRUGIH S NJIMA
 
Ovi sveti mučenici behu rodom iz Italije. Od njih: Alfije, Filadelf i Kiprijan, behu rođena braća, sinovi italijanskog kneza Vitalija. Hrišćanskoj veri ih nauči, i krsti ih neki Onisim. U tome iz Rima beše poslato u njihov kraj naređenje da se hrišćani pronalaze i hvataju. Kada se obelodani da su oni hrišćani, onda ih zajedno sa Onisimom, Erazmom i drugom četrnaestoricom hrišćana uputiše u Rim k caru Likiniju. Po naređenju Likinijevom Onisimu metnuše ogroman kamen na grudi, od čega on i skonča. A Erazmu i ostaloj četrnaestorici svetih mučenika otsekoše mačem glave. Alfije pak, Filadelf i Kiprijan biše poslani u Siciliju, i tamo ubijeni za veru: Alfiju bi otsečen jezik, i on umre od istečenja krvi; Filadelf bi sažežen na usijanoj gvozdenoj rešetki, a Kiprijan – na tiganju.
Ovi sveti mučenici postradaše 251 godine.
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
ISIHIJA
 
Sveti mučenik Isihije postrada za carovanja Maksimijana[9]. Na dvoru cara ovoga Isihije zauzimaše prvo mesto, beše magistrijan[10] i življaše u Antiohiji[11]. Maksimijan otpusti iz vojne službe hrišćane, poskida im pojaseve vojničke, i dopusti da mogu biti samo najamničke sluge. I mnogi hrišćani napustiše svoje vojničke položaje, i dobrovoljno postadoše najamničke sluge. Među ovima beše i slavni Isihije. Saznavši za to, Maksimijan naredi Isihiju da skine sa sebe skupoceno odelo visokog dostojanstvenika i obuče grubu vlasenicu, i da bude pričisljen ženskoj posluzi.
Na nekoliko dana posle toga Maksimijan prizva k sebi Isihija, i upita ga: Isihije, reci mi, zar te nije stid da ostaneš u takvom beščešću? No svetitelj mu na to odgovori: Čest koju sam imao od tebe privremena je.
Posle takog odgovora Maksimijan naredi da se Isihiju priveže o vrat vodenički kamen, pa da ga tako bace u reku. Tako sveti mučenik i skonča i preseli se ka Gospodu, Davaocu venaca večnog života.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
ISIHIJA
 
Sveti Isihije beše rođen u gradu Adrapani. Beše to dobar, krotak i miran čovek. On moljaše Boga da mu pokaže mesto, gde bi mogao u bezmolviju i bogougodništvu provoditi život. I preko božanskog otkrivenja bi mu naloženo da se nastani u gori Majoni, u blizini morske obale. On ode tamo, i provede mnogo godina. Zatim pored jedne obližnje vode podiže crkvicu u ime svetog Andreja, i tu provede ostatak svoga života u podvizima bogougodnim. I učinivši mnoga čudesa, preseli se ka Gospodu.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
LAVRENTIJA
 
Monah, podvizavao se u Egiptu u šestom veku; odlikovao se neobičnom smernošću; upokojio se u miru.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
LAVRENTIJA
 
Prepodobni Lavrentije podvizavao se kao monah najpre u Velikoj Lavri u Svetoj Gori. Zatim je prešao u okolinu grada Volosa (u Tesaliji) gde podiže manastir posvećen sv. arhiđakonu Lavrentiju (slavi se 10 avgusta), a takođe i skit posvećen Preobraženju Gospodnjem i svetom Proroku Iliji. Ovaj prepodobni živeo je u vreme pre turske najezde i upokojio se u miru.
 


 
NAPOMENE:

  1. Zilot je grčki prevod jevrejske reči kananit, što znači revnitelj, od reči: kana – revnost.
  2. Sveti Simon Zilot skončao je krsnom smrću u Abhaziji, u Africi, i sahranjen u gradu Nikopsiji, u blizini Džigetije. Ostatci ovoga grada i danas se vide na triestak kilometara od Suhuma, nedaleko od morske obale. Na mestu končine svetoga apostola bila je podignuta crkva, koja je obnovljena 1875 godine. – Svetog apostola Simona Zilota treba razlikovati, prvo od svetog apostola Simona Petra, takođe apostola iz Dvanaestorice, i od svetog apostola Simona ili Simeona, srodnika Gospodnjeg po telu (Mt. 13, 55), koji pripada liku sedamdesetorice apostola i bio je drugi episkop jerusalimski (o njemu videti pod 27 aprilom).
  3. Osnovan od znamenitog podvižnika egipatskog, svetog Pahomija Velikog. Nalazio se u Gornjoj Tivaidi, na obali Nila. Sveti Pahomije dao ovom manastiru strogi ustav, skoro isti sa ustavom u njegovom manastiru.
  4. Reč άμμάς označava duhovnu majku kao što reč άββάς označava duhovnog oca.
  5. Ovde je reč o Simonu I, prvosvešteniku judejskom, sinu i prejemniku prvosveštenika Onije I, koga su savremenici zbog njegove pobožnosti nazvali „pravedni“. Koristeći se spokojnim vremenom za vladavine egipatskih careva, on je obnovio utvrđenje grada Jerusalima, ukrasio hram, ogradio ga visokim zidovima i izvršio u njemu značajne opravke i popravke; a što je najvažnije, on je primerom svoga pobožnog života podigao religiozno-moralni život naroda, zbog čega je i ostavio o sebi najlepše uspomene (vidi: Knj. Isusa, sina Sirah.: 50, 1-21). – Svoju prvosvešteničku dužnost vršio je početkom trećega veka pre Hrista.
  6. Prepodobni Nestor poznat je kao letopisac. Osim toga on je opisao žitija nekolicine pečerskih svetitelja, od kojih je najvažnije Žitije Teodosija Pečerskog. Živeo je i delao u XII veku. Spomen njegov Crkva praznuje 27 oktobra.
  7. Njegov spomen 3 maja.
  8. Njegov spomen 10 jula.
  9. Maksimijan Galerije, zet i naslednik cara Dioklecijana, carovao u istočnoj polovini Rimske carevine od 305 do 311 godine.
  10. Zvanje magistrijana ili magistra spadalo je u najviša zvanja na carskom dvoru; nešto nalik na ministra dvora.
  11. Reč je o Antiohiji Sirijskoj.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *