NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » ŽITIJA SVETIH ZA MAJ

ŽITIJA SVETIH ZA MAJ

 

ŽITIJA SVETIH
 
9. MAJ
 
ŽITIJE SVETOG
PROROKA ISAIJE
 
Vreme proročke službe svetog Isaije bilo je teško vreme u životu jevrejskog naroda. U dane ovog velikog proroka Izrailjsko carstvo je prestalo da postoji, a Judejsko je odživljavalo svoje poslednje godine pred Vavilonskim ropstvom. Ovaj bolni udes, potčinjenje „izabranog naroda“ pod tešku ruku neznabožačkih careva, bio je jevrejskom narodu nakazanje od Gospoda zato što se odmetnuo od Boga, sve više i više tonući u bezakonju i idolopoklonstvu. Naročito je Carstvo izrailjsko silno otstupilo od zaveta Božjeg, zbog čega ga ubrzo i postiže kazna, dok je u Carstvu judejskom povremeno blistala nada na bolju budućnost. I što se u Judeji nije potpuno ugasio oganj svete revnosti po Bogu, i što je Gospod oklevao sa kaznom, ima se u glavnome zahvaliti proročkoj delatnosti svetog proroka Isaije.
Sveti prorok Isaija beše iz plemena Venijaminova, od carskoga roda. Rodi se u Jerusalimu oko 760 godine pre Hrista. Otac mu Amos beše rođeni brat Amasije cara Judejskog. Vaspitan u strahu Božjem i naučen zakonu Gospodnjem, Isaija kada postade punoletan stupi u zakoniti brak, uzevši bogobojažljivu ženu koja takođe beše proročica. Ona mu rodi dva sina. O tome sam sveti prorok kaže: Pristupih k proročici, to jest k supruzi mojoj, koju uzeh za ženu iz zbora devica što u hramu Gospodnjem do punoletstva svog služahu Gospodu; ona beše vrlinska i sveta, naviknuta da se neprestano moli, i udostojena blagodati proročke zbog bogougodnog života svog (sr. Is. 8, 3). Ona bi nazvata proročicom sa dva razloga: prvo, što beše prorokova supruga, i drugo, što i sama dobi od Boga dar prorokovanja. I ona zače od muža svog svetog Isaije proroka, i rodi sina. Stoga Isaija govori: Evo ja i deca koju mi dade Bog (Is. 8, 18). Ovde, po mišljenju tumača, sveti prorok govori o svojoj rođenoj deci. Još se u Knjizi proroka Isaije pominje sin njegov Jasuv (Is. 7, 3). A blaženi Jeronim priča po jevrejskom kazivanju i to, da je sveti Isaija bio po majci ded caru Manasiji, mučitelju svom, jer se Manasija rodi od kćeri njegove Ofovije, udate za cara Jezekiju.
Sveti Isaija bi prizvan na proročku službu u vreme cara Judejskog Ozije. A car Ozija beše sin cara Amasije, rođenog brata Isaijinog oca Amosa. I sveti Isaija prorokova u dane cara Ozije, i u dane Ozijina sina cara Joatana, i u dane Joatanova sina cara Ahaza, i u dane Ahazova sina cara Jezekije, i u dane Jezekijina sina cara Manasije, od koga i postrada. A šta je i kako je prorokovao sveti Isaija, jasno nam pokazuje njegova opširna knjiga. Iz nje se jasno vidi i njegov bogougodni život. Jer on postade toliko mio Bogu, da se udostoji i Boga videti gde sedi na prestolu visoku i izdignutu, a oko Njega stajahu šestokrili serafimi kličući: Svet, svet, svet je Gospod Savaot[1]; puna je sva zemlja slave njegove. I zadrmaše se pragovi na vratima od glasa kojim vikahu, i dom se napuni dima. Kada to sveti Isaija vide, on se napuni velikoga straha, i reče sebi: Jaoh meni, jer se ja čovek nečistih usana, i koji živim usred naroda nečistih usana, udostojih da svojim očima vidim Gospoda Savaota. Tada k preplašenom proroku bi poslat jedan od serafima držeći u ruci živ ugljen, koji kleštima uze sa oltara, i dotače se usta njegovih govoreći: Evo, ovo se dotače usta tvojih, i Gospod će uzeti bezakonja tvoja, i grehe tvoje očistiće. Potom sveti Isaija ču glas Gospodnji koji mu govoraše: Koga ću poslati? i ko će nam ići? Isaija reče: Evo mene, pošlji mene. I posla ga Gospod k ljudima svojim, da grešnicima savetuje pokajanje, i da im objavi stvari onoga sveta, to jest različne kazne ako se ne pokaju, a milost i oproštaj ako se obrate Bogu pokajanjem (Is. 6, 1-11).
Posle ovog viđenja otpočinu na svetom Isaiji Duh Božji, koji mu otkrivaše tajne sadašnjosti i budućnosti i krepljaše ga u mučnoj borbi za pravdu Božju među bogobornim sunarodnicima njegovim. I prorokovaše sveti Isaija o raznim predmetima: o osvojenju Galileje i Samarije od Asiraca, o najezdi Senaherima na Judeju, i o razorenju mnogih zemalja i gradova putem raznovrsnih ratova. No naročito je prorok Božji prorokovao o Hristovom začeću i rođenju od Prečiste Djeve radi spasenja roda ljudskog. O tome on govori: Eto devojka će začeti i rodiće Sina, i nadenuće mu ime Emanuilo, što znači: s nama Bog (Is. 7, 14). Izaći će šibljika iz stabla Jesejeva (to jest Prečista Djeva), i izdanak iz korena njegova izniknuće (tojest Hristos); i na njemu će počivati Duh Božji (Is. 11, 1-2). Dete nam se rodi, sin nam se dade, kome je vlast na ramenu, i ime će mu biti: vesnik velikog saveta, Bog silni, otac večni, knez mira (Is. 9, 6). A o stradanju Hristovom on predskaza ovo: On bolesti naše nosi i nemoći naše uze na se; bi ranjen za grehe naše i mučen za bezakonja naša; kar beše na njemu našega mira radi, i ranom njegovom mi se iscelismo; kao ovca na zaklanje vođen bi i kao jagnje nemo pred onim koji ga striže ne otvara usta svoja (Is. 53, 4-7). A o krstu Hristovom on unapred objavi ovo: Slava Livanska tebi će doći, kiparis, jela i kedar, da ukrase mesto svetinje moje, – govori Gospod – da bih proslavio mesto nogu svojih (Is. 60, 13). Zatim o strašnom drugom dolasku Hristovom on pretskaza ovo: Gle, Gospod će doći kao oganj, i kola će mu biti kao vihor, da izlije gnev svoj u jarosti i pretnju u plamenu ognjenom. Jer će Gospod ognjem suditi svoj zemlji (Is. 66, 15-16).
Sveti Isaija življaše prezren od sveta, jer iako bejaše rođak carevima judejskim i mogaše imati ogromna bogatstva i slavu ovoga sveta, on ipak sve to prezre Boga radi. I sa bogougodnom suprugom svojom on življaše u dobrovoljnom siromaštvu i smirenju, i u velikom uzdržanju i mučenju tela; odeća njegova beše sura vreća na golom telu, jedno radi smirenja, drugo radi umrtvljenja tela, i treće radi primera pokajanja grešnim ljudima. I takvim smirenjem on moljaše Boga za grešne ljude. Jedanput je tri dana hodio sasvim nag po ulicama Jerusalima proričući skori pad Jerusalima pod Asirskog cara Senaherima, i opominjući cara i glavare narodne, da se ne uzdaju u pomoć Misiraca i Etiopljana, pošto će i ovi uskoro biti pokoreni od istoga Senaherima, nego da se uzdaju u pomoć Boga svevišnjega. Tada reče Gospod: Kako ide sluga moj Isaija go i bos za znak i čudo što će biti do tri godine Misiru i Etiopiji, tako će odvesti car Asirski u ropstvo Misirce i Etiopljane u sužanjstvo, decu i starce, gole i bose i golih zadnjica, na sramotu Misircima (Is. 20, 1-6). I ovo proročanstvo Isaijino ubrzo se ispuni: Asirski car Senaherim, čuvši da Etiopski car Tarak ide na njega pomažući Judejcima, okrenu se protivu njega, pobedi ga, osvoji i opleni zemlju Egipatsku i Etiopsku, pa onda ponovo navali na Judeju osvajajući njene gradove. I hvaljaše se da će Jerusalim zauzeti, i huljaše Boga višnjega preko vojvode svog Rapsaka, koga sa velikom vojskom posla na Jezekiju.
Sveti Isaija beše i veliki čudotvorac: kada u Jerusalimu za vreme opsade od tuđinaca beše velika beda, a naročito oskudica u vodi, sveti prorok Isaija molitvom svojom izvede izvor vode ispod gore Siona, i taj izvor bi nazvan Siloam, tojest poslan, kao od Boga, žednim ljudima radi molitve prorokove. Čudesan beše taj izvor, jer vodu davaše samo Judejcima, a za strance bivaše suv. Isto tako sveti prorok molitvom svojom izbavi grad Jerusalim od opsade varvarske. Jer jedne noći iziđe anđeo Gospodnji i pobi u okolu Asirskom sto i osamdeset pet hiljada; i kad ustaše ujutru, a to sve sami mrtvaci. Od toga se prepade Senaherim i pobeže sa stidom od Jerusalima, i ostade u Nineviji gde i ubijen bi od svojih sinova.
Još sveti Isaija isceli cara Jezekiju od bolesti kojom se razbole na smrt, i izvesti cara Jezekiju od strane Gospoda, da mu se radi molitve i suza dodaje njegovom veku petnaest godina. I kao dokaz istinitosti toga Gospod povrati sunce za deset stepeni po stepenima po kojima beše sišlo (4 Car. 20, 1; Is. 38, 4 i 5). I bi dan taj dug, slično danu u koji Isus Navin zaustavi sunce pobeđujući neprijatelje. Ovo čudo udivi sav svet, i car Vavilonski Merodah Valadan sin Valadanov, posla izaslanika sa pismom i darovima u Jerusalim caru Judejskom Jezekiji, pošto beše čuo da je bio bolestan na smrt pa ozdravio; i pitaše ga za čudo odnosno sunca, jer i za to beše čuo car Vavilonski. Jezekija se veoma obradova izaslanicima cara Vavilonskog, i pokaza im sve riznice svoje; ali to ne bi po volji Gospodu. Tada dođe k caru Jezekiji sveti prorok Isaija i reče mu: Šta videše u tvom dvoru ljudi koji dođoše iz Vavilona? Jezekija odgovori: Videše sve što ima u mom dvoru; nije ostalo ništa u riznicama mojim da im nisam pokazao. Na to mu reče Isaija: Čuj reč Gospoda nad vojskama: Evo idu dani, veli Gospod, kad će se odneti u Vavilon sve što ima u kući tvojoj, i što su sabirali oci tvoji do danas, neće ostati ništa. I sinove tvoje, koji će izaći od tebe, koje ćeš roditi, uzeće da budu dvorani u dvoru cara Vavilonskoga (Is. 39, 1-7). Ovo se proroštvo svetog Isaije zbi kasnije, a car Jezekija skonča u miru, i bi sahranjen pored svojih predaka.
Posle končine cara Jezekije poče carovati sin Jezekijin Manasija, kome beše dvanaest godina. I činjaše što je zlo pred Gospodom. Jer kada odraste on stade hoditi ne po zapovestima Gospodnjim, nego po gadnim delima neznabožaca: podiže hramove idolima i žrtvenik Vaalu, i klanjaše se idolima, i hram Gospodnji oskvrni idolskim žrtvama, i sinove svoje provede kroz oganj, kao što činjahu idolopoklonici, i vračaše i gataše, i iskvari ljude Gospodnje privevši ih idolopoklonstvu, i ubijaše one koji ne pristajahu uz njega, i proli veoma mnogo nevine krvi, dok ne zali Jerusalim krvlju do guše (Is. 21, 1-6). Izobličavan i ružen zbog toga od svetog proroka Isaije, on se raspali jarošću; isto tako i knezovi jerusalimski, i mnogi od naroda, napuniše se gneva na proroka Božjeg. A on, izobličavajući ih za teške grehe, nazivaše ih knezovima sodomskim: Čujte reč Gospodnju, knezovi Sodomski; poslušajte zakon Boga našega, narode Gomorski! (Is. 1, 10). Ovako ih nazivaše prorok Božji zbog njihove pokvarenosti, pošto gadnim delima svojim behu slični Sodomu i Gomoru.
Ne podnoseći takvo izobličavanje, svi oni zajedno sa carem svojim iskahu da ubiju svetog proroka. I zaista, po naređenju cara Manasije sveti prorok Isaija bi prestrugan drvenom testerom van Jerusalima. Tako, veliki prorok Božji mučenički skonča u dubokoj starosti, kada mu beše sto dvadeset i šest godina. A Isus sin Sirahov ovako veliča svetog proroka Božjeg Isaiju: Rukom Isaijinom Gospod izbavi ljude svoje, uništi vojsku Asirsku, i satre ih anđeo njegov, jer Jezekija učini što je dobro pred Gospodom i učvrsti se na putevima Davida oca svoga, što zapovedi Isaija prorok, veliki i veran u viđenju svom. U dane njegove povrati se sunce, i dodadoše se godine carevom veku; duhom velikim on vide ono što će se desiti najposle, i uteši tužne u Sionu; čak pokaza vekovečne tajne (Is. Sirah. 48, 23).
Posle ubistva svetog proroka Isaije neki bogobojažljivi ljudi uzeše njegovo česno telo i pogreboše ga blizu onog Siloamskog izvora što ga sveti Isaija izvede molitvom. A tamo ga pogreboše, da bi molitvama proroka Božjeg Isaije i posle njegove smrti nepresušno tekla voda iz Siloamskog izvora. Pokraj tog izvora bi podignuta banja, u koju kasnije Gospodom Hristom bi poslan da se umije i progleda slepac od rođenja kome Gospod pomaza oči kalom od pljuvačke. Ta voda i danas ima izvesnu celebnu silu, jer posetioci svetih mesta jerusalimskih pričaju da Saraceni, koji po popuštenju Božjem žive tamo, a čija tela po prirodi svojoj zaudaraju, umivaju svoju decu u vodi Siloamskoj, i sami se miju, te tako odgone donekle taj smrad. Usto i onima koji pate od očiju biva velika pomoć od te vode, molitvama svetog proroka Isaije a blagodaću Gospoda našeg Isusa Hrista, kome slava vavek, amin.
 
STRADANJE SVETOG MUČENIKA
HRISTOFORA
 
Ovaj sveti mučenik[2] postrada 249 godine, za vreme cara Dekija (249-251 g.). O njemu se pričaju neke čudne i neobične stvari, tojest da je bio psetolik: κυνοπρόσωπος[3] – i da je poreklom iz zemlje ljudoždera. U ratu on bi zarobljen od jednog vojvode. Pošto nije mogao da govori, on se pomoli Bogu, i Gospod mu posla anđela svog koji mu reče: Budi junak, Repreve! (takvo mu beše prvo ime). Onda se anđeo dotače usta njegovih i učini te stade slobodno govoriti. Zatim ode u jedan grad i izobliči neznabošce što gone hrišćane. Zbog toga bi bijen od poglavara Vakhia. No svetitelj na to odgovori Vakhiu: Dobrovoljno i smireno primam udarce i ne protivim se, sledujući zapovesti Hristovoj. A kad bih stavio u pokret moj gnev i junaštvo, onda ne bi mogao otstojati ni ti niti sila samoga cara, jer je careva sila slaba i ništavna prema mojoj sili.
Posle toga, car, bojeći se mučenika i zbog sile njegove i zbog ružnoće lica njegova, posla dvesta vojnika da ga dovedu k njemu. Mučenik ne nošaše u rukama oružje, no imađaše samo jedan suvi štap. I kad iđahu putem, taj suvi štap procveta u rukama svetog mučenika. No pošto za vreme putovanja ponestade hleba vojnicima te nemahu šta da jedu, svetitelj se pomoli Bogu i izobilno umnoži ono nekoliko hlebova što im behu ostali. Poraženi ovim neobičnim čudom, vojnici poverovaše u Hrista. I kad stigoše u Antiohiju, svi zajedno sa svetiteljem biše kršteni od episkopa antiohiskog, svetog sveštenomučenika Vavile[4]. I tada svetitelj mesto imena Reprev dobi ime Hristofor. A kada bi izveden pred cara na sud, videvši ga car se prepade, i od straha pade u nesvest. No došavši potom k sebi, car odluči da svetitelja pridobije veštinom i da mu laskama promeni raspoloženje, eda bi ga na taj način odvojio od vere u Hrista, pošto ne smeđaše da ga na to pobuđuje zastrašivanjima. Šta onda on učini? Dozva dve žene, Kaliniku i Akilinu, lepe licem ali bludnice i razvratnice raspoloženjem, koje behu veoma vešte u zavođenju i zaluđivanju ljudi na telesno sparivanje. Ovim ženama car naredi da idu kod svetitelja i da upotrebe svu svoju veštinu kako bi ga privukle da ih zavoli, jer računaše nevaljalac da na taj način odvoji mučenika od Hrista i privoli ga da prinese žrtvu idolima. Ali dogodi se suprotno onome što smeraše car: sveti Hristofor nauči veri u Hrista ove dve bludnice i odvrati ih od idolopoklonstva. Onda se one vratiše k caru i izjaviše da su hrišćanke. Zato ih car vrže na strašne muke. I one blažene, podnevši hrabro užasna mučenja, primiše vence mučeništva.
To silno razjari cara, i on naredi te dovedoše preda nj svetog Hristofora, koga on stade ismevati i vređati zbog ružnoće i neobičnosti lica njegovog. No svetitelj mu na to odgovori da je on obitalište đavola, što i samo njegovo ime Dekije označava. Onda nečovečni tiranin osudi na smrt onih dvesta vojnika koje on beše poslao da uhvate svetitelja i koji behu poverovali u Hrista. Pogubljeni od cara, ovi blaženi mučenici dobiše vence mučeništva.
Posle toga car naredi da svetog Hristofora klincima prikuju za železnu postelju, pa da ispod postelje nalože vatru. To bi odmah učinjeno, ali svetitelj ne samo ostade nepovređen, nego se osećaše kao da beše na nekom veselju i odmoru, i pričaše neke neobične stvari, koje mnogim prisutnim nevernicima izgledahu neverovatne i nemogućne, a vernima i pametnima – potpuno verovatne i lako mogućne. Pričaše dakle blaženi mučenik kako vidi jednog čoveka, visoka rasta, lepa lica, odevena u belu odeću, iz lica mu se lije svetlost jača od sunčane, na glavi ima blistav venac, oko njega stoje plamenovidni vojnici sa kojima se bore neki drugi crni i ružni vojnici, i izgleda da ovi poslednji pobeđuju. No kasnije, onaj strašni vojvoda se okreće sa gnevom, zbunjuje i pobeđuje sve one crne napadače, i tako zadobija nad njima vlast i silu.
Slušajući to, i usto videći svetitelja na užarenoj železnoj postelji nepovređenog, mnogi od prisutnih ljudi poverovaše u Hrista, i skinuše svetitelja s postelje. Zato svi behu posečeni od carevih vojnika. Posle toga svetom Hristoforu vezaše kamen o vrat i baciše ga u bunar. No anđeo Gospodnji izvadi ga iz bunara i oslobodi. Tada bezbožni tiranin, još uvek besan od gneva, naredi te svetitelju obukoše užarenu metalnu odeću. Naposletku naredi te mu mačem otsekoše glavu. I tako blaženi mučenik primi venac mučeništva. Njegovo sveto telo otkupi od vojnika Petar, episkop Atalijski, i sahrani ga u svom gradu.
 
SPOMEN SVETIH MUČENICA
KALINIKE I AKILINE
 
Poverovale u Gospoda Hrista preko svetog mučenika Hristofora. Zato ih car stavi na strašne muke, i one postradaše za Hrista.[5]
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA
EPIMAHA NOVOG I GORDIJANA
 
Obojica iz Rima. Epimah postrada u Aleksandriji 250 godine; svete mošti njegove prenesene u Rim na kratko vreme pre Gordijanova mučeništva, i položene tamo u katakombama njihovog imena. – Za neustrašivo ispovedanje Hristove vere sveti Gordijan bi strahovito mučen, pa najzad mačem posečen 362 godine.
 
POVEST O PRENESENJU ČESNIH MOŠTIJU
SVETOG NIKOLAJA ČUDOTVORCA, ARHIEPISKOPA MIRLIKIJSKOG[6]
 
Godine 1087, pri grčkom caru Aleksiju Komnenu,[7] i pri carigradskom patrijarhu Nikoli Gramatiku[8], bi najezda Izmailjćana[9] na grčke pokrajine. Počevši od Hersona[10] ovi neprijatelji krsta Hristova pokoriše hrišćanske zemlje sve do Antiohije i do Jerusalima; pritom mačem i ognjem opustošiše sve gradove i sela i crkve i manastire, a što preostade ljudi, žena i dece, to odvedoše u ropstvo. Tada bi opustošen i grad Mire u Likijskoj pokrajini (u Maloj Aziji), u kome počivahu česne mošti svetitelja Hristovog Nikolaja. A to se dogodi po popuštenju Božjem, zbog grehova naših kojima razgnevljujemo Gospoda veoma i dugotrpeljivost Njegovu dovodimo do ogorčenja, kao što se govori o grešnicima u psalmima: Ogorčiše Višnjega (Ps. 77, 17). Jer kada ljudi koji žive bez pokajanja mnogo ožaloste i ogorče Boga, tada on ne štedi ni svetinje, niti uslišava molitve ugodnika svojih. Sa tog razloga Gospod jednom prilikom reče proroku Jeremiji: Da stane Mojsije i Samuilo preda me, ne bi se duša moja okrenula k tome narodu; oteraj ih ispred mene, i neka odlaze. I ako ti reku: kuda ćemo ići? tada im reci: ovako veli Gospod: ko je za smrt, na smrt; ko je za mač, pod mač; ko je za glad, na glad; ko za ropstvo, u ropstvo (Jerem. 15, 1-2). Pošto takim pravednim gnevom Božjim biše opustošene mnoge pokrajine grčke, među njima i Likija sa gradom Mire, Gospodu bi ugodno da se česne mošti njegovog ugodnika svetitelja Nikolaja prenesu iz opustošenog grada Mire u mnogoljudni grad Bari[11]. A to bi sa dva razloga: prvo, da svete mošti takog svetila sveta, čija sveta duša živi u neiskazanoj svetlosti na nebu, ne bi ostale na zemlji pod poklopcem i bez poštovanja, i da ovaj nepresušni izvor čudesnih iscelenja ne bi ostao neiskorišćen od ljudi; i drugo, da i Zapad ne bi bio lišen dobročinstava Božjih, koja bivaju molitvenim zauzimanjem ovog velikog arhijereja.
To prenesenje svetih moštiju bi izvršeno na ovaj način: jednom hristoljubivom, pobožnom i pravednom prezviteru koji je živeo u gradu Bari, javi se noću sveti Nikolaj i reče mu: Idi i reci građanima, i svemu zboru crkvenom, da idu u likijski grad Mire, uzmu otuda moje mošti, prenesu ih u ovaj grad Bari, i tu polože, jer ne mogu da boravim tamo, u opustošenom mestu. Ovo tako hoće Gospod Bog moj.
Posle tog viđenja prezviter ustade, ode izjutra u crkvu i ispriča crkvenom kliru i svemu narodu kako mu se te noći javi sveti Nikolaj i šta mu reče. Oni se svi veoma obradovaše tome, i rekoše: Danas Gospod obilno izli milost svoju na nas ljude svoje i na grad naš, jer nas udostoji da primimo ugodnika njegovog, svetog Nikolaja. O oni odmah spremiše tri lađe, izabraše ugledne i bogobojažljive ljude i priključiše im nekoliko česnih sveštenih lica, da idu po svete mošti velikog svetitelja Božjeg Nikolaja. No da bi izbegli smetnje koje bi ih mogle snaći putem, ovi ljudi napuniše lađe žitom, i kao trgovci krenuše na put tobož radi trgovine. Ploveći srećno, oni doploviše najpre u Antiohiju. Tu prodadoše žito, i kao trgovci nakupovaše neke druge stvari. Ali tu saznadoše od nekih ljudi da su pre njih stigli u Antiohiju inostrani trgovci, Venecijanci, sa namerom da idu u Likiju i uzmu mošti svetog Nikolaja. Stoga oni hitno otploviše i blagopolučno stigoše u Likiju, i pristadoše u pristaništu grada Mire. Pošto se dobro raspitaše za crkvu i mošti svetoga Nikolaja, oni se naoružaše, jer se bojahu da ne naiđu na smetnje koje bi onemogućile ostvarenje njihove namere. Tamo nađoše četiri monaha i upitaše ih gde se nalaze mošti svetog Nikolaja da im se poklone. Monasi im pokazaše grobnicu u crkvi, u kojoj pod popločanim patosom ležahu celebne mošti svetitelja Hristova. Barjani onda raskopaše patos crkveni, nađoše svetiteljevu raku, i kad je otvoriše videše da je puna miomirisnog mira koje je teklo iz svetih moštiju. Oni onda pokupiše miro u svoje sudove, a svetiteljeve mošti s radošću uzeše, i sveštenici ih na rukama do lađe odnesoše i tamo česno smestiše. Sa njima pođoše i dva monaha, a dvojica ostadoše pri crkvi.
Sa tako dobrom i neiskazano skupocenom robom Barjani isploviše iz mirlikijskog pristaništa 11 aprila, i srećno stigoše u svoj grad Bari u nedelju veče 9 maja. A kada žitelji grada saznadoše da su im stigle česne mošti velikog ugodnika Božjeg, odmah sa episkopima i sveštenicima i inocima i celokupnim klirom crkvenim izađoše u susret svi: i ljudi i žene i deca, i staro i mlado, i veliko i malo, sa svećama i tamjanom, pevajući i slaveći Boga i njegovog svetog ugodnika. I tako dočekavši radosno i veoma svečano ovu neizmerno skupocenu riznicu duhovnu, položiše je u crkvi svetog Jovana Preteče kraj mora.
I odmah se stadoše zbivati mnoga čudesa od svetiteljevih moštiju. Donesene u nedelju veče, u ponedeljak izjutra već behu isceljeni od njih četrdeset i sedam bolesnika, ljudi i žena, među kojima su bili i hromi i slepi i gluvi i besomučni i razni drugi bolesnici; u utorak se isceliše dvadeset i dva bolesnika; u sredu – dvadeset i devet; a u četvrtak rano sveti Nikolaj isceli gluvonemog čoveka, koji je pet godina bio bolestan od ovog neduga. Zatim se svetitelj Hristov Nikolaj javi jednom bogougodnom crnoriscu i reče: Eto, po volji Božjoj dođoh u ovaj grad u nedelju u tri sata po podne, i već blagodaću Božjom dadoh iscelenje stojedanaestorici ljudi. – O ovom javljenju svetiteljevom ovaj crnorizac pričaše svima u slavu Božju i radi proslavljenja ugodnika Božjeg.
No i posle ovoga svaki dan se neprestano davahu od svetitelja Nikolaja čudesna iscelenja, a i sada se daju svima koji mu s verom pribegavaju. Videći gde se tako čudotvorna blagodat izliva obilno iz moštiju svetog oca Nikolaja kao iz nekog izvora, građani grada Bari sazidaše u ime njegovo veliku i prekrasnu crkvu[12] i veoma je skupoceno ukrasiše. Zatim napraviše kivot od srebra, pa ga pozlatiše i dragim kamenjem okitiše. I treće godine po prenesenju česnih moštiju iz likijskog grada Mire oni pozvaše okolne arhiepiskope i episkope sa njihovim klirom radi prenesenja moštiju svetog Nikolaja u novu crkvu. Ovi dođoše, položiše svetiteljeve mošti u srebrni kivot, pa česno prenesoše svete mošti velikog čudotvorca Nikolaja iz crkve svetog Krstitelja u novu crkvu, podignutu u njegovo ime, i postaviše ih u oltaru, devetoga maja. Preneše oni i stari kivot svetiteljev, u kome on beše donesen iz grada Mire, postaviše ga u crkvi i metnuše u njega deo ruke od moštiju svetiteljevih. I od toga vremena bi ustanovljeno da se svake godine devetoga maja praznuje prenesenje česnih moštiju svetitelja Hristova Nikolaja, i to dvostruko prenesenje: i ono iz grada Mire u grad Bari, i ovo iz crkve svetoga Preteče u crkvu svetoga oca Nikolaja Čudotvorca.
I otada mnogi narod odlazi tamo na poklonjenje svetitelju, i celiva njegove svete mošti i kivot. Nekoliko godina posle prenesenja česnih moštiju svetiteljevih, sam se svetitelj Nikolaj javi jednome monahu u gradu Bari i naredi da se njegove mošti stave pod sveti presto u oltaru. I biše položene tamo česne mošti koje točahu iz sebe sveto miro.[13] To se i sada može videti tamo, i to miro se daje na iscelenje od svakovrsnih bolesti, u slavu Hrista Boga našeg, proslavljenog u svetitelju njegovom, sa Ocem i Presvetim Duhom Njegovim, sada i uvek i kroza sve vekove, amin.
 
SPOMEN SVETOG PREPODOBNOMUČENIKA
NIKOLAJA NOVOG
 
Ovaj prepodobnomučenik rodi se na Istoku, od roditelja blagorodnih i pobožnih. Još izmalena izbegavao je druženje sa svojim vršnjacima, a rado je opštio sa starcima i pametnim ljudima. Kada postade punoletan, on bi uzet u carsku vojsku, pošto beše vrlo hrabar. Za kratko vreme on u bitkama pokaza takva junaštva, da postade svima poznat i slavan. Ova slava njegova dopre i do ondašnjeg cara grčkog. Car pozva Nikolaja k sebi u dvor. Videvši da je pametan i vrlo otresit, car ga postavi za vojvodu jedne pokrajine, i dade mu na službu potreban broj vojnika.
Uskoro se žitelji Tesalije pobuniše protiv davanja carskih dažbina. Car posla sa Istoka vojvode, među njima i ovog Nikolaja, da uguše pobunu. Sa svojim vojnicima Nikolaj udari na Solun, glavni grad Tesalije, osvoji Solun, i natera Solunjane da caru plaćaju danak, kao što su mu i ranije plaćali. Vojvoda Nikolaj zatim krenu na Larisu; u borbama oko Larise, njegov život beše u opasnosti. On se razmisli, pa prezre svet i sve što je u svetu, i ode u tamošnju planinu Vunenu. Našavši tamo neke monahe podvižnike, on se i sam zamonaši. I zajedno sa tim monasima on se podvizavaše postom, molitvom, bdenjem i svakom drugom teskobom i podvigom.
Ali dobromrzac đavo, ne podnoseći život ovih monaha, diže protiv njihovog kraja bezbožne Avare iz zapadnih pokrajina. Kada ovi Avari, pustošeći i pljačkajući, stigoše u okolinu Larise, oni mnoge hrišćane stadoše mučiti i primoravati da se odreknu Gospoda Hrista i poklone idolima. Dok se to događalo, prepodobni Nikolaj se zajedno sa svojim sapodvižnicima, kojih beše dvanaest na broju, moljaše Gospodu. I jedne noći dođe im Anđeo Gospodnji i reče im da se spreme za mučeništvo radi Hrista i za vence mučeničke.
Posle nekoliko dana Avari stigoše u skit ovih monaha, staviše na razne muke prepodobne oce, i najzad im glave otsekoše. A ovog prepodobnog Nikolaja, videći da je lep po telu i pametan po duši, stadoše mu laskati i nagovarati ga da se odrekne Hrista i da služi idolima. Ali pošto sveti podvižnik ostade čvrst u veri, varvari ga najpre tako nemilosrdno biše, da se dva i tri puta izmeniše oni koji ga bijahu. Zatim ga obesiše o drvo, pa strelama gađaše. Onda ga kopljima tukoše. Najzad, uvidevši da je nemoguće pokrenuti ga od njegove vere u Hrista, oni mu mačem glavu otsekoše.
Tako ovaj slavni vojnik Hristov primi mučenički venac. A njegove svete mošti ostadoše nesahranjene u toj šumi, čuvane od Anđela Božjih. Kasnije ih sam svetitelj otkri na čudesan način. I one do današnjega dana isceljuju kljaste i bogaljaste, i sve druge raznovrsne bolesnike, koji im sa verom pribegavaju.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
ŠIO (= SIMEONA) MGVINSKOG
 
Rodom iz Antiohije Sirijske, učenik svetog Jovana Zedaznijskog[14], on je zajedno s njim, po naređenju Božjem, otišao u Gruziju radi širenja vere Hristove. I tamo, trudeći se na njivi Božjoj, predavao se najstrožijim podvizima monaškim. Živeo je u pećini, koju je sam izdubio u steni. Tu je njega našao velmoža Evagrije. Ushićen podvizima hristočežnjivog podvižnika, velmoža ga umoli da ga primi za svoga učenika. I uz pomoć ovog svog učenika prepodobni Šio ustroji manastir, koji je nekada imao mnoštvo monaha i nazivao se, po imenu osnivača, Mgvinski, i nalazi se na triestak kilometara od Tiflisa. Prepodobni Šio je otkrivenjem Božjim unapred saznao čas svoga upokojenja; a upokojio se u sedmom veku. Svete mošti njegove i sada služe kao zaštita i odbrana manastira, koji je jedini ostajao čitav usred čestih opustošenja Gruzije.
 


 
NAPOMENE:

  1. Savaot znači: Gospod nad vojskama.
  2. Naročito poštovan u Španiji. Njemu se narod moli najviše protiv zaraznih bolesti i velikog pomora.
  3. Verovatno je ovaj sveti imao obično, samo vrlo ružno, psetoliko lice.
  4. Slavi se 4 septembra.
  5. Videti o njima pod današnjim danom: Stradanje svetog mučenika Hristofora.
  6. Žitije sv. Nikolaja Čudotvorca nalazi se pod 6 decembrom. Ovo praznovanje prenosa moštiju Sv. oca Nikolaja vrši se u Grčkoj 20 maja, i to ne u svim krajevima Grčke, nego samo na Krfu i još ponegde.
  7. Aleksije I Komnen vladao vizantijskom carevinom od 1081 do 1118 g.
  8. Nikola III Gramatik patrijarhovao od 1084 do 1111 godine.
  9. Ovde se pod Izmailjćanima podrazumevaju istočni jednoplemeni muslimanski narodi: Turci, Pečenjezi, Polovci.
  10. Stari grad na Krimu, oko Sevastopolja.
  11. Grad Bari nalazi se na jugu Italije, na zapadnoj obali Jadranskog Mora, u pokrajini Apuliji. Stanovništvo južne Italije bilo je izdavna grčko. Krajem devetoga veka tu se utvrdila vlast grčkoga cara. Godine 1070 grad Bari zauzeše Normani, severno pleme germansko, ali se i posle toga u nekim apulijskim manastirima sačuvala pravoslavna vera i bogosluženje, i oni su dugo bili potčinjeni carigradskom patrijarhu.
  12. Ta crkva postoji i danas i u njoj počivaju i danas mošti svetog oca Nikolaja, mada sakrivene od naroda.
  13. Prepodobni Nikodim Svetogorac, koji ovaj sinaksar o prenosu moštiju Sv. Nikolaja prevede sa slovenskog jezika na grčki, veli da je sveto miro iz moštiju svetitelja Nikolaja prestalo isticati u Bariju od onda kada je zapadna latinska Crkva odstupila od pravoslavne vere i dogmata Svetih Otaca.
  14. Njegov spomen 7 maja zajedno sa ostalim Gruzinskim ocima.

Jedan komentar

  1. Slava Bogu na ovom sajtu i hvala svima koji su se potrudili da stave žitija svetih ovde. Sad možemo bilo gde da ih čitamo:). Jako radosna vest. Bilo bi dobro da neko prevede i ns Engleski.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *