NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » ŽITIJA SVETIH ZA APRIL

ŽITIJA SVETIH ZA APRIL

 

ŽITIJA SVETIH
 
8. APRIL
 
SPOMEN SVETIH APOSTOLA OD SEDAMDESETORICE
IRODIONA, AGAVA, RUFA, ASINKRITA,
FLEGONTA i ERMIJA
 
Sveti apostol Irodion beše rodom iz Tarsa Kilikijskog[1], srodnik svetog apostola Pavla. Služio je svetim apostolima u svemu, i od njih bi postavljen za episkopa Neopatarskog. Kao episkop on mnoge neznabošce obrati svetim učenjem veri Hristovoj. To ispuni Jevreje zavišću, i oni ga zajedno sa idoloslužiteljima uhvatiše i silno mučiše: štapovima ga biše po glavi, kamenjem ga udaraše po ustima, noževima ga bodoše. I kada ga ostaviše kao mrtva, sveti apostol blagodaću Božjom bi sačuvan živ, i posle toga propoveda reč Božju u Rimu sa svetim vrhovnim apostolom Petrom. A sveti apostol Pavle, pišući iz Korinta Poslanicu Rimljanima, spominje svetog Irodiona koji je tada bio u Rimu pored svetog Petra: Pozdravite Irodiona rođaka mog (Rm. 16, 11). I sveti Irodion bi mačem posečen zajedno sa svetim Olimpom i mnogim drugim hrišćanima onoga istoga dana kada i sveti Petar raspet.
Sveti apostol Agav imađaše proročki dar. U Delima Apostolskim pominju se dva njegova proročanstva. Prvo, prorekao je veliku glad po celom svetu, koja se i zbi u vreme ćesara Klaudija[2] (D. A. 11, 28). I drugo, kada se srete u Kesariji sa svetim apostolom Pavlom, koji iđaše za Jerusalim, sveti Agav uze pojas Pavlov i veza sebi i ruke i noge govoreći: Tako veli Duh Sveti: čoveka kojega je ovaj pojas, ovako će ga svezati u Jerusalimu Jevreji, i predaće ga u ruke neznabožaca (D. A.21, 11). Sveti Agav je putovao i propovedao Hrista, i mnoge obratio Hristu Bogu.
Sveti apostol Ruf beše episkop u Tivi Jeladskoj. I njega spominje sveti Pavle u Poslanici Rimljanima: Pozdravite Rufa izbranoga u Gospodu (Rm. 16, 13).
Sveti apostol Asinkrit beše episkop u Irkaniji Azijskoj. I njega spominje sveti apostol Pavle u istoj Poslanici (Rm. 14, 16.)
Sveti apostol Flegont, koji se na istom mestu spominje (Rm. 16, 14), beše episkop u Trakijskom gradu Maratonu.
Sveti apostol Ermije, spomenut na istom mestu u Poslanici, beše episkop u Dalmaciji.
Svi ovi sveti apostoli propovedahu po svetu Evanđelje Hristovo, privodeći neverne istinitoj veri. I svi oni, na razne načine mučeni od Jevreja i mnogobožaca. skončaše.
 
SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG CELESTINA,
pape Rimskog
 
Zbog svoje pobožnosti i vrlinskog života uzveden na katedru Rimskog episkopa (423-432 g.). Veliki revnitelj vere pravoslavne. Borio se za apostolska i otačka predanja. U vreme Trećeg Vaseljenskog Sabora 431. godine, zajedno sa Sv. Kirilom Aleksandrijskim borio se protiv jeretika Nestorija. Učinivši i mnoga druga nezaboravna dela, on u miru ostavi ovaj privremeni život i preseli s u beskonačni blaženi život, 432. godine.
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA PAVSILIPA
 
Sveti mučenik Pavsilip postrada u vreme cara Adrijana[3]. Najpre bi izveden pred cara, i on izjavi da je hrišćanin. Zbog toga bi bijen gvozdenim šipkama. Posle toga bi predat prefektu Preciju na sud. Prefekt ga dugo nagovaraše da prinese žrtvu idolima. Ali pošto ne uspe u tome, on naredi da mučenika bace u okove i poseku mačem. Kada svetog mučenika vođahu na pogubljenje, on pokida okove i pobeže od stražara. Gonjen od ovih, on se moljaše da Gospod primi duh njegov. I bi po molitvi svetoga: on skonča za vreme bežanja. Tada hrišćani dođoše i, pojući psalme i sveštene pesme, česno sahraniše sveto telo njegovo.
 
ŽITIJE PREPODOBNOG OCA NAŠEG
NIFONTA,
episkopa Novgorodskog
 
Blaženi Nifont postade inok svetog Pečerskog manastira u vreme igumana Timoteja[4], i veoma revnosno podražavaše život velikih prepodobnih otaca, trudeći se bogougodno u molitvi, bdenju, postu i svima ostalim vrlinama. A kada blaženi Jovan; episkop novgorodski, posle dvadesetpetogodišnjeg upravljanja eparhijom onemoća, i dobrovoljno ostavi episkopski presto, i povuče se u manastir na molitveno isposničko tihovanje[5], tada blaženi Nifont, koji zracima mnogih vrlina svojih sijaše nadaleko, bi po volji Božjoj izabran od svih na episkopski presto novgorodski i posvećen za episkopa u Kijevu od strane mitropolita Mihaila II.
Stupivši na presto, kao sveća na svećnjak, sveti Nifont još jače zasija svojom velikom revnošću oko blagoustrojstva Crkve Pravoslavne. On se veoma staraše o umnoženju slave Božje, i silno revnovaše oko vremenskog i večnog života svojih duhovnih ovaca. Radeći na umnoženju slave Božje, on poče usred Novgoroda zidati kamenu crkvu u čast Presvete Bogorodice, i Božjom pomoću ubrzo je dovrši. Novgorodsku sabornu crkvu svete Sofije on svu ukrasi ikonopisom, i krov njen pokri olovom. Čuvajući verno vremenski život svojih slovesnih ovaca, on je naročito upražnjavao ovu vrlinu. Kad god bi se među pravoslavnima pojavila kakva međusobica, on se na sve moguće načine trudio da ih izmiri. Tako, kada jednom saznade da Kijevljani i Černjigovci idu na Novgorod da zarate sa njim, on odmah uze sa sobom novgorodske velmože i iziđe pred njih, i uz pomoć Božju umiri ih[6]. Isto tako i u drugim sličnim slučajevima prepodobni se starao da osigura pastvi svojoj mir, revnujući za vremenski život njen. No još više prepodobni se starao da svojim duhovnim ovcama osigura večni život. Toga radi on svom silom nalagaše pravoslavnima, da se ne udaljavaju od zapovesti Gospodnjih i crkvenog predanja, da se ne bi udaljili od večnoga života. One pak koji su se udaljavali od zapovesti Gospodnjih i crkvenog predanja, i narušavali ih, on je oštro izobličavao, javno im pretskazujući da će propasti zbog svojih grehova, nastojeći blagovremeno i u nevreme, karajući, preteći i moleći sa svakim trpljenjem, kao što Apostol naređuje (2 Tm. 4, 2).
Ovu revnost dobroga pastira naročito obelodani sledeći slučaj. Pošto Novgorodci proteraše svoga kneza Vsevoloda Mstislaviča, oni pozvaše na kneževski presto Svjatoslava Olgoviča, koji se oženi protivno crkvenim kanonima. Tada blaženi arhijerej Nifont ne samo ne hte da ga venča, nego i celokupnom kliru svom zabrani da ma ko prisustvuje tom bezakonom venčanju, koje obaviše sveštenici što behu došli s novim knezom. I prepodobni Nifont smelo izobličavaše kneza zbog narušenja zakona, ugledajući se na psalmopevca koji je rekao: Govorah o svedočanstvima tvojim pred carevima, i ne stiđah se (Psal. 118, 46).
Veliku revnost pokaza ovaj junačni revnitelj zalažući se da Rusku crkvu odvrati od prestupa- To se desilo pri sledećim okolnostima. Kada se upokoji kijevski mitropolit Mihailo II, od koga sveti Nifont bi posvećen za episkopa, veliki knez kijevski Izjaslav Mstislavič[7] izabra na njegovo mesto Klimenta Filosofa, koji tada beše crnorizac i primio shimu. Ne želeći da zbog udaljenosti šalje Klimenta u Carigrad radi rukopoloženja za episkopa, knez povodom toga sazva sabor ruskih episkopa. Na sabor dođoše ovi episkopi: Onufrije černjigovski, Teodor bjelgorodski, Jevtimije perejaslavski, Damjan jurjevski, Teodor vladimirski, sveti Nifont novgorodski, Manuil smolenski, Joakim turovski, Kozma polocki. Na tom saboru ovaj sveti Nifont, episkop novgorodski, nikako ne pristajaše da sami ruski episkopi posvećuju sebi mitropolita, bez blagoslova vaseljenskog patrijarha carigradskog. On neustrašivo i čvrsto izjavljivaše da je to protivno predanju svete Pravoslavne Crkve, koja sinove ruske prosveti svetim krštenjem od carigradskog prestola, te nas na taj način načini sinovima Božjim, sinovima Istoka koji nas je posetio odozgo. A i prvi mitropolit kijevski, Mihailo, bi postavljen otuda, iz Carigrada, i od tada postade čvrsto pravilo: da se mitropolit kijevski postavlja sa blagoslovom vaseljenskog patrijarha carigradskog.
Govoreći to, ovaj hrabri ispovednik muški karaše sinove ruske da svojim protivljenjem ne otpadnu od usinovljenja Istoku, i ujedno s tim Bogu, jer, tvrđaše on, ide gnev Božji na sinove nepokorne (Ef. 5, 6). ovog mišljenja prepodobnog Nifonta držahu se još pet episkopa: Kozma polocki, Joakim tutzovski, Manuil smolenski, Jevtimije perejaslavski, Teodor bjelgorodski. Međutim, knez, ne želeći iz gordosti da se odrekne svoje namere, ne posluša blaženog Nifonta, već učini što beše namislio, podržavan od ostalih episkopa. I tako, po naređenju kneza, Kliment bi od episkopa koji ugađahu knezu posvećen za episkopa glavom moštiju svetoga Klimenta, pape rimskog[8], umesto blagoslova potrebnog od živog patrijarha carigradskog. To bi učinjeno po savetu episkopa černjigovskog Onufrija. I sede Kliment nezakonito na arhijerejski presto mitropolije kijevske. I stade Kliment zahtevati od blaženog Nifonta da zajedno sa njim služi božanstvenu liturgiju. No sveti revnitelj pravoslavlja govoraše mu: „Pošto nisi dobio blagoslov od vaseljenskog patrijarha carigradskog, to ja, kako ranije tako i sada, ne odobravam tvoje postavljenje, i sa tog razloga nije mi dopušteno da služim s tobom“.
Ljut zbog toga na blaženog Nifonta, Kliment podgovaraše kneza Izjaslava i svoje pristalice , da prepodobnog pošlju u zatočenje. Sa tog razloga knez Izjaslav ne pusti blaženog Nifonta u Novgorod na episkopski presto njegov, nego ga zadrža u Pečerskom manastiru, kao u mestu zatočenja. Međutim, blaženi nastavaše tamo sa velikom radošću, hvaleći i blagodareći Boga što ga udostoji da se vrati svome bezmolvnom žitiju sa svetima.
Kada pak hristoljubivi knez Georgije Monomahovič[9] pobedi Izjaslava Mstislaviča i postade knezom u Kijevu, tada on sa velikom češću povrati blaženog Nifonta u Novgorod na episkopski presto. A Novgorodci, koji dotle behu pometeni i odbačeni kao ovce koje nemaju pastira, primiše blaženog Nifonta sa neiskazanom radošću. U to vreme vaseljenski patrijarh carigradski, čuvši o blaženom Nifontu kako veliko junaštvo pokaza boreći se za predanja otačka, posla mu poslanicu, u kojoj ga hvaljaše zbog veličine njegova uma i junaštva i ubrajaše među drevne svete oce, koji se junački boriše za Pravoslavlje. A blaženi, pročitavši patrijarhov blagoslov, još se većom revnošću razgorevaše za Pravoslavlje. Zato prepodobni ne bi lišen dostojne nagrade za svoje trudove i od Načelnika pastira – Gospoda Isusa, kao što to pokazuje njegova blažena končina. O tome evo povesti.
Neko vreme po povratku svom na episkopski presto u Novgorodu, blaženi Nifont ču da od vaseljenskog patrijarha iz Carigrada dolazi u Rusiju mitropolit Konstantin[10], da svrgne nepravilno posvećenog mitropolita Klimenta i zauzme njegov presto. Saznavši o ovome, prepodobni se ispuni velike duhovne radosti sa dva razloga: prvo, primiće blagoslov od mitropolita; drugo, u svetoj obitelji Pečerskoj pokloniće se Presvetoj Bogorodici i prepodobnim ocima. U tom cilju on otputova u Kijev, i tu očekivaše dolazak mitropolita Konstantina koji već beše krenuo iz Carigrada. Življaše on u svetom manastiru Pečerskom, imajući veliku ljubav prema Presvetoj Bogorodici i prema prepodobnim ocima. No uskoro tamo ga snađe teška bolest, koja ubrza česnu končinu njegovu. Tada on ispriča bratiji divno viđenje, koje je imao na tri dana pre no što se razboleo.
„Kada se, kazivaše on bratiji, posle jutarnjeg bogosluženja vratih u svoju keliju, osetih neophodnost da malo otpočinem. Ubrzo me uhvati lak san; i gle, ja se obretoh u ovoj svetoj crkvi pečerskoj, na mestu Nikole Svjatoše, i molih se mnogo sa suzama k Presvetoj Bogorodici proseći Je da mi pokaže divnog strojitelja prepodobnog Teodosija, koji se i posle smrti stara o umnoženju vrlina u obitelji svojoj. Međutim, u crkvu se sabirahu bratija; jedan od njih pristupi mi, i upita me: „Hoćeš li da vidiš prepodobnog oca našeg Teodosija?“ Ja, odgovorih: , Da, hoću; ako možeš, pokaži mi ga!. On me onda uhvati za ruku, uvede u oltar, i tamo mi pokaza svetog Teodosija. A ja, ugledavši svetitelja, od radosti potrčah k njemu, padoh pred noge njegove i poklonih mu se do zemlje. On me podiže, blagoslovi me, i reče mi: , Dobro si došao, brate i sine Nifonte; odsada ćeš nerazlučno biti s nama!. – Sveti Teodosije držaše u svojoj ruci svitak, koji ja zaiskah od njega, i on mi ga dade. Razvivši svitak, ja ga pročitah. Svitak se počinjao rečima: Evo mene i dece koju mi dade Bog (Is. 8, 18). Pošto se ovo viđenje završi, – kazivaše blaženi Nifont, – ja odmah dođoh k sebi, i sada znam da je ova bolest meni poseta od Boga“.
I tako, pošto odbolova trinaest dana, prepodobni usnu s mirom u Gospodu, dvadesetog aprila, u subotu Svetle sedmice. Telo njegovo bi s češću položeno u pešteri prepodobnog Teodosija, a duhom on predstoji sa slavnim prepodobnim ocem Teodosijem prestolu Vladike Hrista, gde se nerazlučno naslađuju neiskazanih divota nebeskih. Neka se oni pomole i za nas, čeda svoja. Bogu pak, slavljenom u nerazdeljivoj Trojici, Ocu, ujedno i Sinu i Svetome Duhu, priliči svaka slava, čast i poklonjenje, sada i svagda i u beskrajne vekove, amin.
 
STRADANJE SVETOG NOVOMUČENIKA JOVANA LAĐARA
 
Stradanje ovog blagoslovenog mučenika dogodi se na ostrvu Ko (u Jegejskom moru) na sledeći način. Ne znam zbog čega, veli opisivač ovog stradanja, neki agarjani mađijama zaludeše Jovana, pa ga takvog poturčiše. No posle nekoliko dana Jovan dođe k sebi; i kad saznade razlog svoga obrezanja i vide na svojoj glavi beli turban turski, on se silno ožalosti, pa zbaci s glave beli turban, i ponovo se odenu po hrišćanski. I stade se Jovan od sveg srca sa suzama i uzdasima kajati pred Bogom zbog svog nevoljnog pada. A agarjani, videvši kako se Jovan pokaja i opet postade hrišćanin, besomučno navališe na njega, i pošto ga nemilosrdno izbiše, oni ga u tamnicu vrgoše. Nakon nekoliko dana agarjani izvedoše Jovana iz tamnice, i na razne načine pokušavahu da ga vrate u svoju muslimansku veru. Oni mu čas blago savetovahu čas ljuto prećahu, ali mučenik sve to ni u šta ne smatraše, i govoraše im: Ja verujem u Gospoda mog Isusa Hrista; od sve duše i srca Njega ispovedam za istinitog Boga. On će doći da sudi celome svetu, i živima i mrtvima. Vašu pak veru prezirem; i evo gotov sam da za Hrista mog podnesem sva mučenja koja mi budete priredili.
Čuvši to, i videći Jovanovu nepokolebljivost u hrišćanskoj veri, agarjani besno Jovana zgrabiše, pa ga biše i gaziše, i onda sudiji odvedoše. I tužahu ga sudiji kako je bio Turčin, pa se pokajao. Sudija naredi da Jovana nemilosrdno biju. I kad vide da ni to ništa ne pomaže, on izreče smrtnu presudu: da Jovan bude u ognju sažežen. I naložiše veliki oganj, i spališe Jovana. I postade hrabri Jovan žrtva čista i besprekorna Hristu. I tako skonča blaženi Jovan; i radujući se primi venac mučeništva, i bi udostojen carstva nebeskog. Njegovim svetim molitvama neka se i mi izbavimo sadašnjih neprijatelja spasenja našeg i neka se udostojimo stajanja s desne strane Hristu u nestarivom blaženstvu. Amin[11].
 


 
NAPOMENE:

  1. Tars – veliki u starini grad, u maloazijskoj oblasti Kilikiji. Ostaci ovoga grada sačuvali se i do danas.
  2. Klaudije carovao od 41 do 52 godine.
  3. Car Adrijan carovao od 117 do 138 godine.
  4. Bio iguman Pečerskog manastira od 1124 godine; skončao 1131 god.
  5. Upravljao Novgorodskom eparhijom od 1110-1130 g.
  6. Ovo se dogodilo u 1135. god.
  7. Bio knezom kijevskim od 1146 do 1154 godine.
  8. Ovu glavu doneo je iz Hersona sv. knez Vladimir, pošto je posle svog krštenja beše dobio na dar od hersonskog episkopa.
  9. Tojest: Jurit Vladimirovič Dolgoruki, sin Vladimira Monomaha. To je bilo 1150 godine.
  10. Grk, poživeo u Rusiji ne dugo; upravljao mitropolijom od 1156 do 1158 godine; skončao 1159 godine u Černjigovu.
  11. Sveti Jovan postrada na ostrvu Ko 1669. godine.

2 komentar(a)

  1. Za divljenje je hrabrost i krotkost Svetog Stefana Permskog! Sveti Stefane moli Boga za mene kukavicu!

  2. Brate Damjane nisi ti kukavica nego ulicica. Umjesto da se pokajes za grehe svoje ti se krijes iza svog kukavicluka. Nije svakom dano da bude hrabri junak, ali svako moze da se pokaje za grehe svoje. Gospod je ostavio ljudima pokajanje za spasenje. Kroz pokajanje dolazi ne sam spasenje vec i hrabrost i druge bozanske vrline koje su potrebne danas ljudima isto kao u prvim hriscanskim vremenima. Zato ne placi nad sudbinom svojom sto si „kukavica“ jer cim priznajes jednu svoju manu ti se nalazis na putu Hristovom, na putu spasenja!

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *