NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » ŽITIJA SVETIH ZA APRIL

ŽITIJA SVETIH ZA APRIL

 

ŽITIJA SVETIH
 
7. APRIL
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
GEORGIJA ISPOVEDNIKA, mitropolita Mitilenskog[1]
 
Prepodobni otac naš Georgije izmlada zavolevši Hrista zamonaši se, i upražnjavajući svaku vrlinu steče smirenoumlje kao niko drugi. I bi ispovednik Hristov za carovanja Lava Isavrjanca[2], trpeći gonjenje i zlostavljanje od ikonoboraca. Potom za carovanja pravovernih Konstantina i Irine bi izabran i postavljen za mitropolita mitilenskog. I beše veoma milostiv i vrlo darežljiv. Zbog prevelikog uzdržanja postade drug Anđelima, i pokaza se čudotvorac, isceljujući neizlečive bolesti i izgoneći nečiste duhove. Dožive zacarenje i Lava Jermenina koji obnovi ikonoborstvo, i u dubokoj starosti opet pretrpe gonjenje za svete ikone.
Pre zacarenja Lava Jermenina i obnovljenja ikonoborstva i progonstva svetog Georgija behu u gradu Mitileni neka znamenja koja su pretskazivala uznemirenje i nevolju Hristove Crkve. Tako jednom u hramu svete velikomučenice Teodore pored pristaništa, za vreme večernja, dok je narod pevao: Gospode, pomiluj! neka nevidljiva sila iznenada sa velikom hukom diže sveti Krst sa svetog prestola, uzdiže ga do pod krov crkve, za tim se krst izvrnu i pade na zemlju. A kad to vide narod, spopade ih strah i užas, i podigavši k nebu i oči i ruke svi dugo vreme gromko vapijahu: Gospode, pomiluj! i ne htedoše da izađu iz crkve, očekujući da brzo naiđe neka nesreća na njihovo ostrvo. No u to vreme tamo beše prepodobni Simeon sa svojim bratom Georgijem. Budući prozorljiv, prepodobni Simeon s plačem govoraše ljudima: Braćo, neće biti tako kao što vi očekujete, niti će Bog potpuno uništiti naš kraj, nego će ovih dana nastati bogomorski i bogoprotivni car, koji će oduzeti Crkvi njenu lepotu: zgaziće česne ikone.
Posle nekoliko dana jedan ogroman i strašan vepar sa odrezanim ušima i repom ulete u tu istu crkvu kroz vrata, uđe u oltar i leže na gornjem mestu. Sluge crkvene pokušavahu da ga isteraju, ali ne mogahu, pošto beše svirep i kidisaše na njih izgoneći ih iz oltara. Tada sluge uzeše velike motke, dugo ga biše dok ga ne zamoriše i na jedvite jade isteraše. Saznavši za to, blaženi Simeon reče: Verujte mi, deco, taj vepar označava da će ovde po popuštenju Božjem biti episkop koji će imati svinjsku narav i život. – To se uskoro i dogodi. Jer kad se Lav Jermenin zacari, diže gonjenje na Crkvu Božju i sazva u Carigrad mnoge episkope, navodeći ih na svoju ikonobornu jeres. Tada bi pozvan u Carigrad i prepodobni otac naš Georgije, mitilenski mitropolit, i pokaza se hrabar vojnik Hristov. Dok mnogi pristadoše na zloverje carevo, on vanrednom mudrošću posrami cara, i lažnog patrijarha Teodota Kasitera, i ostale jeretike, i učini te mnogi uvideše svoju zabludu. Ali car lažni i patrijarh ne otrpeše ovo izobličenje, već ga poslaše u progonstvo u Herson[3], a mesto njega postaviše u Mitileni za mitropolita nekog jeretika, koji slično divljem vepru, istrčavši iz šume, pogazi i smradom zagadi vinograd Hristov, potirući svete ikone i zverski smućujući razumne ovce.
A sveti Georgije provede ostale dane svoga života u progonstvu, tvoreći mnoga čudesa blagodaću Hristovom. Zatim kada dođe vreme da se prestavi, zablista na nebu sjajna zvezda koja pretskaza blaženu končinu njegovu. Ovu zvezdu videše i iz grada Mitilene i sa celog ostrva, i slovesne ovce mitilenske mitropolije poznaše po tome odlazak ka Gospodu njihovog pastira, svetog Georgija. Život njegov beše svetlost svetu dobrim delima, zato Bog sjajnom zvezdom proslavi blaženu smrt njegovu, i po smrti načini mošti njegove čudesnim izvorom iscelenja radi proslavljenja ugodnika svog.
Sveti Georgije skonča i preseli se u besmrtni život oko 816 godine.
 
STRADANJE SVETOG MUČENIKA KALIOPIJA
 
Neka žena Teoklija u Pergi Pamfilijskoj[4], blagočestiva i bogobojažljiva sa celim domom svojim, tvoraše mnoge milostinje i česno provođaše život. Udata za česnog čoveka, senatora i patricija, ona mnogo godina ne imađaše dece, jer beše nerotkinja. Ali ona usrdnim molitvama svojim umoli Boga te zače. No dok beše u drugom stanju umre joj muž, ostavivši joj ogromno bogatstvo. I rodivši sina ona mu dade ime Kaliopije. I truđaše se mnogo oko njegovog vaspitanja: naročito strahu Božjem, učaše ga i knjizi, i osobito mu punjaše dušu mudrošću Svetoga Pisma. U ta vremena preovlađivaše idolosluženje, istina beše potiskivana lažju, i vrlo mnogi ljudi klanjahu se gadnim bogovima i prinošahu im žrtve. A sveti Kaliopije sav se beše odao molitvama i pošćenju. No kada sudiju izvestiše o svetom mladiću da je hrišćanin, majka njegova blažena Teoklija, da bi sina spasla smrti, dade sluge, ukrca ga u lađu, i isprati u kilkijski grad Pompeopolj. Iskrcavši se u Pompeopolju Kaliopije zapade u neke burne mnogobožačke svetkovine, koje neznabožni igemon Maksim priređivaše u čast poganim idolima. Videći to, sveti junoša se čuđaše i upita neke: Zbog čega su ove svetkovine? Oni mu odgovoriše: Danas je praznik bogova naših; hajde i ti, pridruži se našem piru. A on im na to reče: Hrišćanin sam, i pošćenjem praznujem Hrista mog, i nije lepo da u usta, koja slave Hrista, uđe išta od poganih žrtava nečestivih bogova.
Dođe to do ušiju igemonu Maksimu, i on, ispunivši se gneva, naredi da uhvate svetog junošu i dovedu preda nj na sud. Kada svetog Kaliopija dovedoše, igemon ga upita: Kako se zoveš? Sveti odgovori: Hrišćanin sam, a zovem se Kaliopije. Igemon reče: Danas sva vaseljena svetkuje zbog božanskog praznika, kako ti jedini u obmani živiš, ne hoteći da praznuješ s nama? Odgovori mu sveti Kaliopije: Vi ste u obmani i u tami hodite, jer ostaviste Boga živoga, Tvorca neba i zemlje, koji je sve rečju stvorio, i klanjate se mrtvom drvetu i uglačanom kamenju, delima ruku bezbožničkih. Igemon reče: Mladost tvoja čini te si drzak, i gura te u ne male muke. No reci nam, odakle si i kakvog si roda? Odgovori sveti: Ja sam iz Perge Pamfilijske, roda senatorskog i patricijskog, ali iznad svega cenim to što sam hrišćanin. Upita ga igemon: Imaš li roditelje? Odgovori sveti: Imam majku, a otac mi je davno umro. Igemon mu onda reče: Tako mi velikog sunca i svih bogova, ako se pokloniš bogovima, daću ti svoju kćer jedinicu za ženu. Odgovori mu sveti: Kad bih se hteo ženiti, mogao bih uzeti za ženu kćer tvoju i odvesti na imanje matere moje. No znaj, ja obećah Hristu Bogu mom, koji me je stvorio po liku Svom, da ovo zemljano telo sačuvam u čistoj devstvenosti i da ga besprekornim izvedem na pravedni Sud Njegov. Ti pak čini šta hoćeš, a ja sam hrišćanin. Igemon povika: Zli gade, misliš li da me takvim rečima svojim razjariš da bih te što pre ubio? Znaj ovo: mučiću te dugo, drobeći na komade telo tvoje, a što ostane predaću ognju da se sažeže. Svetitelj odgovori: Ukoliko me duže budeš mučio, utoliko će mi se svetliji isplesti venac od Hrista mog za stradanje moje. Jer Sveto Pismo kaže: Niko ne Dobija venca ako po pravilu ne vojuje (2. Tim. 2, 5).
Tada igemon reče slugama: Povalite ga, pa mu olovnim štapovima sve kosti polomite! Bijen, sveti Kaliopije govoraše: Blagodarim ti, Hriste, što si me udostojio da podnosim muke radi slave svetog imena Tvog. Reče mu igemon: Prinesi žrtvu bogovima, da bi video otačastvo svoje, i da ti imanje ne bude oduzeto, jer vidiš na kakve si gorke muke stavljen. Sveti odgovori: Vidim sladost budućeg odmora koji mi je od Hrista obećan i muke ne osećam. Iako sam sada u tuđini, ipak znam da je Gospodnja zemlja i što je na njoj (Ps. 23, 1). Ja i ovde vidim mater moju i otačastvo moje: mati moja je Pravoslavna Crkva Hristova, a otačastvo – nebeski Jerusalim. Jer po rečima svetog apostola: Življenje naše je na nebesima (Flb. 3, 20). A ako me potsećaš na majku po telu, onda čuj božanski glas koji govori: Koji ljubi oca ili mater većma nego mene, nije mene dostojan (Mt. 10, 37). Izobilje bogatstva ne smatram ni za šta, jer više volim da sa raspetim Hristom stradam nego li da se kratkovremeno naslađujem grehom ovog ludog sveta.
Onda igemon reče slugama: Okrenite ga tako povaljenog, i bijte ga sirovim žilama po stomaku, govoreći mu: Bezbožniče, odgovaraj na pitanja, a nemoj pričati o drugim stvarima!- A sveti mučenik reče igemonu: Bezumniče, krvopijo gori od svakog zvera, tuđinče nebeskih blaga! ja ti reči istine kazujem, a ti, imajući oslepljene oči duše i zapušene uši, da ne bi čuo reči Gospodnje, nepravedno me mučiš, ubijajući me kao razbojnika.
Tada reče igemon slugama: Spremite točak mučenja sa oštrim klincima, rastegnite Kaliopija na točku što jače da mu zglobovi pucaju, i tako privežite; ispod točka veliki oganj naložite, i onda točak okrećite, da bi klincima kidan i ognjem paljen izdahnuo. Kada tako stadoše mučiti svetog Kaliopija, on oseti silne bolove, i zavapi ka Gospodu govoreći: Dođi, Hriste moj, pomozi sluzi Tvom, da bi se u meni nedostojnom do kraja proslavilo sveto ime Tvoje, i da svi uvide da se nikada posramiti neće oni što se u Tebe uzdaju! I odmah predstade Anđeo Gospodnji, i ugasi oganj, i zaustavi točak, i učini ga nepokretnim, te ga sluge ne mogahu ni najmanje pokrenuti. I krv obli mlado mučeničko telo na točku, i kroz duboke rane viđahu se kosti jer točak imađaše testerolike noževe oštre s obe strane.
Onda igemon naredi da odreše mučenika s točka i skinu. I prizor beše dirljiv za sve, i stade narod vikati: O da nepravednog suda! O kakvog mladića tako strašno mrcvare! I reče igemon svetitelju: Ne rekoh li ti da te mladost tvoja čini drskim i potstiče na najteže muke? Sveti odgovori: Psu najbestidniji, misliš li da sam se uplašio tvojih mučenja? Igemon na to reče: Bedniče, ti me vređaš da bih te što pre pogubio, ali neće biti tako. Bolje pristupi i prinesi bogovima žrtvu, da bi se izbavio najvećih i najljućih muka. Sveti mučenik odgovori: Uzdam se u Hrista mog, da nećeš oskrnaviti u meni čistu veru Božju. Telo je moje pred tobom, muči ga kako ho-ćeš, ali ćeš dobiti odmazdu od Boga na dan Strašnoga suda: jer kakvom merom meriš onakvom će ti se odmeriti. Tada igemon reče slugama: Okovite ga u železne verige i bacite u najdublju ćeliju tamničku, i nemojte se o njemu uopšte brinuti, niti dopuštajte hrišćanima da ga posećuju, da ga ne bi veličali zbog njegovog trpljenja, I sluge odmah okovaše stradalnika i vrgoše u najstrašniju ćeliju tamničku.
Saznavši za takvo stradanje sina svog svetog Kaliopija radi Hrista, majka njegova blažena Teoklija učini raspored sa celokupnom imovinom svojom: podari slobodu svojim robovima i robinjama kojih je bilo dvesta pedeset, sve zlato i srebro i skupocene stvari razdade bednima i nevoljnima, a sva nepokretna imanja: sela, njive, vinograde pokloni Crkvi. I ostavivši otačastvo svoje otputova u Kilikiju k sinu svome koji je za Hrista stradao. I davši stražarima tamničkim nešto zlata, uđe u tamnicu, i ugledavši sina svog u okovima pokloni mu se, i zavi mu rane. A sveti Kaliopije, okovan i telom sav otekao od mnogih rana, ne mogade ustati pred majkom svojom, samo reče: Dobro došla, majko moja! svedoče Hristovih stradanja. A ona, gledajući sinovljevo telo smrvljeno ranama, govoraše: Blažena sam i blagosloven je plod utrobe moje, jer te, kao Ana Samuila, sveti sasud podnesoh Bogu i kao Sara Isaka privedoh Hristu na žrtvu prijatnu.
I provede majka svu tu noć u tamnici kraj nogu sina, pevajući zajedno s njim i slaveći Boga. A u ponoći velika svetlost sinu u tamnici, i bi glas koji govoraše: Vi ste sveti Božji ispovednici Hristovi i uništitelji idola, ostavili ste otačastvo i imanje i izvoleli stradati sa Hristom!
Sutradan igemon Maksim izvede iz tamnice svetog Kaliopija na sud preda se, i upita ga: Jesi li se trgao od svoga bezumlja? i hoćeš li ispuniti carsko naređenje i pokloniti se bogovima, da bi ostao živ? ili želiš da zlo pogineš kao i učitelj tvoj Hristos? Sveti odgovori: Čudim se bestidnosti tvojoj, jer si već toliko puta čuo moj odgovor: Hrišćanin sam, za Hrista umreću, – pa me opet isto pitaš i ne stidiš se da ratuješ protiv istine. Ja svim srcem želim da postradam kao učitelj moj, i trudim se na sve moguće načine da umrem za Njega.
Čuvši to, i uvidevši mučenikovu nepokolebljivu rešenost, igemon naredi da ga kao Hrista raspnu na krst. A beše to na sam Veliki Četvrtak. Kada sveta Teoklija vide da joj sina povedoše na raspeće, ona dade vojnicima pet zlatnika moleći ih da sina njenog raspnu ne kao Gospoda nego naopako. To učini iz smernosti smatrajući da je nedostojno da sin njen bude raspet na isti način kao Gospod Hristos. I na Veliki Četvrtak sveti Kaliopije bi raspet za Gospoda Hrista, a na Veliki Petak u devet sati pre podne predade duh svoj u ruke Božje. I bi glas Božji s neba koji govoraše svetom Kaliopiju: Uziđi, sugrađanine Hristov i sunasledniče Svetih! – A kada ga mrtva spustiše s krsta, blažena majka pade na njega, zagrli ga, i odmah izdahnu. Onda dođoše braća hrišćani, uzeše oba tela, i zajedno ih sahraniše na česnom mestu, veličajući Oca i Sina i Svetoga Duha, jednog u Trojici Boga, kome slava kroza sve vekove, amin.
Česno postradaše sedmog aprila 304 godine.
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA
RUFINA đakona i AKILINE Mlađe
i s njima dvesta vojnika
 
Sveti Rufin bi mačem posečen; svetoj Akilini ruke naopako vezaše, pa je tako ognjem sažegoše; a dvesta vojnika svetih biše u Sinopi mačem posečeni za Hrista, oko 310 godine.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG NILA SORSKOG
 
Veliki otac Ruske Crkve po svome podvižništvu i bogomudrosti, učitelj skitske prostote i sozercateljnog života, prepodobni Nil, rodio se 1433 godine. O poreklu i mestu rođenja prepodobnog Nila ništa se ne zna. Ipak, sudeći po njegovim mnogobrojnim vezama sa važnim ličnostima njegovog vremena i po njegovom visokom obrazovanju, treba pretpostaviti da je i sam on bio bojarskog porekla. Istina, sveti Nil naziva sebe nevježom i seljakom, ali on je mogao sebe nazivati nevježom po dubokom smirenju, a seljakom – zato što se rodio i živeo na očevini svojih predaka među seoskim žiteljima.
Sveti Nil se postrigao u monaštvo i otpočeo svoj monaški život u obitelji prepodobnog Kirila Bjeloozerskog. Tu se on koristio savetima umnog i strogog starca Paisija Jaroslavova, koji je potom bio iguman Sergijeve Sveto-Trojične Lavre. Iz kratkih podataka o životu prepodobnog Nila poznato je samo da je on, pošto je proveo neko vreme u Kirilovom – Bjeloozerskom manastiru, zajedno sa svojim učenikom i satrudnikom Inokentijem, iz roda bojara Ohljebinjinih, putovao po svetim mestima Istoka i dugo boravio u Svetoj Gori. Kao rajska pčela, on se u Svetoj Gori vio po nadoblačnim visinama među atonskim ocima, i svo rusko monaštvo obdario svojim divnim spisom, koji sadrži u sebi ne samo iščitane istine o skitskom bezmolviju, o skitskom molitvenom isposničkom tihovanju, nego i njegovim ličnim opitom saznane, ličnim iskustvom proživljene, i doživljajima njegovog ličnog angelsko-bestrasnog života zapečaćene. Plod njegovog stranstvovanja u Svetoj Gori bilo je izučavanje pravila pustinjske usamljenosti, bezmolvne molitve i duhovnog trežnjenja. Stoga, kao što prepodobnog Antonija Pečerskog nazivamo osnivačem monaštva u Rusiji, tako i prepodobnog Nila možemo s punim pravom nazvati prvencem skitskog podvižništva.
Omiljeno zanimanje prepodobnog Nila beše, po njegovom sopstvenom kazivanju, izučavanje Svetoga Pisma, žitija i učenja svetih Otaca. Na taj način prepodobni Nil ne samo umom i srcem izuči, nego i u život i u neprekidno zanimanje pretvori dušespasonosnu nauku bogomudrih otaca: Antonija Velikog, Vasilija Velikog, Jefrema Sirina, Isaka Sirina, Makarija Velikog, Varsanufija, Jovana Lestvičnika, Ave Doroteja, Maksima Ispovednika, Isihija, Simeona Novog Bogoslova, Petra Damaskina, Grigorija, Nila i Filoteja Sinajskih. U Svetoj Gori prepodobni Nil zavole naročito skitski način života; u njegovu dušu duboko prodre ljubav prema usamljenosti. I kada se vrnu u Bjeloozerski manastir, on ne hte da živi u njemu, nego se udalji dvaestinu kilometara od njega na reku Sorku. Tu on pobi krst, načini najpre kapelicu i usamljeničku keliju i iskopa pored nje studenac. A kada se oko njega sabraše neka bratija da se podvizavaju s njim, onda on sagradi i crkvu. Svoj manastir on uredi na naročitim otšelničkim pravilima, po ugledu na skitove koji i do sada postoje na Svetoj Gori Atonskoj. Na taj način on osnova prvi Ruski skit. U svom novom skitu prepodobni produži izučavati Sveto Pismo i dela svetih Otaca, prema njima uređujući život svoj i svojih učenika.
Istoriju svog unutrašnjeg života prepodobni otac naš Nil delimično otkri u poslanici jednome od svojih bliskih sapodvižnika, koji ga je uporno molio o tome. „Pišem ti, veli prepodobni, pokazujući sebe; na to me primorava tvoja ljubav po Bogu i čini me bezumnim, da bih ti pisao o sebi. Mi treba da postupamo ne prosto i ne prema prilikama, nego po Svetom Pismu i po predanju svetih Otaca. Moje udaljenje iz manastira (Bjeloozerskog) nije li bilo radi duševne koristi? Nesumnjivo radi nje. Ja sam video da tamo žive ne po zakonu Božjem i predanju otačkom, već po svojoj volji i ljudskom rasuđivanju. Još ima i mnogo takvih koji, postupajući tako nepravilno, uobražavaju da vode vrlinski život… Kada ono ja i ti zajedno življasmo u manastiru, ti znaš kako sam se ja klonio veza sa svetom i starao se da živim po Svetom Pismu, ma da, zbog lenosti svoje, nisam imao uspeha u tome. Posle mog stranstvovanja ja dođoh u manastir, i blizu izvan manastira načinih sebi keliju, i življah u njoj koliko sam mogao. Sada sam se preselio daleko od manastira, blagodaću Božjom našao sam mesto prema mojoj zamisli; ono je malo pristupačno za svetovne ljude, kao što si i sam video. Živeći usamljenički, ja se bavim izučavanjem duhovnih knjiga: pre svega izučavam zapovesti Gospodnje i njihovo tumačenje – predanja svetih Apostola; zatim, žitija i pouke svetih Otaca. O svemu tome razmišljam, i što nađem da je korisno za moju dušu, ja to prepisujem za sebe. U tome je moj život i disanje. Zbog nemoći moje i lenjosti, ja sam svu nadu položio na Boga i Prečistu Bogorodicu. Kada treba što da preduzmem, a ne nalazim to u Svetom Pismu, ja to odlažem na neko vreme dok ne pronađem. Ja ne smem da preduzimam ništa po svojoj volji i po svome rasuđivanju. Živeo ti usamljenički ili u opštežiću: drži se Svetog Pisma i idi po tragu svetih Otaca, ili se potčini onome ko je poznat kao duhovan čovek u reči, životu i rasuđivanju… Sveto Pismo je surovo samo za onoga koji ne želi da sebe smiri strahom Božjim i da otstupi od zemaljskih pomisli, već želi da živi po svojoj strasnoj volji. Poneki neće smireno da izučavaju Sveto Pismo, čak neće ni da čuju o tome kako treba živeti, kao da Sveto Pismo nije pisano za nas i ne treba ga ispunjavati u naše vreme. Ali, pravim podvižnicima, i u staro vreme, i u sadašnje, i u sve vekove, reči Gospodnje će svagda biti reči čiste, kao očišćeno srebro: zapovesti Gospodnje njima su dragocenije od zlata i dragog kamenja, slađe od meda i saća“.
Novi put života, izabran prepodobnim Nilom, začuđivao je njegove savremenike. I stvarno, imali su se čemu čuditi, naročito oni slabiji. Mesto koje prepodobni Nil izabra za svoj skit, po svedočanstvu očevidaca, bejaše divlje, mračno, pustinjsko. Sva okolina skita – niska i močvarna. Sama reka Sorka, po kojoj je ugodnik Božji i nazvan Sorski, jedva se vuče niz svoje korito, i više liči na baru nego na tekuću reku. I eto, tu se podvizavaše ruski otšelnik.
Nov, dotle neviđen u Rusiji, skitski život, često iskazivana tuga duše zbog iskvarenosti crkvenih knjiga i staranje da ih, po mogućnosti ispravi, izazivali su nezadovoljstvo prema prepodobnome. Ali, on je strpljivo išao svojim putem, i bio uvažavan od dobrih arhijereja i velikih knezova. Godine 1491 prepodobni Nil je bio na saboru, održanom protiv jevrejstvujućih jeretika. Revnitelj Pravoslavlja, arhiepiskop novgorodski Genadije želeo je da lično vidi prepodobnog oca Nila, i da čuje njegovo mišljenje o spornim stvarima, o kojima se raspravljalo na Saboru.
Na Saboru 1508 godine, na kome se raspravljalo o manastirskim imanjima, prepodobni Nil pokaza do kakve je mere odbacio sva svetovna pristrašća, i kako mu duša hrli jedino ka nebeskom. Saglasan sa duhom uboštva Maksima Grka i drugih svetogaroca, prepodobni Nil pre svih predloži na Saboru da manastiri budu bez imanja, i da monasi žive po pustinjama izdržavajući se svojim rukodeljem. Svi pustinjaci bjeloozerski sledujući u tome zapovesti svoga oca svetog Kirila, podržavahu mišljenje velikog skitonačelnika, a Maksim Grk kasnije čak i postrada za to od mitropolita Danila, mada je povod za gonjenje bila jeres podmetnuta svetom Maksimu. Prepodobni pak Josif Volokolamski, iako sam strogi podvižnik, bejaše suprotnog mišljenja i pozivaše se na svetog Teodosija Velikog, osnivača opštežićnih manastira, na Atanasija Atonskog, i na druge nastojatelje manastira koji su imali imanja; i njegovo mišljenje preovlada. Posle prepodobnog Nila, njegov učenik knez Vasijan Kosi isto se tako, poput svog blaženog učitelja, silno zalagaše, i s njim svi svetogorci, da manastiri budu bez imanja, ali njihovo mišljenje ne bi usvojeno.
U svom pretsmrtnom zaveštanju prepodobni Nil, zapovedajući svojim učenicima da telo njegovo bace u pustinji za hranu zverinju ili da ga s prezrenjem zakopaju u jamu, pisaše ovo: „ono je teško sagrešilo pred Bogom i nedostojno je pogreba“. A zatim beše dodao i ove reči: „Koliko je bilo u mojoj moći, starao sam se da se ne koristim nikakvom češću na zemlji u ovom životu; neka tako bude i posle smrti“.
Prepodobni Nil prestavi se ka Gospodu sedmog aprila 1508 godine. Svete mošti njegove počivaju u kivotu, u njegovoj pustinji.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG LEVKIJA
 
Podvizavao se u petnaestom stoleću; osnovao Uspenski manastir na reci Ruzi, u Moskovskoj guberniji. Svete mošti njegove pokoje se u crkvi njegovog manastira.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
DANILA PEREJASLAVSKOG
 
Prepodobni Danilo imao je kao naročiti podvig staranje o mrtvima. Kad god bi čuo, da se našao neko zamrznut ili drugim načinom umrtvljen, on bi žurio, da ga pristojno sahrani i za njega se Bogu pomoli. Mirno skončao 1540 godine. Mošti njegove cele počivaju.
 


 
NAPOMENE:

  1. Mitilena – grad na ostrvu Lezbosu, najvećem ostrvu u Jegejskom moru.
  2. Lav Isavrjanac carovao od 717 do 741 god.; žestok ikonoborac
  3. Herson – grčka kolonija, najvažniji grad, blizu današnjeg Sevastopolja.
  4. Pamfilija – u starini deo maloazijskog primorja, između Likije i Kilikije.

2 komentar(a)

  1. Za divljenje je hrabrost i krotkost Svetog Stefana Permskog! Sveti Stefane moli Boga za mene kukavicu!

  2. Brate Damjane nisi ti kukavica nego ulicica. Umjesto da se pokajes za grehe svoje ti se krijes iza svog kukavicluka. Nije svakom dano da bude hrabri junak, ali svako moze da se pokaje za grehe svoje. Gospod je ostavio ljudima pokajanje za spasenje. Kroz pokajanje dolazi ne sam spasenje vec i hrabrost i druge bozanske vrline koje su potrebne danas ljudima isto kao u prvim hriscanskim vremenima. Zato ne placi nad sudbinom svojom sto si „kukavica“ jer cim priznajes jednu svoju manu ti se nalazis na putu Hristovom, na putu spasenja!

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *