NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » ŽITIJA SVETIH ZA APRIL

ŽITIJA SVETIH ZA APRIL

 

ŽITIJA SVETIH
 
6. APRIL
 
ŽITIJE SVETOG OCA NAŠEG
EVTIHIJA,
patrijarha Carigradskog
 
Sveti Evtihije rodio se u Frigiji[1] u selu zvanom Božanstveno. Docnije on svoje selo ogradi kamenim zidovima, podiže u njemu veliku crkvu u ime svetih Četrdeset Mučenika, i sagradi konake u koje smesti vrlinske ljude koji u monaškom činu provođahu anđelski život. Trudom svetiteljevim ovo se selo postepeno pretvori u grad. Otac svetog Evtihija Aleksandar beše oficir, a majka Sinesija kći česnog i vrlinskog sveštenika Isihija koji je službovao u crkvi grada Avgustopolja. Kada Sinesija nošaše u utrobi ovaj blagosloveni plod, jedne noći u snu vide sebe obasjanu nekom neiskazanom svetlošću. Uplašena, ona se pitaše šta to treba da znači. Ustvari, to beše ukazanje da će ona roditi duhovno svetilo koji će biti prosvetitelj mnogih što su u tami zablude. Jer Gospod osveti slugu Svoga, kao nekada proroka Jeremiju, pre no što izađe iz utrobe majke svoje. I označi ga da bude veliki arhijerej i svetlost svetu. I Evtihija krsti njegov ded, prezviter Isihije, a u njega se Evtihije i knjizi učaše. I na Evtihiju kao na detetu primećivahu se znaci njegovog budućeg čina. U njegovog deda, sveštenika Isihija, bejaše mnogo dece, njegovih vršnjaka koji su se takođe učili knjizi. Jednom se dečko Evtihije zabavljaše sa vršnjacima svojim, a zabava im beše u tome, što svak pisaše ime svoje na zidu i pored imena onaj čin , koji će, po slutnji, u životu dobiti. Kada dođe red na Evtihija, on napisa: Evtihije patrijarh! – To beše kao neko proročko pretskazanje o onome čime ga je Bog imao počastvovati.
Kada Evtihiju bi dvanaest godina, roditelji i ded poslaše ga u Carigrad na veće škole. Tamo on pokazivaše odličan uspeh u naukama i mnoge prevazilažaše. Pritom jasno uvide da svetovna mudrost ne silazi odozgo, po reči svetog apostola Jakova, nego je zemaljska, čulna, đavolska (Jak. 3, 15), i svojim ljubiteljima ne doiosi nikakav duhovni plod. A mudrost koja je odozgo, ona je najpre čista, potom mirna, krotka, blaga, puna milosti i dobrih plodova (Jak. 3, 17), kojima se nasićuju njeni ljubitelji. I ovaj blagorazumni junoša revnosno tražaše tu mudrost koja silazi odozgo i, našavši je, on donese dobru odluku: da ne služi svetu, nego da služi Bogu kao monah.
Kad postade punoletan i zreo čovek, i noseći u duši čvrstu odluku o monašenju, Evtihiju se, po Božjem promislu, dogodi jedna mala smetnja koja ga za neko vreme zadrža od monašenja. Smetnja beše u ovome: mitropolit amasijski i neki drugi ugledni ljudi velikim molbama saleteše blaženog Evtihija, da se i bez monašenja primi za lazihijskog episkopa. Pokorivši se volji mitropolita i ostalih kao volji samoga Boga, blaženi Evtihije kao jagnje predade sebe tom amasijskom arhijereju, koji se u to vreme bavio u Carigradu nekim crkvenim poslovima. Ovaj ga odvede u crkvu Presvete Bogorodice, zvanu Urbikijeva, pošto je vojvoda Urbikije beše podigao, i tamo ga na naročitom mestu, u krstionici, postriže za crkvenog klirika. Pri postrigu desi se da njegove odrezane vlasi padoše u svetu vodu koja beše u krstionici, te prisutni s divljenjem govorahu da mu majka, sveta kupelj, koja ga porodi duhovnim rođenjem, tojest krštenjem, postade kuma pri postriženju za klirika primivši u sebe njegove vlasi. Zatim bi proizveden za đakona, a u tridesetoj svojoj godini rukopoložen za prezvitera. I kad je bio pred hirotoniju za episkopa, promisao Božji, spremajući sluzi svome ono što je bolje, izmeni tu odluku, te za episkopa lazihijskog bi posvećeno jedno drugo lice, a sveti Evtihije ostvari svoju raniju nameru o monašenju: ode u jedan od amasijskih manastira i zamonaši se.
Taj manastir su ranije podigli sveti , ljudi: Meletije, Uranije i Selevkije[2]. Dvojica od njih, Meletije i Selevkije bili su episkopi amasijske crkve, svaki u svoje vreme. I u svetaštvu svom upokojiše se u Gospodu, i iz grobova svojih daju bolesnicima čudesna isceljenja. Priča se za ovog velikog Selevkija da je i za života svog bio čudotvorac. Tako jednom zadesi tu pokrajinu velika glad, te bezbrojno mnoštvo ubogih i ništih dolažahu k svetom Selevkiju za hranu, i njegova se žitnica potpuno isprazni. Tada čovek koji je delio žito odnese ključeve i predade ih svetitelju. On uze ključeve, i svu tu noć moljaše se Bogu da ljude svoje ne umori glađu nego da im svojom svemoćnom rukom pošalje hranu kako sam zna. I ujutru nađoše žitnicu tako prepunu pšenice, da su jedva otvorili vrata. I svi nesmetano uzimahu pšenicu koliko je ko hteo i mogao poneti, a žitnica opet ostajaše puna. Tako Bog umnoži pšenicu na molitve starog Selevkija. – Sveti pak Uranije bio je episkop u Gruziji, i tamo sahranjen. I na njegovom grobu se isceljuju od svakovrsnih bolesti.
Eto od tako velikih ljudi bi osnovan taj amasijski manastir u kome se prepodobni Evtihije zamonaši. Primivši na sebe sa crnom rizom angelski obraz, on opasa bedra svoja istinom n obuče se u sveoružje Božje. I bi postavljen za arhimandrita svih manastira u amasijskoj mitropoliji. I beše izvrstan vođ monasima.
U to vreme carovaše Justinijan Veliki[3], i pozivahu se arhijereji na Peti Vaseljenski Sabor[4]. No pošto mitropolit amasijski beše tada bolestan, on moli prepodobnog arhimandrita Evtihija da mesto njega ide u Carigrad na Sabor. I kad se blaženi pripremaše za put, imade u snu ovakvo viđenje: Prst ruke Božje beše sa nebeskog svoda pružen na vrlo visoku goru što je nad manastirom i na kojoj se nalazi hram svetog mučenika Talaleja, pokazujući na vrh gore, i bi glas s neba koji govoraše Evtihiju: Tamo ćeš biti episkop! – I prenuvši se iz sna, on se čuđaše viđenju, i beše u nedoumici šta treba da znači. A viđenje označavaše visoku čast patrijaršijskog prestola carigradskog na koji je on po Božjem blagovoljenju imao uskoro da stupi.
Kada prepodobni Evtihije doputova u Carigrad, zateče starog presvetog patrijarha Minu[5] na izmaku života. Videvši blaženog Evtihija, svjatjejši Mina proročki reče za njega svome kliru da će on biti patrijarh posle njega. I naredi mu patrijarh da odsedne u patrijaršiji. I milo razgovaraše s njim, naslađujući se njegovim bogonadahnutim rečima. Pa ga i caru posla, izvestivši prethodno cara o Evtihijevoj blagorazumnosti i dobroti. Kada blaženi Evtihije dođe k caru, zateče kod njega neke jeretike. I ovi se stadoše prepirati sa svetim o dogmatima vere, i ne mogoše protivstati mudrosti njegovoj i duhu kojim govoraše. A prepirka se vodila o tome, da li mogu jeretici posle svoje smrti biti predani anatemi. Neki su govorili da ne treba predavati anatemi one koji su posle svoje smrti i obelodanjeni kao jeretici, a sveti Evtihije zastupaše mišljenje da na svaki način treba jeretike i posle njihove smrti predavati anatemi, pozivajući se na Sveto Pismo kako car jerusalimski Josija izvadi iz grobova kosti pre mnogo godina umrlih idolopoklonika i ognjem ih sažeže (3 Car, 13, 1-8; 4. Car. 23, 16). I reče: Tako treba i jeretike posle njihove smrti predavati kazni- I od toga časa car zavole prepodobnog Evtihija, i svi ga stadoše počitovati i hvaliti.
Pred početak Sabora razbole se prestareli patrijarh svjatjejši Mina i otide ka Gospodu. Tada mnogi ljudi duhovnoga zvanja stadoše pomoću poklona i posrednika tražiti od cara patrijaršijski presto. Ali car, čije je srce u ruci Božjoj, mišljaše na blaženog Evtihija. I naredi svome doglavniku Petru, čoveku znamenitom, da česno čuva amasijskog arhimandrita, da ne bi, izbegavajući ljudsku slavu, tajno pobegao iz Carigrada. Tada svetitelj imade drugo viđenje u snu: Videh, pričao je on, jedan veliki i vrlo osvetljen dom, i unutra skupocenu postelju, i neku česnu ženu koja je sedela u sobi i zvala se Sofija; ona me pozva unutra i pokaza mi svoje nakite; u tom ugledah sneg na krovu tog doma, i jednog dečaka gde stoji na snegu a zvao se Soterik; dečak je bio u opasnosti da padne s krova na zemlju, a ja mu pritrčah i skidoh ga s krova, i tako ga izbavih od pada.
Ovo viđenje on imade u noći pred svoj izbor za patrijarha. I ono se zbi odmah. Česna žena Sofija koju blaženi vide označavala je ne drugo nego sabornu crkvu u Carigradu, svetu Sofiju, a nakit njen – crkvene poslove. Dečak pak Soterik koji je bio u opasnosti da padne s krova označavao je dogmatsko veroispovedanje, koje je bilo blizu okliznuća i pada u jeres, i trebalo je brzu pomoć od dobrog pomoćnika.
Osim toga i caru bi otkrivenje od Boga o prepodobnom Evtihiju. O tome sam car sa zakletvom kazivaše svome Senatu i svomu kliru velike crkve: Bejah na molitvi u crkvi svetog Petra što je u Atiri, i zadremah; i videh vrhovnog apostola gde rukom ukazuje na Evtihija i govori mi: Ovaj da bude postavljen za episkopa! – Čuvši to, svi jednoglasno vikahu: Dostojan! dostojan! – I tako po Božjem blagovoljenju i otkrivenju sveti Evtihije bi u svojoj četrdesetoj godini uzveden na patrijaršijski presto carigradski.
U početku njegovog patrijarhovanja stekoše se sveti Oci u Carigrad, i bi Peti Vaseljenski Sabor. Na Saboru behu: papa rimski Vigilije, patrijarh aleksandrijski Apolinarije, patrijarh antiohijski Domn, koji zajedno sa patrijarhom Novoga Rima Evtihijem i sa ostalim svetim Ocima utvrdiše blagočešće, predavši anatemi jeretike i njihova zločestiva umovanja. Dok je sveti Evtihije mudro upravljao Crkvom Hristovom, đavo preko svojih slugu jeretika podiže hajku na njega. Jer posle nekoliko godina car Justinijan, potajno zaveden od jeretika, pridruži im se, i stade pod vidom blagočešća sejati jeres aftartodoketa, koja učaše da je Gospod Isus i pre smrti i vaskrsenja svog imao telo netruležno, bez osećanja gladi i žeđi n umora i bola. Šireći ovo jeretičko učenje, car smućivaše Crkvu, prnmoravajući sve da tako veruju i ispovedaju. Svjatjejši patrijarh Evtihije odlučno ustade protiv te jeresi, i govoraše da takvo učenje nije pravoslavno već jeretičko. Pritom se pozivaše na Sveto Pismo i svete Oce dokazujući da je Gospod Isus imao telo po svemu kao naše truležno telo osim greha, i podložno stradanjima. Jer rodivši se od Presvete Djeve, Gospod Isus bi u pelene povijen i mlekom hranjen, i bi obrezan, i za sve vreme života svog na zemlji trebaše hrane i pića. I kako je moglo biti netruležno i stradanjima nepodložno telo koje pretrpe raspeće i probadanje kopljem? Da, ono je bilo netruležno samo u tom smislu, što je bilo slobodno od grehovne truleži i ne istrule u grobu.
Ali car, ne samo ne hoćaše da posluša pravoslavno učenje patrijarhovo, već ga na sve moguće načine saletaše da potpiše njegovo jeretičko učenje. No pošto patrijarh ne pristajaše da potpiše takvo carevo zloverje, car beše strahovito ljut na njega. Zatim, mnogo potstican od jeretika, a naročito od eparha Eterija i Adeja, car Justinijan sazva bezakonito zborište svojih jednomišljenika episkopa. To bi u dvanaestoj godini Evtihijeva patrijarhovanja. I na tom zborištu iznesoše pomoću lažnih svedoka neke klevete protiv nevinog svetitelja, satvoriše sud nad njim, i oteraše s prestola njega, dobrog pastira, svetog čoveka, pravovernog arhijereja Evtihija, a na njegovo mesto izabraše lažnog pastira, nekog Jovana Sholastika, nevaljalca i čovekougodnika. I dvadeset drugog januara, na dan svetog apostola Timoteja, vojnici divljački izvedoše iz crkve svetog Evtihija. Jer eparh Eterije dođe sa naoružanom vojskom, i ričući kao ljuta zver naredi da silom izvuku svetitelja, i sam mu skide arhijerejsko odjejanje, i posla ga u progonstvo u amasijsku pokrajinu. Ali docnije snađe Eterija kazna Božija. Jer po smrti cara Justinijana on i njegov prijatelj i jednomišljenik eparh Adej biše lišeni sana, bogatstva i života. I u jedan isti dan, trećega oktobra, obojici biše sekirom glave odsečene, pošto pravednim sudom behu osuđeni na smrt zbog zala svojih.
A svetitelj Hristov Evtihije, prognan u amasijski kraj u svoj prvobitni manastir, provođaše vreme u pošćenju i molitvi, i činjaše mnoga čudesa, blagodaću Hristovom isceljujući bolesti ljudske. Od tih čudesa spomenućemo neka- U gradu Amasiji čovek neki Androgin beše sa suprugom svojom u velikoj žalosti, jer im se deca rađahu mrtva. Stoga oni sa suzama i molbama dođoše k ovom svetitelju Božjem, kao nekada Sumanićanka k svetom proroku Jeliseju, da se pomoli Bogu za njih, da vide živi plod supružanstva svog. A on ih pomaza svetim jelejem iz kandila pred životvornim Krstom i iz kandila pred ikonom Presvete Bogorodice, i reče ženi koja beše u drugom stanju: Detetu koje nosiš u utrobi svojoj da nadenete ime Petar, i biće živo.
A prezviter Evstatije, pisac ovog žitija, koji je bio prisutan, reče: Ako se rodi žensko dete, kako onda ime da mu dadu? Na to svetitelj proročki odgovori da će se roditi muško dete, i da mu treba dati ime Petar. I kad se navršiše dani, rodi žena muško dete, i nadenuše mu ime Petar. I ostade živo, i odraste. A posle im se rodi i drugi sin. I oni ga na rukama doneše k Božjem arhijereju, i pitahu ga kakvo ime da dadu detetu. A on im reče: Dajte mu ime Jovan, pošto u crkvi svetog Jovana usliši Gospod molitvu vašu. – I oba ova deteta porastoše u zrele ljude, i biše naslednici roditelja svojih.
Jedan seoski sveštenik dovede k ugodniku Božjem Evtihiju četrnaestogodišnjeg sina svog Nunehija koji beše gluvonem. Pomazavši ga svetim jelejem, svetitelj mu otvori sluh i odveza jezik, i učini te ovaj stade čuti i govoriti. – Opet neki crkveni klirik Kirilo imađaše petogodišnjeg sinčića, koji takođe beše nem i polumrtav, jer ne mogaše ni umreti ni živeti. I njega svetitelj Božji molitvom satvori zdrava i razreši mu jezik te stade govoriti. – Jednom doneše svetitelju iz grada Zela četvorogodišnje detence. Ono beše veoma mršavo, telašce mu beše vrlo malo, same kosti i koža, ono nije moglo da jede, samo je pomalo sisalo materino mleko. I njega svetitelj pomaza svetim jelejem i isceli. – Isto tako drugo detence, sinčić nekog zanatlije amasijskog, razbole se iznenada, i beše na samrti, ali ga ugodnik Hristov Evtihije ote iz čeljusti smrti svojom molitvom i pomazanjem svetog jeleja. – Seljanka neka sa svojim sedmogodišnjim sinčićem iđaše poslom u grad; sa njima behu i neki seljaci. Ali se usput detetu odjednom oduzeše noge, po dejstvu lukavoga, i ono se stade valjati po zemlji, jer ne beše u stanju da stoji. Onda ga majka i saputnici uzeše i na rukama odneše u manastir k blaženom patrijarhu, moleći ga sa suzama da se smiluje na nju i da joj isceli sina. I svetitelj ga uobičajenim svojim lekom, molitvom i svetim jelejem, satvori zdrava, i on stade hoditi kao i ranije.
U blizini grada Amasije bejaše ženski manastir, zvani Flavija. Iz tog manastira dovedoše k svetom Evtihiju jednu mladu devojku koja se nije mogla pričestiti Božanskim Tajnama, jer je u vreme pričešćivanja spopadaše strah i trepet, i ona vikaše uklanjajući se i bežeći od Svetih Tajni. A kad bi joj nekad silom metnuli u usta Presvete Tajne, ona bi ih odmah povratila kao nepodnošljivu gorčinu, jer zli duh beše u njoj. Arhijerej Božji se usrdno pomoli Bogu za nju, n izagna iz nje duha zlog. Tako isceljena, devojka primi mirno Sveto Pričešće iz arhijerejevnh ruku. – Jedan mladić, umetnik za mozaik, ukrašavaše hramove mozaikom. Tako u kući amasijskog građanina Hrisafija, koju Hrisafije pretvori u crkvu, on skide sa zidova stari mozaik i stade praviti novi mozaik od svetih ikona. Kada sa jednog zida stade rastavljati i uklanjati stari mozaik koji izobražavaše bestidnu Veneru[6], demon koji bejaše pri toj slici udari ga u ruku strašnom bolešću, crnim prištom, te mu ruka sva oteče i zagnoji. Rana beše neizlečiva, i svi govorahu da ruku treba odseći da ne bi celo telo satrulelo. U tim bolovima i velikoj nevolji junoša priteče s dirljivim jecanjem k ugodniku Božjem Evtihiju, moleći pomoć sebi kukavnom. A svetitelj, tvoreći za njega molitvu Bogu i ruku mu svetim jelejem pomazujući, isceli ga potpuno u treći dan i otpusti zdrava. Tada junoša svojom isceljenom rukom izgladivši potpuno mozaičku sliku bestidne Venere, na tom istom mestu izobrazi mozaikom lik besplatnog lekara svog – svjatjejšeg patrijarha Evtihija- – Isto tako svetitelj isceli ruku i jednog drugog mladića, na kojoj je bila neizlečiva bolest, zbog čega su lekari predlagali da mu odseku ruku.
Jednom prilikom dovedoše k svetom Evtihiju mladića ludog, besomučnog, koji se svakog dana strahovito mučio. Kada ga blaženi s molntvom oseni krsnim znakom i pomaza mu čelo svetim jelejom, stade sila demonska, kao ognjenim kopljem proburažena, strašno vikati, bacajući pene i škrgućući zubima. To beše znak da je mladić mučen ne od jednog već od mnogih demona. Zatim ukočivši se, mladih ležaše na zemlji kao mrtav, i mnogo dana provede silno se i ljuto mučeći. A sveti Evtihije se čuđaše zašto ovog mladića tako dugo ne ostavlja besomučno mučenje. I naredi prezviteru Evstatiju, piscu ovog žitija, da raspita mladića, ko je, i otkuda je, i gde je živeo, i šta je radio, i kako ga snađe besomučnost. Ovaj raspita mladića, i on mu sve podrobno ispriča o sebi. I reče: Ja bejah inok u manastiru svetog Jovana što je u Akropolju. Zatim zbacih sa sebe monaški čin, i odoh u svet. U svetu poznah ženu, i mnoge grehe počinih. I zato kažnjen od Boga patim sada ove muke koje vidite. A vi, ako što možete, pomozite mi. Čuvši to, sveti Evtihije po običaju svom satvori za njega usrdnu molitvu Bogu, pa mu onda savetova da se opet vrati u manastir svome monašenju. I kada mladić obeća svim srcem da će to učiniti, odmah se izbavi od besomučnosti molitvama arhijereja Božjeg Evtihija.
Jedan gubav čovek pribeže k prpeodobnom Evtihiju moleći ga za isceljenje. On ga isceli pod uslovom da nikada ne pije vina. – Drugi čovek, parničeći se na sudu sa svojim bližnjim, zakle se krivo, i odmah ga postiže Božja kazna: izgubi očnji vid. I celu godinu ne vide bela videla. Onda, vođen od drugih dođe s pokajanjem ovom čudotvorcu, ispovedajući svoj greh i moleći ujedno za isceljenje duševnog i telesnog neduga. I po milosti Božjoj dobi i jedno i drugo od arhijerejske vlasti i bogoprijatnih molitava ovog svetitelja Hristovog, i ode svome domu gledajući kao i ranije. – No i bezbroj drugih ljudi, žena i dece, bolesnih od najraznovrsnijih bolesti, koji su pribegavali ovom dobrom lekaru, svi su se brzo isceljivali molitvama njegovim.
U vreme pak persijske najezde, iz mnogih opljačkanih i opustošenih krajeva i gradova slegoše se ljudi u Amasiju. I nastade ne mala glad. Tada ovaj ugodnik Božji učini da u njegovom manastiru ne bude oskudica u hrani. Svaki dan bezbroj ljudi dolažaše u manastir po hranu. Kada manastirski ekonomi izvestiše svetitelja da je nestalo i žita i brašna, te ne samo da nemaju da daju dolaznicima nego i sami nemaju šta da jedu, on obiđe žitnicu i skladište, vide ih prazne, i pomoli se Bogu. Zatim tešeći bratiju reče im: Uzdajte se u Boga, i verujte da što dajete nevoljnima Bog će vam dvostruko uzvratiti. A ja se pouzdano nadam u milosrđe Božje da, kao što u dane Ilijine nije nestalo brašna u žene udovice u Sarepti Sidonskoj, tako i mi sada nećemo oskudevati u namirnicama, nego ćemo svi jesti, i biti siti, i slaviti Gospoda Boga našeg. I bi po veri i reči svetiteljevoj: jer se hlebovi iako neprestano razdavani ne samo ne smanjivahu, nego se štaviše umnožavahu. I ukoliko se više brašno dolaznicima davaše, utoliko se više sve u žitnici i skladištu umnožavaše. I tako se u dane gladi dobro prehraniše svi: i stranci, i došljaci, i domaći.
Ovaj ugodnik Božji ne beše lišen ni proročkog dara. Na tri godine pre smrti cara Justinijana svrati u Amasiju nećak carev Justin, koji je tada imao pridvorni čin, i putovao nekuda carskim poslom. Blaženi Evtihije pozva ga nasamo i reče mu: Čuj, gospodine upravniče dvora, iako sam grešan, ali sam sluga i sveštenik Boga mog, koji me obavesti da ćeš po smrti svoga strica postati car. Pazi dakle da se ne zamaješ obavljajući mnogobrojne poslove, i gledaj da budeš dostojan za izvršenje volje Gospodnje uskoro. Čuvši to, Justin zablagodari Bogu, a od svetog proroka prošaše molitvenu pomoć. – Isto tako kasnije on unapred izvesti pismom vojvodu Tiberija koji je bio u Siriji da će posle Justina biti car. U pismu mu je pisao: Sada ti je Bog dao da delimično upravljaš nad narodom, ali neće mnogo proći a tebi će biti potpuno poverena krma carstva. – To se potom i zbi.
Kada car Justinijan umre, a zacari se njegov nećak Justin, uto umre i gorespomenuti patrijarh Jovan Sholastik. Tada bi svjatjejši patrijarh Evtihije vraćen iz progonstva na svoj presto. Narod ga dočeka sa neopisivom radošću; ogromne mase sveta čekale su ga i na moru i na kopnu, i svi su klicali: Blagosloven koji ide u ime Gospodnje! – I primi svoj presto u nedelju, trećeg oktobra, dan u koji spomenuti neprijatelji njegovi, eparsi Eterije i Adej, po presudi novoga cara, biše kažnjeni smrću. I prožive sveti Evtihije ostale dane svoga života u miru, ukrašujući Crkvu pravoslavnim učenjem i tvorenjem čudesa. Pomor koji iznenada naiđe on molitvom odstrani. I bolesnike isceljivaše. Zatim, odajući dug prirodi, razbole se na Uskrs. Blagočestivi car Tiberije dođe i poseti ga. Tom prilikom svetitelj proreče caru da će i on ubrzo posle njega skončati, što i bi. Pošto svjatjejši Evtihije bolova Svetle sedmice, on u Tominu nedelju dozva kod sebe sav svoj klir, dade im blagoslov i poslednji celiv, i iduće noći zaspa snom privremene smrti u Gospodu, a sveta duša njegova ode u večni nezalazni dan među svete jerarhe. To bi 582 godine, pošto provede na svom prestolu po povratku iz progonstva četiri ipo godine. Upokoji se u svojoj sedamdesetoj godini. I bi svečano sahranjen u crkvi svetih Apostola: pod oltarskim stepenicama gde behu mošti svetih Apostola Andreja, Timoteja i Luke[7].
Po prestavljenju svjatjejšeg patrijarha Evtihija blagočestivi car Tiberije požive samo četiri meseca i osam dana, i skonča mirno, kao što svetitelj proreče. A mi za sve to slavimo Oca i Sina i Svetoga Duha, jednog u Trojici Boga, amin.
Istoričar Nikifor piše da je car Justinijan pred smrt, ugledajući se na cara Konstantina Velikog koji je ostavio zaveštanje da sveti Atanasije Veliki bude vraćen na svoj presto, tako isto postupio: svome nećaku i nasledniku Justinu ostavi zaveštanje, da svjatjejšeg patrijarha Evtihija vrati iz zatočenja na patrijaršijski presto carigradski.
Isto tako car Justinijan se pred smrt odreče aftartodoketske jeresi, i skonča u veri. Zato ga Crkva spominje s blagočestivim carevima, i praznuje njegov spomen četrnaestog novembra zbog mnogih dobrih dela njegovih, i njegove revnosti k Bogu, i njegovog pokajanja.
 
SPOMEN SVETIH
STO DVADESET MUČENIKA,
postradalih u Persiji
 
Kada car persijski Sapor opljačka Vizantijske zemlje, odvede u ropstvo sto dvadeset hrišćana. Pošto ih uzalud prisiljavaše da se odreknu Hrista i poklone ognju, baci ih u oganj i žive sažeže. Među ovim mučenicima bilo je i devet devica, Bogu posvećenih. Česno svi postradaše, između 344 i 347 godine, i preseliše se u dvore cara Hrista.
 
SPOMEN PREPODOBNE MATERE NAŠE PLATONIDE
 
Sveta Platonida najpre beše đakonisa[8]. Zatim, čeznući za podvizima usamljeničkog života, ona ostavi svet i povuče se u pustinju Nizibijsku[9], gde i osnova obitelj za devojke. Svojim pobožnim i strogim podvižničkim životom ona služaše manastirskim sestrama kao odličan primer za ugledanje. „Nošena širom neba, Platonida zasija širom zemlje“.
Ustav u manastiru svete Platonide odlikovao se naročitom strogošću: sestre su jele samo jedanput dnevno; sve slobodno od molitve vreme provodile su u raznim poslovima, naročito u rukodelju; u petak, kao u dan posvećen stradanjima Gospodnjim i Njegovoj krsnoj smrti za rod ljudski, u manastiru su obustavljani svi poslovi, i sestre su ceo dan posvećivale samo molitvi i bogomisliju; taj dan sestre su od jutra do mraka provodile u hramu, gde su u međuvremenu između molitava slušale čitanje i tumačenje Svetoga Pisma.
Učeći sve ne samo rečju nego i delom, i ugodivši Bogu svojim vrlinskim životom, prepodobna Platonida skonča, oko 308 godine, i otide ka Gospodu iz ovog privremenog života, da se večno raduje u nebeskim obiteljima.
 
ŽITIJE PREPODOBNOG I BOGONOSNOG OCA NAŠEG
GRIGORIJA SINAITA[10]
 
Božanstveni Grigorije rodio se u Asiji (1255 g), u mestašcu Kukuli, u blizini Smirne , od roditelja bogatih, a što je najvažnije dobrodeteljnih. Kada odraste, Grigorije dobi divno obrazovanje kako u svetovnim naukama tako i u istinama Svetoga Pisma. To je bilo za carovanja starijeg Andronika Paleologa[11]. U to vreme Turci već nadirahu u Asiju, pljačkahu naselja, među kojima opljačkaše i rodno mesto Grigorijevo. Tom prilikom sa drugim hrišćanima odvedoše i Grigorija i roditelje njegove u ropstvo u Laodikiju. Tamo im varvari dopustiše da posećuju crkvu laodikijskih hrišćana. Dirnuti nesrećnim položajem svoje braće, Laodikijci, da bi im olakšali teški jaram ropstva, zamoliše Turke da roblju dadu slobodu predloživši im za to novčani otkup. Turci primiše otkup, i hrišćansko roblje dobi slobodu i pravo da raspolaže sobom po svojoj volji. Tada Grigorije otputova na Kipar. Tamo on za kratko vreme skrenu na sebe pažnju Kiprana, i svojim divnim osobinama učini te ga skoro svi stadoše uvažavati i voleti, jer on po prirodi beše blagolik, a pritom lepota njegove duše prevazilažaše spoljašnju lepotu njegovu.
Gospod, koji zna Svoje (2 Tm. 2, 19) i pomaže im u svemu dobrom, udesi te se Grigorije na ostrvu Kipru srete sa jednim dobrodeteljnim inokom koji življaše u bezmolviju, sprijatelji se s njim, pridruži mu se u usamljeništvu, i ubrzo s velikom radošću primi od ovog inoka inočki anđelski obraz. Pobožno samujući i tihujući sa ovim inokom i hraneći se duhovnim poukama njegovim, on uskoro postade iskusan u monaškom životu. Žudeći za većim podvizima, on se odatle udalji na goru Sinaj, i tamo primi veliki anđelski obraz. Za kratko vreme on udivi i zaprepasti tamošnje podvižnike svojim skoro bestelesnim anđelskim životom: njegov post, bdenje, svunoćna stajanja, neprestana psalmopjenija i molitve prevazilažahu svaki opis. Izgledalo je da on vodi spor sa prirodom, želeći da svoje veštastveno telo pretvori u neveštastveno. Zbog toga tamošnji podvižnici, diveći se njegovim podvizima, obično ga nazivahu bestelesnim. A o korenu svih vrlina: njegovoj poslušnosti i dubokoj smirenosti, ja se kolebam i pisati, – veli sv. patrijarh carigradski Kalist, sastavitelj životopisa božanstvenog Grigorija. Ali, pošto prećutati istinu znači ogrešiti se o nju, to sam dužan da ispričam ono što sam čuo od odanog učenika svetog Grigorija, Gerasima. Po rečima blaženog Gerasima, božanstveni Grigorije je svako poslušanje, određeno mu od nastojatelja, izvršivao bez ikakvog odlaganja n svim srcem, uvek zamišljajući da na posao njegov gleda sam Bog. Međutim, pored svih poslušanja svojih on nikada nije propuštao i obična molitvoslovlja svoja. Obično je on radio ovako: uveče: pošto dobije blagoslov od nastojatelja, ulazio je u svoju keliju i zaključavao za sobom vrata; onda su se njegova kolenopreklonjenja, psalmonjenija, podizanja ruku k Bogu, sa ustremljenošću vascelog uma k Bogu, produžavala do klepala za jutarnje bogosluženje; pri prvom klepanju za jutarnje bogosluženje on je već prvi stajao kod crkvenih vrata; ušavši u crkvu, nikada nije izlazio iz nje pre završetka službe; pri tome, u hram je dolazio prvi, a izlazio iz njega uvek poslednji. Hrana se njegova sastojala iz male količine hleba i vode, tek da se održi u životu. Najpre mu bi određeno poslušanje u kujni. Više od tri godine on se trudio u ovom teškom poslušanju. Ko je u stanju dostojno pohvaliti ovo njegovo neobično smirenje? On je svagda smatrao da služi ne ljudima nego anđelima, i mesto svoga poslušanja smatrao je za Božje svetilište i oltar. Treba spomenuti da je prepodobni bio veoma vičan i kao krasnopisac. No pored svih telesnih poslova svojih on nije napuštao i umni rad. Čitanjem Svetoga Pisma i drugih pobožnih knjiga on se bavio skoro više nego svi tamošnji oci, a znanjima je prevazilazio gotovo sve njih. Pri svemu tome on je imao pobožni običaj da se penje na sveti vrh gore Sinaja i tamo obavljao pobožno poklonjenje, na mestu drevnih slavnih i velikih čudesa.
Da li je mrzitelj dobra mogao ravnodušno gledati na svetog Grigorija, videći takve podvige njegove? Da bi omeo svetitelja na njegovom putu ka savršenstvu, on je uspeo da poseje kukolj smutnje među sapodvižnicima njegovim i da izazove u njima strast zavisti. Blaženi Grigorije, kao učenik krotkoga i smirenoga Isusa, primetivši kod njih tu pagubnu strast, tajno se ukloni iz manastira i uze sa sobom ovog, dostojnog svake časti, Gerasima. Gerasim pak beše rodom sa ostrva Evripa i beše rođak tamošnjeg kneza. No prezrevši slavu i sjaj ; sveta, on se povuče na goru Sinaj. Tu on upoznade božanstvenog Grigorija, i diveći se njegovim neobičnim podvizima, prilepi se uz njega i postade jedan od njegovih učenika. Uz pomoć Božju i on uziđe na najviši stepen delanja i sozercanja, te posle velikog Grigorija postade mnogima obrazac podvižničkog života.
Oni dakle, uklonivši se sa Sinaja, dođoše u Jerusalim na poklonjenje životvornom Grobu. Zatim obiđoše sva tamošnja sveta mesta i pobožno im se pokloniše, pa onda brodom krenuše za Krit, i tamo se iskrcaše u pristaništu zvanom „Dobra Luka“ Ne želeći da mu vreme prolazi naprazno, prepodobni stade odmah vrlo marljivo tražiti neko potpuno usamljeno mesto, podesno za pustinjački život. Posle mnogo napora oni najzad nađoše po svojoj želji pešteru, i u njoj se s radošću nastaniše. Tu sveti Grigorije udvostruči svoje pređašnje podvige. I na njega se u pravom smislu mogu primeniti reči cara – proroka: Nestaje me kao senke koja odmiče; kolena moja iznemogoše od posta, i telo se moje izmeni zbog ulja (Ps. 108, 23. 24). Stvarno, lice mu zbog bezmernog uzdržanja postade žuto, udovi mu omršaše i jedva behu sposobni da se kreću. Međutim ovaj blaženi o Bogu trudbenik imađaše plamenu želju da nađe nekog duhovnog starca koji bi ga mogao nastavati u onome što on još ne beše dostigao na putu ka duhovnom savršenstvu. I Gospod brzo pogleda na svetu želju vernog sluge Svog, i ustroji to na Svoj premudri način. Preko naročitog otkrivenja božanstveni Grigorije bi izvešten o jednom otšelniku koji se podvizavao u toj zemlji, starcu Arseniju, opitnom u delanju i sozercanju. Pokrenut Duhom Božjim, sam Arsenije dođe keliji svetog Grigorija. Sveti Grigorije ga s radošću primi. Posle uobičajene molitve i pozdrava, prozorljivi starac Arsenije povede razgovor, kao iz neke božanstvene knjige, o čuvanju uma, o trežnjenju i pažnji, o umnoj molitvi, o očišćenju uma vršenjem zapovesti Gospodnjih, o tome kako se um može načiniti svetozarnim, i o mnogim drugim stvarima.
Posle takog razgovora starac upita svetog Grigorija: A ti, čedo, kakve vrste delanje upotrebljuješ? – Blaženi Grigorije mu ispriča o sebi sve od najranije mladosti. Na to mu božanstveni Arsenije, koji je već vrlo dobro znao put koji vodi na visinu vrline, reče: Čedo, sve to što si mi ispričao, bogonosni oci nazivaju delanjem, a ne sozercanjem (viđenje). – Čuvši to, blaženi Grigorije pade k nogama njegovim, usrdno ga moleći, pa čak i imenom Božjim zaklinjući, da ga nauči umnome delanju i da mu objasni sozercanje. Božanstveni Arsenije, ne želeći da skriva talant dani mu od Boga, veoma rado pristade da ispuni molbu prepodobnome, i za kratko vreme nauči ga svemu što sam beše obilno dobio od božanske blagodati. Pri tome on otkri Grigoriju i to, kako su raznovrsne i neizbrojne zamke vraga našeg spasenja, tojest ispriča mu šta se dešava onima što upražnjavaju podvige vrlina od čovekomrzaca demona i od zavidljivih ljudi, koje Lukavi upotrebljava kao oruđa svoje zlobe.
Pošto dobi ove dragocene pouke od božanstvenog Arsenija, sveti Grigorije otputova u Svetu Goru Atonsku. Želeći da se vidi sa svima svetogorskim ocima, da im izrazi dužno poštovanje i da se udostoji njihovih svetih molitava i blagoslova, on obiđe sve tamošnje manastire, skitove, kelije, pustinje i neprohodna mesta. Pri tome on vide među svetogorskim ocima podvižnike, veoma ukrašene samo delatnim vrlinama; a kada ih raspitivaše, da li upražnjavaju umnu molitvu, trežnjenje i čuvanje uma, oni mu odgovarahu da i ne znaju šta je to umna molitva, ili čuvanje uma i trežnjenje. Pošto razgleda svu Svetu Goru on dođe u skit Magula, blizu Filotejevskog manastira, i tamo nađe tri monaha: Isaiju, Kornilija i Makarija, koji upražnjavahu ne samo delanje nego i sozercanje. Tu on podiže kelije za sebe i za svoje učenike; no svoju keliju postavi na izvesnom rastojanju od kelija svojih učenika, da bi se pomoću umne molitve mogao potpuno udubljivati u Bogu i biti stalno zauzet Njime, tojest da bi se prema uputstvima svoga božanstvenog nastavnika, nesmetano predavao sozercanju. I tako, sabirajući unutar sebe sva čuvstva, sjedinivši um sa duhom i prikovavši ga na krst Hristov, on je često ponavljao: „Gospode Isuse Hriste, Sine Božji, pomiluj me grešnoga!“ – molio se sa umilenjem i skrušenim srcem, sa uzdisanjem iz dubine duše, i orošavao zemlju toplim suzama, koje su potocima tekle iz njegovih očiju. I Gospod nije prezreo takvo moljenje njegovo: srce skrušeno i smireno Bog neće odbaciti (Ps. 50, 19), i uslišio ga vrlo brzo, jer: zavapiše pravednici, i Gospod ih usliši (Ps. 33, 18). Stoga razgorevši se dušom i srcem, i po dejstvu Svetoga Duha izmenivši se blagom i preslavnom promenom, on, obasjavan božanskom blagodaću, ugleda da je dom njegov pun svetlosti. Prepun neiskazane radosti i veselja, i lijući potoke suza, njega je proždirala božanska ljubav. Na njemu se zaista stvarno ispuni svetootačka reč: „delo je uzlaženje (ushod, put) ka sozercanju (…)“. I pošto prepodobni beše iznad tela i sveta, on se sav prože božanskom ljubavlju. I od toga vremena ta svetlost nije prestajala da ga obasjava: svetlost pravednika je svagda (Prič. 13, 9). Na pitanje moje i mojih saučesnika o sozercanju, veli životopisac svetog Grigorija, ovaj slavni otac odgovori: Onaj koji se uzdiže ka Bogu, blagodaću Svetoga Duha vidi, kao u ogledalu, svu tvar lučezarnom „ili u telu, ili osim tela, ne znam“ (2 Kor. 12, 2); vidi sve dotle dok ne naiđe na neku smetnju u toku sozercanja, koja ga primora da dođe u sebe samog.
Jednom, videći blaženog oca Grigorija gde radosna lica izlazi iz svoje kelije, ja ga u prostodušnosti svojoj zapitah šta je uzrok tome. On mi, kao čedoljubiv otac, odgovori ovako: Duša koja se prilepila Bogu i proždire je ljubav k Njemu, uzlazi iznad tvorevine, živi iznad vidljivih stvari i, ispunivši se sva bogočežnjivošću, nikako ne može da se sakrije. A i Gospod joj je obećao govoreći: Otac tvoj koji vidi tajno, platiće tebi javno (Mt. 6, 6); i opet: Neka se svetli vaše videlo pred ljudima, da vide vaša dobra dela, i slave Oca vašega koji je na nebesima (Mt. 5, 16); jer tada srce skače i veseli se, um je sav u prijatnom uzbuđenju, lice je veselo i radosno, po rečima mudroga: Kada je srce veselo, lice cveta (Prič. 15, 13).
Potom ga ponovo zapitah: Božanstveni oče! objasni mi, radi ljubavi prema istini, šta je duša, i kako je sozercavaju svetitelji. – Saslušavši moje pitanje, on mi umiljato i, po običaju svom, spuštenim glasom odgovori ovako: Milo moje duhovno čedo! ne išti ono što je iznad tebe, i ne ispituj ono što je jače od tebe (Sirah. 3, 21), jer ti, pošto si još mlad, to jest nesavršen, nisi u stanju svariti tvrdu hranu, tojest shvatiti predmete koji prevazilaze tvoje sile, kao što i hrana odraslih ljudi nije korisna nežnoj deci kojoj je potrebno mleko. – A ja, pripavši k nogama njegovim i čvrsto se uhvativši za njih, moljah ga još upornije da mi objasni tako važnu stvar. Pošto na kraju krajeva pristade na moju upornu molbu, on mi kratko reče: Ko ne ugleda vaskrsenje svoje duše, ne može saznati tačno šta je umna duša. – Međutim, ja, obraćajući mu se sa dužnim strahopoštovanjem, ponovo postavih pitanje: Otkrij mi. oče, da li si ti dostigao visinu ovog uzlaženja, tojest, jesi li saznao šta je to umna duša? – Da, odgovori on sa velikom smirenošću. – Radi ljubavi Gospodnje, nauči i mene tome, stadoh ga ja posle toga smireno moliti, jer to može doneti veliku korist mojoj duši.
Tada ovaj božanstveni muž, pohvalivši moje usrđe, izloži mi sledeće: „Kada duša upotrebljava sve svoje usrđe i podvizava se pomoću delatnih vrlina sa dužnim rasuđivanjem, tada ona svrgava sve strasti i potčinjuje ih sebi. A kada se strasti iskorene, nju okružavaju prirodne vrline i prate je kao senka telo; i ne samo prate je, nego je i uče, i poučavaju onome što je iznad prirode, uče je kao nekom penjanju uz duhovnu lestvicu. A kada um blagodaću Hristovom uziđe ka onome što je iznad prirode, tada se on, prosvećivan sijanjem Svetoga Duha, pruža ka jasnom viđenju; tada, podigavši se iznad sebe samoga, po meri date mu od Boga blagodati, veoma jasno i čisto vidi suštine stvari, i to ni u kom slučaju ne onako kako o tome umuju svetovni mudraci koji jure samo za senkom stvari, a ne staraju se, kako treba, da slede suštastvenom delanju prirode. Eto, i Sveto Pismo kaže: potamne nerazumno srce njihovo, i kad se građahu mudri, poludeše (Rm. 1, 21-22). Potom duša, primivši obručenje i blagodat Svetoga Duha, usled mnoštva viđenja koja ona vidi, malo po malo ostavlja pređašnje i prelazi ka višem i božanstvenijem, kao što govori apostol Pavle: zaboravljajući što je ostrag, a sežući se za onim što je napred (Flb. 3, 13). I na taj način ona stvarno odbacuje svaku zebnju i strah i, prilepivši se ljubavlju ka Ženiku Hristu, vidi da njene prirodne pomisli potpuno ućutkuju i, kako sveti oci vele, ostaju pozadi. Postigavši bezobličnu i neiskazanu krasotu, duša sada, obasjavana svetlim sijanjem i blagodaću Svetoga Duha, razgovara samo sa Bogom. A prosvetivši se tom bezgraničnom svetlošću, i stremeći jedino k Bogu, ona, usled svoje čudesne i nove promene, uopšte više ne oseća svoje skrušeno, zemno i veštastveno telo, jer se javlja čista i svetla, bez ikakve primese veštastvenog pristrašća, – javlja se kao biće potpuno umno, kakav je i bio do grehopada naš rodonačelnik Adam. On je isprva bio pokriven blagodaću bezgranične svetlosti, pa je potom zbog gorkog prestupa lišen te lučezarne slave“. – Svemu tome ova božanstvena glava dodade i ovo: „Čovek kojn je trudoljubivim upražnjavanjem u umnoj molitvi dostigao tako divnu visinu i ugledao jasno svoje vlastito ustrojstvo, do koga je došao blagodaću Hristovom, već je video i vaskrsenje duše svoje, pre očekivanog opšteg vaskrsenja, te duša, očišćena na takav način, može govoriti sa božanstvenim Pavlom: ili u telu, ili osim tela, ne znam (2 Kor. 12, 2). No ujedno s tim ona je i u nedoumici, i zaprepašćena je svim tim, i diveći se uzvikuje: O dubino bogatstva i premudrosti i znanja Božjega! kako su neispitljivi sudovi njegovi i neistražljivi putevi njegovi! (Rim. 11, 33).“
Šta sad da kažem o učenicima ovog prepodobnog oca? Da dostojno objavim sve podvige njihove i angelski život njihov, ja ne nalazim dovoljno sile u sebi. Samo ću kratko reći: po nastavniku se može delimično suditi i o učenicima njegovim.
Prvi učenik njegov beše sveti Gerasim. On je, kao što je gore rečeno, bio iz Evripa, i posle se koristio poukama svjatjejšeg patrijarha Isidora. Ovaj novi Gerasim beše, može se reći, odblesak onog starog, Jordanskog svetog Gerasima. Kao što je Jordanski išao putem apostolskim, i divlju pustinju Jordansku pretvorio u mnogoljudnu zemlju, naselivši je zemnim anđelima; tako i ovaj, ispunivši se božanske blagodati i bivši prosvećen od Boga , odlazi u Eladu, i na Balkan, i sva ta mesta apostolski prohodi, nasićujući preslatkim učenjem o vrlini sve tamo gladne i žedne reči Božje. Slično Gerasimu Jordanskom, i on ne propusti ovde, u mnogoljudnoj pustinji ovoj, da osnuje (u 13. i 14. veku) mnoga utočišta pobožnosti i čistote i da obitavaocima njihovim preda potrebna pravila visoke moralnosti, radi dostiženja prvobitne čistote čovekove. Podvizavajući se na takav način, i udostojivši se da još ovde na zemlji gleda slavu, unapred pripremljenu ugodnicima Božjim, on otide ka Gospodu da se naslađuje tom slavom zanavek.
Drugi učenik prepodobnoga bejaše Josif, zemljak Gerasimov. Josif nije imao visoko svetovno obrazovanje, ali bogat unutrašnjom, istinskom mudrošću, koju daruje Sveti Duh, slično ribarima Galilejskim koji pobediše careve i carstva i posramiše mudrace ovoga sveta, on satiraše latinske mudrijaše. Pravednička revnost njegova za Pravoslavlje posluži kao čvrst bedem pravoslavnim hrišćanima protiv latinskih kleveta, i mnoge od njih utvrdi na putu svete istine. Ali o svima njegovim trudovima i podvizima u korist Crkve, o njegovom junačkom nošenju svoga krsta, i o njegovim tajnim i javnim vrlinama, sastavljač ovog životopisa nije bio u stanju da nam ispriča podrobno- Stoga i nama ostaje samo da se sa strahopoštovanjem divimo čudesnome u svetiteljima Bogu i da veličamo Njegove ugodnike.
Dalje blaženi životopisac svetog Grigorija moli nas da saslušamo o trećem učeniku ovoga svetitelja, o nekom čudesnom avi Nikolaju. Nikolaj je bio rodom iz Atine, i već beše star kada se ondašnji car grčki Mihail Paleolog (1258-1282 g.) zanese lažnim umovanjem Rimske crkve. Otstupivši sam od čistote Pravoslavlja, car se starao da sve svoje podanike povuče za sobom u taj bezdan pogibli. No kada božanstveni Nikolaj stade u zavičaju svom neustrašivo propovedati reč Božju i učiti narod da čuva Pravoslavlje i ne prima trule dogmate latinske, Paleolog posla k njemu latinske mudrijaše da ga ubede da primi zapadno zloverje; a posla ih sa uobičajenim latinskim dokazima: obmanom, bičem i mačem.
Kada ovi surovi nečovečni izaslanici naiđoše na otpor kod blaženog Nikolaja, oni ga vezaše, u lance okovaše, bradu mu česnu obrijaše, bez milosti motkama tukoše, nogama gaziše i nemilosrdno po ulicama vukoše. No stradalac Hristov ne samo to nego i druge muke: progonstva, oduzimanje imovine, tamnovanja podnošaše slaveći i blagodareći Boga. Međutim, ta oluja ubrzo prođe. Kada posle smrti cara Paleologa Crkva Hristova, Božjom milošću, ponovo stade uživati duboki mir, tadašnji patrijarh Josif staraše se na sve moguće načine da božanstvenog Nikolaja rukopoloži za arhijereja; ali on, po svojoj skromnosti i dubokoj smirenosti, ukloni se od te visoke jerarhijske časti, i voleći bezmolvije povuče se u Svetu Goru Atonsku. Tadašnji prot Svete Gore, videći da je blaženi Nikolaj ukrašen svima vrstama dobrodetelji, postavi ga i protiv njegove volje za eklesiarha u česnom hramu Karejskom. Međutim, nakon ne mnogo vremena Nikolaj se srete sa čudesnim Grigorijem, i samo što ču slatku besedu njegovu, odmah svim usrđem duše svoje postade njegov učenik: jer kao što magnet neiskazanom od prirode silom vuče k. sebi gvožđe, tako božanstveni učitelj naš Grigorije dušekorisnim rečima svojim privlačaše k sebi one koji su ga vidali i razgovarali s njim. I kao što je bilo u vreme zemaljskog života našeg Iskupitelja: čim Ga je Andrej ugledao, odmah je ostavio Jovana Preteču i otišao za sladčajšim Isusom, tako se često događalo i u vreme božanstvenog Grigorija. Oni koji su stremili ka visini vrlina, videći da je blaženi Grigorije dostigao krajnju pobožnost, nepomutivo spokojstvo i mir, i potpuno prosvetlenje duše, smesta su ostavljali svoje dotadanje starce i pribegavali k njemu potčinjavajući mu se potpuno. Tako je postupio i ovaj uvaženi Nikolaj, iako je već bio zašao u godine. Pod mudrim i božanstvenim rukovodstvom svetog Grigorija, on ubrzo postade opitan u svakoj vrlini, a smirenjem čak i prevaziđe svu svoju sabraću i saučenike.
Zatim životopisac svetog Grigorija kazuje još o nekom njegovom dostojnom divljenja učeniku Marku. Postojbina Marku beše Klazomena; kada odraste on primi monaštvo u manastiru Isaka, u Solunu, pa kroz neko vreme dođe u Svetu Goru Atonsku, i tu potčini sebe svetom Grigoriju. Stekavši umnu molitvu i trežnjenje, on postade riznica i čuvalište svih vrlina; naročito se odlikovao smirenjem i poslušnošću, ne samo prema nastojatelju nego i prema celome bratstvu, pa je kao rob služio i gostima. Stoga su mu se svi divili, hvalili ga i imali ljubavi za njega. Svetoliki izgled njegov odisao je nekim duhovnim miomirom i čudesno uticao na druge, te koji god bi ga video jedanput, osećao je u svojoj duši neko osvećenje i naklonost prema smirenoumlju Markovom i ovoga čudesnog Marka uzima sebi za obrazac vrlina. Čak i kada zađe u duboku starost, božanstveni Marko sa velikom radošću i usrđem ispunjavaše sva nalagana mu poslušanja. Vršeći, na primer, dužnost kuvara on nikada ne pokazivaše da mu je to teško. Zato ga i Bog, koji nadgleda krotke i smirene srcem, nagradi dubokim mirom duševnim, nepomutivim spokojstvom srca, i ispuni neizrecivom radošću i veseljem; ili, drugim rečima, Marko postade presvetli organ Svetoga Duha, obitelj Trojednoga. Primer ovog božanstvenog Marka služio je mnogima za nazidanje. Mnogi, videći njegove podvige i slušajući blagodatnu reč njegovu, dobijahu obilnu duševnu korist. U broju onih koji su se nazidavali angelskim životom njegovim bio sam i ja, i to više nego drugi: jer, budući sažitelj njegov skoro do same smrti njegove. ja sam se koristio njegovim najprisnijim prijateljstvom. U nas je bila kao jedna duša u dva tela, i mi nismo znali šta je moje a šta njegovo. Otuda se događalo da ko bi spomenuo Kalista, odmah je dodavao i Marka; i opet: ko bi govorio o Marku, video bi u njemu i Kalista. Svi oci koji su obitavali tamo u skitu, gledali su na naše jednomislije, koje smo blagodaću Hristovom imali među sobom, kao na pohvalni primer; i ako bi se nekad, po zavisti đavolskoj, desilo nekima od njih da izbije neka nesuglasica među njima, oni su odmah potsećali sebe na nas, i nesuglasica je nestajala.
Božanstveni otac naš Grigorije blagoslovi da takvo jednomislije bude među nama do kraja života našeg i, pokretan blagodaću Svetoga Duha, dodade da ćemo se udostojiti carstva nebeskog, ako se budemo nahodili u tom jedinstvu duha. Takvo naše prijateljstvo produžavalo se čitavih dvadeset osam godina. Pred svoju smrt Marka primora njegova telesna bolest da pređe iz skita u lavru i tamo ostane do svoje končine; ali prostorna odvojenost naša nikada nije narušila naše duhovno jedinstvo. Blaženi Marko, svakodnevno uzlazeći iz sile u silu, dostiže najviši stepen savršenstva, te je stoga i nemoguće ispričati kako valja o svima njegovim vrlinama. I to što sam ispričao, ispričao sam protiv njegove volje, jer mi je on, po smirenosti svojoj, naredio da ne govorim o njegovim vrlinama. Ali pošto se pohvala o svetiteljima odnosi na Boga, to sam ja, zbog duševne koristi i nazidanja drugih, i smatrao za pravično da ne prećutim njegove podvige.
Pomenuću, veli blaženi patrijarh, još jednog dostojnog pohvale učenika svetog Grigorija – Jakova. Pod rukovodstvom božanstvenog Grigorija on dostiže takvu visinu vrline, da se udostoji i arhijerejskog dostojanstva, i bi postavljen za episkopa u eparhiji Servion.
Neću obići ćutanjem i čudesnog Arona. On izgubi očnji vid; zato ga sveti Grigorije vrlo mnogo sažaljevaše. Božanstveni Grigorije objašnjavaše Aronu, da slepilo telesnih očiju ne samo očišćava duševne oči nego i daruje večnu svetlost onima koji ga s blagodarnošću podnose, u svemu se čvrsto nadajući u Boga; i da kada mi pomoću i blagodaću Božjom očistimo srca svoja putem plamene i stalne molitve, tada se prosvećuje naš um i razum, koji su u duši kao dva oka. A kada se prosvete i otvore oči duše naše, onda čovek, postavši u Bogu duhovan, vidi prirodno – kao što je i Adam gledao pre svoga prestupa. Objašnjavaše Aronu sveti Grigorije i pad našeg praroditelja, i njegovo vaspostavljanje u prvobitno savršenstvo. Slušajući ove i slične pouke, i slažući ih u srcu svom, Aron se veoma skrušena srca moljaše Bogu ovako: „Gospode Bože moj! Ti si palog podigao, jednom rečju raslabljenog ozdravio, i oči slepome otvorio, – neiskazanim milosrđem Svojim podigni i mene, i ne prezri bednu dušu moju ogrezlu u mulju greha, i ne daj joj da se zaglibi u provaliji očajanja, nego kao milostiv otvori oči srca moga.useli u njega strah Tvoj! daj mi da razumem zapovesti Tvoje i da tvorim volju Tvoju!“ – I ne bi uzalud ovako smirena i vapajna molitva slepoga: on bi uslišen Bogom, i oči se duše njegove tako prosvetiše, da mu telesni vid ne beše više potreban. Ne beše mu više potreban ni vođa putem. No osim toga on je video delanje drugih čak i na dalekom rastojanju od njega. Jednom on beše sa gorespomenutim Jakovom na putu ka jednome monahu. Dok se još nalažahu daleko od kelije toga monaha, Aron, prosvećen odozgo, reče Jakovu: „Monah kome idemo drži u svojim rukama Sveto Četvoroevanđelje i čita to i to začalo“. Kada dođoše u monahovu keliju, oni proveriše i nađoše da je tačno ono što Aron reče putem. No to je samo malo iz mnogoga.
Nemoguće je ne spomenuti i druge učenike prepodobnoga: Mojsija, Longina, Kornilija, Isaiju, i Klimenta. Pod mudrim otačkim rukovodstvom svetog Grigorija svi se oni ukrasiše delanjem i sozercanjem; potom sami stekoše mnogo učenika; i mirno se upokojiše, predavši duše svoje u ruke Božije.
Pošto već pomenuh čudesnog Klimenta, biće korisno da ispričam nešto od onoga što mu beše darovao Bog. Kliment bejaše rodom iz Bugarske, i u otadžbini svojoj beše pastir. Jedne noći stražeći kraj stada on se, kao nekada oni drevni pastiri, udostoji naročite posete s neba: ugleda neobičnu svetlost koja obasjavaše njegovo stado i sav pašnjak. Klimenta to ispuni velikom radošću, ali i neodumicom o značenju viđenja. On najpre pomisli da je ta svetlost od praskozorja, pošto malo pre toga on beše zadremao oslonjen na svoj štap. Ali dok on tako razmišljaše, ona svetlost postepeno uziće na nebo i ostavi iza sebe tamu i noć. Ubrzo posle toga Kliment se udalji u Svetu Goru Atonsku, i u skitu Morfinu potčini sebe jednom prostom, ali pobožnom i vrlinskom monahu. Ova obuka Klimentova kod toga monaha sastojala se samo u molitvi: „Gospode, pomiluj!“ Nakon malo vremena Kliment bi ponovo udostojen božanske svetlosti; i ispričavši svome starcu o tom viđenju, zamoli ga za objašnjenje. No njegov starac, nemajući sam iskustva u duhovnim stvarima, pođe s njim da o tome pita božanstvenog Grigorija. Kliment ispriča svetom Grigoriju o sebi sve podrobno, pa ga posle toga plameno moli da ga pribroji blagoj družini njegovoj. Prepodobni, kao podražatelj Hrista, žudeći za spasenjem svih, primi Klimenta s radošću, i nauči ga svemu što može služiti večnom spasenju. Za Klimentovu dušu, koja u toku vremena postade bogopodobna, duhovna viđenja već ne behu neshvatljiva. Kazivaše on o sebi da kad god ga je božanstveni Grigorije slao u sveštenu Lavru, on je uvek u vreme kad su oci pevali „Čestnjejšuju…“ viđao svetli oblak gde silazi s neba na Lavru i pokriva je. A kada se svršavalo pevanje „Čestnjejšuju“ taj je oblak, na njegove oči, ponovo uzlazio sa svetlošću na nebo.
Dušekorisnim poukama božanstvenog Grigorija koristili su se ne samo njegovi učenici nego i svaki ko je dolazio k njemu. Stoga je skoro svaki smatrao za svoju veliku nesreću ne biti kod svetog Grigorija i ne čuti njegove pouke. I pošto reč njegova beše blagodatna, ona je svagda urađala blagotvornim plodom u srcima slušalaca. Kao što u vreme poučenja velikoga Petra u Kornilijevom domu siđe na njegove slušaoce Duh Sveti, tako je bivalo i sa onima koje je učio božanstveni Grigorije. To su mi pričali sami oni koji su iskusili silu njegovog učenja. „Baš u vreme, govorahu oni, kada je sveti Grigorije izlagao svoja rasuđivanja o čistoti duše i o tome na koji način čovek postaje bog po blagodati, u našim se dušama budilo neko božanstveno, nezadržljivo stremljenje ka vrlini i neobjašnjiva ljubav k Bogu“. – Sveti Grigorije je potsticao da se upražnjavaju u umnoj molitvi i čuvanju uma kako pustinjake tako i opštežićnike, i to sve.
Međutim dobronenavidnik đavo nije mogao biti ravnodušan prema takvim podvizima svetog Grigorija. On potstače protiv prepodobnoga nadriučene monahe, te oni iz zavisti preduzeše odlučne mere da ga proteraju iz Svete Gore. S njima se, iz neznanja, složiše i neki prostaci i neopitni u duhovnim tajnama. Zavidljivci i duhovne neznalice vikali su božanstvenom Grigoriju: „Ne uči nas putu koji mi ne znamo!“ – podrazumevajući pod tim umnu molitvu i čuvanje uma.
Videći rasplamtelost zavisti, prepodobni dade mesta zlu i zaćuta za izvesno vreme. Zatim, uzevši sa sobom jednog svog učenika i nekog podvižnika Isaiju, koji beše mnogo postradao od cara Mihaila Paleologa zbog neslaganja svog sa lažnim učenjem psevdopatrijarha Jovana Veka, javi se u protat radi pretresanja svog učenja. Prot ga s ljubavlju primi, i stade mu prijateljski i posredno prigovarati ne što uči o trežnjenju i umnoj molitvi, – jer prot nije spadao među zavidljivce i duhovne neznalice -, nego što to uči bez njegove dozvole. No znajući neobične podvige svetog Grigorija i istinsku uzvišenost njegovog učenja, on pređe preko svega i iskreno se sprijatelji s njim. Razgovarajući sa Grigorijem i Isaijom, on govoraše: „Danas razgovaram sa glavarima apostolskim, Petrom i Pavlom“.
Oci koji behu nenaklonjeni svetom Grigoriju, videvši kako on s ljubavlju bi primljen od prota Svete Gore, i čuvši pohvale prota o svom božanstvenom učitelju, uveriše se u istinitost njegovog učenja, i od toga vremena svi uopšte, i pustinjaci i nepustinjaci, smatrahu svetog Grigorija za opšteg učitelja. Ali pošto broj onih koji dolažahu k svetom Grigoriju radi duševne koristi veoma poraste, i to ga lišavaše omiljenog mu bezmolvija, to on, da bi se izbavio od posetilaca, pribeže lukavstvu: stade menjati mesta svoga boravka , i menjajući ih često on se ponekad udaljavao u najzabačenije i neprohodne pustinje. No plamteći svetilnik se nigde nije mogao sakriti: grad koji stoji na gori vrlina nije se mogao sakriti od pogleda koji ga traže. Njega su svuda pronalazili oni koji su bili željni da iz medotočivih usta njegovih čuju njegovo božanstveno učenje. Stoga je on, ceneći trud i usrđe dolaznika, u najpustijim mestima u kojima je boravio gradio kelije, nedaleko od svoje, da bi ih smestio.
Agarjani, koji su u to vreme već zadavali velike muke Grčkoj, prećahu i Svetoj Gori opustošenjem i porobljenjem. Sveti Grigorije, imajući već iskustvo iz teškog robovanja pod ovim varvarima, a i ne želeći da se liši preskupocenog bezmolvija, reši se da ponove ide na Sinaj, da na svetom vrhu njegovom bezmolstvuje, pobožno tihuje i samuje. Ali doznavši da ni tamo ne može naći željeni mir, pošto neznabožni Saraceni kao neka ognjena lava već behu poplavili ceo Istok, on odloži prelazak na Sinaj i krenu da drugde traži neko zgodno mesto za sozercateljni život. Pošto provede neko vreme u Solunu, on otputova u Mitilinu, pa odande preko Carigrada stiže u Sozopolj. U okolini Sozopolja on pronađe u jednoj pustinji zgodno mestašce i tamo se nastani. Ali ga i tu zavist tamošnjih pustinjaka poče goniti, i čak mu životu pretiti. Pošto ovu zlu strast ne mogade pobediti ni svojom velikodušnošću ni krotošću, on se preko Sozopolja ponovo vrati u Carigrad. Kako u to vreme beše nastalo izvesno zatišje i Turci ne uznemiravahu Svetu Goru, to sveti Grigorije iz Carigrada otputovao opet na Aton. U tom stranstvovanju svetog Grigorija. ja sam, sa još jednim učenikom njegovim, bio neotstupni pratilac njegov. Za vreme boravka u sozopoljskoj pustinji blaženi učitelj naš napisa 150 glava o trežnjenju, punih delanja i sozercanja[12].
Sa iskrenom i velikom radošću primiše svetog oca u Lavri, gde on sada dođe, i njegov dolazak smatrahu za svoje duhovno slavlje. S blagoslovom najstarije bratije Lavre svetitelj sagradi u blizini nekoliko kelija, u raznim mestima, za sebe i svoje učenike, i tamo razgovaraše s jedinim Bogom. A kada, po popuštenju Božjem, Agarjani stadoše ponova pritešnjavati Svetu Goru, prepodobni, ne mogući bezmolstvovati van Lavre, uđe unutar nje. Ali mnogoljudni, zajednički život ne beše za njega. Zbog svog sozercanja on je žudeo za usamljenošću, stoga, uzevši sa sobom jednog učenika, on tajno napusti Lavru i otputova u Adrianopolj, a odatle se udalji u jednu goru, zvanu „Nepoverljiva“. Tu on nađe zaista podesno mesto za svoj život; ali gora skoro sva beše puna razbojnika. Potstrekavani zavidljivim đavolom, koji se bojao da svetitelj ne pretvori pustinju u obitalište zemnih angela, oni ga mnogo uznemiravahu. No sveti Grigorije se nije plašio, jer je znao da otimači zemaljskih stvari nisu opasni za nagog. Tu on ču o pobožnosti bugarskog cara Aleksandra. I položivši nadu na Boga, koji uvek pomaže dobrim namerama Svojih služitelja, on posla k caru svoje učenike, obaveštavajući ga o sebi i svojim nevoljama i moleći ga u ime Božije za pomoć i zaštitu od razbojnika. Poštujući dobrodeteljne, car izađe u susret svetitelju, i učini više nego što je prepodobni molio. Ovaj carstveni ljubitelj pobožnosti podiže na toj gori čitavu obitelj, sa svima prinadležnostima domaćinstva, i sve uredi u njoj po carski. Isto tako car posla svetitelju i dovoljnu količinu novaca za izdržavanje njegove družine; pokloni manastiru i dosta imanja, i jedno jezero za ribolov; posla mnogo volova, ovaca i marve. Tu svetitelj mirno dovršavaše ostatak svog zemnog stranstvovanja, produžavajući brinuti se o blagu duše svih i svakoga. On je sagorevao od želje da svu vaseljenu obogati znanjem o uzlaženju na visinu delanja i sozercanja, i težio da zapali u svima plamenu ljubav ka tom uzlaženju. Zaista se i na njega, u izvesnom smislu, mogu primeniti ove božanstvene reči: Po svoj zemlji iziđe propoved njihova i na kraj vaseljene sila reči njihove (Ps. 18, 5). Jer je on sejao svoje božanstveno učenje ne samo kod Grka i Bugara nego i kod Srba i dalje, ako ne sam lično, onda preko svojih učenika. I pred silom reči njegove retko da nije ustupala svaka surovost. Čak je i one slovesne vukove, – te divlje razbojnike i ubice, pretvarao u krotke i razumne ovce, i uvodio ih kao bezazlenu jagnjad u tor Prevečnog Pastira i Prosvetitelja duša naših.
Takvi su, između ostalih, neki podvizi svetog Grigorija. Takav je život te čudesne i blažene duše. No naposletku nastade i za njega vreme da plati opšti dug smrti. Pošto malo i kratko zanemože, ovaj trudbenik o Bogu predade blaženu dušu svoju u ruke Božije (1346. g.), i uziđe na nebesa, da se tamo uvek naslađuje mnogoželjenim Gospodom Hristom, kome sa Ocem i Svetim Duhom, slava, čast i poklonjenje kroza sve vekove, Amin.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
GRIGORIJA VIZANTISKOG
 
Prepodobni Grigorije beše rodom iz Vizanta (Carigrada) i podvizavao se u Svetoj Gori kraj Velike Lavre (u 13. veku). Bio učitelj božanstvenom Grigoriju Palami, velikom podvižniku Atonskom, borcu za isihazam, i potonjem mitropolitu Solunskom (1296 – 1359 g.). Zbog ravnoanđelskog života anđeo mu donosio hranu. Upokojio se u miru, u prvoj polovini četrnaestog veka.
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA
JEREMIJE I ARHILIJA
 
Ovi sveti mučenici postradaše za Hrista u trećem veku.
 
SPOMEN SVETOG PREPODOBNOMUČENIKA GENADIJA
 
Genadije, prepodobnomučenik Hristov, podvizavaše se u manastiru Dionisijatu u Svetoj Gori. Po savetu svoga igumana, saputstvovaše u Carigrad novomučenicima Bonifaciju i Evdokimu, koji tamo iđahu na stradanje. Tamo bude uhvaćen od Turaka i zatvoren u tamnicu. Pošto na razne načine bi mučen i uzaludno primoravan da se odrekne Hrista, primi na kraju venac mučeništva otsecanjem glave u Carigradu 6. aprila 1818. godine. Deo njegovih moštiju čuva se u njegovom gorespomenutom manastiru.
 
SPOMEN SVETIH
DVOJICE MUČENIKA
u Askalonu
 
Ovi sveti mučenici biše u Askalonu zakopani do grudi u zemlju i skončaše za Hrista.
 
SPOMEN SVETIH PET NOVOMUČENIKA
GEORGIJA, MANUILA, TEODORA, GEORGIJA i MIHAILA
 
Prva četiri od ovih novomučenika behu sa ostrva Samotraka, a Mihail beše sa ostrva Kipra. Budući nasiljem i prevarom prevedeni u mladosti u islam, oni došavši sebi pokajaše se i za ispovedanje vere svoje u Hrista Boga beše pogubljeni od Turaka na drugi dan Tomine nedelje, 6. aprila 1835 g., u primorskom selu Makri u Trakiji (naspram ostrva Samotraka). Mihail bi isečen na komade, Georgije i Teodor obešeni, a Manuil i drugi Georgije (mlađi) kukama i metcima ubijeni.
 


 
NAPOMENE:

  1. Frigija – maloazijska oblast između Galatije na severu, Pisidije i Pamfilije na jugu.
  2. Mučenik Selevkije bi bačen zverovima u Galatiji, maloazijskoj oblasti. Spomen njegov praznuje se 13 seitembra
  3. Carovao od 527 do 565 godine.
  4. Peti Vaseljenski Sabor bi sazvan u maju 553 godine u Carigradu. Na njemu učestvovalo 165 episkopa; predsedavao Evtihije, patrijarh Carigradski.
  5. Sveti patrijarh Mina upravljao Carigradskim prestolom od 536 do 552 godine. Spomen njegov praznuje se 25 avgusta.
  6. Venera kod Rimljana, kod Grka Afrodita, – boginja ljubavi i lepote; žena Hefestova, rođena iz morske pene; izobražavana naga.
  7. Sveti Evtihije je upravljao Carigradskom patrijaršijom dva puta; prvi put – od 552 do 565, a drugi put – od 567 do 582 godine.
  8. Đakonisa je grčka reč, dolazi od reči- služim, prislužujem. U staroj Crkvi đakonisama su se nazivale one ženske, koje su pazile na poredak u hramu za vreme bogosluženja i prisluživale episkopima pri krštavanju lica ženskoga pola. Dužnosti đakonisa bile su ove: pripremale su žene za krštenje, učeći ih kako i šta treba da odgovaraju na pitanja pri svetoj tajni krštenja, i kako treba da se ponašaju posle krštenja; pomagale su episkopu pri krštavanju žena; pazile na red u ženskom delu hrama, pošto su u starini hramovi mahom bili pregrađeni. na dva dela, od kojih je jedan bio za muškarce a drugi za ženskinje; motrile su na vrata, kroz koja su žene ulazile u hram, da ne bi ušla koja nedostojna; prisustvovale razgovorima episkopa ili prezvitera sa ženama, itd. Đakonise su se pričisljavale kliru, pa su stoga postavljane za đakonise kroz naročito rukopoloženje. Za đakonise su obično birane žene čestitog, svetog života, i to obično devojke ili udovice preko četrdeset godina.
  9. Nizibija se nalazila u Mesopotamiji duž reke Migdonije.
  10. Prozvan Sinait zbog toga što se zamonašio i podvizavao jedno vreme na gori Sinaju. Njegovo žitije napisa sv. patrijarh Carigradski Kalist I (1350-63 g.). To žitije izdao je I. Pomjalovski: Žitie iže vo svjatih otca našego Grigorija Sinaita, Petrograd 1894. – Prepodobni Grigorije Sinait se u nekim Sinaksarima spominje ili 8. avgusta ili 27. novembra).
  11. Andronik II Paleolog – od 1282 do 1332.
  12. Ovaj se spis nalazi u „Dobrotoljublju“. Prep. Grigorije Sinait napisa i mnoga druga duhovna -podvižnička dela.

2 komentar(a)

  1. Za divljenje je hrabrost i krotkost Svetog Stefana Permskog! Sveti Stefane moli Boga za mene kukavicu!

  2. Brate Damjane nisi ti kukavica nego ulicica. Umjesto da se pokajes za grehe svoje ti se krijes iza svog kukavicluka. Nije svakom dano da bude hrabri junak, ali svako moze da se pokaje za grehe svoje. Gospod je ostavio ljudima pokajanje za spasenje. Kroz pokajanje dolazi ne sam spasenje vec i hrabrost i druge bozanske vrline koje su potrebne danas ljudima isto kao u prvim hriscanskim vremenima. Zato ne placi nad sudbinom svojom sto si „kukavica“ jer cim priznajes jednu svoju manu ti se nalazis na putu Hristovom, na putu spasenja!

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *