NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » ŽITIJA SVETIH ZA APRIL

ŽITIJA SVETIH ZA APRIL

 

ŽITIJA SVETIH
 
5. APRIL
 
STRADANJE SVETIH MUČENIKA
AGATOPODA ĐAKONA i TEODULA ČTECA
 
Za carovanja bezbožnih careva rimskih Dioklecijana i Maksimijana[1] behu u Solunu dva bogougodna službenika crkvena: Agatopod đakon i Teodul čtec. Agatopod beše star, ukrašen celomudrijem i staračkom sedinom, a Teodul mlad i lep, čednog i besprekornog života, sin česnih hrišćanskih roditelja. Teodul imađaše rođenu braću: Kapitona, Mitrodora i Filostorgija: svi behu vrlo pobožni.
Pre svog mučeničkog podviga blaženi Teodul dobi od Boga zalog svog budućeg mučeničkog venca: jedne noći u snu učini mu se da mu neko česno lice meće u ruku neku stvar; on se trže iz sna i obrete u svojoj ruci veoma divan prsten, načinjen od nekog nepoznatog materijala, i na njemu pečat sa izobraženjem svetog Krsta, što beše znak stradanja za Gospoda Hrista koji je na krstu postradao za nas. Tim prstenom sveti junoša isceljivaše svakovrsne bolesti po ljudima. Dovoljno je bilo da Teodul samo metne prsten na bolesnika, i on je odmah ozdravljao. Zbog toga se mnogi neznabošci obraćahu ka Hristu.
Zatim bezbožni carevi ustrojiše gonjenje na hrišćane, i na sve strane razaslaše svoja mrska naređenja da se svi ljudi imaju klanjati idolima. Takvo naređenje stiže i u Solun. I na gledalištu biše izložene sprave za mučenje onih koji se ne budu pokorili carskom naređenju. Tada mnogi od vernih pobegoše i sakriše se gde je ko mogao, drugi iđahu smelo na muke, a neki najslabodušniji, bojeći se smrti, pokloniše se idolima i jeđahu idolska žrtvoprinošenja, jer više zavoleše ovaj život nego besmrtni, i bežeći od kratkotrajnih muka pripremahu sebi večnu smrt i pogibao. Ovakvima se radovaše đavo, ali bivaše pobeđen i porugan od velikodušnih i srčanih vojnika Hristovih, kao i od ove dvojice svetih: Agatopoda i Teodula. Jer u vreme tog ljutog gonjenja oni ne pobegoše, niti se sakriše, nego stalno boravljahu u domu Božjem, dan i noć moleći se Bogu za svetu Crkvu Njegovu koja se nalazila u nevoljama. I očekivahu da ih uhvate i vode na muke. I kad vojnici saznadoše za njih, uhvatiše ih i u tamnicu vrgoše.
Tada u Solunu beše carski namesnik Faustin. On jednog dana sede za sudijski sto i naredi da pred njega izvedu na sud ispovednike Hristove, Agatopoda i Teodula. A oni, kao na gozbu pozvani, s radošću iđahu držeći jedan drugog za ruku, i gromko i smelo vikahu: Mi smo hrišćani! I tako predstadoše sudu mučiteljevom. A sudija želeći da prvo mladog Teodula laskama pridobije, naredi da se svi udalje, i da Agatopoda odvedu na drugo mesto. Teodula pak prizva k sebi i reče mu prijateljski: Urazumi se, mladiću, molim te! Odbaci tu novu hrišćansku obmanu i pristupi drevnim zakonima, da ne bi ludo izgubio život! A sveti Teodul sa osmehom na licu odgovori: Ja sam već davno odbacio sve obmane i zablude, ali se neizmerno bojim za tebe da ne dopadneš u večnu smrt pošto si zavoleo sujetu.
Kada to svetitelj reče, namesnik se ne naljuti, već ga na sve moguće načine mamljaše, obećavajući mu i poklone i odlikovanja, da se pokloni idolima. U blizini stajaše Jupiterov žrec Ksenos, i on reče svetome: Ako te pokloni i počasti ne urazume da prineseš žrtvu, onda će te muke naučiti da se pokoravaš carskim naredbama. Njemu mučenik odgovori: Pretnje mukama me ne mogu ni na koji način uplašiti niti nagnati da se preklonim vašoj volji. A Faustin ga opet stade nagovarati i govoriti mu: Nije li bolji čestan život nego ljuta smrt? Sveti Teodul odgovori: Zaista sam baš to ja uvideo da je život bolji od smrti, i zato sam u umu mom odlučio da prezrem ovo kratkotrajno živovanje na zemlji i postanem učesnik besmtrnog života i večnih blaga nebeskih. Hajde, umori me ognjem i ranama, i uvidećeš da će se od tela, mučenjem umrtvljenog i pogubljenog, brzo razlučiti razumna besmrtna duša i veselo pohitati u beskonačni život.
Namesnik ga upita: Molim te, reci mi ko je posrednik tog velikog dobra, iz ljubavi prema kome ti prezireš i mučenje i smrt? Sveti Teodul odgovari: Bog koji je sve zatvorio u prirodne zakone, i njegov Sin Isus Hristos, Logos Očev, čijim sam krstom od povoja oznamenjen. I ja se do kraja života svog neću odreći tog znamenja. Pre ću se u mukama, na koje me budeš stavio, razlučiti od tela nego li od Hristova znamenja, jer sam veran sluga Gospodu mome i neće me pobediti ni oganj ni gvožđe. – Zadivljen ovakvom smelošću i junaštvom junoše Teodula svetog, namesnik Faustin naredi da ga odatle udalje na izdvojeno mesto.
Onda namesnik dozva k sebi svetog Agatopoda i reče mu: Pokloni se našim bogovima, jer eto Teodul, koji je ranije bio u zabludi, obeća da će im se pokloniti i prineti im žrtvu s nama. A sveti Agatopod, prozrevši namesnikovo lukavstvo, odgovori: I ja ću, po reči Teudolovoj, svesrdno i radosno prineti žrtvu istinitom Bogu i njegovom Sinu Isusu Hristu, jer Teodul obeća da tome Bogu prinese miomirisnu žrtvu. Faustin na to reče: Ne znam ja te što ih ti imenuješ, već je Teodul obećao da prinese žrtvu dvanaestorici bogova koji drže vaseljenu[2]. A sveti Agatopod, odmahnuvši glavom malo, reče: Zar bogovima nazivaš one koje majstor načini od prolazne građe po liku čovečjem? Zar su bogovi oni koje ljudi načiniše svojim rukama, pa doneše lude zakone da im služe kao nečem boljem i višem od sebe? Zar su bogovi oni koji ne mogu da se odupru, niti da zaštite sebe od onih koji hoće da ih obore i razbiju? Zar su bogovi oni koji niti očima vide, niti nogama hode, niti imaju u sebi ma kakvo čuvstvo? Zar su bogovi oni za koje jelini veruju da su nekada imali životinjsku dušu, i pričaju o njihovim najodvratnijim bludočinstvima, a sada majstori prodaju njihove kipove za nekoliko novčića? I zar ću ja žrtvu koja dolikuje svemoćnom Bogu prineti nedostojnim i poganim bogovima vašim?
Kada svetitelj izgovori ove reči, načelnici koji behu sa namesnikom pobojaše se da se ovakvim rečima Agatopodovim ne utvrde u veri i ostali hrišćani koji behu dovedeni na sud. Stoga odmah narediše da Agatopoda zajedno s Teodulom odvedu u tamnicu. A kad svete vođahu u tamnicu, mnogo naroda iđaše za njima i na razne načine im dosađivaše. Jer jedni od njih, dirnuti mladošću Teodulovom, silno navaljivahu savetima na Teodula da odustane od svoje namere; a drugi, gledajući česne sede vlasi Agatopodove, jednodušno mu dovikivahu: Zar si i ti, Agatopode, detinje pameti, te ne shvataš šta je korisno po tvoj život? – No sveti iđahu putem ništa ne odgovarajući narodu.
Došavši u tamnicu oni se tiho pomoliše Bogu, i pridružiše se ostalim sužnjima koji za razne krivice behu u tamnici. A u ponoći oni biše ukrepljeni nekim božanstvenim viđenjima, i prenuše se radosni prizivajući Isusa Hrista Spasitelja sviju. Zatim čistom vodom umiše ruke i lice, pa klekoše i jednodušnu molitvu uznesoše Bogu kao jednim ustima govoreći: Bože, Tvorče svega i svedavaoče, Ti si stvorio ovaj vidljivi svet; Ti si uredio nebo te sunce sija danju a mesec noću, i oboje sa zvezdama služe rastinju na zemlji; Ti si dao zemlji sile da proizvodi životinje, a moru da rađa ribe, i pticama da naseljuju vazduh; da bi more svojim darima služilo čoveku od Tebe sazdanom, i vazduh brujao ptičjim pojanjem prijatnim Tebi, a zemlja, izobilno proizvodeći različne plodove rodu ljudskom, uznosila kroz usta ljudska blagodarnost Tebi, Gospodaru svih. Ti nisi hteo da rod naš, koji je bezakonovao i od zapovesti Tvojih odstupio i u pijanstvo i razvrat zapao, potpuno propande, niti si dopustio đavolu da razumnu tvar sasvim oslepi i u tartar odvuče, nego si grehe ljudske predao zaboravu i, obuzet milosrđem, poslao ljudima s nebeskog prestola jednorodnog Sina tvog da, primivši na sebe ljudsku prirodu, izmeša Svoje besmrće sa našom mrtvošću, i da Logos Tvoj, koji je svagda s Tobom i kojim sve postade, vrati opet na pravi put one što su zalutali u nepravdama. Jer si Ti sa Sinom, i Sin s Tobom, zajedno i sa Svetim Duhom, promišljajući o vaseljeni Tvojim preslavnim čudesima, priveo svetoj veri bezbožne. Ti si, Sine Božji, sa Ocem i Duhom Svetim rečju vaskrsao četvorodnevnog Lazara pobedivši zakone prirode i smrti. Ti si otvorio oči čoveku slepom od rođenja pomazavši mu oči kalom; Ti si trenutno iscelio krvotočivu ženu koja se dotače haljine Tvoje; Ti si raslabljenog ozdravio i naredio mu da ponese odar svoj! Stoga i sada, o Bože, pogledaj milostivo na naše drugarstvo, i ukrepi nas višnjom silom, da bismo mogli pomoću Tvojom junački pretrpeti mučenje od strane bezbožnika i preći u nebesko carstvo!
Pošto se sveti tako pomoliše Bogu, njihovi sasužnji, ubice i preljubočinci, odbacivši strah od telesne smrti, brzo pripadoše k nogama svetih moleći oproštaj gresima svojim i izbavljenje od duševne smrti- A narod koji je bio oko tamnice, razvali kapije i uđe unutra, i sa velikom nasladom i divljenjem slušaše reči koje izlažahu iz usta slugu Božjih.
Kada to vide glavni sudija solunski Evpsihije, revnosni sluga đavolov, brzo otrča k carskom namesniku izveštavajući ga da će mnogi napustiti služenje bogovima, ako se uskoro ne pogube ona dva hrišćanina što su u tamnici. Namesnik se pomete od gneva, i odmah posla vojnike da mu dovedu junošu sa starcem. I sluge Hristove biše dovedene pred nepravednog sudiju. I pogledavši u svetog Teodula, namesnik ga upita: Ne znaš li da je pravedno poslušati naređenje careva koji vladaju vaseljenom? Sveti Teodul odgovori: Vaistinu je pravedno i pobožno poslušati i delom ispuniti ono što naređuje Gospodar neba i zemlje, a naređenja privremenih careva dobro je poslušati ako su pravedna i neprotivna nebeskom Tvorcu, ako su pak nepravedna, onda ih ni u kom slučaju ne treba poslušati. Na to ga upita Faustin namesnik: Reci mi, ko je stvorio nebo?
Sveti Teodul odgovori: Bog Svedržitelj i Božji Sin Isus Hristos koji je Logos Očev. Faustin upita: Onaj li što ga Jevreji ljutim mukama mučiše i raspeše? Mučenik odgovori: Da, taj što Ga Jevreji raspeše. Jer On dobrovoljno blagovole postradati za nas, zatim vaskrse iz mrtvih silom Božanstva Svog, i videše Ga gde kao pobeditelj smrti uzlazi na nebo, otkuda će opet doći da izobliči i osudi nevernike. Faustin ga upita: Zašto nećeš da prineseš žrtvu našim bogovima? Sveti odgovori: Nije li bolje prinositi žrtvu Onome od koga su stvoreni graditelji idola nego li samim napravljenim idolima? Zaista je Tvorac bolji od stvorenja.
Tada namesnik Faustin naredi da junošu svetog Teodula skinu golog za mučenje, a birov vikaše: Prinesi žrtvu bogovima, pa ćeš biti oslobođen! A mučenik govoraše mučitelju: Odelo ćeš skinuti sa tela mog, ali veru moju u Boga mog nikada mi nećeš moći oduzeti! – Dok je svetitelj tako slobodno govorio prezirući muke i nekoliko puta nazivajući careve tiranima, namesnik naredi da pred očima Teodulovim prinesu žrtve idolima oni hrišćani koji se zbog mučenja pokloniše idolima. Gledajući to, svetom Teodulu se srce kidaše od bola za otpalim hrišćanima, i govoraše namesniku: Pobedili ste slabe; ali srčane vojnike Hristove ne možete ni na koji način pobediti, pa makar izmišljali bezbrojne muke. Znaj, namesniče, male su ove muke što si spremio za mene i dostojne potsmeha! Nego hajde, izmisli najljuće muke, da bi poznao kolika je naša vera i ljubav k Bogu!
Potom namesnik naređivaše svetom Teodulu da mu donese knjige hrišćanske. Svetitelj mu odgovori: Kada bih znao da ćeš uvideti laž idolodemonije, i odbaciti je, i obratiti se istinitoj veri, ja bih ti doneo knjige proročke i apostolske. Ali pošto znam da prevarno misliš, zato ti neću dati u ruke Božji dar. Faustin mu na to reče: Neću te štedeti, telo ću tvoje izdrobiti i baciti zverovima da pojedu, ako me brzo ne poslušaš. Svetitelj odgovori: Evo, telo je moje gotovo za muke! besni protiv njega do mile volje! I stavi ga na ljuće muke nego što su te pretnje koje izgovaraš! No znaj, ja neću dati svete Knjige bezbožnicima da im se rugaju!
Zatim namesnik, želeći da uplaši mučenika, naredi da ga vode na posečenje, jer držaše da će on, videći smrt pred očima, uplašiti se i pokoriti njegovoj volji. I svetitelj bi izveden na mesto posečenja. Kada ugleda go mač uperen na njega, on kliknu k Bogu: Hvala Ti Bože, Oče Gospoda mog koji je blagovoleo postradati za nas Evo, blagodaću njegovom i ja k Tebi idem, umirući svesrdno za Tebe! – Rekavši to, on prekloni glavu svoju pod mač, ali ne bi posečen.
Kad namesnik saznade da sveti Teodul želi sebi posečenje mačem kao neki slavljenički venac, naredi da ga odmah dovedu zdrava i čitava. A u to međuvreme on istjazavaše svetog Agatopoda, pitajući ga: Kakvog si života? Sveti odgovori: Istog kao i Teodul. Namesnik upita: Šta je to što te vezuje s Teodulom, da li neko srodstvo? Sveti Agatopod odgovori: Po poreklu nismo rođaci, ali smo sjedinjeni verom i raspoloženjem; i ukoliko se razlikujemo poreklom, utoliko se sjedinjujemo duhom. Na to namesnik reče: Vidim da na jednu muku oba hitate, jer mi to reči tvoje pokazuju. Sveti Agatopod odgovori: Ako kroz jednu muku otidemo iz ovog života, jedne ćemo se i nagrade udostojiti u Boga našeg. Faustin reče: Zar tebe starca nije stid da se zanosiš kao mladić i dobrovoljno predaješ sebe na očiglednu muku? Sveti Agatopod odgovori: Ni najmanje se ne zanosim, niti gubim nadu u Hrista mog; i ukoliko sam stariji po godinama, utoliko se više staram da pokažem revnost k Bogu mom, i Teodulu odajem hvalu što u mladosti čvrsto stoji za veru u jednog istinitog Boga našeg.
Tada namesnik Faustin pogleda u Teodula i reče mu: Ne dopusti, mladiću, da te reči ovoga starca zavedu, niti ludo srljaj u smrt! On je već star i nije čudnovato što želi smrti, a ti si mlad, i malo si živeo, zašto želim da lakomisleno lišiš sebe ovog slatkog života? Sveti Teodul odgovori: Nemoj misliti da sam slabiji od starca i ne mogu da podnesem iste muke, jer iako sam mlad po godinama ja podjednako sa starcem znam jednog istinitog Boga Tvorca svega i gotov sam da podjednako za Njega postradam.
Kada sveti ovo izgovoriše i Hrista prizvaše, mučitelj naredi vojnicima da ih vežu i opet odvedu u tamnicu. A oni slavljahu Boga što Njegovom pomoći savladaše đavola. U tamnicu im dođoše poznanici i stadoše plakati. Sveti Teodul ih upita: Što ste se sabrali, i zbog čega plačete? Oni odgovoriše: Plačemo zbog vaših nevolja. A sveti osmehujući se reče im: Zašto ne plačete zbog svojih nevolja nego plačete zbog nas koji hitamo ka boljem?
Dok to sveti Teodul govoraše, dođe jedan surov vojnik, poslat od namesnika, koji obojicu svetih okova u željezne verige, odvede ih u najmračniju tamničku ćeliju, i tamo ih čvrsto zatvori i zaključa, da im niko ne bi dolazio. Pošto već beše pala noć, svetitelji se pomoliše Bogu da ih do kraja ukrepi u podvigu, i otpočinuše. A Gospod naš Isus Hristos koji promišlja o prepodobnima svojim, posla njima obojici, jednodušnima i jednomislenima jedno isto viđenje u snu o končini koja ih očekuje. To viđenje beše ovakvo: obojica su se nalazili na jednoj lađi, punoj ljudi; lađa je bila na pučini morskoj u velikoj opasnosti od valova, jer strašna bura bacaše lađu tamo-amo; i videše ljude koji s njima behu na lađi kako se neki dave, neki plivaju, a neki se k stenama približavaju i propadaju, a sebe videše spasene krmanošem, i u svetle haljine obučene, i kako pristadoše uz jednu visoku goru, kojom do neba uziđoše.
Trgnuvši se iz sna oni jedan drugome ispričaše viđenje. I čuđahu se kako obojica imađahu jedno isto viđenje. I u tome poznaše da se obojici daje Hristom jedna ista blagodat, da more mučeništva, u kome mnogi potonuše, pređu spaseni i uziđu na goru nebesku i dobiju večnu nagradu. Okrepljeni nadom, oni padoše ničice na zemlju i uzneše blagodarnost dobrom svom krmanošu Bogu, govoreći: Ko je ikada očekivao takvo dobročinstvo, kakvo si nam Ti, o Bože, darovao radi očovečenja Sina Tvog Gospoda našeg Isusa Hrista? Ko je toliko nečovečan po srcu da, obdaren tolikim Tvojim dobrima, ne pretpostavi veru ništavnim slastima? Ko je toliko brz na dobročinstvo kao Sin Tvoj, koji nas o svojoj blagodati izvesti ranije preko otkrivenja u snoviđenju, pokazavši nam vence pre no što svršismo svoje tečenje, i tako nas okrepi za predstojeći podvig?
Tako oni svu noć sve do svanuća uznosiše blagodarnost Bogu i moliše se. A kad svanu uđoše k njima tamnički stražari i javiše im da su došli vojnici da ih vode kod carskog namesnika. Oni se prekrstiše i izađoše iz tamnice onako okovani u verige, i vojnici ih odvedoše. Tamo se sabra mnoštvo njihovih poznanika, koji stadoše plakati, jer su znali da će ovu divnu dvojicu predati na smrt. A sveti Teodul im se obrati vesela lica: Ako iz ljubavi prema nama plačete, onda treba da se radujete za nas, jer se borimo za veru istinitog Boga. Ako pak plačete iz đavolske zavisti, onda plačite za sobom a ne za nama, pošto ste zalutali s pravoga puta i idete u pogibao.
Izvedeni pred namesnika Faustina po treći put na sud, oni na sva pitanja njegova odgovarahu samo ovo: Hrišćani smo, i radi imena Hristova želimo da podnesemo sve muke! – Tada namesnik tužna lica izreče im smrtnu presudu: Da se u moru potope Teodul i Agatopol što nisu hteli da prinesu žrtvu bogovima.
Onda ih vojnici odvedoše na more, vezaše im ruke naopako i obesiše im po jedan težak kamen o vrat. Uto se steče mnogo njihovih drugova, suseda i poznanika: jedni ih oplakivahu što na takav način ginu, a drugi ih veličahu kao hrabre vojnike Hristove koji razmrskaše glavu zmiji i radosno umiru za veru. A namesnik, žaleći ih, posla k njima uglednog muža Fulvija predlažući im da samo kad prinesu bogovima pa će ih osloboditi smrti. Oni pak ne prestajahu prizivati Isusa Hrista a odbacivati odvratne bogove. Kada posle dugog savetovanja i nagovaranja bezbožnici videše da sluge Hristove ostaju nepokolebljivi, oni pristupiše da prvo svetog Agatopoda bace u more, a on, pogledavši u nebo, gromko uzviknu: Evo drugim krštenjem peremo se od svih grehova naših i odlazimo čisti Hristu Isusu! – Pošto svetitelj to reče, baciše ga u more, a za njim i svetog Teodula.
Tako završiše svoj mučenički podvig sveti mučenici, i dobiše venac pobede iz desnice Višnjega. Potopljena tela svetih more odmah izbaci na obalu. I njihova tela, koja bejahu veoma svetla, poznanici uzeše, od uza i kamenova razrešiše, pa česno sahraniše. I uskoro im se sveti Teodul javi, kao anđeo svetao, u belom odelu, i naredi im da sve njegovo imanje razdele siromasima.
Ovi sveti mučenici postradaše petog aprila, 303. godine, u slavu Oca i Sina i Svetoga Duha, jednog u Trojici Boga, slavljenog vavek, amin.
 
ŽITIJE PREPODOBNOG OCA NAŠEG
MARKA TRAČESKOG
 
Ava Serapion kazivaše: Boraveći u Egipatskoj pustinji ja odoh k velikome starcu ocu Jovanu. Pošto dobih od njega blagoslov ja sedoh da se odmorim, i zadremah. I videh u snu neka dva otšelnika koji behu došli i dobili blagoslov od starca. I oni rekoše: Evo ve Serapiona, uzmimo blagoslov od njega! A ava Jovan im na to reče: On maločas stiže iz pustinje i vrlo je umoran; ostavite ga nek se malo odmori. Tada oni rekoše za mene starcu: Eto, on se toliko vreme trudi u ovoj pustinji, a ne otide do oca Marka koji živi u gori Tračeskoj, u Etiopiji, jer među svima pustinjskim podvižnicima nema ravna onome Marku: njemu je sada sto trideset godina, i već je devedeset i pet godina otkako se podvizava u pustinji, i za to vreme ne vide čoveka od ljudi što žive na zemlji, no neki svetitelji koji se nalaze u svetlosti večnoga života behu kod njega pre kratkog vremena i obećaše mu da će ga uzeti k sebi.
Kada oni to izgovoriše ocu Jovanu, ja se trgoh od dremeža, i nikoga ne videh pored starca, i ispričah mu šta videh. On mi na to reče: To je viđenje od Boga, ali gde se nalazi gora Tračeska? A ja mu rekoh: Moli se za mene, oče! I pošto on satvori molitvu, ja se pozdravih s njim i krenuh u Aleksandriju. Put do Aleksandrije iznosi dvadeset dana, a ja ga pređoh za pet dana putujući dan i noć po onoj surovoj pustinji; danju me je pekla žega, koja je prosto zemlju palila. Kad stigoh u Aleksandriju ja upitah jednog trgovca, da li je daleko gora Tračeska koja se nalazi u Etiopiji. On mi odgovori: Veoma je daleko, oče, jer do granice Etiopije putuje se dvadeset dana, a gora za koju pitaš još je dalje. Ja ga upitah još i ovo: Koliko treba poneti hrane i pića za taj put, pošto hoću da idem tamo? On mi odgovori: Ako budeš putovao morem, stići ćeš brzo, ali ako budeš išao suvim, trebaće ti trideset dana.
Čuvši to od njega, ja napunih čuturicu vodom, uzeh malo urmi, i uzdajući se u Boga krenuh. Putovao sam pustinjom dvadeset dana, i za to vreme ne videh ni zvera ni pticu, jer ta pustinja nema nikakvog rastinja niti išta za jelo, pošto tamo ne pada ni kiša ni rosa. Posle dvadeset dana nestade mi vode u čuturici, a nestadoše mi i urme, i od strašne iznemoglosti ja nisam mogao da produžim put niti da se vratim natrag, jer prosto bejah mrtav. I gle, javiše mi se ona dva otšelnika, koje u snu videh kod velikog starca Jovana, i rekoše mi: Ustani i hajde s nama! Ja ustadoh, a jedan od njih, zagledajući u zemlju, upita me: Hoćeš li da se rashladiš? Odgovorih mu: Kako ti hoćeš, oče! On mi onda pokaza neke korenčiće u zemlji i reče mi: Uzmi i jedi od ovih korenčića, i putuj u sili Gospodnjoj! – Ja pojedoh malo, i odmah se rashladih, i duša mi se razvedri, i ne osećah više ni trunke iznemoglosti. I oni mi pokazaše stazu kojom mi je valjalo ići k svetome Marku, i odoše od mene. Putujući tom stazom ja se približih jednoj veoma visokoj gori, koja izgledaše da dopire do neba. I na njoj ne beše ništa osim golog krša i kamena. I kad dođoh do gore, ja ugledah kraj nje more. I stadoh se peti uz nju. Peo sam se sedam dana.
Kad nastade sedma noć, videh Angela Božja gde silazi s neba k svetome Marku i govori mu: Blago tebi, avo Marko! biće ti dobro. Evo dovedosmo ti oca Serapiona, koga zažele duša tvoja da vidi, pošto nisi hteo nikog drugog od roda ljudskog da vidiš. – Kad ovo čuh, nestade u meni straha, i idoh prema tom viđenju dok ne stigoh do peštere u kojoj življaše sveti Marko. A kad se približih k vratima peštere, čuh svetitelja kako poje osamdeset deveti psalam Davidov: Hiljada godina pred očima tvojim je kao dan jučerašnji … Zatim, od preizobilne duhovne radosti u sebi, on stade govoriti sebi: Blažena je duša tvoja, Marko, jer se ne upravlja nečistotama ovoga sveta, niti um tvoj bi porobljen nečistim pomislima. Blaženo telo tvoje, jer se ne zaplete u želje i strasti grehovne. Blažene oči tvoje, koje đavo ne mogade sablazniti gledanjem tuđe lepote. Blažene uši tvoje, jer ne čuše glas i vapaj ženski u sujetnom svetu. Blažene nozdrve tvoje, jer ne omirisaše zli smrad greha- Blažene ruke tvoje, jer se ne polakomiše niti dotakoše ikoje od ljudskih stvari. Blažene noge tvoje, jer ne kročiše putem što u smrt vodi, niti stopala tvoja krenuše na greh. Jer i duša tvoja i telo tvoje ispuniše se duhovnog života i osvetiše se sladošću svetih Anđela. – I opet stade govoriti duši svojoj: Blagosiljaj, dušo moja, Gospoda, i sve što je u meni sveto ime njegovo! Blagosiljaj, dušo moja, Gospoda, i ne zaboravljaj ni jednoga dobra što ti je učinio (Ps. 102, 1-2). Zašto tuguješ, dušo? Ne boj se, nećeš biti zadržana u tamnicama ada; demoni te ni na koji način neće moći oklevetati, jer u tebi nema poroka grehovnog; Anđeli Gospodnji stanom stoje oko onih koji se boje Gospoda , i izbaviće ih Gospod. Blažen sluga koji je izvršio volju Gospoda svog.
Pošto prepodobni Marko izgovori to i mnogo drugih stvari iz Svetog Pisma na utehu duši svojoj i na utvrđenje nesumnjive nade u Boga, izaće na vrata peštere, i plačući od radosti reče mi umilno: Koliki trud dade sebi duhovni sin moj Serapion došavši da vidi moje obitalište! I blagoslovivši me, zagrli me obema rukama, celiva me, i reče: Devedest i pet godina provedoh u ovoj pustinji i ne videh čoveka, a sada gledam tvoje lice koje toliko godina želeh da vidim. Ti nisi prezao da uzmeš na sebe toliki trud, da bi došao k meni; zato neka te Gospod moj Isus Hristos nagradi u dan kada bude sudio tajne ljudske!
Rekavši to, prepodobni Marko mi naredi da sednem. I ja ga stadoh raspitivati o njegovom životu slavnom. I on mi pričaše, govoreći: Dvadeset i pet godina, kao što rekoh, boravim u ovoj pešteri, i ne videh ne samo čoveka, nego ni zvera, ni ptice, niti jedoh hleba ljudskog, niti se u haljine obukoh. Za prvih trideset godina mnogo sam se mučio i zlopatio od gladi, žeđi i golotinje, a naročito od đavolskih napada. Tih godina ja sam, prinuđen glađu, jeo zemlju, i moren žeđu, pio morsku vodu. A demoni su se do hiljadu puta zaklinjali između sebe, da će me potopiti u more. I oni su me hvatali, i bijući me svlačili me do podnožja ove gore, ali sam ja ustajao i opet se peo na vrh gore. No oni su me opet svlačili dole sve dok ne postadoh sama koža i kosti. A bijući me i vukući me, oni su vikali: Odlazi iz naše zemlje, jer od postanka sveta niko od ljudi nije došao ovde, a kako si se ti usudio doći? Posle trideset godina najžešćeg stradanja, posle tolikog gladovanja, žeđovanja, nagotovanja, i posle tolike borbe sa demonima, na mene se izli blagodat Božja i milosrđe Božje. I po promislu Božjem izmeni se priroda moga tela, te izrastoše dlake na telu mom. I hrana mi se donosi dosta. I Anđeli Gospodnji dolaze mi. I videh carstvo nebesko , i obitelji svetih duša, i obećano blaženstvo koje je ugotovljeno onima koji čine dobro. Videh raj Božji i drvo poznanja od koga jedoše naši praroditelji. A videh i Enoha i Iliju u raju. I nema ničega što molih u Gospoda a da mi Gospod ne pokaza.
Onda upitah blaženog Marka, veli Serapion: Reci mi, oče, na koji si način došao ovde? i svetitelj mi stade kazivati: Rođen sam u Atini, i tamo sam izučavao filosofiju. Ali kad mi umreše roditelji ja rekoh u sebi: I ja moram umreti kao što moji roditelji umreše, zato ću se dobrovoljno odvojiti od sveta pre no što budem otrgnut od njega. I odmah skidoh sa sebe odelo, sedoh na jednu dasku u moru, i nošen talasima ja, po Božjem promislu, pristadoh uz ovu goru.
Dok smo tako razgovarali, veli Serapion, svanu, i ja ugledah kako je celo njegovo telo obraslo u dlake kao u nekog zvera, prepadoh se i stadoh drhtati od straha: na njemu se nije mogla primetiti krasota ljudskog bića, i ni po čemu se nije moglo poznati da je to čovek osim po glasu i rečima što su izlazili iz usta njegovih. A on, videvši da sam se uplašio, reče mi: Ne plaši se od izgleda moga tela, jer je telo truležno, i od truležne zemlje uzeto. – I upita me: Drži li se svet zakona Hristova kao ranije? Ja mu odgovorih: Blagodaću Hristovom sada se drži bolje nego u ranija vremena. On me opet upita: Postoji li još idolosluženje i gonjenje na hrišćane? Odgovorih mu: Pomoću svetih molitava vaših prestade gonjenje i nema idolosluženja. Čuvši to, starac se veoma obradova.
Zatim me upita: Da li sada ima u svetu hrišćana, koji kad bi rekli gori ovoj: „digni se odavde i baci se u more“, – da se tamo i zbude? U tom času pokrete se planina, na kojoj behu, poput mora. A sveti Marko mahnu joj rukom, govoreći joj: Šta ti bi, goro? Ja ne rekoh tebi da se pokreneš, nego razgovaram s bratom, a ti stani! – Čim on to reče, gora se zaustavi. A ja, kad to videh, padoh ničice od straha. No on me uhvati za ruku i podiže, pa me upita: Zar nisi video takva čudesa za svoga života? Ja mu odgovorih: Nisam, oče. A on uzdahnuvši zaplaka gorko, i reče: Teško zemlji, jer su hrišćani na njoj samo po imenu hrišćani a ne po delima. I opet reče: Blagosloven Bog koji me dovede na ovo sveto mesto, da ne umrem u otadžbini svojoj i ne budem sahranjen u zemlji oskvrnjenoj mnogim gresima.
Pošto provedosmo taj dan u psalmopjeniju i duhovnom razgovoru, on me uveče upita: Brate Serapione, nije li vreme da mi posle molitve učiniš tu ljubav da s blagodarnošću Boga sednemo za trpezu i prihvatimo se? Ja mu ništa ne odgovorih. A on, podigavši ruke k nebu stade govoriti dvadeset i drugi psalam: Gospod me spase , i ništa mi neće nedostajati. I kad završi psalam, okrenu se pešteri i viknu: Brate, postavi trpezu! – Onda, obraćajući se meni, reče: Hajdmo da se prihvatimo što nam Bog posla. A ja se začudih u sebi, i užas me spopade, jer celog dana nikoga i ništa ne videh u pešteri osim svetog Marka. On pak govori nekom nevidljivom, i naređuje mu da postavi trpezu. I kad uđosmo u pešteru, ugledah trpezu i dve stolice, a na trpezi dva meka i kao sneg bela hleba, dve ribe pečene, čisto zelje, masline, urme, divno voće, so i krčag pun vode slađe od meda- Kad stadosmo za trpezu, sveti Marko mi reče: Blagoslovi, čedo Serapione! A ja rekoh: Oprosti mi, oče! I svetitelj reče: Gospode, blagoslovi! I videh nad trpezom ruku pruženu s neba gde krsnim znakom blagosilja trpezu.
Pošto jedosmo, sveti Marko reče: Brate, uzmi ovo odavde. I odmah nevidljiva ruka uze trpezu. A ja se divljah prvo – nevidljivom sluzi, jer bestelesni Anđeo Gospodnji po naređenju Božjem služaše anđelu u telu, prepodobnom Marku, i drugo – što nikad u životu nisam jeo slađi hlebac i ribe i ostalo, niti pio tako slatku vodu, kao za ovom trpezom. Tada mi svetitelj reče: Jesi li video, brate Serapione , kolika dobra šalje Bog slugama Svojim? Dosad mi je Bog svakog dana slao po jedan hleb i po jednu ribu, a danas zbog tebe On udvostruči trpezu, posla nam dva hleba i dve ribe. Eto takvom me trpezom svakog dana Gospod hrani za moje prvo zlopaćenje. Jer prvih trideset godina moga življenja na ovom mestu, kao što ti već rekoh, ja ne nađoh ni jednu travčicu kojom bi se hranio. Trpeći glad i žeđ, ja sam u velikoj nevolji jeo zemlju i pio gorku vodu morsku. Išao sam go i bos, i otpadoše mi prsti s nogu od silnog mraza zimi i od silne žege leti; i telo mi prosto izgore od sunca, i ja sam ničice ležao na zemlji kao mrtav. I demoni su vojevali protiv mene kao da sam napušten od Boga. A ja pomoću Božjom sve to trpeh radi ljubavi njegove božanske. I kad se navrši trideset godina moga stradanja, po Božjoj naredbi porastoše mi kosa i dlake, te mi kao odeća pokriše celo telo. I od tada pa sve do sada: demoni mi se ne mogoše približiti, glad i žeđ nemaju vlasti nada mnom, mraz i žega me ne muče. Svrh svega toga nikada nisam bolovao. A danas se završava život moj, i Bog te je poslao ovamo da svojim svetim rukama pogrebeš moje ništavno telo.
I posle nekog vremena svetitelj mi opet reče: Brate Serapione, ove noći nemoj spavati zbog mog odlaska. I stadosmo obojica na molitvu pojući psalme Davidove. Potom mi reče sveti: Brate Serapione, po odlasku mom položi s mirom Hristovim telo moje u ovoj pešteri, ulaz od peštere zazidaj kamenjem, pa se onda vrati u svoje mesto, a ovde nemoj ostajati. – Ja se na to poklonih prepodobnom i sa suzama stadoh moliti oproštaj od njega. I moleći ga govorah: Oče, umoli Boga da me uzme s tobom, da idem kuda ti ideš. A sveti mi odgovori: U dan veselja mog ne plači nego se veseli! Ti treba da se vratiš na svoje mesto. A Gospod koji te je doveo ovamo neka ti podari spasenje radi truda i bogougodništva tvog! Ali znaj da se nećeš vratiti onim putem kojim si došao ovamo. Ti ćeš se odavde vratiti u svoje mesto na jedan neobičan način.
Pošto poćuta malo, prepodobni Marko stade opet govoriti: Brate Serapione, ovo je najveći dan u mome životu, jer se danas duša moja razrešava telesnih stradanja i odlazi da se upokoji u nebeskoj obitelji. Danas će telo moje otpočinuti od mnogih trudova i patnji. Danas će primiti svetlost odmora.
Kada to sveti reče, peštera se ispuni svetlošću jačem od sunčane, i sva gora ona zamirisa divnim mirisom, i uzevši me za ruku, veli Serapion, prepodobni Marko stade govoriti ovako: Ostani, peštero, u kojoj obitavah telom mojim služeći Bogu u privremenom životu mom; i opet će do sveopšteg vaskrsenja obitovati u tebi mrtvo telo moje, koje beše dom patnji i trudova i muka. A Ti, Gospode, razluči dušu moju od tela, jer Tebe radi pretrpeh glad i žeđ i golotinju i mraz i žegu i svaku nevolju. Ti me sam, Gospode, odeni odećom slave u strašni dan Tvoga dolaska. Odmorite se, oči moje, koje niste zadremale u noćnim molitvama! Odmorite se, noge moje, premorene ste od svenoćnih stajanja!- Odlazim iz privremenog života, i želim spasenje svima koji ostaju na zemlji: Spasavajte se isposnici što se Boga radi potucate po peštarama i gorama! Spasavajte se sebeprinuđivači što carstva radi nebeskog primoravate sebe na svaku muku! Spasavajte se Hristovi sužnji, zatočenici pravde radi, koji nemate utehe osim jednoga Boga! Spasavajte se lavre koje dan i noć služite Bogu! Spasavajte se svete crkve, očišćenje ste grešnicima! Spasavajte se sveštenici Gospodnji, posrednici ljudi pred Bogom! Spasavajte se deco carstva Hristova, usinjeni Hristu svetim krštenjem! Spasavajte se hristoljubci koji primate strance kao samoga Hrista! Spasavajte se milostivi, dostojni pomilovanja! Spasavajte se bogati koji se u Gospodu bogatite bogougodnim dobrim delima i da-režljivi ste! Spasavajte se vi koji ste Gospoda radi osiromašili! Spasavajte se blagoverni carevi i kneževi koji sudite po pravdi i milosrđu! Spasavajte se smirenoumni postnici i trudoljubivi podvižnici! Spasavajte se svi koji se u Hristu volite! Spasena budi sva zemljo, i svi koji na tebi žive u miru i ljubavi Hristovoj.
Pošto ovo izgovori, prepodobni Marko se okrete k meni, veli Serapion, zagrli me govoreći: Spasavaj se i ti, brate Sarapione! Hristos, radi koga si sa nadom podneo ovaj trud, neka te po trudu tvom nagradi u dan dolaska Svog! – I opet mi reče: Brate Serapione, zaklinjem te Gospodom našim Isusom Hristom, Sinom Božjim, nemoj uzeti ništa od smirenog tela mog, čak ni vlas jednu; i neka mu se ne približi nikakva riza, nego neka kosa i vlasi kojima me obuče Bog budu telu mom za pogreb. I ti nemoj ovde ostati!
Kada svetitelj ovo izgovori, a ja jecah, bi glas s neba koji govoraše: Donesite mi iz pustinje sasud izabrani! Donesite mi delatelja pravde, savršenog hrišćanina i vernog slugu! Hodi, Marko, hodi da se odmoriš u svetlosti radosti i duhovnog života! – I reče mi svetitelj: Preklonimo kolena, brate! I preklonismo. I čuh glas anđelski koji govoraše prepodobnom: Pruži ruke svoje!
Čim čuh ovaj glas, veli Serapion, ja odmah ustadoh, i videh svetiteljevu dušu već razrešenu od tela, i kako je Anđeli pokrivaju belim i svetlim rizama, i nose na nebo. A videh i put kroz vazduh ka nebu, i kako se nebeski svod otvori. I videh vojske demona gde stoje na putu spremne, i čuh glas anđelski koji govoraše demonima: Bežite, sinovi tame, od lica svetlosti pravde! I zadržana bi ta sveta duša u vazduhu oko jednoga sata, i dođe glas s neba k svetim Anđelima koji govoraše: Uzmite i donesite ovamo posramitelja demona1- I pošto duša prepodobnoga bez ikakve povrede prođe demonske vojske i približi se k otvorenom nebu, videh ruku pruženu s neba kako prihvati dušu neporočnu.
A beše već ponoć, i ja opremih i položih česno telo svetiteljevo, i provedoh svu noć na molitvi. Kad se razdani, ja sa suzama radosnicama izvrših nad telom propisano opelo, celivah ga i položih u pešteri. Onda kamenjem zazidah ulaz u pešteru. I posle poduže molitve siđoh s gore, moleći se Bogu, i prizivajući svetitelja da mi bude u pomoći pri odlaženju iz te strašne i neprohodne pustinje. A po zalasku sunca ja sedoh da se odmorim. I gle, ona dva otšelnika koji mi se ranije javljahu, stadoše preda me i rekoše mi: Brate Serapione, ti si danas pogrebao telo blaženog oca, koji zaista više vredi nego sav svet. No hajde ustani, bolje da putuješ noću dok je hladovina, jer je danju teško putovati po strahovitoj vrućini. – I ja ustadoh i pođoh za njima. I putovah s njima sve do zore. A kad zora zarudi, oni mi rekoše: Brate Serapione, idi s mirom u svoje mesto, i moli se Gospodu Bogu! – Ne odmakoh daleko od njih, i ja ugledah pred sobom manastir velikog starca oca Jovana. Zadivljen, ja gromko proslavih Boga, i opomenuh se reči koju mi prepodobni Marko reče, da se neću vratiti putem kojim sam k njemu došao. I tada mi bi jasno, da sam molitvama svetog bio nošen na nevidljiv način. I proslavih milost preblagog Boga našeg, koju pokaza prema meni nedostojnom na molitve i molbe prepodobnog oca našeg Marka, vernog sluge Svog.
Čuvši moj glas, ava Jovan mi brzo iziđe u susret i reče mi: Vratio si nam se, avo Serapione, u miru s Bogom! I odosmo u crkvu, i ja ispričah sve starcu i učenicima njegovim, i svi proslaviše Boga. I reče mi starac: Brate, on beše vaistinu savršeni hrišćanin, a mi smo samo po imenu hrišćani, i delima smo daleko od istinskog hrišćanstva. No čovekoljubivi i milostivi Bog naš, koji je ugodnika svog svetog Marka primio u večne dvore nebeskog carstva, neka On krilima svoje dobrote zakrili nas i svu svoju svetu sabornu apostolsku Crkvu od svih zamki đavolskih, i neka svagda bude s nama, smirenim slugama Svojim, i neka nas uputi na ispunjenje Njegove svete i božanske volje, da bismo sledovali Njegovim svetim velikim ugodnicima, prepodobnim ocima našim i tako na dan Stašnoga suda dobili milost sa Ocem velikim avom Markom, molitvama Presvete Vladičice naše Bogorodice i svih svetih koji su ugodili Gospodu našem Isusu Hristu, kome slava sa ocem i s presvetim, blagim i životvornim Duhom, sada i uvek i kroz beskonačne vekove, amin.
Sveti Marko se upokojio oko 400 godine.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
P U P L I J A
 
Prepodobni Puplije monah podvizavao se u Egiptu za carovanja Julija Otstupnika[3]. Kada ovaj bezbožni car krenu na Persiju, posla u pravcu istoka đavola, kao nekog izvidnika, da mu brzo donese otuda vesti. Krenuvši na istok, đavo dođe do mesta gde monah Puplije življaše. No tu se zaustavi i ostade deset dana nepomično, pošto ne beše u stanju da se makne s mesta. Jer prepodobni Puplije, osetivši da đavo prolazi njegovim krajem, stade na molitvu, i sa rukama podignutim k nebu moljaše se dan i noć dotle dok se đavo ne vrati Julijanu ne uradivši ništa. Julijan ga upita: „Zašto se zadrža tako dugo na putu“?. Đavo mu odgovori: „Mada se dugo zadržah na putu, ipak se vratih k tebi ne izvidevši i ne doznavši ništa. Jer deset dana čekah da monah Puplije prestane sa svojim molitvama, da bih nesmetano prošao to mesto gde on boravi, ali to beše uzalud, i evo ja re vratih natrag“.
Tada nečestivi Julijan s jarošću reče đavolu: „Kada se vratim iz rata, osvetiću se tome monahu“. Ali Julijan ne uspe da svoju zlu nameru ostvari, pošto uskoro posle toga bi ubijen nevidljivom silom Božjom. A jedan od Julijanovih vojskovođa odmah prodade sve imanje svoje, pa razdavši novac siromasima, odreče se sveta, dođe k prepodobnom Pupliju, primi monaštvo i podvizavaše se s njim kao izvrstan monah. Prepodobni pak Puplije podvizavaše se posle toga još dugo vremena i, potpuno ugodivši Bogu svojim vrlinskim životom, prestavi se i otide u večne obitelji nebeske.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
PLATONA ISPOVEDNIKA,
igumana manastira Sakudionas
 
Prepodobni Platon bejaše sin znamenitih i pobožnih roditelja, Sergija i Efimije. Još izmalena roditelji ga vaspitavahu u pobožnosti i učahu hrišćanskim vrlinama Ali ne uspeše da do kraja dovedu vaspitanje svoga sinčića, pošto se upokojiše i pređoše iz prolaznog života u večni život.
Ostavši siroče, Platona uzeše u svoj dom njegovi rođaci. Učeći školu, on pokazivaše veliki uspeh u naukama, a ujedno s tim i u hrišćanskim vrlinama. Kada postade punoletan, Platon ostavi dom svojih rođaka i stade svojim trudom zarađivati sebi sredstva za život. On beše toliko trudoljubiv i uzdržljiv, da ubrzo trudom ruku svojih steče veliko imanje. No srce njegovo beše tuđe privezanosti ka blagu ovoga sveta. Sto-ga on sve svoje imanje razdade siromasima i robove svoje pusti na slobodu, pa se udalji na goru Olimpr[4], gde i monaštvo primi u jednom od tamošnjih manastira.
U manastiru prepodobni Platon provođaše vrlo strog podvižnički život. Pri tome, on slobodno od molitve vreme upotrebljavaše na prepisivanje knjiga i sastavljanje korisnih zbornika iz spisa crkvenih otaca. A posle smrti nastojatelja manastira Teoktista, prepodobni Platon bi jednoglasno izabran za igumana, godine 770, kada njemu beše trideset i pet godina. U činu igumana prepodobni se stade još sa većom revnošću podvizavati, svoj manastirskoj bratiji dajući primer isginskog hrišćanskog života.
U to vreme patrijarhom carigradskim beše sveti Tarasije[5]. Čuvši za podvige prepodobnog Platona, on mu predloži mitropolitski presto Nikomidijski[6]. No prepodobni, željan usamljeničkog života podvižničkog, odbi to po smirenosti svojoj, i povuče se u jedno usamljeno mesto, zvano Sakudion[7]. gde on docnije osnova manastir.
U to vreme, povodom ikonoboračke jeresi carica Irina[8] zajedno sa svjatjejšim patrijarhom Tarasijem sazva u Nikeji[9] Sedmi Vaseljenski Sabor 787 godine, na kome bi osuđeno bezbožno učenje jeretika ikonoboraca i vaspostavljeno i potvrđeno pobožno poštovanje svetih ikona. Na Saboru behu preko tri stotine otaca, među kojima i prepodobni Platon. Kao čovek načitan, i znalac Svetoga Pisma, prepodobni Platon beše od velike koristi Saboru, jer junački branjaše učenje Pravoslavlja i smelo izobličavaše učenje jeretika.
Po završetku Sabora prepodobni Platon se povuče u mesto svojih podviga – Sakudion. To mesto bejaše ne samo divno, nego i veoma podesno za usamljeničke podvige. Nalazeći se na gori, Sakudion je sa svih strana bio okružen divnim visokim drvećem; jedini prilaz k njemu bila je mala, jedva vidna staza kroz gustu šumu. Tu se zajedno sa prepodobnim Platonom podvizavaše njegov nećak Teodor[10]. Uskoro oni tu podigoše crkvu u ime svetog Jovana Bogoslova.
Međutim, glas o podvizima svetog Platona širio se sve više i više, i k njemu stadoše dolaziti mnogi ljudi, tražeći od njega pouke i rukovodstva u hrišćanskom životu. Kada se učenici prepodobnoga umnožiše, on podiže na tom mestu manastir 782 godine, i u njemu sam obavljaše dužnost nastojatelja. Svojim podvižničkim životom prepodobni Platon pružaše svoj bratiji dobar primer za podražavanje. Naročito se usrdno ugledao na prepodobnog njegov nećak, blaženi Teodor, koji dane i noći provođaše u neprekidnim podvizima molitve i bogomislija.
Posmatrajući toliko vrlinski život Teodorov, prepodobni Platon se veoma radovaše za njega. Rešivši da blaženog Teodora odlikuje svešteničkim činom, prepodobni otputova sa njim u Vizantiju k svjatjejšem patrijarhu Tarasiju. Svjatjejši rukopoloži Teodora za prezvitera, iako je ovaj pristao na to ne toliko po dobroj volji koliko po poslušanju. Jer blaženi Teodor, smatrajući sebe nedostojnim takoga čina, ne hoćaše da ga primi i govoraše da je taj čin iznad njegovih moći. Ali, ne budući u stanju da se suproti volji svoga duhovnog oca, a i volji patrijarhovoj, on se pokori i primi sveštenstvo. Kada se prepodobni Teodor vrnu u svoj manastir kao sveštenik, on produži da se podvizava još sa većim usrđem i revnošću.
Po isteku nekoliko godina, prepodobni Platon, pošto beše onemoćao od mnogih trudova i starosti, odluči da skine sa sebe breme manastirskog starešinstva, želeći da vlast igumansku posle njega primi blaženi Teodor. On je često govorio o tome prepodobnom Teodoru, moleći ga da ga oslobodi teškog bremena upravljanja manastirom. Ali ovaj je svaki put odbijao da se primi starešinstva u manastiru, jer je smatrao da je bolje živeti pod starešinstvom drugih nego sam starešinovati, pošto je za sapsenje duše lakše i korisnije dobijati pouke od drugih nego li sam rukovoditi koga drugog.
Videći da je teško savladati smirenje blaženog Teodora, prepodobni Platon se reši na ovo: leže u postelju, tobož bolestan, – a ustvari je bio slabunjav, – sazva svu bratiju, kaza im da oseća približavanje svoje smrti, pa ih onda upita: „Koga želite da imate posle mene za nastojatelja? Ko je, po vašem mišljenju, najsposobniji za to?“ – Prepodobni je znao da će bratija poželeti da za svog nastojatelja imaju upravo Teodora, pošto su ga svi voleli i uvažavali zbog njegovih velikih vrlina. Tako se i dogodi. Na upućeno pitanje svi jednodušno odgovoriše: „Posle tebe neka nam Teodor bude iguman!“
Tada prepodobni Platon predade svoju vlast blaženom Teodoru, pošto se ovaj nije mogao protiviti želji svekolike bratije. Primivši starešinstvo, blaženi Teodor udvostruči svoje podvige, služeći svima za uzor i poučavajući sve vrlinskom životu ne samo rečju nego i delom.
U to vreme sin blagočestive carice Irine car Konstantin, postavši punoletan, otstrani od carskog prestola svoju mater, i uze u soje ruke upravljanje državom. To bi 790 godine, kada Konstantinu beše dvadeset godina. Mlad i pokvaren, Konstantin se odade raznovrsnim gresima. Tako on otera od sebe svoju suprugu Mariju, silom je zamonašivši; pa onda uze drugu ženu, po imenu Teodotiju, rođaku njegovog oca. Svjatjejši patrijarh Tarasije ne odobri takav bezakoni postupak carev, i ne htede da blagoslovi njegov brak. Ali prezviter Josif, ekonom crkve carigradske, naruši božanstvene zakone i, ne poslušavši patrijarha, pristade da izvrši tajnu braka nad carem.
Čuvši za to, blaženi Teodor, a sa njim i prepodobni Platon, veoma se ožalostiše dušom. Goreći revnošću za zakon Božji, Teodor zajedno sa svetim Platonom uputi svima monasima poslanicu, u kojoj ih obaveštavaše o carevom bezakonju i svima preporučivaše da cara smatraju odlučenim od Crkve Hristove, kao razoritelja zakona Božjeg.
Glas o toj revnosti i smelosti blaženih Teodora i Platona pronese se na sve strane, pa dođe i do ušiju samoga cara. Besan od gneva na svete muževe, car naredi da se, posle žestokih mučenja, prepodobni Teodor pošalje na zatočenje u Solun, a Platon vrgne u tamnicu. Posle pak smrti nečestivog cara prepodobni Platon bi oslobođen tamnice, a sveti Teodor vraćen iz zatočenja.
Međutim, sveti Teodor, zbog stalnih upada agarjana, koji su pustošili i uzimali u svoje ruke razne oblasti Vizantiske carevine, napusti Sakudion zajedno sa bratijom, ne želeći izlagati opasnosti život manastirske bratije, i dođe u Carigrad, gde primi upravu znamenitog Studijskog manastira[11] A prepodobni Platon, nekadašnji iguman, sada dođe k blaženom Teodoru kao smireni inok i stade se podvizavati u njegovom manastiru. Pri tome, prepodobni Platon je toliko smiravao sebe, da dobrovoljno metnu lance na svoje noge, predavajući se neprestano podvizima posta i molitve.
Uskoro potom na vizantiski presto nezakonito stupi car Nikifor[12], koji svojom vlašću vrati u Crkvu gorespomenutog prezvitera Josifa, koga patrijarh Tarasije beše odlučio od Crkve za njegov bezakoni postupak. Kada posle toga sveti Teodor zajedno sa bratijom izobliči cara što je postupio protivno crkvenim pravilima, car se veoma razljuti na njega i na svu bratiju obitelji Studijske i posla ih sve zajedno sa blaženim starcem Platonom u zatočenje na jedno ostrvo u blizini Carigrada. To je bilo 807 godine.
Provevši četiri godine u zatočenju, prepodobni Platon već u dubokoj starosti vrati se u Carigrad, i opet nastani u obitelji Studijskoj. Podvizavajući se mnogo i usrdno još tri godine u ovoj obitelji, on najzad otide ka Gospodu na Lazarevu subotu 814 godine, u sedamdeset devetoj godini života, da bi zajedno sa ostalim svetiteljima predstao prestolu Gospodnjem i večito proslavljao Gospoda na nebesima. Amin.
 
SPOMEN PREPODOBNE MATERE NAŠE TEODORE SOLUNSKE
 
Prepodobna Teodora rodi se na ostrvu Egini od pobožnih hrišćanskih roditelja, Antonija i Hrisante. Ovi blagočestivi supruzi življahu u vreme cara Mihaila Rangave[13], kada svetu Crkvu uznemiravaše jeres ikonoborska. No blagočestivi supruzi ne dadoše se sablazniti ikonoborskim učenjem, već kao svetilnici sijahu svojim pravoverjem.
Kada Teodora odraste, stupi u brak. U braku ona uskoro dobi kćer. No zbog najezde neprijateljske mladi supruzi se preseliše u Solun. Kada Teodorina kći postade punoletna, prepodobna Teodora je posveti na službu Bogu u jednom manastiru solunskom. A po smrti muža, ona i sama stupi u isti manastir i primi monaški čin.
Živeći u manastiru, prepodobna Teodora provođaše strog podvižnički život. Krepljena blagodaću Božjom, ona trudovima poslušanja i smirenja svoga, postom i molitvom toliko ugodi Bogu, da činjaše čudesa ne samo za života, nego i posle smrti svoje, 879 godine. Tako, kada se, po prestavljenju prepodobne Teodore, upokoji igumanija njene obitelji, i kada telo njeno polagahu blizu groba prepodobne Teodore, dogodi se veliko čudo: prepodobna Teodora, kao živa, pokrenu se zajedno sa sandukom svojim, kao ustupajući mesto svojoj starešici i pokazujući svoje smirenje čak i posle smrti. Videvši ovo čudo, svi prisutni se zaprepastiše i gromko vikahu: Gospode, pomiluj!
Od svetih moštiju prepodobne Teodore, koje do danas počivaju u njenom manastiru u Solunu, isticaše miomirisno miro, kojim se tvorahu mnoga čudesa: besi se izgonjahu, slepi vid dobijahu i mnogi se bolesnici isceljivahu od svojih neduga u slavu Hrista Boga našeg.
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA TERMOSA
 
Za svoju veru u Hrista postradao sagoren u ognju.
 
SPOMEN SVETIH MUČENICA KIRIJE i DULE
 
Gospođa (grčki kiria) i robinja postradale za Hrista mačem posečene.
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA POMPIJA
 
Mačem posečen za Hrista.
 
SPOMEN SVETIH
PET DEVOJAKA MUČENICA
 
Sa ostrva Lezvosa; postradaše za Hrista mačem posečene.
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA MAKSIMA i TERENTIJA
 
Postradali za Gospoda mačem posečeni.
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
3INONA
 
Ovaj sveti mučenik postrada za svoju veru u Hrista -premazan smolom, pa u oganj bačen, i u ognju kopljem proboden.
 
SPOMEN PREPODOBNIH OTACA NAŠIH TEONA, SIMEONA i FERVINA
 
Podvizavali se u četvrtom stoleću, i mirno skončali.
 
SPOMEN SVETOG NOVOMUČENIKA GEORGIJA
 
Rođen je u Novom Efesu. Beše oženjen i roditelj više dece. Godine 1798 u pijanom stanju odreče se hrišćanske vere i postade musliman. Postiđen zbog toga, on se odrekne muhamedanstva i pobegne tajno iz Efesa na ostrvo Samos. Turci oklevetaju efeske hrišćane da su ga ubili zbog odricanja vere, ali kasnije Georgije bi pronađen i nasilno doveden od Turaka u Efes. Ne hoteći sebe priznati da je musliman, i ne odričući se svoje hrišćanske vere, on bude mučen i zatvoren. Najposle bude pogubljen mačem kao hrišćanin 5. aprila 1801. godine u Efesu. Telo mu pogreboše hrišćani u grobu sv. novomučenika Polidora.
 


 
NAPOMENE:

  1. Dioklecijan carovao od 284 do 305 godine. Uviđajući da je teško da sam upravlja ogromnom carevinom Rimskom, ok 285 godine izabra sebi za saupravitelja jednog od svojih vojskovođa, hrabrog Maksimijana (Herkulesa), i sa titulom Avgusta poveri mu zapadnu polovinu carevine. Godine 292 on nzabra još dva pomoćnika sa titulom Ćesara: Konstancija Hlora za Britaniju, Galiju i Španiju, i Galerija za Iliriju. Dioklecijan prenese svoj dvor iz Rima u Nikomidiju (grad na azijskoj obali Mramornog Mora) zbog čega stari Rim postepeno gubljaše svoj značaj. Poglavito pod uticajem ćesara Galerija Dioklecijan je izdao četiri edikta ili ukaza protiv hrišćana, i bio jedan od najsvirepijih gonitelja hrišćana.
  2. Po zamišljanju starih Grka, dvanaest najvećih ili najglavnijih bogova obitavali su u vazdušnom prostranstvu, između zemlje i neba, a obitališta su im bila u velelepnim palatama na vrhu planine Olimpa. Stoga su ti bogovi nazivani i Olimpiskim bogovima. To su bili ovi bogovi: Zevs, Hera, Posejdon, Demetra, Apolon, Artemida, Hefest, Palada – Atina, Arej, Afrodita, Hermes i Hestija.
  3. Rimski car Julijan Otstupnik carovao od 361 do 363 godine.
  4. Gora Olimp – u maloazijskoj oblasti Miziji, na granici između Frigije i Vitinije. Tu se nalazio, čuven po svojim podvižnicima, manastir zvani „U Simvolima“. U njemu se prepodobni Platon i podvizavao.
  5. Patrijarhovao od 784 do 806. god. Njegov spomen praznuje se 25 febr.
  6. Nikomidija – grad u maloazijskoj oblasti Vitiniji. Osnovao ga 264 god. pre Hrista vitinijski car Nikomid I, od koga je i dobio svoj naziv. Bio omiljeno boravište rimskih careva i vojskovođa pri njihovim pohodima na Istok. U sadašnje vreme na mestu drevne Nikomidije nalazi se malo naselje Ismid.
  7. To mesto nalazilo se nedaleko od gore Olimpa.
  8. Sveta Irina, supruga cara Lava Hozara, posle njegove smrti upravljala od 780 do 790 god. za maloletstva svoga sina Konstantina Porfirogenita, i zatim samostalno od 797 do 802 god. Njen spomen praznuje se 7 avgusta.
  9. Nikeja – u starini bogat i vrlo napredan grad maloazijske oblasti Vitinije. U sadašnje vreme na tom mestu nalazi se bedno selašce Isnik.
  10. To je znameniti Teodor Studit, koji se proslavi kao hrabri zaštitnik ikonopoštovanja i neustrašivi izobličitelj jeresi ikonoboračke. Praznuje se 11 novembra.
  11. Prepodobni Teodor Studit bi postavljen za igumana Studnjskog manastira godine 798. – Studijski manastir dobio je svoj naziv od imena svoga osnivača Studija, rimskog patricija. Studije podiže u Carigradu veliku i divnu crkvu u ime svetog Jovana Preteče i ustroji pri njoj manastir, u koji pozva monahe iz carigradskog manastira „Neusipajuščih“. Tako postade Studijski manastir.
  12. Nikifor I carovao od 802 do 811 godine.
  13. Carovao u Vizantiji od 811 do 813 god.

2 komentar(a)

  1. Za divljenje je hrabrost i krotkost Svetog Stefana Permskog! Sveti Stefane moli Boga za mene kukavicu!

  2. Brate Damjane nisi ti kukavica nego ulicica. Umjesto da se pokajes za grehe svoje ti se krijes iza svog kukavicluka. Nije svakom dano da bude hrabri junak, ali svako moze da se pokaje za grehe svoje. Gospod je ostavio ljudima pokajanje za spasenje. Kroz pokajanje dolazi ne sam spasenje vec i hrabrost i druge bozanske vrline koje su potrebne danas ljudima isto kao u prvim hriscanskim vremenima. Zato ne placi nad sudbinom svojom sto si „kukavica“ jer cim priznajes jednu svoju manu ti se nalazis na putu Hristovom, na putu spasenja!

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *