NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » ŽITIJA SVETIH ZA APRIL

ŽITIJA SVETIH ZA APRIL

 

ŽITIJA SVETIH
 
4. APRIL
 
ŽITIJE PREPODOBNOG OCA NAŠEG
JOSIFA PESMOPISCA[1]
 
Sveti Josif je rođen u Siciliji, od roditelja blagočestivih i vrlinskih, Plotina i Agatije. Zbog bogougodnog života njihovog Bog im dade porod potreban celoj svetoj Crkvi, koji kad odraste postade izvrstan pesmopisac i ukrasi Crkvu sastavivši kanone. Kao dete Josif bi dobro otškolovan i vaspitan u vrlini. I njegovo detinjsko ponašanje pokazivaše znake da će se on razviti u čoveka savršenog vrlinama, jer beše krotak, tih, smiren, izbegavao je dečje igre, a voleo pošćenje i uzdržanje. Nije tražio slatkiše već se hranio samo hlebom i vodom, i to je uzimao uveče. Usto veliki uspeh pokazivao je u izučavanju Svetoga Pisma.
Dok je dečak Josif tako rastao telom i duhom, dogodi se najezda varvara na Siciliju i njegovi roditelji moradoše napustiti svoju domovinu i bežati u druge zemlje. Tako oni dođoše s Josifom najpre u Peloponez. Posle nekog vremena Josif ostavi roditelje radi Hrista i otputova u Solun. Tamo stupi u manastir i zamonaši se. Kao monah on se dobro upražnjavaše u isposničkim trudovima, prohodeći svaki vid podvižničkog monaškog života, i revnosno praktikujući svaku vrlinu. I postade savršen čovek i iskusan inok. Postelja mu beše zemlja pokrivena kožom, odeća poderana, pošćenje veliko, hrana – malo hleba i vode sa merom, stajanje svenoćno, metanisanje posvednevno, molitva svagda u ustima a posao u rukama, čitanje Svetog Pisma usrdno. I ispuni se mudrosti i znanja duhovnog. I beše među bratijom kao anđeo Božji, blistajući čistotom i svetošću svoga života. Dobra dela njegova i mnoge podvige nemoguće je podrobno ispričati .
Pošto je tako služio Bogu usrdnije od drugih, bi primoran od igumana i bratije da primi sveštenički čin. I bi rukopoložen za jeromonaha od episkopa solunskog. Kao jeromonah on se predavaše sve većim podvizima i trudovima, služeći često svetu liturgiju i sa suzama se moleći za sebe i za ceo svet. Uto prepodobni Grigorije Dekapolit[2] poseti taj manastir i zavole dušom i srcem prepodobnog Josifa zbog svetosti njegova života, i postade mu prijatelj i sažitelj. Posle nekog vremena prepodobni Grigorije, polazeći za Carigrad radi okrepljenja pravoslavnih u borbi protiv jeretika, zamoli igumana i bratiju da mu kao pomoćnika dadu Josifa , jer nije želeo da se rastaje od njega. Ali ni bratija sa igumanom nisu želeli da se liše takvog sažitelja, istinskog sluge Božjeg. No pošto nisu mogli da odole molbama velikoga starca, i imajući u vidu potrebu Crkve potresane jeretičkom olujom, oni pustiše blaženog Josifa da sa svetim Grigorijem Dekapolitom otputuje u Carigrad.
Doputovavši u Carigrad, oni boravljahu u crkvi svetih mučenika Sergije i Vakha. I surovim življenjem oni iznuravahu sebe, ugledajući se jedan na drugoga. To naročito činjaše blaženi Josif podražavajući starijeg podvižnika velikog oca Grigorija. Imajući njega kao svoj uzor, on je svakim danom sve više i više usavršavao vrline u srcu svom- A trudili su se obojica, revnosno poučavajući blagočestive hrišćane da se čuvaju otrova jeretičkog, da se ne smućuju niti sumnjaju u dogmate pravoslavne vere, već da budu čvrsti u ispovedanju istine.
U to vreme zločestivi car Lav Jermenin, obnovivši već prokletu ikonoborsku jeres[3], ustroji veliko gonjenje na Crkvu. On svete ikone iz hramova Božjih izbacivaše i bestidno ih nogama gažaše; pravoslavne pastire sa prestola njihovih proganjaše i na njihova mesta jeretike postavljaše, a neke od njih na muke stavljaše i na razne načine ubijaše. Tada sveti Grigorije i sveti Josif, obukavši se u oklop vere, obilažahu prestoničke ulice, trgove i domove vernih, savetujući, poučavajući i moleći da se čuvaju od sablazni lukavih jeretika. I pouke njihove behu kao jutarnja rosa koja oživljuje cveće i travu, klonule od dnevne žege, jer oni oživljavahu malodušna i sumnjalačka srca koja kao da behu svenula od žege jeretičknh učenja.
Zatim mnoštvo monaha moli prepodobnog Grigorija da pošalje u Rim blaženog Josifa, kao rečita i snažna te može izdržati tako dalek put, sa ciljem: da tadašnjeg pravoslavnog papu Lava Š[4] i sve tamošnje pravoslavne hrišćane obavesti o gonjenju na svetu Crkvu u Carigradu, i da ište njihovu pomoć protiv ubitačnih dogmata jeretičkih, eda bi zapušili bogohulna usta njihova. Tada prepodobni Grigorije ovako savetova blaženog Josifa: Čedo, sada je vreme da pokažeš usrđe svoje, ljubavi k Bogu i revnost svoje vere. Potrebno je da ideš u Rim i obavestiš tamošnjeg poglavara Crkve i sve koji drže pravu veru na Zapadu o tome, kako zveroimeni zločestivi car na Istoku ustroji žestoko gonjenje na svetu Crkvu, kako popljuva i zgazi ikonu Hristovu i Presvete Matere Njegove i liši Crkvu krasote, kako progna nevine dobre pastire a ubaci u stado Hristovo lažne pastire i najamnike i grabljive vukove, koji razgrabljuju i raspuđuju ovce. Obavesti ih kako svirepi car Lav Jermenin olujom jarosti svoje svakodnevno volnuje Crkvu Hristovu i proždire mnoge duše svojim jeretičkim lukavstvom. Obavesti ih, upoznaj ih, i umoli da potegnu mač reči Božje i istupe protiv onih koji nas gone.
Kada sveti Grigorije reče to, i druge stvari slične tome, blaženi Josif, od mladosti dobro naviknut na poslušnost, ni najmanje se ne usprotivi, već smireno preklonivši glavu isprosi očinski blagoslov i molitve za put. Ukrca se u lađu i otplovi. Ali nedokučljivom promislu Božjem drukčije bi po volji. Jer Bog koji sve stroji na korist, ponekad upotrebljava sredstva, koja nama izgledaju žestoka i neprijateljska, i pomoću njih izvršuje divna i slavna dela na slavu svetog imena Svog. Tako i Josifov odlazak u Rim bi ometen na ovaj način. Jednomišljenici cara Lava Jermenina u jeresi, sluge i saradnici njegove tiranije, saznavši da mnogi napuštaju prestonicu i odlaze u druge krajeve bežeći od ikonoboraca, tajno pravljahu po putevima razbojničke zasede, hvatahu begunce i predavahu ih u ruke ikonoborcima. Od ovih se ne mogade sakriti i to, da prepodobni Josif putuje na Zapad u Rim po nalogu pravovernih monaha. Stoga oni udesiše, te pirati napadoše lađu na moru, uhvatiše prepodobnog Josifa i sve s njim, pa ih odvedoše na Krit i predadoše ikonoborcima. Oni ga okovaše u teške lance, pa u tamnicu vrgoše. A u tamnici on imaćaše ne malo sasužanja, koji isto tako stradahu za dobroverje. On ih dan i noć tešaše bogonadahnutim rečima. A sam se u Gospodu radovaše svojim okovima, i drugima govoraše: Šta može biti slađe i radosnije od ovih okova kojima smo okovani radi ljubavi Hristove i radi svete ikone Njegove? Ako nam ovo kratkotrajno tamnovanje i nanese nešto muke, treba da blagodarimo Bogu za ovo stradanje, imajući svetli primer svetoga Pavla koji verige i okove smatraše kao zlatne đerdane i ukrase, i neiskazano im se radovaše. Štaviše, i sam Hristos postrada za nas, ostavljajući nam ugled da idemo Njegovim stopama: On koji greha ne učini , i na ruženje ne odgovori ruženjem, i stradajući ne prećaše, kao što kaže vrhovni apostol sveti Petar (1 Petr. 2, 22. 23). Istina, ima nešto bola od stradanja tela, ali niko se ne može nazvati nositeljem jarma Hristova, ako ne ide Njegovim stopama, podnoseći ona stradanja koja pretrpe za nas, On, Bog svemoćni, koji je mogao i na neki drugi način spasti čoveka. Ali On je blagovoleo da se od truda i stradanja rodi ona sila vrline, kojom bi se otvorila nebeska vrata, tako odavno zatvorena. I ne pokaza nam drugi put ka spasenju osim puta zasutog trudovima i nevoljama. Zašto onda da se uznemiravamo mi koji smatramo da je zdravlje naše u stradanjima za svetu ikonu Spasitelja i njegove Prečiste Bogomajke? Jer protiveći se zločestivom naređenju carevom, mi ćemo dobiti od Boga blagodat i blagovremenu pomoć.
Ovim i sličnim rečima prepodobni Josif tešaše svoje sasužnje, zatvorene s njim u tamnici zbog poštovanja svetih ikona. Utom dovedoše kod njih u tamnicu i jednog pravoslavnog episkopa, koga takođe uhapsiše zbog poštovanja svetih ikona. Ali on, ne mogući da podnosi tamničku muku, teške misli ga smućivahu kao čoveka, i on kao lađa vitlana burom velikom bejaše blizu brodoloma, jer već stade pristajati uz ikonoboračku jeres, da bi se oslobodio tamnice i muka. Kada prepodobni Josif saznade to, kakve mu sve reči ne izgovori! On silne suze proli moleći ga i savetujući mu da se ne koleba umreti za ikonu Hristovu kao za samoga Hrista. I ne biše uzalud njegove bogonadahnute reči, jer one toliko učvrstiše onog episkopa, da se on ni u najstrašnijim mukama ne odreče svoje vere, nego velikodušnim junaštvom pretrpe sve do kraja. Jer kada bi izveden na istjazanje, i vide mučitelje i sprave za mučenje, on se ni najmanje ne uplaši. Štaviše, on sam skinu sa sebe odeću, i predade sebe na rane, želeći i hiljadu smrti, ako bi bilo moguće, podneti za Hrista Boga ovaploćenog, na ikonoma izobražavanog. I bi nag na mučilištu obešen, i sav strelama izrešetan, i najzad velikim kamenom u glavu udaren – predade duh svoj Gospodu.
Saznavši za mučeničku končinu episkopovu, blaženi Josif se veoma obradova zbog njegovog nepokolebljivog junaštva, i blagodaraše Hrista što izabranog vojnika svog oduševi za takav podvig. On iako malo pokliznu, ipak se dobro popravi, i pobedi protivnika. No isto tako i mnoge druge stvari Josif izbavi od duševne pogibije, i ka Hristu odasla, neprestano poučavajući sve putu spasenja. A njega samog Bog čuvaše od smrti, da bi svojim dugim životom bio na korist mnogima.
Šest godina provede sveti Josif u tamnici, i tada snađe zla smrt zločestivog cara Lava Jermenina: Jer on bi na Božić izjutra ubijen od svojih vojnika na jutrenju u crkvi. I u taj sami čas prepodobni Josif bi u kritskoj tamnici na čudesan način obavešten o pogibiji mučiteljevoj i čudesno tamnice oslobođen javljanjem svetog Nikolaja. Naime, cele te noći uoči Božića sveti Josif beše na molitvi, pevajući neućutno božićne pesme i moleći se; u zoru svetlost obasja tamnicu, i pred njega stade muž svetolik, čestan, odeven u arhijerejsko odjetanje, sede kose, licem svetao, i reče mu: Ja dođoh k tebi iz Mira Likijskog; poslan sam od Boga da ti brzo donesem radosnu vest: neprijatelj, koji je uznemiravao Crkvu i ovce Hristove raspudio, lišen je carstva i života, i na sud Božji pozvan; sada treba da se vratiš u Carigrad, da mnoge učvrstiš blagodaću Duha Svetoga koja u tebi živi. Rekavši to, on mu pruži jednu hartiju na kojoj beše napisano: Požuri žalostivi, i pohitaj nam u pomoć kao milostiv, jer možeš ako hoćeš. I reče mu: Uzmi ovu hartiju, i pojedi je. I Josif uze hartiju, pročita je, pa je s radošću proguta, i reče: Kako su slatke grlu mom ove reči! – Onda mu sveti Nikolaj naredi da te reči otpeva. I sveti Josif ih pojaše radosno, i odmah vide kako se verige i okovi njegovi sami odrešiše i spadoše sa njegovog vrata i ruku i nogu. I ču gde mu javivši mu se svetitelj govori: Ustani i sleduj meni! – I ustavši iziđe iz tamnice na tamnička vrata koja mu se sama otvoriše a stražari tamnički ništa ne primetiše. I on oseti kako ga neka nevidljiva sila nosi po vazduhu, i za kratko vreme obrete se pred Carigradom na velikom drumu koji vodi u grad. I slavljaše Boga zbog ovakvog čuda preslavnog.
Došavši u grad on ne zateče među živima svoga milog oca svetog Grigorija Dekapolita, jer već beše otišao ka Gospodu, a vide samo učenika njegovog blaženog Jovana. I plaka mnogo za ocem Grigorijem što se ne udostoji da ga opet vidi živa, i boravljaše kod groba njegovog zajedno sa ocem Jovanom. Ali ne potraja dugo i prepodobni Jovan otide ka Gospodu, i bi sahranjen pored svetog Grigorija.
Zatim se prepodobni Josif preseli na drugo mesto u blizini Carigrada. To mesto beše zabačeno i bezmolvno, nedaleko od crkve svetog Jovana Zlatousta. Nastanivši se tu on podiže crkvu u ime svetitelja Hristovog Nikolaja, i prenese tamo mošti obojih otaca, Grigorija i Jovana. Tu i manastir obrazova, i bratiju sabra. I stalno dolažahu k njemu vrlo mnogi ljudi, duhovnici i mirjani, da slušaju njegove bogonadahnute pouke, jer blagodat Duha Svetoga kao reka tečaše iz usta njegovih preko slatkorečivih propovedi. Dok. je ono prepodobni Josif bio u Solunu, on dobi nemalu česticu moštiju svetog apostola Vartolomeja[5]. Pokloni mu je jedan njegov poznanik, čovek dobrodeteljan. Donevši ovu česticu svetih moštiju u svoju obitelj, on podiže posebnu crkvu u ime svetog apostola Vartolomeja, i u njoj česno položi tu svetu česticu. I često se udostojavaše viđati u snu svetog apostola Vartolomeja, jer imađaše k njemu veliku ljubav i veru. A željaše mnogo da za praznik ovog svetog apostola sastavi pohvalne pesme, ali se ne usuđivaše, jer nije znao da li će se taj njegov rad dopasti svetom apostolu ili ne. I usrdno moljaše Boga i svetog apostola da ga obaveste o tome, i da mu se podari nebeska mudrost, da bi mogao dobro napisati pesme. I provede u molitvi o tome sa pošćenjem i suzama četrdeset dana. I uoči praznika svetog apostola on vide svetog apostola Vartolomeja, u bele rize obučena, gde se pojavi u oltaru i pozva ga k sebi. A kada mu blaženi Josif priđe, sveti apostol uze sa svetog prestola sveto Evanđelje, stavi ga Josifu na prsa i reče: Neka te desnica svemoćnog Boga blagoslovi, i neka sa jezika tvog poteku reke nebeske mudrosti! Neka srce tvoje bude stanište Svetoga Duha, i pesme tvoje neka naslađuju vaseljenu!
Rekavši to, sveti apostol Vartolomej postade nevidljiv, a prepodobni Josif, ispunivši se neiskazane radosti i osetivši u sebi blagodat mudrosti, svim srcem odade blagodarnost Bogu i svetom apostolu. I od toga časa poče pisati crkvene pesme i pesme kanona. I njima ukrasi ne samo praznik svetog apostola Vartolomeja već i mnogih drugih svetaca: no naročito mnogim kanonima izrazi molitveno poštovanje prema Presvetoj Bogomajci. Isto tako ukrasi praznik i svetitelja Nikolaja. I ispuni svetu Crkvu divnim pesmama. Otuda i dobi naziv Pesmopisac.
Zatim se zacari Teofil[6], i opet ikonoborska bura udari na Crkvu, i opet mnogi biše gonjeni i mučeni. Tada prepodobni otac naš Josif Pesmopisac otvoreno i smelo izobličavaše jeres. Zbog toga bi progonjen u Heroon, gde u okovima i zlopaćenju ostade sve do Teofilove smrti. A po smrti ovoga stupi na presto carica Teodora sa sinom Mihajlom, koji prepodobnog Josifa pozvaše u Carigrad. I carica Teodora sa svjatjejšim patrijarhom Metodijem[7] vaspostavi slavu Pravoslavlja. Kada po prestavljenju svetog Metodija patrijarhom postade sveti Ignjatije[8], on postavi prepodobnog Josifa za sasudočuvara velike crkve Božje u Carigradu. I beše veoma omiljen presvetom patrijarhu, takođe u duhovenstvu i mirjanima, zbog svog vrlinskog života i zbog mudrih i dušekorisnih pouka njegovih, pomoću kojih mnoge nastavljaše na put spasenja.
No posle nekoliko godina on ponova dožive progonstvo od strane caričina brata Varde, prvog doglavnika carevog. I to zato što izobliči Vardu koji bez ikakvog razloga otera od sebe svoju zakonitu ženu i uze rođaku svoju za ženu, i na taj način naruši crkvene zakone Boga se ne bojeći niti se ljudi stideći. Kao nekada sveti Jovan Preteča Iroda, tako prepodobni Josif izobličavaše javno Vardu. Zato ga ovaj gonjaše i zlostavljaše, kao i presvetog patrijarha Ignjatija. Jer i patrijarh dožive od bezakonog Varde progonstvo i mnoge nevolje. No Varda sa šumom pogibe od carevih slugu. A za njim i car Mihail bi ubijen od svojih ljudi. I zacari se Vasilije Makedonac[9]. Tada biše vraćeni u Carigrad i sveti Ignjatije i prepodobni Josif: Ignjatije se vrati na svoj presto a Josif na svoju dužnost sasudočuvara. I sveti Josif beše mio i cenjen ne samo od svjatjejšega Ignjatija nego i od patrijarha Fotija[10] koji dođe posle njega. Jer svjatjejši Fotije poveri prepodobnom Josifu celokupno crkveno strojenje, i nazivaše ga čovekom Božjim, i anđelom u telu, i ocem oceva, i postavi ga za duhovnika svemu sveštenstvu, da sveštenstvo otkriva njemu svoju savest i ispoveda svoje grehe. A prepodobni Josif beše prozorljiv i proviđao je u sakrivane grehe, ali nije grdio grešnika nego ga je blagim savetima dovodio do umilenja, te je ovaj ispovedao i tajne grehe svoje. Prepodobni beše silan u bogonadahnutim rečima, te je lako mogao obraćati grešnike na pokajanje.
Pošto tako provede mnogo godina, on zađe u duboku starost. I iznemože telom od mnogih trudova, u kojima beše od mladosti: od isposničkih podviga, od progonstva pravde radi, od okova i tamnovanja, od vođenja celokupnog crkvenog strojenja, od pisanja pesama i kanona, od staranja oko spasenja duša ljudskih. I kad se približi odlasku on se razbole krajem Svete Četrdesetnice, i u snu bi obavešten od Boga o svome skorom prestavljenju. Na sveti Veliki Petak on posla presvetom patrijarhu Fotiju spisak svih poverenih mu crkvenih stvari; i spremaše se za odlazak moleći se Bogu i govoreći:
Blagodarim Ti Gospode Bože moj što si me u sve dane života čuvao u senci krila Tvojih! I sada sačuvaj do kraja duh moj, i daj mi da nepovređen prođem pored kneza tame i vazdušnih strašilišta, da se vrag moj ne bi obradovao zbog neznanja moga i zbog sagrešenja mojih koja počinih u životu. Čuvaj stado Svoje, Logose Očev! n štiti do kraja sveta sve što si sazdao desnicom Svojom! Budi pomoćnik vozljubljenim sinovima Crkve Tvoje! Daruj Nevesti tvojoj večiti mir i neuzmutivu tišinu!-Carsko sveštenstvo prosvećuj darima Svojim! Gordog Velijara pokori pod noge zaštitnika pravoslavne vere! Sve dušegubne jeresi odbij od Crkve! A duši mojoj daj da se mirno i krotko razluči od ovog tela, iako nisam iz broja svetih ugodnika Tvojih, u kojima požive Duh Sveti, jer znam da sam grešan pred Tobom. No Ti, neizmerna Blagosti, nemoj gledati na moje grehe, već me udostoji udela sinova Tvojih!
Pošto se prepodobni Josif pomoli tako Bogu, i pričesti Božanskim Tajnama, i dade blagoslov svima prisutnima, on podiže ruke svoje k nebu, i svetla i radosna lica predade Bogu svetu dušu svoju, na Veliki Petak 883 godine. I odmah se sa svih strana sleže mnoštvo monaha i mirjana. Mnogi od njih plakahu nazivajući ga jedni ocem, drugi vaspitačem, treći dobrotvorom, četvrti utešiteljem, peti učiteljem, nastavnikom i vođom spasenja svog. I pogreboše ga česno. Sprovod do groba bio je slavan. Ali još česnije i slavnije bi sprovedena besmrtnim dusima sveta duša njegova u nebeske dvore. To se udostoji videti svojim očima jedan dragi prijatelj njegov, muž pravedan i bogougodan, koji je živeo u nedalekom mestu. Jer u ono vreme kada se ta bogoljubljena duša razluči od tela i iđaše k nebu, taj čovek ču glas s neba koji mu govoraše: Izađi iz kuće i pogledaj divna tajanstva Božja. On izađe, i pogledavši gore vide otvoren nebeski svod po sredini, i otuda nailažahu likovi Svetih: najpre iđaše lik Apostola, pa lik Mučenika, pa lik Proroka, pa lik svetih Arhijereja. Gledajući to sa zaprepašćenjem, onaj čovek beše u nedoumici šta to ima da znači, I opet ču glas: Gledaj i piši, jer sve što vidiš kazaće ti se šta znači. I tog trenutka ugleda četiri mladića, svetlija od drugih, i između njih iđaše devojka neizrecive svetosti i slave: beše to prečista i preblagoslovena Djeva Marija, Mati Hrista Boga našeg. Idući ona naređivaše horovima Svetaca da dočekaju svetu dušu onu koja u pesmama opeva njihova dela i praznike i životom ih podražava. I svi oni sa neiskazanom radošću i ljubavlju očekivahu neko česno lice vođeno ka nebu. Posmatrajući sve to, onaj se čovek pitaše: Ko je to koga tolike časti udostojavaju likovi nebeskih žitelja? I ču glas Anđela koji su svetu dušu vodili i gromko klicali: Ovo je Josif Pesmopisac, dika cele Crkve, koji, udostojen blagodati Svetoga Duha, podražavaše život Apostola i mučenika, i dela njihova opisa! Zato od tih Svetitelja sada prima čast i pohvalu. – Tako duša prepodobnog Josifa Pesmopisca bi svečano u nebo uvedena.
Čovek koji ovo vide, ispuni se neizmerne radosti od takvog preslavnog viđenja. Ali on se ujedno ispuni i velike žalosti, što se ne udostoji da to slavlje i dalje posmatra, kako ta blagoslovena duša uziđe u unutrašnjost nebesa, i kako predstade i pokloni se presvetloj svetlosti Boga jednoga u Trojici.
O takvom sprovođenju prepodobnog Josifa u nebo bi još jedno otkrivenje: u Carigradu bejaše crkva svetog mučenika Teodora, prozvanog Fanerot, tojest Objavitelj, jer je objavljivao stvari ukradene ili utajene ili uništene onima koji su mu s molitvom pribegavali. Tako od jednog čoveka pobeže rob koji mu je bio vrlo potreban- Ucveljen njegovim bekstvom, čovek taj dođe crkvi svetog Teodora Fanerota, i držaše molepstvija, moleći mučenika Hristova da mu pokaže gde je rob. Provevši tri dana i tri noći kod crkve i ništa ne saznavši, on se ožalosti i htede da ide. Služaše se tada jutrenje, i u crkvi se čitaše dušekorisna pouka, a čovek taj za vreme čitanja zadrema i vide svetog Teodora gde mu se javi i govori mu: Što tuguješ, čoveče? Josif Pesmopisac razlučivaše se od tela, i mi besmo pored njega. On se noćas prestavi, i svi mi kojima on ispeva pesme i kanone pratili smo dušu njegovu ka nebu i izveli je pred lice Božje. To je razlog što sam zakasnio da ti se javim. A sada me evo ovde, odazivajući se tvojoj molbi: Idi. na to i to mesto i tamo ćeš naći roba svog koga tražiš.
Oba ova viđenja potvrđuju nam to kakvu slavu za svoje trudove dobi od Boga prepodobni Josif i kakve počasti i pohvale dožive od Svetaca Božjih u naseljima nebeskim, gde sada stojeći pred prestolom Božjim, peva anđelske pesme slaveći i hvaleći Oca i Sina i Svetoga Duha, jednog u Trojici Boga, vavek, amin.
 
STRADANJE SVETE MUČENICE
FERVUTE
i njene sestre i njihove robinje
 
Pošto episkop persijski sveti Simeon[11] postrada za Hrista od cara Sapora[12], ostadoše posle njega dve njegove sestre: jedna devojka, po imenu Fervuta, a druga udova, i jedna robinja. Sveta Fervuta beše mlada i neopisano lepa. Pa kad za njenu lepotu saznade persijska carica, žena Saporova, ona naredi da joj Fervutu dovedu. Sluge odoše i dovedoše carici svetu devojku, i njenu sestru, i robinju. To bi na godinu dana po pogubljenju svetog Simeona episkopa. Kada carica vide lepotu Fervutinu, ona joj reče: Devojko, ti takva lepotica treba da budeš gospođa mnogima. Na to joj sveta odgovori: Ja imam ženika Hrista radi koga postrada moj brat, i ja ne mogu ni da pomislim na drugog ženika.
Carica je ne raspitivaše dalje već joj naredi da sa sestrom i robinjom ostane i živi u njenom carskom dvoru- No sutradan se carica iznenada razbole. I dođoše persijski žreci i gatari da je posete i vide od čega boluje. Tom prilikom primetiše u caričinoj palati lepoticu Fervutu, i jedan se žrec zanese njenog lepotom, i čim izađe iz palate on joj posla ovakvu poruku: Ako želiš da budeš moja žena, ja ću te izmoliti od carice, i bićeš gospodarica nad mnogim imanjima i bogatstvima. Svetiteljka mu otporuči: Ne mogu se ja hrišćanka udati za neznabošca. Čuvši to, žrec se postide i razgnevi, pa ode k caru Saporu i reče: Caričina bolest nije obična, njoj je dat neki otrov. U njenoj palati se nalaze dve sestre hrišćanke, čiji brat episkop hrišćanski Simeon bi pogubljen po tvome naređenju. Sigurno su one, kivne na tebe zbog svog brata, napravile otrov i dale carici.
Car odmah naredi da ih dovedu na isleđenje. I biše dovedene sve tri: sveta Fervuta, njena sestra i njihova robinja. Po carevom naređenju k njima iziđe knez žrečeva Maiptis i druga dva kneza iz senata, da ih ispitaju i čuju njihov odgovor. A kad ovi ugledaše neiskazanu lepotu svete Fervute, porazi ih njena lepota i rani srca njihova, i svaki od njih mišljaše u sebi zlo,
i skrivahu jedan od drugog svoje prljave pomisli. I rekoše im: Pošto ste otrovale caricu, gospodaricu sveta, vi ste zaslužile smrt. Na to im sveta Fervuta odgovori: Zašto Satana metnu u srce vaše takvu pomisao protiv nas koja je daleko od istine? I zbog čega hoćete da nas nevine osramotite? Ako ste žedni naše krvi, ko vam brani da je pijete? Ako želite da nas zakoljete, gle, vi svaki dan time ruke svoje skrnavite. A mi radi Boga našeg kao hrišćanke umiremo, ne odričući se Njega, jer je On život naš. I kao što nam je naređeno da se samo Bogu klanjamo i Njemu jedinome služimo, mi tako i radimo. U našim Knjigama je još i ovo napisano: Gatar i mađioničar da ne živi, nego da umre od ruku svojih ljudi (2. Mojs. 22. 18; 3. Mojs. 20, 6). Kako onda možemo mi dati otrov nekome, kada takvo delo nije manje zlo nego kada bismo se odrekle Boga našeg? Jer se oba ta greha kažnjavaju smrću.
Dok je sveta ovo govorila, oni su je sa najvećim zadovoljstvom slušali, diveći se i lepoti i mudrosti njenoj. I ne mogahu joj ništa na to odgovoriti, već svaki mišljaše u sebi: Ja ću umoliti cara da ih sve tri oslobodi smrti, pa ću ovu devojku uzeti sebi za ženu. – Najzad Maiptis progovori: Iako vam nije dopušteno da se bavite vradžbinama, da ne biste, kao što si rekla, narušile vaš zakon, ipak ste to učinile ogorčene zbog smrti vašeg brata. Sveta Fervuta mu odgovori: A kakvo to zlo pretrpe od vas naš brat, da bismo zbog toga, želeći vam smrt izgubile svoj život u Boga? Jer, ma da ga vi, razjareni svojim bezbožnim gnevom, ubiste, ipak je on živ i raduje se sa Hristom u Njegovom nebeskom carstvu, prema kome carstvu vaše carstvo je ništavno. – Posle ovih svetiteljkinih reči knezovi narediše da ih sve tri odvedu u tamnicu.
Sutradan vrlo rano knez žrečeva i gatara Maiptis posla tajno u tamnicu svetoj Fervuti ovu poruku: Evo gotov sam da umolim cara da tebi i onima s tobom pokloni život, samo pristani da mi budeš žena. A sveta devojka kada to ču, posla mu ovakav junački odgovor: Umukni, svepogani psu, neprijatelju Božji i svake pravde! I ne usuđuj se više da mi šalješ takve gadne poruke, jer ih duša moja ne može da podnosi! Nikada neće biti to što ti želiš, jer sam se zaručila Gospodu mom Isusu Hristu i Njemu čuvam svoju devstvenost, a trudim se da i veru i istinu njegovu održim. On je jedini bez greha, i moćan je da me izbavi od bezbožnih ruku vaših i gadnih planova vaših, koje protiv mene kujete. A smrti se ne bojim, niti se pogibije plašim, jer put, kojim hoćete da me pošaljete, odvešće me mome milom bratu, svetom episkopu Simeonu. I tamo ću obresti utehu svojoj tuzi i uzdisanju koji me more od njegove smrti.
Tako sveta Fervuta, nevesta Hristova, sa beščešćem otera od sebe Maiptisovog izaslanika, i veoma posrami samog kneza žrečeva i gatara, Maiptisa. Tako isto postupi sa onom drugom dvojicom knezova koji takođe behu ranjeni njenom lepotom.
Jer i oni, i jedan i drugi, tajno poslaše k njoj u tamnicu svoje izaslanike, predlažući joj brak, ali ih ona sve odasla posramljene. Potom, pošto sva trojica priznaše jedan drugom svoju žudnju za Farvutom i kakvu sramotu doživeše, dogovoriše se da na svaki način predadu na smrt Fervutu i one s njom. I onda lažno optužiše pred carem tri hrišćanke da su mađioničarke i gatare, i da kao takve zaslužuju smrt. Car onda naredi da se tri hrišćanke poklone suncu, pa će im pokloniti život.
I svete mučenice opet biše izvedene na sud pred tri spomenuta kneza. A kad čuše za carevo naređenje, one odgovoriše: Mi se klanjamo Bogu, Tvorcu neba i zemlje, i to poštovanje ne ukazujemo suncu koje je sazdanje Boga koga mi poštujemo, a vaše pretnje nas nikada ne mogu rastaviti od ljubavi Spasitelja i Gospoda našeg Isusa Hrista. – Kad to rekoše svetiteljke, Maiptis i ona druga dva kneza gromko povikaše: Da se pogube sa zemlje ove žene koje carici dadoše otrov i baciše je u tešku bolest.
I car odmah izreče smrtnu presudu za svete mučenice s tim da persijski žreci izmisle smrt kojom će ih pogubiti. I bezbožni žreci kao lek bolesnoj carici preporučiše ovo: da se Fervuta, sestra njena, i robinja njihova, kao hrišćanke, prestružu testerom, da se tri polovine tela njihovih stave na jednu stranu a tri na drugu, a carica da se pronese između njih.
I kad svete mučenice vođahu na smrt, Maiptis opet posla svetoj devojci Fervuti poruku: Ako hoćeš da me poslušaš, onda nećeš biti pogubljena ni ti ni one što su s tobom. A sveta devojka doviknu mu gromko ljutitim glasom. Zašto, psu nečisti, govoriš ono što ni slušati ne mogu! Jer ja odlučno želim da umrem za Hrista Boga mog, da bih dobila u Njega život večni. Nikada neću zavoleti ovaj privremeni život, da ne bih umrla večnom smrću. – Bezbožnici izvedoše svete mučenice van grada, pa za svaku zabiše u zemlju po dva koca, i svakoj onda za jedan kolac vezaše glavu a za drugi noge, pri čemu ih silno rastegoše. I onda ih testerom prestrugaše nadvoje.
I tako svete mučenice, neveste Hristove, predadoše česne duše svoje u ruke Besmrtnom Ženiku svom. Posle toga mučitelji postaviše pored puta šest velikih drveta, tri s jedne strane puta, tri s druge, pa o njih obesiše prestrugana tela svetih mučenica, i ona visijahu na drveću kao plod krvlju obagren. Strašan i tužan prizor! Zatim pronesoše caricu tim putem između visećih tela, i za njom prođe mnoštvo svetine. Naposletku česna tela svetih mučenica baciše u jednu jamu.
Tako četvrtog aprila 343 godine sveta mučenica Fervuta sa sestrom i robinjom postrada za Hrista Isusa Gospoda našeg, kome slava i carstvo, čast i poklonjenje kroza sve vekove, amin.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG ZOSIME[13]
 
Monah Jordanske obitelji u vreme cara Teodosija Mlađeg (408-450 g.) Od mladosti se podvizavao i dostigao visoki stupanj vrline. Po ukazanju Božjem on je pronašao, pričestio i sahranio svetu Mariju Egipćanku, koja se slavi 1. aprila. Kad mu je bilo blizu sto godina upokojio se u Gospodu 523. godine. Videti o njemu opširnije u Žitiju prep. Marije Egipćanke, (1. april).
 
STRADANJE SVETOG PREPODOBNOMUČENIKA NIKITE
 
Prepodobni Nikita rodio se u Albaniji. Ne zna se ništa o njegovim roditeljima i o njegovom zanimanju dok je bio u svetu. Zna se samo to, da se podvizavao u Svetoj Gori, najpre u ruskom manastiru svetog velikomučenika Pantelejmona, pa se posle nekog vremena udaljio na bezmolvije, na isposničko molitveno tihovanje, u skit svete Ane. Tu, provodeći bezmolvni i isposnički život, on se toliko usavrši, da mu srce beše prepuno ljubavi prema Iskupitelju našem Gospodu Isusu. I iz ljubavi prema Njemu i radi skupocene krvi koju On proli na krstu za grehe roda ljudskog, Nikita i sam željaše proliti krv svoju primanjem mučeništva. Ta želja, koja je dugo kao iskra tinjala u srcu njegovom, najzad se razgore u plamen. I on, zapaljen božanstvenim ognjem koji je buktao u njegovom srcu, napusti Svetu Goru i otputova u grad Serez. Tu se zadrža u Sereskom manastiru, gde neko vreme pripremaše sebe za mučenički podvig. Zatim ode k upravitelju grada, i neustrašivo izjavi pred njim da je Hristos istiniti Bog, a Muhameda izruži i prokleo kao varalicu i lažova. Upravitelj grada, slušajući hulu na svoga proroka, uzavre gnevom i odmah naredi da se pozovu nekoliko najuglednijih građana radi suda nad huliteljem vere njihove. Čim se sabra nečestivo veće, sveti Nikita bi izveden i upitan, kako se drznuo pohuliti njihovog velikog prorka Muhameda. No sveti neustrašivo ponovi svoje veroispovedanje proklinjući njihovu muslimansku veru. A neprijatelj roda ljudskog koji uvek vojuje protiv svetih ugodnika Božjih, videći da blaženi Nikita skoro već stoji u predvorju budućeg života, i da mu se već sprema mučenički venac, upotrebi sve svoje lukavstvo da ne dopusti mučeniku dobiti sva blaga. Naime, on ga stade preko svojih sledbenika nagovarati, najpre laskama i obećanjima raznih blaga i počasti, da se odrekne Hrista. Ali svetitelj sva njihova obećanja i laske ne smatraše nizašta, i ostade čvrst, kao dijamant, u svome veroispovedanju. Tada muslimani, videći njegovu čvrstinu, staviše ga na muke: natakoše mu na glavu gvozdeni obruč koji šrafovima stezahu; zabiše mu oštre igle pod nokte na rukama i nogama; zatim ga obesiše naglavačke, pa zapališe oganj ispod njega koji mu sve telo opaljivaše. No vojnik Hristov, uperivši sav um u nebo i očima gledajući na Hrista koji ga je krepio, trpeljivo podnošaše sve muke, kao da u tuđem telu strada.
Posle ovog ljutog mučenja vrgoše prepodobnomučenika u mračnu tamnicu, i u toku nekoliko dana podvrgavahu ga tako isto ljutim mukama, dok ga najzad ne udaviše na Veliku Subotu, četvrtog aprila 1808 godine.
Tri dana posle toga, blagočestivi hrišćani otkupšpe od stražara česne mošti prepodobnomučenika Nikite, pa ih česno pogreboše kraj crkve svetoga Nikolaja.
Gospod, proslavljen u svetima Svojim, kao i druge ugodnike Svoje proslavi čudesima i ovog stradalca, koji iz ljubavi prema Njemu proli krv svoju. Molitvama svetog prepodobnomučenika Nikite, Hriste Bože naš, upravljaj i našim životom u slavu svetog imena Tvog, sada i uvek i kroza sve vekove, amin.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
T E O N E,
mitropolita Solunskog
 
Bogonosni otac naš Teona živeo je u šesnaestom veku. Najpre se podvizavao u svetogorskom manastiru Pantokratora. Zatim, zavolevši bezmolvije, molitveno isposničko tihovanje, on se na podvižničkom poprištu pridruži svetom Jakovu Iverskom, koji se u to vreme podvizavao u Iverskom skitu svetoga Preteče. Kada božanstveni Jakov krenu u svet da propoveda reč Božju, pođe sa njim i Teona, i ne odvajaše se od njega sve do same mučeničke končine njegove. Posle mnogostradalne končine svoga starca, Teona postade predstojatelj i pastir u manastiru svete Anastasije Uzorešiteljnice, blizu Soluna. A potom, pošto beše već poznat kao čovek svetog života, bi postavljen i na mitropolitski presto u Solunu. Bogomudro upravljaše stadom Božjim na spasenje mnogima. Upokoji se mirno 1545. godine. Svete mošti njegove i danas počivaju čitave i netruležne u spomenutom manastiru Sv. Anastasije.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG GEORGIJA MALEINA
 
Ovaj prepodobni Georgije, nazvan Ćutljivac (tj. molčalnik) iz mladosti zavole Hrista i pođe monaškim i podvižničkim putem. Prošavši mnoge duhovne podvige, on se najzad udalji u goru zvanu Malea. Tamo sabra mnoštvo monaha, koje rukovođaše bogomudro i spasonosno. Svakome dade pravilo i kanon kako da iskorišćuju vreme svog života. Pretskaza svoju končinu i mirno se upokoji u Gospodu (verovatno u 4. veku).
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
ZOSIME VORBOZOMSKOG
 
Učenik svetog Kornilija Komeljskog; osnovao Blagoveštenski manastir na ostrvu Vorbozomskog jezera, u Novgorodskoj guberniji. Bogomudro upravljao svojim manastirom; upokojio se 1550 godine. Svete mošti njegove počivaju u hramu njegove obitelji.
 


 
NAPOMENE:

  1. Žitije prepod. Josifa Pesmopisca napisaše Teofan monah i Jovan Đakon (v. Migne, R. G. t. 105, 939-975).
  2. Praznuje se 20. novembra.
  3. Ova jeres bi osuđena i prokleta na Sedmom Vaseljenskom Saboru 787. godine u Nikeji.
  4. Papa Lav III upokojio se 816 godine.
  5. Spomen njegov praznuje se 11. juna.
  6. Carovao od 829 do 842 godine.
  7. Sveti Metodije upokojio se 846. god.; praznuje se 14. juna.
  8. Sveti Ignjatije prestavio se 877 god.; praznuje se 23. oktobra.
  9. Carovao od 867. do 886. godine.
  10. Sveti Fotije prvi put patrijarhovao od 858 do 867; drugi put – od 877 do 886 godine.
  11. Sveti Simeon postradao 341 ili 344 godine; spomen njegov praznuje se 17. aprila.
  12. Sapor II – persijski car od 310 do 381 god.
  13. Ikonu prepod. Zosime videti pod 1. aprilom zajedno sa prep. Marijom Egapćankom (str. 11).

2 komentar(a)

  1. Za divljenje je hrabrost i krotkost Svetog Stefana Permskog! Sveti Stefane moli Boga za mene kukavicu!

  2. Brate Damjane nisi ti kukavica nego ulicica. Umjesto da se pokajes za grehe svoje ti se krijes iza svog kukavicluka. Nije svakom dano da bude hrabri junak, ali svako moze da se pokaje za grehe svoje. Gospod je ostavio ljudima pokajanje za spasenje. Kroz pokajanje dolazi ne sam spasenje vec i hrabrost i druge bozanske vrline koje su potrebne danas ljudima isto kao u prvim hriscanskim vremenima. Zato ne placi nad sudbinom svojom sto si „kukavica“ jer cim priznajes jednu svoju manu ti se nalazis na putu Hristovom, na putu spasenja!

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *