NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » ŽITIJA SVETIH ZA APRIL

ŽITIJA SVETIH ZA APRIL

 

ŽITIJA SVETIH
 
3. APRIL
 
ŽITIJE PREPODOBNOG OCA NAŠEG
NIKITE ISPOVEDNIKA igumana manastira Midikijskog
 
Prepodobni Nikita je rođen u Vitiniji[1], u gradu Kesariji, od blagočestivih roditelja. Otac mu se zvao Filaret. A majka njegova prestavi se ka Gospodu u osmi dan posle njegovog rođenja. Lišivši se svoje supruge, Filaret se zamonaši, te Nikita ostade kod svoje babe, očeve majke. Pošto odraste i završi sve nauke, Nikita predade sebe na službu Bogu. On najpre bi crkvenjak, i provođaše vreme u čitanju božanskih knjiga. Zatim ode kod jednog vrlinskog muža, Stefana otšelnika. Pošto ga ovaj dovoljno uputi u duhovne stvari, odasla ga u manastir Midikijski[2], koji podiže prepodobni Nikifor, tadašnji iguman. Iguman Nikifor s ljubavlju primi Nikitu provideći u njemu blagodat Božju, i postriže ga za monaha. U manastiru se blaženi Nikita toliko odade podvižničkim podvizima, smirenju, poslušanju i svima dobrim delima, da ubrzo prevaziđe sve tamošnje inoke. I u sedmoj godini njegovog boravka u manastiru usavetova ga iguman da primi jeromonaški čin, i patrijarh Tarasije ga rukopoloži za jeromonaha.
Čim postade jeromonah, prepodobni Nikifor, iznemogao od starosti, predade mu sa starešinstvom vođenje svih manastirskih poslova, iako Nikita to nije hteo. I blaženi Nikita upravljaše dobro manastirom umesto oca svog Nikifora, budno rukovodeći slovesno stado i umnožavajući ga primerom svog vrlinskog života. Jer mnogi, čuvši za njegov bogougodni život, odricahu se sveta i dolažahu u manastir da ih on vodi putem spasenja. I za nekoliko godina bratstvo se blagodaću Hristovom umnoži na sto članova. Među njima beše i blaženi Atanasije, muž uistini čestan i divan; njegovu vrlinu nemoguće je ukratko ispričati, i njegovu veliku ljubav k Bogu izraziti, koju on pokaza u početku odrečenja od sveta, tako da su se i sami Anđeli imali čemu diviti. Jer kada on radi Boga prezre svet i slasti sveta i tajno pobeže iz roditeljskog doma u manastir da se posveti monaškim podvizima, otac njegov razjaren dojuri u taj manastir, i našavši sina, koga je mnogo voleo, zbaci s njega poslušničku rizu manastirsku, obuče ga u svetlu skupocenu odeću i silom odvede doma. A on, dečak, govoraše ocu. Oče, misliš li da me ovom skupocenom odećom odvratiš od moje namere? Sav mi je svet mrzak. Jer kakva je korist čoveku ako sav svet dobije a duši svojoj naudi? (Mt. 16, 26). Otac ga onda zatvori u jednu naročitu odaju; i truđaše se na sve moguće načine da ga skloni na ljubav k svetu. Ali on, ljubavlju k Bogu savladavši ljubav k roditelju i k sujetnom svetu, skinu sa sebe svetovnu odeću u koju ga otac odenuo beše, i svu je iskida na paramparče. A kad to vide otac, on ga odenu u još skupocenije haljine, jer beše bogat i znamenit i čuven. A on i sa ovom odećom učini što i sa prethodnom. To silno razjari oca, i on ga onako naga izbi bez milosti, tako da mu se telo pokri ranama koje počeše da gnoje, zbog čega je otac morao zvati lekare, koji neke rane izlečiše a neke operisaše. A dečak govoraše: Makar me otac moj na komade iskidao, ipak me neće rastaviti od ljubavi Božje, niti me odvratiti od moje namere. – Time bi otac tronut i, prolivši mnogo suza, reče Atanasiju: Čedo moje, idi putem dobrim koji se izabrao!- Neka ti Hristos bude pomoćnik, i neka te izbavlja od svake zamke vražije! I on ode u manastir u kome ranije beše, zamonaši se, i toliko se smiri, da se u njemu ništa svetovno ne mogaše videti: ni reč, ni navika, niti sticanje ma kakvih stvari. Narav mu beše krotka i smerna, govor tih i ljubak, odeća sva poderana; prema sebi beše bezmerno surov, iako je odrastao u udobnostima svetskim kao sin bogatih roditelja.
Takvog vrlinskog muža, koji mnogo godina provede u monaškim trudovima, privuče k sebi u Midikijski manastir ljubav prepodobnog oca našeg Nikite i slava ravnoangelnog života njegovog. I postade Atanasije mio sabesednik i sažitelj obojici prepodobnih: Nikiforu i Nikiti. Posle izvesnog vremena oni umoliše Atanasija te se primi za manastirskog ekonoma.
I behu blaženi Atanasije i prepodobni Nikita u upravljanju manastirom kao jedna duša i jedan razum u dva tela, upućujući svu bratiju rečju i primerom na svaku vrlinu i savršeno ugađanje Bogu: zasađivahu u njima ljubav, poučavahu ih smirenju, behu budni stražari čistote njihovih duša i tela, krepljahu slabe i malodušne, utvrđivahu one što stoje, a raznovrsnim savetima i kaznama podizahu one koji padaju. Jer kad bi se jedan od njih pokazivao tobož najsuroviji nakazatelj, drugi se tada jav-ljao kao najkrotkiji i najmilostiviji savetodavac. A sva su ih bratija obojicu voleli, i njihovu reč primali kao da iz usta Božjih dolazi. Ali ova dva nastavnika vrline ne poživeše do kraja zajedno, jer posle nekoliko godina prestavi se ka Gospodu prepodobni Atanasije 26 oktobra. Prestavljajući se, njegova poslednja reč bratiji beše ovo: Po prestavljenju mom doznaćete o meni da li sam našao nešto milosti u Boga.
Zatim posle mnogih trudova i telesne bolešljivosti otide ka Gospodu 4 maja i prepodobni Nikifor, osnivač tog Midikijskog manastira i prvi iguman njegov. I prepodobni Nikita, lišivši se svog duhovnog oca, svetog Nikifora, i miloga druga – prepodobnog Atanasija, ostade kao neko siroče i veoma tugovaše za obojicom iz velike ljubavi prema njima. A tugu svoju razblaživaše nesumnjivim obaveštenjem o njima, da su dobili blagodat i blaženi život u Gospoda Hrista, kome ugodiše po-služivši Mu usrdno od mladosti.
Po prestavljenju blaženog oca Nikifora sva bratija moliše prepodobnog Nikitu, da primi čin i naziv igumana. Jer dok je prepodobni Nikifor bio živ, sveti Nikita nije hteo da primi igumanski čin i naziv, ma da je potpuno upravljao manastirom umesto oca svog, svetog Nikifora, koji od starosti mnogo godina beše slab i nemoćan. I tako, umoljen od bratije, a i primoran od drugih mnogih otaca, on primi igumanski čin i dobi blagoslov od svjatjejšeg patrijarha carigradskog Nikifora koji dođe posle svetog Tarasija[3]. I dodavaše trud na trud, pomoću Božjom upravljajući sam manastirom i brinući se o spasenju poverenih mu duša. A Bog, proslavljajući ugodnika svog, dade mu blagodat da isceljuje bolesti i izgoni demone. Tako jednog dečaka koji beše nem od rođenja on oseni krsnim znakom i dečak progovori. A jednog brata koji beše poludeo on isceli pomazavši ga svetim jelejem. Jednim pak od novodošavših u manastir ovlada demon, i on ga molitvom izbavi od demonije, a demona, pretvorivši u zmiju, progna. Isto tako i drugog demonijaka oslobodi od zlog duha. I mnoge i raznovrsne bolesti telesne on isceljivaše čudesno živećom u njemu blagodaću Hristovom.
Živeći tako bogougodno, sveti Nikita zađe u starost, i nastupi vreme njegovog hrabrog ispovedanja vere i stradanja, koje pretrpe pred kraj svoga života za poštovanje svetih ikona. U ta vremena jeres ikonoboračka još ne prestajaše, iako je bila prokleta Sedmim Vaseljenskim Saborom svetih Otaca[4]. Podržavana od careva, ona se obnavljaše. A i sam početak joj bi od grčkih careva. Najpre od cara Lava Isavrijanca[5] ona ojača i kao neka opaka bolest uze maha. Jer on prvi izdade naredbu protiv svetih ikona, i svojom vlašću carskom mnoge privuče svome nepravovernom umovanju. On progna pravovernog patrijarha svetog Germana, i na patrijaršiski presto dovede svoga jednomišljenika Anastasija jeretika. Po smrti pak tog zločestivog cara zacari se njegov sin Konstantin Kopronim[6], još gori gonitelj Crkve Božje. On ne samo odbacivaše svete ikone, nego i zabrani da se sveti ugodnici Božji nazivaju svetima, i mošti svetih ni u šta ne smatraše. Ukratko rečeno: on se samo po spoljašnosti pokazivaše kao hrišćanin, a iznutra sav beše neverni Jevrejin. On se bednik čak drznu huliti Prečistu i od svakog stvorenja uzvišeniju Mater Božju, zaštitu i utočište celoga sveta, i odbacivati njeno sveto ime i njenu svetu ikonu. Usto naredi da se ne sme ni spominjati njeno posredovanje pred Bogom, kojim se svet drži. A da bi je što više naružio, on činjaše i ovo: pokazivaše kesu punu zlatnika i pitaše prisutne: Ima li veliku vrednost ova kesa? Prisutni mu odgovarahu: Ima ukoliko se u njoj nalazi zlato. Tada bi Kopronim prosuo zlato iz kese, i opet pitao: A sada ima li ova kesa vrednosti? A oni su mu odgovarali: Nema, pošto je prazna. Jer kakva cara zacari se njegov sin Konstantin Kopronim, još gori govorio: Tako i Marija, dok je u utrobi svojoj nosila Hrista, bila je dostojna poštovanja, a čim ga je rodila, ona je lišena toga i ni po čemu se ne razlikuje od ostalih žena.
O da svepoganih usta i svebezbožnog jezika! kakvu hulu izgovara na Mater Tvorčevu, koja je prečasnija od svih Nebeskih Sila i svetija od svih Svetih! Eda li carica, pošto rodi carskog sina, nije dostojna carskog poštovanja? Eda li se mati careva ima samo dotle poštovati dokle u utrobi svojoj nosi cara? O da bednog hulitelja, koji se ničim ne razlikuje od bogomrskih hulitelja Jevreja! Pa ne samo što on bejaše takav bogohulnik, nego se staraše da zavodljivim laskama i groznim pretnjama navede i sve ostale na takvo bezbožno bogohulstvo. One koji nisu pristajali na to i protivnli se, on je stavljao na razne muke. Verne i istinite sluge Hristove on je mačem sekao, ognjem sagorevao, u more bacao, i pomoću svakovrsnih nepodnošljivih muka gorkoj smrti predavao. Zato i sam ljutom smrću izvrže svoju bednu dušu, jer izdišući gorko vapijaše: Živ sam predat ognju neugasivom! – I on, koji ranije huljaše Prečistu Mater Božju, sada naređivaše da je slavoslovljima i pesmama slave, ali sasvim otuđen od Božjeg milosrđa on ne nađe olakšanje.
Pošto ovaj mučitelj tako sa šumom pogibe, zacari se posle njega sin njegov Lav IV[7], takođe jeretik ikonoborac, sličan ocu svom. Ali on ubrzo umre. Posle njega na presto dođe njegova žena Irina[8] sa maloletnim sinom Konstantinom. Ona povrati mir svetoj Crkvi, i sazva Sedmi Vaseljenski Sabor radi anatemisanja jeresi ikonoboračke (787 g.). I sva se Crkva Hristova obradova vaspostavivši svoju prvobitnu krasotu ikona, i videvši na prestolima pravoslavne careve i arhijereje.
Posle Irine carovahu jedan za drugim pravoverni carevi: Nikifor i Mihail[9]. Zatim se zacari Lav V, nazvan Jermenin[10]. On pođe tragom svoga imenjaka zločestivog cara Lava Isavrijanca, i stade poput njega goniti pravoslavne i svete, obnavljajući i vaskrsavajući opet prokletu jeres ikonoboračku. On tražaše sebi pomoćnike , jednomislene učitelje zla, i malo ih nađe među velmožama, od kojih dvojica behu veoma zli: Jovan Spekta i Evtihijan. Među sveštenicima nađe Jovana Gramatika, tog novog Tertula (sr. D.A. 24, 1), koji beše izabrani sasud đavolov, i nekog Antonija Silea; a među monasima nađe Leontija i Zosimu. Ovaj Zosima posle izvesnog vremena bi uhvaćen u sramnom delu, i nos mu bi odrezan, i sramno umre, ostavivši posle sebe rđav glas. Sa njima car rađaše na bezbožju, i slušajući njihove savete pooštravaše borbu koju povede protiv Crkve. Zatim sazva u svoju palatu sve arhijereje, i sve duhovništvo carigradsko, a pozva i svjatjejšeg patrijarha Nikifora, želeći da pred njim i pred celim senatom oni vode spor sa gore spomenutim jereticima, njegovim jednomišljenicima. I prvo se on sam obrati pravovernima, praveći se i sam pravoveran; i izvukavši iz nedara ikonu raspeća Hristova, koju imađaše o vratu, licemerio se glavom pokloni ikoni i reče svetim Ocima: I ja se ničim ne razlikujem od vas, jer poštujem svetu ikonu, kao što sami vidite. Ali ustaše neki koji drugačije uče i govore da je pravi put onaj koga se oni drže. Zato da ih pozovemo ovamo pred vas, pa vodite spor kako bi se našlo pravilno shvatanje o ikonama. I ako vas oni svojim razlozima pobede i javno dokažu svoju istinu, onda se ni vi nemojte protiviti dobroj stvari. Ako pak vi njih razlozima pobedite i obelodanite njihovu zabludu, onda neka oni prestanu širiti pogubno učenje i neka se kao i ranije drže pravoverja. A ja ću slušati vaš spor i presuditi, jer kada sam pozvan da o manjim stvarima rešavam, onda utoliko pre moram se brinuti o upravljanju Crkvom. Saslušaću vas, saslušaću i drugu stranu, pa kad vidim na čijoj je strani istina, ja ću prići toj strani.
No presveti patrijarh Nikifor i svi arhijereji s njim nipošto ne pristajahu na to. Oni nisu hteli ne samo da vode spor nego ni da vide one zloumne jeretike, izjavljujući: Ta je jeres već razmotrena i anatemisana Sedmim Vaseljenskim Saborom svetih Otaca, i nije potrebno više da se ona ponovo pretresa i da se u Crkvi obnavlja ono što je potpuno odbačeno od strane Crkve. – A kad sveti Oci videše da je car veoma naklonjen zloverju i podržava jeretike, oni mu smelo protivstadoše. Sveti Emilijan, episkop kizički, reče: Care, ako je ovo pitanje, radi koga si nas pozvao, crkveno pitanje, onda ga po običaju treba pretresati u svetoj crkvi a ne u carskoj palati. Car odgovori: Ali i ja sam sin Crkve, i kao posrednik i miritelj saslušaću obe strane, da bih saznao na čijoj je strani istina. Na to odgovori caru sveti Mihail, episkop sinadski: Ako si posrednik i miritelj, zašto onda ne činiš ono što treba da čini posrednik i miritelj? Jer ti prikupljaš crkvene protivnike i držiš ih u svojoj palati, hrabreći ih da nebojažljivo uče sve da drže zločestive dogmate. A pravoverni, zaplašeni tvojim groznim pretnjama, ne smeju ni po ćoškovima da propovedaju o pravoverju. To dakle nije znak posredovanja i smirivanja već gonjenja i nasilja. Car reče: Ali ja sam jedne misli s vama. No pošto sam saznao da to pitanje o poštovanju ikona izaziva dvoumljenje, to je moja dužnost da ne pređem ćutke preko toga, već da tačno ispitam u čemu je istina. I kakav je razlog te ne želite da razgovarate sa vašim protivnicima? Očigledno je da ste neznalice, i nemate dokaze iz Svetoga Pisma kojima biste mogli braniti svoje gledište. Na to sveti Teofilakt, episkop nikomidijski, odgovori: Care, svedok je Hristos, čiju svetu ikonu imaš pred očima, da imamo bezbrojna svedočanstva pravoslavne vere naše, koja potvrđuju pobožno poštovanje svetih ikona. Ali nas niko ne sluša, i ne možemo da uspemo boreći se sa moćnom rukom koja nam silno preti. Zatim sveti Petar, episkop nikejski, reče caru: Kako predlažeš da vodimo spor sa onima kojima ti pomažeš i sa kojima zajedno ti sam vojuješ protiv nas? Ne znaš li da bi nas i manihejci[11], kad bi ih ti doveo ovde i podržavao ih, nadgovorili, imajući tvoju podršku?
Potom sveti Jevtimije, episkop sardijski, stade sa najvećom smelošću govoriti: Čuj, care! otkako Gospod naš Hristos siđe na zemlju pre osam stotina i nešto više godina, svuda se On po crkvama izobražava na ikonama, i Njegova se ikona pobožno poštuje. I ko je toliko ohol da se drzne osporiti ili razoriti predanje koje toliko vekova postoji u crkvama od svetih Apostola, Mučenika i bogonadahnutih Otaca, pa je čak i do nas došlo? A apostol naređuje: Braćo, stojte i držite predanja kojima se naučiste ili rečju ili iz poslanice naše (2 Sol. 2, 15). I opet: Ako vam i anđeo s neba javi evanđelje drukčije nego što vam javismo, proklet da bude! (Gal. 1, 8). Zato protivu onih koji izmisliše ikonoborsku jeres bi sazvan Vaseljenski Sabor u vreme blagočestivog carovanja Irine i Konstantina, i sam Sin Božji prstom Svojim potvrdi taj Sabor. Stoga, ko se drzne da išta od toga Sabora razori ili poništi, proklet da bude!
Slušajući ovo car, iako je gnev plamteo u srcu njegovom, strpljivo slušaše govornike, pritvorno se pokazujući krotak. Tada smelo istupi veliki revnošću učitelj crkveni, sveti Teodor, iguman Studijskog manastira, i reče: Care, ne razoravaj mudro ustanovljeni poredak crkveni! Jer sveti apostol Pavle kaže: Bog dade Crkvi jedne apostole, a jedne proroke, a jedne evanđeliste, a jedne pastire i učitelje, na usavršavanje svetih (Ef. 4, 11.12). Apostol nije rekao: i careve. Tebi je, care, povereno da upravljaš svetovnim poslovima, gradskim delima i vojnom silom. O tome se ti staraj, a crkvene poslove ostavi pastirima i učiteljima, kako to apostol uči. Ako ne, onda znaj, mi nećemo poslušati učenje suprotno našoj pravoslavnoj veri, pa makar ga doneo anđeo s neba, a kamoli da poslušamo tebe zemljanog, trošnog čoveka!
Tada se car silno razgnevi, i iz njega sunu sav jed i bes i jarost, koje je pritvornom krotošću pokrivao dok je slušao reči svetih Otaca, i sa beščešćem i grdnjama otera iz palate sve Oce. I nepravedno zbaci s prestola pravednog pastira, presvetog patrijarha Nikifora. Tako postupi i sa ostalim pravovernim arhijerejima. I sve ih posla na zatočenje u razne krajeve i mesta. To učini i sa prepodobnim Teodorom Studitom. A na patrijaršiski presto dovede jednog svog savetnika, mirjanina Teodota Kasitera, po veri jeretika a po životu razvratnika-Isto tako i na druge arhijerejske prestole, pošto progna pravoverne episkope, car ponamešta svoje zloverne psevdoepiskope, i izbaci svete ikone iz svetih crkava. I nastade opet takvo gonjenje na pravoslavne zbog poštovanja svetih ikona, kakvo beše pod Lavom Isavrijancem i njegovim sinom Kopronimom. I zloverni car Lav Jermenin sa svojim jednomišljenikom psevdopatrijarhom Teodotom sazva u Carigradu bezakono zborište, na kome, sami prokleti, prokleše pravoverne božanstvene i blagoslovene svete Oce. I one koji ne pristajahu uz to njihovo nepravedno zborište, oni stavljahu na razne muke i ubijahu.
Po završetku tog zločestivog sabora, car pozva k sebi igumane istaknutijih manastira, među kojima beše i božanstveni otac naš Nikita. Car najpre pokuša da ih laskama pridobije za svoje zloverje. Ali kad uvide da su oni nepokolebljive vere, vrže ih u razne tamnice, svakoga posebno, i smišljaše šta da preduzme dalje protiv njih. I bi prepodobni Nikita mnogo dana u vrlo smrdljivoj tamnici; i sama ta smrdljava beše ne mala muka za svetitelja. Usto svaki dan dolažahu k njemu neki pokvareni i bestidni ljudi, koji ne behu dostojni ni da se nazovu ljudima. Oni gadnim i ružnim rečima zasipahu svetitelja, i silno ga vređahu. Na to su ih naročito učili jeretici-Među njima beše najgori neki Nikolaj. Svojim bezumljem on je naročito mnoge jade zadavao prepodobnom starcu, brbljajući protiv njega kojekakve gadosti. I to je taj Nikolaj činio sve dok mu se njegov pokojni otac ne javi u snu i ne reče: Odstupi od sluge Božjeg! – I od tog časa Nikolaj prestade sa svojim preklapanjima. I ne samo više ne dosađivaše svetitelju, već i drugima branjaše da mu dosađuju.
Pošto prepodobni provede u tamnici mnogo mučnih dana, car naredi da ga odvedu na zatočenje u istočne krajeve, u grad Masaleon. I to bi učinjeno u vreme vrlo ljute zime. I starac pretrpe mnoge muke od mraza, snega i vetrova, jer beše u poderanoj odeći. Usto i sprovodnik , koji ga je vodio u progonstvo, beše veoma svirep i nemilosrdan, i mučaše starca goneći ga da brzo ide, jer se starao da onako dugačak put prevali za malo dana. To isto učini car i sa ostalim česnim igumanima, poslavši svakog posebno u progonstvo. A zatim, razmislivši o tome, i uviđajući da ništa neće postići držeći u zatočenju njih koji su iznad svake tuge, nego će samo učiniti da oni budu još revnosniji u držanju prvih dogmata, on promeni svoju odluku. I tek što prepodobni Nikita provede pet dana na zatočenju u gradu Masaleonu, car naredi da njega, i ostale igumane, opet brzo vrate u Carigrad- I pri povratku svetitelj je morao da ide brže nego pri odlasku u izgnanstvo, te jedva živ ostade, jedno od velike hladnoće, a drugo od brzog putovanja.
Kada svi ti igumani biše dovedeni u Carigrad, car naredi da ih drže u jednoj ogradi dok ne smisli kako će ih pridobiti za svoje jednomišljenike, jednovernike. I pošto prođe zima i Veliki Post i presvetli praznik Uskrs, on ih predade gorespomenutome Jovanu Gramatiku, retoru đavoljih usta, da ih muči kako hoće. On ih zatvari po raznim tamnicama svakog odvojeno, i mučaše ih ne manje no što paganci mučahu svete Mučenike. Jer tamnice behu teskobne, mračne, smrdljive i pune svakog jada; ne beše u njima nikakve postelje ni odmora. Kroz malo prozorče pružano im je kao psima pomalo buđavog i nečistog hleba i pomalo mutne i smrdljive vode, tek da ne bi umrli od gladi i žeđi. Jer mučitelj Jovan mišljaše da takvim mučenjem ili savlada svete Oce, ili ih prinudi na svoje zloverje, ili ih umori. Pa još na veliku žalost prepodobnog Nikite, ovaj zlobni Jovan uhvati njegovog mladog učenika Teoktista, baci ga u jednu groznu tamnicu, i mučaše ga glađu i žeđu.
Zatim kada zločestivi jeretici videše da ovi oci pretpostavljaju umreti nego od svog pravoverja otstupiti, izmisliše ovakvu zamku za njih, govoreći im: Ništa drugo od vas ne tražimo, samo da se jednom sa patrijarhom Teodotom u crkvi pričestite Svetinjom, pa ćemo vas odmah pustiti da svaki slobodno ide u svoj manastir sa svojom verom i umovanjem.
Ovako jeretičko lukavstvo prelasti oce, i oni kao da jedno vreme pristadoše, ali kasnije uvideše obmanu, veoma se pokajaše i mudro popraviše. Pošto biše pušteni iz svojih posebnih tamnica, oci dođoše k prepodobnom ocu Nikiti savetujući mu i moleći ga da i on pristane na opštenje s Teodotom, i bude pušten iz tamnice. Ali sveti Nikita ne pristajaše nikako da pod takvim uslovom izađe iz tamnice, u kojoj je bio Hrista radi . No oci nastojavahu, govoreći: Mi ne možemo izaći a da ti ostaneš ovde. Od nas se traži sitnica: samo da se pričestimo sa Teodotom, a veru ćemo svoju zadržati. Budimo razboriti u vreme ove nevolje: razrešimo sebe u maloj stvari, da ne izgubimo sve.
Tako oni dugo nastojavahu i navaljivahu na svetog Nikitu, i on najzad izađe iz tamnice, ne begajući od stradanja niti se bojeći muka, nego zbog usrdne i neodstupne molbe otaca. Gledajući njihove sede vlasi, on i preko volje posluša njih i pristade na njihov predlog. Jer kad je imalo da se bira između života i smrti, on je više voleo smrt za pravoverje nego život, ali se ne ogluši u to vreme o česnu družinu, čiju pravu veru i vrlinsko življenje znađaše. I tako svi zajedno otidoše k psevdopatrijarhu Teodotu. A on, da bi ih što lakše pridobio za opštenje s njim, odvede ih u jedno molitveno mesto, naročito ukrašeno ikonama. To učini, da bi oci, videći svete ikone, smatrali njega za pravovernog patrijarha. Tamo Teodot odsluži liturgiju, i oni primiše pričešće iz njegovih ruku, jer čuše iz njegovih usta i ovakve reči: Ko ne poštuje ikone Hristove, anatema da bude! – A ovo on reče, ne što je stvarno poštovao Hristovu ikonu već pretvarajući se pred njima, da bi ih pridobio za opštenje sa njim.
Potom svaki ode u svoj manastir. No prepodobni Nikita dušom tugovaše što se pridruži psevdopatrijarhu Teodotu, pritvornom varalici. Jer i malo skretanje s pravoga puta svetitelj smatraše kao potpunu zabludu. Stoga namisli da beži u drugi kraj, i tamo se kaje za svoj greh. I sevši na lađu on otplovi na ostrvo Prokonis[12]. Zatim razmišljajući o svom grehu on dođe do ovakvog zaključka: gde je greh učinjen, tamo ga treba i otkajati. Stoga se opet vrati u Carigrad, i javno hodeći po gradu nebojažljivo učaše ljude da se drže pravih dogmata, određenih svetim Ocima na Sedmom Vaseljenskom Saboru.
Kad car saznade za to, on dozva k sebi svetitelja i reče mu: Zašto nisi otišao u svoj manastir, kao što učiniše ostali igumani? Zašto ti jedini ideš za svojom voljom, a ne pokoravaš se, kako čujem, našem naređenju? Zar ti ni za šta ne smatraš vlast našu? Poslušaj dakle naše naređenje i idi u svoj manastir. Ne učiniš li to, narediću da te stave na muke.
Na to svetitelj odgovori caru krotkim glasom: Care, ja neću ni u manastir svoj ići ni veru svoju ostaviti, nego ostajem i ostaću u veroispovedanju svom, u kome i oci moji sveti episkopi pravoslavni stoje. Ti si ih zbog toga u progonstvo poslao i njih nevine u tamnice bacio. I oni podnose velike muke braneći Pravoslavnu Crkvu, u kojoj stojimo i hvalimo se nadom na slavu Božju. Što se pak mene tiče, znaj ovo: Učinih ono što nije trebalo činiti, ne što sam se smrti bojao ili život zemaljski ljubio, već poslušanja radi pokorih se, i preko svoje volje, starcima, i ispunjujući njihovu volju pridružih se psevdopatrijarhu Teodotu, zbog čega sada žalim i kajem se. Znaj dakle dobro, od sada nikakve opštenje s vama nemam, nego stojim u predanju svetih Otaca, koje spočetka primih. A ti čini sa mnom što hoćeš, samo se ne nadaj da ćeš što drugo čuti od mene.
Kada car vide da je prepodobni Nikita nepokolebljiv u svom ubeđenju predade ga Zahariji Manganu, upravniku carskog dvora, da ga drži pod stražom dok ne smisli šta će činiti s njim. A Zaharija, dobar i blagočestiv čovek, ne samo ničim ne ožalosti starca nego mu i veliko poštovanje ukazivaše. Potom car posla prepodobnog Nikitu u zatočenje na neko malo ostrvo, zvano sveta mučenica Glikerija[13], jer tamo ležahu njene svete mošti, i beše velika crkva podignuta u njeno ime, i manastir koji jeretičke vlasti behu predale nekom evnuhu Antimu. Ovaj Antim bejaše vrlo rđav čovek, mađioničar, oskvrnitelj svetinja, majstor u zlu, zao, lukav, gord, nemilosrdan; zbog svireposti i zloće tamošnji ga žitelji nazivahu Kajafom. Jer se tada takvima davahu na upravu manastiri, da bi radili ono što hoće svetovne vlasti. Ovome Antimu car posla svetog Nikitu. Imajući ovlašćenje od cara, on silno zlostavljaše svetitelja. On zatvori Božjeg ugodnika u najteskobniju samicu; stalno ga mučaše, ne dajući mu ni da pogleda iz tamnice; a ključ je držao kod sebe; hrane mu je davao vrlo malo. Od jeretičkih prvaka ovome Antimu beše obećano veliko odlikovanje, ako Nikitu prinudi na jednoverje s njima. I to beše naročiti razlog što ovaj bednik zlostavljaše svetitelja na izuzetan način, nadajući se da će ga time prinuditi da pristane na jeres. No prepodobni takvo zlostavljanje podnošaše s ljubavlju vere radi. A Bog svojom čudesnom blagodaću koja je u prepodobnome delala pokazivaše da je on pravedan i svet i čudotvorni pomoćnik ljudima koji su u nevolji. Tako, spomenuti Zaharija bi nekim državnim poslom poslat od cara u Trakiju. Ali u putu pade u ruke varvarima koji ga odvedoše u ropstvo. To saznade episkop sinadski, sveti Mihail, koji takođe ležaše u tamnici za pravoverje. On izvesti o tome prepodobnog Nikitu i poruči mu: Naš zajednički prijatelj Zaharija odveden je okovan u varvarsku zemlju. Stoga te molim, umoli Boga za njega, jer Ga možeš umoliti.
Primivši takvu vest, sveti Nikita se veoma ožalosti, i celog tog dana ništa ne okusi. Uveče dobivši sveću od brata Filipa koji mu je služio, on je upali i svu noć provede u molitvi za zarobljenog Zahariju, moleći blagog Gospoda da ga oslobodi iz ruku varvara. I bi mu otkriveno od Boga da će Zaharija uskoro biti slobodan. A kad izjutra dođe Filip i zateče oca Nikitu vesela i radosna, reče mu: Sinoć te ostavih veoma tužna i nevesela, oče, a sada te vidim radosna. Molim te, kaži mi razlog te promene. Svetitelj mu odgovori: Radostan sam zbog našeg prijatelja Zaharije, jer ćemo ga uskoro videti ovde. – I bi tako. Jer posle ne mnogo dana bi zaključen mir između grčkog cara i varvara , i zarobljenike su imali izmenjati. Ali car ne posla zamenu za Zahariju, pošto već beše saznao da se on drži dogmata Sedmog Vaseljenskog Sabora i podržava pravoslavne. Zato ga i ostavi u varvarskim rukama, da tamo pogine. I kad mnogi grčki zarobljenici biše pušteni, knez varvarski upita ostalog Zahariju: Hoćeš li da ideš doma? On odgovori: Još kako bih hteo, ali car naš nije izvoleo poslati zamenu za mene. Knez mu onda reče: Ja te oslobađam, idi! – A Zaharija, videvši takvu neočekivanu milost varvarskog kneza prema njemu, poznade da je to ustrojio sam Bog na molitve svetih Otaca za njega, pošto im nekada beše učinio neko dobro. I osmelivši se reče knezu: Kada si izvoleo da me pustiš na slobodu, podari slobodu i mome drugu, imenjaku i zemljaku , koji je takođe pao samnom u ropstvo. Knez mu odgovori: Dobro, uzmi ga, i idite s mirom doma! – Tako oslobođen, Zaharija doputova sa drugom svojim na ostrvo svete Glikerije kod prepodobnog oca Nikite, i prinese mu blagodarnost za svete molitve zbog kojih ga Bog izbavi iz varvarskog ropstva.
Sveti otac Nikita učini i drugo preslavno čudo: svojom usrdnom molitvom Bogu on izbavi od sigurnog davljenja i izvede na kopno zdrave tri rođena brata, koji behu u čamcu na pučini morskoj i bura ih iznenada beše zahvatila u ponoći.
Tako sveti Nikita, budući sam u uzama i nevoljama kao neki zarobljenik, čudesno izbavljaše druge od uza i opasnosti. I provede prepodobni u tom tamničkom zlopaćenju šest godina, sve do pogibije bogoprotivnog cara Lava Jermenina, jer ga njegovi vojnici iznenada ubiše. Posle njega zacari se Mihail Valvos, koji oslobodi sve pravoslavne stradalnike. Tada i prepodobni otac naš Nikita bi pušten, taj mučenik bez krvi, ispovednik Pravoslavlja nepokolebljivi, vojnik Hristov nepobedivi. Ali ne ode u svoj manastir, nego se povuče u jedno usamljeno mesto blizu Carigrada. Tamo požive malo vremena , i celebnom blagodaću mnogima učini čudesna dobra, pa se približi svojoj končini. Napaćen, izmučen i iznuren u teškom i dugom zatočeništvu , on se razbole poslednjom bolešću. I pošto se u subotu pričesti Božanskim Tajnama, on se u osvitak nedelje, trećeg aprila 824. godine, preseli ka Gospodu.
I odmah puče glas o njegovom svetom usnuću u Carigradu i okolini. I ubrzo se steče silan svet iz prestonice i sa svih strana: i muškinje i ženskinje, i duhovnici i mirjani, i bratija iz Midikijskog manastira i iz ostalih manastira. Dođoše i dva episkopa: sveti Teofil efeski i sveti Josif solunski. I pošto po propisu opremiše česno telo svetoga oca, i u kovčeg položiše, odneše ga na lađu i odvezoše u Midikijski manastir. Na pristaništu ga dočeka blaženi Pavle, episkom plusiadski, sa mnoštvom monaha i mirjana. I uzevši ga na ramena, nošahu ga u manastir. I pri tom sprovodu mnoga se čudesa dogodiše: bolesnici mnogi biše isceljeni, i duhovi nečisti iz ljudi prognani. Žena neka koja je dugo vreme bolovala od tečenja krvi, samo se dotače svetih moštiju prepodobnoga i odmah bi isceljena. I uz pevanje od strane sviju pogrebnih pesama položiše prepodobnog u grob njegovog duhovnog oca, svetog Nikifora, na levoj strani paperte. I po pogrebenju prepodobnoga događahu se mnoga čudesa na grobu njegovom, i isceljenja davahu se onima koji s verom dolažahu u slavu Hrista Boga našeg, proslavljenog u Svetima Svojim, kome zajedno sa Ocem i Svetim Duhom neka je od sviju čast i slava i poklonjenje, sada i svagda i kroza sve vekove, amin.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
ILIRIOSA
 
Ovaj prepodobni otac podvizavao se na gori i u miru skončao.
 
SPOMEN SVETOG NOVOMUČENIKA
PAVLA NEVOLJNIKA
 
Rus po rođenju. U mladosti zarobljen od Tatara i prodan Turcima u Carigrad. Od Turaka ga otkupi neki hrišćanin, i zatim potpuno oslobodi. Pavle se oženi jednom Ruskinjom i življaše pobožan život. Ali jednom, zahvaćen bolešću epilepsije, on, vođen od srodnika u hram Majke Božje, povika Turcima prolaznicima da je Turčin. Doveden pred vezira on, pošto već beše došao sebi, ne htede izdati veru Hristovu i poturčiti se, zbog čega bi bačen u tamnicu i mučen. Najzad bude pogubljen mačem na hipodromu carigradskom na Veliki Petak, 3. marta 1683. godine. (Njegov život i stradanje opisa Jovan Kariofilis).
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA ELPIDIFORA, DIJA, VITONIJA I GALIKA
 
Ovi sveti na razne načine postradaše za Hrista: sveti Elpidifor bi mačem posečen; sveti Dij skonča udaren ciglom u glavu; sveti Vitonije bi u moru potopljen; sveti Galik bi bačen zverovima, i ovi ga rastrgoše. Tako, raznim putevima stradanja ka Hristu stigoše i podjednake vence od Njega dobiše.
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA ULPIJANA
 
Mladić iz grada Tira. Mučen za Hrista od načalnika Urbana, mučitelja svetog Amfijana (2 april). Najzad zavezan u vreću, zajedno sa jednim psom i zmijom, i bačen u more. Postrada i proslavi se 306 godine.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG NEKTARIJA BJEŽECKOG
 
Osnivač Vavedenskog manastira; upokojio se 1492. godine. Svete mošti njegove počivaju u hramu njegovog manastira.
 


 
NAPOMENE:

  1. Vitinija – severozapadna oblast Male Azije, leži na obalama Crnoga mora, Bosfora i Carigradskog moreuza.
  2. Midikijski manastir se nalazio nedaleko od grada Irusa, blizu gore Olimpa u M, Aziji.
  3. Sv Tarasije bio patrijarh od 784 do 806 god., a sv. Nikifor od 806-815.
  4. Sedmi Vaseljenski Sabor – sazvan 787. god. u Nikeji caricom Irinom, udovom Lava IV; na njemu uzelo učešće 367 svetih otaca, pod predsedništvom Sv. Tarasija; Sabor je osudio ikonoborstvo i vaspostavio ikonopoštovanje.
  5. Lav III Isavrjanac carovao od 716 do 741 god.
  6. Konstantin V Kopronim carovao od 741 do 775 godine.
  7. Lav IV carovao od 775 do 780.
  8. Carica Irina carovala sa svojim sinom od 780 do 802 god.
  9. Nikifor I – od 802 do 811 god.; Mihail I – od 811 do 813.
  10. Lav V Jermenin – od 813 do 820 god.
  11. Manihejci – jeretici učili su: u svetu postoje dva carstva, carstvo dobra i carstvo zla, koja se nalaze u stalnoj međusobnoj borbi; u čoveku postoje dve duše, duša dobra i duša zla; Hristos nije imao stvarno telo, i stradao je prividno; postoji preseljenje duša.
  12. Ostrvo u Mramorno.m Moru, sada Marmara.
  13. Spomen sv. mučenice Glikerije praznuje se 13. maja.

Jedan komentar

  1. Za divljenje je hrabrost i krotkost Svetog Stefana Permskog! Sveti Stefane moli Boga za mene kukavicu!

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *