NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » ŽITIJA SVETIH ZA APRIL

ŽITIJA SVETIH ZA APRIL

 

ŽITIJA SVETIH
 
30. APRIL
 
SPOMEN SVETOG APOSTOLA
JAKOVA ZAVEDEJEVA,
brata apostola Jovana Bogoslova
 
Sveti Jakov, sin Zavedejev i brat svetog evanđelista Jovana Bogoslova, beše jedan od Dvanaestorice apostola. Na poziv Gospoda Isusa ostavio je ribarske mreže i oca svoga, pa zajedno sa svojim bratom Jovanom odmah pošao za Gospodom (Mt. 4, 21-22). Obojica su slušali propoved Spasiteljevu iz prečistih usta Njegovih i gledali čudesa Njegova. I Gospod ih toliko zavole, da Jovanu dopusti da legne na prsi Njegove, a Jakovu obeća čašu koju sam ispi (Jn. 13, 23-25; Mt. 20.23). No i oni toliko Gospoda svog zavoleše i toliku revnost za Njega pokazaše, da htedoše nizvesti oganj s neba na neverujuće Samarjane da ih istrebe. I oni bi to učinili, da im dugotrpljivi Gospod nije zabranio (Lk. 9, 54-56). Ovoj dvojici i apostolu Petru Gospod je otkrivao najveće tajne; pred njima se preobrazio na Tavoru i pokazao im slavu Svoga Božanstva; pred njima je tugovao pred Svoje stradanje u vrtu Getsimanskom.
Posle prijema Duha Svetoga sveti apostol Jakov propovedao je Evanđelje po raznim zemljama, i išao je do Španije. Po povratku iz Španije u Jerusalim, on postade Jevrejima strašan kao grom, jer je neustrašivo propovedao o Hristu Isusu da je istiniti Mesija, Spasitelj sveta. I prepiraše se s farisejima i zakonicima o Svetom Pismu, izobličavajući njihovu tvrdoglavost i neverje. A oni, ne mogući mu nikako odoleti, najmiše nekog mađioničara Hermogena, da se on prepire s Jakovom i posrami propoved njegovu. No ovaj oholi mađioničar ne htede sam razgovarati s Jakovom, već posla učenika svog Filita, izjavljujući: Ne samo mene lično, nego ni učenika mog neće moći Jakov pobediti u prepirci.
U prepirci sa svetim Jakovom Filit ne mogade protivstati premudrosti Duha Svetoga u apostolu, već kao nem umuče i ne otvori usta svoja da protivreči apostolu. I poznavši istinu, umilenje se razli po duši Filitovoj. I Filit se vrati k svome učitelju mađioničaru, i obavesti ga da je nauka Jakovljeva neodoljiva i da je on čudesima potvrđuje. I savetova Filit učitelju, da se odrekne svoje nauke i postane učenik Jakovljev. A oholi Hermogen pomoću mađija dozva demone i naredi im da Filita drže na jednom mestu kao okovanog i ukopanog da se ne može maći, i reče Filitu: Videću da li će te taj Jakov izbaviti. Tada Filit posla tajno jednog čoveka k apostolu i izvesti ga da je pomoću Hermogenovih mađija svezan od demona. A apostol mu posla svoj ubruščić, naređujući mu da taj ubrus uzme i izgovori ove reči: Gospod dreši svezane, Gospod podiže oborene (Ps. 145, 7. 8). – Čim to Filit izgovori, odmah se oslobodi nevidljive svezanosti, jer demoni, uplašeni od apostolovog ubruščića i sile izgovorenih reči, ostaviše Filita i pobegoše. Filit se naruga Hermogenu, pa otrča k svetome Jakovu koji ga pouči svetoj veri i krsti.
Hermogen pak, besan od jarosti i gneva, zakle demone koji mu služe, da mu Jakova i Filita dovedu vezane. I kada se demoni približiše domu u kome behu sveti Jakov i Filit, Anđeo Gospodnji, po naređenju Božjem, odmah uhvati te demone, sveza ih, i stade ih mučiti. I nevidljivi demoni, mučeni silom Božjom, vikahu na sav glas svima, govoreći: Apostole Hristov Jakove, smiluj se na nas, jer smo mi po naređenju Hermogenovom svezali tebe i Filita, i eto sada smo sami čvrsto vezani i ljuto mučeni. Na to sveti Jakov reče: Anđeo Božji koji vas je svezao neka vas odreši, pa idite i dovedite ovamo Hermogena ne učinivši mu ništa nažao.
Demoni tog trenutka biše odrešeni, pa odjuriše Hermogenu, ščepaše ga i za tren oka postaviše svezana pred apostolom. I moljahu apostola da im dopusti da svoje muke iskale na Hermogenu. A apostol upita demone, zašto ne vezaše Filita kao što im Hermogen beše naredio. Demoni odgovoriše: Mi ne možemo ni mušicu pokrenuti iz tvoga doma. – I reče apostol Filitu: Gospod naš zapoveda da za zlo uzvraćamo dobrom. Zato odreši Hermogena, i oslobodi ga od demona. I bi tako. Apostol onda reče Hermogenu, oslobođenom od uza demonskih: Gospod naš ne želi da ima nevoljne sluge, koji Mu pod moranjem služe, već one koji Mu dobrovoljno služe. Stoga idi kuda hoćeš. Na to mu Hermogen reče: Čim izađem iz doma tvog, mene će demoni ubiti, jer znam koliko je strašan njihov bes. I ja se ne mogu izbaviti od njih, ako me ti ne zaštitiš.
Tada mu apostol dade svoj putnički štap. Sa tim štapom Hermogen ode svojoj kući, a demoni ga ne napadoše niti uplašiše. I tako poznavši silu Hristovu, i videvši nemoć demona, on pokupi sve svoje mađioničarske knjige, pa ih odnese svetome Jakovu, i pripavši k nogama njegovim, vapijaše: Istiniti slugo istinitoga Boga, ti spasavaš od pogibli duše ljudske, smiluj se na mene, i primi neprijatelja svog za učenika. – I pošto Hermogen bi naučen svetoj veri, primi krštenje, i po apostolovom naređenju spali sve mađioničarske knjige. I bi služitelj Hristov, i činjaše čudesa imenom Hristovim.
Videvši to, Jevreji se silno razjariše, i nagovoriše cara Iroda[1] da digne gonjenje na Crkvu Hristovu i da ubije Jakova. I car Irod podiže ruke da muči neke od Crkve; i pogubi Jakova brata Jovanova mačem. I videvši da je to po volji Jevrejima nastade da uhvati i Petra, koga i baci u tamnicu (D.A. 12, 1-4). A Jevsavije, episkop Kesarije Palestinske, piše o svetom Jakovu ovo: Kada Irod osudi Jakova na smrt, neki Josija koji beše jedan od klevetnika na apostola pred Irodom, videći junaštvo, hrabrost, svetost i nevinost svetoga Jakova, i poznavši istinu njegove propovedi, pokaja se i poverova u Hrista, i iznenada se pokaza ispovednik Hristov. Jer odmah i on zajedno sa svetim apostolom Jakovom bi osuđen na smrt. I kada zajedno iđahu na gubilište, sveti apostol isceli jednog uzetog koji ležaše kraj puta. I pripremajući se za posečenje, Josija moli svetog Jakova da mu oprosti greh klevete koji učini u neznanju. A Jakov ga zagrli i celiva i reče mu: „Mir tebi i oproštaj! I obojica pognuše glavu pod mač i biše posečeni za Gospoda. To bi 45. godine u Jerusalimu. I tako Sveti apostol Jakov Zavedejev postade drugi mučenik Hristov, posle Svetog prvomučenika Stefana. A učenici Svetog apostola Jakova, naučeni Bogom, uzeše telo svoga učitelja i česno ga pogreboše. Svete mošti njegove počivaju u Španiji, gde mu se na grobu i do danas događaju isceljenja i zbivaju čudesa u slavu Hrista Boga, sa Ocem i Svetim Duhom slavljenog od celokupne tvari vavek, amin[2].
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG DONATA EPISKOPA
 
Za vreme vladanja blagočestivog cara Teodosija Velikog[3] ovaj sveti Donat beše episkop u Evriji Albanskoj (Epir). Blizu grada Evrije beše mesto zvano Sorija, i u njemu izvor vode, od koje je umirao svaki koji je pio. Saznavši za to, sveti episkop Donat pođe sa sveštenstvom ka tom izvoru. I kada se približi izvoru, ču se silna huka, i iz izvora izađe ogromna i strašna zmija, koja se ustremi na ugodnika Božjeg, trudeći se da mu repom saplete mazgu na kojoj je jahao. Episkop Donat je udari bičem, i zmija tog časa izdahnu. A sveštenici i narod koji behu sa episkopom, videvši ovo čudo, nabraše drva i naložiše vatru, na kojoj spališe zmiju, da ne bi, ostavljena da istruli, zatrovala vazduh svojim otrovnim smradom. Vodu pak sa izvora nisu se usuđivali da piju-Tada sveti Donat satvori molitvu i blagoslovi izvor, pa se najpre sam napi izvorske vode, a zatim naredi svima da bez bojazni piju. I svi piše do volje, i voda im ne naškodi. I slaveći Boga vratiše se domovima svojim.
A kada sveti episkop jednom prilikom beše u jednom suvom i bezvodnom mestu i vide kako se tamošnji žitelji muče i zlopate od žeđi na velikoj vrućini, pomoli se Bogu i izvede izvor vode iz koga stalno teče obilna voda. No on i s neba nizvede dažd izobilni, jer kada se za vreme bezkišija i velike suše pomoli Gospodu, odmah pade velika kiša koja napoji zemlju dobro, i molitvama njegovim godina bi veoma rodna.
U njegovo vreme kći cara Teodosija bejaše veoma bolesna, mučena od duha nečista. Car i carica behu veoma ožalošćeni zbog bolesti svoje jedinice. I kad čuše za čudotvorca episkopa Donata, car odmah pozva kod sebe sve episkope iz Epira, da dobije njihov blagoslov. Kada episkopi epirski dođoše u Cari grad, car ih primi česno i s ljubavlju, pa upita: Ko je među vama episkop Donat, koji bičem ubi zmiju, i vodu izvede iz suve zemlje, i dažd s neba isprosi od Boga? – I pokazaše mu svetog Donata. Car ga celiva i odvede k carici- Onda i car i carica zajedno pripadoše k svetitelju grleći mu noge, i moljahu ga govoreći: Slugo Božji, smiluj se na nas! Mi imamo jedinicu kćer; ona strahovito pati mučena od demona; srce nam se zbog toga para od silne tuge; dovodili smo mnoge lekare i jereje, ali ništa ne mogoše pomoći. Pošto čusmo za veliku blagodat Božju što je u tebi, mi namučismo tvoju svetost da dođeš ovamo, da bi svojim silnim molitvama k Bogu isterao demona iz naše kćeri. Isceliš li je, daćemo ti polovinu njenog imanja. Svetitelj ih upita: Gde je devojka da je vidim? – I dovedoše je k njemu. A demon, ne podnoseći dolazak ugodnika Božjeg, odmah povika i, oborivši devojku, pobeže iz nje, i devojka postade zdrava. Car i carica se obradovaše, i mnoge darove nuđahu svetitelju, ali on ništa ne htede primiti. No videći njihovo dobronaravije i dobroverje, moli ih da mu u njegovoj eparhiji dadu obližnje imanje, zvano Omfalija, da na njemu podigne crkvu. Car mu odmah pokloni to imanje, i to potvrdi carskom gramatom.
Dok se sveti Donat bavljaše u Carigradu, umre neki čovek. Kad sprovod krenu da sahrane ovog pokojnika, njegov zajmodavac zaustavi sprovod i ne davaše da ga sahrane dok mu neisplati dug od dvesta zlatnika. A sveti Donat, koji je stanovao blizu kuće ovog pokojnika, čuvši plač i vrevu i videvši kako se silan svet sleže, reče episkopima: Hajdmo da umolimo zajmodavca da dopusti da se sahrani njegov dužnik. Ali episkopi ne pristadoše. Tada sveti Donat ode sam, i kad ga pokojnikova udovica ugleda, pripade k nogama njegovim govoreći: Smiluj se na mene, čoveče Božji, jer me dvostruka nevolja snađe: izgubih muža, i zajmodavac ne dopušta da ga sahranim. Molim te, pravedniče, usavetuj zajmodavca da dozvoli da slobodno sahranimo pokojnika, da ne bi na odru istruleo i raspao se. – Znaš li sigurno da je tvoj muž dužan tome čoveku? Žena odgovori: Gospodine moj, pre nekoliko dana reče mi muž da je dug već vratio, ali da je priznanica ostala kod zajmodavca. Tada se svetitelj obrati s molbom zajmodavcu, govoreći mu: Dopusti, čedo, da se pokojnikovo telo sahrani, a tebi se dug može potom vratiti. – A zajmodavac, neosetljiv i nepravedan, ne posluša svetitelja već ga i izgrdi. Onda sveti episkop priđe odru na kome pokojnik ležaše i, dodirnuvši rukom pokojnika, viknu: Čuj, čoveče! – I pokojnik odmah ožive i, otvorivši oči, reče: Evo me, vladiko! Svetitelj mu onda reče: Ustani i vidi šta ćeš činiti sa tvojim zajmodavcem, jer ne dopušta da te sahrane govoreći da mu nisi vratio dug na koji on ima tvoju ličnu priznanicu. – Mrtvac ustavši sede, dok sve prisutne spopade užas od ovog prizora. I pogledavši ljutito na svoga zajmodavca ukori ga što laže, i izobliči njegovu nepravdu, kazujući kada mu je i na kom mestu vratio dug od dvesta zlatnika. Uhvaćen u laži, zajmodavac stajaše drhćući i ćuteći kao nem, a oživeli čovek tražaše od njega svoju priznanicu. I kad mu je ovaj dade, on je pocepa. Zatim sede na odar, i pogledavši u svetitelja reče mu: Pravedniče, dobro si uradio što si me probudio radi izobličenja ovoga grešnika. Molim te, naredi mi da ponovo zaspim. I svetitelj mu reče: Idi u pokoj, čedo, jer si se oslobodio svoje priznanice. – I čovek onaj odmah ponovo zaspa snom smrti. A svi koji videše ovo strašno čudo, i koji čuše za njega, slavljahu Boga s velikim divljenjem, i divljahu se vrlinskoj sili ugodnika Božjeg.
Za vreme bavljenja svetog Donata u Carigradu desi se bezkišije i suša. Umoljen od cara, svetitelj izađe sa litijom izvan prestonice, moleći Boga da pošalje kišu sasušenoj zemlji-I odmah linu tako velika kiša da ljudi govorahu: Evo drugog potopa! Caru pak beše žao da sveti episkop ne prokisne sav od neizmerne kiše, pošto imađaše na sebi jednu rizu. Ali kada se litija vrati u carski dvorac, videše da su na svetitelju potpuno suvi i riza i odjejanje, i ne beše na njima ni traga od kiše, pošto nijedna kaplja ne pade na njega. I svi se veoma udiviše. A car se silno radovaše zbog takvog ugodnika Božjeg, blagodareći Boga što za vreme njegovog carovanja posla Gospod takvo svetilo svetu i izvanrednog čudotvorca. Posle mnogih razgovora sa svetim Donatom, i pošto dobi blagoslov od njega, car ga otpusti da se vrati u svoju eparhiju. Pritom mu podari mnogo sredstava za zidanje i ukrašenje nove crkve, koju je svetitelj želeo podići na gorespomenutom mestu.
Došavši u svoju eparhiju, blaženi Donat podiže od carskih darova divnu crkvu, i u njoj pripremi za sebe grobnicu. I pošto dožive duboku starost, ode ka Gospodu, 387. godine, da stoji pred Njim u horu svetih jeraraha i da slavi Oca i Sina i Svetoga Duha, jednog u Trojici Boga, slavljenog od svih svetih vavek, amin.
 
SPOMEN SVETE NOVOMUČENICE ARGIRE
 
Novomučenica Hristova Argira beše rodom iz Bruse, rođena od blagočestivih roditelja 1688. godine. Beše veoma lepa u licu i bogobojažljiva. Tek što se beše udala za jednog hrišćanina, zagleda se u nju neki Turčin iz komšiluka, i pozivaše je na sažiće sa njim. Hristoljubiva Argira odbijaše takve prljave predloge Turčina.
No ovaj se razbesni i optuži je sudu, kako je htela primiti islam, pa posle odrekla. Od sudije do sudije, iz tamnice u tamnicu, sveta Argira provede punih 15 godina stradajući za Hrista i ispovedajući Ga kao svog jedinog Boga i Gospoda. Jer ljubljaše Hrista iznad svega u svetu. Najzad skonča u tamnici u Carigradu, 5. aprila 1721. godine.[4] Njene svete mošti prenete su 1725. godine na današnji dan.
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA MAKSIMA
 
Za Hrista mačem proboden kroz stomak sveti Maksim skonča.
 
SPOMEN PRONALASKA MOŠTIJU
SVETOG SVEŠTENOMUČENIKA VASILIJA,
episkopa Amasijskog[5]
 
Po otkrivenju Božjem njegove svete mošti biše uskoro po potopljenju u Crno More izvađene iz mora blizu Sinope, i prenesene u Amasiju.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG KLIMENTA
 
Ovaj prepodobni beše crkveni pesnik i pisac kanona. Bio je studitski monah i učenik svetog Teodora Studita (759-826. g.). Po smrti svog učitelja on postade iguman Studitskog manastira. Podvižnik visokih vrlina; mnogo je postradao zbog molitvenog poštovanja svetih ikona. Umro je u progonstvu kao ispovednik vere, ali nepoznato gde. Pisao je kanone Božjoj Materi i mnogim Svetiteljima.
 
Molitvama Svetih Tvojih i Presvete Bogorodice, Gospode Isuse Hriste, Bože naš, pomiluj nas! Amin.
 
Na Sv. velikomučenicu Irinu
1947. g.
Beograd
 


 
NAPOMENE:

  1. Reč je o Irodu Agripi I, sinu Aristovula i unuku Iroda Velnkog, koji je upravlao Judejom od 40. do 44. godine.
  2. Sv. apostol Jakov Zavedejev spominje se još 30. juna, zajedno sa Sv. Dvanaestoricom Apostola.
  3. Teodosije I Veliki, rimski car, carovao od 378. do 395. god.
  4. Po drugima to bi 1725. godine. Stradanje Sv. Argire zapisao je Kesarije Daponte i nalazi se u „Neon Martirologaon“. Izdana joj je i posebna Služba (u Carigradu 1912. godine).
  5. O ovom Sv. Vasiliju videti pod 26. aprilom kada se slavi njegov spomen.

2 komentar(a)

  1. Za divljenje je hrabrost i krotkost Svetog Stefana Permskog! Sveti Stefane moli Boga za mene kukavicu!

  2. Brate Damjane nisi ti kukavica nego ulicica. Umjesto da se pokajes za grehe svoje ti se krijes iza svog kukavicluka. Nije svakom dano da bude hrabri junak, ali svako moze da se pokaje za grehe svoje. Gospod je ostavio ljudima pokajanje za spasenje. Kroz pokajanje dolazi ne sam spasenje vec i hrabrost i druge bozanske vrline koje su potrebne danas ljudima isto kao u prvim hriscanskim vremenima. Zato ne placi nad sudbinom svojom sto si „kukavica“ jer cim priznajes jednu svoju manu ti se nalazis na putu Hristovom, na putu spasenja!

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *