NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » ŽITIJA SVETIH ZA APRIL

ŽITIJA SVETIH ZA APRIL

 

ŽITIJA SVETIH
 
28. APRIL
 
SPOMEN SVETIH APOSTOLA
JASONA i SOSIPATRA, i mučenice KERKIRE device i ostalih svetih mučenika s njima[1]
 
Apostoli Jason i Sosipatar behu od Sedamdesetorice apostola. Jason je bio rodom iz Tarsa kao i sam apostol Pavle, a Sosipatar iz Ahaje.[2] Pošto primiše svetu veru Hristovu, oni behu učenici svetog apostola Pavla koji ih u poslanici Rimljanima naziva rođacima svojim (Rm. 16, 21). Jason beše postavljen od apostola za episkopa Tarsiskog, a Sosipatar za episkopa Ikonijskog. Oni napasahu crkve svoje dobro, i umnožiše ih. Putujući i propovedajući Evanđelje ova dva apostola stigoše na ostrvo Krf[3], gde uspeše da sagrade crkvu u ime svetog Stefana Prvomučenika. Služeći tu Bogu, oni privukoše veri Hristovoj mnoge neznabošce. Oklevetani pred carem toga ostrva, koji se zvaše Kerkilin, oni biše bačeni od cara u tamnicu, gde se nalažahu zatvoreni sedam razbojnika: Satornije, Jakishol, Faustijan, Januarije, Marsalije, Efrasije i Mamije. Ovu sedmoricu sveti apostoli svojim bogonadahnutim razgovorom prevedoše u svetu veru Hristovu i krstiše, i od vukova napravšpe jaganjce. Čuvši car za to, naredi da se ta sedmorica bace u kazan vrele smole, sumpora i voska- I tako oni primiše od Gospoda venac mučenički. U Hrista poverova i tamnički stražar Antonije. Njemu najpre otsekoše levu ruku, zatim obe noge. I dok on prizivaše ime Hristovo, otsekoše mu glavu, i tako bi uvršćen među svete mučenike. Svete pak apostole, Jasona i Sosipatra, po carevom naređenju izvedoše iz tamnice, i car ih predade knezu Karpijanu na mučenje. Ovaj ih čvrsto okova i ponovo posla u tamnicu.
Takvo stradanje svetih vide iz carske palate careva kći Kerkira, pa saznavši zbog čega ih muče, i sama se oglasi hrišćankom i razdade sve svoje nakite siromasima. Kada to ču njen otac, veoma se ožalosti, i staraše se na sve moguće načine da je odvrati od vere Hristove. No pošto ne uspe u tome on je zatvori u naročitu tamnicu. I od silne jarosti naredi da je napastvuje neki Crnac bludnik. A kada se Crnac približi vratima tamnice, iznenada dotrča jedan medved, zgrabi Crnca i stade ga gaziti. To oseti careva kći u tamnici, pogleda kroz prozorče, i imenom Hristovim odagna zvera i isceli Crnca od rana, i nauči ga poznanju Hrista, i načini ga hrišćaninom i dade mu ime Hristodul, i uvojniči Hristu, i Crnac veleglasno vikaše: Veliki je Bog hrišćanski! – Zbog toga bi mučen bez milosti. I pošto mučenički skonča, predstade Gospodu u horu mučenika.
Tada car naredi vojnicima da zapale tamnicu, da bi sa tamnicom izgorela kći njegova. Vojnici zapališe tamnicu, i tamnica izgori, no devica osta živa, čitava i neopaljena. Videći to čudo mnogi se narod krsti. Razjareni car tada naredi te mu kćer privezaše za drvo, pa je onda gustim dimom gušiše i strelama streljaše dok dušu svoju ne dade u ruke Božje.
Posle toga car stade goniti one koji poverovaše u Hrista, a oni pobegoše od tiranskog cara na obližnje ostrvo i skriše se. Car pođe u lađi da ih pohvata i stavi na ljute muke. No kada bi na pučini, Bog učini te potonu lađa, i tako nečestivi car pogibe kao negda Faraon. A hrišćani, izbavivši se iz nasilnikovih ruku, prinesoše Bogu blagodarne pesme. Sveti pak apostoli Jason i Sosipatar, pušteni iz tamnice, nesmetano učahu narod reči Božjoj.
Zatim nastade drugi car koji se zvaše Datijan i, saznavši za svete apostole, uhapsi ih, i naredi da se veliko gvozdeno bure napuni smolom, sumporom i voskom, stavi na vatru, i sve to silno proključa, pa u bure bace sveti apostoli. Kada to bi učinjeno, svetitelji blagodaću Hristovom ostadoše neopaljeni u buretu, a vatra zahvati i opali mnoge prisutne neznabošce.
Videvši to neobično čudo, mnogi poverovaše u Hrista. A verova i sam car, i obesivši kamen o svoj vrat on ridaše govoreći: Bože Jasonov i Sosipatrov, smiluj se na mene!
Tada sveti apostoli sabraše sve koji verovaše, naučiše ih reči istine, i poučivši cara, krstiše ga u ime Oca i Sina i Svetoga Duha, i dadoše mu ime Sevastijan. No posle nekoliko dana razbole se carev sin i umre. Sveti se apostoli onda pomoliše Bogu i vaskrsoše ga iz mrtvih. I mnoga druga čudesa oni učiniše, i zajedno sa carem divne crkve sazidaše, i sve dobro i sveto urediše, i Hristovo stado umnožiše. I doživevši duboku starost oni otidoše željenome Gospodu Hristu.[4] Njihove svete mošti i danas počivaju u njihovom hramu koji bi podignut na ostrvu Kerkiri (= Krfu).
 
STRADANJE SVETIH MUČENIKA
MAKSIMA, DADE i KVINTILIJANA
 
Za vreme neznabožnih careva Dioklecijana i Maksimijana[5], i antipata Tarkvinija i Gavinija[6], đavolski gnev nasrnu na hrišćane. Ovi carevi i antipati izdadoše po celom svetu ovakvu naredbu: „Ma da znamo da svi vi podanici pobožno poštujete bogove, ipak mi, brinući se o dobrom upravljanju celim carstvom, molimo i savetujemo sve žitelje Rimske države da na sve moguće načine revnujete u poštovanju bogova i u ljubavi prema njima. Nađe li se pak na ma kom mestu neko koji spominje ime Hristovo, na njega će se podići naš gnev“,
Čuvši ovo naređenje, silni ljudi se odazvaše da ga ispune, prinoseći žrtve bogovima. I pozdravljajući svoje knezove, oni govorahu: Radovali se i dugo živeli vladari naši, koji se toliko staraju o poštovanju bogova! A antipat Tarkvinije reče im: Pošto kod vas vidimo toliko usrđe, to vas molimo da se sutra sakupite i zajedno prinesemo žrtve bogovima. A sada se odmorite pošto izdaleka dođoste, pa ćete se onda proveseliti s nama. Posle prinošenja žrtava svaki će se vratiti u svoj grad.
Sutradan se svi sakupiše i, ustrojivši bogomrski praznik, prinesoše pogane žrtve idolima svojim, pa ih Tarkvinije otpusti. A idućeg dana dođe k Tarkviniju jedan bezbožni idolopoklonik i reče mu: Ovde ima tri čoveka koji juče ne htedoše ispuniti vaše naređenje i prineti bogovima žrtve, a govore za sebe da se klanjaju jedinome Bogu koji je na nebu. Tada Tarkvinije odmah posla svoje sluge da uhvate te ljude. Sluge ih pronađoše u njihovom selu Ozoviji kada behu na molitvi, okovaše ih u lance i odvedoše u grad Dorostol gde se tada nalažahu antipati. U grad stigoše uveče i obavestšpe Tarkvinija o dovedenim hrišćanima. On naredi vojnicima da ih čuvaju do sutradan. A svetitelji se svu noć moljahu, govoreći: Gospode Isuse Hriste, daj nam s neba u pomoć silu Tvoju, da uzmognemo savladati protivnike naše, i udostoji nas blagodaću Tvojom da dobijemo pobedne vence.
Sutradan Tarkvinije i Gavinije sedoše na sudištu i narediše da pred njih izvedu uhapšene hrišćane. A kad ih izvedoše, Tarkvinije upita: Jesu li to ti što preziru našu naredbu i samovoljno drže svoju veru? Zatim obraćajući se svetima reče: Kažite nam najpre svoja imena. Odgovori sveti Maksim: Po veri Hristovoj ja sam hrišćanin, kao i ova braća moja, a po ljudskom običaju zovem se Maksim. Na to igemon reče: Odgovorom svojim odmah pakazuješ da ne služiš bogovima našim već nekom drugom. A ovaj do tebe kako se zove? On sam odgovori: Zovem se Dada, a takođe sam hrišćanin kao i prvi brat naš. Onda Tarkvinije upita: A treći kako se zove? A on sam odgovori: Zovem se Kvintilijan, a hrišćanin sam. Magnilijan pak pisar zapisivaše njihove odgovore. Antipat Gavinije onda upita pisara: Jesi li zapisao njihova imena? Pisar odgovori: Ako vlast vaša naređuje, pročitaću. Gavinije reče: Pročitaj. I pisar pročita: Imena hrišćana koja su oni sada kazali pred svima jesu ova: Maksim, Dada, Kvintilijan.
Tada Tarkvinije reče svetima: Eto, život vaš je u rukama našim. Ako pak hoćete da ostanete u životu, onda idite i prinesite žrtvu majci bogova, i budite njeni žreci, jer umre žrec njen i ode k nebeskom caru, velikome Jupiteru, da mu tamo služi. Odgovori sveti Maksim: Najbezbožniji i najbestidniji čoveče, zar se ne bojiš Gospoda, nazivajući bogom poganog preljubočinca i imenujući ga carem? Znajte, o bezumni ljudi, da je Hristos – Nebeski Car koji promišlja o svima i sve drži u Svojoj ruci. Znajte i ovo, da mi, stvorenja istinitog Boga, nećemo izvršiti vaše pagubno naređenje.
Antipat pak Gavinije dozva k sebi Dadu i Kvintilijana, napriča im mnogo taštih reči želeći da ih pridobije za svoje odvratno bezbožje. Na to mu svetitelji odgovoriše: Mi držimo ono što izreče brat naš Maksim, jer je on čtec vaseljenske Crkve, i dobro razume Božansko Pismo, i zna šta nam je korisno, a ti, prelašćen demonskim bezumljem, ne znaš šta je korisno za tebe. No kada bi hteo da nas poslušaš, ti bi ugledao nebesku svetlost. Na to Gavinije i Tarkvinije rekoše: Eto, mi vas na toliko načina savetujemo predlažući vam što je najbolje po vas, a vi nećete da se pokorite već ostajete pri svome ludilu. Sveti Maksim odgovori: Vi sami ludujete, želeći da privučete demonskoj veri ljude koji čestito žive i služe jedinome Bogu. No hajde, činite s nama što vam je volja, jer nas nikada nećete odvratiti od našeg dobroverja.
Tada se antipati Gavinije i Tarkvinije stadoše dogovarati šta da rade s njima, pa narediše da svetitelje odvedu u tamnicu. A oni iđahu radujući se i razgovarajući o svome spasenju. I sedeći u tamnici oni vođahu duhovne razgovore, jer sveti Maksim mnogo poučavaše u Svetom Pismu Dadu i Kvintilijana. A kad u ponoći zaspaše, videše u snu đavola naoružanog kako udara na njih. No trgnuvši se iz sna, ugledaše Anđela Gospodnja koji im govoraše: Ne bojte se, jer će vas primiti Bog kome se predadoste, i nije daleko od vas Pomoćnik vaš. – Okrepljeni ovom pojavom Anđela i njegovim rečima, mučenici blagosiljahu Boga slavosloveći do razdanka.
Antipati pak ponovo sedoše na sudištu i narediše da im dovedu sužnje. I kad ih dovedoše, Gavinije im reče: Eto vi stojite pred nama, i mi vam sada savetujemo da prinesete žrtvu bogovima, pa ćemo vas obasuti velikim počastima. Ne poslušate li nas, onda ćete sami biti krivi za svoju smrt. To nam prošle noći bogovi naši u snu narediše odnosno vas Sveti mučenici odgovoriše: I nama Bog naš objavi u viđenju da za ime Njegovo pretrpimo sve muke.
Tada Tarkvinije reče Gaviniju: Ovi nas nikada poslušati neće, ako ih ne predamo na muke. Gavinije odgovori: Pošto sami to izabraše, sami su krivi za to. – I antipati narediše slugama da s mučenika skinu haljine. I kad im skinuše haljine, Gavinije reče: Svežite ih i rasprostrite na zemlji, pa ih bijte. – Sluge odmah to učiniše, i stadoše ih biti. Tarkvinije pak reče slugama: Upitajte ih, hoće li da nas poslušaju i prinesu bogovima žrtvu. Ne budu li hteli, onda ćemo im druge muke prirediti, da bismo ih pogubili. – A kada sluge pitahu svete mučenike, oni jednim ustima odgovarahu: Ukrepljavani Bogom našim, mi ne marimo od vaših muka, niti ćemo poslušati vaš zli savet, niti prineti bogovima žrtve. Tada Tarkvinije reče slugama: Vodite ih ponovo u tamnicu, pošto je vreme obeda. – I odvedoše svetitelje u tamnicu. A kad prođe vreme obeda, oba antipata opet dođoše na sudište, i sveti mučenici biše izvedeni pred njih. I Gavinije upita: Maksime, nisi li se rešio da poslušaš, naš savet i prineseš bogovima žrtvu? Sveti Maksim odgovori: Mi takav savet ne primamo. No kao što ranije rekosmo, tako i sada izjavljujemo: mi se pokloniti nećemo nikome drugome osim Gospodu našem Isusu Hristu sa Ocem i Svetim Duhom.
To razgnevi Tarkvinija i on reče mučenicima: Ako ne želite da se opametite i poklonite bogovima, mi ćemo vas pobiti, jer ćemo vas poslati u varvarska mesta i tamo vam glave otseći. Sveti mučenici mu na to rekoše: Zaklinjemo vas da te reči privedete u delo.
Tada antipati narediše da svetitelje odvedu u njihovo selo i tamo im otseku glave. A svetitelji, saslušavši smrtnu presudu, proslaviše Boga, i govorahu moleći se: Gospode Isuse Hriste, Ti si nas izbavio od ovog zlog veka, primi nas u pokoj Svoj i udostoji nebeskog carstva Tvog. – Dok se sveti mučenici tako moljahu putem, dovedoše ih u njihovo rodno mesto, selo Ozoviju, i tamo im otsekoše glave. I sveti mučenici: Maksim, Dada i Maksimilijan, predadoše duše svoje u ruke Božje dvadeset osmog aprila 296 godine, za carovanja Dioklecijana i Maksimijana, dok u nama nad svim vlada Gospod naš Isus Hristos, kome slava i moć i carstvo kroza sve vekove, amin.
 
SPOMEN SVETIH SEDAM MUČENIKA
SATORNIJA, JAKISHOLA, FAUSTIJANA, JANUARIJA, MARSALIJA, EFRASIJA i MAMIJA
 
Razbojnici koje sveti apostoli Jason i Sosipatar zatekoše u tamnici, obratiše ih u veru Hristovu. Zbog toga svi biše bačeni u kazan vrele smole, gde i skončaše.[7]
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA
ZINOIA, JEVSEVIJA, NEONA i VITALIJA
 
Ovi sveti mučenici behu sa ostrva Kerkire (= Krfa). Privedeni Hristovoj veri od svetih apostola Jasona i Sosipatra, koji tamo propovedahu, ovi mučenici hrabro ispovediše Hrista. Zbog toga biše mnogo bijeni i mučeni od tamošnjeg cara Kerkilina, ali se Hrista ne odrekoše. Najzad skončaše u ognju sažeženi.
 
SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG
KIRILA,
episkopa Turovskog
 
Blaženi Kiril beše sin bogatih roditelja rodi se i bi vaspitan u gradu Turovu.[8] Ne voleći bogatstvo i slavu ovog truležnog sveta, on se sa naročitom ljubavlju bavljaše izučavanjem božanstvenih knjiga i savršeno izuči Sveto Pismo. Kada dođe vreme, on ode u manastir.[9] Primivši inočki postrig, on stade služiti Bogu više od svih inoka, postom i bdenjem iznuravajući svoje telo, i time načini sebe čistim obitalištem Svetoga Duha. U to vreme on mnogima donese koristi time što učaše i primerom svojim potsticaše monahe da prebivaju u pokornosti i poslušnosti igumanu, da ga poštuju kao Boga, i da ga u svemu slušaju. I govoraše da se ne može spasti monah koji nema poslušanja prema svom igumanu saglasno datom zavetu.
Zatim, žudeći za savršenijim podvizima, blaženi Kiril zatvori sebe u kulu, gde provede neko vreme podvizavajući se u postu i molitvi. Tu on sastavi mnoge pobožne spise, čime postade poznat u celoj okolini. Na usrdnu molbu kneza[10] i građana mitropolit ga posveti za episkopa grada Turova.
Kao episkop, blaženi Kiril se junački podvizavaše u upravljanju Crkvom Božjom. On na osnovu Svetoga Pisma izobliči jeres Teodorca i predade ga prokletstvu. Mnogo poslanica, zasnovanih na rečima Evanđelja i proročkih knjiga, on napisa i knezu Andreju Bogoljubskom; isto tako slao mu je i svoje pouke, sastavljene za Gospodnje praznike, i mnoge druge dušekorisne sastave svoje. Sve te i mnoge druge sastave svoje blaženi Kiril raširi među pastvu svoju. Njegovim delima i sada se koriste pravoslavni Rusi, prosvećujući i tešeći sebe.[11] Provevši život u takvim pobožnim podvizima i dostojno rukovodivši poverenu mu pastvu, blaženi Kiril ode u večni pokoj beskonačnog života.[12]
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG KIRIJAKA
 
Osnivač Sirinskog Kargopoljskog Uspenskog manastira, u Oleneckoj guberniji. Upokojio se 1402 godine. Svete mošti njegove počivaju u crkvi ovog njegovog manastira.
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA TIBALA
 
Sljovenin iz Panonije. U vreme Dioklecijana (284-305 g.) beše strašno mučen za veru Hristovu, i postrada u mestu Cibalu.
 


 
NAPOMENE:

  1. Njihov život i stradanje opisa najpre neki prezviter Teodosije, a zatim ga izloži opširnije ov. Arsenije, episkop Krfski (u 9. veku), koji se spominje 19. januara. Službu ovim sv. Apostolima napisa Josif Pesmopisac. – Ovi sv. Apostoli spominju se još i 4. januara, zajedno sa Svetom Sedamdesetoricom Apostola, a Sv. Sosipatar još i 10. novembra.
  2. Ahaja – oblast u Grčkoj, u severnom delu Peloponeza.
  3. Ostrvo u Jonskom Moru, blizu Grčke.
  4. Po jednom Žitiju ovih svetih, apostol Sosipatar je preminuo (i to mučenički) pre svetog Jasona.
  5. Dioklecijan carovao od 284-305. godine, a Maksimijan (Galerije) od 305 do 311 godine.
  6. Antipati – carski namesnici.
  7. Videti o njima pod današnjim danom: Spomen svetih apostola Jasona i Sosipatra.
  8. Grad Turov, sada malo mesto u Minskoj guberniji, u Rusiji, nahodio se na reci Pripeti.
  9. Blaženi Kiril podvizavao se u Borisogljebskom manastiru, u bliznni Turova.
  10. Tu se razume knez Jaroslav Georgijevič ili Jaroslavič, koji je knezovao u Turovu od 1146 godine.
  11. Od spisa blaženoga Kirila došlo je do nas: devet Reči, izgovorenih u hramu pred narodom; tri rasprave, izložene u obliku poslanica i pouka inocima, i preko dvadeset molitava i Kanon molebni.
  12. Blaženi Kiril upokojio se oko 1183 godine, pošto godinu dana ranije beše napustio episkopski presto iz ljubavi za usamljeničkim životom.

2 komentar(a)

  1. Za divljenje je hrabrost i krotkost Svetog Stefana Permskog! Sveti Stefane moli Boga za mene kukavicu!

  2. Brate Damjane nisi ti kukavica nego ulicica. Umjesto da se pokajes za grehe svoje ti se krijes iza svog kukavicluka. Nije svakom dano da bude hrabri junak, ali svako moze da se pokaje za grehe svoje. Gospod je ostavio ljudima pokajanje za spasenje. Kroz pokajanje dolazi ne sam spasenje vec i hrabrost i druge bozanske vrline koje su potrebne danas ljudima isto kao u prvim hriscanskim vremenima. Zato ne placi nad sudbinom svojom sto si „kukavica“ jer cim priznajes jednu svoju manu ti se nalazis na putu Hristovom, na putu spasenja!

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *