NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » ŽITIJA SVETIH ZA APRIL

ŽITIJA SVETIH ZA APRIL

 

ŽITIJA SVETIH
 
27. APRIL
 
SPOMEN SVETOG APOSTOLA
SIMEONA, SRODNIKA GOSPODNJEG,
episkopa Jerusalimskog
 
Sveti Simeon, srodnik (tj. rođak, bratanac) Gospoda našeg Isusa Hrista, jedan je od Sedamdeset apostola. On beše sin Kleopin, a Kleopa opet beše brat Josifa, obručnika Presvete Bogorodice. Stari verodostojni istoričari crkveni[1] složno svedoče: Obručnik Presvete Bogorodice i Kleopa behu rođena braća, od jednog oca i majke. Josif beše stariji a Kleopa mlađi. Po Josifovom povratku iz Egipta, ovaj Kleopa uze ženu po imenu Mariju, i rodi sa njom ovog svetog Simeona. Kada Simeon odraste, videvši čudesa Gospoda našeg Isusa Hrista, on poverova u Njega. A posle Gospodnjeg stradanja, vaskrsenja i vaznesenja on bi ubrojan u Sedamdeset apostola, i revnosno kao i ostali apostoli propovedaše Evanđelje Hristovo, prohodeći gradove i zemlje, učeći i čudotvoreći, prosvećujući narode svetlošću svete vere a uništavajući tamu idolodemonije.
U to vreme na episkopskom prestolu crkve jerusalimske bejaše sveti Jakov, brat Božji, sin svetog Josifa Obručnika, prvi episkop Jerusalimski. Njega, koji je svedočio za Hrista, neverni Jevreji ubiše gurnuvši ga sa krova hrama i udarivši ga motkom po glavi. Uskoro posle ubistva svetog Jakova Jerusalim bi razoren od Vespazijana, kao što sam Gospod beše pretskazao. Po razorenju Jerusalima stadoše se prikupljati učenici Gospodnji koji behu u životu i srodnici po telu Hrista Gospoda, i postaviše za episkopa u Jerusalimu ovog svetog Simeona, rođaka Gospodnjeg kao što o tome govore drevni istoričari Igisip i Jevsevije.[2] Kao drugi episkop u Svetome Gradu, sveti Simeon, budući hramom Svetoga Duha, ukrašavaše sobom presto Jerusalimski, privodeći zabludele Hristu Bogu.
Zatim posle mnogo godina, za carovanja Trajanova (98 – 117 g), on bi od zavidljivih jeretika optužen antipatu rimskom Atiku za dve stvari: prvo, što je od kolena Davidova; i drugo, što je hrišćanin. Jer u vreme cara Trajana beše podignuto dvojako gonjenje u Palestini, na potomke Davidove i na hrišćane. I svuda su tražili Davidove potomke i ubijali ih, da ne bi među Jevrejima ostalo ni traga od carskog roda, eda bi Judejom večito vladali rimski carevi. Isto tako su i hrišćani bili mučeni i ubijani, eda bi u celoj vaseljeni bili poštovani samo neznabožački bogovi. Tada sveti Simeon, i kao Davidov potomak i kao hrišćanin i rođak Gospodnji, bi po naređenju antipata Atika uhvaćen kada mu je bilo oko sto godina.[3] I pošto pretrpe velike muke, sveti Simeon najzad bi raspet na krstu (oko 107 g.), kao i Gospod Hristos, i predade dušu svoju u ruke Božje.[4]
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
JOVANA ISPOVEDNIKA
 
Ovaj blaženi Jovan bejaše iz Irinopolja u Siriji. Sin hrišćanskih i bogoljubivih roditelja, Teodora i Grigorije, živeo u vreme careva Konstantina i Irine (780-802 g.). Raspaljen ljubavlju prema Bogu, on u devetoj godini svojoj ode u manastir i zamonaši se. Pošto beše revnostan u poslušanjima, smiren i krotak, zavole ga njegov učitelj i starac. Sa svojim starcem išao je na Sedmi Vaseljenski Sabor, održan u Nikeji 787. godine. Iz Nikeje otputovali su u Carigrad. Tu starac postade iguman i arhimandrit manastira Dalmatskog, a prepodobni Jovan- velikoshimnik i jerej. Car Nikifor, koji dođe posle carice Irine[5], i posla ga 802. godine za igumana obitelji čistih (Katari). I on je bogougodno i apostolski pasao stado Hristovo preko deset godina. I svi ga ljubljahu.
Pre no što ikonoborska jeres ponovo stade potresati Crkvu Hristovu, blaženom Jovanu bi otkriveno od Boga o toj napasti. I on, sabravši bratstvo svoga manastira, dade im potrebne savete i pouke, pa im zatim reče: Oci i braćo, bdite i pazite da vas đavo ne namami te se odrečete molitvenog poštovanja svetih ikona, jer me vi nećete videti u ovom životu.
Dok on to govoraše, dođoše vojnici poslani od ikonobornog cara Lava V Jermenina (813-820 g.), razjuriše sve monahe, manastir opljačkaše, a svetog Jovana u lance okovaše i u Carigrad odvedoše. Izveden pred cara, on nazva cara zlikovcem i bezbožnikom i raznim drugim pogrdnim imenima. Tako grmeći u palati, car nasilnik naredi da ga nemilosrdno biju volovskim žilama. A svetitelj se radovaše što ga biju za Hrista. Zatim bi zatvoren u jednom metohu manastirskom, gde provede tri meseca. Odatle bi prognan na zatočenje u Lampiski Pentadaktilos. Tamo mu noge okovaše u gvozdene lance, i držaše ga osamnaest meseci u tamnici. Posle toga ga ponovo od vedoše u Carigrad, i nagog izvedoše pred cara nasilnika. I pošto svetitelj izgovori mnoge stvari nasilniku prepirući se o svetim ikonama, bi predat tadašnjem nedostojnom patrijarhu, koji je strašno postupao sa svetiteljem i dugo ga mučio teškom glađu i žeđu.
Zatim blaženi Jovan bi opet izveden pred cara, a car ga posla u tvrđavu zvanu Kriotavrion Bukelariski. I tamo ga držaše u teskobnoj i mračnoj ćeliji dve pune godine. Tu se sveti ispovednik silno zlopatio, ali sve to on podnošaše blagodareći Boga. A kada se posle pogibije Lava V Jermenina zacari Mihajlo Travlos (820-829), takođe ikonoborac, otac cara Teofila, on u početku pusti iz zatočenja sve zatočenike. Tom prilikom bi pušten na slobodu i sveti Jovan, ali mu ne dopustiše da se vrati u Carigrad već ga zadržaše u Halkidonu. Ali kada se zacari sin cara Mihajla Teofil (829-842 g.), on zajedno sa svojim sajeretikom patrijarhom Jovanom Sedmim (836-843 g.), stavi na teške muke blaženog Jovana, da bi ga primorali da se odrekne poštovanja svetih ikona. Naposletku bi prognan na ostrvo Afusija, gde provede dve ipo godine. Tu mu pred smrt bi otkriveno od Boga da će kroz tri dana skončati. On to ispriča onima što behu s njim. I posle tri dana upokoji se, i otide ka Gospodu. To bi oko 832. godine.
 
SPALJIVANJE MOŠTIJU
SVETOG SAVE,
prvog arhiepiskopa Srpskog
 
Pošto sveto telo Svetog Save bi preneto iz Trnova iz Bugarske u Srbiju, ono bi sahranjeno u manastiru Mileševi, zadužbini kralja Vladislava (1234-1243 g.), sinovca Svetoga Save.[6]
U vreme turske tiranije narod srpski skupljaše se kod moštiju svoga Svetitelja, da traže utehe i leka. Jer mošti Svetoga Save zaista behu za Srbe nepresušni izvor svakog plemenitog nadahnuća, svakog evanđelskog pregnuća, svake evanđelske revnosti, evanđelske vere, ljubavi, nade, utehe, radosti, okrepljenja. Ako je srpskoj duši bio potreban lek od ma kakve boljke, nalazila ga je u čudotvornim moštima svoga najvećeg Svetitelja i svebrižnog utešitelja. Ako je srpskoj duši bila potrebna sveta sila, koja nasigurno spasava od svakog greha, od svake muke, od svakog zloduha, ona je tu silu crpla iz svetog groba i svetih moštiju Svetoga Save. Ako je Srbima, kao narodnoj celini, bila potrebna ma kakva pomoć, oni su je tražili i nalazili u Mileševi kod svoga besmrtnog Svetitelja i čudotvarnog Prosvetitelja. Svakom pravom Srbinu on je bio u svima nevoljama uteha, u svima tugama radost, u svima patnja-ma sapatnik, u svima gresima izbavitelj, u svima smrtima spasitelj i vaskrsitelj.
Sve to Sveti Sava je bio Srbima u najvećoj meri, osobito za vreme ropstva pod Turcima, posle propasti srpskog carstva na Kosovu 1389. godine. U to mračno i svirepo doba Sveti Sava čudotvornim telom svojim u Mileševi bi najubedljiviji blagovesnik i svedok istine i pravde Hristove, koja se toliko beše projavila u slavnoj prošlosti srpskoj. U njemu srpski narod gledaše svoju dušu, svoju savest, svoju veru, svoju istinu, svoju pravdu, svoju nadu, svoju slobodu. Bezbrojnim čudesima, koja se samilosno lijahu iz svetih moštiju Svetoga Save, on isceljivaše ne samo telesne već i sve duševne neduge i bolesti ojađenih srpskih duša, i srpskog naroda kao celine. Srbi su u njemu imali nepokolebljivu i besmrtnu nadu, da će ih kad tad sveti Besmrtnik Mileševski osloboditi agarjanskog ropstva. Zato su sa svih strana srpske zemlje hitali k njemu, k svetom grobu njegovom na poklonjenje, na ohrabrenje, na isceljenje od svakovrsnih nevolja. I čudo za čudom vaskrsavalo je srpske duše iz očajanja, iz malaksalosti, iz smrti. Sve je hitalo svome svemilosnom utešitelju i svepobednom vaskrsitelju, hitalo molitvama, suzama, uzdasima, posećivanjem njegovog svetog groba i okupljanjem oko njegovih čudotvornih moštiju. I dobijalo pomoći stvarne, istinske, sveutešne.
Sve to zavojevači Turci pratili su budno. Na njihove oči dešavala su se neobična čudesa od svetih moštiju Svetoga Save. Štaviše, čudotvornom Svetitelju pribegavali su u bolestima svojim i mnogi muslimani, i dobijali čudesna isceljenja. Sve je to potstaklo Turke da uklone ovog čudotvornog buditelja i hrabritelja verske i nacionalne svesti srpske, slobodarske duše srpske. Kao neposredni povod za to Turcima posluži ustanak Srba u Banatu 1594. godine. U ovom ustajanju porobljenog naroda protiv tirana Turaka uzeli su učešća i patrijarh Pećki Jovan Kantul (1592-1614 g.), hercegovački mitropolit Visarion, i naročito vršački episkop Teodor. Episkop Teodor je predvodio ustanak Srba u Banatu. Ustanici su na svojim zastavama imali lik Svetoga Save. Glavni komadant turske vojske protiv ustanika bio je Sinan paša beogradski, sposoban vojnik, ali neobrazovan, sujeveran, strašno surov i svirep, a usto je i zverski mrzeo hrišćane. Po njegovoj naredbi bi veliko „istrebljenje i beda crkvama i sveštenicima i hrišćanima od Ismailćana u srpskoj zemlji i po drugim krajevima, i bezbrojna ubistva i zapustošenja svetih obitelji“.[7] Bojeći se da se iz Mileševe, gde počivahu mošti duhovnog oca i duševoditelja celokupnog roda srpskog, ne digne buna na Turke, Sinan paša Beogradski naredi da se telo Svetog Save prenese iz Mileševe u Beograd i spali.
Na čelu turske vojske koja je otišla po telo Svetog Save bio je Ahmet beg Oćuz. Vojska upadne u Mileševu na Veliki Petak 1594. godine, načini pokor, uzme iz kivota telo Svetoga Save i prenese u Beograd Sinan paši. I u subotu, 27. aprila 1594. godine, Sinan paša spali telo SvetogSave u Beogradu, na Vračaru. Plačem i lelekom bi propraćen širom cele srpske zemlje ovaj jezoviti događaj. A jedan nepoznati monah zapisa: „Da se zna kada sažegoše Turci Svetoga Savu, arhiepiskopa srpske i pomorske zemlje, u Beogradu; i načelnik beše vezir Sinan paša, koji bejaše pred vojskom.. .“.[8]
No sa spaljivanjem moštiju Svetiteljevih obesni paša agarjanski ne spali Svetitelja, koji osta živ pred prestolom Božjim na nebesima i u srcu i duši svoga naroda na zemlji-„Sinan paša vatru pali, telo Svetog Save spali; al’ ne spali slave, niti spomen Save!“ – Bogonosni otac naš Sava, apostol i svetitelj Božji, postade posle smrti i mučenik Hristov.
 
ŽITIJE PREPODOBNOG OCA NAŠEG
STEFANA,
episkopa Vladimiro-Volinskog
 
Ko je stekao trpljenje, veli bogonadahnuti Jefrem Sirin, dodiruje svaku vrlinu, raduje se u nevoljama, izdržljiv je u opasnostima, veseo je u napastima“. Takav beše ovaj prepodobni otac naš Stefan, koji mnogo postrada od svoje manastirske bratije. No ako se i izmuči, ali Bog mu darova veliku radost. Sećajući se reči proroka i cara Davida: „u mnogim napastima Ti si me utešio i obradovao“ (Ps. 93, 19), prepodobni s radošću primaše sve nevolje kao od Boga poslane. On izvrsno prolažaše upražnjavanje svake vrline, jer od detinjstva svog nalažaše se pod rukovodstvom slavnog igumana, prepodobnog oca našeg Teodosija Pečerskog[9], i beše njegov prisni učenik, svagda se naslađujući i hraneći bogonadahnutim rečima iz medotočivih usta njegovih, kao odojče iz majčinih grudi. On se u svakoj vrlini upodobi njemu, kao dobar sin ocu. Zbog toga ga sva bratija iskreno zavoleše, i izabraše za reditelja crkvenog pravila. Tada i on, zajedno sa samim igumanom prepodobnim Teodosijem, dostojno poučavaše u crkvi bratiju svojim duhovnim poukama.
Kada se prepodobni Teodosije približi kraju ovog vremenskog života, sva ga bratija moliše, jednoglasno govoreći: „Stefan je dostojan da posle tebe primi igumanstvo; neka nam on bude iguman“. Prepodobni Teodosije ispuni molbu bratiji, pozva svog ljubljenog učenika, blaženog Stefana, poveri mu stado bogonadahnutih slovesnih ovaca, i zamoli ga da dovrši crkvu, započetu pri čudesnim znamenjima. Zatim mu izgovori mnoge pouke: da drži manastirski ustav, da ljubi bratiju od čista srca, da mu oči duše neuspavljivo budu uperene k Bogu, i da ne zaboravlja gostoljublje. I tako prepodobni ode u večne obitelji nebeske, obećavši da će uvek pomagati svoju Pečersku obitelj, poverenu ovom blaženom Stefanu.
Po prestavljenju prepodobnog Teodosija primivši igumanstvo svete čudotvorne Lavre Pečerske, blaženi Stefan se veoma podvizavaše, i naročito prionu na zidanje crkve, otpočete prepodobnim Teodosijem i već proslavljene Božjim blagovolenjem. A zidaše i druge manastirske zgrade. I blagodaću Božjom, i molitvama prepodobnih otaca naših Antonija i Teodosija, iguman Stefan i crkvu završi, i novi manastir sagradi, i u njega preseli bratiju iz starog manastira. U starom pak manastiru ostavi nekoliko monaha, pošto je bio običaj da tamo sahranjuju preminulu bratiju. Prepodobni otac naš Stefan zavede pravilo: da se u manastiru svakodnevno vrši sveta liturgija za preminulu bratiju i blažene osnivače. A sve što je potrebno Bog izobilno davaše, i blagodat se Božija sve više na tom mestu pokazivaše. Ali nenavidnik svakog dobra i neprijatelj slugu Božjih, đavo, omrznu blaženog igumana zbog tolikog staranja njegovog o svetoj obitelji, i svojim zlim spletkama učini te neki od bratije podigoše bunu, i Prepodobnog Stefana ne samo sa igumanstva svrgoše, koga ranije sami jednoglasno izabraše, nego ga bez ikakve krivice iz manastira oteraše.
Nezlobiv, prepodobni Stefan sve to od bratije junački podnese, i ljubavlju se svojom nikako ne udaljavaše od njih, iako beše udaljen od njih telom. I svesrdno se moljaše za njih, ugledajući se u tome na svog istoimenog svetog prvomučenika Stefana, i govoreći: „Gospode, ne stavi im ovo u greh!“ Kao železo ka magnetu, tako prepodobni Stefan ljubavlju stremljaše ka svetom Teodosiju u njegovoj obitelji. A kada doznadoše za ovu nevolju prepodobnog Stefana mnogi boljari i velmože, duhovna deca njegova, poverena mu prepodobnim Teodosijem, veoma se ožalostiše što njihov duhovni otac nevino postrada, i s ljubavlju mu donošahu sve potrebno. U to vreme prepodobni Stefan se opomenu onih preslavnih čudesa, čiji očevidac beše on sam: kako majstori iz Carigrada dođoše k prepodobnim ocima našim Antoniju i Teodosiju Pečerskima, doneše ikonu Presvete Bogorodice, i ispričaše o viđenju Carice Nebeske koje se dogodi u crkvi Vlaherni. I pomoću Božjom, i molitvama prepodobnih otaca Antonija i Teodosija, blaženi Stefan podiže manastir nedaleko od Pečerske Lavre na Klovi: sagradi u njemu i crkvu u ime Presvete Bogorodice, u spomen polaganja česne rize Njene, po ugledu na Vlahernsku crkvu u Carigradu. I svake godine prepodobni svečano proslavljaše drugoga jula praznik Polaganja rize Presvete Bogorodice. I sabravši mnogo bratije u manastir prepodobni vođaše bogougodni život. A crkveni ustav i celokupni manastirski red, kako primi od prepodobnog Teodosija u Pečerskom manastiru, tako i u svom manastiru zavede, i naredi da se drži.
Trudeći se mnogo na svom duhovnom usavršavanju, blaženi Stefan iđaše iz sile u silu, te nadaleko postade čuven i slavan zbog vrlinskog života svog. Stoga, kada se prestavi episkop slavnoga grada Vladimira, osnovanog velikim knezom Vladimirom, tada prepodobni Stefan bi izabran na arhijerejski presto toga grada, i hirotonisan za episkopa kijevskim mitropolitom Jovanom. I sveti Stefan bi dobri pastir poverenih mu Bogom ovaca, pokazujući primer svojoj pastvi rečju, životom, ljubavlju, duhom, verom, čistotom.
Kada po blagovolenju Božjem i po zamisli blaženog Jovana igumana pečerskog, imađahu da se prenesu česne mošti prepodobnog oca našeg Teodosija iz peštere u crkvu podignutu po ukazanju Božjem, tada dostojni hvale episkop Stefan dođe iz Vladimira u svoj Klovski manastir. I noću on vide za poljem veliku svetlost gde sija nad pešterom, pa pomisli da prenose česne mošti prepodobnog Teodosija (a znao je za tu nameru), i bi mu veoma žao što ih prenose bez njega. I on odmah usede na konja i odjuri ka pešteri zajedno sa Klimentom, koga postavi posle sebe za igumana u Klovskoj obitelji. Jureći tako on izdaleka opet vide onu svetlost nad pešterom, no kad se približi pešteri on ugleda tamo mnoge sveće, a kad stiže do peštere, od svega toga ne vide ništa. I razumede da se stvarno udostoji videti svetlost božanstvene slave koja je izlazila iz česnih moštiju prepodobnog Teodosija. A već behu otkopali zemlju nad česnim moštima prepodobnoga i izneli ih do izlaza iz peštere. Drugoga dana posle ovog viđenja, sa ostalim episkopima uze učešća i blaženi Stefan u prenošenju česnih moštiju svoga oca i učitelja, prepodobnog Teodosija.
Zatim, vrativši se na svoj vladimirski presto, prepodobni Stefan svojim velikim vrlinama satvori mnogo duhovne koristi svojoj pastvi, i time zasluži neuvenljivi venac slave. I da bi primio taj venac, oznamenjen njegovim imenom[10] i zaslužen njegovim dobrim delima, on ode ka Hristu, Načelniku svih pastira, dvadeset i sedmog aprila 1094 godine. Molitvama prepodobnog vencenosca Stefana udostoji, Hriste Bože, i nas venca slave, na slavu Tebi samome, sa bespočetnim Tvojim Ocem i jednosušnim Duhom, sada i uvek i kroza sve vekove, amin.
 
SPOMEN SVETOG
EVLOGIJA STRANOPRIMCA
 
Ovaj prepodobni otac naš Evlogije življaše i podvizavaše se bogopodobnom vrlinom milostivog gostoprimstva u Tivaidi Egipatskoj, u vreme cvetanja tamo hrišćanskog života i podvižništva (u vreme careva Justina i Justinijana, u 6. veku). On ne beše monah, nego življaše u naseljenim mestima, i činjaše svima i svakome avramovsko gostoprimstvo. Ali, pošto za to ne imađaše ni imanja ni novaca, on po ceo dan rađaše teške poslove u nekom surovom kamenolomu, i sa zarađenim novcima uveče ugošćavaše u domu svom svakog bednika i nevoljnika, i svakog prolaznika i namernika. O njemu ava Danil iz Skita Tivaidskog kazivaše da je jednom imao jedno teško iskušenje sa novcem, ali da ga je Bog zbog njegove milostinje i stranoprimstva (gostoprimstva) izbavio, i na iste podvige ove bogopodobne vrline povratio. Od tada je prepodobni govorio da je bolje siromah u raj, nego bogataš u pakao.
Spomen ovog svetog Evlogija svršavala se u Carigradu u crkvi Svetog Mokija.
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA POPLIONA
 
Postradao za Gospoda mačem posečen.
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA LOLIONA NOVOG
 
Za veru u Hrista tresnut o zemlju i vučen po njoj preminuo.
 


 
NAPOMENE:

  1. To su: sv. Epifanije Kšgarski, i pre njega Igisip i Jevsevije Kesarijski (v. Epifanije, Protiv jeresi, 27, 8; 28, 7-8; 51, 10; 78, 1-24 itd.. i Pohvala Sv. Bogorodici, RS 42, 57-60. – Videti i Jevsevijevu Crkvenu Istoriju, knj. II, 1, 2.23, 4; IV, 22, 4; III, 19. 32, 1-6, – gde on navodi i svedočanstvo Igisipovo). Iz ovih drevnih svedočanstava jasno proizilazi, da je ovaj Sv. Simeon, druga episkop Jerusalimski, bio srodnik (rođak, bratanac) Gospoda Hrista, a ne brat, te prema tome njega treba razlikovati od Simona (ili Simeona) brata Gospodnjeg, tj. rođenog brata Jakovljevog, a sina Sv. Josifa Zaručnika iz njegovog prvog braka. Ali, odmah treba reći da ni ova „braća Gospodnja“ kako se spominju u Evanđelju: Jakov, Simon, Josija i Juda (Mt. 13, 55; Mr. 6, 3) nisu rođena braća Hristova, jer Presveta Bogorodica nije bila žena nego samo zaručnica Josifova. To su bili sinovi Josifovi iz njegovog ranijeg braka, pa je on obudoveo i onda mu je poverena Sv. Djeva Marija na čuvanje. Presveta Bogorodica je bila i ostala Djeva, devojka, i pre i posle rođenja Gospoda Hrista.
  2. Kod Jevsevija Kesarijskog, Crkvena Istorija III, 11.
  3. Ovo takođe svedoče Igisip i Jevsevije (Crkv. Istorija, III 19, 20 i 32).
  4. Sv. Simeon se još spominje i 4. januara, a negde i 18. septembra.
  5. Nikifor I carovao od 802-811. godine.
  6. O životu svetog oca našeg Save I Srpskog, o njegovoj smrti i pogrebu, kao i o počivanju njegovog svetog tela u manastiru Mileševi videti opširno u njegovom Žitiju pod 14. januarom.
  7. LJ. Stojanović, Stari srpski zapisi i natpisi, knj. I, st. 251, br. 868.
  8. LJ. Stojanović, Stari srpski zapisi i natpisi, knj. I, st. 252, br. 876.
  9. Sv. Teodosije, iguman pečerski, podvizavao se u XI veku.Praznuje se 3. maja.
  10. Stefan na grčkom znači venac.

2 komentar(a)

  1. Za divljenje je hrabrost i krotkost Svetog Stefana Permskog! Sveti Stefane moli Boga za mene kukavicu!

  2. Brate Damjane nisi ti kukavica nego ulicica. Umjesto da se pokajes za grehe svoje ti se krijes iza svog kukavicluka. Nije svakom dano da bude hrabri junak, ali svako moze da se pokaje za grehe svoje. Gospod je ostavio ljudima pokajanje za spasenje. Kroz pokajanje dolazi ne sam spasenje vec i hrabrost i druge bozanske vrline koje su potrebne danas ljudima isto kao u prvim hriscanskim vremenima. Zato ne placi nad sudbinom svojom sto si „kukavica“ jer cim priznajes jednu svoju manu ti se nalazis na putu Hristovom, na putu spasenja!

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *