Житија Светих за април

26. АПРИЛ

СТРАДАЊЕ СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА
ВАСИЛИЈА,
епископа Амасијског[1]

После погибије незнабожног и гадног цара римског Максенција[2] мучитеља, кога десница Божја као непријатеља свог порази крсним оружјем, које се Константину Великом јави на небу, римска царевина на Западу беше у миру, док на истоку беху немири због гоњења. Јер на Истоку владаше други непријатељ Божји Максимин[3] мучитељ, који неистину говораше о истинитом Богу и свирепим мукама тамањаше побожне хришћане. Благоверни цар Константин Велики посла против Максимина свога зета Ликинија[4], коме повери управу над целим Истоком. С помоћу Господа нашег Исуса Христа, у кога тад вероваше, Ликиније победи Максиминову силу тако да сам Максимин једва утече са малом дружином. Али иако утече од руке Ликинијеве, не утече од руке Божје, јер док се скривао у Тарсу Киликијском изненада му цело тело покрише ране неизлечиве: муке његове беху неисказане, нека невидљива ватра пекла му је тело, и оно се топило као восак, сви су удови отпадали, и бедна душа његова држала се само у костима; затим се и наге кости његове стадоше одвајати једна од друге, причињавајући му неописане болове; и не умре док не исповеди и не признаде да је гонио, мучио и убијао невине слуге Христове, ратујући против Христа – истинитог Бога. Пошто то исповеди и своје богове прокле, он умре. А Ликиније, заузевши цео Исток, веома свечано уђе у Никомидију са својом супругом, сестром Константина Великог.
С почетка завлада мир и тишина по црквама свуда и радост и весеље међу вернима, јер одахнуше од љутог гоњења Максиминовог. Али дејством ненавидника добра ђавола, опет настаде олуја патњи. Јер сацар Константина Великог Ликиније, пошто се учврсти у источном делу царства, одступи од Христа Бога и поврати се опет поганом идолопоклонству, у коме беше одрастао. Због сацаровања Константину, и због брака са сестром Константиновом која је била хришћанка, Ликиније прими хришћанску веру и закле се Константину да никада неће отступити од хришћанства и да ће га штитити на све могуће начине. Но зацаривши се потом на Истоку, он заборави доброчинство Христа Бога који му је помогао против Максимина и подарио му источно царство, заборави доброчинства и цара Константина, јер се одметну од њега и постаде непријатељ и противник како Христу Господу тако и цару хришћанском Константину. И он се у Никомидији јавно одрече Христа и поклони идолима, и нареди да се свуда опет приносе жртве демонима, и обнови гоњење на хришћане. А најпре отера из царских палата и из свога двора све хришћане: великодостојнике, велможе, слуге и оруженосце. Пошто на тај начин лиши себе окриља и заштите Христове, он се поврати незнабожачким баснама и рђавом животу: стаде бестидно живети развратним животом, постаде ненасит телесног греха, и силом примораваше сенаторске жене и кћери на нечисто општење, а нарочито хришћанке скрнављаше да би се наругао светима и наружио самог Христа Бога.
Гледајући то царица супруга његова, побожна хришћанка, којој беше име Констанција, силно је патила и тајно писмима обавештавала свога брата Константина о свему што Ликиније ради. У својој палати царица имађаше на служби девицу Глафиру, која беше врло лепа и целомудрена, хришћанка по вери, родом из Италије, рода угледног и благоверног. Видевши ову девицу, Ликиније се распали нечистом страшћу на њу, и нареди свом најстаријем евнуху, Венигну, да јој говори о томе. Венигн јој као неки велики дар достави ову цареву жељу, и заповеди јој да буде готова на блуд са царем. А света девица Глафира, пуна страха Божјег, згади се на такав грех и отера Венигна с поругом, ругајући се бестидности и изобличавајући безакоње. Усто бојећи се царичиног подозрења и љубоморе, она је обавести о овој ствари, и мољаше је говорећи: Ради Бога који је створио небо и земљу, кога се ти бојиш, и коме верно служи твој брат цар Константин, не дај да моје девство буде упропашћено безаконим поганим браком.
Чувши то, царица је веома заволе за њену такву целомудреност и страх Божји, и размишљаше у себи како да је сакрије. А кад цар потражи Глафиру, царица учини те по царским палатама пуче глас како је Глафира кобајаги сишла с ума и лежи болесна, па је и на самрти. Када цар то чу, престаде да мисли на Глафиру. Царица пак у згодно време потајно отпусти Глафиру, давши јој много злата, и сребра, и драгог камења, и скупоцених накита, и раскошних хаљина, и осталих потребних ствари. А даде јој још и потребан број робова и робиња да јој служе. И пошто је повери неким честитим и побожним настојницима својих слугу, она им нареди да је тајно отпрате у Јерменију не говорећи никоме ништа о њој, и да тамо остане док Господ не устроји нешто боље. Они дадоше царици реч да ће тачно испунити све што им је наредила.
Настојници онда обукоше у мушка одела блажену Глафиру и њене робиње, и отпутоваше из Никомидије. После дугог путовања стигоше у град Амасију који беше главни град Понта. Видевши лепоту града, Глафира рече својим службеницима: Ако у овом граду нађемо хришћане, остаћемо у њему. – И нареди им да се распитују за хришћане. При том распитивању срете их један младић, из куће честитог грађанина амасијског Квинтија. Он одмах распознаде да су то хришћани који траже своје истовернике, и отрча те извести господара свог Квинтија. Квинтије одмах хитно оде овим страницима, и моли их да пођу са њим његовом дому, и остану код њега док им је воља. Каза им да је хришћанин и да у граду има много хришћана, и да имају изврсног епископа, сличног апостолима. Чувши све то, путници се обрадоваше, и одоше код господина Квинтија, и остадоше у дому његовом, јер им стави на расположење посебне зграде. А посети их и епископ града Амасије Василије. Беше то човек учен и пун духовних дарова. На његово питање, ко су и одакле су, целомудрена Глафира му каза сву своју тајну, како је родом из Италије, хришћанка по вери, слушкиња сестре цара Константина а супруге цара Ликинија. А повери му и тајну свога странствовања.
Чувши то од ње, свети епископ Василије и господин Квинтијан забранише јој да ни она ни њени службеници не излазе из дома и не разговарају ни с ким, да не би градски игемон сазнао за њу, што би све хришћане амасијске довело у опасност. Том приликом слуга Божји Василије рече и то, да ће ово њено бекство и странствовање бити на славу Божју.
У то време свети епископ Василије зидаше у граду цркву, јер хришћани не имађаху цркву у граду већ један мали храм изван града. Тада блажена девица Глафира даде епископу много злата и сребра на подизање цркве. И све што јој царица беше подарила она потроши на грађење те цркве у част Христа Бога, не остављајући ништа себи. А посла писмо и царици госпођи својој, извештавајући је о себи где је и код кога живи; писа јој и о грађењу цркве, молећи је да пошаље што више злата за довршење и украшење цркве. Царица то учини с радошћу и усрђем: посла јој много блага, и поклоне цркви и епископу, коме и писмо упути препоручујући му слушкињу своју целомудрену девицу Глафиру. Али после дуже времена, по дејству ђаволском, Глафирина писма упућена царици пронађе негде гореспоменути коморник царев Венигн. Прочита их, и из њих сазнаде да је Глафира жива, за коју они мишљаху да је умрла; и дознаде где се налази; и извести о томе цара Ликинија.
Цар се прекомерно разјари и одмах написа наређење игемону амасијском, да му што пре пошаље у Никомидију оковане ланцима Василија епископа хришћанског и Глафиру слушкињу. Али по Промислу Божјем, пре но што то наређење царево стиже у Амасију игемону, блажена и света девица отиде ка Господу. Игемон онда окова само епископа Василија и посла га цару, а о Глафири га извести да је већ умрла. Из Амасије у Никомидију светог Василија су пратили два ђакона, Паргеније и Теотим; и сва тројица много пропатише на путу од безбожних и звероподобних војника. И када стигоше у Никомидију, слуга Божји Василије би затворен у тамници, а Партеније и Теотим настанише се код једног хришћанина Елпидифора, који је становао у близини тамнице и био гостопримац. Сазнавши све о светом Василију, Елпидифор умоли помоћу злата тамничког стражара да он и оба ђакона несметано посећују епископа у тамници. И долажаху к светитељу кад год су хтели, и заједно с њим обављали у тамници свакодневна богослужења, а нарочито ноћне молитве.
Уочи дана у који је имао предстати цару на истјазање, свети Василије у поноћи позва стражара и упита га за своје ђаконе и за Елпидифора. Стражар их одмах дозва к њему. Тада светитељ стаде по обичају свом појати псалме Давидове, почињући од онога: Опомени се, Господе, Давида и све кротости његове (Пс. 131, 1). И када појући остале псалме, дође до оних речи: Да се преселим покрај мора, и онда ће ме рука Твоја водити, и држати ме десница Твоја, Господе! (Пс. 138, 9). Ове речи он три пута са сузама изговори са рукама уздигнутим к небу. Видећи светитеља ожалошћена и где плаче на молитви, ђакони се поколебаше, јер помислише да се епископ њихов уплашио мука које му предстоје. А епископ је знао шта говори, као што крај његов показа, када га посекоше и тело му у море бацише.
По завршетку псалмопјенија на освитку дана, епископ рече ђаконима: Браћо, искушења која ђаво шаље на нас преко људи близу су. Не бојте се нити малаксавајте од будућих невоља, већ останите храбри и непоколебљиви у вери, да се не би нашли посрамљени при доласку Господњем. Будно око душе управите ка Ономе који нас може спасти од смрти. Нетремице гледајте у Њега, моћан је да претвори жалост у радост, плач у весеље, сузе у смех, труд у одмор. Све лепоте и сласти овога света сматрајте за ђубре ради Сина Божјег Исуса Христа, да бисте са свима светима постали наследници Његови, хранећи се до сита сладостима Његовог царства. Но знајте, чеда моја, да ми се ове ноћи јави Господ и обавести ме какав ће бити крај одласка мог, и каза ми колико ће велика дела Своја учинити на мени слузи Своме. Ви дакле не тугујте, него се вратите у Христу и утврдите браћу. Уместо мене кзберите себи за епископа Евтихија, сина Калистова, јер тако ми откри Господ, који ће вам благодаћу Својом предати и ово ништавно тело моје.
Док ђакони плакаху горко, он им даде уобичајену поуку, саветујући их да се врате у Амасију. А Елпидифору рече: Ти си, брате, изабран од Бога да служиш браћи гостопримством, и због те љубави добићеш вечну награду на небесима. Препоручујем ти ова два чеда моја; не остављај их, него заједно с њима тугуј, и потруди се онде где те Господ позове на службу Своју.
Пошто светитељ отпусти Елпидифора и оба ученика своја, цар нареди да пред њега изведу сужња на истјазање. Најпре га окриви због Глафире, како је њу примио и скривао је код себе, а није га известио о њој. Светитељ му одмах даде достојан одговор, и смелим речима покрену цара на гнев. Цар нареди да светитеља опет одведу у тамницу. Затим посла к њему трибуна са оваквом поруком: Све ћу ти опростити односно Глафире, и још ћу те великим почастима обасути, ако ми се покориш и боговима мојим жртву принесеш, јер ћу те поставити за старешину над свима овдашњим жрецима. А Божји угодник Василије одговори на то трибуну: Ово реци цару: Када би ми хтео дати и целу царевину своју, и тада ми ни на који начин не би могао дати онолико колико хоћеш да узмеш од мене. Јер се ти паштиш да ме одвојиш од Бога живога и да ме удаљиш од бесконачне славе бесмртне, а да ме обаспеш краткотрајним и пролазним почастима, чија је лепота одвратна, и чија светлост – тама убитачна. Но ако хоћеш да послушаш мој добри савет: покори се ти мени, и врати се онамо одакле си спао, и са смирењем падни пред Христа кога си се одрекао, јер је благ Бог наш, и нема милостивијег бића од Њега, праведног и свесветог Спаситеља. Покај се дакле и одступи од сујетних дела, да не би због безумља твог наишла на тебе зла од праведног Судије, кога си се одрекао и за кога си рекао да није Бог.
Ове речи светитељеве трибун достави цару. Цар онда рече трибуну: Иди и посаветуј му опет да се покори нашој вери, еда би се некако уразумио. Ако пак неће, онда му одрубите главу и баците у море да видимо може ли га онај Галилејац избавити.
Трибун поново дође к светитељу и рече му: Човече, сада се налазиш између живота и смрти. Изабери једно од двога: или учини цару по вољи, поклонивши се боговима његовим, или знај да ћеш бити мачем посечен и у море бачен. – Чувши то, светитељ се обрадова и одговори: Ја се трудим да чиним по вољи Бесмртном Богу мом и цару, и да заповести Његове одржим. Они које ви називате боговима, то су ђаволи, са којима ћете и ви који верујете у њих бити бачени у неугасиви огањ паклени од истинитог и јединог Бога мог у дан праведног суда Његовог. Тамо, у тами најкрајњој, биће плач и шкргут зуба. Чините дакле са мном што хоћете, јер сам ја за Христа мог готов не само на посечење и бацање у море него и на безбројне муке. И док је даха у мени ја се нећу одрећи Бога Саздатеља мог, јер би ме одрицање од Њега одвело у огањ свепрождирући.
Из ових речи светитељевих трибун увиде да га је немогуће наговорити и склонити на њихову веру, па нареди најпре да га убију, затим да му главу отсеку, и баце у море. На исти начин су врло многе хришћане, а нарочито пастире Божје убијали, и давали рибама да их поједу. Мученик пак Христов Василије, подносећи с радошћу бијење, говораше: Ни невоља, ни туга, ни многе муке, ни огањ, ни мач, ни смрт, неће бити у стању да ме одвоје од љубави Христове, јер је Он моћан да ме избави од свега тога.
Вођен на смрт, свети епископ појаше Давидове псалме, а Елпидифор иђаше за њим заједно са ђаконима и са неким хришћанима. И кад стигоше на одређено место Елпидифор даде војницима неколико сребрника молећи их да допусте епископу Василију да поразговара мало са својим познаницима. Али они не допустише. Тада божанствени служитељ Христов на обали морској преклони своја колена и, подигнувши руке к небу, помоли се Богу, овако говорећи:
Господе Боже мој, Ти си створио небеске Бестелесне Силе, распростро небо као кожу, засновао земљу на водама, саздао море и све што је у њему; Ти си свуда и у свему увек боравиш; Ти твориш вољу оних који Те се боје и држе заповести Твоје, – услиши молитве моје и сачувај верно стадо Твоје, над којим си мене непотребног слугу Твог поставио за пастира: избави га од незнабожачке таштине и напасти, и од сваке охолости и злохуле многобожаца који хуле на Тебе. Ти Свемоћни, истреби идолодемонију, разори ђаволову делатност, а сабор Цркве Твоје увећај и умножи; људе овога града и ове покрајине уједини, да би били једнодушни и једномислени у исповедању Тебе, истинитога Бога; учини да буду ревнитељи у добрим делима и да угађају Теби, како би се у свима прославило име Оца и Сина и Светога Духа сада и увек и кроза све векове.
Рекавши амин, он Елпидифора и оба ђакона своја целива целивом светим, као некада велики апостол Павле презвитере ефеске, говорећи: Благословен Бог који нас не даде непријатељима нашим да нас зубима својим самељу, већ покида замке њихове и избави нас, те нас непријатељи наши не могу више искушавати. Поздравите браћу и децу моју коју родих у Духу Светом. Благодат Господа нашег Исуса Христа нека је са свима вама, амин! – Затим се обрати џелату речима: Пријатељу, изврши што ти је наређено. – И преклонивши колена, подметну свој врат радујући се и веселећи се. Тако посечен, он доврши добри подвиг свој.
После посечења светитељева Елпидифор моли војнике, дајући им злато, да не баце тело мучениково у море него да му га даду ради сахране. Али они не хтедоше, говорећи: Бојимо се да некако не дозна цар, и отишле би нам главе. Онда их Елпидифор замоли да му даду само главу светитељеву, али ни то не доби. И тако, војници узеше рибарску лађицу, утоварише у њу мучениково тело и главу, отпловише далеко од обале, и на пучини морској бацише на једном месту тело а на другом главу. А хришћани све то посматраху са обале и плакаху. Међу њима беше и никомидијски презвитер Јован, који је сав подвиг светитељев посматрао и потом описао сва његова страдања.
Верни слуга Христов Елпидифор узе оба ђакона и врати се кући својој, и тешаше их у њиховој тузи. Те ноћи он имађаше у сну божанствено виђење, јер му се Анђео Господњи јави и рече: Епископ Василије приспе у Синоп, и тамо вас очекује. Стога устани, узми ђаконе његове, укрцајте се на лађу, и иди к њему. – То се виђење Елпидифору трипут понови те ноћи. Елпидифор исприча ђаконима своје виђење, и упита их, да ли су чули за неко место или град звани Синоп. Партеније му одговори: Синоп је град у Понту, где се свети апостол Андреј потруди у благовешћу Христовом. Но и ја видех у сну светог Василија, и пружих му руку и ми заједно уђосмо у цркву Господњу, и он ми рече: Као што видиш, биће ти.
Тада Елпидифор узе доста злата и остало што треба за пут, укрца се са ђаконима у лађу, и отпловише у приморски град Синоп, молећи се Богу да им јасније открије оно што раније видеше у сну. И кад се приближише граду, те ноћи Елпидифор виде у сну Анђела који му говораше: На десну страну од града баците мрежу у море, и наћи ћете тражени бисер. И рекавши то, Анђео прстом показа место и нека знамења, и виђаше се дом веома осветљен, и у њему свети Василије са мноштвом светих војника. И рече Анђео Елпидифору: Ето видиш онога кога тражиш; ујутру дакле иди и узми га.
Пробудивши се, Елпидифор исприча своје виђење пријатељима својим. А када се раздани, они одоше на десну страну од града и нађоше место и знамења што Анђео показа у сну, и угледаше рибаре који спремаху мреже своје за риболов. И рече им Елпидифор: Даћемо вам што хоћете, да у име свакога од нас баците мреже своје и што ухватите буде наше. Рибари пристадоше, и погодише се. Онда Елпидифор и ђакони бацише коцку на чије ће име најпре вргнути мрежу. И паде коцка најпре на Теотима. И рибари бацише мрежу у Теотимово име, и ништа не уловише; затим бацише у Партенијево име, но и онда ништа не ухватише. Тада Елпидифор рече: Наређујем да се мрежа баци не у моје име већ у име Бога мог, и надам се у Њега да ово бацање неће бити узалуд. – И кад бацише мрежу и вукоше је, рибари осетише тежину у мрежи, и осмехујући се рекоше један другоме: Бог овога човека је срећнији од оне двојице. И извукавши мрежу на земљу, угледаше тело мртвога човека, и рибари променише мишљење и стадоше говорити како је Елпидифоров лов несрећнији од оне двојице, и хтедоше да тело опет баце у море. Али Елпидифор, и они с њим, повикаше рибарима да то не чине него да им даду то тело да га по обичају људском сахране, а да уговорену суму узму себи. Но они не пристајаху да узму ту суму, пошто беху уловили не рибу већ леш. Али их Елпидифор примора, те узеше.
А кад изнесоше тело на обалу, они га стадоше побожно с радошћу и сузама грлити и целивати, и дивљаху се чуду: јер глава, која беше отсечена и далеко од тела у море бачена, сада беше са телом сједињена на своме месту и само се ожиљак виђаше од посечења, а велики мирис излажаше из тела. Затим увише тело у чисте плаштанице, најмише кола и одвезоше у Амасију, и тамо чесно сахранише у новој цркви коју свети Василије беше подигао. И сав хришћански народ плакаше много за њим.
Тако се заврши страдање светог свештеномученика Василија, епископа амасијског. После његове кончине, цар Константин Велики, извештен од своје сестре тајно писмима о Ликинијевом разврату, отступништву и насилништву, убрзо сабра војну силу, и призвавши помоћ Христову, оде против Ликинија, победи га и ухвати жива, па посла у Галију на заточење, где бедник и зло умре. А Исток, пошто се избави од насиља насилникова, слободно служаше Христу Богу и шираше се по васељени слава Оца и Сина и Светога Духа, једног у Тројици Бога, коме нека је од свију част и поклоњење вавек, амин.
Свети Василије пострада 322. године.

СПОМЕН СВЕТЕ ПРАВЕДНЕ ГЛАФИРЕ

Целомудрена и пуна страха Божијег девица Глафира, бејаше на служби код царице Констанције, супруге цара Ликинија.[5] Сазнавши за нечисте намере развратног Ликинија, она се уклони из Никомидије у Амасију[6], и ту живљаше под заштитом и окриљем епископа Василија.[7] Када је Ликиније позва к себи ради казне, она пође к њему заједно са епископом Василијем. Али путем сконча[8] и оде у небеске обитељи.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ И БОГОНОСНОГ ОЦА НАШЕГ ЈОАНИКИЈА ДЕВИЧКОГ, ЧУДОТВОРЦА[9]

Преподобни богоносни, отац наш Јоаникије беше родом из старе Дукље (или Зете), из Приморја. Живео је и подвизавао се у време деспота српског Ђурђа Бранковића (1427-1456. г.). Његови родитељи нису познати, али се зна да су били Срби и да су били православне вере. Преподобни је из детињства волео усамљеност и побожну повученост. Стога остави дом родитеља својих, крете у источне крајеве српске земље и дође на реку Ибар. На месту пустом и дивљачном, званом Црна Река, он се заустави и у једној тесној пештери провођаше строги пустињачки живот. У тој се пећини по предању раније подвизавао и Петар Коришки, српски подвижник из 14. века (слави се 5. јуна). Долазак његов у Црну Реку привукао је себи многе монахе, који су се од њега учили светом подвижничком животу. А и многи је народ почео долазити к њему ради поуке и молитава његових. Када се око њега сакупи довољно братства, он на том месту подиже цркву. Но када се слава његова поче гласити међу људима, он одбеже у Дреницу (западно од Косовске Митровице), и сакри се у пусту шуму Девичку. Године је провео свети Јоаникије ту у самоћи, у ћутању и у молитви. Имао је велике духовне борбе са демонима, али својим молитвама, потоцима суза и благодаћу Божјом победио је сва њихова искушења. Зато је од Бога добио власт над њима и молитвама их својим изгонио. Чувши за његове подвиге и велику светост, деспот српски Ђурђе Бранковић доведе к њему своју болесну полуделу ћерку, и светитељ је молитвама својим исцели. Из захвалности и благодарности за то деспот Ђурађ подиже на том месту цркву Ваведења Пресвете Богородице, а затим и читав манастир, познат и до данас под именом Девич.
Преподобни Јоаникије доживе у својим богоугодним подвизима до дубоке старости. Упокоји се у манастиру Девичу 2. децембра 1430. године.[10] Његове свете мошти сахрањене су у гробници у његовом манастиру, три лакта у дубини земље. Одмах по његовом уснућу, његове свете мошти почеше пројављивати знаке и дејства чудотворна. Народ тога краја, и српски и арбанашки, стаде прибегавати његовом гробу и просити исцељења од разноврсних болести. А светитељ исцељиваше све болести и немоћи оних који му са вером прибегаваху. Особито исцељиваше, и до данас исцељује, умоболне и бесомучне болеснике. За многобројна исцељења, људи из захвалности дариваху гроб и обитељ преподобнога разним прилозима и даровима.[11] А насупрот њима, непријатељи Божји, који ратоваху против православних, хтедоше да умање поштовање светог Јоаникија чудотворца, и покушаше (у I и II Светском рату) да разруше гробницу преподобнога. Свети чудотворац то не дозволи, а невернике стиже страшна казна Божја.
У манастиру преподобног Јоаникија подвизавала се скоро до у наше дане једна чувена и богоугодна испосница, монахиња Ефимија, боље позната у косовском крају под именом: Блажена Стојна.[12]
* * *
Од најновијих чуда преподобног оца нашег Јоаникија навешћемо само нека (која овде износимо по тачно провереним податцима који се чувају у самом манастиру Девичу). Године 1947 месеца маја, исцели се на гробу светог Јоаникија од једне тешке болести Крста Дончић из села Бинче са Метохије. Две године касније исцели се и његов сусед Радован Крстић из истог села. – Јула месеца 1957. године преподобни исцели Наду Бебић из Приштине од болести парализе. – 10. и 18. октобра 1964. године исцелише се Божана Нектаревић из Крагујевца и Добривој Стевић из Чубре код Неготина. – Десимир Милановић из села Мирнице код Прокупља беше тешко болестан од неизлечиве болести падавице. Али он прибеже молитвама и светом гробу светог Јоаникија и би потпуно исцељен 18. маја 1959. године. Исто тако од падавице би исцељена светим Јоаникијем и Славица Грбић из Приштине на други дан Успенија Пресвете Богородице, 29. августа 1964. године – Христов чудотворац Јоаникије исцели и многе Шиптаре и муслимане. Тако он исцели Рамика Аљимета из села Мужевине код Истока (15. септембра 1955. г.) и Исинаји Куфа из села Драгољевца (30. маја 1956. г.), а такође и Рамадана Назитраја из села Коша код Клине у априлу прошле 1972. године. – Петковић Милорад из села Вича код Урошевца исцели се на гробу светог Јоаникија од тешке главобоље 1963. године, месеца марта.
Преподобни Јоаникије и до данас непрекидно исцељује од различитих болести све оне који му са вером прилазе и моле се на његовом гробу. Тако се у најскорије време (јуна месеца ове 1973. године) на његовом гробу исцели Мира Ковић из Ст. Трстеника.
Молитвама светог оца нашег Јоаникија Девичког Чудотворца нека Господ и нас исцели од сваке страсти и греха, и удостоји нас Царства Небеског. Амин.

ЖИТИЈЕ СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ
СТЕФАНА, епископа Пермског

Преподобни Стефан родио се у граду Устјугу, највероватније 1340. године. Његов благочестиви отац Симеон, пореклом Рус, беше чтец при саборној цркви Пресвете Богородице. Исто тако и мајка његова Марија бејаше примерна хришћанка, такође Рускиња. Још као мало дете родитељи дадоше Стефана да учи књигу. Бистар и вредан, Стефан напредоваше у учењу и показиваше одличан успех. Не прође ни година дана његовог школовања, а он већ постаде канонарх и чтец при саборној цркви, где и отац његов службоваше. Превазилазећи многе вршњаке своје бистрином и умом, он напредоваше боље од свију у разуму и благодати; избегаваше игре и забаве, и све време провођаше у изучавању Светога Писма и у читању књига. Растући у девствености, чистоти и целомудрију, он осети и увиде таштину овог краткотрајног живота и пролазност овога света. Упоредо с тим његово срце се све више и више разгореваше љубављу према Богу, љубављу која никад не престаје. Понесен том љубављу, он прими монаштво од игумана Максима у Ростовском манастиру светог Григорија Богослова. У манастиру том беше много књига, и Стефан их с љубављу и жудњом читаше. Нови постриженик се истински труђаше у монашком животу, подвизавајући се постом, молитвом, сузама, чистотом, смиривањем, уздржањем, трпљењем, незлобивошћу, послушањем, љубављу и другим врлинама и многи се угледаху на његов богоугодни живот. Поучавајући се у закону Господњем дан и ноћ, и црпући из књига духовне користи, он и сам написа многе књиге, које и данас сведоче о његовом богомислију и трудољубљу.
Због такво врлинског живота свог блажени Стефан би произведен за ђакона од стране епископа ростовског Арсенија.[13] А кроз неколико година он би рукоположен за презвитера од стране епископа коломенског Герасима.
Новорукоположени јеромонах чу да Пермска земља, која се одавно налази у границама Московске државе, није просвећена светим крштењем него да је сва огрезла у незнабожачком идолопоклонству. И сазнаде да је та земља сва зарасла у трње и коров идоломаније и да нико тамо није сејао семе речи Божје, јер тамо не допре ни проповед апостолска, нити светлост истине засија тим људима, који беху у тами незнања истинитог Бога и у сенци смрти вечне погибли. Сазнавши то, блажени Стефан се испуни ревности по Господу Богу, и њега обузе неизмерна жеља да отпутује у Пермску земљу, и да тамо проповеда Христа и спасава душе људске од погибли, изводећи их из таме на светлост познања истинитог Бога Творца. Али, да би успео у томе како ваља, новом апостолу је било потребно да преведе на пермски језик најважније свете књиге. Стога преподобни Стефан темељно изучи пермски језик и састави пермску азбуку. А ради што бољег разумевања Светог Писма и што тачнијег превода на пермски језик, ревносни монах изучи добро грчки језик. На тај начин он доби могућност да лако чита књиге на три језика: руском, грчком и пермском. И уколико више из дана у дан растијаше у њему и јачаше божанствена жеља да иде на проповед у Пермију, утолико се више он с пошћењем и сузама мољаше о томе Богу да Он по Своме благоволењу удеси тај пут. А као послушан син Цркве, он није хтео да се подухвати таквога посла без одобрења и благослова црквених власти. Ради тога он оде тадашњем намеснику Руске митрополије гореспоменутом Герасиму, епископу коломенском, и откри му своју намеру и пламену жељу срца свог: да проповеда Еванђеље невернима, па или да их обрати Христу Богу, или да сам пострада од њих полажући главу своју за Спаситеља нашег, по речи светог апостола: Вама се дарова Христа ради не само да верујете у Њега него и да страдате за Њега (Флб. 1. 29). И блажени Стефан мољаше од епископа благослов за намеравани пут. Епископ се удиви такво љубави за Христа и таквој жудњи за спасење душа људских. И разумевши да је то у њему Божје призвање и дејство Светог Духа, епископ прослави Господа Христа и благослови блаженог Стефана на претстојећи подвиг. Усто му даде честице светих моштију, антиминсе, свето миро и остало што је потребно за освећење цркве, па га отпусти с миром. Преподобни онда оде великом кнезу Московском, те и од њега доби потребно писмено одобрење ради грађанских власти.
Пошто се свестрано припреми, нови апостол отпутова у Пермску земљу. Тамо не беше допрла проповед светих апостола тамо не беше ни трага богопознања и побожности, нити се им Божје спомињаше; тамо све беше безбожно, и тамом крајње безумља и ослепљености помрачено. Стигавши у Пермију, преподобни Стефан узнесе свесрдне молитве Господу, и поче, као овца усред вукова, ходити усред рода непослушног и поквареног, и проповедати Христа истинитог Бога, и учити га хришћанској вери. Неки онда, слушајући његову проповед, испрва се чуђаху том новом учењу. А затим, мало по мало они стадоше познавати истину; и примаху свету веру, и крштаваху се, и држаху се слуге Божјег, учени и упућивани од њега на пут спасења. Велика пак већина нису хтели не само ни да га чују, него му и многе непријатности приређиваху. Јер, једни му се ругаху, други га грђаху, трећи га моткама нападаху, да га убију; а неки хоћаху да га спале. Но рука Божија покриваше и заштићиваше слугу свог од убилачких руку и смрти ради превеликог прослављења Свог светог имена.
Научивши хришћанским истинама и крстивши неколико душа, преподобни Стефан подиже за мало стадо словесних оваца Христових дивну цркву близу ушћа реке Виме у велику реку Вичегду. Касније ту би подигнут његов манастир. Новоподигнуту цркву он посвети чесним и славним Благовестима Пресвете Богородице. Тим посвећењем он изрази мисао: да, као што Благовести беху почетак нашег спасења, тако и прва црква пермска би почетак просвећења земље Пермске. И у тој цркви он се дан и ноћ са сузама мољаше Богу за обраћење неверних, говорећи: „Сабери, Господе, расејане људе Твоје и заблуделе овце, уведи их у свету Цркву Твоју и присаједини избраном стаду Твом“. И не престајаше учити их апостолски, свагда их саветујући и молећи, одвраћајући их од заблуде и упућујући на пут истине. Али помрачени људи не вероваху његовим речима, него се гневљаху на њега, и не навиђаху њега који се свом душом стараше да чини добро душама њиховим.
Једнога дана слуга Божји Стефан, помоливши се Господу, оде у чувено идолиште и запали га. Пошто се тада код идолишта не деси нико од идолопоклоника, то идолиште изгоре до темеља са свима идолима. А светитељ сеђаше крај изгорелог здања, очекујући шта ће га снаћи од неверника, идолопоклоника. Када они угледаше где им идолиште гори, појурише к њему са секирама и моткама. Дотрчавши до њега, они видеше да оно већ догорева, и крај њега седи свети Стефан. Бесни од јарости, они са силном виком навалише на њега, опколише га са свих страна, и хоћаху га убити. Светитељ им се ни једном речју не успротиви, већ подиже руке своје на молитву, и, спремајући се да умре, са сузама вапијаше к Богу: „У руке Твоје, Господе, предајем дух свој; заклони ме крилима доброте Твоје“.
И неочекивано, зверска разјареност раздраженог народа измени се у овчију кротост, и угодник Божји остаде нетакнут, нити га ко удари, јер народ донекле би побеђен кротошћу светитељевом и донекле се бојаше Московске власти да убије човека који им је дошао са писменом званичном дозволом из Москве, но највише ови незнабошци беху спречени и задржани силом Бога који не да маха жезлу грешника против Његових праведника. Тада блажени Стефан стаде на видно место и обрати се неверујућем народу овим речима:
„Када ћете, о људи! отступити од демонске преваре, да бисте избегли осуду и огањ вечни? Зашто се клањате идолима и називате их својим боговима? Та они су дело руку ваших! Иако имају уста, они ипак не говоре; имају уши, и ништа не чују; имају очи, и не виде; они носом не миришу, рукама не пипају, ногама не ходе, грлом не узглашавају; они не узимају жртве које им приносите, нити једу, нити пију; они никоме не помажу, јер ето ни себи не могоше помоћи када их огањ сагореваше и у пепео претвараше. Ако стварно беху богови, зашто онда не угасише огањ, не избегоше пламен, не успротивише се ни једном речју ономе који их спаљиваше, и не казнише га ничим? Та може ли што учинити мртво дрво? А ви се клањате њима немима, слепима, глувима, бездахнима, – делу ваших руку. Освестите се, увидите своју заблуду и превареност, и оставите ту погубну бесмислицу. Познајте јединог истинитог Бога, у кога хришћани верују; приступите к Њему и просветите се. Јер је Он утврдио небо, основао земљу, држи сву твар и управља целим светом. Он све види, све чује, зна свачију потребу, промишља о свима. Он је Помоћник и Хранитељ, и нема другог Бога осим Њега. Стога, о Пермски људи, браћо, оцеви и децо! послушајте мене који вам добра желим, и верујте у Господа нашег Исуса Христа кога вам ја проповедам. Истину вам говорим: ако узверујете и крстите се, бићете спасени и добићете царство небеско; ако пак не узверујете и не крстите се, бићете осуђени на вечну муку“.
Говорећи то, и много других ствари, и учећи их, светитељ многе убеђиваше, и они почеше веровати, и приступаху крштењу, и из дана у дан увећаваше се број верних, и растијаше Црква Христова у Пермији.
Преподобни Стефан, где год би видео гомилу незнабожаца, одмах им је прилазио, ступао међу њих, и проповедао им Христа Господа. Понекад су пак сами они са својим старцима, жрецима и најугледнијим пермским људима, долазили к преподобноме, расправљали са њим о вери, и бивали у свему побеђивани речима побожности које излажаху из богоговорних уста његових. Нарочито су незнабожни Пермјани често долазили к новоподигнутој цркви, не ради молитве нити ради спасења, него из жеље да посматрају лепоту црквене грађевине и њено унутрашње благољепије; и дивљаху се украшености светога храма. И одлазећи, они говораху међу собом: „Као што видимо, велики је Бог хришћански, много већи од наших богова.“ Понекад пак сабравши се, незнабошци се саветоваху међу собом, говорећи: „Ако не избијемо Стефана и не прогнамо га од нас, он ће сву нашу земљу напунити својим учењем и разорити древне храмове и жртвенике богова наших; ми га не можемо речима савладати, једино нам остаје да га протерамо одавде“. Други одвраћаху: „Како да њега бијемо и прогнамо, када он има писмену дозволу из Москве?“ Неки додаваху: „Када би он први почео борбу, онда би нам било лако да га у то време избијемо, али он се држи вештог обичаја: не отвара борбу, него чека да је ми отворимо, како би имао разлога да се жали на нас у Москви. А када би се он усудио да удари кога од нас, ми бисмо га тог часа растргли, и имали бисмо извињење, јер нас је први напао. Али пошто он нама, када му увреде наносимо, не упућује ниједну гневљиву реч, нити нас прекорева, нити нас вређа, него све подноси кротко, то не знамо шта да радимо с њим“. – Тако се они много пута договараху; али пошто не могаху доћи ни до какве сагласности, они се разилажаху, те се извршиваше реч светог пророка: Договарајте се, договор ће ваш разбити Господ (Ис. 8, 10).
И тако се пермски људи поделише: једни беху новопросвећени хришћани, а други – идолопоклоници; и идолопоклоници не навиђаху хришћане, грђаху, исмеваху, задиркиваху, неправду им наношаху, и не даваху им да мирно живе. Због тога преподобни Стефан силно паћаше душом, и често дању и ноћу са сузама мољаше човекољубивог Бога, да Он Својом божанском заштитом заштити ново стадо, а да свемоћном десницом Својом избави незнабошце из ђавоље мреже и приведе познању истине.
Слушајући ове непрестане сузне молитве Свога угодника и видећи његов труд и трпљење, човекољубиви Бог, који хоће да се сви спасу и дођу у познање истине, благоизволе да Пермска земља буде просвећена светлошћу свете вере, и посла том народу дух умилења, као некада онима који чуше проповед апостола Петра, о чему пише у Делима Апостолским: А кад чуше, срце им се испуни умилењем, и рекоше Петру и осталим апостолима: шта ћемо чинити, људи браћо? (Д. А. 2, 37). И сабра се мноштво Пермског народа, стари и млади, велики и мали, и говораху међу собом: „Видите ли, браћо, овога човека што је дошао из Русије! Јесте ли чули његове речи? Примећујете ли његово трпљење? Јесте ли схватили његову превелику љубав према нама? Ето, у каквим све тескобама он живи, па ипак не одлази одавде! Колико увреда, понижења и неправди он доживе од нас, па се ипак не наљути на нас и ниједноме од нас не рече рђаву реч, нити има неку мржњу на нас, него све трпи кротко и незлобиво, па се чак радује увредама које му наносимо, и у исто време не престаје нам говорити о царству небеском, о вечним мукама и о давању свакоме по делима његовим, свагда нас поучавајући како да се избавимо вечних мука и добијемо царство небеско. Када не би било истина то што он говори, онда он не би трпео и не би се трудио толико. Заиста је он слуга њиме проповеданог великог и живог Бога, који је створио небо и земљу и припремио за добре царство а за зле муку. И све су речи његове истините. Стога, хајдемо к њему и замолимо га, да нас потпуно научи својој вери и начини нас хришћанима“.
И велико мноштво људи, жене и деца кренуше к светом проповеднику. Угледавши толики народ где иде ка Христу Богу, преподобни Стефан се неисказано обрадова, и од радости лијући сузе он узношаше неизрециву благодарност човекољубивом Владици који не жели смрти грешника. И срете их с љубављу као отац децу, и отворивши богонадахнута уста своја, поучаваше их дуго свима тајнама свете вере. Њима пак Бог откри ум да разумеју учење светог учитеља, и они с љубављу примаху речи његове, и искаху крштење; и он их крсти у име Оца и Сина и Светога Духа.
На тај начин земља Пермска би просвећена благодаћу Божјом и трудом и молитвама преподобног Стефана. Новопросвећени пак људи уништаваху своје пређашње идоле по својим кућама, по трговима, по путевима, по шумама и дубравама, и разораваху идолишта. Нарочито се у томе труђаше сам блажени Стефан: он хоћаше свуда, секиром секући идоле и спаљујући их заједно са даровима које им приношаху незнабошци.
Треба приметити да су пермски незнабошци имали обичај приносити идолима својим уловљено звериње, као: самуре, куне, веверице, ласице, даброве, лисице, медведе, рисове, и друго; и то вешаху на идоле или поред идола. Поред тога они своје идоле покриваху одозго изврсним платнима и обавијаху их покривачима. И од тих дарова, приношених идолима, нико се не усуђиваше да што узме, јер, ако би се ко усудио да дарне ма који од тих дарова, такав је одмах, по дејству ђавола, падао у тешку болест, и патио грчен и ломљен од демонске силе. А ревнитељ Божји Стефан, не бојећи се демонске силе, сабираше све идолима принесене дарове, слагаше их на једну гомилу заједно са исеченим на комаде идолима, па их огњем спаљиваше и у пепео претвараше. При томе он од тих дарова ништа не узимаше себи, нити коме од верних допушташе да узима, говорећи да су ти дарови удео демона. Само служитељу свом, новопросвећеном Пермјанину Матеју, нареди да од платна и покривача идолских направи себи обојке, на срамоту и потсмех незнабожачким боговима. А Пермјани се веома дивљаху двема стварима: прво, што преподобни ништа не узима себи од тих скупоцених ствари, него их све предаје огњу; и друго, што му демонска сила не може ништа. То их још више убеђиваше у Христову силу, која надвлађује демонску силу, и утврђиваше их у светој побожности.
Пошто уништи мноштво идола по разним местима, свети Стефан подиже још две цркве, јер се с дана на дан верни умножаваху, а незнабошци се сваког часа смањиваху. При црквама пермски просветитељ устроји училишта. Сабирајући туда младе људе, дечаке и малу децу, он их учаше пермској азбуци, читању, Часловцу, Псалтиру и другим књигама, које он беше превео на пермски језик, да би Пермјанима из њихова рода и језика спремио јереје, ђаконе и остале клирике, и учитеље. И тако у Перми стаде цветати и сијати света хришћанска вера.
У то време када свети Стефан утврђиваше у вери новопросвећене људе, дође неки волхв или чаробњак, старешина чаробњака и врачара, кога Пермјани до свога крштења уважаваху више од свих волхвова, сматрајући га као оца, учитеља и наставника, и вероваху да чаробњачком силом својом он управља целом Пермском земљом. Дошавши, овај волхв стаде смућивати новокрштене људе, говорећи: „Људи и браћо Пермјани, зашто остављате богове и веру отаца? Зашто престајете приносити боговима жртве, као што приношаху оци наши? Кога ви слушате? Човека ли који је из Москве дошао? А може ли за нас бити ишта добро из Москве? Зар се отуда не намећу тешке порезе, и чине насиља, и постављају судије и начелници? Не слушајте тог Руса, и притом Московљанина, човека туђег, него послушајте мене, свога човека, који вам жели добра. Та ја сам род ваш, из једног племена с вама, з једне земље, једног сам језика с вама, и вама више доликује да слушате мене, старца и оца вашег, него оног младог који ми по својим годинама може бити син или унук“. А новопросвећени му људи на то рекоше: „Иди, па се с њим препири, а не с нама“.
Овај волхв показа се као најљући противник преподобнога, и међу њима настаде велика борба. Волхв покушаваше да својим мађијама погуби преподобнога, призиваше ђаволе против њега и прављаше чини, али без икаквог успеха, јер се његове мађије распрштаваху и ђаволи се не могаху ни приближити Божјем угоднику. Но и поред свега тога злобни волхв сваког дана чињаше пакости преподобноме: он јавно хуљаше свету веру хришћанску, смућујући тиме неутврђене у вери и поново их привлачећи к пређашњем незнабожју; неке пак завођаше лукавим речима, а неке поклонима придобијаше, те напуштаху пут истине и следоваху његовом богомрском учењу. Понекад је викао на преподобног, сиктао на њега, вређао га, ружио га, покушавајући на све могуће начине да победи непобедивог војника Христовог. Једном приликом он рече светом Стефану:
„Богови наши, иако их ти ружиш, не погубише те само зато што су милостиви. Јер, да нису милостиви, они би те давно сатрли или згрчили. Но они те као незлобиви штеде, да би ти, познавши њихову доброту, престао да их ниподаштаваш. А да је наша вера боља од ваше хришћанске, ја ћу ти јасно доказати: у вас је један Бог, а у нас – многи богови, многи помоћници, многи заштитници, и они нам дају све: све што је у води – рибе, све што је у ваздуху – птице, и све што је по шумама и дубравама – самуре, куне, рисове и остало звериње, који од нашег лова стижу и до вас, те се њима обогаћују ваши кнезови, бојари и велможе, облаче се у њих и ходе горди са њих, поклањају их један другоме, тргују, шаљу их у суседне и даљне земље, у Орду, у Грчку, у Немачку, у Литву; и све то од нашег лова који нам дају многи богови наши. Но наша је вера боља од ваше ево још чиме: у нас један човек или два иду у борбу на медведа, и убијају га помоћу богова наших, којима они за то обећавају кожу; а у вас на једнога медведа излазе многи, до сто или до двеста и више људи, и тако многи једва могу да савладају једнога звера, а понекад и не могу, него звер по неколицину изуједа и растргне, и враћају се празни из лова. Још је наша вера боља од ваше зато што ми од наших богова добијамо одмах вести о свему што се сваког дана догађа, чак и у далеким земљама; а у вас није тако, него вам после много дана једва која вест стигне. Ето, са тих разлога је наша вера боља од ваше“.
На све то слуга Божји Стефан одговараше: Један истинити Бог хришћански јачи је од многих незнабожачких богова, јер нису богови већ ђаволи, збачени с неба у бездан, и варају безумне људе у бездахним идолима. Они не само не помажу људима, него им, напротив, наносе штету и желе да им свагда чине зло. Будући зли, немилосрдни, гневљиви, завидљиви, ненавидљиви, они би зачас збрисали са земље род људски, да их сила Божија не везује и не задржава. Сваки лов пак даје се људима не од идола који непокретно стоје на једном месту, нити од демона који никакве власти немају над створењима Божјим, него од тог самог Даваоца свих добара – Бога, који дарове Своје раздаје свакоме по труду његовом. А борба са зверињем бива не само у Пермији, него и у свима земљама и крајевима. Победа пак човека над зверињем бива не од помоћи тобожњих богова ваших, него или од телесне снаге или од искуства борца, а највише отуда што небески Бог покори под ноге човеку све звериње, стоку, птице и рибе. И међу хришћанима било је много таквих који именом Христовим љуте звери укротише, лавовима уста затворише, медведе и пантере речју свезаше, на аспиде и гује наступише, змије газише.
А односно вести које волхви брзо добијају од демона, светитељ говораше ово: У хришћанској Цркви било је много тако прозорљивих мужева, који својим духовним очима виђаху не само што се у њихове дане на даљини дешава као да се пред њима дешава, него пророчки претсказиваху шта ће се након много година по њиховом престављењу догодити. Тако и свети пророци у Старом Завету, на много година раније претсказиваше оно што се затим у новозаветној Цркве хришћанској збило.
После дугих и многократних препирки о вери, свети Стефан и волхв одлучише да делом испитају чија је вера боља. На предлог самога волхва они уговорише ово: да прођу кроз огањ и воду, па ко у огњу не сагори и у води не потоне, његова је вера боља, и њему има следовати народ. Ово би по вољи свему народу пермском, који се беше слегао на препирку.
Свети Стефан рече волхву: „Теби се прохтела ствар која превазилази моју смирену моћ; али се ја надам у доброту и милост свемоћног Бога који хоће да се сви спасу. Ради славе светог имена Свог Он ме може на чудесан начин сачувати живим и читавим и у огњу и у води, да би се тим чудом присутни народ утврдио у вери, а ти био посрамљен са твојим демонима у које се уздаш“.
Рекавши то волхву, свети Стефан се обрати народу овим речима: „Благословен Господ! узмите огањ, донесите овамо и запалите ову пусту, са отвореним улазом, колибу, па ћу ја, ухватити се за руке са волхвом, ући у њу“.
Огањ би одмах донесен, и колиба запаљена, А преподобни Стефан, подигнувши руке к небу, помоли се Богу говорећи: „Господе свемилостиви и свемогући, дај нам помоћ у тескоби, пошљи милост Своју, пројави човекољубље Своје, покажи силу Своју, да би присутни људи разумели истиниту веру и познали да си Ти једини истинити Бог, и ја слуга Твој. Ево, непријатељи Твоји узавреше, и који Те не навиде подигоше главу; уста своја пренеше на небо, и језик њихов пролази земљу. Тога ради учини са мном чудо доброте; и нека виде они који ме не навиде, и нека се постиде, што си ми, Господе, помогао и утешио ме. Јер Ти си Бог који нас у свакој невољи нашој теши Утешитељем Твојим, Духом Светим, са којим си благословен вавек, амин“.
Завршивши молитву, свети Стефан рече народу: „Мир вам, браћо! спасавајте се, опростите и молите се за мене, јер сам ради свете вере готов умрети. Ево хитам на претстојећи ми подвиг, уздајући се у начелника вере и свршитеља Исуса“. А обраћајући се волхву, он му рече: „Хајдмо заједно, ухвативши се за руке, као што обећасмо“. Но волхв, уплашивши се огња који је силно буктао, не хте да иде. Тада га преподобни чврсто ухвати за хаљину, па га стаде на силу вући са собом у огањ. Волхв се брањаше и отимаше и, ваљајући се по земљи, викаше да не жели ићи у огањ, и изјављиваше да ће одмах изгорети у огњу као сено и сухо грање. Тада народ стаде викати на њега и грдити га да иде у огањ, као што је сам предложио. Али он преклињаше народ да га оставе. Онда га преподобни Стефан упита: „Ниси ли ти сам ово изабрао, и хтео да кушаш Бога живога, зашто се сада одричеш?“ А волхв, клањајући се до земље, мољаше, и падајући пред ноге светитељу изјављиваше да је крив, признаваше своју слабост, осуђиваше своју заблуду и прелест и објави да је учинио предлог о пролажењу кроз огањ сматрајући да ће се Стефан уплашити па неће ући у огањ.
Тако се лукавство волхово сручи на његову главу. Исто тако старешина пермских волхвова не пође ни у воду. А на реци би спремљено ово: просекоше лед на два места, један просек више а други ниже низ воду, кроз горњи просек имали су обоје, ухвативши се за руке, ући у воду, и идући испод леда изаћи на доњи просек. Када свети Стефан позва волхва да заједно уђу у воду, овај и то одби. Тако се обелодани немоћ свих његових чини и лаж свих његових учења. Онда га свети Стефан упита: „Хоћеш ли веровати и крстити се, пошто си побеђен“. Али он одби да прими хришћанску веру и да се крсти. Светитељ се онда обрати народу, говорећи: „Ви сте сведоци како овај бедник сам предложи да се права вера провери огњем и водом, али не испуни своју реч, јер не хте да уђе ни у огањ ни у воду. И сада ипак неће нити да верује, нити да се крсти. Шта дакле мислите о њему? Реците“. А народ повика: „Заслужио је смртну казну!“ И дохвативши га, они га предадоше у руке светом Стефану, да га он казни каквом хоће смртном казном. Притом говораху: „Ако га пустиш живог он ће ти још веће пакости чинити“. А светитељ им одговори: „Не! нека рука наша не буде на непријатељу нашем: јер ме Христос не посла да бијем, него да благовестим; и не нареди ми да мучим, него да кротко учим и да тихо саветујем; и не заповеди ми Господ мој да смрћу кажњавам, него да милостивно поучавам, по реченоме: Праведник ће ме наказати милошћу, и изобличити ме (Псал. 140, 5). А пошто он не жели да верује, јер је тврда срца и ослепљен злобом, то му претстоји вечна осуда. Јер Господ наш каже: Који узверује и крсти се, биће спасен; а ко не верује, биће осуђен (Мк. 16, 16). Доста је строго му запретити да не квари људе Божје својим лажним учењем. Осим тога, нека грабљиви вук не живи усред стада Христова; нека тама нема удела са светлошћу, него нека се избаци зло између вас; нека се мачем духовним отсече трули уд; нека се из ових крајева одагна овај вук. А ако се дрзне поново се јавити овде и учити, онда неће избећи смртну казну“.
Са таквом забраном изагнаше волхва из граница Пермије. И Црква Христова борављаше у миру, и свуда се подизаху храмови Божји а уништаваху идолишта. И Црква се у Пермској земљи толико повећа, да се појави потреба за епископом. Утолико пре што је због велике удаљености било тешко слати митрополиту у Москву људе ради рукоположења за свештенике. Јер Перма је удаљена од Москве, колико Москва од Цариграда.
Пошто се посаветова са својом паством, преподобни Стефан отпутова у Москву к великоме кнезу Димитрију Јовановичу и к митрополиту Пимену. Он их обавести о свему што се благодаћу Божјом учини у Пермској земљи, и мољаше да се тој земљи да епископ, јер „жетва је велика, а посленика је мало“. Велики кнез, и митрополит са епископима, и сав свештени сабор, размотрише ту ствар, и донеше одлуку да Светог Стефана поставе тамо за епископа, као уистини достојног те части. И говораху: „Ко је најдостојнији и најподеснији за епископску службу у Пермској земљи, ако не онај који ту земљу просвети благодаћу Христовом, и поднесе при томе тако велике подвиге и трудове, и преведе свештене књиге на пермски језик, и уништи идоле, и подиже свете храмове, и показа се као апостол Пермије?
И свети Стефан би постављен за епископа пермског 1383. године. Ово постављење беше веома по вољи великоме кнезу, који је одавна познавао блаженог Стефана и љубио га. Пошто велики кнез и митрополит обдарише новопостављеног епископа многим даровима, отпустише га у Пермију.
Вративши се као епископ у своју новоосновану епархију, свети Стефан причини велику радост својој пастви. Он се у епископском чину труђаше као и пре: верне утврђиваше у вери, неверне обраћаше у веру и крштаваше, цркве свете подизаше, свештенике постављаше, и сав поредак црквени мудро извођаше. Исто тако он и манастире подизаше, милостиње велике даваше, ниште и убоге храњаше, наге одеваше, ожалошћене тешаше, путнике збрињаваше. И свима беше милостиви отац и велики добротвор, и ревносни пастир који се усрдно стара не само о спасењу душа своје пастве него и о њиховим телесним потребама, јер за време глади у Пермији он много пута на лађама довожаше мноштво жита из Вологде и бесплатно га раздаваше сиромашним људима.
Када угодник Божји епископ Стефан приведе к Богу сву Пермску земљу и све како ваља уреди, и пошто богомудро управљаше светом Црквом, он се приближи својој кончини. А већ беше достигао дубоку старост, и изнемогаваше телом од дугогодишњих трудова око спасења тако многих душа људских.
При крају живота свог свети Стефан је морао да путује у Москву к митрополиту Кипријану[14] ради неких црквених послова. Пред свој одлазак у престоницу он сазва своје стадо, и поучи их из Светога Писма да пребивају у вери и нелицемерној љубави међу собом. А на крају своје архипастирске поуке он додаде и ово: „Близу је време моје кончине, као што ми откри Господ наш Исус Христос, коме вас уручујем“.
Сатворивши затим молитву, он крену на пут. По доласку у Москву светитељ занеможе и, пошто одболова неколико дана, он се 26. априла 1396. године престави у Господу, кога измалена заволе.
На светитељевом погребу беху: митрополит Кипријан са целокупним свештенством, кнезови и бојари, и врло много света. Сви они чесно испратише тело његово у Свето-Спаски манастир, и положише га у каменој цркви на левој страни.
Тако преподобни отац наш Стефан, епископ и просветитељ Пермске земље, заврши ток свог богоугодног и многима веома корисног живота. Пермска паства оплака горко смрт свога епископа, који и анђелима Божјим причини велику радост обративши к Богу тако много грешника. Због тога његову свету душу анђели с радошћу узеше и на својим рукама ликујући однесоше к Богу. Предстојећи заједно са ликом светих јерараха престолу благодати, свети Стефан не само за Пермску земљу него и за цео свет моли Оца и Сина и Светога Духа, Једног у Тројици Бога, коме слава вавек, амин.

СПОМЕН СВЕТОГ КАЛАНДИОНА КИПАРСКОГ

Свети Каландион (или Каландије) дође на острво Кипар из Палестине заједно са осталих три стотине клирика, монаха, и лаика, званих Аламани. Ови свети побегоше из Палестине испред агарјанске (арапске или турске) најезде (у 7-8. веку) и дођоше на Кипар, где живљаху свето подвизавајући се по разним местима Кипра. По некима свети Каландион би и епископ Кипарски[15].

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ГЕОРГИЈА

Преподобни Георгије беше ктитор и први игуман манастира Светог Златоуста на Кипру. Овај манастир би подигнут преподобним Георгијем 1091. године на гори Куцувинти, и преподобни би први игуман његов.[16]

СПОМЕН ПРЕПОДОБНЕ МАТЕРЕ НАШЕ ЈУСТЕ

У миру се упокојила у Господу.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ
НЕСТОРА

Оставио родитеље, и монахујући у миру се упокојио.


НАПОМЕНЕ:
[1]Амасија – невелики град у Малој Азији, на обали Црнога Мора.
[2]Цар Максенције – син Максимијанов, царовао од 306. до 312. године; разбијен Константином Великим и потонуо у Тибру; познат за своје свирепости.
[3]Цар римски, управљао Сиријом и Египтом од 305. до 313. године.
[4]Цар од 312. до 324. године.
[5]Римски цар Ликиније царовао од 311. до 324. године.
[6]Град Амасија налазио се у северном крају Мале Азије, на обали Црнога Мора.
[7]Његово житије видети напред, под данашњим 26. априлом.
[8]Света Глафира скончала око 322. године.
[9]Житије и служба св. Јоаникија написани су доста рано, а штампани у Римничком (1761. г.) и Московском (1765. г.) Србљаку, а затим и у Београдском од митрополита Михаила.
[10]Зато се његов спомен врши и 2. децембра.
[11]Тако је, на пример, према једном запису, 1765. године, неки човек завештао из захвалности светом чудотворцу Јоаникију своје воденице на реци Исток.
[12]Блажена Стојна се упокојила 1895. г. и сахрањена је покрај Петрове цркве код Новог Пазара.
[13]Арсеније I био на Ростовском престолу од 1374. до 1380. године.
[14]Био митрополитом од 1375. до 1381. године, и од 1383. до 1390. г.
[15]О овим светима говори Леонтије Махерас у својој „Кипарској Хроници“. Види Constantin Sathas:Vies des Saints Alemands de l’Eglise de Chypre, Genes 1884.
[16]О овом преподобном Георгију Синаксари не говоре ништа. Ови податци се налазе у рукописном Типику Златоустовог манастира са Кипра, који се налази у Париској Националној библиотеци (Сoislin. 402). Ср. и А. Dmitrijevskij, Opisanije Liturgitseskih rukopisej, t. III, Tipika II, Petrograd1917, с. 123.

2 Comments

  1. Brate Damjane nisi ti kukavica nego ulicica. Umjesto da se pokajes za grehe svoje ti se krijes iza svog kukavicluka. Nije svakom dano da bude hrabri junak, ali svako moze da se pokaje za grehe svoje. Gospod je ostavio ljudima pokajanje za spasenje. Kroz pokajanje dolazi ne sam spasenje vec i hrabrost i druge bozanske vrline koje su potrebne danas ljudima isto kao u prvim hriscanskim vremenima. Zato ne placi nad sudbinom svojom sto si “kukavica” jer cim priznajes jednu svoju manu ti se nalazis na putu Hristovom, na putu spasenja!

  2. За дивљење је храброст и кроткост Светог Стефана Пермског! Свети Стефане моли Бога за мене кукавицу!