NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » ŽITIJA SVETIH ZA APRIL

ŽITIJA SVETIH ZA APRIL

 

ŽITIJA SVETIH
 
26. APRIL
 
STRADANJE SVETOG SVEŠTENOMUČENIKA
VASILIJA,
episkopa Amasijskog[1]
 
Posle pogibije neznabožnog i gadnog cara rimskog Maksencija[2] mučitelja, koga desnica Božja kao neprijatelja svog porazi krsnim oružjem, koje se Konstantinu Velikom javi na nebu, rimska carevina na Zapadu beše u miru, dok na istoku behu nemiri zbog gonjenja. Jer na Istoku vladaše drugi neprijatelj Božji Maksimin[3] mučitelj, koji neistinu govoraše o istinitom Bogu i svirepim mukama tamanjaše pobožne hrišćane. Blagoverni car Konstantin Veliki posla protiv Maksimina svoga zeta Likinija[4], kome poveri upravu nad celim Istokom. S pomoću Gospoda našeg Isusa Hrista, u koga tad verovaše, Likinije pobedi Maksiminovu silu tako da sam Maksimin jedva uteče sa malom družinom. Ali iako uteče od ruke Likinijeve, ne uteče od ruke Božje, jer dok se skrivao u Tarsu Kilikijskom iznenada mu celo telo pokriše rane neizlečive: muke njegove behu neiskazane, neka nevidljiva vatra pekla mu je telo, i ono se topilo kao vosak, svi su udovi otpadali, i bedna duša njegova držala se samo u kostima; zatim se i nage kosti njegove stadoše odvajati jedna od druge, pričinjavajući mu neopisane bolove; i ne umre dok ne ispovedi i ne priznade da je gonio, mučio i ubijao nevine sluge Hristove, ratujući protiv Hrista – istinitog Boga. Pošto to ispovedi i svoje bogove prokle, on umre. A Likinije, zauzevši ceo Istok, veoma svečano uđe u Nikomidiju sa svojom suprugom, sestrom Konstantina Velikog.
Spočetka zavlada mir i tišina po crkvama svuda i radost i veselje među vernima, jer odahnuše od ljutog gonjenja Maksiminovog. Ali dejstvom nenavidnika dobra đavola, opet nastade oluja patnji. Jer sacar Konstantina Velikog Likinije, pošto se učvrsti u istočnom delu carstva, odstupi od Hrista Boga i povrati se opet poganom idolopoklonstvu, u kome beše odrastao. Zbog sacarovanja Konstantinu, i zbog braka sa sestrom Konstantinovom koja je bila hrišćanka, Likinije primi hrišćansku veru i zakle se Konstantinu da nikada neće otstupiti od hrišćanstva i da će ga štititi na sve moguće načine. No zacarivši se potom na Istoku, on zaboravi dobročinstvo Hrista Boga koji mu je pomogao protiv Maksimina i podario mu istočno carstvo, zaboravi dobročinstva i cara Konstantina, jer se odmetnu od njega i postade neprijatelj i protivnik kako Hristu Gospodu tako i caru hrišćanskom Konstantinu. I on se u Nikomidiji javno odreče Hrista i pokloni idolima, i naredi da se svuda opet prinose žrtve demonima, i obnovi gonjenje na hrišćane. A najpre otera iz carskih palata i iz svoga dvora sve hrišćane: velikodostojnike, velmože, sluge i oruženosce. Pošto na taj način liši sebe okrilja i zaštite Hristove, on se povrati neznabožačkim basnama i rđavom životu: stade bestidno živeti razvratnim životom, postade nenasit telesnog greha, i silom primoravaše senatorske žene i kćeri na nečisto opštenje, a naročito hrišćanke skrnavljaše da bi se naru-gao svetima i naružio samog Hrista Boga.
Gledajući to carica supruga njegova, pobožna hrišćanka, kojoj beše ime Konstancija, silno je patila i tajno pismima obaveštavala svoga brata Konstantina o svemu što Likinije radi. U svojoj palati carica imađaše na službi devicu Glafiru, koja beše vrlo lepa i celomudrena, hrišćanka po veri, rodom iz Italije, roda uglednog i blagovernog. Videvši ovu devicu, Likinije se raspali nečistom strašću na nju, i naredi svom najstarijem evnuhu, Venignu, da joj govori o tome. Venign joj kao neki veliki dar dostavi ovu carevu želju, i zapovedi joj da bude gotova na blud sa carem. A sveta devica Glafira, puna straha Božjeg, zgadi se na takav greh i otera Venigna s porugom, rugajući se bestidnosti i izobličavajući bezakonje. Usto bojeći se caričinog podozrenja i ljubomore, ona je obavesti o ovoj stvari, i moljaše je govoreći: Radi Boga koji je stvorio nebo i zemlju, koga se ti bojiš, i kome verno služi tvoj brat car Konstantin, ne daj da moje devstvo bude upropašćeno bezakonim poganim brakom.
Čuvši to, carica je veoma zavole za njenu takvu celomudrenost i strah Božji, i razmišljaše u sebi kako da je sakrije. A kad car potraži Glafiru, carica učini te po carskim palatama puče glas kako je Glafira kobajagi sišla s uma i leži bolesna, pa je i na samrti. Kada car to ču, prestade da misli na Glafiru. Carica pak u zgodno vreme potajno otpusti Glafiru, davši joj mnogo zlata, i srebra, i dragog kamenja, i skupocenih nakita, i raskošnih haljina, i ostalih potrebnih stvari. A dade joj još i potreban broj robova i robinja da joj služe. I pošto je poveri nekim čestitim i pobožnim nastojnicima svojih slugu, ona im naredi da je tajno otprate u Jermeniju ne govoreći nikome ništa o njoj, i da tamo ostane dok Gospod ne ustroji nešto bolje. Oni dadoše carici reč da će tačno ispuniti sve što im je naredila.
Nastojnici onda obukoše u muška odela blaženu Glafiru i njene robinje, i otputovaše iz Nikomidije. Posle dugog putovanja stigoše u grad Amasiju koji beše glavni grad Ponta. Videvši lepotu grada, Glafira reče svojim službenicima: Ako u ovom gradu nađemo hrišćane, ostaćemo u njemu. – I naredi im da se raspitivaju za hrišćane. Pri tom raspitivanju srete ih jedan mladić, iz kuće čestitog građanina amasijskog Kvintija. On odmah raspoznade da su to hrišćani koji traže svoje istovernike, i otrča te izvesti gospodara svog Kvintija. Kvintije odmah hitno ode ovim stranicima, i moli ih da pođu sa njim njegovom domu, i ostanu kod njega dok im je volja. Kaza im da je hrišćanin i da u gradu ima mnogo hrišćana, i da imaju izvrsnog episkopa, sličnog apostolima. Čuvši sve to, putnici se obradovaše, i odoše kod gospodina Kvintija, i ostadoše u domu njegovom, jer im stavi na raspoloženje posebne zgrade. A poseti ih i episkop grada Amasije Vasilije. Beše to čovek učen i pun duhovnih darova. Na njegovo pitanje, ko su i odakle su, celomudrena Glafira mu kaza svu svoju tajnu, kako je rodom iz Italije, hrišćanka po veri, sluškinja sestre cara Konstantina a supruge cara Likinija. A poveri mu i tajnu svoga stranstvovanja.
Čuvši to od nje, sveti episkop Vasilije i gospodin Kvintijan zabraniše joj da ni ona ni njeni službenici ne izlaze iz doma i ne razgovaraju ni s kim, da ne bi gradski igemon saznao za nju, što bi sve hrišćane amasijske dovelo u opasnost. Tom prilikom sluga Božji Vasilije reče i to, da će ovo njeno bekstvo i stranstvovanje biti na slavu Božju.
U to vreme sveti episkop Vasilije zidaše u gradu crkvu, jer hrišćani ne imađahu crkvu u gradu već jedan mali hram izvan grada. Tada blažena devica Glafira dade episkopu mnogo zlata i srebra na podizanje crkve. I sve što joj carica beše podarila ona potroši na građenje te crkve u čast Hrista Boga, ne ostavljajući ništa sebi. A posla pismo i carici gospođi svojoj, izveštavajući je o sebi gde je i kod koga živi; pisa joj i o građenju crkve, moleći je da pošalje što više zlata za dovršenje i ukrašenje crkve. Carica to učini s radošću i usrđem: posla joj mnogo blaga, i poklone crkvi i episkopu, kome i pismo uputi preporučujući mu sluškinju svoju celomudrenu devicu Glafiru. Ali posle duže vremena, po dejstvu đavolskom, Glafirina pisma upućena carici pronađe negde gorespomenuti komornik carev Venign. Pročita ih, i iz njih saznade da je Glafira živa, za koju oni mišljahu da je umrla; i doznade gde se nalazi; i izvesti o tome cara Likinija.
Car se prekomerno razjari i odmah napisa naređenje igemonu amasijskom, da mu što pre pošalje u Nikomidiju okovane lancima Vasilija episkopa hrišćanskog i Glafiru sluškinju. Ali po promislu Božjem, pre no što to naređenje carevo stiže u Amasiju igemonu, blažena i sveta devica otide ka Gospodu. Igemon onda okova samo episkopa Vasilija i posla ga caru, a o Glafiri ga izvesti da je već umrla. Iz Amasije u Nikomidiju svetog Vasilija su pratili dva đakona, Pargenije i Teotim; i sva trojica mnogo propatiše na putu od bezbožnih i zveropodobnih vojnika. I kada stigoše u Nikomidiju, sluga Božji Vasilije bi zatvoren u tamnici, a Partenije i Teotim nastaniše se kod jednog hršićanina Elpidifora, koji je stanovao u blizini tamnice i bio gostoprimac. Saznavši sve o svetom Vasiliju, Elpidifor umoli pomoću zlata tamničkog stražara da on i oba đakona nesmetano posećuju episkopa u tamnici. I dolažahu k svetitelju kad god su hteli, i zajedno s njim obavljali u tamnici svakodnevna bogosluženja, a naročito noćne molitve.
Uoči dana u koji je imao predstati caru na istjazanje, sveti Vasilije u ponoći pozva stražara i upita ga za svoje đakone i za Elpidifora. Stražar ih odmah dozva k njemu. Tada svetitelj stade po običaju svom pojati psalme Davidove, počinjući od onoga: Opomeni se, Gospode, Davida i sve krotosti njegove (Ps. 131, 1). I kada. pojući ostale psalme, dođe do onih reči: Da se preselim nakraj mora, i onda će me ruka Tvoja voditi, i držati me desnica Tvoja, Gospode! (Ps. 138, 9). Ove reči on tri puta sa suzama izgovori sa rukama uzdignutim k nebu. Videći svetitelja ožalošćena i gde plače na molitvi, đakoni se pokolebaše, jer pomisliše da se episkop njihov uplašio muka koje mu predstoje. A episkop je znao šta govori, kao što kraj njegov pokaza, kada ga posekoše i telo mu u more baciše.
Po završetku psalmopjenija na osvitku dana, episkop reče đakonima: Braćo, iskušenja koja đavo šalje na nas preko ljudi blizu su. Ne bojte se niti malaksavajte od budućih nevolja, već ostanite hrabri i nepokolebljivi u veri, da se ne bi našli posramljeni pri dolasku Gospodnjem. Budno oko duše upravite ka Onome koji nas može spasti od smrti. Netremice gledajte u Njega, moćan je da pretvori žalost u radost, plač u veselje, suze u smeh, trud u odmor. Sve lepote i slasti ovoga sveta smatrajte za đubre radi Sina Božjeg Isusa Hrista, da biste sa svima svetima postali naslednici Njegovi, hraneći se do sita sladostima Njegovog carstva. No znajte, čeda moja, da mi se ove noći javi Gospod i obavesti me kakav će biti kraj odlaska mog, i kaza mi koliko će velika dela Svoja učiniti na meni sluzi Svome. Vi dakle ne tugujte, nego se vratite u Hristu i utvrdite braću. Umesto mene kzberite sebi za episkopa Evtihija, sina Kalistova, jer tako mi otkri Gospod, koji će vam blagodaću Svojom predati i ovo ništavno telo moje.
Dok đakoni plakahu gorko, on im dade uobičajenu pouku, savetujući ih da se vrate u Amasiju. A Elpidiforu reče: Ti si, brate, izabran od Boga da služiš braći gostoprimstvom, i zbog te ljubavi dobićeš večnu nagradu na nebesima. Preporučujem ti ova dva čeda moja; ne ostavljaj ih, nego zajedno s njima tuguj, i potrudi se onde gde te Gospod pozove na službu Svoju.
Pošto svetitelj otpusti Elpidifora i oba učenika svoja, car naredi da pred njega izvedu sužnja na istjazanje. Najpre ga okrivi zbog Glafire, kako je nju primio i skrivao je kod sebe, a nije ga izvestio o njoj. Svetitelj mu odmah dade dostojan odgovor, i smelim rečima pokrenu cara na gnev. Car naredi da svetitelja opet odvedu u tamnicu. Zatim posla k njemu tribuna sa ovakvom porukom: Sve ću ti oprostiti odnosno Glafire, i još ću te velikim počastima obasuti, ako mi se pokoriš i bogovima mojim žrtvu prineseš, jer ću te postaviti za starešinu nad svima ovdašnjim žrecima. A Božji ugodnik Vasilije odgovori na to tribunu: Ovo reci caru: Kada bi mi hteo dati i celu carevinu svoju, i tada mi ni na koji način ne bi mogao dati onoliko koliko hoćeš da uzmeš od mene. Jer se ti paštiš da me odvojiš od Boga živoga i da me udaljiš od beskonačne slave besmrtne, a da me obaspeš kratkotrajnim i prolaznim počastima, čija je lepota odvratna, i čija svetlost – tama ubitačna. No ako hoćeš da poslušaš moj dobri savet: pokori se ti meni, i vrati se onamo odakle si spao, i sa smirenjem padni pred Hrista koga si se odrekao, jer je blag Bog naš, i nema milostivijeg bića od Njega, pravednog i svesvetog Spasitelja. Pokaj se dakle i odstupi od sujetnih dela, da ne bi zbog bezumlja tvog naišla na tebe zla od pravednog Sudije, koga si se odrekao i za koga si rekao da nije Bog.
Ove reči svetiteljeve tribun dostavi caru. Car onda reče tribunu: Idi i posavetuj mu opet da se pokori našoj veri, eda bi se nekako urazumio. Ako pak neće, onda mu odrubite glavu i bacite u more da vidimo može li ga onaj Galilejac izbaviti.
Tribun ponovo dođe k svetitelju i reče mu: Čoveče, sada se nalaziš između života i smrti- Izaberi jedno od dvoga: ili učini caru po volji, poklonivši se bogovima njegovim, ili znaj da ćeš biti mačem posečen i u more bačen. – Čuvši to, svetitelj se obradova i odgovori: Ja se trudim da činim po volji Besmrtnom Bogu mom i caru, i da zapovesti Njegove održim. Oni koje vi nazivate bogovima, to su đavoli, sa kojima ćete i vi koji verujete u njih biti bačeni u neugasivi oganj pakleni od istinitog i jedinog Boga mog u dan pravednog suda Njegovog. Tamo, u tami najkrajnjoj, biće plač i škrgut zuba. Činite dakle sa mnom što hoćete, jer sam ja za Hrista mog gotov ne samo na posečenje i bacanje u more nego i na bezbrojne muke. I dok je daha u meni ja se neću odreći Boga Sazdatelja mog, jer bi me odricanje od Njega odvelo u oganj sveproždirući.
Iz ovih reči svetiteljevih tribun uvide da ga je nemoguće nagovoriti i skloniti na njihovu veru, pa naredi najpre da ga ubiju, zatim da mu glavu otseku, i bace u more. Na isti način su vrlo mnoge hrišćane, a naročito pastire Božje ubijali, i davali ribama da ih pojedu. Mučenik pak Hristov Vasilije, podnoseći s radošću bijenje, govoraše: Ni nevolja, ni tuga, ni mnoge muke, ni oganj, ni mač, ni smrt, neće biti u stanju da me odvoje od ljubavi Hristove, jer je On moćan da me izbavi od svega toga.
Vođen na smrt, sveti episkop pojaše Davidove psalme, a Elpidifor iđaše za njim zajedno sa đakonima i sa nekim hrišćanima. I kad stigoše na određeno mesto Elpidifor dade vojnicima nekoliko srebrnika moleći ih da dopuste episkopu Vasiliju da porazgovara malo sa svojim poznanicima- Ali oni ne dopustiše. Tada božanstveni služitelj Hristov na obali morskoj prekloni svoja kolena i, podignuvši ruke k nebu, pomoli se Bogu, ovako govoreći:
Gospode Bože moj, Ti si stvorio nebeske Bestelesne Sile, rasprostro nebo kao kožu, zasnovao zemlju na vodama, sazdao more i sve što je u njemu; Ti si svuda i u svemu uvek boraviš; Ti tvoriš volju onih koji Te se boje i drže zapovesti Tvoje, – usliši molitve moje i sačuvaj verno stado Tvoje, nad kojim si mene nepotrebnog slugu Tvog postavio za pastira: izbavi ga od neznabožačke taštine i napasti, i od svake oholosti i zlohule mnogobožaca koji hule na Tebe. Ti Svemoćni, istrebi idolodemoniju, razori đavolovu delatnost, a sabor Crkve Tvoje uvećaj i umnoži; ljude ovoga grada i ove pokrajine ujedini, da bi bili jednodušni i jednomisleni u ispovedanju Tebe, istinitoga Boga; učini da budu revnitelji u dobrim delima i da ugađaju Tebi, kako bi se u svima proslavilo ime Oca i Sina i Svetoga Duha sada i uvek i kroza sve vekove.
Rekavši amin, on Elpidifora i oba đakona svoja celiva celivom svetim, kao nekada veliki apostol Pavle prezvitere efeske, govoreći: Blagosloven Bog koji nas ne dade neprijateljima našim da nas zubima svojim samelju, već pokida zamke njihove i izbavi nas, te nas neprijatelji naši ne mogu više iskušavati. Pozdravite braću i decu moju koju rodih u Duhu Svetom. Blagodat Gospoda našeg Isusa Hrista neka je sa svima vama, amin! – Zatim se obrati dželatu rečima: Prijatelju, izvrši što ti je naređeno. – I preklonivši kolena, podmetnu svoj vrat radujući se i veseleći se. Tako posečen, on dovrši dobri podvig svoj.
Posle posečenja svetiteljeva Elpidifor moli vojnike, dajući im zlato, da ne bace telo mučenikovo u more nego da mu ga dadu radi sahrane. Ali oni ne htedoše, govoreći: Bojimo se da nekako ne dozna car, i otišle bi nam glave. Onda ih Elpidifor zamoli da mu dadu samo glavu svetiteljevu, ali ni to ne dobi. I tako, vojnici uzeše ribarsku lađicu, utovariše u nju mučenikovo telo i glavu, otploviše daleko od obale, i na pučini morskoj baciše na jednom mestu telo a na drugom glavu. A hrišćani sve to posmatrahu sa obale i plakahu. Među njima beše i nikomidijski prezviter Jovan, koji je sav podvig svetiteljev posmatrao i potom opisao sva njegova stradanja.
Verni sluga Hristov Elpidifor uze oba đakona i vrati se kući svojoj, i tešaše ih u njihovoj tuzi. Te noći on imađaše u snu božanstveno viđenje, jer mu se Anđeo Gospodnji javi i reče: Episkop Vasilije prispe u Sinop, i tamo vas očekuje. Stoga ustani, uzmi đakone njegove, ukrcajte se na lađu, i idi k njemu. – To se viđenje Elpidiforu triput ponovi te noći. Elpidifor ispriča đakonima svoje viđenje, i upita ih, da li su čuli za neko mesto ili grad zvani Sinop. Partenije mu odgovori: Sinop je grad u Pontu, gde se sveti apostol Andrej potrudi u blagovešću Hristovom. No i ja videh u snu svetog Vasilija, i pružih mu ruku i mi zajedno uđosmo u crkvu Gospodnju, i on mi reče: Kao što vidiš, biće ti.
Tada Elpidifor uze dosta zlata i ostalo što treba za put, ukrca se sa đakonima u lađu, i otploviše u primorski grad Sinoi, moleći se Bogu da im jasnije otkrije ono što ranije videše u snu. I kad se približiše gradu, te noći Elpidifor vide u snu Anđela koji mu govoraše: Na desnu stranu od grada bacite mrežu u more, i naći ćete traženi biser. I rekavši to, Anđeo prstom pokaza mesto i neka znamenja, i viđaše se dom veoma osvetljen, i u njemu sveti Vasilije sa mnoštvom svetih vojnika. I reče Anđeo Elpidiforu: Eto vidiš onoga koga tražiš; ujutru dakle idi i uzmi ga.
Probudivši se, Elpidifor ispriča svoje viđenje prijateljima svojim. A kada se razdani, oni odoše na desnu stranu od grada i nađoše mesto i znamenja što Anđeo pokaza u snu, i ugledaše ribare koji spremahu mreže svoje za ribolov. I reče im Elpidifor: Daćemo vam što hoćete, da u ime svakoga od nas bacite mreže svoje i što uhvatite bude naše. Ribari pristadoše, i pogodiše se. Onda Elpidifor i đakoni baciše kocku na čije će ime najpre vrgnuti mrežu. I pade kocka najpre na Teotima. I ribari baciše mrežu u Teotimovo ime, i ništa ne uloviše; zatim baciše u Partenijevo ime, no i onda ništa ne uhvatiše. Tada Elpidifor reče: Naređujem da se mreža baci ne u moje ime već u ime Boga mog, i nadam se u Njega da ovo bacanje neće biti uzalud. – I kad baciše mrežu i vučahu je, ribari osetiše težinu u mreži, i osmehujući se rekoše jedan drugome: Bog ovoga čoveka je srećniji od one dvojice. I izvukavši mrežu na zemlju, ugledaše telo mrtvoga čoveka, i ribari promeniše mišljenje i stadoše govoriti kako je Elpidiforov lov nesrećniji od one dvojice, i htedoše da telo opet bace u more. Ali Elpidifor, i oni s njim, povikaše ribarima da to ne čine nego da im dadu to telo da ga po običaju ljudskom sahrane, a da ugovorenu sumu uzmu sebi. No oni ne pristajahu da uzmu tu sumu, pošto behu ulovili ne ribu već leš. Ali ih Elpidifor primora, te uzeše.
A kad iznesoše telo na obalu, oni ga stadoše pobožno s radošću i suzama grliti i celivati, i divljahu se čudu: jer glava, koja beše otsečena i daleko od tela u more bačena, sada beše sa telom sjedinjena na svome mestu i samo se ožiljak viđaše od posečenja, a veliki miris izlažaše iz tela. Zatim uviše telo u čiste plaštanice, najmiše kola i odvezoše u Amasiju, i tamo česno sahraniše u novoj crkvi koju sveti Vasilije beše podigao. I sav hrišćanski narod plakaše mnogo za njim.
Tako se završi stradanje svetog sveštenomučenika Vasilija, epiokopa amasijskog. Posle njegove končine, car Konstantin Veliki, izvešten od svoje sestre tajno pismima o Likpnijevom razvratu, otstupništvu i nasilništu, ubrzo sabra vojnu silu, i prizvavši pomoć Hristovu, ode protiv Likinija, pobedi ga i uhvati živa, pa posla u Galiju na zatočenje, gde bednik i zlo umre. A Istok, pošto se izbavi od nasilja nasilnikova, slobodno služaše Hristu Bogu i širaše se po vaseljeni slava Oca i Sina i Svetoga Duha, jednog u Trojici Boga, kome neka je od sviju čast i poklonjenje vavek, amin.
Sveti Vasilije postrada 322 godine.
 
SPOMEN SVETE PRAVEDNE GLAFIRE
 
Celomudrena i puna straha Božijeg devica Glafira, bejaše na službi kod carice Konstancije, supruge cara Likinija.[5] Saznavši za nečiste namere razvratnog Likinija, ona se ukloni iz Nikomidije u Amasiju[6], i tu življaše pod zaštitom i okriljem episkopa Vasilija.[7] Kada je Likinije pozva k sebi radi kazne, ona pođe k njemu zajedno sa episkopom Vasilijem. Ali putem skonča[8] i ode u nebeske obitelji.
 
SPOMEN PREPODOBNOG I BOGONOSNOG OCA NAŠEG JOANIKIJA DEVIČKOG, ČUDOTVORCA[9]
 
Prepodobni bogonosni , otac naš Joanikije beše rodom iz stare Duklje (ili Zete), iz Primorja. Živeo je i podvizavao se u vreme despota srpskog Đurđa Brankovića (1427-1456 g.). Njegovi roditelji nisu poznati, ali se zna da su bili Srbi i da su bili pravoslavne vere. Prepodobni je iz detinjstva voleo usamljenost i pobožnu povučenost. Stoga ostavi dom roditelja svojih, krete u istočne krajeve srpske zemlje i dođe na reku Ibar. Na mestu pustom i divljačnom, zvanom Crna Reka, on se zaustavi i u jednoj tesnoj pešteri provođaše strogi pustinjački život. U toj se pećini po predanju ranije podvizavao i Petar Koriški, srpski podvižnik iz 14. veka (slavi se 5. juna). Dolazak njegov u Crnu Reku privukao je sebi mnoge monahe, koji su se od njega učili svetom podvižničkom životu. A i mnogi je narod počeo dolaziti k njemu radi pouke i molitava njegovih. Kada se oko njega sakupi dovoljno bratstva, on na tom mestu podiže crkvu. No kada se slava njegova poče glasiti među ljudima, on odbeže u Drenicu (zapadno od Kosovske Mitrovice), i sakri se u pustu šumu Devičku. Godine je proveo sveti Joanikije tu u samoći, u ćutanju i u molitvi. Imao je velike duhovne borbe sa demonima, ali svojim molitvama, potocima suza i blagodaću Božjom pobedio je sva njihova iskušenja. Zato je od Boga dobio vlast nad njima i molitvama ih svojim izgonio. Čuvši za njegove podvige i veliku svetost, despot srpski Đurđe Branković dovede k njemu svoju bolesnu poludelu ćerku, i svetitelj je molitvama svojim isceli. Iz zahvalnosti i blagodarnosti za to despot Đurađ podiže na tom mestu crkvu Vavedenja Presvete Bogorodice, a zatim i čitav manastir, poznat i do danas pod imenom Devič.
Prepodobni Joanikije dožive u svojim bogougodnim podvizima do duboke starosti. Upokoji se u manastiru Deviču 2. decembra 1430. godine.[10] Njegove svete mošti sahranjene su u grobnici u njegovom manastiru, tri lakta u dubini zemlje. Odmah po njegovom usnuću, njegove svete mošti počeše projavljivati znake i dejstva čudotvorna. Narod toga kraja, i srpski i arbanaški, stade pribegavati njegovom grobu i prositi isceljenja od raznovrsnih bolesti. A svetitelj isceljivaše sve bolesti i nemoći onih koji mu sa verom pribegavahu. Osobito isceljivaše, i do danas isceljuje, umobolne i besomučne bolesnike. Za mnogobrojna isceljenja, ljudi iz zahvalnosti darivahu grob i obitelj prepodobnoga raznim prilozima i darovima.[11] A nasuprot njima, neprijatelji Božji, koji ratovahu protiv pravoslavnih, htedoše da umanje poštovanje svetog Joanikija čudotvorca, i pokušaše (u I i II Svetskom ratu) da razruše grobnicu prepodobnoga. Sveti čudotvorac to ne dozvoli, a nevernike stiže strašna kazna Božja.
U manastiru prepodobnog Joanikija podvizavala se skoro do u naše dane jedna čuvena i bogougodna isposnica, monahinja Efimija, bolje poznata u. kosovskom kraju pod imenom: Blažena Stojna.[12]
* * *
Od najnovijih čuda prepodobnog oca našeg Joanikija navešćemo samo neka (koja ovde iznosimo po tačno proverenim podatcima koji se čuvaju u samom manastiru Deviču). Godine 1947. meseca maja, isceli se na grobu svetog Joanikija od jedne teške bolesti Krsta Dončić iz sela Binče sa Metohije. Dve godine kasnije isceli se i njegov sused Radovan Krstić iz istog sela. – Jula meseca 1957. godine prepodobni isceli Nadu Bebić iz Prištine od bolesti paralize. – 10. i 18. oktobra 1964. godine isceliše se Božana Nektarević iz Kragujevca i Dobrivoj Stević iz Čubre kod Negotina. – Desimir Milanović iz sela Mirnice kod Prokuplja beše teško bolestan od neizlečive bolesti padavice. Ali on pribeže molitvama i svetom grobu svetog Joanikija i bi potpuno isceljen 18. maja 1959. godine. Isto tako od padavice bi isceljena svetim Joanikijem i Slavica Grbić iz Prištine na drugi dan Uspenija Presvete Bogorodice, 29. avgusta 1964. godine – Hristov čudotvorac Joanikije isceli i mnoge Šiptare i muslimane. Tako on isceli Ramika Aljimeta iz sela Muževine kod Istoka (15. septembra 1955 g.) i Isinaji Kufa iz sela Dragoljevca (30. maja 1956 g.), a takođe i Ramadana Nazitraja iz sela Koša kod Kline u aprilu prošle 1972. godine. – Petković Milorad iz sela Viča kod Uroševca isceli se na grobu svetog Joanikija od teške glavobolje 1963. godine, meseca marta.
Prepodobni Joanikije i do danas neprekidno isceljuje od različitih bolesti sve one koji mu sa verom prilaze i mole se na njegovom grobu. Tako se u najskorije vreme (juna meseca ove 1973. godine) na njegovom grobu isceli Mira Ković iz St. Trstenika.
Molitvama svetog oca našeg Joanikija Devičkog Čudotvorca neka Gospod i nas isceli od svake strasti i greha, i udostoji nas Carstva Nebeskog. Amin.
 
ŽITIJE SVETOG OCA NAŠEG
STEFANA, episkopa Permskog
 
Prepodobni Stefan rodio se u gradu Ustjugu, najverovatnije 1340 godine. Njegov blagočestivi otac Simeon, poreklom Rus, beše čtec pri sabornoj crkvi Presvete Bogorodice. Isto tako i majka njegova Marija bejaše primerna hrišćanka, takođe Ruskinja. Još kao malo dete roditelji dadoše Stefana da uči knjigu. Bistar i vredan, Stefan napredovaše u učenju i pokazivaše odličan uspeh. Ne prođe ni godina dana njegovog školovanja, a on već postade kanonarh i čtec pri sabornoj crkvi, gde i otac njegov službovaše. Prevazilazeći mnoge vršnjake svoje bistrinom i umom, on napredovaše bolje od sviju u razumu i blagodati; izbegavaše igre i zabave, i sve vreme provođaše u izučavanju Svetoga Pisma i u čitanju knjiga. Rastući u devstvenosti, čistoti i celomudriju, on oseti i uvide taštinu ovog kratkotrajnog života i prolaznost ovoga sveta. Uporedo s tim njegovo srce se sve više i više razgorevaše ljubavlju prema Bogu, ljubavlju koja nikad ne prestaje. Ponesen tom ljubavlju, on primi monaštvo od igumana Maksima u Rostovskom manastiru svetog Grigorija Bogoslova. U manastiru tom beše mnogo knjiga, i Stefan ih s ljubavlju i žudnjom čitaše. Novi postriženik se istinski truđaše u monaškom životu, podvizavajući se postom, molitvom, suzama, čistotom, smirivanjem, uzdržanjem, trpljenjem, nezlobivošću, poslušanjem, ljubavlju i drugim vrlinama i mnogi se ugledahu na njegov bogougodni život. Poučavajući se u zakonu Gospodnjem dan i noć, i crpući iz knjiga duhovne koristi, on i sam napisa mnoge knjige, koje i danas svedoče o njegovom bogomisliju i trudoljublju.
Zbog takvo vrlinskog života svog blaženi Stefan bi proizveden za đakona od strane episkopa rostovskog Arsenija.[13] A kroz nekoliko godina on bi rukopoložen za prezvitera od strane episkopa kolomenskog Gerasima.
Novorukopoloženi jeromonah ču da Permska zemlja, koja se odavno nalazi u granicama Moskovske države, nije prosvećena svetim krštenjem nego da je sva ogrezla u neznabožačkom idolopoklonstvu. I saznade da je ta zemlja sva zarasla u trnje i korov idolomanije i da niko tamo nije sejao seme reči Božje, jer tamo ne dopre ni propoved apostolska, niti svetlost istine zasija tim ljudima, koji behu u tami neznanja istinitog Boga i u senci smrti večne pogibli. Saznavši to, blaženi Stefan se ispuni revnosti po Gospodu Bogu, i njega obuze neizmerna želja da otputuje u Permsku zemlju, i da tamo propoveda Hrista i spasava duše ljudske od pogibli, izvodeći ih iz tame na svetlost poznanja istinitog Boga Tvorca. Ali, da bi uspeo u tome kako valja, novom apostolu je bilo potrebno da prevede na permski jezik najvažnije svete knjige. Stoga prepodobni Stefan temeljno izuči permski jezik i sastavi permsku azbuku. A radi što boljeg razumevanja Svetog Pisma i što tačnijeg prevoda na permski jezik, revnosni monah izuči dobro grčki jezik. Na taj način on dobi mogućnost da lako čita knjige na tri jezika: ruskom, grčkom i permskom. I ukoliko više iz dana u dan rastijaše u njemu i jačaše božanstvena želja da ide na propoved u Permiju, utoliko se više on s pošćenjem i suzama moljaše o tome Bogu da On po Svome blagovolenju udesi taj put. A kao poslušan sin Crkve, on nije hteo da se poduhvati takoga posla bez odobrenja i blagoslova crkvenih vlasti. Radi toga on ode tadašnjem namesniku Ruske mitropolije gorespomenutom Gerasimu, episkopu kolomenskom, i otkri mu svoju nameru i plamenu želju srca svog: da propoveda Evanđelje nevernima, pa ili da ih obrati Hristu Bogu, ili da sam postrada od njih polažući glavu svoju za Spasitelja našeg, po reči svetog apostola: Vama se darova Hrista radi ne samo da verujete u Njega nego i da stradate za Njega (Flb. 1. 29). I blaženi Stefan moljaše od episkopa blagoslov za nameravani put. Episkop se udivi takvo ljubavi za Hrista i takvoj žudnji za spasenje duša ljudskih. I razumevši da je to u njemu Božje prizvanje i dejstvo Svetog Duha, episkop proslavi Gospoda Hrista i blagoslovi blaženog Stefana na pretstojeći podvig. Usto mu dade čestice svetih moštiju, antiminse, sveto miro i ostalo što je potrebno za osvećenje crkve, pa ga otpusti s mirom. Prepodobni onda ode velikom knezu Moskovskom, te i od njega dobi potrebno pismeno odobrenje radi građanskih vlasti.
Pošto se svestrano pripremi, novi apostol otputova u Permsku zemlju. Tamo ne beše doprla propoved svetih apostola tamo ne beše ni traga bogopoznanja i pobožnosti, niti se im Božje spominjaše; tamo sve beše bezbožno, i tamom krajnje bezumlja i oslepljenosti pomračeno. Stigavši u Permiju, prepodobni Stefan uznese svesrdne molitve Gospodu, i poče, kao ovca usred vukova, hoditi usred roda neposlušnog i pokvarenog, i propovedati Hrista istinitog Boga, i učiti ga hrišćanskoj veri. Neki onda, slušajući njegovu propoved, isprva se čuđahu tom novom učenju. A zatim, malo po malo oni stadoše poznavati istinu; i primahu svetu veru, i krštavahu se, i držahu se sluge Božjeg, učeni i upućivani od njega na put spasenja. Velika pak većina nisu hteli ne samo ni da ga čuju, nego mu i mnoge neprijatnosti priređivahu. Jer, jedni mu se rugahu, drugi ga grđahu, treći ga motkama napadahu, da ga ubiju; a neki hoćahu da ga spale. No ruka Božija pokrivaše i zaštićivaše slugu svog od ubilačkih ruku i smrti radi prevelikog proslavljenja Svog svetog imena.
Naučivši hrišćanskim istinama i krstivši nekoliko duša, prepodobni Stefan podiže za malo stado slovesnih ovaca Hristovih divnu crkvu blizu ušća reke Vime u veliku reku Vičegdu. Kasnije tu bi podignut njegov manastir. Novopodignutu crkvu on posveti česnim i slavnim Blagovestima Presvete Bogorodice. Tim posvećenjem on izrazi misao: da, kao što Blagovseti behu početak našeg spasenja, tako i prva crkva permska bi početak prosvećenja zemlje Permske. I u toj crkvi on se dan i noć sa suzama moljaše Bogu za obraćenje nevernih, govoreći: „Saberi, Gospode, rasejane ljude Tvoje i zabludele ovce, uvedi ih u svetu Crkvu Tvoju i prisjedini izbranom stadu Tvom“. I ne prestajaše učiti ih apostolski, svagda ih savetujući i moleći, odvraćajući ih od zablude i upućujući na put istine. Ali pomračeni ljudi ne verovahu njegovim rečima, nego se gnevljahu na njega, i nenaviđahu njega koji se svom dušom staraše da čini dobro dušama njihovim.
Jednoga dana sluga Božji Stefan, pomolivši se Gospodu, ode u čuveno idolište i zapali ga. Pošto se tada kod idolišta ne desi niko od idolopoklonika, to idolište izgore do temelja sa svima idolima. A svetitelj seđaše kraj izgorelog zdanja, očekujući šta će ga snaći od nevernika, idolopoklonika. Kada oni ugledaše gde im idolište gori, pojuriše k njemu sa sekirama i motkama. Dotrčavši do njega, oni videše da ono već dogoreva, i kraj njega sedi sveti Stefan. Besni od jarosti, oni sa silnom vikom navališe na njega, opkoliše ga sa svih strana, i hoćahu ga ubiti. Svetitelj im se ni jednom rečju ne usprotivi, već podiže ruke svoje na molitvu, i, spremajući se da umre, sa suzama vapijaše k Bogu: „U ruke Tvoje, Gospode, predajem duh svoj; zakloni me krilima dobrote Tvoje“.
I neočekivano, zverska razjarenost razdraženog naroda izmeni se u ovčiju krotost, i ugodnik Božji ostade netaknut, niti ga ko udari, jer narod donekle bi pobeđen krotošću svetiteljevom i donekle se bojaše Moskovske vlasti da ubije čoveka koji im je došao sa pismenom zvaničnom dozvolom iz Moskve, no najviše ovi neznabošci behu sprečeni i zadržani silom Boga koji ne da maha žezlu grešnika protiv Njegovih pravednika. Tada blaženi Stefan stade na vidno mesto i obrati se neverujućem narodu ovim rečima:
„Kada ćete, o ljudi!- otstupiti od demonske prevare, da biste izbegli osudu i oganj večni? Zašto se klanjate idolima i nazivate ih svojim bogovima? Ta oni su delo ruku vaših! Iako imaju usta, oni ipak ne govore; imaju uši, i ništa ne čuju; imaju oči, i ne vide; oni nosom ne mirišu, rukama ne pipaju, nogama ne hode, grlom ne uzglašavaju; oni ne uzimaju žrtve koje im prinosite, niti jedu, niti piju; oni nikome ne pomažu, jer eto ni sebi ne mogoše pomoći kada ih oganj sagorevaše i u pepeo pretvaraše. Ako stvarno behu bogovi, zašto onda ne ugasiše oganj, ne izbegoše plamen, ne usprotiviše se ni jednom rečju onome koji ih spaljivaše, i ne kazniše ga ničim? Ta može li što učiniti mrtvo drvo? A vi se klanjate njima nemima, slepima, gluvima, bezdahnima, – delu vaših ruku. Osvestite se, uvidite svoju zabludu i prevarenost, i ostavite tu pagubnu besmislicu. Poznajte jedinog istinitog Boga, u koga hrišćani veruju; pristupite k Njemu i prosvetite se. Jer je On utvrdio nebo, osnovao zemlju, drži svu tvar i upravlja celim svetom. On sve vidi, sve čuje, zna svačiju potrebu, promišlja o svima. On je Pomoćnik i Hranitelj, i nema drugog Boga osim Njega. Stoga, o Permski ljudi, braćo, ocevi i deco! poslušajte mene koji vam dobra želim, i verujte u Gospoda našeg Isusa Hrista koga vam ja propovedam. Istinu vam govorim: ako uzve-rujete i krstite se, bićete spaseni i dobićete carstvo nebesko; ako pak ne uzverujete i ne krstite se, bićete osuđeni na večnu muku“.
Govoreći to, i mnogo drugih stvari, i učeći ih, svetitelj mnoge ubeđivaše, i oni počeše verovati, i pristupahu krštenju, i iz dana u dan uvećavaše se broj vernih, i rastijaše Crkva Hristova u Permiji.
Prepodobni Stefan, gde god bi video gomilu neznabožaca, odmah im je prilazio, stupao među njih, i propovedao im Hrista Gospoda. Ponekad su pak sami oni sa svojim starcima, žrecima i najuglednijim permskim ljudima, dolazili k prepodobnome, raspravljali sa njim o veri, i bivali u svemu pobeđivani rečima pobožnosti koje izlažahu iz bogogovornih usta njegovih. Naročito su neznabožni Permjani često dolazili k novopodignutoj crkvi, ne radi molitve niti radi spasenja, nego iz želje da posmatraju lepotu crkvene građevine i njeno unutrašnje blagoljepije; i divljahu se ukrašenosti svetoga hrama. I odlazeći, oni govorahu među sobom: „Kao što vidimo, veliki je Bog hrišćanski, mnogo veći od naših bogova“- Ponekad pak sabravši se, neznabošci se savetovahu među sobom, govoreći: „Ako ne izbijemo Stefana i ne prognamo ga od nas, on će svu našu zemlju napuniti svojim učenjem i razoriti drevne hramove i žrtvenike bogova naših; mi ga ne možemo rečima savladati, jedino nam ostaje da ga proteramo odavde“. Drugi odvraćahu: „Kako da njega bijemo i prognamo, kada on ima pismenu dozvolu iz Moskve?“ Neki dodavahu: „Kada bi on prvi počeo borbu, onda bi nam bilo lako da ga u to vreme izbijemo, ali on se drži veštog običaja: ne otvara borbu, nego čeka da je mi otvorimo, kako bi imao razloga da se žali na nas u Moskvi. A kada bi se on usudio da udari koga od nas, mi bismo ga tog časa rastrgli, i imali bismo izvinjenje, jer nas je prvi napao. Ali pošto on nama, kada mu uvrede nanosimo, ne upućuje nijednu gnevljivu reč, niti nas prekoreva, niti nas vređa, nego sve podnosi krotko, to ne znamo šta da radimo s njim“. – Tako se oni mnogo puta dogovarahu; ali pošto ne mogahu doći ni do kakve saglasnosti, oni se razilažahu, te se izvršivaše reč svetog proroka: Dogovarajte se, dogovor će vaš razbiti Gospod (Is. 8, 10).
I tako se permski ljudi podeliše: jedni behu novoprosvećeni hrišćani, a drugi – idolopoklonici; i idolopoklonici nenaviđahu hrišćane, grđahu, ismevahu, zadirkivahu, nepravdu im nanošahu, i ne davahu im da mirno žive. Zbog toga prepodobni Stefan silno paćaše dušom, i često danju i noću sa suzama moljaše čovekoljubivog Boga, da On Svojom božanskom zaštitom zaštiti novo stado, a da svemoćnom desnicom Svojom izbavi neznabošce iz đavolje mreže i privede poznanju istine.
Slušajući ove neprestane suzne molitve Svoga ugodnika i videći njegov trud i trpljenje, čovekoljubivi Bog, koji hoće da se svi spasu i dođu u poznanje istine, blagoizvole da Permska zemlja bude prosvećena svetlošću svete vere, i posla tom narodu duh umilenja, kao nekada onima koji čuše propoved apostola Petra, o čemu piše u Delima Apostolskim: A kad čuše, srce im se ispuni umilenjem, i rekoše Petru i ostalim apostolima: šta ćemo činiti, ljudi braćo? (D. A. 2, 37). I sabra se mnoštvo Permskog naroda, stari i mladi, veliki i mali, i govorahu među sobom: „Vidite li, braćo, ovoga čoveka što je došao iz Rusije! Jeste li čuli njegove reči? Primećujete li njegovo trpljenje? Jeste li shvatili njegovu preveliku ljubav prema nama? Eto, u kakvim sve teskobama on živi, pa ipak ne odlazi odavde! Koliko uvreda, poniženja i nepravdi on dožive od nas, pa se ipak ne naljuti na nas i nijednome od nas ne reče rđavu reč, niti ima neku mržnju na nas, nego sve trpi krotko i nezlobivo, pa se čak raduje uvredama koje mu nanosimo, i u isto vreme ne prestaje nam govoriti o carstvu nebeskom, o večnim mukama i o davanju svakome po delima njegovim, svagda nas poučavajući kako da se izbavimo večnih muka i dobijemo carstvo nebesko. Kada ne bi bilo istina to što on govori, onda on ne bi trpeo i ne bi se trudio toliko. Zaista je on sluga njime propovedanog velikog i živog Boga, koji je stvorio nebo i zemlju i pripremio za dobre carstvo a za zle muku. I sve su reči njegove istinite. Stoga, hajdemo k njemu i zamolimo ga, da nas potpuno nauči svojoj veri i načini nas hrišćanima“.
I veliko mnoštvo ljudi, žene i deca krenuše k svetom propovedniku. Ugledavši toliki narod gde ide ka Hristu Bogu, prepodobni Stefan se neiskazano obradova, i od radosti lijući suze on uznošaše neizrecivu blagodarnost čovekoljubivom Vladici koji ne želi smrti grešnika. I srete ih s ljubavlju kao otac decu, i otvorivši bogonadahnuta usta svoja, poučavaše ih dugo svima tajnama svete vere. Njima pak Bog otkri um da razumeju učenje svetog učitelja, i oni s ljubavlju primahu reči njegove, i iskahu krštenje; i on ih krsti u ime Oca i Sina i Svetoga Duha.
Na taj način zemlja Permska bi prosvećena blagodaću Božjom i trudom i molitvama prepodobnog Stefana. Novoprosvećeni pak ljudi uništavahu svoje pređašnje idole po svojim kućama, po trgovima, po putevima, po šumama i dubravama, i razoravahu idolišta. Naročito se u tome truđaše sam blaženi Stefan: on hoćaše svuda, sekirom sekući idole i spaljujući ih zajedno sa darovima koje im prinošahu neznabošci.
Treba primetiti da su permski neznabošci imali običaj prinositi idolima svojim ulovljeno zverinje, kao: samure, kune, veverice, lasice, dabrove, lisice, medvede, risove, i drugo; i to vešahu na idole ili pored idola. Pored toga oni svoje idole pokrivahu odozgo izvrsnim platnima i obavijahu ih pokrivačima. I od tih darova, prinošenih idolima, niko se ne usuđivaše da što uzme, jer, ako bi se ko usudio da darne ma koji od tih darova, takav je odmah, po dejstvu đavola, padao u tešku bolest, i patio grčen i lomljen od demonske sile. A revnitelj Božji Stefan, ne bojeći se demonske sile, sabiraše sve idolima prinesene darove, slagaše ih na jednu gomilu zajedno sa isečenim na komade idolima, pa ih ognjem spaljivaše i u pepeo pretvaraše. Pri tome on od tih darova ništa ne uzimaše sebi, niti kome od vernih dopuštaše da uzima, govoreći da su ti darovi udeo demona. Samo služitelju svom, novoprosvećenom Permjaninu Mateju, naredi da od platna i pokrivača idolskih napravi sebi obojke, na sramotu i potsmeh nezabožačkim bogovima. A Permjani se veoma divljahu dvema stvarima: prvo, što prepodobni ništa ne uzima sebi od tih skupocenih stvari, nego ih sve predaje ognju; i drugo, što mu demonska sila ne može ništa. To ih još više ubeđivaše u Hristovu silu, koja nadvlađuje demonsku silu, i utvrđivaše ih u svetoj pobožnosti.
Pošto uništi mnoštvo idola po raznim mestima, sveti Stefan podiže još dve crkve, jer se s dana na dan verni umnožavahu, a neznabošci se svakog časa smanjivahu. Pri crkvama permski prosvetitelj ustroji učilišta. Sabirajući tuda mlade ljude, dečake i malu decu, on ih učaše permskoj azbuci, čitanju, Časlovcu, Psaltiru i drugim knjigama, koje on beše preveo na permski jezik, da bi Permjanima iz njihova roda i jezika spremio jereje, đakone i ostale klirike, i učitelje. I tako u Permi stade cvetati i sijati sveta hrišćanska vera.
U to vreme kada sveti Stefan utvrđivaše u veri novoprosvećene ljude, dođe neki volhv ili čarobnjak, starešina čarobnjaka i vračara, koga Permjani do svoga krštenja uvažavahu više od svih volhvova, smatrajući ga kao oca, učitelja i nastavnika, i verovahu da čarobnjačkom silom svojom on upravlja celom Permskom zemljom. Došavši, ovaj volhv stade smućivati novokrštene ljude, govoreći: „Ljudi i braćo Permjani, zašto ostavljate bogove i veru otaca? Zašto prestajete prinositi bogovima žrtve, kao što prinošahu oci naši? Koga vi slušate? Čoveka li koji je iz Moskve došao? A može li za nas biti išta dobro iz Moskve? Zar se otuda ne nameću teške poreze, i čine nasilja, i postavljaju sudije i načelnici? Ne slušajte tog Rusa, i pritom Moskovljanina, čoveka tuđeg, nego poslušajte mene, svoga čoveka, koji vam želi dobra. Ta ja sam rod vaš, iz jednog plemena s vama, z jedne zemlje, jednog sam jezika s vama, i vama više dolikuje da slušate mene, starca i oca vašeg, nego onog mladog koji mi po svojim godinama može biti sin ili unuk“. A novoprosvećeni mu ljudi na to rekoše: „Idi, pa se s njim prepiri, a ne s nama“.
Ovaj volhv pokaza se kao najljući protivnik prepodobnoga, i među njima nastade velika borba. Volhv pokušavaše da svojim mađijama pogubi prepodobnoga, prizivaše đavole protiv njega i pravljaše čini, ali bez ikakvog uspeha, jer se njegove mađije rasprštavahu i đavoli se ne mogahu ni približiti Božjem ugodniku. No i pored svega toga zlobni volhv svakog dana činjaše pakosti prepodobnome: on javno huljaše svetu veru hrišćansku, smućujući time neutvrđene u veri i ponova ih privlačeći k pređašnjem neznabožju; neke pak zavođaše lukavim rečima, a neke poklonima pridobijaše, te napuštahu put istine i sledovahu njegovom bogomrskom učenju. Ponekad je vikao na prepodobnog, siktao na njega, vređao ga, ružio ga, pokušavajući na sve moguće načine da pobedi nepobedivog vojnika Hristovog. Jednom prilikom on reče svetom Stefanu:
„Bogovi naši, iako ih ti ružiš, ne pogubiše te samo zato što su milostivi. Jer, da nisu milostivi, oni bi te davno satrli ili zgrčili. No oni te kao nezlobivi štede, da bi ti, poznavši njihovu dobrotu, prestao da ih nipodaštavaš. A da je naša vera bolja od vaše hrišćanske, ja ću ti jasno dokazati: u vas je jedan Bog, a u nas – mnogi bogovi, mnogi pomoćnici, mnogi zaštitnici, i oni nam daju sve: sve što je u vodi – ribe, sve što je u vazduhu – ptice, i sve što je po šumama i dubravama – samure, kune, risove i ostalo zverinje, koji od našeg lova stižu i do vas, te se njima obogaćuju vaši knezovi, bojari i velmože, oblače se u njih i hode gordi sa njih, poklanjaju ih jedan drugome, trguju, šalju ih u susedne i daljne zemlje, u Ordu, u Grčku, u Nemačku, u Litvu; i sve to od našeg lova koji nam daju mnogi bogovi naši. No naša je vera bolja od vaše evo još čime: u nas jedan čovek ili dva idu u borbu na medveda, i ubijaju ga pomoću bogova naših, kojima oni za to obećavaju kožu; a u vas na jednoga medveda izlaze mnogi, do sto ili do dvesta i više ljudi, i tako mnogi jedva mogu da savladaju jednoga zvera, a ponekad i ne mogu, nego zver po nekolicinu izujeda i rastrgne, i vraćaju se prazni iz lova. Još je naša vera bolja od vaše zato što mi od naših bogova dobijamo odmah vesti o svemu što se svakog dana događa, čak i u dalekim zemljama; a u vas nije tako, nego vam posle mnogo dana jedva koja vest stigne. Eto, sa tih razloga je naša vera bolja od vaše“.
Na sve to sluga Božji Stefan odgovaraše: Jedan istiniti Bog hrišćanski jači je od mnogih neznabožačkih bogova, jer nisu bogovi već đavoli, zbačeni s neba u bezdan, i varaju bezumne ljude u bezdahnim idolima. Oni ne samo ne pomažu ljudima, nego im, naprotiv, nanose štetu i žele da im svagda čine zlo. Budući zli, nemilosrdni, gnevljivi, zavidljivi, nenavidljivi, oni bi začas zbrisali sa zemlje rod ljudski, da ih sila Božija ne vezuje i ne zadržava. Svaki lov pak daje se ljudima ne od idola koji nepokretno stoje na jednom mestu, niti od demona koji nikakve vlasti nemaju nad stvorenjima Božjim, nego od tog samog Davaoca svih dobara – Boga, koji darove Svoje razdaje svakome po trudu njegovom. A borba sa zverinjem biva ne samo u Permiji, nego i u svima zemljama i krajevima. Pobeda pak čoveka nad zverinjem biva ne od pomoći tobožnjih bogova vaših, nego ili od telesne snage ili od iskustva borca, a najviše otuda što nebeski Bog pokori pod noge čoveku sve zverinje, stoku, ptice i ribe. I među hrišćanima bilo je mnogo takvih koji imenom Hristovim ljute zveri ukrotiše, lavovima usta zatvoriše, medvede i pantere rečju svezaše, na aspide i guje nastupiše, zmije gaziše.
A odnosno vesti koje volhvi brzo dobijaju od demona, svetitelj govoraše ovo: U hrišćanskoj Crkvi bilo je mnogo tako prozorljivih muževa, koji svojim duhovnim očima viđahu ne samo što se u njihove dane na daljini dešava kao da se pred njima dešava, nego proročki pretskazivahu šta će se nakon mnogo godina po njihovom prestavljenju dogoditi. Tako i sveti proroci u Starom Zavetu, na mnogo godina ranije pretskazivaše ono što se zatim u novozavetnoj Crkve hrišćanskoj zbilo.
Posle dugih i mnogokratnih prepirki o veri, sveti Stefan i volhv odlučiše da delom ispitaju čija je vera bolja. Na predlog samoga volhva oni ugovoriše ovo: da prođu kroz oganj i vodu, pa ko u ognju ne sagori i u vodi ne potone, njegova je vera bolja, i njemu ima sledovati narod. Ovo bi po volji svemu narodu permskom, koji se beše slegao na prepirku.
Sveti Stefan reče volhvu: „Tebi se prohtela stvar koja prevazilazi moju smirenu moć; ali se ja nadam u dobrotu i milost svemoćnog Boga koji hoće da se svi spasu. Radi slave svetog imena Svog On me može na čudesan način sačuvati živim i čitavim i u ognju i u vodi, da bi se tim čudom prisutni narod utvrdio u veri, a ti bio posramljen sa tvojim demonima u koje se uzdaš“.
Rekavši to volhvu, sveti Stefan se obrati narodu ovim rečima: „Blagosloven Gospod! uzmite oganj, donesite ovamo i zapalite ovu pustu, sa otvorenim ulazom, kolibu, pa ću ja, uhvatiti se za ruke sa volhvom, ući u nju“.
Oganj bi odmah donesen, i koliba zapaljena, A prepodobni Stefan, podignuvši ruke k nebu, pomoli se Bogu govoreći: „Gospode svemilostivi i svemogući, daj nam pomoć u teskobi, pošlji milost Svoju, projavi čovekoljublje Svoje, pokaži silu Svoju, da bi prisutni ljudi razumeli istinitu veru i poznali da si Ti jedini istiniti Bog, i ja sluga Tvoj. Evo, neprijatelji Tvoji uzavreše, i koji Te nenavide podigoše glavu; usta svoja preneše na nebo, i jezik njihov prolazi zemlju. Toga radi učini sa mnom čudo dobrote; i neka vide oni koji me nenavide, i neka se postide, što si mi, Gospode, pomogao i utešio me. Jer Ti si Bog koji nas u svakoj nevolji našoj teši Utešiteljem Tvojim, Duhom Svetim, sa kojim si blagosloven vavek, amin“.
Završivši molitvu, sveti Stefan reče narodu: „Mir vam, braćo! spasavajte se, oprostite i molite se za mene, jer sam radi svete vere gotov umreti. Evo hitam na pretstojeći mi podvig, uzdajući se u načelnika vere i svršitelja Isusa“. A obraćajući se volhvu, on mu reče: „Hajdmo zajedno, uhvativši se za ruke, kao što obećasmo“. No volhv, uplašivši se ognja koji je silno buktao, ne hte da ide. Tada ga prepodobni čvrsto uhvati za haljinu, pa ga stade nasilu vući sa sobom u oganj. Volhv se branjaše i otimaše i, valjajući se po zemlji, vikaše da ne želi ići u oganj, i izjavljivaše da će odmah izgoreti u ognju kao. seno i suho granje. Tada narod stade vikati na njega i grditi ga da ide u oganj, kao što je sam predložio. Ali on preklinjaše narod da ga ostave. Onda ga prepodobni Stefan upita: „Nisi li ti sam ovo izabrao, i hteo da kušaš Boga živoga, zašto se sada odričeš?“ A volhv, klanjajući se do zemlje, moljaše, i padajući pred noge svetitelju izjavljivaše da je kriv, priznavaše svoju slabost, osuđivaše svoju zabludu i prelest. i objavi da je učinio predlog o prolaženju kroz oganj smatrajući da će se Stefan uplašiti pa neće ući u oganj.
Tako se lukavstvo volhovo sruči na njegovu glavu. Isto tako starešina permskih volhvova ne pođe ni u vodu. A na reci bi spremljeno ovo: prosekoše led na dva mesta, jedan prosek više a drugi niže niz vodu, kroz gornji prosek imali su oboje, uhvativši se za ruke, ući u vodu, i idući ispod leda izaći na donji prosek. Kada sveti Stefan pozva volhva da zajedno uđu u vodu, ovaj i to odbi. Tako se obelodani nemoć svih njegovih čini i laž svih njegovih učenja. Onda ga sveti Stefan upita: „Hoćeš li verovati i krstiti se, pošto si pobeđen“. Ali on odbi da primi hrišćansku veru i da se krsti. Svetitelj se onda obrati narodu, govoreći: „Vi ste svedoci kako ovaj bednik sam predloži da se prava vera proveri ognjem i vodom, ali ne ispuni svoju reč, jer ne hte da uđe ni u oganj ni u vodu. I sada ipak neće niti da veruje, niti da se krsti. Šta dakle mislite o njemu? Recite“. A narod povika: „Zaslužio je smrtnu kaznu!“ I dohvativši ga, oni ga predadoše u ruke svetom Stefanu, da ga on kazni kakvom hoće smrtnom kaznom. Pritom govorahu: „Ako ga pustiš živog on će ti još veće pakosti činiti“. A svetitelj im odgovori: „Ne! neka ruka naša ne bude na neprijatelju našem: jer me Hristos ne posla da bijem, nego da blagovestim; i ne naredi mi da mučim, nego da krotko učim i da tiho savetujem; i ne zapovedi mi Gospod moj da smrću kažnjavam, nego da milostivno poučavam, po rečenome: Pravednik će me nakazati milošću, i izobličiti me (Psal. 140, 5). A pošto on ne želi da veruje , jer je tvrda srca i oslepljen zlobom, to mu pretstoji večna osuda. Jer Gospod naš kaže: Koji uzveruje i krsti se, biće spasen; a ko ne veruje, biće osuđen (Mk. 16, 16). Dosta je strogo mu zapretiti da ne kvari ljude Božje svojim lažnim učenjem. Osim toga, neka grabljivi vuk ne živi usred stada Hristova; neka tama nema udela sa svetlošću, nego neka se izbaci zlo između vas; neka se mačem duhovnim otseče truli ud; neka se iz ovih krajeva odagna ovaj vuk. A ako se drzne ponova se javiti ovde i učiti, onda neće izbeći smrtnu kaznu“.
Sa takvom zabranom izagnaše volhva iz granica Permije. I Crkva Hristova boravljaše u miru, i svuda se podizahu hramovi Božji a uništavahu idolišta. I Crkva se u Permskoj zemlji toliko poveća, da se pojavi potreba za episkopom. Utoliko pre što je zbog velike udaljenosti bilo teško slati mitropolitu u Moskvu ljude radi rukopoloženja za sveštenike. Jer Perma je udaljena od Moskve, koliko Moskva od Carigrada.
Pošto se posavetova sa svojom pastvom, prepodobni Stefan otputova u Moskvu k velikome knezu Dimitriju Jovanoviču i k mitropolitu Pimenu. On ih obavesti o svemu što se blagodaću Božjom učini u Permskoj zemlji, i moljaše da se toj zemlji da episkop, jer „žetva je velika, a poslenika je malo“. Veliki knez, i mitropolit sa episkopima, i sav svešteni sabor, razmotriše tu stvar, i doneše odluku da Svetog Stefana postave tamo za episkopa, kao uistini dostojnog te časti. I govorahu: „Ko je najdostojniji i najpodesniji za episkopsku službu u Permskoj zemlji, ako ne onaj koji tu zemlju prosveti blagodaću Hristovom, i podnese pri tome tako velike podvige i trudove, i prevede sveštene knjige na permski jezik, i uništi idole, i podiže svete hramove, i pokaza se kao apostol Permije?
I sveti Stefan bi postavljen za episkopa permskog 1383 godine. Ovo postavljenje beše veoma po volji velikome knezu, koji je odavna poznavao blaženog Stefana i ljubio ga. Pošto veliki knez i mitropolit obdariše novopostavljenog episkopa mnogim darovima, otpustiše ga u Permiju.
Vrativši se kao episkop u svoju novoosnovanu eparhiju, sveti Stefan pričini veliku radost svojoj pastvi. On se u episkopskom činu truđaše kao i pre: verne utvrđivaše u veri, neverne obraćaše u veru i krštavaše, crkve svete podizaše, sveštenike postavljaše, i sav poredak crkveni mudro izvođaše. Isto tako on i manastire podizaše, milostinje velike davaše, nište i uboge hranjaše, nage odevaše, ožalošćene tešaše, putnike zbrinjavaše. I svima beše milostivi otac i veliki dobrotvor, i revnosni pastir koji se usrdno stara ne samo o spasenju duša svoje pastve nego i o njihovim telesnim potrebama, jer za vreme gladi u Permiji on mnogo puta na lađama dovožaše mnoštvo žita iz Vologde i besplatno ga razdavaše siromašnim ljudima.
Kada ugodnik Božji episkop Stefan privede k Bogu svu Permsku zemlju i sve kako valja uredi, i pošto bogomudro upravljaše svetom Crkvom, on se približi svojoj končini. A već beše dostigao duboku starost, i iznemogavaše telom od dugogodišnjih trudova oko spasenja tako mnogih duša ljudskih.
Pri kraju života svog sveti Stefan je morao da putuje u Moskvu k mitropolitu Kiprijanu[14] radi nekih crkvenih poslova. Pred svoj odlazak u prestonicu on sazva svoje stado, i pouči ih iz Svetoga Pisma da prebivaju u veri i nelicemernoj ljubavi među sobom. A na kraju svoje arhipastirske pouke on dodade i ovo: „Blizu je vreme moje končine, kao što mi otkri Gospod naš Isus Hristos, kome vas uručujem“.
Satvorivši zatim molitvu, on krenu na put. Po dolasku u Moskvu svetitelj zanemože i, pošto odbolova nekoliko dana, on se 26 aprila 1396 godine prestavi u Gospodu, koga izmalena zavole.
Na svetiteljevom pogrebu behu: mitropolit Kiprijan sa celokupnim sveštenstvom, knezovi i bojari, i vrlo mnogo sveta. Svi oni česno ispratiše telo njegovo u Sveto-Spaski manastir, i položiše ga u kamenoj crkvi na levoj strani.
Tako prepodobni otac naš Stefan, episkop i prosvetitelj Permske zemlje, završi tok svog bogougodnog i mnogima veoma korisnog života. Permska pastva oplaka gorko smrt svoga episkopa, koji i anđelima Božjim pričini veliku radost obrativši k Bogu tako mnogo grešnika. Zbog toga njegovu svetu dušu anđeli s radošću uzeše i na svojim rukama likujući odnesoše k Bogu. Predstojeći zajedno sa likom svetih jeraraha prestolu blagodati, sveti Stefan ne samo za Permsku zemlju nego i za ceo svet moli Oca i Sina i Svetoga Duha, Jednog u Trojici Boga, kome slava vavek, amin.
 
SPOMEN SVETOG KALANDIONA KIPARSKOG
 
Sveti Kalandion (ili Kalandije) dođe na ostrvo Kipar iz Palestine zajedno sa ostalih tri stotine klirika, monaha, i laika, zvanih Alamani. Ovi sveti pobegoše iz Palestine ispred agarjanske (arapske ili turske) najezde (u 7-8. veku) i dođoše na Kipar, gde življahu sveto podvizavajući se po raznim mestima Kipra. Po nekima. sveti Kalandion bi i episkop Kiparski[15].
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG GEORGIJA
 
Prepodobni Georgije beše ktitor i prvi iguman manastira Svetog Zlatousta na Kipru.Ovaj manastir bi podignut prepodobnim Georgijem 1091. godine na gori Kucuvinti, i prepodobni bi prvi iguman njegov.[16]
 
SPOMEN PREPODOBNE MATERE NAŠE JUSTE
 
U miru se upokojila u Gospodu.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
NESTORA
 
Ostavio roditelje, i monahujući u miru se upokojio.
 


 
NAPOMENE:

  1. Amasija – neveliki grad u Maloj Aziji, na obali Crnoga Mora.
  2. Car Maksencije – sin Maksimijanov, carovao od 306 do 312 godine; razbijen Konstantinom Velikim i potonuo u Tibru; poznat za svoje svireposti.
  3. Car rimski, upravljao Sirijom i Egiptom od 305 do 313 godine.
  4. Car od 312 do 324 godine.
  5. Rimski car Likinije carovao od 311. do 324. godine.
  6. Grad Amasija nalazio se u severnom kraju Male Azije, na obali Crnoga Mora.
  7. Njegovo žitije videti napred, pod današnjim 26. aprilom.
  8. Sveta Glafira skončala oko 322. godine.
  9. Žitije i služba sv. Joanikija napisani su dosta rano, a štampani u Rimničkom (1761 g.) i Moskovskom (1765 g.) Srbljaku, a zatim i u Beogradskom od mitropolita Mihaila.
  10. Zato se njegov spomen vrši i 2. decembra.
  11. Tako je, na primer, prema jednom zapisu, 1765. godine, neki čovek zaveštao iz zahvalnosti svetom čudotvorcu Joanikiju svoje vodenice na reci Istok.
  12. Blažena Stojna se upokojila 1895. g. i sahranjena je pokraj Petrove crkve kod Novog Pazara.
  13. Arsenije I bio na Rostovskom prestolu od 1374 do 1380 godine.
  14. Bio mitropolitom od 1375. do 1381. godine, i od 1383. do 1390 g.
  15. O ovim svetima govori Leontije Maheras u svojoj „Kiparskoj Hronici“. Vidi Constantin Sathas:Vies des Saints Alemands de l’Eglise de Chypre, Genes 1884.
  16. O ovom prepodobnom Georgiju Sinaksari ne govore ništa. Ovi podatci se nalaze u rukopisnom Tipiku Zlatoustovog manastira sa Kipra, koji se nalazi u Pariskoj Nacionalnoj biblioteci (Soislin. 402). Sr. i A. Dmitrijevskij, Opisanije Liturgitseskih rukopisej, t. III, Tipika II, Petrograd1917, s. 123.

2 komentar(a)

  1. Za divljenje je hrabrost i krotkost Svetog Stefana Permskog! Sveti Stefane moli Boga za mene kukavicu!

  2. Brate Damjane nisi ti kukavica nego ulicica. Umjesto da se pokajes za grehe svoje ti se krijes iza svog kukavicluka. Nije svakom dano da bude hrabri junak, ali svako moze da se pokaje za grehe svoje. Gospod je ostavio ljudima pokajanje za spasenje. Kroz pokajanje dolazi ne sam spasenje vec i hrabrost i druge bozanske vrline koje su potrebne danas ljudima isto kao u prvim hriscanskim vremenima. Zato ne placi nad sudbinom svojom sto si „kukavica“ jer cim priznajes jednu svoju manu ti se nalazis na putu Hristovom, na putu spasenja!

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *