NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » ŽITIJA SVETIH ZA APRIL

ŽITIJA SVETIH ZA APRIL

 

ŽITIJA SVETIH
 
25. APRIL
 
ŽITIJE I STRADANJE SVETOG APOSTOLA I EVANĐELISTA
MARKA
 
Sveti evanđelist Marko beše poreklom Jevrejin, iz plemena Levijeva, učenik svetog apostola Petra i njegov ljubljeni sin u Duhu Svetom. Sveti Petar ga spominje u svojoj poslanici, govoreći: Pozdravlja vas crkva s vama izbrana u Vavilonu, i Marko sin moj (1. Petr. 5, 13). Sin ne po telu nego po duhu, rođen blagovešćem i banjom svetog krštenja. Sveti Marko beše uvršten u lik svetih Sedamdeset apostola Hristovih. Najpre je pratio svetog Petra, i bio postavljen od njega za episkopa. A kad je s njim bio u Rimu, on na molbu vernih napisa Sveto Evanđelje. Jer hrišćani u Rimu moliše ga da im napiše ono što im je sa svetim Petrom usmeno kazivao o Gospodu Hristu. On se odazva njihovoj molbi i napisa Sveto Evanđelje, i prvo ga pokaza samom apostolu Petru. Sveti Petar ga pročita i posvedoči kao istinito, i preporuči ga svima da ga čitaju i da veruju onome što je napisano u njemu. Zatim od svetog apostola Petra bi sveti Marko poslat najpre u Akvileju na propoved Božje reči. a potom u Egipat. I tako u Aleksandriji sveti Marko bi i prvi propovednik Evanđelja i prvi episkop. Egipat sav beše pritisnut gustim mrakom neznaboštva, i idolopoklonstva, gatarstva i zloće. No s pomoću Božjom sveti Marko uspe da poseje seme nauke Hristove po Libiji, Amonikiji i Pentapolju, i da ih prosvetli svetlošću svete vere i Hristu privede. Čudotvoreći svuda, on crkvama postavi episkope, sveštenike i đakone, i mnoge ljude nauči tako vrlinskom životu, da su se i nevernici tome divili i hvalu odavali. Dostoverni crkveni istoričari, Jevsevije Kesarijski i Nikifor Ksantopul, beleže kako znameniti jevrejski filosof Filon, koji se dobro upoznao sa svetim Petrom u Rimu, pišući mnoge pohvale o aleksandrijskim i uopšte egipatskim hrišćanima, koje je sveti Marko uputio, kaže i ovo: Ovi hrišćani ostavljaju privremena bogatstva i sva svoja imanja, i ne žele da išta svoje imaju na zemlji. I na kom god se mestu oni nalaze, svuda imaju za molitvu svoje posebne i osvećene hramove. U tim hramovima oni pobožno i čisto vrše svoje tajne, ne baveći se u njima nikakvim svetovnim poslovima. Oni tamo samo čitaju Svete Knjige, i po svom običaju slave Boga pojanjem. Neki od njih napuštaju gradove i, odbacivši sve svetovne brige, žive u poljima, u gradovima, u pustinjama, čuvajući sebe od zajedničkog boravljenja s ljudima, jer znaju da je druženje s ljudima drukčijeg života smetnja za vrlinu. U njih je uzdržanje i umrtvljenje tela temelj, na kome zidaju ostala dobra dela. Nijedan od njih ne jede pre sutona, niti pije; a neki tek četvrtoga dana uzimaju hranu. Najiskusniji pak među njima u tumačenju i razumevanju Svetog Pisma, ne mogući da se zasite tom duhovnom hranom bogorazmišljanja u Božanskom Pismu, po čitavih šest dana se i ne sete za telesnu hranu. Niko od njih ne pije uopšte vina, niti jede mesa, niti išta od živih stvorova. Za njih je naslada hleb sa solju i vodom. Ima i hrišćanskih žena koje su navikle na takav život. Mnogo je njih već ostarelih u devstvu. Čuvajući dobrovoljno i pobožno čistotu tela, i učeći se onoj mudrosti, osvećuju se ne samo srcem nego i telom, i smatraju da je nepristojno da sladostrašću služi sasud, ugotovljen za primanje mudrosti, i da služi telesnom rađanju ono lice, koje želi netruležno i besmrtno seme Božje reči, od koga se rađa plod koji nikada ne umire. Tumačenje Svetog Pisma oni dobijaju od svojih najstarijih. U Svetom Pismu oni traže duhovni smisao i sakrivene tajne, jer smatraju da je samo Sveto Pismo kao vidljivo telo, a njegov tajni smisao kao nevidljiva duša. Oni rano ustaju na slavoslovlje Božje i molitvu, na pojanje i slušanje Božje reči, posebno muškarci, a posebno žene. Neki od njih provode po sedam nedelja u neprekidnom pošćenju. Kod njih je sedmi dan u velikom poštovanju. Pripremajući se za ovaj dan i ostale svoje praznike, oni spavaju na zemlji. Božju službu vrše sveštenici i đakoni; a nad svima njima je starešina episkop (Crkv. Istorija II, 17).
Tako piše Filon Jevrejin o učenicima svetog Marka i o svetim običajima Crkve Božje, prvenstvujuće u Duhu Svetom i u predanjima apostolskim. Tako sveti Marko mnogostradalnim trudovima svojim obradi u Egaptu vinograd Hristov, imajući svoj episkopski presto u Aleksandriji, gde mučenički skonča.
O stradanju svetog evanđelista Marka blaženi Simeon Metafrast piše ovo: U vreme kada se sveti apostoli raziđoše po svetu radi propovedi Evanđelja, sveti Marko po Božjoj volji dođe u Egipat. A božanstveni kanoni svete apostolske Crkve nazvaše ga evanđelistom, jer on beše prvi propovednik Evanđelja Gospoda i Spasa našeg Isusa Hrista u celom Egiptu, u Libiji, Marmarikiji, Amonikiji i Pentapolju. Svi žitelji tih zemalja behu neobrezana srca i okoreli idolopoklonici, ispunjeni svake nečistote i služitelji nečistih duhova. Po svima gradovima, i selima, i raskršćima oni podizahu idolišta i postavljahu idole; i u njih behu čaranja, gatanja, vradžbine, i sva demonska sila, koju Gospod naš Isus Hristos razruši i uništi dolaskom Svojim. Kada božanstveni evanđelist Marko propovedaše nebesko carstvo Hristovo u pentapoljskom gradu Kirineji, on satvori velika čudesa: rečju božanske blagodati bolesne isceljivaše, gubave očišćavaše, nečiste i zle duhove izgonjaše. Prosvećeni tom apostolskom propoveđu i čudotvorstvom, mnogi poverovaše u Gospoda našeg Isusa Hrista, porazbijaše svoje idole, porušiše idolišta, i krstiše se u ime Oca i Sina i Svetoga Auha.
Tamo mu bi naređeno Duhom Svetim da ide u Aleksandriju i seje dobro seme Božje reči. Kao silan i sjajan podvižnik, sveti Marko se svesrdno pripremi da krene na taj podvig. Pošto se oprosti sa bratijom, on im reče: Gospod moj naredi mi da idem u grad Aleksandriju. Bratija ga ispratiše sve do lađe, i pošto jedoše hleb sa njim, oni ga otpustiše govoreći: Neka ti Gospod Isus Hristos ustroji dobro putovanje!
Otplovivši odatle, sveti Marko stiže drugog dana u Aleksandriju. Pošto se iskrca iz lađe, on dođe u mesto zvano Mendion. I kad uđe na gradsku kapiju, njemu se raspade sandala. Videvši to, apostol reče sebi: Zaista mi je ovaj put srećan. I ugledavši obućara koji je krpio staru obuću, dade mu svoju sandalu. Šijući sandalu obućar slučajno probode šilom svoju levu ruku i, jauknuvši, prizva Boga, kao što to biva u takvim slučajevima. Čuvši ime Božje, apostol se obradova duhom, i reče u sebi: Moj put Gospod učini srećnim. – A rana na ruci obućarevoj beše velika, i silna krv iđaše iz nje. Sveti Marko pljunu na zemlju, načini kal od pljuvačke, i pomaza obućarevu ranu, govoreći: U ime večito živog Isusa Hrista budi zdrav! – I odmah se izleči rana, i ruka postade zdrava.
Kad obućar vide takvu silu ovoga čoveka i dejstvo njegovih reči, i kad po licu poznade čisto i vrlinsko žitije njegovo, reče mu: Molim te, čoveče Božji, hajde mojoj kući i provedi dan kod mene sluge tvoga, da zajedno hleb jedemo, pošto si mi ukazao ovu milost. Apostolu to bi milo, i odgovori: Gospod neka da tebi nebeski hleb života!
Obućar sav radostan, odvede apostola domu svome. A sveti Marko, ušavši u njegov dom, reče: Neka blagoslov Gospodnji bude ovde! Pomolimo se, brate, Bogu! – I satvoriše molitvu zajedno. Po molitvi sedoše da jedu, i stadoše s ljubavlju razgovarati među sobom. U razgovoru obućar upita svetitelja: Oče, ko si ti, i otkuda tvoja reč ima toliku silu? Sveti Marko mu odgovori: Ja sam sluga Gospoda Isusa Hrista, Sina Božjeg. Čovek na to reče: Želeo bih da vidim tog Sina Božjeg. Sveti Marko mu odgovori: Ja ću ti Ga pokazati.
I stade mu kazivati Evanđelje Isusa Hrista, i pokazivati iz Proroka što je o Gospodu našem bilo pretskazano. Obućar na to reče: Ja nikad nisam čuo za Sveto Pismo o kome ti govoriš, već za Ilijadu i Odiseju, i što mudruju egipatski mladići. – Sveti Marko mu onda izloži učenje o Hristu, i dokazivaše mu da je mudrost ovoga sveta ludost pred Bogom.
I verova obućar rečima svetoga Marka, videći njegova znamenja i čudesa, i krsti se sav dom njegov i veliko mnoštvo žitelja toga mesta. Ime pak obućaru beše Anian. A pošto iz dana u dan rastijaše i uvećavaše se broj vernih, čuše starešine grada da je k njima došao neki galilejanin i huli bogove njihove, i zabranjuje da im se prinosi žrtva. Stoga tražahu da ga ubiju; i pravljahu zasede, ne bi li ga kako uhvatili.
Saznavši za ovu zaveru, sveti Marko postavi vernima za episkopa Aniana, i tri prezvitera: Maleona, Savina i Kerdona, i sedam đakona, i drugih jedanaest klirika, da služe Crkvi. A sam pobeže odatle, i dođe opet u Pentapolj. I provede u Pentapolju dve godine, gde produži utvrđivati svoje ranije delo. I postavi u okolnim pokrajinama i gradovima episkope, prezvitere i klirike, pa se ponovo vrati u Aleksandriju. I nađe da se bratija umnožila u blagodati i veri Gospodnjoj, pa behu i crkvu sagradili u primorju, u mestu Vukula. I pravednik se veoma obradova tome i, preklonivši kolena, proslavi Boga. I provede u toj crkvi dugo vreme. A hrišćani se umnožavahu, i potsmevahu se neznabošcima, i idole njihove ružahu.
A kad neznabožni gradonačelnici doznadoše da je sveti Marko došao u njihov grad, i živi u njemu, ispuniše se ljubomore i zavisti pošto čuše da on tvori mnoga čudesa: isceljuje bolesne, gluvima daje sluh a slepima prozrenje. I stadoše ga tražiti, i ne nalazeći ga oni škrgutahu zubima, i po idolištima svojim poganim i pirovima idolopokloničkim oni ljutito vikahu: Veliku nam muku zadaje onaj mađioničar i čarobnjak!
Uto nastade presvetli praznik Uskrs, dan Hristova Vaskrsenja, dvadeset četvrtog aprila. U isti dan pade i nečestivi praznik neznabožačkog poganog boga Serapisa. Na Uskrs sveti Marko služaše u crkvi božanstvenu službu. Ogromna rulja neznabožaca napade iznenada na crkvu, uhvatiše svetitelja, vezaše ga čvrsto oko vrata, i počeše vući po kaldrmi vičući: Povucimo ovog vola u obor! A sveti Marko blagadaraše Hrista Boga govoreći: Blagodarim Ti, Gospode Isuse Hriste što si me udostojio da stradam za ime Tvoje! – A vučen bi svetitelj po zemlji punoj oštrog kamenja, i iz izranavljenog tela njegovog lijaše se krv celim putem.
Kad pade veče, neznabožni idolopoklonici vrgoše u tamnicu svetog apostola, dok se dogovore kojom smrću da ga umore. A u ponoći, dok vrata behu zaključana i stražari spavahu pred njima, nastade veliki zemljotres, jer Anđeo Gospodnji, sišavši s neba, kosnu se apostola govoreći: Slugo Božji Marko, vrhovni među svetima u Egiptu, eto upisano je ime tvoje u knjizi života na nebesima, i uvršćen si među svete apostole, i spomen tvoj na zemlji neće se zaboraviti nikada, i ti ćeš likovati s Višnjim Silama, Arhangeli će primiti na nebu duh tvoj, a mošti tvoje biće sačuvane na zemlji.
Videvši ovo viđenje, sveti Marko pruži k nebu ruke svoje govoreći: Blagodarim Ti, Gospode moj Isuse Hriste, što me nisi ostavio nego si me uvrstio među svetitelje Svoje. Molim Ti se, Gospode, primi u miru dušu moju, i ne liši me blagodati Tvoje! – Kada on to izgovori, Gospod Isus Hristos dođe k njemu u onom obličju u kom je bio sa učenicima svojim pre Krsta i pogrebenja, i reče mu: Mir tebi, Marko, evanđeliste moj!
– Sveti Marko mu odgovori: Mir i Tebi, Gospode moj Isuse
Hriste! – I otide Gospod od njega.
Sutradan dođoše k tamnici mnoštvo građana, izvukoše svetitelja iz tamnice, ponovo ga konopcem vezaše za vrat, i opet ga vukoše po ulicama sa istom vikom: Povucimo vola u obor!
– A sveti Marko vučen, blagodareći Boga i moleći se, reče: U ruke Tvoje, Gospode, predajem duh moj! – I rekavši to, predade duh svoj Bogu. A rulja poganih neznabožaca, želeći da spali telo svetiteljevo, naloži oganj. na mestu koje potom bi nazvano:Anđelsko. I tog časa silom Gospoda našeg Isusa Hrista spusti se mrkli mrak, jer sunce sakri svoje zrake, i bi strašna grmljavina, i veliki zemljotres, i kiša sa silnim gradom padaše sve do večera. I narod pobeže od straha, ostavivši svetiteljevo telo. Od kiše pak ugasi se oganj, a od zemljotresa srušiše se mnoge zgrade i pobiše mnoge. A neki od neznabožaca drznuše se reći da preblaženi bog njihov Serapis posetom svojom počini te strahote.
Pobožni hrišćani onda dođoše, spremiše za ukop telo svetiteljevo, i odnesoše na mesto, gde su oni tvorili svoje molitve i psalmopjenija, i sahraniše česno svete mošti na istočnoj strani u kamenoj grobnici. I spomen njegov vršahu revnosno i pobožno, počitujući prvog aleksandrijskog svetitelja; i za njih ništa ne beše česnije i skupocenije od njegovih svetih moštiju.
Sveti apostol i evanđelist i mučenik Hristov Marko skonča u Egiptu, u gradu Aleksandriji[1], dvadeset i petog aprila, za Neronova carovanja u Rimu, oko 68 godine, a za carovanja među nama Gospoda našeg Isusa Hrista, kome čast, slava i moć sa Ocem i Svetim Duhom vavek, amin.
 
SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG
ANIANA, drugog episkopa Aleksandrijskog
 
Kad je sveti Marko stupio iz lađe na suvu zemlju u Aleksandriji, rascepi mu se obuća na jednoj nozi- Tada vide on jednog obućara, kome dade obuću na popravku. Šijući obućar probode šilom sebi levu ruku, i poče krv teći, i jaukaše obućar od bola. Tada apostol Božji zamesi prašinu s pljuvačkom svojom i pomaza ranjavu ruku, i odjednom posta ruka zdrava. Udivi se obućar prvome čudu, i pozva Marka u svoj dom. Čuvši Markovu propoved Anian – tako mu beše ime – krsti se i on i sav njegov dom. Toliko blagočešće i toliku revnost pokaza Anian na delu Božjem, da ga sveti Marko rukopoloži za episkopa. I bi ovaj sveti čovek drugim episkopom u crkvi Aleksandrijskoj.
 
SPOMEN SVETE MUČENICE NIKE (POBEDE)
 
Postradala za Gospoda mačem posečena.
 
SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG
MAKEDONIJA,
patrijarha Carigradskog
 
Revnosni pobornik Pravoslavlja u borbi protiv Evtihijeves monofizitske jeresi, sveti patrijarh Makedonije življaše u vreme jeretičkog cara Anastasija (491-518g). Beše patrijarh Carigradski od 495 do 511. godine. Zbog suprotstavljanja jeresi carevoj car jeretik Anastasije liši ga patrijaršijskog prestola i udalji u Paflagoniju, gde se ovaj bogougodnik prestavio 516. godine. Zbog njegovog progonjenja narod se veoma bunio protiv cara. Zato sveto tela njegovo bi sahranjeno u Carigradu. Po predanju, sveti Makedrnije se prekrstio za vreme opela koje su držali nad njim – pokojnikom.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG SILVESTRA OBNORSKOG
 
Mesto i poreklo rođenja prepodobnog Silvestra ne zna se dobro. Samo se zna da je monaški postrig dobio od prepodobnog Sergija Radoneškog[2], i da se spočetka podvizavao u njegovom manastiru. Sa blagoslovom znamenitog Radoneškog podvižnika Silvestar je, željan usamljenosti, otputovao na daleki severoistok i zaustavio se na obalama reke Obnore.[3] U to vreme tamo behu neprolazne šume, i u blizini ne beše nikakvih naselja. Načinivši sebi ubogu tesnu keliju, prepodobni Silvestar se stade podvizavati u najpotpunijem usamljeništvu, podnoseći svakorvsne nevolje, sav predan neprekidnoj molitvi i bdenju.
Dugo nije znao niko da se u neprohodnoj šumi podvizava pustinjak. Ali jednom prilikom jedan žitelj toga kraja zaluta s puta i u neprohodnoj šumi neočekivano nabasa na pustinjakovu keliju. Pred zaprepašćenog putnika izađe pustinjak, odeven u rubinu i zbunjen pojavom čoveka u tako pustom mestu, gde nikoga do tada on nije viđao, a i nije hteo da vidi. Putnik ispriča prepodobnome o sebi, ko je i kako je dospeo tu. Još mu kaza kako je nad mestom gde živi pustinjak on često izdaleka viđao ponekad svetle zrake, ponekad oblačni stub. Prepodobni zaplaka od tuge što se saznalo za mesto njegovog usamljeništva. Putnik zamoli pustinjaka da mu kaže, kako se zove i kako tu živi. Silvestar mu kaza da on tu živi duže vreme, i hrani se korom od drveta i korenjem. Spočetka je bez hleba iznemogavao od gladi i od iznurenosti, padao na zemlju, ali mu se potom jedanput javi jedan neobičan muž, dodirnu ga svojom rukom, i od to doba on više ne oseća bedu.
Putnik koji slučajno otkri pustinjaka, brzo se namerno vrati k njemu i dade mu hleba i brašna. Ovaj jedan susret beše dovoljan da prebivalište i podvizi pustinjaka postanu poznati u okolnim, iako udaljenim naseljima. Seljaci počeše dolaziti k podvižniku za dušespasonosne razgovore i duhovne savete; pri tome donošahu mu i hranu. Neki su ostajali pored njega radi spasonosnog podviga pod njegovim rukovodstvom. Videći kod tih ljudi iskrenu ljubav prema njemu i dobrovoljnu želju za podvigom, prepodobni Silvestar ih nije sprečavao da prave nove kelije. Tako se oko njega sabra ne malo novih podvižnika, i pojavi se neodložna potreba da se podigne hram Božji. Onda se sam Silvestar uputi u Moskvu, i od mitropolita Aleksija[4] zamoli blagoslov za podizanje hrama, dobi antimins, i bi postavljen za igumana prve monaške obitelji u Obnorskom kraju.
Trudom prepodobnoga i njegove bratije bi podignut hram u slavu Vaskrsenja Hrista Spasitelja. Onda stadoše još više dolaziti k prepodobnom Silvestru, kako prosti ljudi tako i knezovi i bojari. Jedni su želeli da vide prepodobnoga, da dobiju blagoslov od njega i da čuju pouke njegove; drugi – da se pokaju za svoje grehe i dobiju oproštaj i utehu; treći – da na sav život posvete sebe inočkom podvigu pod rukovodstvom opitnog podvižnika.
Predajući se neumornim trudovima oko ustrojstva manastira, prepodobni Silvestar je koristio svako slobodno i podesno vreme, da se udalji iz manastira u šumsku usamljenost radi usamljeničke molitve i bdenja, tako milih i uobičajenih njegovoj duši. No kada se on vraćao iz takve usamljenosti, već ga je oko manastira čekala gomila naroda, koji je želeo da ga vidi i dobije od njega blagoslov i pouku. Donosili su decu i bolesnike, proseći njegov blagoslov i isceliteljne molitve. Tako u neprolaznoj šumi poniče bujan život, sav satkan od truda i bdenja, posta i molitve, telesnih nevolja i duhovnih radosti.
Ostarevši, prepodobni pade u predsmrtnu bolest. Bratija se sabraše oko bolesnikove postelje u njegovoj keliji, i kroz suze izražavahu svoj bol što se lišavaju svoga rukovodioca i staraoca i svoj strah za sudbinu obitelji. „Ne tugujte zbog toga, braćo moja mila“, – tešaše ih prepodobni; – „u svemu je volja Božja; držite zapovesti Gospodnje, i ne bojte se što ćete u ovom životu pretrpeti nevolje, da biste dobili nagradu na nebesima. Ako pak dobijem slobodu pred Bogom i moje delo bude Njemu ugodno, onda ovo sveto mesto neće oskudevati ni po mom odlasku. Molite se samo Gospodu Bogu i Prečistoj Materi Njegovoj, da biste se izbavili od iskušenja đavoljih“.
Končina prepodobnoga usledi na dan svetog apostola i evanđeliste Marka, 25 aprila 1379 godine. Telo prepodobnoga bi pogrebeno pored hrama Vaskrsenja, s desne strane.
Manastir, osnovan prepodobnim Silvestrom, ne prestade postojati sa smrću svoga osnivača: više od četiri stotine godina tekao je tu manastirski život, jedni su monasi smenjivali druge, služeći prosvećenju ovog zabačenog kraja.
Po smrti prepodobnog Silvestra stadoše se na njegovom grobu dešavati čuda, te se sa tokom vremena prepodobni Silvestar stade u obližnjim i udaljenim mestima slaviti kao čudotvorac. Na grobu prepodobnoga isceljenje dobijahu: besomučni, umobolni, slepi, gluvi, raslabljeni, nemi. Postoje drevni opisi tih čuda. Evo jednoga od njih. Godine 1645 jeromonah Jov, sabrat manastira prepodobnoga Silvestra pozva seljake da seku šumicu pored manastira, u kojoj se nekada prepodobni Silvestar usamljivao na molitvu. Seljaci pristupiše poslu. No ovaka Jovova naredba beše grešna, jer on samovoljno poseže na šumicu prepodobnog Silvestra. Jov bi poražen slepilom i prestade videti. Kroz četiri nedelje Jov uvide svoj greh i stade se kajati pred Gospodom Bogom, Prečistom Majkom Njegovom i prepodobnim Silvestrom, i dade obećanje da neće postupati po svojoj volji nego će sve raditi po savetu bratije. Pri tome Jov otsluži u crkvi molepstvije, moleći se sa suzama za oproštaj grehova i za povratak vida. Pošto celiva svete ikone, slepi Jov priđe raki prepodobnog Silvestra, celiva je sa verom i .- progleda. Posle tako čudesnog isceljenja on uznese blagodarnost Gospodu Bogu i Njegovom svetom ugodniku – prepodobnom Silvestru.
 
SPOMEN SVETIH
OSAM PREPODOBNOMUČENIKA OTŠELNIKA
 
Ovi sveti isposnici za Hrista Gospoda mačem posečeni.
 


 
NAPOMENE:

  1. Ikonu stradan.a Sv. apostola i evanđelista Marka videti na istoj ikoni gde je stradanje Sv. ap. Jasona i Sosipatra, pod 28. aprilom (str. 438).
  2. Prepodobni Sergije, rođen 1315 godine, a prestavio se 1391 god. 25 septembra. Praznuje se 5 jula i 25 septembra.
  3. Na 105 vrsta od Jaroslava, i na 16 vrsta od današnjeg sreskog mesta Ljubiša.
  4. Sveti Aleksije bio mitropolitom od 1354 do 1378 godine.

2 komentar(a)

  1. Za divljenje je hrabrost i krotkost Svetog Stefana Permskog! Sveti Stefane moli Boga za mene kukavicu!

  2. Brate Damjane nisi ti kukavica nego ulicica. Umjesto da se pokajes za grehe svoje ti se krijes iza svog kukavicluka. Nije svakom dano da bude hrabri junak, ali svako moze da se pokaje za grehe svoje. Gospod je ostavio ljudima pokajanje za spasenje. Kroz pokajanje dolazi ne sam spasenje vec i hrabrost i druge bozanske vrline koje su potrebne danas ljudima isto kao u prvim hriscanskim vremenima. Zato ne placi nad sudbinom svojom sto si „kukavica“ jer cim priznajes jednu svoju manu ti se nalazis na putu Hristovom, na putu spasenja!

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *