NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » ŽITIJA SVETIH ZA APRIL

ŽITIJA SVETIH ZA APRIL

 

ŽITIJA SVETIH
 
20. APRIL
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG TEODORA TRIHINA[1]
 
Prepodobni Teodor Trihin beše carigrađanin, i sin bogatih roditelja. Kao mladić Boga radi ostavi svoje roditelje, i dom, i bogatstvo, i slavu, ode u jedan pustinjski manastir u Trakiji, i zamonaši se. Tu sebe predade najtežim podvizima, i toliko isposni telo svoje, da je u licu izgledao kao mrtvac. Sve noći provodio je stojeći na molitvi i boreći se sa mrazom i ledom; vazda je išao gologlav, i odevao se samo u jednu haljinu od kostreti, zbog čega je i prozvan Trihin ili Kostret. Posle njega i manastir u kome se podvizavao bi prozvan Trihin. Zbog svog velikog samomučenja radi spasenja duše, Bog ga obdari velikim darom čudotvorstva i za života i po smrti. Mirno je skončao oko 400 godine. Iz njegovih svetih moštiju poteče miomirisno celebno miro, kojim se verni isceljivahu od svakovrsnih bolesti i demoni se progonjahu, u slavi Hrista Boga našeg.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG ANASTASIJA SINAJSKOG
 
Bogonosni otac naš Anastasije bi rođen polovinom šestoga veka. Iz malena bi vaspitan u pobožnosti. O tome on sam svedoči pišući; o sebi ovako: Oni koji videše Hrista u telu, držali su Ga za proroka; a mi, iako Ga ne videsmo telesnim očima, još u detinjstvu saznasmo da je Bog, i naučismo se ispovedati Ga kao Gospoda svemoćnog i Tvorca vekova i Blistanje slave Očeve. Sveto Evanđelje Njegovo sa takvom verom slušamo kao da Njega samog vidimo gde nam govori, i primajući besprekorni biser prečistog Tela Njegovog mi verujemo da samog Hrista primamo. A kada samo vidimo izobraženje božanskog lika Njegovog na ikoni, mi kao da vidimo Njega samog kako gleda s neba na nas, počitujemo Ga, klanjamo Mu se i padamo ničice pred Njim.
Ovo nekoliko reči jasno pokazuju kako je prepodobni Anastasije još u ranom detinjstvu naučen da zna Hrista istinitog Boga, i da veruje u Njega, i da Ga se boji, i da Ga ljubi svim srcem, i da Mu na svetim ikonama odaje bogodolično molitveno poklonjenje.
U mladosti on izuči sve svetske i duhovne nauke, i beše veoma darovit govornik i mudar filosof. A kada bi punoletan, Anastasije ostavi svet i sve što je u svetu i, uzevši krst, svim srcem pođe za Hristom. Jer, otišavši u manastir, on postade monah. No želeći da bude upućen u velike podvige i da podražava najsavršenije u vrlinama ljude, on ode u Jerusalim. I pošto se tamo pokloni česnim i svetim mestima, otputova na Sinajsku Goru. Našavši tamo mnoge svete ljude, iskusne u inočkim vrlinama, on poče živeti među njima, pokoravajući im se i služeći im usrdno, pod slavnim igumanom svetim Jovanom Lestvičnikom.[2] Zbog svog velikog smirenoumlja on dobi od Boga dar duhovnoga znanja i velike mudrosti, te sastavi mnoge poučne knjige i napisa žitija nekih svetih Otaca, i bi udostojen prezviterskog sana. Zatim, posle svetog Jovana Lestvičnika i njegovog brata Georgija bi iguman Sinajske Gore. Vodio je žestoku borbu protiv jeretika akefalita, tojest bezglavnika, koji su poricali Četvrti Vaseljenski Sabor i učili da Hristos nema istinitu i potpunu ljudsku prirodu (monofizitstvo). Mnogo je pisao protiv njih, vodio sporove s njima, izobličavao ih, pobeđivao i posramljivao.
Ta jeres monofizitska se pojavi za carovanja Zinonova[3] u Aleksandriji među neprijateljima i protivnicima Četvrtog Vaseljenskog Sabora.[4] Tada u Aleksandriji beše lažni patrijarh jeretik Petar, zvani Mongos Ovoj akefalitskoj jeresi pristupi Sever, koji se za carovanja Anastasijeva dočepa patrijaršiskog prestola antiohijskog. Boreći se protiv ovih jeretika ne samo spisima nego i živom rečju, blaženi Anastasije proputova svu Siriju, i Arabiju, i Egipat, svuda iskorenjujući ovu jeres a utvrđujući u pravoverju Crkvu Hristovu.
Pošto ugodi Bogu više od drugih Otaca, on u dubokoj starosti otide ka Gospodu, početkom sedmog veka.[5] A iza sebe ostavi divnu duhovnu i bogoslovsku knjigu zvanu Odigos (Vođa, Rukovodioc), spise protiv jeretika Monofizita i divne besede prepune duhovne i spasonosne mudrosti.
 
SPOMEN BLAŽENOG OCA NAŠEG ANASTASIJA SINAITA,
patrijarha Antiohijskog
 
Kada tridesetpete godine carovanja Justinijanova[6] skonča patrijarh antiohijski Domn III (546-561), za patrijarha bi izabran (561. godine) monah Sinajske Gore blaženi Anastasije. On bi poreklom iz Palestine i rođen bi oko 520. godine. Na ovaj položaj patrijarha uzdigla ga je njegova vrlina, čistota života, velika duhovna mudrost i tvrda vera. U to vreme pojavi se u Crkvi neko nepobožno umovanje o božanskom telu Hristovom. Po njemu, pre golgotskog stradanja telo Hristovo je bilo nestradalno i nepodložno prirodnim potrebama kao što su glad, žeđ i druge, i Gospod Hristos je pre svog stradanja i vaskrsenja primao hranu i piće na isti način kao što je to činio posle vaskrsenja kada se javljao svojim Apostolima.[7]
Ovo zločestivo umovanje pojavi se najpre u Carigradu. Zaveden od jeretika, uz ovo umovanje pristade i car Justinijan. I dok ne dođe do saznanja istine on hoćaše da se to učenje proglasi za dogmat vere. I nastade velika pometnja u Crkvi. Patrijarh carigradski sveti Evtihije bi prognan sa svoga prestola zato što se suprotstavljao ovoj jeresi (vidi 6. april). I mnogi su bili skloni da se prelaste ovim učenjem, no svi upirahu oči svoje na svjatjejšeg patrijarha antiohijskog, Anastasija Sinaita, da on kaže istinu: jer Anastasije beše čovek vrlo iskusan u Svetom Pismu, i tvrd u dogmatima prave vere, i svet po životu. Raznim lukavstvima jeretici pokušavahu da njega pridobiju za svoje učenje, jer su se nadali da 6e, pridobivši njega, lako pridobiti sve onamošnje pokrajine. I nagovarahu cara protiv njega, ali bez uspeha. Jer blaženi Anastasije otpisa caru blagorazumno, izobličavajući ga smelo zbog zablude. Isto tako razasla po celoj Siriji poslanice sveštenstvu i mirjanima, učeći ih da se čuvaju od ove jeresi. A u Antiohiji propovedajući svaki dan u crkvi, ponavljaše ovu apostolsku reč: Ako vam ko javi Evanđelje drukčije nego što primiste, pa makar bio anđeo s neba, proklet da bude! (Gal. 1, 8).
Zbog toga car Justinijan beše ljut na svjatjejšeg patrijarha Anastasija , i htede ga oterati s prestola kao što to učini sa carigradskim patrijarhom svetim Evtihijem, ali se caru približi kraj. Umirući, car se pokaja zbog jeresi, i napisa zaveštanje, da svjatjejši patrijarh Evtihije bude vraćen iz progonstva na svoj presto. I umre Justinijan u pokajanju, i pridruži se blagočestivim carevima, i u Crkvi nastade mir.
Posle Justinijana dođe za cara njegov nećak Justin Mlađi.[8] Neprijatelji blaženog Anastasija uspeše kod cara klevetama, te ovaj protera s antiohijskog prestola nevinog arhijereja Božjeg Anastasija Sinaita. Protera ga ne zbog vere, već zbog drugih izmišljenih krivica. Prva krivica: nemilice rasipa crkveno blago; druga krivica: grdio je cara, jer, upitan od nekih, zašto ne štedi crkveno blago, on je odgovorio: da ga grabljivica Justin ne bi oteo.
No neki su kazivali i ovo: Kada Anastasije dođe na antiohijski presto, Justin u to vreme beše visoki carski dostojanstvenik kod svoga rođaka cara Justinijana. Pošto bejaše veoma zlatoljubiv, on hoćaše da mu Anastasije da poklon u zlatu. Ali Anastasije mu ništa ne dade, izjavljujući da je zločin davati zlato za duhovni čin, jer se on ne prodaje za zlato već se daje blagodaću Svetoga Duha. I od toga doba Justin beše ljut na Anastasija. I kad postade car, on tražaše krivicu nevinom svetitelju Anastasiju. I našavši lažne krivice, on ga protera s prestola.
Po izgnanstvu svetog Anastasija, na patrijaršiski presto bi, i protiv svoje volje, uzveden iguman Faranske lavre blaženi Grigorije[9], čovek takođe ukrašen rečitošću, pobožnošću i svetim životom. Njega spominje u Limonaru patrijarh jerusalimski sveti Sofronije. A kad blaženi Grigorije ode iz ovog života, blaženi Anastasije Sinait bi ponovo vraćen na presto antiohijski za vreme cara Mavrikija, pošto provede dvadeset i tri godine u progonstvu.[10]
U to vreme beše u Rimu papa sveti Grigorije Dvojeslov. Između njega i blaženog patrijarha Anastasija postojaše velika duhovna ljubav, i oni se dopisivahu. Kada sveti Grigorije ču da se patrijarh Anastasije vratio na svoj presto, odmah mu posla pismo, radosno pozdravljajući njegov povratak. U pismu je pisao: Slava na visini Bogu, i na zemlji mir, među ljudima dobra volja, jer ona velika reka, koja nekada ostavi antiohijsko poprište suvim, sada se opet vratila i natapa svoje doline. A u jednom drugom pismu kaže: Tvoja premila svetost želela bi da sa mnom razgovara usmeno, a ne preko hartije i pera, i tuguje što nam to sprečava velika razdaljina između Istoka i Zapada. No istinu govorim: misao tvoja i na hartiji govori mi kao bez hartije, jer je u rečima tvoje svetosti očigledna ljubav tvoja prema meni, i mesta nas ne razdeljuju pošto smo pomoću blagodati svemoćnog Boga sjedinjeni vezom ljubavi. Zašto onda tražiš pozlaćena krila golubija, kada ih već imaš? Jer ta su krila – ljubav prema Bogu i bližnjemu. Na njima sveta Crkva uzleće; na njima ona sve zemaljsko nadleće; da ta krila tvoja svetost nije imala, ne bi s takvom ljubavlju preko pisma k meni doletela. Molim te dakle, moli se za mene slabog, da me tvojim molitvama Gospod ubrzo izbavi od tolikih bura i nevolja, i da privede u pristanište večnoga pokoja. S blagodarnošću primih tvoje obilne blagoslove, koje si mi ti, čoveče Božji, siromašan duhom, poslao, a za koje se kaže: Šta će dati ubogi osim ono što je ubogoga? No da nisi sebe učinio siromašnim duhom, zar bi blagoslovi tvoji bili tako obilni? Svemoćni Bog neka te svojim štitom zaštiti od svakoga zla. I pošto je život tvoj veoma potreban svima dobrima, to neka te Gospod posle mnogo godina preseli u večne radosti nebeske otadžbine.
Ovakvo pisanje svetog Grigorija Dvojeslova blaženom Anastasiju svedoči o njihovoj međusobnoj ljubavi u Duhu Svetom, i o neobičnoj svetosti ovog svetog muža Anastasija.
Po povratku svom na patrijaršijski presto antiohijski blaženi Anastasije upravljaše Crkvom Božjom još nekoliko godina i skonča zemno putovanje svoje oko 599. godine. Iza sebe je ostavio nekoliko bogomudrih knjiga protiv jeretika i o pravoslavnim dogmatima.
 
SPOMEN BLAŽENOG OCA NAŠEG GRIGORIJA,
patrijarha Antiohijskog
 
Ovaj prepodobni otac Grigorije bejaše iguman Farana, koji se nalazio između Sinajske Gore i Raite. Za patrijaršiski položaj on bi prednaznačen od Boga ranije, kao što o tome piše u Limonaru sveti Sofronije: Ava Georgije, Jermenin po narodnosti, učenik ave Sergija, kazivaše nam ovo: Mnogo me teraše ava Grigorije, koji beše iguman lavre Faran, da ga odvedem k avi Sergiju. I ja odoh s njim k starcu, koji se u to vreme podvizavao u pustinji kraj Mrtvog Mora. Videvši ga, starac ga celiva i dočeka vrlo ljubazno; i donevši vodu, umi mu noge. I ceo dan provede u razgovoru s njim o dušekorisnim stvarima, i sutradan ga otpusti. I kad ava Grigorije ode od ave Sergija, ja rekoh starcu: Znaš li, oče, da se sablaznih? Jer ja sam ti dovodio mnoge episkope, i sveštenike, i druge oce, i ti nikome od njih ne umi noge osim avi Grigoriju. I odgovori mi starac: Ne znam ko je Grigorije; samo znam, da u pešteru moju primih patrijarha, jer videh da nosi omofor i u ruci drži Evanđelje. – To ava Sergije reče proročkim duhom o avi Grigoriju, jer nakon pet godina, po promislu Božjem, ava Grigorije bi postavljen za patrijarha u Božjem gradu Antiohiji (Patrijarhovao od 571 do 596. godine).
Neki od staraca govorahu za avu Grigorija, patrijarha antiohijskog, da se naročito odlikovao ovim vrlinama: milosrđem, nezlopamtljivošću, suzama. I imađaše veliko milosrđe prema grešnicima. A steče i mnoge druge vrline. On i za patrijarha bi postavljen preko svoje volje. I prožive sveti život u Hristu Isusu Gospodu našem, i upokoji se u Gospodu 596. godine.
 
SPOMEN SVETIH OTACA NAŠIH VETRANA i TEOTIMA
 
Sveti Vetran bejaše episkop Skitski u gradu Tomi, na obali Crnoga mora, za carovanja Valenta (364-378 g.). Car Valent, revnosan arijanac, doputova u grad Tomi. Došavši u crkvu, on po svome običaju stade ubeđivati episkopa Vetrana da stupi u opštenje sa arijancima. Sveti Vetran muški i smelo izjasni se pred carem za pravoslavnu veru svetih Nikejskih otaca Prvog Vaseljenskog Sabora, pa ostavi cara i ode u drugu crkvu. Za svetim episkopom ode i sav narod. Ostavši sam sa svojom svitom, Valent se silno razjari, jer to smatraše kao namernu uvredu. I naredi Valent te uhapsiše episkopa Vetrana, pa ga potom posla na zatočenje. No saznavši kasnije da Skiti negoduju zbog progonstva svoga episkopa, i bojeći se njihove pobune, car Valent ubrzo dozvoli episkopu Vetranu da se vrati na svoj presto.
Sveti Vetran je bogomudro upravljao svojom pastvom, jer se odlikovao svetošću života, i sijao svima vrlinama, i bio plameni revnitelj vere Hristove. Sveti Vetran, koji je i u episkopskom činu nosio slovensko ime, upokojio se oko 377 godine. Sveti Teotim bejaše episkop Skitije krajem četvrtog i početkom petog veka. Po rođenju Skit, Sloven, on beše muž velike učenosti i svetog života. Zato ga Bog obdari blagodatnom silom čudotvorstva. Njegovoj svetosti i čudotvorstvu divili su se čak i pridunavski varvari, Huni. Videći njegova čudesa, oni su ga nazivali „rimskim bogom“. Sveti Teotim je prostirao silu svoje vere i ljubavi i na divlja plemena. Putovao je po njihovoj zemlji, s leve strane Dunava, gde su Huni kao skitački narod bili pokorili sebi tamošnje Slovene. I propoveđu Evanđelja i molitvom on je pobeđivao divljaštvo njihovo. Naviknute na pljačku varvare, on je umekšavao dobrotvornom ljubavlju. Sila čudesa, koja je među njima činio imenom Gospoda Isusa, toliko je poražavala ta surova plemena, da su ga oni nazivali „bogom rimskim“.
Jednom kada sveti Teotim putovaše po zemlji pridunavskih varvara Huna, na putu ga sretoše nekoliko tih meštana koji iđahu u grad Tomi. Pratioci svetog Teotima stadoše plakati, držeći da će ih varvari pobiti. Ali sveti episkop siđe s konja i stade se moliti Bogu, i varvari prođoše mimo njih, ne primetivši ni njega, ni njegove saputnike, ni njihove konje sa kojih behu sjahali.
Jedan varvarin, pretpostavljajući da je sveti Teotim bogat, reši se da ga na vešt način uhvati i odvede u ropstvo. Sa tim ciljem on spremi zamku – omču. I oslonjen na štit, on zgodnom prilikom razgovaraše sa svetim episkopom. U toku razgovora on podiže desnu ruku, želeći da baci omču na epiokopa i odvuče ga među svoje saplemenike, ali mu se odjednom ispružena ruka ukoči u vazduhu. I ne oslobodi se nevidljivih uza sve dok se sveti Teotim, na molbu drugih, ne pomoli Bogu za njega.
Sveti Teotim je vodio prost način života, uzimao je hranu ne u određeno i isto vreme nego kada bi osetio glad ili žeđ. Pun duhovne mudrosti i znanja, sveti Teotim je pisao razna dela. Pisao je: „O učenju Spasitelja“, „Protiv idola“, tumačenja na izvesna mesta Svetoga Pisma, i mnoge „kratke i divne sastave“, kako to veli blaženi Jeronim.
Sveti Teotim se u miru upokojio oko 412. godine.
 
ŽITIJE PREPODOBNOG OCA NAŠEG ATANASIJA METEORITA[11]
 
Mnogi ljudi, nemarljivi i lenjivi na tegobnom putu vrline, imaju običaj da govore: da smo mi živeli u dane otaca naših, koji su zablistali u podvizima, i mi bi se podvizavali kao i oni- Takvima, međutim, lako se može dokazati da uzrok dobrog života i vrlinskog podvizavanja nije vreme, nego jedino čvrsta vera i namera koja voli dobro. Ovo je očigledno kod mnogih potonjih podvižnika, koji su projavili život ravan ranijim ocima i niučem nisu izostali iza njihovih podviga i vrlina. Takav beše i ovaj prepodobni otac naš Atanasije, čije žitije želimo ovde da izložimo.
Prepodobni i bogonosni otac naš Atanasije beše rodom iz mesta Novog Patrasa u Ftiotidskom kraju Jelade (Grčke). Rodio se 1305. godine od roditelja uglednih i bogatih. Majka njegova, čim ga rodi, odmah izdahnu, a otac ga krsti i na krštenju mu dade ime Andronik. Posle malo vremena i otac mu se preseli u drugi život, a dete ostavi rođenom bratu na staranje. Ovaj se staraše o njemu kao o svom rođenom sinu i nastojaše da se dete nauči pismenosti.
U to vreme Novi Patras 6i zauzet od Franaka i mnogi od pravoslavnih žitelja biše odvedeni u ropstvo. Zarobljen beše i mladi Andronik i doveden pred franačkog starešinu. Videći dete lepo u licu, pametno umom. i blagorodno, od odluči da ga pošalje svome domu kao živi pobednički plen. Mladi Andronik to ču, i zato se prvom prilikom dade u bekstvo, i uspe da se spase. Oslobodivši se na taj način, on otide svome stricu, koji beše prognan u neki daleki kraj. Sa njim on otplovi u Solun, gde stric uskoro umre od bolesti artritis u manastiru Akapnijevom. Mladog Andronika tada prihvati u svoj dom neki čovek, koji beše podpisnik carskih odredbi. Pošto prožive neko vreme u njegovoj kući, mladiću se javi želja za učenje svetovnih nauka i filosofije. Nemajući za to dovoljno novaca da bi plaćao učitelje, on je odlazio u škole gde su se drugi učenici učili i stojeći napolju slušao ono što su učitelji govorili. Videći takvu njegovu volju za učenje, neki od učitelja filosofije učahu ga besplatno. Pošto se tako prilično nauči naukama koje je želeo, jer beše po prirodi bistar i oštrouman, on reši da proputuje razna mesta.
Krenuvši na put iz Soluna, on stiže najpre u Svetu Goru. Tamo srete neke od prepodobnih otaca i razgovaraše sa njima, proseći i njihov sveti blagoslov. Oni ga blagosloviše, ali mu ne dozvoliše da ostane u Svetoj Gori zbog toga što beše još vrlo mlad. Zato napusti Svetu Goru i dođe u Carigrad. U Carigradu se pokloni crkvama i ostalim svetinjama; i življaše zajedno sa dva monaha. Videći ga, iako mladog, ali plemenitog, monasi tražahu od njega da ih on rukovodi. Mladić ne htede ni da čuje za to, i govoraše im: Kako ja, mirjanin i još mlad, da zapovedam vama monasima i starcima?
Za vreme svog boravka u Svetoj Gori i Carigradu prepodobni se viđaše i razgovaraše sa mnogim vrlinskim ocima i učenim ljudima, kao što su: Prepodobni Grigorije Sinait[12], Danil Isihast, Isidor, koji kasnije bi i patrijarh Carigradski[13], Akindin, koji kasnije učaše nepravoslavno[14], i još mnogi drugi. Od svih njih on, kao neka mudra i neumorna pčelica, marljivo sabiraše dobre i korisne stvari, potrebne za vrlinski život.
Zatim on sede na lađu i dođe na ostrvo Krit. Došavši tamo, on se zaustavi kod jednog dobrog hrišćanina. Videvši vrline i gostoprimstvo i sirotoljublje svog domaćina, prepodobni ga zamoli da ga primi kao pomoćnika u poslu kojim se bavljaše, što ovaj čovek rado i učini. Jer domaćin ovaj računaše da će mu od toga biti jedna od dveju mogućih koristi: ako ovaj mladi čovek bude delatelj vrline, onda će i on dobiti za to platu od Boga; a ako se okrene svetskom životu, onda će se oženiti njegovom ćerkom. Ovo drugo on većma željaše, jer vide mladića veoma razumna i ozbiljna, kome tek što brada beše počela da izbija na licu. No blaženi Andronik se povuče u jedno usamljeno mesto i tamo molitveno samovaše, primajući hranu od ovog čoveka. Ovaj pak čovek sve ga više voljaše, i moljaše ga da mu što češće dolazi kući radi viđenja i razgovora. Prepodobni, shvativši da je to samo zamka đavolja da bi ga na taj način vratio na ljubav prema svetu, napusti to mesto i otide ponovo u Svetu Goru.
Došavši u Svetu Goru, on otide u skit zvani Magula, blizu manastira Ivirona. Tamo ču od nekog jeromonaha Kalista da u mestu zvanom Milea žive dva savršena monaha, koji behu dostigli do vrhunca vrline. Prepodobni ode k njima i zamoli ih da ga prime kod sebe. Oni ga dugo odbijahu; ali videći njegovu dobru i upornu volju i njegova preklinjanja, najzad ga prime. Jednome od tih monaha beše ime Grigorije, a drugome Mojsije. Grigorije postriže prepodobnoga u monaški čin i dade mu ime Antonije. Njemu tada beše oko trideset godina. Posle toga on primi od njih i svetu shimu monašku i bi nazvan Atanasije. Njegovo se srce tada veoma zagreja ljubavlju i potpunim poverenjem i poslušnošću prema ovim prepodobnim ocima, i on im se potčinjavaše u svemu i izvršivaše sva poslušanja. A na mestu gde se oni podvizavahu beše ne malo tegoba. Jer to mesto beše pod samim vrhom Atosa i dosta hladno; voćaka nije bilo već samo šuma borova i kedrova. Zato prepodobni Atanasije, kao neko razumno i poslušno magare, nošaše na leđima veliku korpu, i obilažaše manastire sakupljajući najnužnije stvari za život, i donošaše ih ovim ocima. A zbog visine i hladnoće, na tom mestu padaše često veliki i visok sneg. Zbog ovoga se često dešavalo da je prepodobni, zahvaćen snegom na putu, ostajao da prenoći kraj neke stene ili ispod žila neke jele, dok se vreme malo ne poboljša.
Jednoga dana, kada zima i sneg behu vrlo veliki, prepodobni se vraćaše u keliju svojim ocima. Na putu ga zahvati tako veliki sneg, da on ne mogaše dalje ići, nego se zaustavi pod jednim drvetom. Malo posle, sneg se sledi i beše po vrhu sav kao kristal. Videći prepodobni da će tako tu i ostati, on se reši na jedan podvig. Poverivši se molitvama svojih otaca, i osenivši sebe znakom časnoga Krsta, on umota noge svoje odećom svojom i pusti se niz zamrznuti sneg kao nekim čamcem po vodi. Vođen božanskim promislom, on padinom upade u jednu keliju u kojoj obitavahu tri brata. Iznenađeni njegovim takvim dolaskom, oni ga primiše, ogrejaše i nahraniše. A kada se vreme malo prolepša, blaženi Atanasije krenu ka svojim ocima, koji ga dočekaše sa velikom radošću, jer se behu uplašili da nije uz put propao od velike zime. Takvim i sličnim podvizima podvizavaše se prepodobni Atanasije, sežući se uvek za onim što je napred, a zaboravljajući ono što je pozadi (sr. Fil. 3, 13-15).
U to vreme Agarjani, obično zvani Turci, ne prestajahu da često dosađuju Svetoj Gori, napadajući je s mora i pljačkajući je. Jednoga dana oni dospeše i do njihove kelije, i našavši u njoj starca Mojsija povedoše ga sa sobom vezana. Prolazeći usput pokraj jedne crkvice Svetog Nikolaja, Mojsije podiže oči k svetome hramu i reče vapajno: Sveti Nikolaje, dosta nam je dovde ovoga ropstva. I istoga časa onaj Izmailćanin što ga je vodio, ostavi ga, te se starac vrati u keliju. Našavši u keliji svog sapodvižnika Grigorija, on mu reče: Bog mi je sada učinio milost i spasao me molitvama Velikog Nikolaja. Ali ja više neću da kušam Boga, nego ću otići u manastir i proživeti tamo preostalo mi vreme života. A ti, dodade on, ako hoćeš ostani ovde, a ako nećeš, preseli se gde hoćeš. Tako se bratstvo iz ove kelije razdvoji. I Mojsije uze jednoga od poslušnika, po imenu Stefana, i otide u manastir Iviron, u kome potom i skonča. A prepodobni Grigorije, uzevši Atanasija i Gavrila, odlučiše da idu u Solun. Iz Soluna produžiše u grad Veriju. Mnogi od bogatih građana htedoše ih primiti u svoj dom i ugostiti, ali starac to odbijaše, znajući da Atanasiju kao pravom ljubitelju samoće nisu draga svetska druženja i ugošćavanja.
Starac, doznavši od episkopa Servije Jakova da kod mesta zvanog Stage, na granici između Vlahije (zapadna Tesalija) i Janjine, postoje neke velike i vrlo visoke stene, koje tako postoje od samog stvaranja sveta , reče Atanasiju: Ako želiš da obitavaš u mestu surovom i neuznemiravanom, onda idi tamo. Ako pak hoćeš, uzmi i svog brata sa sobom. Tako oni pođoše i dođoše na rečeno mesto, na kome zaista nađoše te velike stene. Na njima niko ne obitavaše, osim gavranova i drugih ptica. Jedino na jednoj od tih stena, koja beše bliže gradu, govorahu, življaše ranije neki čobanin, koji na toj steni beše uklesao hram u ime Svetih Arhanđela, i stenu nazvao Stolpom, U tom dakle hramu oni se zaustaviše i provedoše neko vreme. U ovom hramu oni nađoše i jednog monaha zvanog Triferos, koji beše veoma star i življaše tu neko vreme hraneći se prosjačenjem.
Videći preveliku divljinu i surovost ovih stena, starac Grigorije htede da se vrati natrag. Ali Atanasije, znajući volju Božju na ovom mestu, i želeći da ohrabri starca, uze na se ulogu jemca, i reče mu: Ako želiš, oče, da ostaneš na ovom mestu, nemoj da te uznemiruje to što ovde nedostaje i ono što je najnužnije za život. Jer, nadajući se u Boga i u tvoje molitve, obećavam ti da nikada nećeš biti lišen hleba, vina i jeleja. Na te reči Atanasijeve, starac se odluči da ostane. A Atanasije se staraše da pokaže svu svoju revnost u služenju svome starcu. Bog pak, koji tolike hiljade nezahvalnog Jevrejskog naroda hranjaše u pustinji četrdeset godina, ne ostavi gladne ove Svoje blagodarne slute. On pokrenu stanovnike okolnih mesta, koji čim čuše za dolazak prepodobnih otaca na Meteore[15], odmah im počeše donositi potrebnu hranu, i okupljahu se kod njih da se naslađuju duhovnim poukama i blagoslovom.
Uskoro zatim njima dođe i druga bratija, koju starac rado primi i oslobodi blaženog Atanasija od daljeg služenja njemu. I dade mu blagoslov da može pet dana u sedmici provoditi u molitvenoj usamljenosti. Atanasije se povuče u jednu pećinu u onim stenama i provođaše u molitvenom tihovanju tih pet dana u nedelji. Da bi izbegao uninije, mrzovolju i besposlenost, on se bavljaše rukodelijem i pevaše: Dušo, bdi i snaži se, da se spaseš; telo, radi da se hraniš! Dok se tako Atanasije usamljeno podvizavao u rupi jedne stene, vide starac jedne noći mnoge demone kako su opkolili pećinu Atanasijevu i upinju se da ga sruše odozgo u bezdanu provaliju ispod stene. Došavši sebi od tog viđenja, starac otide k Atanasiju i, izgrdivši ga malo, ne dozvoli mu više da samuje u toj pećini, nego mu reče da obitava na drugoj strani njihovog Stolpa. No ta strana stene beše okrenuta prema naselju, otkuda dolažaše galama i Atanasije zbog toga ne bi zadovoljan tim mestom. Zato zamoli starca da siđe sa stene i nastani se na nekom pustijem kraju njenom. Starac to blagoslovi, i oni pođoše zajedno i nađoše jedno takvo mesto, gde ga starac ostavi da molitveno tihuje šest dana u sedmici, a da dolazi uoči nedelje za bdenije na Stolpu. Tako je ovaj blaženi pevao i bdio zajedno sa bratijom; pa pošto bi se pričestio Božanskim Tajnama vraćao se u svoju usamljenu donju keliju.
Pošto provede tako neko vreme, jedne noći ga silno uznemiriše lopovi, koji behu došli da ga pokradu misleći da on ima novaca. Međutim oni kod njega ništa ne nađoše, osim malo suvih hlebova u kotarici. Prepodobni shvativši da takva i slična iskušenja od vraga neće prestati, reši se da uziđe na jednu visoku i pustu stenu da bi na njoj bezbrižno provodio svoje molitveno samovanje. Ta stena beše najviša među stenama Meteorskim, i na vrhu beše široka. Uz to, ona s jedne strane beše izložena vetrovima, dok druga strana beše u zaklonu i imađaše drveće i rastinje. Na njoj niko ne življaše, osim što je nekada neki svetogorski monah, proživevši malo na njoj, sišao dole i tu se uskoro upokojio. Videći ovu visoku stenu, sveti Atanasije nađe da je veoma pogodna za podvige, pa otide svome starcu i saopšti mu svoju želju. Starac s početka odbijaše, jer imađaše nameru da Atanasija ostavi za svog naslednika na Stolpu, ali na mnoge molbe prepodobnoga on popusti, pod uslovom da Atanasije uzme sa sobom i još neke od bratije. Tako i bi. Prepodobni otide na onu stenu sa još nekima od bratije, i nastaniše se u jednoj pećini te stene. Odatle Atanasije posla jednoga od sabraće, po imenu Jakova, da ga arhijerej rukopoloži za prezvitera, da bi mogli služiti svetu liturgiju. Jer u međuvremenu behu već podigli crkvu u pećini koju posvetiše Bogomateri.
A starac Atanasijev, pošto provede deset godina na onom prvom Stolpu, bi zbog uznemiravanja od nekog od tamošnjih vlastodržaca prinuđen da napusti to mesto, i on krenu tamo odakle beše i došao. Kada za to doznade Atanasije, odmah požuri za svojim starcem. I stigavši ga u Solunu, pade pred noge njegove moleći ga da i on pođe za njim. Ali mu starac to ne blagoslovi, nego mu naredi da se vrati u svoj kameni grad, to jest na svoju stenu koju je toliko voleo. Još mu naredi da na onom Stolpu postavi za starešinu jeromonaha Anastasija, a da sa sobom uzme dva rođena brata jeromonaha, koji dotle behu sa starcem, i da se stara o njihovom spasenju. Starac ga zatim blagoslovi, i oni se rastadoše sa plačem i mnogim suzama.
Prepodobni Atanasije, vrativši se na svoju stenu zvanu Platilitos (Široka Stena), koju on nazva Meteor (to jest Veliki Meteor), k njemu stadoše dolaziti mnogi poslušnici, moleći ga da ih primi. No on, voleći usamljenost i tišinu, primi samo nekolicinu, kojima propisa monaška pravila i uputstva kako da žive i kako da se snabdevaju najnužnijim stvarima. Svima, i starcima i mladima, on propisa kako da se podvizavaju, i uopšte propisa pravilo opštežića i pravilnog monaškog življenja.
U to vreme on u bratstvo manastira primi i blaženog carevića Jovana Uroša (koji se takođe danas slavi[16], sa kojim zajedno on podiže na Meteoru hramove Spasitelju Hristu (tj. Preobraženju Njegovom) i Bogomateri. Oni ukrasiše ove svete hramove i snabdeše ih svim potrebnim stvarima. I sveti carević Jovan, u monaštvu nazvan Joasaf, ostade da se podvizava uz svog duhovnog oca, prepodobnog Atanasija, kao što to već piše u njegovom Žitiju. A prepodobni Atanasije steče podvizima velike blagodatne darove od Boga: dar prozorljivosti i dar čudotvorstva, kao što o tome opširno piše u njegovom Žitiju.
Poživevši tako bogougodnim životom i pokazavši veliko staranje za monaško življenje svoje bratije, prepodobni se u svojoj sedamdesetoj godini teško razbole, i uskoro otide ka Gospodu, Koga toliko za života ljubljaše i svim srcem služaše.
Upokoji se na svojoj steni Meteoru u svom manastiru, gde i danas počivaju njegove svete mošti, zajedno sa moštima njegovog učenika i zajedničkog ktitora Meteorskog, prepodobnog cara Joasafa Srbina. A po uspenju svom prepodobni Atanasije učini mnoga čuda preko svojih svetih moštiju, dok se dušom naslađuje u carstvu Hrista Boga, kome slava i hvala sa Ocem i Svetim Duhom, sada i uvek i kroza sve vekove. Amin.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG JOASAFA METEORITA[17]
 
Kada srpski car Dušan , Silni Nemanjić (1331 – : 1355 g.) osvoji Albaniju i grčku pokrajinu Epir, a njegov vojskovođa Preljub osvoji oblast Tesaliju (1348 g.). Dušan se tada proglasi za „cara Srba. Grka i Albanaca“ i za „despota Arte (Epir) i komita Vlahije (Tesalije)“. Zatim upravu nad tim krajevima on podeli ovako: Tesaliju dade vojskovođi Pre-ljubu, a Albaniju svome šuraku, bratu carice Jelene, despotu Jovanu Komnenu Asenu, koji beše oženjen epirskom despoticom Anom. Oblast pak Epirsku on dade svome bratu Simeonu – Siniši, koji se oženi ćerkom epirske despotice Ane (iz prvog braka) Tomaidom, a sestrom dotadašnjeg despota epirskog Nikifora II (1335-1340 g.). Sinišina majka beše grkinja Marija, iz vizantijske carske porodice Paleologa, zbog čega se on stade po majci i ženi nazivati Paleolog. Simeon – Siniša i Tomaida imađahu od Boga dvoje dece, Jovana i Mariju, zvanu Angelinu.
Kada iznenada umre car Dušan (1355. g.) tad u vladarskoj kući Nemanjića ostadoše dve muške glave: mladi dvadesetogodišnji car Uroš i njegov stric Simeon – Siniša. Stric se ne htede potčiniti mladome caru, nego se odvoji od njega i u gradu epirskom Kosturu (Kastorija), gde je do tada upravljao, proglasi se za za „cara i samodršca Grka, Srba i Albanaca“.
Nazove se car Simeon Uroš Paleolog (1355-1369 g.). Pošto uskoro za Dušanom umre i njegov vojskovođa i upravitelj Tesalije Preljub, car Simeon Uroš preuzme vlast i nad Tesalijom i svoju prestonicu premesti u grad Trikalu u centru Tesalije. Za Preljubovog sina Tomu on udade svoju ćerku Mariju – Angelinu, i njima dvoma predade Epirsku oblast na upravu. A kada car Simeon Uroš umre (oko 1369. g) on predade svoje carstvo sinu svome Jovanu Urošu Nemanjiću – Paleologu, to jest ovom prepodobnom čije žitije želimo ovde da iznesemo.
Prepodobni i bogonosni otac naš Jovan, u monaštvu nazvan Joasaf, rodi se, kao što rekosmo, od oca Simeona-Siniše i majke Tomaide oko 1350. godine. Otac mu beše pobožan vladar epirski i tesalijski, što se vidi i po tome što je, po ugledu na svoje pretke svete Nemanjiće, i on podizao crkve i pomagao mnoge manastire. Tako u svojoj novoj prestonici, gradu Trikali u Tesaliji, on podiže crkvu Svetom Simeonu, za vreme mitropolita Lariskog Nila.[18] A manastire na obližnjim Meteorima, koji za njegovo vreme počeše da se umnožavaju, on bogato pomagaše i sve potrebe im ispunjavaše.[19] Rastući u tako pobožnoj kući, blaženi Jovan, čije ime znači blagodat Božja, i sam od detinjstva naginjaše duhovnom životu i odvraćanju od sveta i svetske vreve. Umom svojim on žuđaše za Bogom i večnim i neprolaznim dobrima na nebesima. Zato najčešće posećivaše crkvena bogosluženja i svete manastire, u kojima provođaše ne mali deo svoga vremena. Osobito on posećivaše Svetu Goru i tamošnje podvižnike, a kasnije poče pohađati i manastire i podvižnike na stenama Meteorskim kod Kalambake. Posećujući svete manastire i velike podvižnike u njima, prepodobni kao mudra pčelica od svih njih sabiraše duhovne koristi za svoju dušu.
Oko godine 1369. umre car Simeon-Siniša a svoj presto i vlast on predade ovom blaženom Jovanu Urošu. Kada mu dođe vest da je postao car, prepodobni beše tada u Svetoj Gori On dođe u Trikalu. prestonicu svoga carstva, ali više gledaše kako da se oslobodi carske porfire i briga ovoga sveta, nego što ga zanimaše sama ta carska vlast i slava. U to vreme on se već beše upoznao sa prepodobnim Atanasijem Meteorskim, koga je bio izabrao za svog duhovnog oca i vođu na putu spasenja Zato sada predade vladavinu nad svojom zemljom svome srodniku Aleksiju Anđelu Filantropinu[20]1), a sam se povuče u manastir na Platilitosu (= Široka Stena), to jest na Velikom Meteoru kod prepodobnog Atanasija i odenu se u bednu monašku rizu, dobivši na monašenju ime Joasaf.
Iako beše još uvek car, prepodobni se u svemu smireno i krotko potčinjavaše prepodobnom Atanasiju i svoj manastirskoj bratiji, provodeći strogi kinovijski (opštežiteljni) život, kakav beše ustanovio iguman Atanasije. On se u monaškom življenju i bogougodnim podvizima i vrlinama toliko usavrši, da je prepodobni Atanasije umirući njega ostavio za svog naslednika i igumana u manastiru. Prepodobni Joasaf sa svetim Atanasijem podiže i ukrasi hramove Spasa Hrista i Presvete Bogomatere. Jer sveti Atanasije beše podigao jednu malu crkvu posvećenu Preobraženju Spasovom (1382 g.), koju sada prepodobni Joasaf veoma uveća i proširi i dade da se ukrasi svetim ikonama i potrebnim sasudama. Prepodobni toliko pomagaše svetom manastiru Meteoru svojim darovima, prilozima i svim raznovrsnim služenjima da sa svetim Atanasijem bi zajedno ubrojan u ktitore toga svetog manastira, kao što se vidi u manastirskim poveljama i na svetim ikonoma i freskama. Osim svoga manastira, prepodobni pomagaše i sve druge Meteorske manastire, koje štiteći njihova prava svojim carskim poveljama, koje pomažući darovima i raznovrsnim mudrim staranjima o njima. Uopšte rečeno, Meteorski su manastiri u vreme svetog Joasafa procvetali većma nego ikada, jer po smrti prepodobnog Atanasija (1382 g.), on bi mudri iguman Meteorski i veliki dobrotvor njihov. U darivanju i snabdevanju manastira njemu dosta pomagaše njegova sestra Marija Angelina, despotica epirska, koja dobar deo svog imanja beše stavila svome bratu na upravljanje i raspolaganje. Od toga on podiže mnoge kelije u manastiru, zatim manastirsku bolnicu, cisterne za vodu i ostale potrebne građevine. Na taj način on zemaljskim dobrima kupovaše Carstvo Nebesko.
Kada Turci zauzeše Tesaliju, prepodobni bi prinuđen da beži za neko vreme u Svetu Goru (1394 g.), gde provede nekoliko godina živeći u manastiru Vatopedu. Posle tih godina (oko 1401 g) on se ponovo vrati na visoke Meteore, odakle se zatim i preseli ka Gospodu svome Koga toliko ljubljaše i željaše. Upokoji se živeći u molitvama i podvizima u jednoj maloj keliji na Meteoru, 1422-3. godine. Mošti mu svete počivaju i do danas u njegovom svetom manastiru Preobraženja Spasovog, zajedno sa moštima prepodobnog Atanasija Meteorskog. Na ovoj svetoj dvojici, svetom duhovnom ocu i svetom duhovnom sinu, ispuni se Spasovo Evanđelje da u Hristu Isusu nema Jevrejina ni Jelina, nema Grka ni Srbina, nego su sve verne sluge Božje jedno u Hristu Isusu (sr. Gal. 3, 28).
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG ALEKSANDRA OŠEVENSKOG
 
Seljačko dete. Od detinjstva voleo knjigu i odlikovao se pobožnošću. Odbio da se ženi, i u svojih osamnaest godina zamonašio se u Kirilo-Bjeloozerskom manastiru. Usavršivši se u duhovnom životu, prepodobni Aleksandar ode na reku Čurjagu, i tamo osnova Oševenski manastir, u Oljeneckoj eparhiji. Mnogo se trudio, i mnoge na trudoljublje oduševljavao. Posle dvadeset sedmogodišnjih podvižničkih trudova, prepodobni Aleksandar se mirno prestavio 1479. godine. Nakon nekoliko godina njegove svete mošti obretene netljene. One počivaju u njegovom manastiru, u Uspenskoj crkvi, i čine mnoga čudesa.
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
GAVRILA, šestogodišnjeg deteta
 
Rođen 1684 godine u selu Zvjerki, u Grodnjenskoj guberniji, od pobožnih pravoslavnih roditelja. Postradao kao šestogodišnje dete od fanatika – Jevreja. Arendator sela Zvjerke, Jevrejin Ščutko, ukrade dete Gavrila u odsustvu njegovih roditelja, i odvede ga u mestašce Bjeli Stok. Tu fanatici Jevreji raspeše svetog Gavrila i bodoše ga raznim spravama sve dok mu svu krv ne ispustiše, i dete umre. Mrtvo telo bi bačeno u polje, ali ubrzo bi pronađeno. Nakon trideset godina mošti svetog Gavrila pokazaše se netljene, i nalaze se u Sluckom manastiru.
 


 
NAPOMENE:

  1. Njegovu ikonu videti na sledećoj 230. strani.
  2. Praznuje se 30. marta. Po nekima, nije isključena mogućnost da je prep. Anastasije živeo na Sinaju još pre Sv. Jovana Lestvičnika.
  3. Car Zinon carovao od 474 do 491 g.
  4. Četvrti Vaseljenski Sabor održan 451. godine u Halkidonu; konačno formulisao dogmatsko učenje Crkve o načinu sjedinjenja dveju prlroda u licu Gospoda Isusa Hrista.
  5. Po nekima ovaj prepodobni Atanasije pred kraj života postade patrijarh Antiohijski (Anastasije II) i postrada mučenički od Jevreja u Antiohiji za vladavine cara Foke (oko 608-610 g.).
  6. Car Justinijan Veliki carovao od 527 do 565 godine.
  7. Tako su učili jeretici aftartodoketi (od grčih reči: netruležan, i mislim, držim).
  8. Justin Mlađi carovao od 565 do 578 god.
  9. Sveti Grigorije I upravljao antiohijskim patrijarhatom od 571. do 596. godine. Spomen njegov vrši se takođe danas.
  10. Sveti Anastasije Sinait prvi put upravljao antiohijskom patrijaršijom od 561. do 571. god., a po drugi put – od 596. do 599. godine.
  11. Njegovo Žitije napisao je jedan monah iz njegovog manastira na Meteorima, koji je i lično poznavao prepodobnoga. Ovo Žitije se i danas čuva u rukopisima manastirskim (br. 404, iz 1570. g.), a izdavano je i štampano u Veneciji i u Grčkoj.
  12. O ovom prepodobnom videti u ovoj knjizi pod 6. aprilom.
  13. Patrijarhovao od 1347. do 1349. godine.
  14. Grigorije Akindin, protivnik isihazma i pravoslavnog učenja o božanskoj blagodati kao netvarnoj Božjoj energiji, a pristalica latinske jeresi Varlamove. Osuđen je 1351. godine.
  15. Tim imenom prepodobni Atanasije nazva one čudnovate i ogromne stene u Tesalijsko! ravnici u podnožju plakinskog venca Pindosa. Meteorske stene, koje liče na ogromnu džinovsku šumu od kula i kamenih stubova, sa njihovim manastirima na vrhovima i po pećinama, nesumnjivo prestavljaju jedinstvenu pojavu u svetu, kako sa geološke tako i sa duhovne strane. (Nešto slično je imala samo drevna Kapadokija u M. Aziji, sa svojim stenama i podvižnicnma na njima). Na Meteorima je bilo ranije preko dvadeset manastira. Danas postoje šest živih muških i ženskih manastira. To su manastiri: Svetog Preobraženja (ili Veliki Meteor), Varlaamov, Rusanu, Svete Trojice, Svetog Stefana i Svetog Nikole (Anapavsas). Postoje još i mnoge kelije sa crkvicama u njima, i zapuštena askitirija (isposnice).
  16. Jovan Uroš Nemanjić – Paleolog (oko 1350-1423) bio je sin brata car Dušanovog Simeona – Siniše, epirskog i tesalnjskog vladara, koji se po smrti Dušanovoj proglasi Za cara. O Jovanu Urošu, u monaštvu nazvanom prepodobnom Joasafu, videti opširnije pod današnjim datumom (iza ovog žitija).
  17. Podatke o životu prepodobnog Joasafa, osim napred izloženog Žitija prep. Atanasija Meteoritskog, daju nam i povelje srpskih vladara (Dušana, brata mu Simeona – Siniše, ovog prepodobnog Jovana – Joasafa, i dr.) davane Meteorskim manastirima i sačuvane u njima (vidi: Dr. A. Solovjev i Dr. V. Mošin, Grčke povelje srpskih vladara, Srp. Kraljev. Akademija, Beograd 1936). Takođe i zapisi i rukopisi iz toga doba, i hronike istoričara, koje se čuvaju u manastirima na Meteorima, ili u Atinskoj i drugim svetskim bibliotekama. (Videti i: K. Jiriček, Istorija Srba (u prev. J. Radonića), knj. I, s. 226-256, Beograd 19522. Takođe i W.Miller, TheLatins in the Levant, Ahistory of Frankish Greece (1204-1566), London 1908, grčki prev. A. Furioti, Atina 1960, s. 343-358. – Sr. i radove G. Ostrogorskog).
  18. O tome postoji natpis u crkvi u Trikali sačuvan do danas (v. N.Janopulu, Vizantini epigrafi Trikalon, V, 191 (1901).
  19. Za vladavine Dušanove i njegovog brata Simeona – Siniše, i još više za vladavine svetog Jovana – Joasafa, Tesalijski i osobito Meteorski manastiri dostigoše svoj najveći procvat i uživahu velike privilegije. O tome svedoče očuvane povelje tih srpskih vladara, davane ovim manastirima, i sama istorija tih manastira. Zadužbinarstvo i ljubav prema manastirima i monaštvu beše jedna od onih velikih pravoslavnih vrlina koje ukrašavahu Svetog Nemanju Srpskog i njegov sveti rod Nemanjića.
  20. Aleksije Filantropinos beše poslednji hrišćanski vladar Tesalije (spominje se u poveljama Meteorskim i u Janjinskoj hronici). Za njegovo vreme dođoše Turci i zauzeše Tesaliju 1393. godine, pod Bajazitom I (1389-1402), sinom sultana Murata poginulog na Kosovu.

2 komentar(a)

  1. Za divljenje je hrabrost i krotkost Svetog Stefana Permskog! Sveti Stefane moli Boga za mene kukavicu!

  2. Brate Damjane nisi ti kukavica nego ulicica. Umjesto da se pokajes za grehe svoje ti se krijes iza svog kukavicluka. Nije svakom dano da bude hrabri junak, ali svako moze da se pokaje za grehe svoje. Gospod je ostavio ljudima pokajanje za spasenje. Kroz pokajanje dolazi ne sam spasenje vec i hrabrost i druge bozanske vrline koje su potrebne danas ljudima isto kao u prvim hriscanskim vremenima. Zato ne placi nad sudbinom svojom sto si „kukavica“ jer cim priznajes jednu svoju manu ti se nalazis na putu Hristovom, na putu spasenja!

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *