NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » ŽITIJA SVETIH ZA APRIL

ŽITIJA SVETIH ZA APRIL

 

ŽITIJA SVETIH
 
18. APRIL
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
JOVANA,
učenika svetog Grigorija Dekapolita
 
Postojala su dva Dekapolja: jedan blizu Galileje u Palestini koji spominje sveti evanđelist Matej (Mt. 4, 25), i drugi u Isavrijskoj pokrajini.[1] Iz ovog Isavrijskog Dekapolja bejaše sveti Grigorije Dekapolit[2], učitelj ovog prepodobnog Jovana o kome je reč. Omrznuvši svet i zavolevši Hrista od mladosti, ovaj sveti Jovan ode k svetom Grigoriju Dekapolitu. Sveti Grigorije ga zamonaši, i on ostade pored njega podvizavajući se i u svemu služeći Bogu. I on beše toliko smiren i poslušan, i za svako dobro delo revnosan, da se duhovni otac njegov sveti Grigorije radovaše zbog njega i slavljaše Boga.
Kada zločestivi car Lav Jvrmenin[3] obnovi jeres ikonoborsku i podiže gonjenje na Crkvu Hristovu, prepodobni Jovan dođe u Carigrad sa svojim učiteljem svetim Grigorijem, i zajedno sa svitem Josifom Pesmopiscem[4] iđahu po gradu utvrćujući pravoslavne u blagočestivom i nepokolebljivom ispovedanju vere. Zatim sveti Josif bi poslat u Rim, koji ne dostiže pošto ga jeretici uhvatiše i u okovima na Kritu zadržaše. A uskoro se i sveti Grigorije prestavi u Gospodu. Prepodobni pak Jovan, ostavši u Carigradu, podvizavaše se u uobičajenim trudovima, starajući se ne samo o svom spasenju nego i o spasenju drugih. A kad se posle izvesnog vremena blaženi Josif os-lobodi tamnice i okova i vrati u Carigrad, prepodobni Jovan ode ka Gospodu da primi nagradu za trudove svoje.[5] Sveti Josif ga sahrani česno blizu groba svetog Grigorija. A kad se potom sveti Josif preseli iz grada u usamljeno bezmolvno mesto, nedaleko od crkve svetog Jovana Zlatousta, on podiže tamo crkvu u ime svetitelja Hristovog Nikolaja Čudotvorca, i prenese u nju svete mošti obojih otaca, Grigorija i Jovana.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
KOZME,
episkopa Halkidonskog
 
Arhijerej i ispovednik Hristov sveti Kozma beše iz Carigrada. Zavolevši Hrista još u mladosti, on ostavi ovaj sujetni svet i zamonaši se. Othranivši sebe mlekom podvižništva, i očistivši sebe pošćenjem i ostalim dobrim delima, on postade obitalište Svetoga D, uha, i bi postavljen za episkopa u Halkidonu.[6] U vreme zločestivih ikonoboraca pokaza veliko junaštvo boreći se za pravoslavnu veru. Jeretički carevi su ga primoravali da se odrekne poštovanja svetih ikona, ali on nikako ne pristade. Zbog toga bi poslat u progonstvo, i mnoge muke pretrpe. I ponovo bi pozvan i primoravan da se pridruži ikonoborskoj jeresi, ali on ne hte ni da čuje. Zato bi stavljen na bezbrojne muke zajedno sa prepodobnim Avksentijem. I tako mučen i zlostavljan od zloveriih i bednih ikonoboraca predade dušu svoju u ruke Božje i pređe u nebeski mir, oko 816 godine.
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA
VIKTORA, ZOTIKA, ZINONA, AKINDINA i SEVERIJANA
 
Svi namučeni u vreme cara Dioklecijana. Behu neznabošci dok ne videše muke i preslavna čudesa velikomučenika Georgija. No videći te muke, i hrabrost ovoga slavnog mučenika, i čudesa mnoga koja se projaviše tada, oni verovaše u Gospoda našeg Isusa Hrista, i uskoro postradaše. Glave im mačem biše otsečene, 303 godine.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG AVKSENTIJA
 
Sapodvižnik prepodobnog Kozme.[7]
 
STRADANJE SVETOG NOVOMUČENIKA JOVANA NOVOG, JANJINSKOG
 
Rođen u Epiru u gradu Janjini[8], negdašnjoj prestonici cara Pira. Roditelji njegovi behu blagočestivi hrišćani. A kada oni pomreše, i Jovan kao dečak ostade siroče, ode u Carigrad da se zaposli i živi od truda ruku svojih. I stupi na zanat, i zarađivaše sve što mu beše po- trebno za život, jer mu Bog pomagaše u radu zbog njegovog vrlinskog života: beše to celomudren mladić koji se Boga bojao i zapovesti Njegove držao. Carigrađani ga prozvaše Epircem, pošto bejaše rodom iz Epira. Ne mnogo pre toga Turci behu osvojili Carigrad, i mnogi od hrišćana iz straha behu se odrekli Hrista i primili Muhamedovu veru. Sveti Jovan imaše svoju radnju baš među ovakvim poturicama. I često se prepiraše s njima javno, ukorevajući ih zbog izdaje Hrista, jer on beše pametan mladić, smeo na reči, i neustrašivo govoraše istinu. I ove poturice ga počeše mrzeti silno što ih je izobličavao i sramotio, i što mu je radnja išla dobro. I smišljahu kako bi ga pogubili.
Primetivši njihovu zlu nameru, blaženi Jovan se ne uplaši nego naprotiv zažele svom dušom da postrada za Hristovu istinu. I na Veliki Petak 1526 godine on ode k svome duhovnom ocu, protoprezviteru carigradske crkve, i ispovedi se. I ispriča mu o neprijateljskoj zloći svojih suseda koji mu rade o glavi: i otkri mu svoju želju da hoće da postrada za Hrista, i zatraži savet od njega. A protoprezviter, videći ga onako mlada, ne preporuči mu da ide na mučeništvo, i reče mu: Pazi, čedo, da ti tu pomisao ne ubacuje u dušu đavo, jer on mnogima ubacuje u dušu takve pomisli, potstičući ih na mučeništvo, da ih potom, kada ne istraju u mukama i padnu, izvrgne ruglu i potsmehu. Na to mladić reče: Nadam se u Hrista mog, da me neće dati na porugu neprijateljima mojim, nego će me ukrepiti da pobedim vražiju silu. Protoprezviter mu reče: Čedo, pisano je: duh je srčan, ali je telo slabo (Mt. 26, 41). To što ti želiš, zahteva veliku pripremu, zahteva neprekidno pošćenje i molitve, pa kad se pomoću njih očistiš od svakog greha, sam će ti Bog ukazati šta treba da činiš, jer se u čistim dušama nastanjuje Bog. Pazi dakle na sebe, mili, i idi s mirom, a ja molim Boga da te sačuva od svih tvojih vidljivih i nevidljivih neprijatelja, tojest od ljudi i od demona, i da te učini slavnim pobednikom nad njima. Rekavši mu to, on otpusti junošu s mirom.
Sutradan blaženi Jovan ozarena lica i radosne duše dođe opet k svome duhovnom ocu, i reče mu: Česni oče, ove noći imadoh viđenje u snu: usred ognja videh sebe neopaljiva, vesela i likujuća, kao što nekada behu Tri Mladića u vavilonskoj peći. Stoga se nadam da ću s pomoću Višnjega svoju zamisao uspešno privesti kraju. A tebe molim, česni oče, da me naoružaš tvojim molitvama. Na to mu duhovni otac odgovori: Neka te Bog ukrepi, čedo, da pobediš paklenog vuka, nevidljivu zmiju, i da se ovenčaš mučeništvom za Hrista. I učvrstivši junošu milim i korisnim rečima, i obećavši mu da će se za njega moliti Bogu pomoćniku, on ga otpusti.
Kada blaženi Jovan dođe u svoju radnju, videše ga njegovi nenavidnici i dušmani, i govorahu jedan drugome: Nije li ovo onaj što se u gradu Trikali u Tesaliji javno odrekao Hrista, a sada se ovde pravi da je hrišćanin? Čuvši to i ljutito pogledavši na njih, junoša ih upita: Da li to o meni govorite ili o nekom drugom? Oni mu odgovoriše: O tebi, ne o drugom; i zar ne govorimo istinu? Blaženi odgovori: Nikada se ja nisam odrekao Hrista ni u Trikali ni u kom drugom mestu; niti ću Ga se ikada odreći. Jer za Hrista živim, i uvek ću živeti, i gotov sam umreti za Njega.
Uvređeni time, oni se silno razjariše, pa skočiše na njega, zgrabiše ga i na sud povukoše. A sveti mladić radosna lica hitaše na sud kao na gozbu. I predadoše ga nepravednom sudu, jer sami behu i tužioci i svedoci i sudije. I iznošahu na njega jednu jedinu, i to lažnu, optužbu, kao da se tobož u tesalijskom gradu Trikali javno odrekao Hrista i primio muhamedansku veru, ali došavši u Carigrad, ponovo se vratio u hrišćanstvo. U početku suđenja, praveći se licemerno žalostivi, oni ga stadoše laskama privolevati da se odrekne Hrista. Zatim, videvši da je čvrst u hrišćanskoj veri, stadoše mu pretiti. Pa kad im i to bi uzalud, oni ga dušmanski biše, i silno namučena u tamnicu vrgoše, dok smisle šta će s njim da rade.
Sutradan ga ponovo izvedoše na sud, i upitaše, da li se rešio da se odrekne Hrista i bude jedno s njima. I videći da je nepokolebljiv, oni ga bezdušno tukoše gvozdenim šipkama. A on tvrd kao dijamant, sve to ćutke podnošaše, kao da su tukli nekog drugog a ne njega. Zatim se tiho moljaše Bogu govoreći: Ukrepi me, jedini svemoćni Bože! daj mi silu i krepost, i pruži mi iz svetog obitališta Tvog ruku pomoćnicu! – Potom govoraše neprijateljima svojim: Nikada me nikakvo blago ovoga sveta niti ikakvo zlo ne može odvratiti od moje namere! Uvek ću biti i ostati hrišćanin! Niti će me laske sablazniti, niti pretnje savladati! Činite što hoćete, da bi me što pre poslali iz ovog kratkovremenog života u život večni: rob sam Hristov, Hristu sledujem, za Hrista umirem, da bih s Njim večito živeo! – Onda nepravedne sudije narediše da ga ponovo vode u tamnicu. I mučenik ne bi vođen nego vučen ka tamnici: za kose su ga vukli, po obrazima udarali, nogama gazili, i tako u tamnicu dovukli i zaključali.
Sutradan bi opet izveden na sud. I pošto se opet pokaza, kao i ranije, hrabar, čvrst i nepokolebljiv u hrišćanskoj veri, oni opet narediše da ga nemilosrdno biju. Tako bijen, mučenik radosno pojaše: „Hristos voskrese iz mrtvih!“, jer beše dan Vaskrsa Hristova. I celo mu telo bi pokriveno ranama, i zemlja se obagri kralju, a sveti mučenik trpljaše kao u tuđem telu, i čas pojaše, čas mučiteljima svojim govoraše: Bijte, bijte, svom snagom bijte, i što više rana mi nanesite, ali me nikada nećete moći otuđiti od Hrista mog i za vašu veru pridobiti!
Postiđeni, mučitelji ponovo vrgoše mučenika u tamnicu, i nekoliko dana ga mučiše glađu i žeđu i ostalim mukama tamničkim. Potom ga opet izvedoše i mučiše. I kad videše da ga nikakve muke ne mogu odvratiti od Hrista, oni ga osudiše da bude spaljen. A kada ga okovana u sindžire vođahu na spalište, jedni ga šamarahu, drugi u potiljak udarahu, treći psovahu, a četvrti mu samilosno predlagahu da poštedi svoju mladost. Ali mučenik Hristov likujući iđaše ne kao na smrt već kao na veliko odlikovanje. I kad dođoše na spalište Jovan, videći koliki je oganj spremljen za njega, sam potrča i skoči u plamen. A mučitelji njegovi, držeći kraj od sindžira kojima je mučenik bio vezan, izvukoše ga iz ognja. To ožalosti mučenika, i on upita mučitelje: Zašto mi ne date da u ognju izgorim? Zašto ne dopuštate da postanem blagoprijatna žrtva Hristu mome? – A sudije, iako su znali da je smrt u ognju gorka, pošto videše da on voli smrt u ognju, osudiše ga na posečenje mačem. Dželat otseče glavu nepobedivom mladiću, pa mu zatim i telo i glavu baciše u oganj. Tako skonča smrću mučeničkom i primi mučenički venac sveti novi mučenik Hristov Jovan Janjinski, 18. aprila 1526. godine. Docnije hrišćani razgrnuše pepeo i sabraše neke ostatke njegovih česnih i čudotvornih moštiju, i sahranšpe ih u Velikoj Crkvi u Carigradu, slaveći Hrista Boga našeg, sa Ocem i Svetim Duhom slavljenog vavek, amin.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG JEVTIMIJA
 
Prosvetitelj divljeg plemena Korela, na obali Beloga mora. Odgajivši kod novoobraćenih ljubav prema podvižništvu, prepodobni osnova na Korelskoj obali Nikolajevski manastir. No taj manastir ubrzo porušiše Norvežani. Prepodobni Jevtimije podiže tada novi manastir. I prestavi se prepodobni 1435. godine. Svete mošti njegove, proslavljene čudesima, biše otkrivene 1647. godine, i počivaju u njegovoj obitelji.
 
SPOMEN SVETOG NOVOMUČENIKA JOVANA KULIKA
 
Blaženi Jovan bejaše veoma mudar i revnostan hrišćanin. Jednoga dana on se s agarjanima prepiraše o veri. Mudar i rečit, on izazva zavist kod agarjana, i oni ga dohvatiše i odvedoše pred sudiju, i lažno ga optužiše i svedočiše kako je tobož ružio veru njihovu. Sudija stade zahtevati od blaženog Jovana da se odrekne Hrista, pa će ga pustiti na slobodu. Na to mučenik odgovori veoma slobodno: Ne dao Bog da se ikada odrečem Gospoda mog Isusa Hrista, makar mi hiljade smrti priredili!
Tada sudija naredi te mučenika obesiše o čengele. I tako blaženi Jovan skonča, i dobi venac mučeništva.[9]
 


 
NAPOMENE:

  1. Isavrija – jugoistočni planinski deo Male Azije, do oblasti Likaonije.
  2. Praznuje se 20. novembra.
  3. Caravao od 813. do 820. godine.
  4. Praznuje se 4. aprila.
  5. Prep. Javan upokojio se oko 820. godine.
  6. Halkidon – jedan od glavnih gradova maloazijske oblasti Vitinije, na obali Mramornog Mora pri ulazu u moreuz Bosfor
  7. Videti o njemu pod današnjim danom: Spomen prepodobnog oca našeg Kozme, episkopa Halkidonskog.
  8. Epir – zapadni deo severne Grčke.
  9. Sv. Jovan postrada 1564. godine.

2 komentar(a)

  1. Za divljenje je hrabrost i krotkost Svetog Stefana Permskog! Sveti Stefane moli Boga za mene kukavicu!

  2. Brate Damjane nisi ti kukavica nego ulicica. Umjesto da se pokajes za grehe svoje ti se krijes iza svog kukavicluka. Nije svakom dano da bude hrabri junak, ali svako moze da se pokaje za grehe svoje. Gospod je ostavio ljudima pokajanje za spasenje. Kroz pokajanje dolazi ne sam spasenje vec i hrabrost i druge bozanske vrline koje su potrebne danas ljudima isto kao u prvim hriscanskim vremenima. Zato ne placi nad sudbinom svojom sto si „kukavica“ jer cim priznajes jednu svoju manu ti se nalazis na putu Hristovom, na putu spasenja!

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *