NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » ŽITIJA SVETIH ZA APRIL

ŽITIJA SVETIH ZA APRIL

 

ŽITIJA SVETIH
 
17. APRIL
 
STRADANJE SVETOG SVEŠTENOMUČENIKA
SIMEONA, EPISKOPA PERSIJSKOG,
i ostalih 1150 mučenika s njim
 
Kada se u Persiji umnožiše hrišćani, i imađahu svoje crkve, episkope, sveštenike i đakone[1], ustadoše protiv njih magi, koji izdavna behu učitelji, vođe i zaštitnici neznabožne vere persijske. Ustadoše s njima zajedno iz zavisti i Jevreji, svagdašnji neprijatelji hrišćanski, i dogovoriše se sa magima, te nagovoriše cara Sapora[2] da digne gonjenje na hrišćane. I najpre oklevetaše kod cara svetog Simeona, episkopa grada Selevkije – Ktezifona, da je tobož neprijatelj persijskog carstva a prijatelj grčkog cara, koga obaveštava o svemu što se u Persiji događa. Car Sapor najpre razreza veliki i ogroman danak na hrišćane, i za skupljače danka odredi najsvirepije ljude, da bi što bezdušnije zlostavljali hrišćane. Zatim otvoreno poče sveštenike i služitelje Božje ubijati, crkvene riznice pljačkati, i same crkve rušiti i sa zemljom sravnjivati. Onda izdade naređenje da se liši slobode i dovede k njemu sveti Simeon kao neprijatelj persijskog carstva i njihovog nečestivog zloverja.
I bi doveden pred cara sveti Simeon sa dva sveštenika, Avdelajem i Ananijem; svi troje okovani u verige. Oni se ne samo ne uplašiše od careve jarosti, nego mu se čak i ne pokloniše. To još više razjari cara, i on upita svetitelja: Zašto mi se ne pokloni sada kao što si to ranije činio? Svetitelj odgovori: Ranije nisam bio privođen tebi na ovakav način, zato sam ti se poklanjao, odajući dužno poštovanje tvojoj carstvenosti. A sada, pošto sam priveden da bih se odrekao Boga mog i otstupio od vere moje, ne treba da se klanjam tebi, neprijatelju Boga mog.
Car ga onda stade nagovarati da se pokloni suncu, obećavajući mu za to mnoge poklone i odlikovanja. A ne bude li se poklonio suncu, on se hvaljaše da će potpuno istrebiti hrišćanstvo u svome carstvu. No kada vide da se svetitelj drži junački, i ne popušta ni pred laskama ni pred pretnjama, on naredi da ga vrgnu u tamnicu. Kad svetitelja izvođahu iz carske palate on ugleda starca evnuha Ustazana, koji beše vaspitač caru Saporu kao detetu, i uživaše veliki ugled, i zauzimaše prvo mesto u carevom dvoru. Ugledavši svetog episkopa Simeona, Ustazan ustade i nisko se pokloni Božjem arhijereju. A Sveti Simeon okrenu od njega glavu svoju, i sa podignutim glasom ljutito ga ukori kao prestupnika, jer najpre beše hrišćanin, pa se potom iz straha od cara pokloni suncu. Ustazana to silno potrese, i on stade plakati i ridati; i svukavši sa sebe skupocenu odeću obuče se u crnu i poderanu, i sedeći pored kapije carske palate on kukaše govoreći sebi: Teško meni kukavnom! kako ću izaći pred Boga mog koga se odrekoh? Eto, Simeon okrenu glavu od mene zbog mog otpadništva. Kako onda da pogleda na mene Tvorac moj! – Govoreći tako, Ustazan ridaše neutešno.
Saznavši za to, car Sapor odmah prizva k sebi vaspitača svog Ustazana, i videći ga uplakana, upita ga, šta je razlog njegovom plaču i šta ga toliko ožalosti u carskoj palati. Ustazan odgovori: Nikada mi se ništa neprijatno ni žalosno ne dogodi u tvome carskom domu. No voleo bih da uzmem na sebe sve neprijatnosti, žalosti i nevolje ovoga sveta, samo ne ovo zbog čega sad patim i plačem. O, ja toliko star, trebalo je da odavno umrem! A eto, još sam u životu, još gledam sunce kome se poklonih kao bogu. Oh, što ne umreh pre no što otstupih od Boga Tvorca svekolike tvari i uspoštovah tvar više nego Tvorca. Ali to učinih ne iskrena srca. Da bih tebi licemerno ugodio, ja učinih dve stvari zbog kojih zaslužujem smrt: otstupih od Hrista Boga mog, i izneverih tebe u starosti svojoj. Neću više da gnevim Gospoda i Boga mog Isusa Hrista, Cara Besmrtnog – radi cara smrtnog; niti ću više prekloniti kolena svoja pred suncem, tvorevinom Božjom, nego ću se odsada večito klanjati jedino Bogu Tvorcu.
Čuvši to, car Sapor se veoma začudi tako neočekivanoj promeni kod Ustazana, i stade još više besneti na hrišćane, smatrajući da su ga oni nekim mađijama prelastili i izmenili. A žaleći starca, car ga moljaše kao oca, da ne nanosi bogovima takvu uvredu, sebi sramotu, i carskom domu žalost.
I nagovaraše ga čas laskama čas pretnjama. A Ustazan govoraše: Dosta je moja starost počinila bezumlja; više to činiti neću: neću poštovati više tvar nego Tvorca.
Car dugo i na razne načine nagovaraše Ustazana. Ali kad vide da je Ustazan odlučan i nepokolebljiv, on donese odluku da se Ustazan poseče mačem. Vođen na smrt, blaženi Ustazan prizva k sebi svog vernog prijatelja evnuha, carevog pristava, i zamoli ga da otide k caru i dostavi mu ovu njegovu molbu: Care, ovako kaže Ustazan: opomeni se moje službe, kojom poslužih od mladosti svoje, najpre ocu tvome, zatim tebi sa svakim usrđem. Za ovo nisu potrebni svedoci, ti sam to dobro znaš. A za sve to ja molim od tebe samo jednu uslugu: Obavesti sve zašto umirem; naredi birovu da gromoglasno objavi svima: knezovima, velmožama i svemu narodu, da Ustazan umire ne zbog nekog zla i neraspoloženja prema caru, nego samo zato što je hrišćanin i ne želi da se odrekne Boga svog.
Kada ova molba bi dostavljena Saporu, on odmah izađe u susret Ustazanu. Jer nadaše se car, da će veliki strah uhvatiti sve hrišćane kada čuju da nije poštedeo ni vaspitača svog, starog, uglednog i voljenog Ustazana, nego ga zbog njegove vere u Hrista bez milosti predao na smrt. A sveti Ustazan drukčije rasuđivaše o tome: Hrišćani, koje je on svojim ostupništvom uplašio i ožalostio kada čuju da se on ponovo obratio i mučeničku smrt za Hrista podneo, obradovaće se i junački okrepiti za slično mučeništvo. – I tako svetom mučeniku bi glava mačem otsečena, dok birov veleglasno objavljivaše da Ustazan dade glavu svoju pod mač za Hrista, ne za nešto drugo.
Saznavši za takvu končinu Ustazanovu, sveti episkop Simeon u tamnici sa sveštenicima i ostalim hrišćanima, ispuni se sa svima neiskazane radosti, i slavljaše Boga koji obrati Ustazana od zablude i uvenča ga vencem mučeničkim.
Posle toga sveti Simeon bi po drugi put izveden pred cara, i sa velikom smelošću govori mnogo pred carem o veri hrišćanskoj, i ne hte se pokloniti suncu ni caru. Gnevan, car naredi da svi hrišćani što su po tamnicama i u okovima, budu izvedeni na smrt, i to na Veliki Petak, dan spasonosnog stradanja Gospoda našeg Isusa Hrista. I biše izvedeni njih sto: među njima behu mnogi sveštenici, đakoni i drugi klirici. I car donese presudu: da svi budu mačem posečeni pred očima Simeonovim, i da Simeon bude poslednji posečen.
I kad ih sve vezane vođahu na smrt, vrhovni mag veleglasno govoraše: Ko od vas želi da se s carem pokloni suncu, ostaće u životu i biće odmah pušten na slobodu. – I nijedan mu se ne odazva, niti odgovori, jer niko od njih ne pristajaše da izabere vremeni život, već svaki željaše svim srcem da umre za Hrista životodavca. A sveti episkop krepljaše ih da neustrašivo idu u smrt, govoreći im mnoge božanske reči iz Svetoga Pisma i tešeći ih nadom na večni život u carstvu nebeskom. I biše svi posečeni; naposletku i pastir slovesnog stada, sveti Simeon, pošto posla ispred sebe svoje stado ka Pastirenačalniku Hristu, prekloni pod mač glavu svoju i pređe ka Gospodu. Biše posečeni sa njim i oba sveštenika što zajedno sa njim behu uhvaćeni, Avdelaj i Ananija, obojica već stari. Kada sveštenik Ananija stavi glavu na panj, uzdrhta od straha celim telom. A carev pristav, Fusik, koji beše potajni hrišćanin, poče hrabriti Ananiju govoreći: Ne boj se, starče, zatvori oči, i budi hrabar, da bi odmah sagledao svetlost božansku! – Čim to izreče, bi odmah poznan kao hrišćanin i caru optužen. A on neustrašivo izjavi pred carem da je hrišćanin, odričući se bezbožja persijskog. Besan od gneva, car naredi ne da ga mačem poseku, nego da ga umore najljućom smrću. Naime: probušiše mu odpozadi vrat, pa mu jezik izvukoše na potiljak i odrezaše, zatim mu sa celog tela kožu odraše, i tako sveca umoriše. – Tog istog dana uhvatiše i kćer njegovu Askitreju, i po dugom mučenju za Hrista ubiše.
Iduće godine, opet na Veliki Petak, bi ubijen za Hrista i carev omiljeni evnuh Azat i sa njim hiljadu drugih vernih. Tako skupa postradaše za Hrista hiljadu sto pedeset svetih mučenika, 341 ili 344 godine. A istoričari Sozomen[3] i Nikifor[4]2) pišu da je u to vreme, na Veliki Petak i na Uskrs, bilo pobijeno bezbroj hrišćana. Jer kad iziđe naređenje neznabožnog cara Sapora da se svi hrišćani istrebe u njegovom carstvu, tada hrišćani oba pola, stari i mladi, sami revnosno odlažahu iz svojih kuća, svim srcem se predavahu vlastima, i s radošću umirahu za Gospoda svog.
Kada bi ubijen sveti Azat evnuh, car zažali za njim, jer ga veoma voljaše, i obustavi dalje ubijanje hrišćana. Samo poruči svojim magima da na muke stavljaju učitelje i vođe hrišćanske, episkope i sveštenike, a naredi da štede ostali narod hrišćanski. A mi poštujući spomen pobrojanih i neizbrojanih svetih mučenika, slavimo podvigopoložnika i vencedavca Hrista Spasa našeg, sa Ocem i Svetim Duhom slavljenog vavek, amin.
 
ŽITIJE PREPODOBNOG OCA NAŠEG
AKAKIJA II,
episkopa Melitinskog
 
Ovaj ugodnik Božji rodi se u jermenskom gradu Melitini od blagočestivih i bogobojažljivih roditelja, koji ga molitvom i postom izmoliše od Boga pošto ne imađahu dece. Roditelji ga prvo otškolovaše, pa onda odvedoše episkopu melitinskom i predadoše na službu Bogu, jer su tako bili obećali kada su ga od Boga izmolili. U Melitini beše tada episkop blaženi Otrije. On je učestvovao na Drugom Vaseljenskom Saboru, i sa svetim Grigorijem Bogoslovom[5] i ostalim revniteljima i zaštitnicima pravoverja mudro se borio za veru protiv jeresi duhoborca Makedonija. Takvom bogonadahnutom mužu, svetom Otriju, bi predat blaženi dečko Akakije. Provideći blagodat Božju u dečaku, sveti Otrije ga učini klirikom. I iđaše Akakije iz sile u silu, napredujući u vrlinama usrdno obavljajući sve veći i veći broj crkvenih poslova, i bogougodnim životom odmičući u usavršavanju i svetosti. Tako beše drugima za primer i pouku. Kod prepodobnog Akakija se prepodobni Jevtimije Veliki[6], dok je bio dete, učio knjizi. No ne samo deci nego i starcima blaženi Akakije beše učitelj rečju i vrlinskim životom svojim, kada bi proizveden za episkopa i poverena mu briga oko spasavanja duša ljudskih. Budući izbrani sasud Svetoga Duha, on u svoje vreme kao dostojan bi udostojen arhijerejskog dostojanstva. Jer kada episkop melitinski sveti Otrije iz ovog života pređe ka Gospodu, na njegovo mesto bi jednoglasno izabran od svih blaženi Akakije, i po propisima uzveden na arhijerejski presto, da bi, kao upaljena sveća na zlatnom svećnjaku, obasjavao sav svet.
Kao arhijerej blaženi Akakije toliko ugodi Bogu, i tako beše veliki svetošću da bi udostojen dara čudotvorstva. Od mnogih čudesa njegovih mi ćemo ovde samo neka spomenuti. Tako, jedne godine beše velika suša koja je pretila glađu. Sa zabrinutim narodom svetitelj Božji ode kod crkve svetog velikomučenika Evstatija, koja se nalazila izvan grada, da umole stradalca Hristovog da se pridruži njihovoj molitvi i zajednički izmole kišu od Boga. I sveti Akakije naredi da se na otvorenom polju kraj crkve postavi sveti presto, i on stade na njemu služiti svetu liturgiju, podižući k nebu uplakane oči. I on ne rastvori u svetoj čaši vino vodom, kao što je propis, već uperi um k Bogu i prilježno se moljaše da sam Bog odozgo kišnom vodom rastvori čašu i napoji suvu zemlju. I njegova molitva beše tako silna i moćna pred Gospodom, da odmah pade velika kiša, koja ne samo čašu rastvori nego i zemlju potpuno napoji. I tako se tuga sveg prisutnog naroda pretvori u radost, i oni veselo blagodarahu Bogu. I ta godina, molitvama ugodnika Božjeg Akakija, bi veoma rodna.
U melitinskoj oblasti beše jedna reka koja je često plavila naselja ljudska. Jednom toliko nadođe da stade rušiti u okolini ne samo male nego i velike kuće. A pošto sve više i više nadolažaše i ugrožavaše mnoga naselja, svetitelj Hristov Akakije ode na reku i, satvorivši molitvu Bogu, metnu kamen nedaleko od obale, i zapreti reci da se ne razliva preko granice koju joj on odredi. I odmah se voda povuče u svoje korito, i tecijaše visoko od zemlje, ali se ne razlivaše dalje od kamena, kojim svetitelj kao nekim zidom zatvori reku u njene granice.
Na osamnaest stadija od Melitine nalažaše se neznabožačko naselje Miasina. Beše to divno mesto: prostrana ravnica između dva brežuljka, koju je presecala bistra i čista reka Azur, a naokolo jezera. A tamo, na jednom prekrasnom i izvrsnom mestu bejaše idolište, ograđeno vrtom, i do vrta jezero, čijom se vodom vrt navodnjavao. Tamo su se skupljali neznabošci i prinosili svoje nečestive žrtve. Želeći da to mesto očisti i osveti za slavljenje istinitog Boga, revnitelj Hristov sveti Akakije uloži mnogo truda, pošto se idolopoklonici silno opirahu tome. A kada svetitelj poče tamo zidati crkvu u ime Presvete Trojice, zli idoloslužitelji stadoše noću praviti pakosti, jer što bi hrišćani danju sazidali, to su bezbožni idolopoklonici noću rušili. No naoružavši se protiv njih molitvom, svetitelj Hristov Akakije nadvlada neprijateljsku silu, jer pomoću Božjom razruši idolište i dovrši hram Bogomatere. I osvetivši hram, on načini naseljem svetih Anđela to mesto koje ranije beše obitalište demona. I pored hrama Presvete Bogorodice sagradi obitelj za vrlinske inoke. I gde se ranije prinošahu krvave pogane žrtve đavolu, tamo se sada prinošaše beskrvna čista žrtva Bogu, i svakodnevna slavoslovlja i molitve. I blagodaću Prečiste Bogomajke, a molitvama čudotvorca Akakija, zbivahu se čudesa, zbog kojih neznabošci napuštahu svoje bezbožje i obraćahu se Hristu Bogu.
Spomenućemo jedno preslavno čudo koje se tamo dogodi. Svod u crkvi nije bio načinjen kako valja. I kada jednom svetitelj Božji služaše svetu liturgiju, svod poče da pada i narod sav polete iz crkve, a svetitelj viknu: Gospod je zaštitnik života moga, koga da se bojim? I tog trenutka svod se zaustavi u svom padu, i ostade u vazduhu viseći, molitvom svetiteljevom kao stubom podržavan sve dok svetitelj ne završi svetu službu i ne izađe iz crkve sa klirom. A čim on izađe, svod pade sa velikim treskom na zemlju, i nikoga ne povredi.
U jednom drugom hramu, u mestu Samuriji, dobri pastir Akakije držaše propoved svome stadu. Ali pošto beše mnogo lastavica koje silno crvkutahu, narod nije mogao da čuje dobro reči iz bogoglagoljivih usta arhijerejevih. Svetitelj onda prekide besedu, i obrati se lastama naređujući im u ime Tvorca da umuknu. I laste tog časa umukoše, i odmah odleteše odatle, ostavivši svoja gnezda. I otada ne građahu tamo više svoja gnezda. I ako bi koja doletela, nije cvrkutala, kao da je nema, i odmah je odatle odletala.
Kuća ovoga čudotvorca, u kojoj je on pre episkopstva živeo, beše na kraju grada. Kad postade episkop, on je pretvori u bolnicu i u sirotište. I često je posećivao bolesnike i uboge, donosio im ponude, i sam dvorio bolesnike. A kad jednom za vreme letnje žege dođe kod bolesnika, upita ih da li im što treba. Oni mu odgovoriše da imaju svega u izobilju, samo im muve mnogo dosađuju i silno ih peckaju. Svetitelj se pomoli Bogu, i molitvom otera odatle sve muve, i naredi da tamo više nikada ne bude muva. I bi tako sve do končine Božjeg ugodnika, jer se otada pa u toku svih godina ne pojavi nijedna muva u toj kući. – Takva je čudesa ovaj divni muž činio blagodaću Božjom.
Jednom naredi on žabama, koje su silno kreketale u jezeru i mnogima smetale, da umuknu, i naloži im ćutanje. Ali se posle izvesnog vremena sažali na njih, razreši ih od ćutanja pod uslovom da tiho krekeću, a ne gromko kao ranije. – U jednom pak bezvodnom mestu on iz suvog kamena izvede izvor vode žive i napoji žedne. I mnogim drugim čudesima udivi svet ovaj izvrsni čudotvorac.
Učestvovao je na Trećem Vaseljenskom Saboru[7] i zajedno sa ostalim svetim Ocima osudio i predao anatemi bezbožnog patrijarha carigradskog Nestorija, koji je hulio prečistu Djevu Bogorodicu. Bio je voljen i slavljen od sviju svetih Otaca, i veoma uvažavan od blagočestivog cara. Pošto je mnogo godina pasao Crkvu Hristovu i učinio vrlo mnoga čudesa, preseli se ka Gospodu 435. godine, i bi sahranjen pored svetog mučenika Polijevkta[8], sa kojim sada u horu Svetih slavi Oca i Sina i Svetoga Duha, jednoga Boga, od celokupne tvari slavljenog vavek, amin.
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA ADRIJANA
 
Svetog Adrijana neznabošci baciše u tamnicu, i dugo ga u njoj držaše. A kada jednom prinošahu žrtve lažnim bogovima svojim, izvedoše svetog Adrijana iz tamnice, privedoše žrtveniku, i primoravahu ga da tamjan prinese kao žrtvu demonima. No hrabri mučenik Hristov ne samo ne učini to, nego pritrča žrtveniku, pobaca žrtve sa njega, ugasi vatru i žrtvenik obori. To razgnevi kneza i razjari prisutne idolopoklonike, koji nemilosrdno navališe na njega: jedni ga štapovima tukoše, drugi mu kamenjem vilice polomiše, a treći glavu razbiše. Naposletku užegoše jednu veliku peć, i u nju baciše svetog mučenika. I tako blaženi Adrijan završi svoj mučenički podvig, i ovenčan ode na nebo. Postradao sveti Adrijan 281. godine.
 
SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG
AGAPITA,
pape Rimskog
 
Sveti otac naš Agapit, obradivši sebe svakom vrlinom i podvigom, bi uzveden u arhijerejsko dostojanstvo, i postade papom rimskim[9]. Kralj Gotski Tevdat[10], koji je tada vladao Italijom, posla ga u Carigrad caru Justinijanu[11], da odvrati ovoga od pohoda protiv Gota. Uz put, došavši u Eladu, on nađe čoveka koji je patio od dvostruke bolesti: bio je nem od rođenja i hrom, i jedva se vukao po zemlji.
Uhvativši ga za ruku, svetitelj mu ispravi i ozdravi noge, a metnuvši mu u usta časticu Svetog Pričešća, učini da govori. Došavši u Carigrad, on učini tamo drugo čudo kod Zlatnih Vrata: slepcu, koji je sedeo kraj tih Vrata, on stavi ruku na oči, i ovaj odmah progleda. Dok se svetitelj bavio u Carigradu, po carevom naređenju sastade se Pomesni Sabor, na kome bi svrgnut patrijarh Antim[12] koji nekanonski beše došao na presto, i izabran blagočestiv i sveti čovek, prezviter Mina; tada bi predata anatemi jeres monofizita Evtihija i Severa. Na ovom Saboru je učestvovao Sveti Agapit[13]. Poživevši posle goga još neko vreme, sveti Agapit se prestavi u Gospodu 536 godine, i bi sahranjen u Carigradu.
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA
AVDELAJA, ANANIJE, USTAZANA, FUSIKA, AZATA, ASKITREJE
i ostalih s njima[14]
 
ŽITIJE PREPODOBNOG OCA NAŠEG SAVATIJA SOLOVECKOG
 
U vreme blagočestivog velikog kneza Vladimirskog, Moskovskog i cele Rusije Vasilija Vasiljeviča, i velikog kneza Tverskog Borisa Aleksandroviča, i velikog kneza Rjazanskog Teodora Oljegoviča, kada na prestolu Mitropolije ruske bejaše Fotije[15] Grk, podvizavaše se u Bjelojezerskom kirilovskom manastiru[16] starac, po imenu Savatije, sa drugim monasima, služeći Gospodu dan i noć. Prepodobni Savatije umrtvljavaše telo svoje glađu i žeđu, bdenijem i molitvama, i svakovrsnim trudovima tugonosnog života monaškog, poslušan igumanu i bratiji, i sva manastirska poslušanja prohodeći revnosno. Zbog toga ga svi voljahu i poštovahu; i ostaloj bratiji on postade primer vrlinskog i trudoljubivog života; i ime njegovo beše slavno među monasima. Ne podnoseći slavu od ljudi, on se oneraspoloži, svestan da ne treba iskati slavu od ljudi već od Boga. I stade razmišljati kako da se ukloni odatle i potraži mesto gde ga ne znaju. Utom ču da u Novgorodskom kraju postoji jezero Ladoga, na kome se nalazi ostrvo Valaam i na ostrvu manastir Preobraženja Gospodnjeg, i u manastiru monasi koji žive uzvišenim podvižničkim životom, trude se dan i noć u bogougađanju, i izdržavaju se trudom ruku svojih. Stoga prepodobni moli igumana i bratiju da ga s blagoslovom puste u taj manastir. I oni ga pustiše. On ode na ostrvo Valaam, i bi s ljubavlju primljen u manastir. Podražavajući tamošnje monahe u teškim podvizima, i udvostručujući svoje trudove, prepodobni Savatije prevaziđe sve podvizima svojim, i rašču se njegovo vrlinsko življenje. I sva ga bratija tamo, kao i u Kirilovskom manastiru, stadoše poštovati i hvaliti. To teško padaše prepodobnom Savatiju, i silna ga tuga obuze. I on namisli da traži bezmolvije, usamljeničko molitveno tihovanje.
Čuvši da u Severnom Moru postoji pusto i nenaseljeno ostrvo Solovecko, udaljeno od obale dva dana plovidbe, prepodobni se obradova duhom i silna ga želja obuze da otputuje tamo i preda se bezmolviju. I on moljaše nastojatelja da ga otpusti. No nastojatelj i bratija, ljubeći prepodobnoga zbog njegovih dobrodetelji i poštujući ga kao slugu Božjeg poslanog im od Boga, ne željahu se lišiti takvog sažitelja, jer im svima beše od koristi primer vrlinskog života njegovog, i moljahu ga veoma usrdno da ih ne napušta. Prepodobni onda požive s njima još neko malo vreme. Zatim se pomoli Bogu i, uzdajući se u Njegovu pomoć, on jedne noći iziđe krišom iz manastira i, vođen Bogom, gređaše ka Soloveckom Ostrvu. Došavši do mora, on stade raspitivati tamošnje stanovnike o Soloveckom Ostrvu. Oni mu kazaše da je ono daleko, da je put morem težak i strašan, i da im treba dva dana, i to kad je more mirno, da jedva stignu do njega. Prepodobni ih onda potanko ispitivaše o tom ostrvu. I iz njihovih kazivanja saznade da je ono dobro za monaški pustinjački i bezmolvni život. Pritom doznade i to: da je ostrvo golemo, da ima oko sto kilometara unaokolo, da ima pijaće vode, jezera sa ribom, planine i dubrave, šume i borje, i ostale potrebe za život ljudski; ljudi ga nisu naselili, jer je putovanje do njega teško; mnogo puta su mnogi pokušavali da se nastane na njemu, ali su, uplašeni od mora, to napuštali; ponekad, kad je vreme lepo, ribari na čamcima odlaze tamo radi ribolova, pa se zatim vraćaju.
Dobivši ova obaveštenja od primorskih žitelja, prepodobni Savatije goraše duhom da na tom ostrvu živi. Kad oni razaznaše nameru blaženoga, da hoće da se nastani tamo, oni ga pitahu: O starče, čime ćeš se tamo hraniti i odevati, kada si ništ i star? I kako ćeš tamo živeti sam na tolikoj udaljenosti od ljudi, pošto nisi u stanju da sam sebe zbrineš? Odgovori im prepodobni: Deco, ja imam takvog Gospoda koji prirodu starosti čini mladom, kao što i odojče odgaja do uvažene starosti. Zna On i uboge obogaćivati, i ništima davati potrebno, i gladne nasićivati sa malo hrane, kao što nekada nasiti u pustinji pet hiljada ljudi sa pet hlebova.
Čujući starca kako književno govori, neki se od primoraca čuđahu njegovoj pameti, a neki nerazumni potsmevahu mu se. Međutim prepodobni, bacivši na Gospoda svu brigu svoju, uputi se odatle ka reci Vigi. Kada stiže do nje, on obrete tamo inoka Germana[17] koji življaše kraj kapele. Pošto provede kod njega nekoliko dana, i od njega ču o Soloveckom Ostrvu isto što i od primoraca, oni se dogovoriše da, oslonivši se na Boga, idu i žive tamo. Onda oni spremiše čamac i nešto hrane i alata, i pomoliše se dosta Bogu, pa, položivši čvrstu nadu u Njega, sedoše u čamac i krenuše. More beše tiho, i oni, uz pomoć Božju, bezopasno preploviše pučinu i stigoše na željeno ostrvo, radujući se i veseleći se duhom, i blagodareći Boga koji ih privede na tako pustinjsko mesto[18]. Onda zađoše jedno poprište od obale u dubinu ostrva, i ugledaše divno mesto kraj jezera. To mesto oni izabraše za svoje obitalište, pobiše krst i načiniše kelije. I stadoše živeti u Gospodu, trudeći se i radeći rukama, i od znoja lica svoga nabavljajući sebi isposničku hranu. Oni dakle neprestano rukama rađahu a ustima Boga slavljahu, svagda se moleći i Davidove psalme pojući, umom se Bogu približavajući.
Posle nekog vremena gorespomenuti primorski žitelji počeše zavideti prepodobnim starcima što se naseliše na Ostrvu, i govorahu među sobom: „Mi smo najbliži Ostrvu, i zato smo njegovi naslednici; prirodno je da naročito mi imamo udela tamo, mi i naši potomci“. I uskoro posle toga, po savetu svojih drugova jedan ribar sa ženom svojom i sa celim domom dođe na Ostrvo i nastani se ne mnogo daleko od kelija bogougodnih staraca. I poče živeti, loveći sa svojima ribe po jezerima. A blaženi oci provođahu u bezmolviju, u molitvenom tihovanju, pazeći na svoje spasenje i upražnjavajući se u svojim uobičajenim delima.
Jedne nedelje rano, po svršenom jutarnjem pravilu svom, prepodobni Savatije uze kadionicu i iziđe da pokadi sveti krst koji u početku pobodoše. I dopre mu do ušiju glas nekog bijenja, i silno jaukanje nekog bijenog lica. Prepodobni se uplaši od tog zapomaganja i, misleći da je nekakav privid, prekrsti se i vrati u keliju. I ispriča o tome blaženom Germanu. German iziđe napolje, pa i on ču jaukanje. I pošavši po glasu, nađe ženu gde plače, i upita je, šta joj je i zbog čega plače. Ona mu kroz suze ispriča šta joj se dogodilo. „Idući na jezero kod svoga muža, kazivaše ona, sretoše me neka dva svetla mladića, uhvatiše me i silno biše prutevima; i bijući me govorahu: Odlazite iz ovog mesta, jer nije dopušteno da vi budete ovde, pošto je Bog ovo mesto odredio za boravak monasima. Pošto me izbiše, oni postadoše nevidljivi“. Blaženi German se vrnu k prepodobnom starcu Savatiju i ispriča mu što ču od žene. I obojica proslaviše Boga. A onaj ribar, ne časeći ni časa, uze ženu i sve svoje, i otplovi u svoje selo , u kome ranije življaše. I od toga vremena niko se ne usudi da se sa domom doseli na Ostrvo; jedino ribari dolažahu ponekad radi ribolova.
Posle nekoliko godina blaženi German otide na reku Onegu, a prepodobni Savatije ostade na ostrvu sam živeći u Bogu. Kakvo pak bejaše njegovo boravljenje, kakvo pošćenje, kakvi duhovni podvizi, zna jedino sveznajući Gospod gledajući s neba na ugodnika Svog, i sveti Anđeli Njegovi koji posećivahu slugu Božjeg, koji u telu podržavaše Bestelesno. A mi možemo prema mestu na kome prepodobni življaše izvoditi zaključke o njegovom žitiju: jer usred mara na ostrvu udaljenom od ljudi, i koje retko ko posećivaše, šta je drugo prepodobni imao raditi nego samo u jedinom se Bogu upražnjavati, o Njemu neprestano misleći, sa Njim molitvom razgovarajući, u Njemu sav um svoj udubljujući, k Njemu plačne oči podižući, dan i noć iz dubine srca uzdišući, želeći se od tela razrešiti i ka Gospodu otići.
A kada blaženi starac Savatije, pun dana i bogougodnih trudova, unapred saznade za svoj odlazak k Bogu, on stade razmišljati kako da se udostoji pričešća Božanskim Tajnama. I pošto se o tome pomoli Bogu, on sede u mali čamac, utiša more molitvama svojim, i otplovi ka obali morskoj. Posle dvodnevne plovidbe stiže do obale, iskrca se na kopno i krenu ka kapeli na reci Vigi, kod koje se tada bavio iguman Natanail koji beše došao u posetu pravovernim hrišćanima. I kada iđaše putem prepodobni, po promislu Božjem, srete tog igumana Natanaila koji sa Božanskim Tajnama putovaše u neko udaljeno selo da pričesti bolesnika. I posle uobičajenog metanija oni se pitahu među sobom, i kad doznadoše ko su, obradovaše se jedan drugome. Prepodobni Savatije se obradova, jer obrete što je tražio; a iguman Natanail bi rad što se udostoji videti česnu sedinu i sveto lice prepodobnog Savatija, o čijem vrlinskom životu beše slušao. Blaženi Savatije reče Natanailu: Molim tvoju svetinju, oče, da grehe moje koje ti imam ispovediti, uzmeš od mene vlašću danom ti od Boga da razrešavaš, i da me udostojiš pričešća Svetim Tajnama prečistog Tela i Krvi Hrista Gospoda mog, jer mnogo godina već želim da dušu svoju nahranim tom Božanstvenom hranom. Nahrani me dakle sada ti, sveti oče, jer Hristos Bog moj objavi mi tvoje bogoljublje, da me očistiš od sagrešenja koja rečju, delom i mišlju počinih od mladosti svoje pa kroz ceo život sve do današnjega dana. Natanail odgovori: Bog neka ti oprosti, brate! – Pa poćutavši, podiže ruke uvis, i veoma zadivljen sa suzama reče: O prepodobni, neka bi ja imao grehe tvoje na očišćenje nemarnosti moje! – Sveti Savatije reče Natanailu: Pošto se prib-liži kraj životu mome, molim svetost tvoju da me bez odlaganja udostojiš Božanskog Pričešća. Iguman mu odgovori: Gospodine moj oče Savatije, idi sada u kapelu, pa me pričekaj tamo, a ja idem bolesniku, i brzo ću se vratiti k tvome prepodobiju, jer ću sutra rano doći k tebi. Na to mu sveti Savatije reče: Ne odlaži, oče, do sutra, jer ne znamo da li ćemo ovoga trenutka udahnuti vazduh; a kako ćemo znati ono što će se posle toga desiti?
Ovo svetitelj govoraše, pretskazujući svoj skori odlazak k Bogu. I Natanail ne smeđaše više da protivureči prepodobnome, videći da je Božji ugodnik. I ispunjujući mu želju, pričesti ga Božanskim Tajnama Hristovim. I davši mu ljubazni u Hristu celiv, reče: Molim te, slugo Božji, da me pričekaš kod kapele na Vigi. – Svetitelj mu obeća da će ga tamo čekati. Iguman onda ode k bolesniku, a prepodobni k pomenutoj kapeli. U kapeli on uznese blagodarnost Bogu za sveto Pričešće i za sve Njegove milosti. Posle duge molitve on uđe u keliju koja se nalažaše pored kapele i, zatvorivši se u njoj, pripremaše dušu svoju kako da je preda u ruke Božje.
U to vreme trgovac neki iz Velikog Novgoroda, po imenu Jovan, naiđe vodenim putem sa svojom robom, pristade sa lađom uz obalu kraj kapele, uđe u kapelu i pokloni se svetim ikonama. Zatim uđe i u keliju; u njoj nađe prepodobnog Savatija i uze blagoslov od njega. Posle blagoslova svetitelj ga dovoljno pouči iz Svetoga Pisma, upućujući ga na dobra dela. Poučen mnogim korisnim stvarima, trgovac nuđaše svetome od imovine svoje sve što treba , jer beše veoma bogat. Ali on ne hte ništa primiti, i govoraše: Ako hoćeš da činiš milostinju, imaš potrebite ljude, a meni ne treba ništa. I učaše Jovana o ljubavi prema sirotinji, o milosrđu i ostalim vrlinama. A Jovan se veoma ožalosti što starac ne uze ništa od ponuđenoga. Želeći da ga uteši, prepodobni mu reče: Čedo Jovane, odmori se ovde do sutra, i videćeš blagodat Božju, pa ćeš lako otputovati svojim putem. – Ali Jovan hoćaše da otplovi odatle- Utom iznenada nastade oluja i diže se bura i na reci i na moru. Videvši iznenadnu promenu vremena, Jovan se prepade, i prenoći tu. A kad svanu, Jovan dođe ka keliji, želeći da od prepodobnog Savatija uzme blagoslov i krene na put, pošto se vreme beše stišalo; kucnu sa molitvom na vrata, no odgovora ne dobi. A kada kucnu po drugi put, i po treći put, vrata se otvoriše, i on uđe unutra i vide svetoga starca gde sedi u mandiji i u kukuljači, i blizu njega kadionica. I reče mu Jovan: Slugo Božji, oprosti mi što se usudih ući kod tebe, jer imam ljubav i veru prema tvojoj svetosti. Molim tvoje prepodobije, daj mi blagoslov na put, da bih tvojim svetim molitvama srećno putovao.
No na ove Jovanove reči ne bi odgovora, jer česna i sveta duša prepodobnog Savatija već beše otišla ka Gospodu, i divan se miris osećaše u keliji. Videći da mu prepodobni ništa ne odgovara i misleći da je zaspao, Jovan mu priđe i dodirnu ga rukom. Tada tek primeti da je prepodobni skončao, pa se ujedno i uplaši i razneži, i tople suze zališe mu obraze.
Uto naiđe iguman“ Natanail vraćajući se od bolesnika, pa videvši da se sveti prestavio, proli suze i celiva česno telo njegovo. Onda iguman i trgovac ispričaše jedan drugome što imađahu o prepodobnom: iguman, kako se juče udostojio pričestiti Božanskim Tajnama ugodnika Božjeg; a trgovac, kako se udostojio nasladiti se dušekorisnim poukama njegovim. I uz pogrebne molitve i pesme oni česno pogreboše sveto telo njegovo, predavši prah prahu.
Prepodobni Savatije upokoji se dvadeset sedmog septembra 1435 godine. Tog dana se slavi spomen njegov, u slavu Boga u Trojici slavljenog, Oca i Sina i Svetoga Duha, kome čast i pokolenje kroza sve vekove, amin.
 
ŽITIJE PREPODOBNOG OCA NAŠEG
ZOSIME,
igumana Soloveckog
 
Na godinu dana po prestavljenju prepodobnog Savatija Bogu bi ugodno da proslavi mesto na Soloveckom Ostrvu gde se podvizavao ovaj sveti čovek, podizanjem slavne i velike obitelji. Za to delo Gospod izabra muža, sličnog pustinjoljubivom podvižniku Savatiju, – prepodobnog oca našeg Zosimu, o kome će i biti naša reč. Prepodobni Zosima beše iz sela Tolvuja, kraj jezera Onege. Njegovi roditelji, Gavrilo i Varvara, življahu pobožno, i vaspitavahu svoje čedo u hrišćanskim vrlinama i učahu ga knjizi. Dečak Zosima beše tih, smeran, krotak i sramežljiv, i tuđaše se mladićkih običaja. Rastući telom i duhom, on se truđaše da iz svetih knjiga izvuče biser znanja. I postigavši to, on je raspoznavao ono što je bogougodno, i poznavao bogatstvo dobrote Božje.
Celomudreni dečak zavole duševnu i telesnu čistotu, i odluči da ne stupa u brak- On tu odluku donese, ne zato što se gnušao braka već što je kao ljubitelj razboritosti hteo da izbegne tu smetnju za bogougađanje. U tome on se držao apostola koji kaže: Ko je neoženjen brine se za Gospodnje, kako će ugoditi Gospodu; a ko je oženjen brine se za svetsko, kako će ugoditi ženi (1 Kor. 7, 32-33). Tako dakle, da bi ugađao jedino Bogu, on se odreče ugađanja svome telu i naloži uzdržanje svome prirodnom nagonu kao slastoljublju. A kada ga roditelji stadoše primoravati na brak, on se veoma ožalosti, napusti roditeljski dom, odreče se sveta, zamonaši se, i nastani se kao pustinjak u jednom usamljenom mestu, nedaleko od roditeljskog doma. Tu se stade podvizavati u molitvama i postovima, i u drugim monaškim trudovima, počinjući služiti Gospodu. A željaše da ima nastavnika sebi, jer mu za vrlinski život i monaške podvige ne beše dovoljno čitati knjige, već mu bejaše potreban takav iskusan učitelj, koji bi samim delom pokazao revnosnom mladiću ono dobro na koje treba da navikne. Sem toga on smatraše da mu i boravljenje blizu svojih prestavlja izvesnu smetnju za monaške podvige, pa smišljaše da se potpuno udalji od susedstva sa svim što je svetovno i otide u pusta mesta. Jer se u srcu njegovom razgorevaše oganj ljubavi božanske i potsticaše ga na savršenstvo vrlinsko. Pritom on imađaše želju da i manastir negde podigne, ne samo radi sebe nego i radi drugih koji budu hteli da monahuju. I usrdno moljaše o tome Boga, da mu pokaže mesto za manastir i pruži sva sredstva za ostvarenje njegove namere.
Tada, po promislu Božjem, prepodobni Zosima obrete vrlinskog dobrog monaha, onog Germana što je ranije sa prepodobnim Savatijem živeo neko vreme na Soloveckom Ostrvu. Monah German podrobno ispriča blaženom Zosimi sve o prepodobnom Savatiju, a obavesti ga o Soloveckom Ostrvu, kako je udaljeno od ljudskih naselja i podesno za obitavanje monaha, jer ima mnogo šuma i dubrava, i jezera bogatih ribom. Čuvši to, prepodobni Zosima se obradova duhom i zažele da bude žitelj tog ostrva i naslednik blaženog Savatija, pa usrdno moljaše Germana da ga odvede na to ostrvo i uputi u pustinjački život.
U to vreme preminuše roditelji prepodobnog Zosime, i biše pribrani k pretcima svojim. Sahranivši tela njihova i razdavši siromasima imanje njihovo, blaženi Zosima zajedno sa Germanom odmah krenu na put za Solovecko Ostrvo. Božjom pomoću srećno stigoše do Ostrva, i pristadoše uz obalu na onom mestu gde su obično pristajali moreplovci, blizu jezera sa slatkom vodom. I nedaleko od obale razapeše sebi šator, i u njemu obaviše svenoćno bdenije, pevajući psalme Davidove i moleći se Hristu Bogu i Presvetoj Bogorodici da im pošalju s neba pomoć i blagoslov za njihovo nastanjenje na ovom ostrvu.
A kada svanu, prepodobni Zosima iziđe iz šatora, i ugleda zrak svetlosti koji obasjavaše njega i celo ono mesto. Prepodobni se užasnu gledajući blistanje neobične svetlosti. A kada skrenu pogled na istok, ugleda u vazduhu veliku i divnu crkvu. Nenaviknut na takva otkrovenja, on ne smejaše gledati dugo na tu pojavljenu crkvu, i ubrzo utrča u šator. Videvši ga izmenjenog u licu, German razumede da je prepodobni imao neko neobično viđenje, pa ga upita: Zašto si se, ljubazni, tako izmenio u licu? Čega si se to uplašio? Da nisi video nešto novo i neobično?
Prepodobni Zosima mu onda ispriča kako vide neiskazano blistanje nebeske svetlosti, osvetljenost mesta, i neobičnu crkvu u vazduhu. Razmišljajući o ovom viđenju, German se seti udaljenja svetovnjaka sa ovog ostrva pri avi Savatiju i njegovog proroštva o monaškoj obitelji na ostrvu, pa reče Zosimi: „Ne plaši se, vozljubljeni, nego pazi na sebe, jer, kako mi izgleda, Gospod hoće da se preko tebe sabere ovde mnoštvo monaha“. I German mu ispriča događaj sa ribarevom ženom, kako je, naime, izbiše neka dva svetla mladića, i rekoše joj: Nema vam mesta na ovom ostrvu; odlazite odavde, jer je ovo mesto Bog spremio za nastavanje monaha.
Čuvši ove Germanove reči, sluga Božji Zosima se ispuni velike duhovne radosti, i još se više učvrsti u nameri da sagradi manastir na ovom mestu. Onda se obojica pomoliše Bogu da im sarađuje u njihovom delu, i da im pomogne da ga dovrše. Zatim se dadoše na posao: stadoše seći drva potrebna za građu, sagradiše kelije, i ogradiše dvorište ogradom, jednovremeno se podvizavajući dvostrukim trudom, telesnim i duhovnim: telom se trudeći na zidanju manastira, a duhom ratujući protiv demona, naoružani molitvom i postom. Hranu sebi prepodobni dobijahu u znoju lica svoga, obrađujući zemlju i zasevajući je usevima. A Bog ukrepljavaše sluge Svoje, milostivo pogledajući s neba na njih i pomažući ih u svima delima njihovim.
Posle izvesnog vremena ukaza se potreba da blaženi German otputuje na onu stranu mora[19]. Tamo se on zadrža nekoliko dana. I kad se htede vratiti na Ostrvo, ne mogade, jer nastupi jesen, vreme zahladne, udari sneg, nastadoše mećave, počeše strašne bure na moru, sante plovljahu, te se zato nikakvom lađom ne mogaše preploviti more do Soloveckog Ostrva. Stoga blaženi German svu zimu ostade na onoj obali, a prepodobni Zosima provede sam na ostrvu. Isprva prepodobni mnogo tugovaše zbog starca Germana, no potom svu nadu položi na Boga, govoreći s Davidom: Tebi sam privržen od rođenja, od utrobe matere moje ti si Bog moj. Nemoj otstupiti od mene!- Tebe se držim od rođenja, od utrobe matere moje ti si branič moj (Psal. 21, 11-12; 70, 6). I prepodobni se stade još usrdnije podvizavati, dodajući trud na trud, i prebivajući u neprestanoj molitvi i pošćenju. A besovi, ne mogući gledati tako vrlinski život i podnositi sramotu od njega, okomiše se na njega mnogim napadima: nekad navođahu na njega uninije, nekad razna strašilišta i privide, nekad stvarahu silnu dreku, da bi zastrašili neustrašivog vojnika Hristovog i pokolebali nepokolebljivog; nekad se pretvarahu u divlje zveri i zmije, i jarosno kidisahu na njega silovito, kao da hoće da ga rastrgnu i prožderu. A sluga Božji suproćaše im se krsnim znakom i molitvom, i rugaše im se govoreći: O nemoćna silo vražija! ako ste dobili od Boga vlast nada mnom, onda radite sa mnom što hoćete; ako pak niste, što se onda uzalud trudite?“ I pojaše iz Davidovih psalmova stihove: Optekavši, opkoliše me, a ja im se imenom Gospodnjim protivljah. Neka ustane Bog, i rasprštaće se neprijatelji njegovi (Psal. 117, 11; 67, 2). I sveti dodavaše usrdnu molitvu Bogu, sa umilenjem zboreći:
„Bože večni, Care bespočetni, Tvorče i Gospodaru svakog sazdanja! Ti si Car nad carevima i Gospodar nad gospodarima; Ti si Spasitelj duša i Izbavitelj verujućih u Tebe; Ti si nada onih što se trude i uzdanica onih što su na pučini morskoj; Ti si Nastavnik slugu Tvojih; Ti si Ljubitelj svakoga dobra; Ti si Utešitelj onih što plaču; Ti si radost svetih; Ti si život večni, i svetlost nezalazna, i izvor svetinje; Ti si slava Boga Oca, punoća Svetoga Duha; Ti sediš s desne strane Oca i vladaš večno, – stoga Te ja, sluga Tvoj, molim, smireno pripadajući k Tebi: usliši moljenje moje, Presveti Care, Preblagi Gospode, i ne okreni lice Tvoje od molitve moje, nego me izbavi od usta pagubne zmije koja je razjapila vilice svoje na mene i ište da me proguta; sačuvaj me od zaseda đavolovih, da bih se, ograđivan i čuvan vojskom svetih Anđela Tvojih, izbavio čeljusti njegovih, i dobio spasenje u Tebe, Gospoda mog, u koga verujem, i u koga se nadam, i koga vavek slavim sa Ocem i Svetim Duhom“.
Tako se moleći, prepodobni Zosima odgonjaše od sebe vražije napade; i od njegove molitve i krsnog znaka begahu demoni kao prah od vetra; a on, hvaleći i slaveći Boga, prebivaše bez štete od njih. U to vreme dogodi mu se i sledeće iskušenje. Pošto zima beše opaka i duga, prepodobni stade sumnjati da će mu hrana koju imaše trajati do leta. A to nevidljivi neprijatelji ubacivahu mu u dušu smutnju, da bi ga uplašili glađu i prevremenom smrću. Razmišljajući o tome, prepodobni se opomenu reči, samim Gospodom rečenih u svetom Evanđelju: Ne brinite se šta ćete jesti; ne brinite se za sutra. Nego ištite najpre carstva Božijeg, i pravde Njegove, i ovo će vam se sve dodati; jer Otac vaš nebeski zna šta vama treba (Mt. 6, 25.34.33.32). I stoga svu brigu svoju prepustivši Bogu koji promišlja o svemu, prepodobni tešaše sebe Psalmopevačevim rečima: Baci na Gospoda brigu svoju, i On će te prehraniti (Psal. 54, 23). Tako tešeći sebe, prepodobni odgonjaše od sebe smutnju koju mu u srce stavljaše vrag našeg spasenja.
I stvarno, Bog ne ostavi svoga ugodnika koji se uzdaše u Njega: posla k njemu dva nepoznata čoveka sa kotaricom punom hleba, brašna i zejtina. Dajući prepodobnom tu kotaricu sa hranom, oni mu rekoše: „Oče, uzmi i jedi; a mi ćemo doći k tebi kada nam Bog naredi“. Rekavši to, oni odmah otidoše, tako da prepodobni ne stiže da ih upita ni otkuda dođoše. I dugo vreme očekivaše blaženi Zosima ova dva čoveka. I kada vide da ih nema, njemu bi jasno da je to bila Božja poseta njemu. I on od sveg srca zablagodari Gospodu za Njegovo milostivno promišljanje o njemu i za neiskazani dar.
Kada zima prođe, starac German dođe, vodeći sa sobom nekog mirjanina Marka, po zanimanju ribara. Zajedno s njim German priveze dosta hrane, a usto i mreže za lovljenje ribe. Posle nekog vremena Marko primi monaški čin. Uskoro zatim mnogi mirjani, željni spasenja stadoše dolaziti k podvižnicima, zidahu sebi kelije i hranjahu se trudom ruku svojih.
Ubrzo posle toga prepodobni Zosima podiže malu crkvu u ime Gospoda našeg Isusa Hrista, u spomen bogodoličnog Preobraženja Njegovog; i to na onom mestu gde prepodobni vide u vazduhu crkvu, obasjanu neiskazanom svetlošću. Zatim podiže uz crkvu i malu trapezu, i na taj način osnova na ostrvu opštežiće monaško.
Posle toga prepodobni Zosima posla jednog od bratije u Novgorod k arhiepiskopu Joni.[20] da ište od njega blagoslov za osvećenje hrama i igumana za novoosnovani manastir. Arhiepiskop im ubrzo posla blagoslov i jeromonaha Pavla za igumana. Dobivši arhipastirski blagoslov i igumana, prepodobni Zosima, blaženi German i sva bratija obradovaše se veoma. I osvećena bi crkva i manastir u slavu Božiju. I tako otpoče česna i slavna obitelj Solovecka.
Međutim, posle ne mnogo vremena iguman Pavle, ne mogući podnositi pustinjske trudove, vrati se u Novgorod. Posle njega bi igumanom Teodosije , ali i on isto tako napusti pustinju. Tada se bratija dogovoriše s prepodobnim Zosimom da ne uzimaju sebi igumana iz drugih manastira, nego da izaberu igumana iz svoje sredine. Zatim na drugom veću bratija rešiše da samog prepodobnog Zosimu primoraju na starešinstvo, što i učiniše. Onda neki od bratije otputovaše u Novgorod i moliše arhiepiskopa da pozove k sebi njihovog oca i da ga rukopoloži za sveštenika i za igumana, iako on neće. Arhiepiskop ispuni molbu bratije: posla pismo prepodobnome, pozva ga k sebi, i ubedi ga da primi sveštenički i igumanski čin. Zatim ga dovoljno pouči, pa sa češću otpusti. Mnogi pak građani novgorodski, pri odlasku prepodobnoga iz Novgoroda, dadoše prepodobnome na manastirsku potrebu: sasude, odežde, novac i žito; i to u izobilnoj meri. I doputova prepodobni u svoju obitelj kao iguman, i bi dočekan od bratije sa češću i velikom radošću.
Kada prepodobni Zosima služaše u manastiru prvu svetu liturgiju, na njemu se desi božanstveno čudo koje svi videše: lice njegovo zasija blagodaću Svetoga Duha kao lice anđela, i crkva se ispuni divnim miomirom. To bi očigledno svedočanstvo da je prepodobni kao dostojan primio sveštenički i igumanski čin. I sva se bratija obradovaše velikom radošću zbog takvog pastira svog, ispunjenog blagodaću Božjom, i proslaviše Boga. Desiše se tom prilikom u crkvi i neki trgovci. Prepodobni im dade naforu, ali je oni nepažnjom izgubiše. Brat Makarije, prolazeći putem, ugleda naforu na zemlji i pored nje psa, koji je hteo da je ustima dohvati ali ga je oganj opaljivao. Uzevši naforu, brat je odnese prepodobnom i ispriča šta je video, i svi koji čuše to, udiviše se.
Pošto se iz dana u dan broj bratije uvećavaše, tako da se nisu mogli smeštati svi u crkvu na molitvu, prepodobni sagradi veliku crkvu, i mnoge nove kelije podiže, i manastir proširi.
Nakon nekoliko godina prepodobni se opomenu blaženog Savatija, koji se na tom ostrvu mnogo podvizavao, i bi mu žao što česne mošti njegove počivaju na drugom mestu, kraj reke Vige, gde se on prestavi, a ne na ostrvu, na kome je on proveo mnogo godina svog pustinjačkog žitija. Stoga se prepodobni otac naš Zosima stade savetovati sa bratijom o prenošenju moštiju blaženog Savatija sa Vige na Ostrvo. Dok se prepodobni savetovaše sa bratijom o tome, stiže mu pismo iz obitelji Presvete Bogorodice, na Belom Jezeru, koje donese jedan monah iz manastira prepodobnog Kirila[21], pismo pisano prepodobnom Zosimi od strane igumana Kirila i bratije. Pismo je glasilo ovako:
„Blagodat i milost od Boga Oca i Gospoda našeg Isusa Hrista, vozljubljenom u Hristu nastojatelju duhovnom, bogoljubivom igumanu Zosimi sa svom u Hristu bratijom želimo radovati se svagda. Slušali smo od dolaznika iz vašega kraja o Soloveckom Ostrvu, da ono, zbog morskih putnih teškoća nikada naseljeno ljudima otkako je sunca na nebu, sada je po promislu Božjem i posredovanjem Prečiste Bogorodice naseljeno monasima; slušali smo da je staranjem vašeg u Bogu trudoljublja ustrojen na Ostrvu manastir u čast Preobraženja Gospoda Boga i Spasa našeg Isusa Hrista, i da se u njemu već podvizava mnogo bratije; slušali smo da je u vas, molitvama Prečiste Bogomatere, sve dobro uređeno; samo vam jedno blago nedostaje: mošti prepodobnog Savatija, koji se pre vašeg trudoljublja na tom ostrvu radi Boga podvizavao, vreme u pošćenju i trudovima provodio i u životu vrlinskom savršen bio kao drevni oci podvižnici. Zavolevši Hrista svom dušom, on se udalji od sveta, i dobi blaženu končinu radujući se. Nekima od bratije našeg manastira, koji su bili u Novgorodu, kazivao je jedan bogoljubivi čovek, po imenu Jovan, da se on, kada je radi trgovine plovio po moru i bio na reci Vigi, udostojio videti živa prepodobnog Savatija, i čuti od njega duhovnu pouku; i kada se prepodobni Savatije dušom prestavio k Bogu, onda su česno telo njegovo česno pogrebli iguman Natanail i on. Isto tako Jovan je ispričao našoj bratiji o čudu koje se desilo na moru, kada Bog. molitvama prepodobnog Savatija, spase od davljenja njega i njegovog brata Teodora. I druga mnoga znamenja i čudesa, kao što slušasmo, zbivahu se na grobu prepodobnog Savatija. Jer prepodobni Savatije ugodi Bogu, i mi sami smo svedoci vrlinskog života njegovog, pošto ovaj blaženi otac dosta godina prožive s nama u obitelji Prečiste Bogorodice u Kirilovom manastiru. Toga radi pišemo sada vašoj svetosti, dajući vam duhovni savet: ne lišavajte sebe takvoga dara, već sa molitvenim strahopoštovanjem prenesite kod vas česne mošti prepodobnog i blaženog Savatija, da one budu položene tamo gde se on podvizavao mnogo godina. Budite zdravi u Hristu Isusu na večni život, i kao bogoljubivi molite se za nas, da nas Gospod, molitvama prepodobnog Savatija, izbavi od svih zala koja nailaze na nas“.
Kada blaženi Zosima, iguman solovecki, pročita naglas ovo pismo svoj bratiji, obradovaše se duhom on i sva bratija, i kao jednim ustima rekoše: „Ovo nije od ljudi, već od samoga Boga!“ I odmah, spremivši lađu, prepodobni Zosima sa mnoštvom bratije krenuše lađom na suprotnu obalu. Vetar bejaše povoljan i oni brzo stigoše tamo. Došavši do kapele na obali reke Vige, otkopaše grob prepodobnog Savatija, i vazduh se tog časa ispuni miomirom. A kada otvoriše kovčeg, ugledaše ugodnika Božjeg potpuno celog, jer se truljenje ne beše kosnulo ni tela ni odela svetiteljevog. Zadivljeni, bratija proslaviše Boga, i sa pojanjem sveštenih pesama prenesoše česne mošti na lađu. I kako beše vetar povoljan oni dobro plovljahu, i brzo stigoše do svoje obitelji, radujući se i blagodareći Hrista Boga što im podari takvo duhovno sakrovište – mošti Svetog Savatija prepodobnog. Zatim ih položiše iza oltara crkve Uspenija Presvete Bogorodice, u kapeli naročito za to podignutoj.[22] I svi bolesnici, koji sa verom priticahu ka grobu prepodobnog Savatija, dobijahu isceljenje svetim molitvama njegovim. Blaženi pak Zosima svake noći dolažaše na grob prepodobnog Savatija i moljaše se, čineći mnogobrojne poklone sve do samog jutarnjeg bogosluženja.
Gore spomenuti trgovac Jovan, koji je učestvovao u sahrani svetog Savatija, imađaše sa svojim bratom Teodorom veliku veru i ljubav prema svetitelju što ih je spasao od pogabije na moru. Izradivši ikonu prepodobnog Savatija, oni je doneše u Solovecki manastir i predadoše igumanu Zosimi, sa mnogim drugim darovima potrebnim za manastir. Primivši česnu ikonu prepodobnog Savatija, iguman Zosima je celiva i postavi iznam moštiju prepodobnoga, pa obraćajući se ikoni kao samom prepodobnom, reče: „Slugo Božji, iako si završio ovaj vremenski život telom, no duhom svojim ne otstupaj od nas! Rukovodi nas ka Hristu Bogu, učeći nas da idemo putem zapovesti Gospodnjih, i da nosimo krst svoj, i da posledujemo Gospodu našem. Ti prepodobni, imajući slobodu prema Gospodu Hristu i Prečistoj Materi Njegovoj, budi molitvenik i posrednik za nas nedostojne žitelje ove svete obitelji, kojoj si ti starešina. Budi pomoćnik i zastupnik ovoj Bogom sabranoj družini, da bismo, živeći na ovom mestu, molitvama tvojim čuvani prebivali nepovređeni od demona i zlih ljudi, slaveći Svetu Trojicu, Oca i Sina i Svetoga Duha“.
Videći kako blagodaću Božjom obitelj Solovecka cveta, i iz dana u dan uvećava se i ukrašava vrlinskim inocima i izvanrednim podvizima prepodobnog Zosime, đavo nenavidnik svakoga dobra, raspaljivaše se zavišću. Ali, nemoćan da sam neposredno naudi manastiru, pošto ga uvek progonjaše i posramljivaše blaženi Zosima i ostali vrli podvižnici, đavo potstače zle ljude da pakosti čine svetoj obitelji i da nanose zlo starešini i bratiji. Stoga, nahuškani od đavola, stadoše dolaziti na Solovecko Ostrvo mnoge boljarske sluge i žitelji zemlje Koreljske, i loviti ribu po jezerima. Pri tome zabranjivahu inocima da love ribu za manastirske potrebe, govoreći da su oni gospodari ostrva. I još raznim pogrdnim i ružnim rečima grđahu prepodobnog Zosimu i sve monahe, i mnoge neprijatnosti im priređivahu, i hvaljahu se da će manastir razoriti i monahe odatle proterati. To prinudi prepodobnog Zosimu da putuje u Novgorod ka arhiepiskopu Teofilu, da ga moli za pomoć i zaštitu. Uzevši neke od učenika svojih, on otputova s njima u Novgorod. Kada stiže tamo, on ode k arhiepiskopu, pokloni mu se i položi svoju molbu o manastiru koji pati od rđavih ljudi. Arhiepiskop mu na to reče: Česni oče, ja sam, uz pomoć Božju, uvek gotov da pomognem tvome manastiru; ali je najpre potrebno da zatražiš pomoć od bojara i velmoža koji upravljaju našim gradom.
Prepodobni Zosima pođe k bojarima, i obilazeći njihove domove moljaše ih da zaštite manastir i ne dopuste rđavim ljudima da ga razore. Svi bojari, koji upravljahu gradom, obećaše prepodobnome svoju pomoć. Tom prilikom prepodobni dođe k jednoj bojarki – udovi, kojoj beše ime Marta, pošto njene sluge i seljaci, koji življahu na njenim posedima, činjahu mnoge nepravde manastiru. Kada joj sluge javiše da je prepodobni došao, ona naredi da ga sa porugom oteraju od njenog doma. Smerni sluga Božji strpljivo podnese tu uvredu, a svojim učenicima reče: „Evo idu dani, kada žitelji ovoga doma neće više hoditi po dvoru ovom; i zatvoriće se vrata ovoga doma, i više se neće otvoriti, i ovaj će dvor opusteti“. Rekavši to, prepodobni ućuta. I zbi se u svoje vreme sve što prepodobni proreče.
Međutim arhiepiskop sazva k sebi bojare i obavesti ih o svima nepravdama i neprijatnostima, koje njihove sluge i seljaci pričinjavahu manastiru prepodobnoga Zosime. Bojari, rešivši jednoglasno da prepodobnome ukažu svoju pomoć i podršku, celo Ostrvo pokloniše njegovom manastiru. Tu svoju odluku bojari potvrdiše poveljom, na koju staviše osam pečata: prvi arhiepiskopov, drugi gradonačelnikov, treći tisućnikov, i ostalih pet sa pet krajeva grada. Pored toga bojari obdariše prepodobnoga mnogim stvarima potrebnim za manastir: crkvenim sasudima, svešteničkim odeždama, zlatom, srebrom i velikom količinom žita. I još obećaše da će ubuduće manastir pomagati u svemu.
Kada za sve to ču spomenuta bojarka Marta, pa još od mnogih verodostojnih ljudi saznade i o vrlinskom životu blaženog Zosime, ona uvide da je to istinski sluga Božji, pokaja se što uvredi prepodobnoga, i posla svoga čoveka k prepodobnome sa molbom da dođe kod nje na obed. Nezlobiv, i dajući ostalima primer nezlobivosti, prepodobni ode na obed. Čim uđe u bojarkin dom, ona zajedno sa sinovima i kćerima svojim uze blagoslov od prepodobnog, i posadiše ga na počasno mesto. Dok sve zvanice jeđahu i pijahu veseleći se, prepodobni po običaju svom seđaše smerno i krotko i jeđaše malo. Pogledavši pak na prisutne za trpezom bojare, on se začudi, jer vide strašan prizor, pa obori glavu dole i nikome ništa ne reče. Zatim pogledavši opet, on vide to isto, i opet obori glavu. A kad i treći put pogleda na zvanice, on i tada ugleda isti strašan prizor, naime: vide bez glava šestoricu najglavnijih bojara koji seđahu zajedno s njim za trpezom. I čuđaše se sluga Božji prizoru, kako ti ljudi sede i gozbuju a glave nemaju. Ali odmah razumede šta znači to viđenje, pa oborivši glavu uzdahnu i zaplaka, i više ne okusi ništa sa trpeze, iako ga mnogo nuđahu i moljahu. Posle obeda boljarka Marta moli prepodobnoga da joj oprosti uvredu koju mu je nanela, i podari njegovom manastiru imanje kraj reke Sume, pa ga otpusti s mirom.
Kada prepodobni iziđe iz njenog doma, omiljeni učenik njegov Danilo pitaše ga sa upornom molećivošću, zašto je za vreme obeda tri puta pogledao na boljare za trpezom, obarao glavu i, uzdahnuvši, zaplakao, pa posle toga ništa više nije okusio. Prepodobni mu odgovori: Čedo, ti suviše uporno moliš, kao što je prorok Jelisej molio proroka Iliju; stoga neću sakriti od tebe neiskazane sudove Božje, koji će se zbiti u svoje vreme, no ti čuvaj tajnu ovu dok se Božje odluke ne ispune. Ja videh šestoricu najglavnijih boljara gde za trpezom sede bez glava; užasnuh se od tog viđenja, i više ne mogoh ništa da metnem u usta. Držim da će ti ljudi uskoro biti obezglavljeni. No ti, čedo, pazi da nikome ne kažeš ovo što od mene čuješ.
Zatim prepodobni otputova natrag u svoj manastir sa tapijskom poveljom i sa mnogim darovima od bogoljubivih žitelja novgorodskih.
Posle nekog vremena prepodobni ču da je veliki knez Moskovski Jovan Vasiljevič[23] sa velikom vojskom došao na Novgorod, i kaznio smrću neke bojare, da bi ostale zaplašio. Tada biše posečeni i onih šest bojara koje prepodobni vide na obedu kod bojarke Marte gde sede bez glave. Sama pak bojarka Marta, po naređenju velikog kneza, bi sa svojom decom poslata na zatočenje u Nižnji Novgorod, a imanje njeno razgrabljeno. I tako dom njen zaista ostade pust, kao što proreče prepodobni Zosima kada s porugom bi prognan iz njenoga doma.
Pošto prepodobni požive već dosta godina na zemlji, i svaku vrlinu usavrši, približi se vreme njegove blažene končine. Pun dana i bogougodnih trudova, on blagovremeno pripremi sebi grob i pogledajući na njega, plakaše, svagda pomišljajući na smrt i spremajući se za nju. Predosećajući svoj bliski odlazak k Bogu, iznemogao i bolešljiv telom od starosti i mnogih podviga, on sazva k sebi bratiju i reče im: „Evo, čeda i bratije, ja odlazim iz ovog vremenskog života, a vas poveravam svemilostivom Bogu i Prečistoj Bogorodici. Recite mi, koga želite da imate za igumana u Bogu posle mene?“ A sva bratija gromko zaridaše, i kao jednim ustima rekoše: „Oče i pastiru naš, svi bismo mi hteli da zajedno s tobom umremo. Ali to nije u našoj vlasti , jer je jedno sud čovečiji a drugo sud Božji. Hristos Bog naš, koji te obavesti o tvom odlasku u večne obitelji, može nam preko tebe dati nastavnika, sposobnog da nas rukovodi ka spasenju. No neka nas molitve tvoje čuvaju, i neka blagoslov tvoj bude na nama, jer si ti otac naš u Gospodu. I kao što si se u ovom životu brinuo za nas ništavne, tako nas, molimo te, i po tvom odlasku k Bogu, ne ostavi sirote“.
Rekavši to, bratija umukoše, ali ne prestadoše silno plakati i ridati. A prepodobni im opet reče: „Čeda, rekoh vam da vas predajem u ruke Gospodu i Prečistoj Bogorodici; a odnosno igumana, pošto prepustiste Gospodu, Prečistoj Bogorodici i mojoj ubogosti, onda neka vam igumanom bude Arsenije, jer je najdostojniji i najsposobniji da upravlja manastirom i bratijom“.
Rekavši to, prepodobni predade igumanstvo Arseniju, mužu vrlinskom i opitnom; i reče mu: „Eto, brate, postavljam te u Bogu za strojitelja i rukovodioca ove svete obitelji i sve bratije, sabrane ovde iz ljubavi prema Bogu. Budno dakle pazi da se ništa ne izostavi od manastirskih propisa, sastavljenih na osnovu apostolskog učenja i predanja svetih Otaca, kao što su propisi: o crkvenom bogosluženju, o jedenju i pijenju u trapezi, i o celom uopšte poretku manastirskom, zavedenom mojim smirenjem. Sve to držite u potpunosti i nepromenljivo. A Gospod neka upravi stope vaše ka držanju zapovesti Njegovih, molitvama Prečiste Gospođe Vladičice naše Bogorodice Djeve i svih Svetih, kao i molitvama ugodnika Svog prepodobnog Savatija. Gospod naš Isus Hristos neka vas zakrili od svih zamki đavoljih, i neka vas utvrdi u božanskoj ljubavi Svojoj. Ja pak, iako se rastajem od vas telom, isplaćujući prirodni dug smrti, ipak ću duhom ostati s vama neotstupno. I ovo neka vam je znano: ako obretem blagodat pred Bogom, onda će se po odlasku mom od vas ova obitelj uveličati još više, i sabraće se mnoštvo bratije iz ljubavi prema Hristu, i napuniće se ovo mesto duhovnim izobiljem, i neće biti oskudice u stvarima potrebnim za održanje tela“.
Rekavši to, prepodobni još dugo pouči bratiju vrlinskom životu. Zatim svakoga celiva duhovnim celivom i blagoslovi, pa podiže ruke k nebu i pomoli se za obitelj, i za svo svoje duhovno stado , i za sebe. Onda, prekrsgivši se svetim krstom reče bratiji: „Mir vam!“ Zatim, podigavši opet oči svoje k nebu, reče: „Čovekoljubivi Gospode, udostoji me da stanem s desne strane Tebe, kada budeš došao u slavi da sudiš živima i mrtvima i da svakome daš po delima njegovim. “ Izgovorivši ove reči, prepodobni leže na odar i predade svoju svetu dušu u ruke Gospodu svom, koga ljubljaše i kome od mladosti svoje služaše u svetosti i pravdi.
Predstavi se prepodobni otac naš Zosima sedamnaestog aprila 1478 godine. I plakahu bratija za njim mnogo i ridahu gorko. Zatim ga opojaše, i česno telo njegovo položiše u grob, koji on još za života svojim rukama iskopa pozadi oltara crkve Preobraženja Gospodnja. Tu potom bratija podigoše kapelu nad moštima prepodobnoga, postaviše svete ikone i svećnjake, i bratija dolažahu i moljahu se tamo. A bivahu i čudesa na grobu prepodobnoga, i sada bivaju na onima koji sa verom pribegavaju. Jer kao što sam prepodobni, odlazeći dušom ka Gospodu, obeća da neće ostaviti mesto na kome se podvizavao nego će duhom neotstupno boraviti s učenicima svojim, stvarno i ispuni svoje obećanje, posećujući iz nebeskih obitelji zemaljsku obitelj svoju i prisustvujući nevidljivo u njoj. Ponekad pak. prepodobni se javljao u vidljivom obliku i na kopnu i na moru, pomažući onima koji su u nevolji. Mnogo puta prepodobni se javljao na moru, za vreme bure: brodove od brodoloma spasavao, moreplovce od davljenja izbavljao, buru u tišinu pretvarao. Ponekad je viđan u crkvi gde stoji usred bratije i moli se. Ubrzo po prestavljenju svom, u deveti dan, prepodobni se javi inoku Danilu i ispriča mu kako je milošću Božjom izbegao vazdušne duhove i zasede njihove, i pribrojan k liku svetih.
Zatim se prepodobni na jasan način javi starcu Tarasiju na grobu svom, a i učeniku svom Gerasimu. Ovome se javi jedne nedelje posle jutrenja, idući od grobnice prepodobnog Savatija ka svojoj grobnici, pri čemu se obazre na Gerasima i reče mu: „Podvizavaj se, čedo, da bi primio nagradu za trude svoje“. Tom istom Gerasimu prepodobni se po drugi put javi u vreme božanstvene liturgije na Veliki Četvrtak, stojeći u sabornoj crkvi. A kada se bratija stadoše pričešćivati, prepodobni Zosima reče Gerasimu: „Idi i ti, i pričesti se“. I stajaše prepodobni kraj Svetih Tajni dok se svi pričestiše, pa onda postade nevidljiv.
Jednom, kada sveštenoinok Dositej u vreme povečernje molitve stajaše u pritvoru crkvenom i moljaše se za jednog besomučnog brata, prepodobni mu se javi i reče mu: „Isceljenje neće biti od koristi bratu za koga se moliš; njemu je potrebno da još neko vreme ostane u tom stradanju“.
Starac Teodul, okliznuvši se jednom prilikom, pade na zemlji i silno se ugruva, i bolestan ležaše na odru, i ne mogaše ići na svoje uobičajeno molitveno pravilo. Jednom kasno uveče prepodobni Zosima s molitvom kucnu na vrata njegove kelije, uđe u keliju i isceli ga.
Od ovih i mnogih sličnih javljanja prepodobnoga očigledno je da prepodobni ne otstupa od svoga mesta, i kao čedoljubiv otac ne ostavlja čeda svoja koja se podvizavaju na tom mestu; i pruža brzu pomoć svakome koji mu se sa verom obraća.
Solovecki monah Mitrofan kazivaše o sebi bratiji ovo: Dok bejah u svetu, ja sam kao trgovac često plovio morem. Jednom nastade strahovita bura, i trideset dana talasi vitlahu lađu po moru. Kada bura dostiže vrhunac i talasi prebacivahu lađu, svi se na lađi preplašeni i očajni moljahu Bogu i Presvetoj Bogorodici. Zatim se putnici setiše prepodobnog Zosime, Soloveckog čudotvorca, i prizvaše ga u pomoć. I uskoro ugledaše prepodobnog oca gde sedi na krmi lađe i svojom mantijom udara talase i odvraća ih od lađe, te lađa bezbedno savlađivaše talase. Tako prepodobni, gledan od sviju putnika, upravljaše lađom dan i noć, štiteći je od talasa i potopljenja, dok lađa ne pristade uz obalu. Posle toga neobični krmanoš postade nevidljiv.
Inok Jelisej razbole se za vreme plovidbe po moru, i veoma željaše da primi shimu, ali na domaku same obale umre. Prepodobni Zosima, koga pokojni Jelisej u vreme svoje bolesti beše video i zamolio ga da se pomoli za njega, povrati Jeliseja , i inok Jelisej bi živ dok ne primi shimu i ne pričesti se Svetim Tajnama. Posle toga inok leže i usnu u Gospodu.
Jednog mirjanina Nikona silno mučahu besi. Njega dovedoše na grob prepodobnog Zosime. Prepodobni mu se javi, oslobodi ga đavoljeg nasilja i posla kući zdrava.
Jedan zemljodelac, po imenu Gorain, oslepe sasvim. Došavši na grob prepodobnog Zosime, dobi isceljenje i progleda. Ali zbog maloverja svog taj zemljodelac oslepe po drugi put. I kada sa pokajanjem priteče grobu prepodobnoga i sa suzama se pomoli, prepodobni mu opet podari isceljenje očima. – I mnoge druge bolesnike isceli prepodobni, pošto nikada nije otkazivao pomoć svoju onima koji sa verom prizivaju sveto ime njegovo.
Prepodobni Zosima se javljao ne samo sam, nego mnogo puta i zajedno sa prepodobnim Savatijem, i oba čudotvorca viđana su zajedno od mnogih. Tako, kada se jednom brat Josif nalažaše na ostrvu Kuzovu, udaljenom od Soloveckog Ostrva oko trideset kilometara, i noću se pope na goru radi molitve, on, pogledavši ka Soloveckom manastiru, ugleda usred manastira dva ognjena stuba, koji se dizahu od zemlje do neba i veoma sijahu. Kada on to ispriča drugoj bratiji, oni rekoše: To osnivači i starešine manastira Soloveckog, prepodobni oci Zosima i Savatije sijaju iz grobova svojih , jer su oni zaista duhovni stubovi , koji su se svetlošću blagodati Božje prosvetili.
Dva brata, Savatije i Terapont, po svršetku Velikog Posta biše zbog nekih manastirskih poslova poslani u Virmu, gde se u pristaništu nalazio manastirski dom sa namirnicama. Ploveći, oni se približiše ostrvu Šužmuj, udaljenom oko šezdeset kilometara od Soloveckog Ostrva, i jedan od njih, Savatije, ugleda na kraju tog ostrva dva crvena stuba, ne mnogo velika. I kada tamo pristadoše, obretoše jednu malu kolibicu i u njoj dva naga i gladna čoveka, sa istrulelim nogama, jedva žive. Početkom zime ta dva čoveka behu na moru, ali se njihova lađa razbi i oni se iskrcaše na ostrvo, i tu zazimiše, pošto ne beše nikoga da ih odatle uzme. Kada ovi jadnici ugledaše inoke, upitaše ih: Gospodo, ko ste vi? Da li vas solovecki starci poslaše k nama? Savatije i Terapont ih upitaše: O kakvim soloveckim starcima govorite? Bolesnici odgovoriše: K nama dolažahu i posećivahu nas dva česna starca, od kojih se jedan zove Zosima a drugi Savatije. Kad god oni dolažahu k nama, bolovi se naši stišavahu, i mi ne osećasmo ni glad ni hladnoću. Maločas, pred vaš dolazak, oni behu kod nas, i govorahu nam: „Ne tugujte, skoro ćemo poslati po vas“. Čuvši to , inoci se udiviše, pa potkrepivši bolesnike hranom, uzeše ih sa sobom i odvezoše u manastir.
Ženu neku besomučnu, po imenu Mariju, njen muž Onisim doveze u Solovecki manastir. Prepodobni oci Zosima i Savatije zajedno se javiše, i isceliše je pojavom svojom odagnavši iz nje besa. – Isto tako, sveti oci vaskrsoše iz mrtvih jednu mladu ženu, kćer Jeremije, koji je nekada bio sluga prepodobnog Zosime. Ova žena, po nagovoru besova, zakla sebe, i ležaše kao mrtva. Njeni roditelji gorko plakahu i prizivahu u pomoć prepodobne oce, Zosimu i Savatija. Iduće noći prepodobni se javiše njoj u snu i, dajući joj sud pun neke masti, rekoše joj: „Namaži svoje rane, jer zbog suza tvoga oca i matere koji vapiju k nama, mi dođosmo da te iscelimo“. Ona, činjaše joj se u snu, namaza tom mašću rane svoje, i trže se iz sna, i posle tri dana potpuno joj zarastoše velike i smrtonosne rane, i ona savršeno ozdravi.
Neki razbojnik Vasilije, pokajavši se, dođe u Solovecki manastir i primi monaški čin, Ali, posle nekog vremena, vučen đavolom u prvobitni način života, on namisli da pobegne iz manastira. Spremivši čamac, on ukrade neke manastirske knjige, odežde i sasude, odnese ih u čamac, i noću pobeže sa čamcem. Ploveći tako, on pristade čamcem uz ostrvo Anzersko, udaljeno petnaestak kilometara od Soloveckog Ostrva. Tu ga spopade neki neodoljivi san, i on, privezavši dobro čamac za obalu, izađe iz čamca, pa leže na zemlju i zaspa. I u snu mu se javiše obojica prepodobnih; jedan od njih, prepodobni Zosima, pogleda s gnevom na njega, reče: „Bedniče, ti mene potkradaš! Ja zidam, a ti rušiš!“ A Vasilije u snoviđenju tom moljaše prepodobnog za oproštaj. Prepodobni mu onda reče: „Oproštaj ćeš dobiti, ali ćeš ostati na tom mestu tri dana“.
Trgnuvši se iza sna, Vasilije ne vide nikoga, niti nađe čamac, pa sede i plakaše, dok tri dana ne minuše. Onda neki trgovci, ploveći mimo tog ostrva, uzeše odatle inoka i prevezoše u manastir. Tu se on kajaše sa suzama; i ispovedajući svoj greh pred bratijom, on im kazivaše o javljenju prepodobnih. U to vreme manastirski ribari lovljahu ribu za morem, na reci Umbi, na daljini od Soloveckog Ostrva oko pet stotina kilometara. Starešina im beše starac Fotije. Njemu se javiše u snu obojica prepodobnih, i sveti Zosima mu reče: „Evo, dovezosmo vam čamac za ribolov, jer saznadosmo da vam je potreban čamac; samo pazite da ništa ne izgubite od stvari što su u njemu, nego ih sve dostavite manastiru!. Probudivši se, Fotije ispriča drugim ribarima svoje viđenje. Otišavši na obalu, ribari stvarno nađoše tamo čamac, i u njemu mnogo manastirskih stvari. Ove stvari ribari potom privezoše u manastir i ispričaše o javljenju prepodobnih.
Jedan čovek, po imenu Teodor, koji življaše na obali mora oko reke Sume, kazivaše ovo: „Dogodi mi se da plovljah po moru sa robom. Iznenada se diže silna bura na moru; mi spustismo lengere i stadosmo; i besmo u velikoj opasnosti, i moljasmo se Bogu, i prizivasmo u pomoć prepodobne oce, Zosimu i Savatija. Ja pak, ušavši unutra u lađu, zadremah, i videh dva svetolika starca gde stoje na lađi i govore krmanošu: „Okreni lađu kljunom prema vetru“. I odmah se prenuh, i pohitah k ljudima koji izbacivahu vodu iz lađe. Jedan od njih, veoma umoran, zadrema, ali brzo skoči, i ispriča mi ovo: „Ja ovog trenutka videh na lađi dva starca koji razgovarahu među sobom“pri čemu jedan od njih reče drugome: „Pripazi, brate, ovu lađu, a ja žurim u Solovecki manastir na službu Božju'“. Čuvši to, mi se udivismo i veoma obradovasmo, jer se ispunismo nadom da ćemo se spasti pogibije. I zaista, bura brzo prestade i nastade tišina, te mi produžismo svoj put dobro, blagodareći Boga i Njegove svete ugodnike.
Starac Filimon kazivaše ovo: Kada življah u pustinji u usamljeništvu, na mene ponekad, po dejstvu đavola, nailažaše silno uninije, potištenost. A razlog tome beše ovaj: jedan od bratije ostavi kod mene na čuvanje novac, dvanaest novčanica; posle nekog vremena taj novac propade neznano kako. Brat onaj se veoma ožalosti, a i mene spopade silna tuga zbog toga i držaše me nekoliko dana. Jednom, pošto završih svoje molitveno pravilo, ja sedoh, i kada malo zadremah, u moju keliju uđoše dva starca. Ja ih upitah: Zašto uđoste bez molitve? O oni mi odgovoriše: „Mi satvorismo molitvu; zar ti nisi čuo?“ Ja im onda rekoh: Sedite, gospodo moja. Zatim ih upitah: Ko ste vi; niste li našeg manastira starci? ja vas ne znam. Jedan mi od njih odgovori: „Ja se zovem Zosima, a ovaj drugi – Savatije. Ne tuguj, brate, zbog izgubljenog novca, jer će se naći“- Ovi prepodobni govorahu mi još mnogo dušekorisnih stvari, pa onda postadoše nevidljivi. A ja, probudivši se, nikoga ne videh, ali tuga prođe i ja osetih radost u duši. Posle toga novac bi pronađen na istom mestu na kome beše i ostavljen. Tome se obradovasmo i ja i brat moj, i mi zajedno uznesosmo hvalu i blagodarnost Bogu i prepodobnim ocima našim, Zosimi i Savatiju.
Ova i mnoga druga čudesa počiniše ovi prepodobni oci, starešine Solovecke obitelji. Ova spomenuta ovde neka posluže na korist našim dušama i na proslavljenje ugodnika Božjih, a na slavu i hvalu Gospoda našeg Isusa Hrista, sa Ocem i Svetim Duhom slavljenog vavek, amin.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
MAKARIJA NOTARASA,
episkopa Korintskog[24]
 
Korint je grad na samom početku Peloponeza, blizu morskog kanala koga prokopa persiski car Kserks. U njemu Jevanđelje propoveda sveti prvovrhovni Apostol Hristov Pavle, učitelj naroda, i hrišćanima korintskim on napisa dve božanstvene Poslanice svoje. U Korintu se rodi i ovaj blaženi Makarije, novi podvižnik i svetitelj Božji. Njegovo je poreklo iz čuvene vizantiske porodice Notarasa, iz koje potiče i prepodobni otac naš Gerasim Novi, čudotvorac Kefaloniski.[25]
Roditelji svetog Makarija zvahu se Georgije i Anastasija i behu ugledni građani Korinta. Posle više muške i ženske dece, rodi im se 1731. godine i ovaj blagosloveni Mihail. Jer tako ga nazva na svetom krštenju tadašnji episkop Korintski Partenije. Roditelji ga dadoše da izuči školu i on pokaza u tome ne mali uspeh. Ali duša mladog Mihaila još od detinjstva naginjaše ka crkvenom bogosluženju i podvižničkom monaškom životu. Zato i protiv volje svoga oca, koji ga htede da postavi za upravitelja nekih peloponeskih sela, on se udalji taj-no u manastir Mega Spileon (Velika Pećina) u dubini Peloponeza. Nastojanjem pak njegovog oca on bi odatle vraćen u Korint, gde uskoro postade narodni učitelj. Zbog dobrote njegove i vrlinskog mu življenja, zavole ga sav korintski narod i klir i monasi. Kada se 1764. godine upokoji arhiepiskop Korintski Partenije, onda svi skupa, i narod i klir i monaštvo, zatražiše za svog pastira i stvarnog učitelja prepodobnog Mihaila. Snabdevši ga svim potrebnim pismima i potpisima, oni ga pošalju u Carigrad tadašnjem patrijarhu vaseljenskom Samuilu i Svetom Sinodu, sa molbom da ga rukopolože za arhipastira njihovog grada. Patrijarh i Sinod na to pristanu, i, pošto Makarije prođe po redu sve sveštene činove, bi hirotonisan za episkopa Korintskog.
Došavši iz Carigrada natrag u svoju eparhiju, arhijerej Hristov se dade na posao da obrađuje zapuštenu njivu Gospodnju. Najpre on poče da dovodi u red sveštenstvo. Zabrani svako mešanje sveštenika u političke stvari, jer i to se zlo beše počelo da širi među tamošnjim sveštenicima. Staraše se takođe da svete kanone svetih Apostola, Otaca i Sabora svaki ostvaruje tačno i besprekorno. Zato, rukopolažući nove sveštenike, on im davaše svakome po katihizis da iz njega uče narod veri pravoslavnoj. I još im davaše po jednu kolimvitru (kupelj, krstionicu), da bi sveštenici pravilno i po pravoslavnom predanju krštavali[26] decu, a ne samo oblivali ih vodom.
Godine 1768. izbi ruskoturski rat, i ruski brodovi stigoše i do Korinta. Zbog nevolja i nesreća u ovom ratu, koje nastaše i na Peloponezu, sveti Makarije bi prinuđen da se udalji iz Korinta na ostrvo Zakintos (u Jonskom moru), odakle otide i na Kefaloniju da se tamo pokloni svetim moštima svoga srodnika prepodobnog Gerasima. Zatim pređe na ostrvo Idru i zadrža se u manastiru Presvete Bogorodice. Kada se rat između Rusije i Turske završi, turske vlasti preko Sinoda u Carigradu zabraniše povratak na svoje eparhije svim arhijerejima koji behu prišli ruskoj vojsci. Protiv svake pravde ova odluka bi primenjena i na svetog Makarija, iako on ne beše umešan u rat, nego svo vreme rata življaše po mestima gde beše turska vladavina. Zbog te odluke on napusti Idru i svoj Korint, i pođe u Svetu Goru. Uz put svrati na neko vreme na ostrvo Hios (u Jegejskom moru), gde ostade kratko vreme, pa produži put za Svetu Goru.
Došavši na Atonsku Goru, prepodobni je nađe uzbunjenu sporovima oko koljiva i oko spominjanja umrlih. Naime, kod mnogih beše ušlo u običaj da koljiva i parastose za umrle drže nedeljom, dok drugi opitni monasi i podvižnici, pozivajući se na svete kanone i drevnu praksu Crkve, ne odobravahu to. Ovog mišljenja beše i sveti Makarije i zato odbijaše da učestvuje na parastosima vršenim u nedeljni vaskrsni dan, nego savetovaše da se koljiva za umrle svršavaju u dan subotni. Zbog ovoga se i na njega podiže velika bura i pretnja progonstvom od onih koji i ranije, pre njega, proteraše sa Atona druge prepodobne oce koji behu takvog mišljenja. A ovi se oci zvahu Koljivade[27].
Udaljivši se iz Svete Gore, prepodobni dođe najpre na ostrvo Hios, a odatle otide na Patmos. Tamo nađe neke od onih prepodobnih otaca koji pre njega biše proterani sa Atosa, i ostade sa njima jednu godinu. Na Patmosu on učaše đake u školi zvanoj Patmijada. A odatle otide u svoj rodni kraj, pa onda u Smirnu, gde se upozna sa pobožnim hrišćaninom Jovanom Mavrogordatom. Pošto već duže vremena sakupljaše dela Svetih Otaca i Podvižnika, Makarije predloži bogatom Jovanu Mavrogordatu da zajedno izdaju svetootačka podvižnička dela u jednoj štampanoj knjizi pod imenom Filokalija – Dobrotoljublje, što uskoro zaista i bi.[28]
Provevši neko vreme u Smirni, prepodobni se vrati na Hios. Tamo nađe jedno usamljeno mesto blizu crkve Svetog Petra, otkupi ga i nastani se tu zajedno sa svojim učenikom sa Hiosa Jakovom. Na tom usamljenom i spokojnom mestu sveti Makarije se dade na velike duhovne podvige, podvige posta i molitvenog bdenja, što u istini bi samo jedinom Bogu poznato. Svojim podvižničkim trudovima prepodobni pridodade i trudove na sastavljanju i pisanju dušekorisnih knjiga na pouku hrišćanima, kao što su knjige: Novi Lug („Neon Limonarion“), O čestom pričešćivanju Svetim Tajnama, i druge korisne knjige. Uz to, on povremeno silažaše u parohiske crkve onoga kraja i poučavaše narod propovedajući mu Evanđelje Hristovo. A činjaše on i velike milostinje potrebitima. No najveće delo i podvig prepodobnog Makarija beše to što on pripremaše za mučeništvo za Hrista mnoge hrišćanske mladiće, koji ranije iz raznih razloga behu se odrekli hrišćanske vere i primili islam. Oni se kod njega ispovedahu i od njega dobivahu duhovne potstreke i pouke kako da se spremaju za stradanja za Hrista.[29] U tim i takvim podvizima približi se i končina ovozemaljskog života blaženog Makarija. Pred samu smrt, udari na njega neka teška bolest, koja mu oduze jednu stranu tela, i on se ne mogaše više kretati niti pisati. On primi tu bolest sa blagodarnošću Bogu i sa velikom krotošću. U svom smirenju on govoraše da je kažnjen tako zato što se još nije pokajao. I prolivaše obilne i tople suze. Uz njega tada behu i prepodobni oci Nil i Nikifor, njegovi dotadašnji sapodvižnici. I tako u miru on predade svoj duh u ruke Gospoda svog 17. aprila 1805. godine. I bi pribrojan jerarh jerarsima, podvižnik podvižnicima i mučenik mučenicima. Njegovo sveto telo bi pogrebeno kraj crkve u njihovoj isposnici. A po smrti svetog Makarija Bog dade da se na njegovom grobu po njegovim svetim molitvama dogodi nekoliko čudesnih isceljenja, kao što stoji opširno napisano u njegovom opširnijem žitiju. Njegovim molitvama neka Gospod i nas pomiluje i spase Amin.
 


 
NAPOMENE:

  1. To je bilo u četvrtom veku.
  2. Sapor II, car persijski, carovao od 310 do 381 godine.
  3. Crkveni istoričar Sozomen živeo u V veku i bio advokat u Carigradu. On je nastavio Istoriju hrišćanske Crkve (započetu istoričarem Evsevijem) od 323. do 439. god.
  4. Nikifor Kalist, crkveni istoričar XIV veka, monah Sofijskog manastira u Carigradu. Njegova „Crkvena istorija“, u 18 knjiga, obuhvata vreme do smrti vizantijskog cara Foke (oko 611. godine).
  5. Sveti Grigorije Bogoslov – znameniti otac i vaseljenski učitelj Crkve, živeo od 328 do 390 godine. Praznuje se 25 i 30 januara.
  6. Prepodobni Jevtimije Veliki – živeo od 376 do 477 god.; praznuje se 20 januara.
  7. Treći Vaseljenski Sabor održan u Efesu 431. godine.
  8. Sveti mučenik Polijevkt postradao 259. god.; praznuje se 9. januara.
  9. Sveti Agapit upravljao Rimskom crkvom od 535 do 536 godine.
  10. Kralj Ostrogota, vladao od 485 do 536 god. Ostrogoti ou živeli između reka: Dnjepra i Dona, i sačinjavali istočnu granu gotskog naroda, koji se u četvrtom stoleću razdelio na Ostrogote i Vizigote.
  11. Car Justinijan I carovao od 527 do 565 godine.
  12. Antim I patrijarhovao od 535 do 536 godine.
  13. Taj sabor pomesni održan 536 godine.
  14. O ovim Sv. Mučenicima videti pod današnjim datumom: Stradanje Sv. sveštenomučenika Simeona Persijskog.
  15. Mitropolit Fotije, Grk rodom iz Moreje, mitropolitovao od 1408 do 1431 godine.
  16. Ovaj manastir osnovan u 1397 god. prepodobnim Kirilom (+9. juna 1427. godine).
  17. Prepodobni German Solovecki preminuo 1479 god.; spomen njegov praznuje se 30 jula.
  18. Prep. oci, Savatije i German, došli na Solovecko ostrvo 1429 g.
  19. To je bilo 1429 godine.
  20. Bio novgorodskim arhiepiskopom od 1459 do 1470 god. Spomen njegov Crkva praznuje 5 novembra.
  21. Njegov spomen 4. februara.
  22. Česne mošti prep. Savatija prenete su 1465 godine.
  23. Jovan Vasiljevič IV – Grozni – knezovao od 1533 do 1584 g.
  24. Njegovo žitije napisa učenik njegov mudri Atanasije Parios, a službu Nikifor Hijoski, koji i izdade oboje zajedno u „Neon Limonarion“ 1819. godine u Veneciji.
  25. Prepodobni Gerasim živeo u 16. veku na ostrvu Kefaloniji (u Jonskom moru). Praznuje se 16. avgusta.
  26. Krštenje, grčki bukvalno znači: pognjuravanje u vodu. U pravoslavnoj Crkvi oduvek. se krštavalo pognjuravanjem u vodu celog čoveka ili deteta, a ne oblivanjem ili kropljenjem, jer to sveti kanoni i sveto Predanje ne dozvoljavaju (osim u nekim izuzetno nužnim slučajevima).
  27. Pokret tako zvanih Koljivada, t. j. onih koji su branili drevna crkvena predanja po kojima se koljiva i pomeni umrlih vrše u subotu, proširio se sa njihovim progonom sa Atona po celoj Grčkoj i ostrvima, i doneo veliki duhovni preporod. Koljivadama je pripadao i sv. Nikodim Svetogorac, saradnik sv. Makarija na Filokaliji (Dobrotoljublju).
  28. Dobrotoluublje je zbirka izabranih svetootačkih podvižničkih i bogoslovskih dela (ili odlomaka), koju je sabrao i sredio sv. Makarije Korintski sa sv. Nikodimom Svetogorcem. Izdana je troškom ovog Jovana Mavrogordata, u Veneciji 1782. godine. To je knjiga od ogromne duhovne koristi za sve pravoslavne hrišćane, a posebno za monahe. Postoji i na slovenskom i ruskom jeziku. – Sveti Makarije i sv Nikodim izdali su 1783. g. u Veneciji i drugu značajnu duhovnu knjigu zvanu „Evergetinos“, koja sadrži pouke iz Žitija i dela Sv. Otaca i Podvižnika. Sveti Makarije je takođe izdao na grčkom i Katihizis ruskog mitropolita Platona Moskovskog (1787-1805 g.).
  29. Takvi behu sveti novomučenici: Polidor Kiparski (3. septembra), Teodor Vizantijski (17. februara), Dimitrije Peloponeski (13. aprila) i drugi. Stradanja nekih od njih zapisa sam Sv. Makarije.

2 komentar(a)

  1. Za divljenje je hrabrost i krotkost Svetog Stefana Permskog! Sveti Stefane moli Boga za mene kukavicu!

  2. Brate Damjane nisi ti kukavica nego ulicica. Umjesto da se pokajes za grehe svoje ti se krijes iza svog kukavicluka. Nije svakom dano da bude hrabri junak, ali svako moze da se pokaje za grehe svoje. Gospod je ostavio ljudima pokajanje za spasenje. Kroz pokajanje dolazi ne sam spasenje vec i hrabrost i druge bozanske vrline koje su potrebne danas ljudima isto kao u prvim hriscanskim vremenima. Zato ne placi nad sudbinom svojom sto si „kukavica“ jer cim priznajes jednu svoju manu ti se nalazis na putu Hristovom, na putu spasenja!

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *