NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » ŽITIJA SVETIH ZA APRIL

ŽITIJA SVETIH ZA APRIL

 

ŽITIJA SVETIH
 
16. APRIL
 
STRADANJE SVETIH MUČENICA AGAPIJE, HIONIJE i IRINE
 
Kad se car Dioklecijan[1] bavljaše u italijanskom gradu Akvileji, javiše mu iz Rima da su sve tamnice rimske prepune hrišćana, koji se ne odriču Hrista, iako ih stavljaju na najraznovrsnije muke; učitelj im je Hrisogon, i oni slušaju njega, držeći se čvrsto njegovog učenja. Dioklecijan onda naredi da se svi hrišćani pobiju, a da Hrisogona dovedu k njemu na istjazanje. Kada ispovednika Hristovog svetog Hrisogona vođahu vezana iz Rima u Akvileju k caru Dioklecijanu, pratila ga je izdaleka njegova učenica sveta Anastasija Uzorešitelnica[2]. Doveden pred cara, mučenik Hristov bi istjazavan od cara. I pošto se ne hte pokoriti carevoj naredbi, bi osuđen na smrt, i glava mu otsečena izvan grada daleko u jednom pustom mestu[3]. I česno telo njegovo valjaše se na morskoj obali, bačeno tamo da ga zveri i ptice raznesu. A nedaleko od tog mesta življaše jedan stari i sveti sveštenik Zoil. U blizini pak ovog svetog sveštenika življahu tri rođene sestre: Agapija, Hionija i Irina. Sveštenik Zoil imade viđenje od Boga kojim mu se otkri, gde se nalazi telo Hrisogonovo nesahranjeno. Požuri starac, nađe telo i glavu mučenikovu, položi ih u sanduk i držaše tajno u svome domu.
Trideseti dan posle toga javi se svešteniku Zoilu sveti Hrisogon i reče: Znaj, da će u toku devet dana one tri devojke Hristove što žive blizu tebe mučenički postradati. Ti pak reci sluškinji Božjoj Anastasiji, neka se nađe oko njih, sokoleći ih na junački podvig dok se ne ovenčaju mučeništvom. A i ti budi dobre nade, jer ćeš primiti slatke plodove trudova svojih: uskoro ćeš se osloboditi ovog sveta, i sa radošću preći ka Hristu, i upokojiti se sa svetima.
Isto to izvešće primi u viđenju i sveta Anastasija Uzorešitelnica i, pokrenuta Duhom Božjim, dođe k svešteniku Zoilu koga dotle nije poznavala, i upita ga gde su te devojke, o kojima mu je u viđenju javljeno da će mučenički postradati. On joj pokaza njihovu kuću. Ona ode k njima, ljubazno se pozdravi s njima, i provede s njima svu noć govoreći im spasonosne reči, pune božanstvene ljubavi, i na taj način sokoleći ih da junački stoje za Hrista ženika svog i krv svoju proliju za Njega. Potom opet ode domu sveštenika Zoila i vide mošti učitelja svog Hrisogona, i dugo plaka nad njim preporučujući sebe molitvama njegovim. Onda se opet vrati u grad Akvileju na svoj uobičajeni posao: da svojim imanjem služi sužnjima Hristovim po tamnicama.
I bi kao što sveti Hrisogon kaza svešetniku Zoilu u viđenju: ovaj sveti sveštenik se u toku devet dana preseli ka Gospodu, a svete devojke: Agapija, Hionija i Irina, biše uhvaćene od neznabožaca i odvedene caru Dioklecijanu na istjazanje. Videvši ih, car im reče: Kakvo vas bezumlje natutka da sledujete ništavnoj i izlišnoj zabludi, i da gazite pravi zakon, i da bogove prezirete? Ali pošto vidim da ste dobrog roda, i mlade, i lepe, poštedeću vas iz milosrđa. Stoga vam savetujem: odrecite se vašeg Hrista, i prinesite žrtve bogovima, pa ću vam ja dati iz moje palate visokorodne mladiće, dostojne vaše lepote, da imate slavne muževe, i zbog njih budete uvažavane. Najstarija sestra Agapija odgovori caru: Care, ti treba da se brineš o državnim poslovima, o narodima, o vojsci, a ti govoriš nepravdu unižavajući Boga života i huleći na Njega, čija ti je pomoć potrebna i čija je dobrota tako dugotrpeljiva prema tebi.
Na to i Dioklecijan reče: Ova je poludela; dajte drugu! Tada pristupi sveta Hionija i reče: Moja sestra nije poludela, nego je sasvim pravilno izobličila tvoj nepravredni predlog. – Car i nju odgurnu, pa naredi da mu privedu svetu Irinu, i reče joj: Pošto tvoje sestre poludeše, onda ti kao najmlađa sagni glavu pred bogovima, da bi tvoje sestre, gledajući na tebe, učinile to isto. Sveta Irina mu odgovori: Neka sagnu glave svoje pred idolima svi gnevitelji istinitog Boga koji u bezumlju svom poludeše. Šta je bednije i bezumnije nego – klanjati se napravi majstorovih ruku, koja je za pare načinjena? Jer ti se najpre pogađaš s majstorom za koliko para će ti napraviti idola koji ili stoji ili sedi, ili leži, ili skače, ili se smeje, ili plače, i od kakvog materijala: da li od drveta, ili od kamena, ili od bakra, ili od čega drugog. Pa ako ga rđavo izradi, ti ga odbaciš, ako li pak dobro, ti majstoru isplaćuješ ugovorenu cenu. Zatim preklanjaš glavu svoju pred kupljenom napravom, nazivajući bogom svojim idola, koga bi pre trebalo nazivati kupljenim robom. Na to Dioklecijan reče: Na ovakve reči treba odgovoriti mučenjem. – I naredi, te svete devojke vrgoše u tamnicu. A sveta Anastasija odmah, po običaju svom, poseti svete devojke, i tešaše ih uzdanjem u neotstupnu pomoć Hristovu i nadom na slavnu pobedu i trijumf nad vragom.
Posle nekog vremena krenu car u Makedoniju radi nekih državnih poslova. I povedoše za njim sve hrišćane sužnje iz akvilejskih tamnica, među kojima behu i ove tri svete devojke: Agapija, Hionija i Irina. A sveta Anastasija iđaše za njima izdaleka. I kad stigoše u Makedoniju, car predade hrišćane vojvodi Dulkiciju na istjazanje, da ih primora na žrtvoprinošenje, a da nepokorne umori raznim mukama. No pošto je nemoguće opisati stradanja mnogobrojnih svetih mučenika koji tada na razne načine postradaše, to će se ovde izložiti samo mučenički podvizi ovih triju svetih devojaka.
Kada ove neveste Hristove biše izvedene pred vojvodu Dulkicija na istjazanje, on se raspali mračnom strašću videvši njihovu izvanrednu lepotu, pa ih predade stražaru koji im obećavaše slobodu i poklone ako pristanu na vojvodinu nečistu pohotu. Ali svete devojke više voljahu da hiljadama puta umru nego da jedanput budu oskvrnjene. I na vojvodinu požudu ne mogahu ih skloniti ni laske, ni pretnje, ni pokloni, ni muke. A vojvoda, ne podnoseći oganj raspaljene pohote svoje, odluči da sam noću otide k njima u kuću, u kojoj su bile držane, i da ih napastvuje. I tako jedne noći, kada svete devojke stajahu na molitvi, uznoseći Bogu svenoćna slavoslovlja i pojući psalme, vojvoda htede da uđe k njima. Ali čim stade na prag, polude. Pa kako to predsoblje beše kujna, puna kuhinjskog posuđa: lonaca, grnaca, tiganja, kotlova, on navali na njih i stade ih grliti i ljubiti. I grljaše ih i ljubljaše dugo, smatrajući da su to devojke, i tako se sav ogaravi: ogaravi mu se i lice, i ruke, i odelo. I kad najzad iziđe napolje k slugama koji su ga čekali s fenjerom, ovi se prepadoše videvši ga garava i crna kao đavola, baciše fenjer i pobegoše. A on, ne znajući zašto sluge pobegoše od njega, besnijaše na njih. Utom poče svitati. No on ma kuda pošao, od njega su kao od nekog plašila bežali i sluge, i stražari, i vojnici. Tada on krenu carskoj palati sa namerom da se žali caru na svoje vojnike što ga ne slušaju i rugaju mu se. A kad dođe do palate, nastade grohotan smeh i urnebes: jedni od njega bežahu, drugi ga pesnicama udarahu, ne dajući mu da uđe na kapiju, jer niko ne pozna da je to vojvoda Dulkicije, već da je to neki ludak. A ni on sam ne mogaše znati da je sav garav, jer tako je delovao na njega bes koji beše ovladao njime. Štaviše, on smatraše da su mu i ruke čiste, i lice, i odelo. I jedva na kraju sluge shvatiše da je njihov gospodin poludeo, pa potrčaše za njim, uhvatiše ga i odvedoše njegovom domu, govoreći mu: pogledaj kakav si! A kada se pojavi u svome domu, žena njegova i svi domaći robovi i robinje stadoše kukati nad njim kao nad besomučnim i poludelim. On pak beše u nedoumici i čuđaše se, što neki plaču zbog njega, a drugi opet beže od njega. I jedva mu se najzad otvoriše pogane oči, i on ugleda sebe garava, i vide u ogledalu da mu je lice crno kao u crnca, i poznade da je ismejan od demona- Ali se odmah razjari na svete devojke, držeći da su mu to one priredile nekim mađijama, i razmišljaše kako da im se osveti.
Pošto se okupa i promeni odelo, vojvoda Dulkicije iziđe u pozorište i sede pred narodom na sudijsku stolicu. Po njegovom naređenju biše donesene sprave za mučenje i dovedene svete devojke. Tada naredi da ih svuku do kože, da bi video njihova naga tela. Ali kad sluge počeše da im svlače haljine, nikako ih ne mogahu svući, jer po Božjem dejstvu haljine njihove se prilepiše uz sveta tela njihova kao koža uz telo, tako da se svi divljahu ovome čudu. Dugo se i mnogo mučiše sluge da im svuku haljine, ali uzalud. Vojvoda pak, sedeći na sudijskoj stolici, iznenada zadrema, i zaspa dubokim snom tako da ga ne mogahu probuditi. Drmahu ga i gromko vikahu, ali on spavaše kao mrtav. Onda ga uzeše i domu njegovom odnesoše. Čim ga unesoše u kuću, on se odmah probudi.
Čuvši car šta se dogodilo vojvodi Dulkiciju ismeja ga, i naredi da vojvoda Sisinije preduzme suđenje ovim sestrama. Sisinije izvede preda se na sud prvo svetu Irinu, i upita je: Hoćeš li se pokoriti carskom naređenju? Sveta odgovori: Neću, jer sam hrišćanka, sluškinja svemoćnoga Boga. – I vojvoda naredi, te je u tamnicu odvedoše. Zatim dozva preda se Agapiju i Hioniju, i reče im: Vaša najmlađa sestra, zavedena i naučena od vas da prezire božanske zakone, posmatraće vaše mučenje, da bi se uplašila i poslušala nas. A i vi, ako hoćete da vas ne stavljam na muke, prinesite bogovima žrtve, kao što i mi prinosimo, potčinjujući se carskim naređenjima. Odgovori mu sveta Agapija: Vera naša je nepobediva. Vojvoda onda upita svetu Hioniju: A ti šta veliš? Hionija odgovori: Vera naša je nepromenljiva. Vojvoda ih upita: Ima li kod vas kakvih knjiga hrišćanskih? Svete odgovoriše: Ima knjiga, ali su one u umu našem sakrivene; odatle ih ni na koji način ne mogu uzeti neprijatelji Hristovi. Vojvoda ih upita: Ko vam savetova da sebe dobrovoljno gurate u takvu muku? Devojke odgovoriše:
Ova privremena muka korisna je, jer će se od nje roditi večna slava. Vojvoda reče: Izvršite carevo naređenje – prinesite bogovima žrtvu. A svete devojke odgovoriše: Mi prinosimo Bogu žrtvu hvale, a đavolu nikada nećemo prineti žrtve. Stoga se ne nadaj da ćeš nas odvratiti od Gospoda našeg Isusa Hrista, nego čini što ti je naređeno od tvog zemaljskog Cara, kao što i mi činimo što nam je naređeno od našeg Nebeskog Cara.
Tada vojvoda Sisinije izreče ovakvu smrtnu presudu: Naređujem da se žive spale Agapija i Hionija, zato što nisu poslušale sud da izvrše carevo naređenje. – Čuvši to, svete devojke se radosti ispuniše i veleglasno kliknuše: Blagodarimo Ti, Gospode Isuse Hriste, što si nas udostojio da budemo ispovednice presvetog imena Tvog. U ruke Svoje, Gospode, primi duše naše! – I biše bačene u oganj, u kome moleći se predadoše duše svoje u ruke Gospoda svog. A silan oganj, ne samo se ne dotače njihovih svetih tela, nego se ni najmanje ne dotače ni njihovih haljina, tako da na haljinama ne beše ni traga od opaljenosti, – za dokaz nevernicima da one ne umreše od sile ognjene nego molitvom izmoliše sebi od Boga blaženu končinu. A tela njihova nepovređena od ognja ukradoše noću sluge svete Anastasije Uzorešitelnice, i donesoše ih gospođi svojoj u njen dom. Sveta Anastasija mirisima pomaza tela svetih mučenica, i česno ih položi u nov grob, radujući se duhom i moleći Gospoda da udostoji i nju te blagodati.
Idućeg dana vojvoda Sisinije izvede na sud svetu Irinu, i reče joj: Prinesi bogovima žrtvu, da ne nađeš smrt u ognju kao što je nađoše tvoje sestre. Sveta odgovori: Neću prineti žrtve, nego hitam da se pridružim svojim sestrama, da zajedno sa njima izađem pred lice Božje. Vojvoda joj reče: Urazumi se, da ne bi pala u strašnije muke od tvojih sestara. Sveta odgovori: Gotova sam na sve muke, jer želim da umrem za istinu i da smrću zadobijem život, i da, prošavši kroz oganj, dostignem u pokoj. Reče joj vojvoda: Narediću da te golu odvedu u bludilište i da te tamo sramote do umrtvljenja. Sveta odgovori: Na taj način će telo moje stradati od bludnika kao od psa koji ujeda, ili od vuka, ili od medveda, ili od zmije. I više volim da mi telo postrada od oskvrnjenja nego da dušu oskvrnim idolopoklonstvom, jer nevoljna nečistota, na koju duša ne pristaje, ne postavlja se u greh pred Bogom. Eda li se oskvrniše sveti, kojima mučitelji silom sipahu u usta od idoložrtvene krvi? Vojvoda na to reče: Zar se ne, oskvrniše okusivši od naših žrtava? Sveta odgovori: Ne samo se ne oskvrniše nego i vence dobiše za to, pošto im ruke behu vezane, usta silom otvorena i krv žrtvena u njih sipana. Dobrovoljno naslađivanje tim bilo bi greh i zasluživalo kaznu, a kad se to nasilu čini, donosi venac onome nad kim se vrši nasilje. Tako i vi ako ma šta nasilno učinite telu mom koje sam ja predala Hristu mom, nadam se da neću biti postiđena pred besmrtnim Ženikom mojim nego ću još odlikovanje dobiti od Njega što sam Njega radi podnela muku i nasilje. Stoga ne marim pa ma šta činili s mojim telom: makar ga predali oskvrnjenju, ili ranama, ili ognju, sve sam gotova podneti radi imena Boga mog. A Bog moj moćan je da vam ne dopusti da mi učinite to što ste namislili.
Tada je vojvoda predade vojnicima da je vode u bludilište, i da joj se rugaju svi koji god žele dok ne umre. A kad vojnici vođahu svetiteljku u bludilište, sustigoše ih neka dva vojnika, svetla i neobična izgleda, kao poslani od vojvode, i rekoše vojnicima: Vojvoda nas posla, da ovu devojku vodite tamo kuda vam mi budemo kazali. I odvedoše ih iza grada, i popevši se na jedan vrlo visoki breg oni rekoše vojnicima: Idite, kažite vojvodi Sisiniju da ste devojku izveli na breg, kao što je naredio. – Vojnici odoše k vojvodi, a ona dva svetla vojnika postadoše nevidljivi, jer to behu Anđeli Božji. I stajaše sveta Irina na bregu, hvaleći i blagodareći Hrista Boga, koji je izbavi iz ruku bludnika.
Saznavši za to, vojvoda se razgnevi što njegovo naređenje nije izvršeno, pa sede na konja i odjuri ka onom brdu, ali se ne mogaše uspeti na njega, jer mu se breg pokaza kao ograđen nekim velikim zidom i nepristupačan. I jahaše oko zida od jutra do večera, jedući se od besa, jer gledaše svetu Irinu ali joj nikako ne mogaše pristupiti. A neki vojnici što behu s njim odapeše strele i ustreliše svetiteljku. Ona tada veleglasno doviknu vojvodi: Smejem se tebi, bedniče, što si na mene nemoćnu krenuo sa vojskom kao u rat. Ali eto, čista i neoskvrnjena od vas ja odlazim ka Gospodu mome Isusu Hristu, koji će me sada pridružiti mojim sestrama. – Rekavši to i uznevši blagodarnost Bogu, ona leže na zemlju i predade duh svoj Gospodu. To bi na Veliki Petak 304 godine. A kada pade noć, sveta Anastasija posla sluge svoje koji skinuše sa brega česno telo svete mučenice Irine, i ona ga pomaza mirisima i položi pored tela njenih sestara.
Tako završiše podvig stradanja svete mučenice rođene sestre tri devojke: Agapija, Hionija i Irina, i u liku svetih devojaka mučenica predstadoše prestolu Presvete Trojice, Oca i Sina i Svetoga Duha, jednoga Boga, kome slava vevek, amin.
 
STRADANJE SVETOG NOVOMUČENIKA MIHAILA VURLIOTA
 
Mihailo beše iz sela Vurle u Maloj Aziji, tkač po zanimanju u gradu Smirni, mlad i veoma lep. U svojoj osamnaestoj godini obmanut od jednog Turčina kafedžije, on se odreče hrišćanske vere u prvu subotu svetog Velikog Posta, i stupi kod tog kafedžije da radi pod platu. A kada nastade svetli praznik Vaskrsenja Spasova, Mihailo videći kako svi hrišćani radosno i veselo praznuju Vaskrs i pevaju tropar „Hristos voskrese“, dođe k sebi i uvide kakav je strašan greh učinio, pokaja se, ostavi posao u kafani, pridruži se hrišćanima , pa stade i sam pevati s njima „Hristos voskrese“. Videvši to, Turci ga stadoše grditi, govoreći mu da ne dolikuje jednom muslimanu da peva i govori ono što je samo hrišćanima svojstveno. A on im odgovori: Sutra ćete videti ko sam bio i šta ću postati.
Sutradan izjutra Mihailo ode k sudiji, i reče mu: Jedan čovek bi obmanut: dade zlato a dobi bakarušu u zamenu. Je li zakonski da vrati natrag bakarušu i uzme svoje zlato, pošto trampu učini prevaren i u neznanju? – Sudija mu odgovori: Da, zakonski je. – Na to Mihailo reče sudiji: Onda uzmi bakarušu koju si mi dao za zlato, tojest tvoju veru, a ja uzimam natrag zlato koje sam ti dao, tojest veru hrišćansku, veru mojih roditelja.
I tako pred sudijom i muselimom, i svima koji seđahu s njima, blaženi Mihailo neustrašivo ispovedi da je Hristos svemogući Bog i Sudija svima. Začuđeni ovakvom smelošću, svi re prisutni zauzeše da Mihaila laskama i obećavanjem velikih darova privole da ostane u muslimanskoj veri, osuđujući Hrista i hrišćanstvo a hvaleći Muhameda kao velikog proroka. No pošto blaženi ispovednik ostade čvrst i nepokolebljiv u svojoj veri u Hrista, oni ga vrgoše u tamnicu, do drugog isleđenja. Nakon dva dana mučenik bi ponovo izveden pred sudiju. Ali on, ponovo ispovedi da je Hristos istiniti Bog. Zato bi osuđen na smrt. Vođen na gubilište, mučenik beše veoma veseo i radostan, i od svih hrišćana koje je sretao putem tražaše oproštaj. Došavši na gubilište, on radosno saže glavu, i bi posečen mačem. I tako dobi od Hrista Gospoda venac mučeništva. Česno telo njegovo ležaše na gubilištu tri dana, i bejaše belo kao sneg. Onda bi bačeno u more; ali ga more izbaci na obalu. Neki ga hrišćani pronađoše, pa ga zajedno sa česnom glavom njegovom pobožno odnesoše u hram svete Fotine, i tamo česno sahraniše. Molitvama svetog mučenika Mihaila neka se i mi udostojimo Carstva nebeskog. Amin[4].
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
LEONIDA[5]
i s njim svetih mučenica:
HARIESE, NIKIJE, GALINE, KALIDE, NUNEHIJE, VASILISE i TEODORE
 
Sveti Leonid i ove svete mučenice behu sa Peloponeza u Grčkoj. U preduskršnje dane bi uhvaćen u Triziniji (kod Korinta) i izveden na sud pred sudiju Venusta u Korintu, najpre sveti Leonid, horovođa duhovnog hora, a za njim i ove svete žene. Sudija primoravaše svetog Leonida da se odrekne Hrista, ali on nipošto ne htede. Sudija naredi da ga vežu i biju. Zatim osudi na smrt i njega i svih sedam svetih žena: da budu potopljeni u moru. Kad svete mučenike baciše u more, more ih ne primi, i one hođahu po moru kao po suhu i pojahu Bogu. Hariesa pojaše, a ostali je praćahu. A pojahu ovo: Jedno poprište trčah, Gospode, i vojska gonjaše za mnom, Gospode, i ne odrekoh se tebe, Gospode, spasi duh moj![6] – Tako pojući pređoše trideset poprišta idući po vodi. Kada to videše neznabošci, sedoše u lađu i pojuriše za njima. Pošto ih sustigoše, vezaše im teško kamenje o vratove, i ponovo ih baciše u more, i tako ih potopiše.
Postradaše ovi sveti mučenici na Veliku Subotu 251. godine, i dobiše od Gospoda pobedničke vence.
 
SPOMEN SVETE MUČENICE
IRINE
 
Rodom iz Grčke. Postradala u uskršnje dane, kad i sveti Leonid sa sedam svetih mučenica. Sa ostalim hrišćanima u seoskoj crkvi pojala i slavila Boga. Pred sudijom smelo ispovedi svoju veru u Hrista. Zato bi bačena u tamnicu. A kad je izvedoše iz tamnice, najpre joj jezik otsekoše, zatim joj zube izbiše, pa joj najposle glavu odrubiše. I tako blažena mučenica uziđe na nebo sa vencem pobede.
 
SPOMEN PREPODOBNE MATERE NAŠE
KNJEGINJE TEODORE
 
U svetu Anastasija, supruga Nižegorodskog kneza Andreja Konstantinoviča. Kada ostade udovica, ona stupi u Začatijevski Nižegorodski manastir i zamonaši se. Prepodobna Teodora se strogo pošćaše, nošaše vlasenicu, dane provođaše u manastirskim poslušanjima a noći u suznim molitvama. Bejaše prepodobna veoma sastradalna i milosrdna. Primerom svog svetog života ona privuče u manastir vrlo mnogo pobožnih devojaka i udovica. Upokoji se prepodobna u svojih 47 godina, 1378 godine. Svete mošti njene počivaju u sabornoj crkvi njenoga manastira.
 
SPOMEN SVETOG NOVOMUČENIKA HRISTOFORA
 
Beše rodom iz Adrijanupolja i zvaše se najpre Hristodul. Po zanimanju beše abadžija (krojač). U mladosti bi prevaren od nekog poturčenog otpadnika Jermenina te primi muslimansku veru, i bi nasilno obrezan. Došavši zatim sebi pokaja se, i otide u Svetu Goru, gde se u svojoj devetnaestoj godini zamonaši u manastiru Dionisijatu. U manastiru se pripremaše četiri pune godine u krajnjem poslušanju, smirenju i umiljenju. I tada dobi blagoslov od igumana Stefana da ide u Adrijanupolj i postrada za Hrista na istom mestu gde Ga se i odrekao. Došavši tamo, on se sa smelošću pojavi pred sudijama i ispovedi ime Hristovo, a muhamedanstvo javno popljuva. Zato bi osuđen od Turaka i pogubljen mačem, pevajući sa radošću: Hristos vaskrse! Jer bi pogubljen oko Uskrsa, u Svetli Utorak, 16. aprila 1818. godine[7]
.
 
SPOMEN SVETOG NOVOMUČENIKA JOSIFA
 
Ovaj sveti prepodobnomučenik beše rodom iz Sirije i podvizavaše se u manastiru Dionisijatu u Svetoj Gori. Bavljaše se i ikonopisom. Po savetu igumana svog Stefana on pođe da prati Evdokima, koji iđaše među Turke s namerom da sopstvenom krvlju spere svoje ranije odricanje od Hrista. Ali pred mukama ovaj Evdokim ponovo se odreče Hrista, a Josifa optuži pred Turcima. Uhvaćen od Turaka i primoravan raznim mukama da se odrekne Hrista a primi islam, sveti Josif ostade nepokolebljiv u veri. Zato bi pogubljen u Adrijanupolju (ili Carigradu) 1819. godine, i primi venac mučeništva.[8]
 


 
NAPOMENE:

  1. Dioklecijan, rimski car, carovao od 284 do 305 godine.
  2. Sveta Anastasija priznaje se 22. decembra.
  3. Sveti mučenik Hrisogon postradao oko 304 godine; praznuje se 22. decembra.
  4. Sveti Mihailo postrada u Smirni 16. aprila 1772. godine.
  5. Ovaj sv. mučenik Leonid nije isto lice sa svetim Leonidom, episkopom Atinskim (15. april), iako mnogi istoričari njih poistovećuju. Jer, Sv. Leonid Atinski, prema svim drevnim Sinaksarima, počinu u miru, a ovaj postrada mučenički.
  6. Sr. 2. Mojs. 15, 20-21.
  7. Opis njegovog žitija i stradanja nalazi se u rukopisu br. 619 manastira Dionisijata, kao što o tome svedoči iguman toga manastira Gavrilo (u svojoj knjizi: I en Agio Ori Jera Moni tu Agiu Dionisiu, Atina 1959, s. 154-5).
  8. I o njemu piše gorespomenuti iguman Gavrilo.

2 komentar(a)

  1. Za divljenje je hrabrost i krotkost Svetog Stefana Permskog! Sveti Stefane moli Boga za mene kukavicu!

  2. Brate Damjane nisi ti kukavica nego ulicica. Umjesto da se pokajes za grehe svoje ti se krijes iza svog kukavicluka. Nije svakom dano da bude hrabri junak, ali svako moze da se pokaje za grehe svoje. Gospod je ostavio ljudima pokajanje za spasenje. Kroz pokajanje dolazi ne sam spasenje vec i hrabrost i druge bozanske vrline koje su potrebne danas ljudima isto kao u prvim hriscanskim vremenima. Zato ne placi nad sudbinom svojom sto si „kukavica“ jer cim priznajes jednu svoju manu ti se nalazis na putu Hristovom, na putu spasenja!

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *