NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » ŽITIJA SVETIH ZA APRIL

ŽITIJA SVETIH ZA APRIL

 

ŽITIJA SVETIH
 
14. APRIL
 
STRADANJE SVETOG OCA NAŠEG
MARTINA ISPOVEDNIKA, pape Rimskog
 
Posle smrti pape rimskog Teodora (642-649 g) jednoglasno bi izabran za papu blaženi Martin, 5. jula 649. godine. U to vreme na Istoku carovaše Konstans II[1], unuk cara Iraklija. Tada su grčki carevi vladali i Rimom, i držali svoje namesnike u zapadnim krajevima. U to doba na Istoku jačaše jeres monotelita, tojest jednovoljnika, koji uče da u Hristu Gospodu našem postoji samo jedna volja, jedno htenje. Ova jeres proizađe iz ranije Evtihijeve jeresi, koja je bulaznila da u Hristu postoji samo jedna priroda, nasuprot pravoslavnom veroispovedanju, po kome u Gospodu našem ovaploćenom Bogu postoje dve prirode, dve volje, dva htenja i dva dejstva, svojstveni Božanskoj i čovečanskoj prirodi, ali u jednom licu Hristovom, jer se Hristos Bog ne deli u dva lica već se raspoznaje u dvema prirodama, nepomešano sjedinjenima. Ova jeres poče od patrijarha aleksandrijskog Kira i patrijarha carigradskog Sergija (610-639 g.); uz nju pristade i car Iraklije, ded cara Konstansa II. Posle Sergija u Carigradu bi patrijarh Pir, takođe jeretik monotelit; za ovim patrijarh Pavle, pristalica iste jeresi. Po nagovoru patrijarha Pavla car Konstans II napisa knjižicu, nazvanu Tipos, tojest Obrazac, punu monotelitske jeresi, i razasla je na sve strane sa naređenjem da svi imaju tako verovati.
Mnogi od pravovernih, koji se ne pokoriše carevom neblagočestivom naređenju, podneše progonstva, rane i smrt. Među njima beše i prepodobni Maksim Ispovednik (vidi 21. januar), i ovaj svjatjejši papa Rimski Martin. Čim on postade papa, car mu posla svoju jeretičku i zlovernu knjižicu Tipos, sa željom da papa Martin usvoji njegovu veru i saborski je utvrdi. Blaženi Martin odbaci to zloverje, govoreći: Kada bi i ceo svet usvojio ovo učenje koje je suprotno pravoverju, ja ga neću usvojiti, niti ću otstupiti od evanđelskog i apostolskog učenja i od predanja svetih Otaca, pa makar me i na smrt predali. – I sveti Martin posla carigradskom patrijarhu Pavlu (641-654 g.) izaslanike, neke česne klirike svoje, sa svojim pismom, moleći ga i savetujući da ne pravi razdor u Crkvi, da ne seje kukolj jeresi po pšenici vere blagočestive, i da usavetuje cara da prestane sa umovanjem protivnim Crkvi. No patrijarh Pavle ne samo ne posluša blaženog Martina, nego i izaslanike njegove izruži, izbi i posla na zatočenje u daleke pokrajine.
Tada svjatjejši papa, po savetu svetog i prepodobnog Maksima, ave hrisopoljskog (kod Carigrada), koji je u to vreme bio u Rimu, sazva pomesni sabor u Rimu 649. godine, sastavljen od sto pet episkopa. Na saboru bi osuđena i predata anatemi zabluda Kirova, Sergijeva, Pirova i Pavlova, i careva knjižica Tipos. I sveti Martin poslanicom izvesti o tome sve verne u vaseljeni, utvrđujući ih u pravoverju a razgolićujući pagubnost jeresi i naređujući im da se budno čuvaju od nje.
Kada za to ču car Konstans II, veoma se razjari i posla svog namesnika, vojvodu Olimpija, u Rim, da uhvati papu Martina. Olimpije stiže u Rim dok je pomesni sabor zasedavao. Ali videći mnoštvo episkopa i grad pun sveta, duhovnog zvanja i mirjana, on se ne usudi da papu uhvati javno, već naredi jednome vojniku da papu ubije u crkvi iznenada. No kada vojnik uđe u crkvu sa mačem sakrivenim i približi se papi da ga probode, najedanput oslepe: jer Gospod koji ne ostavlja žezal bezbožnika nad udelom pravednika (Ps. 124, 3), ne dopusti ubici da podigne krvničku ruku na vernog slugu Njegovog. A kada Olimpije vide da sam Gospod čuva služitelja Svog, ostavi papu i ode u Siciliju na Saracene i tamo umre.
Car pak, nagovoren od patrijarha Pavla, posla u Rim drugog namesnika, vojvodu Teodora Kaliopu, da Martina veže, optuživši ga lažno: kako je u dosluhu sa Saracenima, kako nepravilno drži veru predanu od Otaca, i kako huli na Prečistu Bogomater. – Doputovavši u Rim, carev namesnik javno iznese ove optužbe protiv pape. A blaženi Martin, nevin u svemu tome, branjaše sebe od bezočne klevete, izjavljujući: Nikada nikakav dosluh nisam imao sa Saracenima, sem što sam slao milostinju pravoslavnoj braći koji pod Saracenima žive u bedi i sirotinji; a Prečistu Bogomater ako ko ne štuje i ne ispoveda i njoj se ne klanja, da bude proklet i ovoga i onoga veka; veru pak svetu, predanu od svetih Apostola i bogonosnih Otaca, ne držimo nepravilno mi, nego je nepravilno drže oni koji suprotno nama umuju.
Namesnik carev, ne uzimajući u obzir papine opravdane razloge, krivljaše papu za sve, pa ga najzad optuži i za to da je tobož nepravilno došao na papski presto. I jedne noći vojna sila tajno uhvati papu (653. godine), veza ga, odvede na pristanište, ukrca u lađu, i posla na daleka ostrva, zvana Ciklade[2]. I tamo na ostrvu Naksosu bi svetitelj u zatočenju čitavu godinu dana, mučen glađu i sveopštom oskudicom. A kada su neki bogoljubivi žitelji toga ostrva, sažaljevajući zatočenog papu, donosili njemu ponude, stražari su im to silom otimali i zlostavljali ih, govoreći: Ko od vas voli ovoga, i ima sažaljenja prema njemu, neprijatelj je otadžbine, jer ovaj zatočenik je jeretik, protivnik Božji i razoritelj grčkorimskog carstva. I mnoge pakosti činjahu stražari svetitelju, rugajući mu se i zlostavljajući ga bestidno. I iznemogavaše svetitelj telesno, kako od svakodnevnog zlostavljanja i oskudice, tako i od bolesti, ali ne iznemogavaše velikodušnošću, trpeći sve s blagodarnošću Boga radi. Zatim bi odveden u Carigrad.
U jesen lađa stiže u Carigrad u pristanište Jevtimijevo, blizu Arhandije. I to stiže jednoga dana rano ujutru. Svetitelj beše teško bolestan. I razni bezdušni ljudi, slati iz carske palate i iz patrijaršije, dolažahu i nanošahu uvrede i pogrde česnom arhijereju Božjem. I to svetitelj podnošaše od jutra do večera. A na zalasku sunca dođe neki notarije[3] Sagoliva sa velikom vojskom, položi bolesnog svetitelja na nosila, i odnesoše u dvorac, zvani Pandiarija. Tamo ga zatvoriše u mračnu i tesnu ćeliju, i postaviše jaku stražu, da niko iz grada ne bi saznao za njega. I provede svetitelj u toj tamnici devedeset i tri dana, nemajući s kim da progovori ni reči.
Zatim odneše bolesnog svetitelja u dom sakelarijev[4], gde se behu skupili senatori. I kad ga na nosilima uneše u salu, najstariji senator viknu na njega naređujući mu da ustane. Sluge koje su ga nosile rekoše da ne može da stoji pošto je teško bolestan. Ali senatori ljutito naređivahu svetitelju da stoji pred njima, makar ga sluge pridržavale. I svetitelj, pridržavan slugama, stade pred senatore. Tada dovedoše lažne i potplaćene svedoke koji iznošahu na njega lažne, gorespomenute krivice, i druge izmišljotine; i svedočahu zaklinjući se svetim Evanđeljem. A kada blaženi Martin, koji nije znao grčki, htede da se preko tumača brani, oni mu ne dadoše ni da progovori, a tumača bestidno izgrdiše. Onda im svjatjejši papa reče: Gospod zna, učinićete mi veliko dobro, ako me što pre ma kakom smrću umorite.
Potom svetitelj bi posađen na jedno visoko i istaknuto mesto u pozorištu, gde ga je sav narod posmatrao. A car ga iz jedne obližnje visoke kuće posmatraše. Onda dođe carev sakelarije i prezrivo reče svetitelju: Eto, pošto si ostavio Boga i Bog je tebe ostavio. I rekavši to, on naredi narodu da prokune blaženog Martina- I narod vikaše gromko: Anatema Martinu papi! A oni koji su znali da je papa nevin, tužna lica i suznih očiju odlažahu iz pozorišta. Zatim sakelarije reče starešini suda: Uzmi ovoga pa ga na komade iseci , jer ne zaslužuje da živi.
I dželati odmah zgrabiše svetitelja, svukoše mu gornju haljinu, a donju mu iscepaše od vrha do dna, pa mu oko vrata staviše teške verige i celo mu telo okovaše, i tako ga vucijahu kroz grad u sudište. Ispred njega je nošen mač kojim je imao biti posečen. A od svetine neki mu se rugahu, vređahu ga i zlostavljahu, i vikahu: Gde je Bog njegov? gde je učenje vere njegove? Drugi pak plakahu i ridahu gledajući kakvo se beščašće čini i na kakve se muke stavlja tako veliki svetitelj Božji. A prepodobni Martin podnošaše dvostruke patnje: jedne od bolesti i teških okova i nemilosrdnih ruku dželata, a druge – duševne zato što je nag i što mu se srce kida od stida. Kad ga dovukoše u sudište, vrgoše ga u tamnicu među zločince i razbojnike, vukući ga okovana naniže po mnogam stepenicama, od čega svetitelj zadobi mnoge rane i silna krv isteče iz njega. I posle nešto vremena prenesoše ga u drugu tamnicu, koja se zvala Diomidova. Tamo od bolesti i velikog januarskog mraza on beše na samrti. No žena tamničkog stražara, sažalivši se na svetitelja, tajom dođe u tamnicu k svetome sužnju, odnese ga odatle, opra mu i previ rane, položi ga u svoju postelju, dobro pokri, i tako svetitelj ležaše bez glasa kao mrtav sve do večera. A kasno uveče, starešina carskih evnuha Grigorije posla k svetitelju ekonoma svoga doma sa nešto ponuda, i ovom porukom: Ne malaksavaj u tuzi! nadamo se u Boga da nećeš umreti. Čuvši to, prepodobni Martin duboko uzdahnu, jer mu ta reč ne beše prijatna, pošto je želeo da umre u svome stradanju za pravoverje.
Sutradan car poseti bolesnog patrijarha Pavla, koji beše na samrti, i sve mu ispriča o papi Martinu. A Pavle, uzdahnuvši teško okrete glavu duvaru: Teško meni, i to na moju osudu! Car ga upita, zašto govori tako. A patrijarh odgovori: Zar je to mala muka, gospodaru, da papa strada toliko? I preklinjaše cara da više ne muči papu.
Na osam dana posle smrti patrijarha Pavla car posla svoga notarija Demostena i druge ugledne ljude k svetome Martinu u Diomidovu tamnicu. Ušavši kod svetitelja, oni mu rekoše: Gospodar naš car govori ti: Eto, u kakvoj si slavi bio, i u kakvo si beščešće pao! Ali, za to si ti jedini kriv, i niko druga. – Svjatjejši papa im ništa ne odgovori, već podiže oči k Bogu i reče: Hvala i blagodarnost za sve jedinome Caru Besmrtnome! – i raspitivahu svetitelja za Pira, ranijeg patrijarha, da li je dobrovoljno bio u Rimu i odrekao se svoje monotelitske vere, i kako ga je primio raniji papa Teodor. Sveti Martin im ispriča podrobno sve o Piru, kako je dobrovoljno došao u Rim i pismeno se odrekao neprave vere, ma da se potom opet vratio svom prvom zloverju, i kako ga je papa Teodor primio česno kao episkopa i snabdeo svim potrebnim. Naposletku svetitelj im ovo reče: Evo, u vašim sam rukama, činite sa mnom šta hoćete, pošto vam Bog dopusti. Ali znajte nasigurno, makar me na parčad isekli, ja neću imati nikakvo opštenje sa carigradskom crkvom sve dok ostaje u zloverju. Probajte na delu, i uvidećete kakva je blagodat Božja u slugama Božjim. – Čuvši to, izaslanici se vratiše k caru, diveći se svetiteljevoj velikodušnosti i neustrašivosti, jer se ni muka ni smrti ne boji.
Pošto svetitelj provede u Diomidovoj tamnici osamdeset i pet dana, dođe k njemu notarije Sagoliva i reče: Naređeno mi je da te odavde odvedem domu tvome, a potom ćeš biti poslan nekuda. Svetitelj ga upita: Kuda ću to biti poslan, i u koje mesto? Ali mu ovaj ne hte kazati. I reče mu. prepodobni: Ostavite me ovde u tamnici sve do onoga časa kada ćete me odavde poslati nekuda. – I notarije ode. A na zalasku sunca blaženi Martin reče svojim sasužnjima: Hodite, braćo, da jedan drugome damo poslednji celiv, jer će sada doći onaj koji će me odvesti odavde. – I pošto se s plačem celivaše, svetitelj im vesela lica reče: Ne plačite, nego se zajedno radujte sa mnom, jer za pravoverje idem na zatočenje.
Utom opet dođe notarije Sagoliva i odvede svetitelja. A svi zatvorenici neutešno ridahu u tamnici zbog rastanka s njim. Svetitelj pak bi odveden na lađu, i lađom poslat na zatočenje u Herson[5], gde mučen glađu, teskobom i oskudicom u svačemu, posle dve godine otide ka Gospodu, 665. godine[6]. A sveto telo njegovo bi pogrebeno izvan grada Hersona u crkvi Presvete Bogorodice Vlahernske. I grob njegov beše slavan, jer davaše isceljenja mnogim i raznim bolesnicima svetim molitvama njegovim, a blagodaću Gospoda našeg Isusa Hrista, kome sa Ocem i Svetim Duhom slava vavek, amin.
 
STRADANJE SVETIH MUČENIKA ANTONIJA, JOVANA i EVSTATIJA
 
Ovi sveti mučenici behu iz litvanskog grada Vilne. Behu najpre neznabošci i poklonici ognja, kao i ostali žitelji te zemlje. Antonije i Jovan behu rođena braća. Kada u Litvu dođe neki sveštenik Nestor, Antonije i Jovan svom dušom zavoleše hrišćansku veru, i Nestor ih krsti božanskim krštenjem, nadenuvši starijem ime Jovan a mlađem Antonije. I po krštenju braća vođahu život koji dolikuje hrišćanima. A behu na službi u dvoru kneza litvanskog Olgerda[7] u Vilni. I krijahu pred njim svoju hrišćansku veru, ali je ne mogoše sakriti, jer se svojim životom i običajima razlikovahu od drugih. Tako, oni nisu hteli da strižu kosu i bradu kao što su to činili neznabošci, niti su jeli mesa u posne dane, ni činili išta što je protivno hrišćanstvu. I kada ih jednom upita knez, zašto ne drže drevne običaje litvanske, oni smelo izjaviše da su hrišćani. Knez ih onda stade primoravati da se odreknu hrišćanstva i da jedu od mesa predloženog na trpezu. Ali oni čvrsti u hrišćanskoj veri, ne hteše da okuse meso, pošto taj dan beše postan. Knez onda naredi da ih zatvore u tamnicu. O oni veselo iđahu u tamnicu kao da idu na carski presto, radujući se i blagodareći Boga što se udostojiše stradati za sveto ime Njegovo.
Pošto mučenici provedoše u tamnici godinu dana, Jovan, pritešnjen tamničkom tegobom i bojeći se muka, klonu duhom, i posla molbu knezu da ga oslobodi, obećavajući da će učiniti sve što mu knez bude naredio. Knez se tome obradova, naredi da obojicu puste, i vrati ih na njihovu raniju službu. Jovan se naizgled prilagođavaše neznabošcima: držao je njihove običaje i ispunjavao volju kneževu, ali se u srcu svom držao hrišćanstva , tajno se moleći Hristu Bogu, koga iz straha od mučenja nije smeo javno da ispoveda. Antonije pak ni najmanje ne izmeni svoje hrišćansko držanje, već javno činjaše ono što pravi hrišćanin treba da čini, a Jovana koraše što je malodušan i plašljiv, i savetovaše ga ozbiljno da se pokaje i da, ne plašeći se muka, opet ispovedi Hrista javno. A neznabošci, videći kako se stariji brat Jovan u svemu pokorava knezu, na Antonija i ne obraćahu pažnju.
Jednoga dana kada oba brata behu sa knezom za trpezom, Jovan jeđaše meso, iako je bio postan dan, a blaženi Antonije ne hte da okusi, objavljujući da je hrišćanin. Knez onda opet naredi da Antonija zatvore u tamnicu. A Jovana ružahu svi: hrišćani ga nisu voleli kao otpadnika, a neznabošci su ga koreli kao nepostojanog, jer niti ostade u drevnoj praotačkoj veri, niti održa hrišćansku veru u koju pređe. No Jovan onda dođe k sebi i stade se sa suzama kajati zbog svog pada. I ode spomenutom svešteniku Nestoru, i moli ga da posreduje za njega kod brata da mu oprosti greh i da ga primi u svoju zajednicu. Kada sveštenik izvesti o tome Antonija, on odgovori: Nikakve veze ne mogu imati s njim, dok on najpre javno ne ispovedi Hrista i hrišćansku veru. A kad to bude učinio, onda će nam sve biti zajedničko.
Kajući se istinski, Jovan s ljubavlju primi bratovlje reči, i tražaše pogodno vreme da javno ispovedi svoju hrišćansku veru. I jednoga dana kada se knez kupaše u kupatilu a Jovan mu služaše, Jovan nađe da je pogodan trenutak i smelo izjavi pred knezom da je hrišćanin. Knez pak, pošto beše sam u kupatilu, ne usudi se da mu išta učini, niti ispolji svoj gnev. Potom opet, kada knezu predstojahu mnogi, Jovan gromko objavi da je hrišćanin. I odmah, po naređenju kneževom, Jovan bi vezan, i od svih prisutnih nemilosrdno šamaran i dugo štapovima bijen, pa u tamnicu vrgnut.
Kada to vide sveti Antonije, ispuni se neiskazane radosti. I oba brata boravljahu u tamnici slaveći Boga. Tamo ih gorespomenuti sveštenik pričesti prečistim i životvornim Tajnama Hristovim. A posle nekoliko godina sveti mučenik Antonije bi kao zločinac osuđen na sramnu smrt: da bude obešen na drvetu. Kada mu presudu saopštiše uveče, on svu noć provede bez spavanja, hvaleći Boga, i moleći se, i sokoleći brata na neustrašivo za Hrista stradanje, i savetujući ga da se čuva ponovnog pada, i proročki mu pretskazujući reče: I ti ćeš, brate, ne dugo posle moje končine, na isti način skončati i ka Hristu preći. – A kad svanu, obojica se pričestiše božanskog i životvornog Tela i Krvi Hristove. U podne pak sveti mučenik Hristov bi izveden iz tamnice i po naređenju kneževom obešen na dubu četrnaestog januara. I tako, nepobediv vojnik Hristov predade svoju svetu i neporočnu dušu u ruke Hrista Boga svog, koga vozljubi, zavole.
A sveti mučenik Jovan bi ostavljen u tamnici, jer se neznabošci nadahu da će ga prelastiti i od hrišćanske vere odvratiti. Ali kada videše da je on nepokolebljiv u svetoj veri i hrabar, i da u tamnici propoveda Hrista, osudiše ga na istu smrt kao i njegovog brata. I obesiše ga na istom dubu iste, 1374 godine, dvadeset četvrtog aprila. Tako i ovaj stradalnik, završivši mučenički podvig, ode k podvigopoložniku Hristu, za koga se junački borio. A sveta tela njihova hrišćani česno sahraniše na istom mestu.
Posle ovih svetih mučenika postrada blaženi Evstatije. On beše mlad po godinama, ali mnoge prevazilažaše hrabrošću; beše lep licem, ali još lepši dušom i razumom. Jer poznavši istinitog Boga i zavolevši Hrista, on se odreče neznabožačkog bezbožja, i ode k spomenutom svešteniku Nestoru. Ovaj ga pouči svetoj veri i krsti božanskim krštenjem. I otada on provođaše bogougodni život hrišćanski, kao što i dolikuje dobrom hrišćaninu: provođaše čist život u postu i molitvama, upražnjavajući svaku vrlinu. A beše i on na službi kod kneza Olgerda. Jednoga dana kada se knez bavljaše poslovima svoje kneževine, i Evstatije beše pored njega vršeći svoju dužnost, knez ugleda kako je na Evstatijevoj glavi porasla kosa. A u neznabožaca ognjepoklonika bio je običaj da na svoj način strižu kosu i bradu. Blaženi pak junoša Evstatije, otkako odbaci njihovu bezbožnu i glupu veru i primi sveto krštenje, ne ostriže kosu na glavi. Videvši to, knez ga upita: Jesi li hrišćanin? I kad ovaj otvoreno izjavi da je hrišćanin, knez pobesne od gneva. I želeći da svetog mladića odvrati od hrišćanske vere, on ga najpre primoravaše da jede meso. Ali on ne samo što ne hte jesti, nego ni očima pogledati na meso, jer beše Božićni post, i petak.
Knez onda, razjaren do ludila, naredi da prvo gvozdenim štapovima nemilosrdno biju svetog junošu. A on, bezdušno bijen, tako junački trpljaše, da ne samo ne jauknu, nego i ne uzdahnu, niti pusti suzu, već blagodaraše Boga što ga je udostojio da strada za sveto ime Njegovo. Ovakvo junačko trpljenje mučenikovo još više razjari kneza, i on naredi da mu u usta sipaju studenu vodu, a beše ciča zima. I od silne hladnoće pomodre mučeniku telo. Ali ni to ne natera svetitelja da se potčini knezu i jede meso u posne dane. Tada ga knez stavi na najsvirepije muke: naredi te mu polomiše i razmrskaše kosti u nogama, sve od kolena do stopala; skidoše mu s glave kosu zajedno s kožom; odrezaše mu nos i uši. U takvim mukama provede svetitelj tri dana, ali kao da nije osećao bolove: ne beše uzbuđen, niti ikakav znak patnje pokaza na licu, štaviše ljubazno razgovaraše sa nekim hrišćanima, koji su plakali zbog njegovog stradanja, i govaraše im: Ne plačite, braćo, zbog mene, što se ova zemljana kuća tela mog u ranama raspada; ja se nadam da ću od Hrista Boga našeg dobiti kuću nerukotvorenu, večnu na nebesima.
Kada knez vide da ništa ne pomaže, on osudi mučenika na smrt i naredi: da ga obese na onom istom dubu, na kome te godine behu obešeni sveti mučenici, Antonije i Jovan. Sluge dohvatiše svetog mladića koji jedva beše živ, i povedoše na smrt. A sveti mučenik Evstatije, ma da razmrskanih nogu i polomljenih bedara, ipak, ukrepljen pomoću Božjom, hitaše dobro i brzo kao potpuno zdrav telom, i kao da uopšte nije bio mučen. Pa ne samo hitaše, nego i iđaše ispred onih što su ga vodili. I kad stigoše do duba, mučiteljeve sluge staviše mučeniku omču oko vrata, i obesiše.
I tako stradalnik Hristov predade svoju svetu dušu u ruke Božje trinaestog decembra. A česno telo njegovo bi tako ostavljeno da nisko visi, da bi ga raznele zveri i ptice grabljivice. Ali mu se ne približi nikakva zver niti ikakva ptica, jer ga Bog čuvaše. I posle tri dana uzeše hrišćani mučenikovo telo čitavo i celo, i sahraniše česno kraj tela svetih mučenika Antonija i Jovana.
Neobično je to, što posle končine svetih mučenika, niko od osuđenika ne bi obešen na tom dubu, iako je to bio dub na kome su dotada svi kažnjenici bili vešani. A posle izvesnog vremena, pošto se hrišćani umnožiše i sveta vera napredovaše, sabraše se hrišćani i odoše kod kneza, i zamoliše ga da im da mesto gde sveti mučenici postradaše za Hrista. Knez im, po promislu Božjem, izađe u susret, i dade im to mesto. Hrišćani onda posekoše onaj dub, i podigoše crkvu u ime Presvete Trojice: Oca i Sina i Svetoga Duha. A na mestu gde beše dub namestiše sveti presto. I u crkvu uneše mošti svetih mučenika Hristovih: Antonija, Jovana i Evstatija, u slavu Boga u Svetoj Trojici slavljenog, kome priliči svaka slava, čast i poklonjenje, sada i uvek i kroza sve vekove, amin.
Neznabožačka imena ovih svetih mučenika: Antonija, Jovana i Evstatija, behu: Kruglec, Kumec i Nežilo.
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA ARDALIONA GLUMCA
 
Bio je najpre glumac – komedijant. Radi uveseljenja naroda on je najradije igrao ulogu mučenika za veru ismejavajući hrišćane na sve moguće načine. No kada nasta gonjenje hrišćana u vreme Maksimijana (286- 305 g.), njegov duh se potpuno promeni. Na jednoj komedijaškoj prestavi, gde je trebao da izigrava protivljenje hrišćanskih mučenika carevim naredbama da prinesu žrtve idolima, on pred narodom viknu veleglasno, da je on hrišćanin, i da se ne šali. Zbog toga bi Ardalion suđen, i mučen, i nagovaran i odvraćan. Ali on ostade nepokolebljiv i postrada za Hrista, i umre privezan za usijanu gvozdenu lesu, odigravši tako pravu i česnu ulogu mučenika hrišćanskog. Takvi su, eto, čudesni putevi promisla Božjeg u spasenju čoveka.
 


 
NAPOMENE:

  1. Konstans II carovao od 641. do 668. godine.
  2. Ova ostrva, po broju šezdeset, nalaze se u Jegejskom Moru.
  3. Sekretar patrijaršije.
  4. Sakelarije – najviši crkveni činovnik, koji je stajao na čelu naročitog saveta, koji je upravljao carigradskim manastirima i manastirskom imovinom, i motrio nad životom monaha.
  5. Herson – greben na zapadnoj obali Krima; tu u petom veku pre Hrista osnovan grad Herson; na nekoliko kilometara od Sevastopolja vide se razvaline toga grada.
  6. ) Sv. papa Martin se upokojio najverovatnije 15. septembra, zbog čega se negde i spominje toga dana (ili 20. sept.).
  7. Knez litvanski Olgerd vladao od 1341 do 1377 godine.

2 komentar(a)

  1. Za divljenje je hrabrost i krotkost Svetog Stefana Permskog! Sveti Stefane moli Boga za mene kukavicu!

  2. Brate Damjane nisi ti kukavica nego ulicica. Umjesto da se pokajes za grehe svoje ti se krijes iza svog kukavicluka. Nije svakom dano da bude hrabri junak, ali svako moze da se pokaje za grehe svoje. Gospod je ostavio ljudima pokajanje za spasenje. Kroz pokajanje dolazi ne sam spasenje vec i hrabrost i druge bozanske vrline koje su potrebne danas ljudima isto kao u prvim hriscanskim vremenima. Zato ne placi nad sudbinom svojom sto si „kukavica“ jer cim priznajes jednu svoju manu ti se nalazis na putu Hristovom, na putu spasenja!

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *