NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » ŽITIJA SVETIH ZA APRIL

ŽITIJA SVETIH ZA APRIL

 

ŽITIJA SVETIH
 
13. APRIL
 
STRADANJE SVETOG SVEŠTENOMUČENIKA
ARTEMONA,
prezvitera Laodikijskog[1]
 
Za carovanja Dioklecijanova bejaše veliko gonjenje na hrišćane[2]: u sve gradove i krajeve rimske carevine biše upućeni mučitelji, da prinose žrtve idolima i da hrišćane primoravaju na poklonjenje idolima, a nepokorne da muče i ubijaju. Za Laodikijsku[3] oblast bi određen vojvoda Patrikije. Čuvši da se vojvoda približava Laodikiji, episkop laodikijski blaženi Sisinije uze sa sobom sveštenika Artemona svetog i neke hrišćane, ode noću u idolište Artemidino[4] i sve idole polupa i ognjem sažeže. Onda ode u svoju hrišćansku crkvu, koja beše udaljena od grada pet stadija, tamo vršaše bogosluženje i utvrđivaše verne u veri, govoreći im: Deco moja, čujemo da u grad dolazi antihrist koji će ubijati hrišćane. Neka vas dakle ništa ne rastavi od ljubavi Hristove: ni oganj, ni mač, ni zveri, niti ma koja najljuća smrt!
Kada stiže u grad, vojvoda Patrikije prvo prinese žrtvu u idolištu Apolonovom. I tog dana priredi pozorište, i saopšti carsku naredbu. Pošto pet dana provede u pozorištima i lovu, on uđe u Artemidino idolište sa željom da prinese poganu žrtvu, ali ne nađe idole. I upita za njih: Gde su? Odgovoriše mu, da je episkop Sisinije sa popom svojim Artemonom i ostalim hrišćanima razbio kip Artemidin i kipove ostalih bogova. Na pitanje vojvodino, gde se nalazi episkop i hrišćani, odgovoriše mu da su oni u svojoj crkvi Vojvoda odmah usede na konja, i sa naoružanom vojskom ode hrišćanskoj crkvi. A kad se približi crkvi na jednu stadiju, vojvodu uhvati silna groznica, te pade s konja, i vojnici ga na nosilima odneše u najbližu kuću. Kad se spusti noć, i vojnici seđahu oko bolesnog vojvode očekujući njegovu smrt, reče vojvoda vojnicima i domaćima: Hrišćani me prokleše, i njihov Bog me muči. Na to mu domaći rekoše: Moćni bogovi i svetla boginja Artemida daće ti zdravlje. Ali pošto se bolest pogorša i život vojvodi beše u opasnosti, vojvoda reče vojnicima: Idite u hrišćansku crkvu, i recite episkopu Sisiniju: ovako kaže vojvoda Patrikije: Veliki je Bog hrišćanski, pomoli Mu se za mene, episkope, da ozdravim od ove teške bolesti, pa ću od zlata načiniti tvoj lik i postaviti ga usred grada.
Vojnici odoše i saopštiše episkopu vojvodinu poruku. Episkop mu odgovori: Zlato tvoje neka bude s tobom, a ako veruješ u Gospoda našeg Isusa Hrista, izbavićeš se od bolesti svoje. Na to vojvoda posla episkopu ovakvu poruku: Verujem u Boga tvoga, samo da ozdravim. Onda episkop satvori molitvu za vojvodu, i vojvoda odmah ustade zdrav.
Posle nekoliko dana vojvoda Patrikije krenu u Kesariju Palestinsku. I kada beše na tri stadija od Laodikije, srete svetog Artemona sveštenika gde se vraća iz lova, jer on rečju Hristovom lovljaše divlje zveri. I za njim iđahu dva jelena i šest divljih magaraca, koje vođaše episkopu , jer episkop Sisinije imađaše divan vrt, i želeo je da u njemu drži divlje zveri. Vojvoda naredi da stanu kočije, pa upita Božjeg slugu Artemona: Kako si ulovio ove zveri? On odgovori: Ulovio sam ih rečju Hrista mog. I reče vojvoda: Starče, čini mi se da si hrišćanin. Svetitelj mu odgovori: Hrišćanin sam od mladosti.
Tada vojvoda naredi dvojici vojnika da okuju u dvoje verige Artemona i da ga vode za njim do Kesarije Palestinske. A kad svetitelja okovaše, on se okrenu zverinju koje je išlo za njim i reče im: Idite k Sisiniju episkopu. I odoše, i zaustaviše se kod vrata crkvene ograde. A episkop upita vratara: Otkuda dođe ovo zverinje? Tada po naređenju Božjem jedan jelen progovori čovečjim glasom i reče: K tebi nas posla sluga Božji Artemon, koga zločestivi vojvoda uhvati i okovana odvede u Kesariju.
Episkop se zaprepasti kad ču jelena da govori, i duboko uzdahnuvši za Artemonom, prizva đakona Fileja, i reče mu: Novo čudo se dogodi! Jer jedan od ovih zverova koje vidiš, jelen progovori čovečanskim glasom i kaza mi da je nevaljali vojvoda uhvatio slugu Božjeg Artemona, okovao ga i u Kesariju odveo. I ja sam evo zaprepašćen time što je jelen progovorio, i ophrvan velikom tugom što je Artemon uhapšen. Stoga te molim uzmi prosfore i sa jednim služiteljem otidi do Kesarije i raspitaj se da li je istina što kaže jelen.
Đakon uze prosfore i služitelja i, pošto se pomoli Bogu, ode. I došavši u Kesariju on nađe svetog Artemona u tamnici. I pošto se pozdraviše, on ga upita: Slugo Boga Višnjega i pastiru slovesnih ovaca, kako si nas ostavio i pao u ruke mučitelju? Mi to nismo znali, ali jedna divlja životinja progovori ljudskim glasom i obavesti o tome episkopa. Zato me episkop posla ovamo da vidim da li je istina što jelen kaza, jer episkop mnogo tuguje za tobom. Sveti Artemon na to reče: Slugo Gospodnji Fileje, izvesti vladiku mog svetog episkopa, da sam na putu uhvaćen Hrista radi i posađen u tamnicu, te neka se pomoli za mene, da bih mogao pobediti zlu nameru hristobornog mučitelja i udostojio se postati zajedničar Hristu Gospodu.
Pošto dadoše jedan drugome celiv, oni se rastaše: đakon se vrati k episkopu, a Artemon osta u tamnici. Došavši k episkopu, đakon mu dostavi Artemonovu poruku. I episkop se sa suzama pomoli Bogu, govoreći: Gospode Isuse Hriste, Ti si izbavio Danila iz usta lavovih, i spasao Tri mladića iz Navuhodonosorove užarene peći, Ti i slugu tvog Artemona izbavi od neprijateljskog Patrikija, i daj mu da pobedi sve muke na koje ga ovaj bude stavio, i uvrsti ga u lik svetih Mučenika.
Jednoga dana vojvoda Patrikije, priređujući pozorišta u gradu Kesariji, naredi da izvedu preda nj svetog Artemona, sveštenika laodikijskog, i upita ga: Reci nam, starče, kako ti je ime? On odgovori: Zovem se Artemon, rob Hrista Boga mog. Vojvoda ga upita: Jesi li ti razbio kip velike boginje? Svetitelj odgovori: Ja. Vojvoda ga upita: Kaži mi, starče, kako savlada silu njenu, i ne poštede lik njen, niti se poboja odmazde njene, nego ti ona, krotka budući, dopusti da živiš? Sveti Artemon odgovori: Ja ću, moleći se Bogu mome, i tebe savladati i nasilje tvoje pobediti, a nekmoli mrtvog n nemog idola! Vojvoda mu reče: Čuvši da se zoveš Artemon, ja se ponada da si sluga boginje Artemide. A držim da te ona ostavi u životu zato što nosiš njeno ime. Svetitelj odgovori: Nevaljalče, bezbožniče, pomračeni umom sine đavolji, ako hoćeš da znaš otkuda mi to ime, onda znaj da mi ga Bog darova dok bejah još u utrobi matere svoje. Vojvoda reče: Poštuj svoju starost, poštedi svoje sede vlasi, te prinesi žrtvu velikom bogu Eskulapu[5] koji je u ovom gradu. Svetitelj odgovori: Šesnaest godina bejah čtec i čitah knjige u crkvi Boga mog; dvadeset i osam godina bejah đakon i čitah svešteno Evanđelje; trideset i tri godine napunih kao prezviter učeći ljude i nastavljajući ih na put spasenja s pomoću Hristovom; i ti sada tražiš od mene da budem sličan tebi i da prinesem žrtvu đavolu koji se nalazi u mrtvom idolu. Ipak hteo bih da vidim boga tvog i poznam silu njegovu. Vojvoda reče na to: Veliku slavu i silu ima veliki bog Eskulap, i koji god pred vratima hrama njegova ne prinese kadove s molitvom, ne može ući unutra. – U hramu pak Eskulapovom žrečevi naročito negovahu velike zmije, i jednom u godini prinošahu im slatkiše. Svetitelj reče: Hajdmo u hram Eskulapov, i ako mi ne dopusti da uđem unutra, ja ću mu onda prineti kad.
A kada se vojvoda i narod sa svetiteljem približiše tome hramu, zmije, ili bolje nečisti dusi u njima, ne podnoseći dolazak mučenikov i silu Hristovu što je u njemu, stadoše strašno šištati i metež praviti, da se i sam hram kao drvo od vetra kolebaše. Videvši to, vojvoda i narod pobegoše od straha. Potom vojvoda reče svetitelju: Vidiš li kako je sila Eskulapova velika, pa nikome ne dopušta da uđe k njemu bez kada? Svetitel. mu reče: Naredi tvome žrecu da mi otvori hram, i ja ću ući. Vojvoda naredi žrecu da otvori hram. A žrec po imenu Vitalije reče vojvodi: Molim tvoju presvetlu vlast, ja ne mogu otvoriti hram bez kada i moljenja, jer je velika pretnja boga Eskulapa. I žrec uze kad, prinese ga po svom idolopokloničkom običaju, skide katanac sa vrata, i odmah pobeže odatle. A vojvoda, stojeći daleko od vrata hrama, doviknu svetitelju: Starče, ako možeš ući, uđi Svetitelj priđe vratima, prekrsti se, smelo uđe, i sve zmije prikova za zemlju tako da se ne mogahu maći. Onda se svetitelj pomoli istinitome Bogu svom, govoreći: Gospode Bože moj, Ti si slugom Svojim Danilom uništio vavilonskog Vila, i zmiju ubio, – Ti i sada preko mene grešnog pobij božanskom silom svojom ove zmije, da se proslavi sveto ime Tvoje!
Zatim, zapretivši zmijama da nikome nikakvo zlo ne učine, sveti Artemon im naredi da mu sleduju. I iziđe s njima napolje. A narod i vojvoda, kada ugledaše zmije gde izlaze iz Eskalupova hrama, prepadoše se i dadoše se u bekstvo. A svetitelj povika za njima: Što bežite? Ne bojte se, stanite, i videćete sada da će ove zmije silom Boga mog istinitog biti umrtvljene na oči vaše! – I duhnu na zmije i sve ih namah umrtvi, i one se raspadoše pred nogama njegovim kao gromom poražene. Onda sveti Artemon reče vojvodi: Vidiš li, Patrikije, kako silom Boga i Oca Gospoda našeg Isusa Hrista biše umrtvljeni bogovi koje vi obožavate? A vojvoda i sav narod behu se prepali videvši zmije pobijene među kojima beše i jedna ogromna zmija, pet lakata široka a dvadeset i pet lakata dugačka. Žrec pak Vitalije, videvši sve to, gromko izjavi: Veliki je Bog hrišćanski, i velika je sila ovoga čoveka koji dahom usta svojih umrtvi ove zmije! I pripavši k nogama svetiteljevim, govoraše: Slugo Boga višnjega, neću se odmaći od tebe! Oseni me silom Boga tvog, da bih postao ovca tvoga stada. Dosada sam bio u zabludi, jer sam se uzdao u idole i u ove zmije, a sada sam poznao Boga istinoga.
A bezbožni vojvoda, slep očima duše, iako vide ovakvo čudo, ipak se ne hte obratiti istini. I pogibiju zmija pripisivaše ne sili Božjoj već mađioništvu Artemonovom. I on, postiđen i razjaren zbog pogibije zmija, naredi da svetog mučenika opet izvedu pred njega na sud. I jarosno viknu k svetitelju: Tako mi velike boginje Artemide i lučezarnog Apolona[6], na komade ću te iseći ako mi ne kažeš kojom si silom pobio one ogromne zmije! Mučenik mu odgovori: Silom Hristovom i s pomoću svetog Arhangela Rafaila, za to poslatog od Boga, pobih zmije vaše. Vojvoda ga upita: Može li imati takvu silu onaj koga je jevrejski narod raspeo? Svetitelj odgovori: O zlobom pomračena zmijo stara, nasledniče tartara čuo si i opet čuj: vaše zmije pogiboše od sile Boga mog!
To do besa dovede vojvodu, i on silno užeže jedan ogroman tiganj, položi na njega nagog mučenika, pa još užeže i gvozdene ostane, i naredi da ga bodu. Usto naredi da mu železnim oruđem odsecaju delove tela. I govoraše mučeniku svetom: Vidiš li, nepokorni starče, kako telo tvoje u mukama gine? A stradalnik podiže oči k nebu i reče: Gospode Isuse Hriste, ne dopusti poganom vojvodi da ismeje mene slugu Tvoga, jer znaš da Tebe radi stradam. Daj mi trpljenje do kraja, da vrag moj bude potpuno posramljen. Usliši, Bože, molitvu sluge Tvoga, i čuj moljenje moje, Gospode Savaote! Ti si stvorio nebo i zemlju i sve divote pod nebom, i Ti si Gospod sviju, i nema onoga koji bi Ti se mogao odupreti, u milosti Tvojoj spasi me, Gospode! Ti si osvetio nezlobivog slugu Tvog Avelja, nevino zaklanog; Ti si opravdao i na visinu uzneo ugodnika Tvog Enoha; Ti si sačuvao Noja u kovčegu; Ti si blagoslova radi uzdigao svetitelja Melhisedeka; Ti si žrtve radi proslavio Avraama; Ti si umnožio decu Jakova; Ti si iščupao Lota iz sodomskog ognja; Ti si trpljenja radi uzveličao Jova; Tvojom pomoću Josif je pobedio telesne strasti; Tobom se sluga Tvoj Mojsije uzdigao nad neprijateljima; i svi Tobom spaseni veličaju Tebe, Boga proslavljenog. I ja, Gospode, sluga Tvoj, molim Te: pomiluj me milošću Tvojom i pomozi mi silom Tvojom!
Dok se svetitelj tako molio, gle, onaj jelen u Laodikiji, što progovori episkopu čovečanskim glasom, dotrča u Kesariju, probi se kroz narod na gledalištu, pade na kolena pred svetog mučenika i lizaše česne noge njegove. Zatim stavši prema vojvodi on opet, po naređenju Božjem na izobličenje i posramljenje bezbožnika, progovori čovečanskim glasom i reče: O najzločestiviji vojvodo! uvidi da nema ničega što je nemoguće Bogu. On je moćan da i životinjama podari ljudski govor, da bi pokazao božansku silu svoju. Znaj dakle da će se sluga Božji Artemon uskoro osloboditi, a tebe će dve ptice nebeske zgrabiti i u vrelu smolu vrgnuti, zato što si ispovedio Boga i verovao u Njega, pa si Ga se zatim odrekao, i sada bezdušno mučiš pravednog čoveka.
A pokvareni vojvoda, izobličen od divlje životinje, i smatrajući to za mađioništvo, razgnevi se veoma i naredi vojnicima da jelena ubiju. I jedan vojnik uze koplje i baci ga na jelena, ali jelen otskoči ustranu, i koplje udari u grudi vojvodinog trpezara, probode ga i ovaj odmah izdahnu. To veoma ožalosti vojvodu, i on prekinu suđenje i ode domu svom, naredivši da mučeiika opet vrgnu u tamnicu.
Sutradan vojvoda naredi da se veliki kazan napuni smolom, da smola provri, pa da se u nju glavačke baci mučenik. Kada sluge spremiše sve, dođoše i izvestiše vojvodu da smola već vri u kazanu. A on, želeći da svojim očima to vidi, sede na konja i odjaha ka kazanu. Kad se približi tom mestu, sleteše s neba dva Anđela u obliku orlova, zgrabiše ga s konja i vrgoše u vrelu smolu, i sav izgore u njoj da mu ni kosti ne ostadoše. Kad to videše vojnici i narod, prepadoše se i razbegoše, samo svetitelj ostade kraj kazana, slaveći Boga. I preklonivši kolena pomoli se Bogu, i izvede na tom mestu izvor vode.
Onda dođe idolski žrec Vitalije i mnogi drugi, te ih sveti mučenik oglasi i krsti.
Te noći dođe mučeniku glas s neba koji govoraše: Iziđi iz ovog grada i idi u Aziju u primorsko mesto Vuli, i tamo ćeš obresti Aleksandra i njegovu majku Pironiju. I s njima ćeš mnoge oslobađati od demona i od raznih bolesti. I mnogi će, prosvećeni Tobom, proslaviti Boga. – A kad svanu, skupiše se kod svetog Artemona svi novoprosvećeni. I on uze hleb Božanske Tajne, razlomi ga na čestice, i blagosloviši svetu Čašu, dade im govoreći: Ovaj hleb je Telo Hristovo, i ova Čaša je Krv Hristova, prolivena za duše vaše. Stoga se čuvajte, deco, da nijedan između vas ne otpadne od ljubavi Hristove! Stojte nepokolebljivo u veri! A meni je naređeno da idem u Aziju.
Episkop pak kesarijski, čuvši sve o svetom mučeniku Artemonu, kako je mnoge krstio i kako uči narod rečju istine, dođe k njemu sa vernima, celiva ga i, satvorivši molitvu, obeleži ono mesto na kome je stradao sveti mučenik Artemon. I tu kasnije podiže crkvu. A neke od onih koje je krstio sveti mučenik episkop rukopoloži za sveštenike, neke pak za đakone, dok Vitalija postavi za episkopa i uruči mu palestinske krajeve. Sveti pak mučenik Artemon, oprostivši se s episkopom i narodom, krenu u označeno mesto u Aziji. Na putu ga Anđeo uze i odnese u to mesto Vili. Tamo on silom Božjom učini velika čudesa, i mnoge prosveti i privede k Bogu. Zatim bi ponovo uhvaćen od neznabožaca i mačem posečen 304. godine. I ode u večne obitelji da primi venac slave od Hrista Boga našeg, kome sa Ocem i Svetim Duhom slava i poklonjenje kroza sve vekove, amin.
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA KRISKENTA
 
Sveti Kriskent beše iz Mire Likijske[7], roda slavnog i čuvenog. Odmakao u godinama i star, gledajući mnoge idolopoklonike kako prinose žrtve nerazumnim životinjama, ponesen revnošću on ode među idolopoklonike i savetovaše ih da odbace svoju zabludu i obrate se Bogu u koga veruju hrišćani, koji je Tvorac svake duše i promislitelj svakog života.
Igemon nazva svetitelja zloduhom i nesrećnikom, zato što želi da dobrovoljno ide na muke. Svetitelj mu odgovori da je stradanje za Hrista izvor sreće i blaženstva. Upitan od igemona, kako mu je ime i odakle je, svetitelj dade na sva pitanja jedan odgovor: Hrišćanin sam. Igemon mu savetova da prinese žrtvu idolima govoreći mu: „Pokloni se samo telom, a dušom klanjaj se tvome Bogu!“ Ali on to najodlučnije odbi, i ispovedi pred svima Hrista Boga. I još reče: „Telo ne može činiti ništa drugo nego što duša hoće, jer duša kreće telo i vlada telom“.
Zbog toga svetitelj bi najpre vezan i bijen. Zatim naložiše vatru i baciše ga u nju. Ali mu vatra ni dlačicu na glavi ne opali. Potom on blagodareći Boga predade dušu svoju u ruke Božje, i dobi od Boga venac mučenički.
 
SPOMEN SVETE MUČENICE TOMAIDE
 
Sveta mučenica Tomaida rođena je u Aleksandriji od blagočestivih roditelja, koji je lepo školovaše i dobro vaspitaše. U petnaestoj godini roditelji je udadoše za jednog mladića hrišćanina. I življaše Tomaida česno u domu svoga muža, ukrašena celomudrenošću, krotošću, nezlobivošću i ostalim vrlinama. Življaše u domu i otac njenoga muža, njen svekar. On po dejstvu Satane, ranjen lepotom svoje snahe i raspaljen pohotom, smišljaše joj zlo, i tražaše zgodno vreme da je obeščasti. Ali ne nalazeći pogodnu priliku za to, on je svaki dan kao mazeći je, grljaše i ljubljaše. A nevesta, budući celomudrena, nije razumevala lukavu nameru njegovog maženja, nego je držala da on to čini iz roditeljske ljubavi, i stiđaše ga se kao oca.
Muž Tomaidin beše ribar. Jedne noći dođoše drugi ribari i odvedoše ga da love ribu. Pošto on ode, otac njegov napade na snahu svoju primoravajući je na greh. A ona, zaprepašćena od takvog neočekivanog zla, stade se otimati od bestidnog starca, i govoraše mu: Šta to radiš, oče? Prekrsti lice svoje i udalji se, jer je to đavolsko delo. Ali starac ne popuštaše, primoravajući je i preljubnim rečima i besramnim nasrtanjem. No ona, celomudrena i puna straha Božja, junački se branjaše, i moljaše i savetovaše svoga svekra da se mane takve bezakone i nečiste želje. Ali, ukoliko se ona jače branjaše, utoliko on luđe napadaše na nju, goreći sladostrasnom pohotom kao ognjem. Iznad postelje pak visijaše jedan mač. Starac ga skinu, izvuče ga iz korica, i stade plašiti snahu govoreći joj: Ne poslušaš li me, ja ću ti ovim mačem odseći glavu. A snaha mu odgovori: Makar me na parčad isekao, ja nipošto ne pristajem na bezakono delo. Tada starac, besan od jarosti, udari mačem snahu svoju blaženu Tomaidu, i zakla je, pa je raseče na dve polovine. I ona predade dušu svoju u ruke Božje, i dobi slavni venac mučeništva za takvu čistotu svoju i celomudrenost. Jer se do krvi bo-rila protiv greha, i dušu svoju položila za Božji zakon, voleći više smrt nego da oskvrni telo svoje i postelju muža svog, i takvim bezakonjem razgnevi Boga.
Ubicu pak odmah postiže kazna Božja: namah oslepi on koji je bio slep dušom, i bacivši mač tražaše vrata da bi pobegao iz kuće, ali ih ne mogaše naći. I dok se on tako mučio pipajući zidove i tražeći vrata, naiđe druga grupa ribara, zakuca na vrata i pozva sina njegovog u ribolov. A otac njegov odgovori im: Sin moj ode da lovi ribu, nego mi vi pokažite vrata pošto ne mogu da ih nađem. Oni onda otvorivši vrata uđoše unutra i ugledaše starca krvavih ruku i odela, i na zemlji mrtvu ženu, rasečenu na dve polovine, gde leži sva u krvi. Videvši to, oni se zaprepastiše, i pitahu: Šta je ovo? Ko i radi čega izvrši ovo ubistvo? Starac im onda ispovedi svoj greh, i moljaše ih da ga odvedu u sud i predadu vlastima, da bi po zasluzi svojoj bio kažnjen. Uto se i muž vrati iz ribolova. I videvši šta se dogodilo, neiskazano se ožalosti i postide. I plakaše za suprugom svojom toliko celomudrenom, a stiđaše se oca svog toliko bezakonog da se ni Boga ne poboja ni sedih vlasi svojih ne postide, te učini takvu stvar. I starac bi predat sudu. I sud ga osudi na smrt: on bi posečen mačem.
Kod tela pak ubijene Tomaide steče se mnogo ljudi iz Aleksandrije. Svi se oni čuđahu takvom neobičnom i strašnom delu, a veličahu celomudrije ubijene. Desi se tada u Aleksandriji prepodobni otac Danilo iz Skita. On predloži svome učeniku: Čedo, hajdmo da vidimo mošti svete neveste. Pošto odoše i videše mošti, oni otputovaše u manastir, zvani Oktodekat, tojest Osamdeseti. I monasi sretoše oca česno i s ljubavlju. I on im ispriča o mučeništvu svete Tomaide, i reče: Idite i donesite ovamo česne mošti njene, jer ne treba telo njeno da bude sahranjeno sa svetovnjacima nego sa svetim ocima. A neki od bratije stadoše roptati što naređuje da se telo žensko sahrani sa svetim ocima. Prepodobni im na to odgovori: Ta devica, koju ne želite da ovamo donesu, majka je i meni i vama, jer umre radi celomudrija.
Tada monasi, ne smejući se protiviti svetom ocu Danilu, odoše te donesoše telo svete Tomaide, i česno ga sahraniše u manastirskoj grobnici sa svetim ocima. Posle toga prepodobni Danilo, pošto celiva sve oce, ode sa učenikom u svoj Skit. Potom se dogodi da jednog brata silno napadaše demon bluda. On ode k prepodobnom Danilu i ispovedi mu se kako ga strašno muči pohota. Prepodobni mu onda reče: Idi u manastir Oktodekat, uđi u grobnicu svetih otaca i pomoli se govoreći: Bože, molitvama mučenice Tomaide pomozi mi, i izbavi me od bludne napasti! A uzdaj se u Boga, i oslobodićeš se od iskušenja đavolskog. – Brat učini tako, i prestade bludna napast. I vrativši se u Skit, on pade pred noge prepodobnom Danilu, govoreći: Molitvama svete mučenice Tomaide, i tvojima, oče, Bog me oslobodi od bludne napasti. – A starac ga upita: Kako to bi? Brat odgovori: Samo dvanaest molitava satvorih, i usto pomazah se jelejem iz kandila što je na grobu svete mučenice Tomaide, pa spustih glavu svoju na njen grob, i zaspah. I gle, javi mi se svetla devica, sveta mučenica Tomaida, i reče mi: Oče, oče, primi ovaj blagoslov i idi s mirom u svoju kaliju! I ja, uzevši blagoslov, prenuh se iz sna, i osetih se potpuno oslobođen od telesnih strasti. No ja ne znam kakav bi taj blagoslov što mi ga u snu dade svetiteljka, samo se osetih oslobođen od strasti. Na to mu prepodobni Danilo reče: Takvu slobodu imaju pred Bogom oni koji se bore za celomudrije. – I otada nikakva više telesna strast nije uznemiravala toga brata, i on slavljaše Boga, a proslavljaše i svetu mučenicu Tomaidu, lekarku svojih strasti.
Potom isto tako i drugi, uznemiravani takvim strastima, pribegavali su grobu svete mučenice Tomaide, i svetim molitvama njenim dobijali olakšanje i oslobođenje od telesne pohote, i slavili proslavljenog u ovoj svetiteljki Hrista Boga, kome sa Ocem i Svetim Duhom čast i poklonjenje vavek, amin.
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA ELEVTERIJA PERSIJANCA
 
Ovaj sveti mučenik, zajedno sa Sv. mučenikom Zoilom Rimljaninom (koji se takođe danas slavi) otide sam pred upravitelja svoga grada i izobliči ga za njegovu nečestivu veru. Ovaj ga uhvati i stade ga mučiti na točku i sa raznim mačevima i drugim spravama. Mučen strašno i navraćan da primi neznabožačku veru, Sveti Elevterije ne popusti, nego hrabro podnese sve muke. Najzad bi posečen mačem za Gospoda svog. Za njim bi posečen i sveti mučenik Zoilo Rimljanin[8].
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
ZOILA RIMLJANINA
 
Sveti Zoilo postrada za Hrista zajedno sa Svetim mučenikom Elevterijem Persijancom, čijem se stradanju trpljenju divio, a zatim ga i sam sa njim delio.
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA TEODOSIJA
 
Ovaj sveti mučenik mačem posečen za Hrista.
 
SPOMEN SVETOG NOVOMUČENIKA DIMITRIJA PELOPONESKOG[9]
 
Sveti novomučenik Dimitrije beše rodom iz sela Ligudista u pokrajini Arkadiji na Peloponezu. Otac mu se zvaše Ilija, a majka mu umre još dok on beše dete. Maćeha, koju otac dovede u kuću, ne postupaše dobro sa decom, pa Dimitrije sa svojim starijim bratom napuste kuću i dođu u Tripolis. Dimitrije stupi u službu kod nekih zidara, pa mučen od njih otide da služi u jednu tursku kuću. Tu ga postepeno muhamedanci obrate u svoju veru, obrežu ga i nazovu Mehmed. Za njim pođe i njegov stariji brat i učini to isto i on. Čuvši za tu propast svoje dece, jadni otac njihov Ilija pođe da traži sinove, ali ih ne nađe i vrati se natrag kući.
Dimitrije ču za to da ga je otac tražio i poče ga savest gristi. Razmišljajući mnogo, on najzad napusti svoga agu i krete u Argos, a odatle lađom u Smirnu. Odatle otide po savetu i drugih u manastir Svetog Preteče u Kidonijama, gde se ispovedi kod tamošnjeg igumana, a ovaj ga pošalje na ostrvo Hijos kod sv. Makarija Korintskog, koji tada tamo življaše. U mladom Dimitriju već tada beše počela da se razvija i raste želja da postrada za Hrista, i to tamo na onom mestu gde Ga se ranije beše odrekao. Zato pod rukovodstvom duhovnika (Nikifora Hijoskog) udari sebe na najstrožije podvige i duhovne trudove, osobito na post i molitvu i pokajanje. Posle dugih odlaganja i pripremanja, on najzad dobi od duhovnika blagoslov za put, i otputova za Argos i za Tripolis. U Argosu se ispovedi kod sveštenika Antonija Sakelarija, pa se onda pojavi kod svoga age u Tripolisu i javno ispovedi da je hrišćanin i da želi da postrada za Hrista. Njegov bivši gazda ga predade turskom namesniku, a ovaj stade ubeđivati mučenika da se vrati u islamsku veru. Zatim, kada to ništa ne pomože, on mu stade pretiti i otpoče ga ljuto mučiti. Na sva ulagivanja i na sva mučenja, blaženi Dimitrije samo odgovaraše: Hrišćanin se rodih, Hrišćanin jesam, i Hrišćanin hoću da umrem. Raspeti Gospod je istiniti Bog. Poklanjam se Ocu i Sinu i Svetome Auhu, Trojici jedinosušnoj i nerazdeljivoj!
Ne mogući ga pridobiti za sebe, Turci ga odašiljahu od namesnika do sudije, i od sudije do upravitelja grada, i svuda pred svima mučenik samo ponavljaše: Hrišćanin sam, i kao Hrišćanin hoću i da umrem. Klanjam se Raspetome Isus Hristu, istinitome Bogu! Nikakva mučenja, koja zlobni Agarjani upotrebiše ne mogoše izmeniti veru njegovu. Najzad, turski igemon nared da mu glavu otseku mačem. I tako Sveti novomučenik primi venac mučeništva od Hrista. Postrada u utorak po Tominoj nedelji, 13. aprila 1803. godine. Njegove svete mošti spasoše pobožni hrišćani i prenesoše u hram Sv. Nikolaja zvani Varson, a svetu mu glavu uze i sačuva spomenuti sveštenik Sakelarije u Argosu. Od moštiju Svetog novomučenika Dimitrija bivahu mnoga čudesna isceljenja, na slavu Hrista Boga našega i na spasenje mnogima. Amin.
 


 
NAPOMENE:

  1. U nekim Sinaksarima ovaj Sveti se spominje još i 8. oktobra, ili 24. marta, zajedno sa ov. Artemonom, ep. Selevkijskim.
  2. Za carovanja Dioklecijanova, od 284 do 305, bilo je izdato četiri ukaza protiv hrišćana. Prvi je objavljen u februaru 303. godine. Ovim ukazom naređivalo se: rušenje crkava i spaljivanje svetih knjiga, lišavanje hrišćana građanskih prava, časti, zaštite zakona i svih službi; robovi hrišćani gube pravo na slobodu, ako su, pošto su dobili slobodu, ostali i nadalje u hrišćanskoj veri. Uskoro zatim bi izdat drugi ukaz; u njemu se naređivalo: sve prestavnike Crkve i druga duhovna lica zatvarati u tamnice. Ovi su pred carem bili okrivljeni kao kolovođe ustanka u Siriji i Jermeniji, koji je, na nesreću hrišćana, buknuo posle obnarodovanja prvog ukaza. U toj 303. godini objavljen je i treći ukaz; u njemu se naređivalo: sve one koji su pohapšeni na osnovu drugog ukaza primoravati na prinošenje žrtava; one koji ne budu hteli da to učine stavljati na muke. Najzad, u 304. godini bi obnarodovan poslednji, četvr ti ukaz: njime je objavljeno opšte gonjenje na sve hrišćane svuda. „Veliko gonjenje“, o kome se govori u Žitiju svetog Artemona, očigledno se odnosi na gonjenje koje je nastalo posle obnarodovanja četvrtog ukaza. Tada se prolilo najviše krvi hrišćanske. Ovaj ukaz je bio na snazi čitavih osam godina, sve do 311. godine, kada je car Galerije naročitim ukazom objavio da je hrišćanstvo dozvoljena vera. Dioklecijanovo gonjenje bilo je poslednje; u njemu je Hrišćanstvo skoro posle trovekovne borbe odnelo konačnu pobedu nad neznaboštvom.
  3. Ova se oblast nalazi u Maloj Aziji.
  4. Artemida – boginja šuma i lova kod Grka.
  5. Eskulap – bog lekarstva kod starih Grka.
  6. Apolon – bog sunca, pokrovitelj umetnosgi, veština.
  7. Mira je bio glavni grad drevne oblasti Likije; nalazio se blizu mora na reci Andrak (Turci ga nazvali Dembre). To je bio grad gde je episkovao Sv. Nikolaj Mirlikijski (6. decembra).
  8. O ovim sv. mučenicima u Sinaksarima, osim spomena, nema drugih podataka. Ovi podatci su iz rukopisa I 70 iz Velike Lavre na Atosu (v. S. Evstratiadis, Agiologaon tis Artodoksu Ekklisias, Atina 1960, s. 127).
  9. Stradanje sv. novomučenika Dimitrija zapisa u početku sv. Makarije Notaras, ep. Korintski (slavi se 17. aprila), koga se sv. Dimitrije lično ispovedao. Zatim ga dopuni Nikifor Hijoski (koji takođe ispovedaše ovog novomučenika) i izdade ga u „Neon Limonarion“, u Veneciji 1819. godine. On napisa i službu svetom Novomučeniku, koju takođe tamo objavi.

2 komentar(a)

  1. Za divljenje je hrabrost i krotkost Svetog Stefana Permskog! Sveti Stefane moli Boga za mene kukavicu!

  2. Brate Damjane nisi ti kukavica nego ulicica. Umjesto da se pokajes za grehe svoje ti se krijes iza svog kukavicluka. Nije svakom dano da bude hrabri junak, ali svako moze da se pokaje za grehe svoje. Gospod je ostavio ljudima pokajanje za spasenje. Kroz pokajanje dolazi ne sam spasenje vec i hrabrost i druge bozanske vrline koje su potrebne danas ljudima isto kao u prvim hriscanskim vremenima. Zato ne placi nad sudbinom svojom sto si „kukavica“ jer cim priznajes jednu svoju manu ti se nalazis na putu Hristovom, na putu spasenja!

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *