NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » ŽITIJA SVETIH ZA APRIL

ŽITIJA SVETIH ZA APRIL

 

ŽITIJA SVETIH
 
12. APRIL
 
ŽITIJE PREPODOBNOG OCA NAŠEG ISAAKA SIRINA II
 
Sveti Grigorije Dvojeslov, papa rimski, u svome Dialogu[1] sa đakonom Petrom ovako govori o ovom prepodobnom Isaaku: U drevno Gotsko vreme beše u blizini grada Spoleto jedan čoveka sveta života, po imenu Isaak. Njega su mnogi naši poznavali, naročito sveta devica Gregorija, koja je u Rimu živela blizu česnog hrama Presvete Bogorodice. A kada je u mladosti obručiše, i dan svadbe dođe, ona pobeže u crkvu želeći sveti život monaški. Tada je ovaj svešteni čovek Isaak izbavi od onih što su hteli da je silom vrate, uz pomoć Božju ispuni joj želju: zamonaši je. Tako ona, prezrevši zemaljskog ženika, udostoji se da bude obručena Nebeskom Ženiku.
O ovom svetom mužu Isaaku mnoge sam stvari saznao od česnog oca Elevterija, jer su bili prijatelji. I što Elevterije govoraše o Isaaku, to žitije Isaakovo potvrđivaše. Prepodobni Isaak nije bio rodom iz Italije, ali mi ćemo kazivati ona čudesa njegova koja on učini u Italiji. Kada on dođe iz Sirije u grad Spoleto, uđe u crkvu na molitvu, i zamoli crkvenjaka da ga ostavi u crkvi zaključana i preko noći. I tako provede celu noć na molitvi ne mičući se s mesta. Sutradan isto tako, pa i drugu noć. Crkvenjak, čovek nadmena duha, stade grditi blaženoga, nazivajući ga licemerom koji se tri dana i noći pritvorno moli da bi ga ljudi videli. I udari šamar Božjem čoveku goneći ga iz crkve. Ali u tom času polude, jer po Božjem popuštenju napade ga nečisti duh, baci ga pred noge Božjeg čoveka, i stade ga mučiti ljuto. I vikaše nečisti duh kroz usta mučenoga: Isaak me izgoni! Tako duh nečisti objavi ime ovoga stranca koga niko nije poznavao. A Božji čovek, videći crkvenjaka kako se ljuto muči, nadnese se nad njega, i zli duh pobeže od njega, i crkvenjak ozdravi. Čuše ljudi za taj slučaj i ceo grad steče se oko ovoga čudnoga starca, i svaki je želeo da ugodnika Božjeg primi u svoj dom. Nuđahu mu novaca i imanja, no on sve odbi, i ništa ne primi, nego se povuče iz grada u obližnju šumu, gde napravi sebi keliju.
Tamo mu počeše dolaziti mnogi, privučeni primerom njegovog vrlinskog življenja. I stadoše se raspaljivati željom za večnim životom, i pod njegovim rukovodstvom predavahu sebe na službu Bogu. I tako se obrazova veliki manastir. I kada učenici moljahu prepodobnog Isaaka, da radi manastirskih potreba prima donešene mu darove, on, pouzdan čuvar svoga siromaštva, odgovaraše učenicima: Monah koji teče imovinu na zemlji – nije monah. Tako se on bojao da izgubi svoje siromaštvo, kao što se tvrdica boji da izgubi svoje bogatstvo.
Znamenit beše sveti Isaak zbog svog čudotvorstva, naročito zbog proročkog dara, vidovitosti. Njegov život je sijao kao svetlost. Jednom uveče naredi on bratiji, da iznesu sve motike u manastirsku gradinu i tamo ih ostave. I kad te noći ustadoše radi jutarnjeg bogosluženja, svetitelj reče bratiji: Kad svane, spremite ručak za naše radnike. – A kad svanu, pođe svetitelj. s bratijom i ponese ručak u gradinu. Čudila se bratija, kome će taj ručak, kad nemaju radnika. Kad tamo, a ono onoliko ljudi kopa koliko je bilo motika. Desilo se to, da su ti ljudi kao lopovi došli da ukradu motike, no silom Božjom budu primorani da svu noć kopaju. I tako do dolaska prepodobnog Isaaka okopaše svu gradinu. A kad Božji čovek dođe k njima, reče im: Radujte se, braćo! prestanite sa radom, jer ste se svu noć trudili. – Onda im postaviše ručak. I kad biše gotovi sa ručkom, prepodobni im reče: Nemojte odsada činiti zlo, nego kad vam što zatreba iz gradine, dođite i potražite, pa ćete s blagoslovom dobiti. Krađu napustite, jer je greh. – I naredi da im se da od svega iz gradine koliko ko želi. I tako ovi ljudi dođoše sa grehom u gradinu, a odoše bez greha s blagoslovom, noseći nagradu za svoj trud.
Drugom prilikom dođoše dva čoveka bezmalo naga i zatražiše odeću od prepodobnog Isaaka. On im reče da malo pričekaju, pa tajno dozva jednog svog učenika i reče mu: Idi van manastira u tu i tu dubravu, i tamo ćeš u šupljem drvetu naći neku odeću, uzmi je i donesi. Brat ode, pronađe to šuplje drvo i u njemu odeću, uze je i predade je nasamo učitelju svome. Božji čovek uze ta odela i dade ih prosjacima, rekavši im: Pošto ste nagi, uzmite ovo i obucite se. – Oni uzeše, i silno se zastideše, kada poznadoše svoje odelo, koje oni behu u onom drvetu sakrili.
Jednom prilikom neki blagočestiv čovek posla po svome sluzi dve korpe hrane prepodobnome Isaaku sa molbom da se moli Bogu za njega. Uz put sluga sakri jednu korpu, a drugu donese Božjem čoveku i isporuči mu molbu pošiljaočevu. Svetitelj primi pošiljku, i krotko poučivši slugu reče mu: „Primiću ovaj dar, nego pazi pri povratku, u onu korpu što si sakrio kraj puta uvukla se otrovna zmija- Čuvaj se da te ne ujede“. – Ove reči Božjega čoveka veoma postideše slugu, ali ga ujedno i obradovaše, jer saznade za opasnost koja mu preti od zmije.
Svojim bogougodnim životom prepodobni Isaak se udostojio slave i blaženstva u carstvu Hrista Boga, kome sa Ocem i Svetim Duhom slava vavek, amin[2].
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
VASILIJA ISPOVEDNIKA,
episkopa Parijskog
 
Parija, drevni grad u Maloj Aziji, čim je primio veru Hristovu dobio je episkopiju koja je podlegala mitropolitu kizičkom. Zbog svoje prevashodne vrline i bogougodnog života prepodobni Vasilije bi izabran i postavljen za episkopa u ovom gradu. A kad se za carovanja Lava Isavrijanca (717-741 g.) pojavi ikonoborska jeres, on se pokaza ispovednikom Hristovim. On odbi da potpiše carsku naredbu protiv ikonopoštovanja, iako su ga primoravali. Zbog toga bi mnogo gonjen i mučen. Život mu je prolazio u nevoljama, u bedama, u teskobama (2 Kor. 6, 4), ali on ostade tvrd u Pravoslavlju kao dijamant. Pošto ugodi Bogu u svemu, on skonča u prvoj polovini osmoga veka, i preseli se ka Gospodu .
 
ŽITIJE PREPODOBNE MATERE NAŠE ATANASIJE, igumanije
 
Praznovati spomen Svetih, apostolska je zapovest; a opisivati njihove živote i podvige radi sveopšte koristi, zaista je pohvalno i spasonosno. Zbog toga nam se prohte da makar ukratko opišemo i život blažene Atanasije, da se u toku vremena ne bi zaboravile dobre stvari, i tako ljudi bili lišeni onoga što je korisno za dušu. Ova slavna žena, čije ime znači besmrtnost[3], rođena je na ostrvu Egini[4], od roditelja bogatih i blagorodnih: od oca Nikite i majke Irine. Odgajena od pobožnih roditelja, ona postade blagoprijatan sasud Svetoga Duha. U sedmoj godini svojoj ona za kratko vreme izuči Psaltir. Mnogo je volela knjigu, i usrdno je izučavala Sveto Pismo. Jednoga dana kad je platno tkala ona vide sjajnu zvezdu gde silazi s neba k njoj, dođe do njenih prsiju i svu je obasja; i čim se približi njenim prsima, odmah postade nevidljiva. Od toga časa blažena devojčica se prosveti dušom, i poče mrzeti sujetu ovoga sveta, i željaše da ide u manastir. Ali se roditelji njeni silno usprotiviše tome, i silom je udadoše preko njene volje. No ona požive sa mužem samo šesnaest dana, i iznenada obudove. Jer Mavri udariše na njihovu zemlju, i muž Atanasijin morade u rat, u kome pogibe od mača varvara.
Posle pogibije svoga muža Atanasija opet prigrli svoju pređašnju nameru, da ide u manastir. Ali pre no što ona to ostvari, iznenada stiže careva naredba da se devojke i mlade udovice udaju za njegove kopljanike. I roditelji opet primoraše Atanasiju da se po drugi put uda. No i posle toga ona se truđaše oko svoga spasenja. upražnjavajući revnosno psalmopjenije i prilježno čitanje svetih knjiga. Nju nikakve slasti ovoga sveta nisu mogle privući, niti briga o privremenom blagu zahvatiti. Ukrašena krotošću i smernošću, ona je svešteno sijala, i svi su je domaći veoma voleli a susedi hvalili, znajući njenu vrlinu. U davanju milostinje bila je toliko usrdna da, iako je njen dom bio pun prepun svakovrsnih blaga, ipak joj sve to nije bilo dovoljno za razdavanje. Sve inoke i strance koji su njenom domu dolazili, ona je česno primala i gostoljubivo dočekivala. Udovicama, sirotama i svima nevoljnima ona je obilno davala što im je bilo potrebno za život. Jednom za vreme gladi ona je prehranila ne samo jednoverne nego i neverne. Jer ispunjavaše reč Gospodnju koja kaže: Budite milostivi kao što je i Otac vaš nebeski milostiv, jer On zapoveda svome suncu te obasjava i zle i dobre, i daje dažd i pravednima i nepravednima (Lk. 6, 36; Mt. 5, 45). I ona davaše nevoljnima ne samo hranu nego i odeću i druge potrebne stvari. A u nedeljne i praznične dane ona je s ljubavlju prizivala k sebi svoje susetke i čitala im Sveto Pismo. I otvaraše im um za Gospodnji strah i ljubav, i pobuđivaše ih na vrlinu. Tako napredujući u božanskim stvarima, i ukrašavajući sebe dobrim delima kao cvećem, ona posle nekoliko godina usavetova svoga muža da se odrekne sveta i pristupi svetom monaškom životu. Upućivan svojom blaženom suprugom, on bi dobar monah, i požive sveto, i upokoji se u Gospodu.
Blažena Atanasija, postavši slobodna, sva se posveti Bogu. Tada se okupiše oko nje i druge pobožne žene, koje su imale istu nameru i duhom gorele. I Atanasija, razdavši sve svoje imanje ništima, ubrzo sa svima tim ženama napusti život u svetu i ode u jedno povučeno i zabačeno mesto. Tamo stadoše voditi bezmolvno žitije, žitije molitvenog isposničkog tihovanja i biše postrižene od jednog svetog starca. A posle tri-četiri godine blažena Atanasija, iako se mnogo odupirala, bi primorana da primi starešinstvo nad tim ženama. One su je nazivale igumanijom, a ona je sebe smatrala za najposlednju, držeći zapovest Gospodnju: Koji hoće da bude među vama najveći, neka vam bude sluga (Mt. 20, 26.27). Ali koja reč i koji jezik može izraziti visinu njenog smirenja? Iako je bila igumanija, ona nikada nije dopustila da je ijedna sestra posluži, ili vodu joj na ruke izlije, govoreći za sebe da je nedostojna i da boravi s njima, akamoli da je neka služi. Uzdržanje njeno beše veliko: uzimala je hranu samo jednom na dan, i to malo ječmenog hleba i vode uveče; a samo na Božić i Uskrs kušala je ulje i ribu. Uz Časni Post, i uz ostale postove, uzimala je hranu jednom u dva dana, i to ne hleb već malo divljeg zelja, a vodu u dane posta uopšte nije pila. Postelja njena beše kamenje na zemlji poređano, i jednom surom odrpanom ponjavom pokriveno. Odmarajući se na njoj, ona je svake noći davidski postelju svoju suzama kvasila. Goreći u srcu božanskom ljubavlju, iz njenih očiju su se suze potocima lile za vreme psalmopjenija i molitve. Na telu je nosila vrlo suru vlasenicu, a preko nje odeću od ovčije kože. Spavala je malo, a veći deo noći provodila svagda u usrdnim molitvama Bogu i u bogorazmišljanju; u toku pak dana pojala je psalme Davidove ponekad sama, ponekad zajedno sa ostalima. Trudila se da joj ni jedan trenutak ne prođe bez molitve, ili da joj usta budu bez slavoslovljenja Boga. Po reči Davida: Blagosiljam Gospoda u svako doba, hvala je njegova svagda u ustima mojim (Ps. 33, 2). Otkako stupi u manastir, ona uzdržanja radi ne okusi voće do same končine svoje. Mnoge je jade videla starešinujući nad sestrama i starajući se o njima. Smerna i krotka, ona nikada ne izgovori oštru ili prekornu reč, niti iz usta njenih iziđe pogrdna reč ni prema kome: ni prema malome, ni prema velikome, ni prema robu, ni prema slobodnjaku, iako mnogo puta njena naređenja nisu bila ispunjena. Sve je to ona podnosila krotke duše i blaga srca, svagda imajući u vidu buduću nagradu.
Posle četiri godine svoga starešinstva blažena Atanasija se dogovori sa sestrama da se presele na drugo, usamljenije i bezmolvnije mesto, gde bi mogle bolje služiti Bogu u ćutanju. Po Božjem uputstvu one nađoše jednog starog inoka Mateja, jeromonaha i igumana, čoveka vaistinu božanstvenog i svetog. Shvativši dobro njihovu nameru, on im pokaza takvo mesto na istom ostrvu Egini, na jednoj gori, gde se nalazila crkva svetog prvomučenika Stefana. Kada prepodobna Atanasija dođe i vide to mesto, ona reče: Ja sam ovo mesto davno videla očima uma svog, i držim da ćemo ostalo vreme života svoga ovde provesti i umreti. A prepodobni Matej, sa blagoslovom episkopa te oblasti, ustroji pored crkve svetog Stefana obitalište za blaženu Atanasiju i njene sestre.
Treba sada nešto reći i o blaženom žitiju Matejevom. Ovaj prepodobni otac upražnjavaše veliki podvig: svake noći pročitavao je ceo Psaltir s molitvama. A kad je morao da se odmori spavanjem, on ne bi legao, već bi sedeći malo odspavao. I u njega beše tako veliko umilenje, da su se iz njegovih očiju neprestano lile suze kad je pojao psalme i molio se ili služio svetu liturgiju. I koji god bi ga video, veliku je korist duhovnu dobijao. Stalno je nosio od odeće jednu suru vlasenicu. On telo svoje izmoždi neizmernim uzdržanjem i umrtvljenjem. No naročitu je ljubav i usrđe imao prema ljubljenom učeniku Hristovom, svetom evanđelistu Jovanu Bogoslovu. Jedne godine o prazniku ovog svetog Evanđelista pred sam početak svete liturgije on reče jednome od saslužitelja: O kakva bi to bila sreća, sada u Efesu biti i svetog apostola Jovana videti.[5] Rekavši to, grunuše mu suze iz očiju, i on od srca uzdahnu. I dogodi se čudesna stvar: on ugleda svetog Jovana Bogoslova u oltaru gde kraj svetog prestola stoji. I to vide ne samo on, nego i druga dva saslužitelja. I stajaše sveti Jovan od početka božanstvene liturgije pa sve do otpusta. A to ispuni srce blaženog Mateja tolikom sladošću i radosnim umilenjem, da on tri dana ne mogade ništa okusiti. – Jednom prilikom dovedoše prepodobnom Mateju čoveka potpuno uzeta; on se sažali na njega, skide sa sebe mantiju, metnu je bolesniku na rame, i ovaj tog časa ozdravi. Drugi jedan čovek imađaše lice iskrivljeno, i kad prepodobni dodirnu svojom rukom to lice tvoreći krsni znak na njemu, lice se odmah ispravi i dobi svoj prvobitni oblik. Opet, starica neka, koju je mučio nečisti duh, dođe k svetome, i on je molitvama svojim oslobodi od nečistog duha. Isto tako i jedna monahinja, koja je takođe patila od nečistog duha, bi isceljena molitvama svetiteljevim. No ovaj ugodnik Božji i čudotvorac, po neispitanom promislu Božjem, utopi se u moru pri jednom brodolomu. Jer kad je jednom putovao lađom u Carigrad, lađa potonu u moru i svi se podaviše koji behu na njoj. Tako ostrvo Egina bi lišeno česnih moštiju prepodobnog oca, od kojih bi bolesnici dobijali isceljenje. Posle njega nastade drugi jeromonah i iguman Ignjatije. Po bogougodnom životu i darovima od Boga on beše sličan prepodobnom Mateju; i poživevši sveto, on skonča u miru, a grob njegov izgonjaše demone i isceljivaše bolesnike. – No vreme je da se vratimo na povest o prepodobnoj Atanasiji.
Veoma smirena i krotka, blažena Atanasija se stalno moljaše Bogu, i često gledajući k nebu, ona se užasom i divljenjem ispunjavaše, jer je viđala oblak koji je sijao kao sunce, i usred oblaka nekog divnog čoveka koji se blistao velikom krasotom. Ona je to često viđala, i pitala se: Ko onom čoveku dade toliku krasotu? koja li ga vrlina učini tako svetlim i divnim? Dok je ona tako razmišljala u sebi, priču joj se glas koji joj govoraše: Čoveku, kome se diviš, onaku krasotu dade smirenje s krotošću. Budi sigurna, da ćeš i ti tako prosijati za smirenje i krotost.
Imajući to viđenje svaki dan, blažena Atanasija ukrašavaše sebe kao niko drugi tim dvema vrlinama: smirenjem i krotošću. U njoj ne beše ni traga od gneva i veličanja. A da je uzišla i na vrh ostalih vrlina, očigledno je iz toga što je čistim okom srca mogla gledati nebeska viđenja. Usto je Bog obdari i čudotvorstvom. Tako, jednom prilikom dok je bila pogružena u bogorazmišljanje dođe k njoj neki čovek sa teško bolesnim očima i zamoli je da se pomoli za njega Bogu. A ona, smiravajući sebe i kao tešeći bolesnika, reče mu: I ja isto tako patim od očiju; trpi dakle, i Bog će ti pomoći. Ali bolesnik ne hte da ide, već sa verom moljaše za isceljenje. Tada blažena, metnuvši ruku svoju na njegove oči, reče: Gospod naš Isus Hristos, koji je iscelio slepog od rođenja, neka ti, brate, da potpuno isceljenje. I tog časa čoveku potpuno ozdraviše oči.
Slava prepodobne Atanasije pronese se u celom tom kraju, i mnogi se bolesnici sticahu u njen manastir i dobijahu isceljenje njenim bogoprijatnim molitvama. Pokraj crkve svetog Stefana prepodobna podiže još tri crkve: jednu u ime Presvete Bogorodice, drugu u ime svetog Jovana Preteče, i treću u ime svetog Nikolaja Čudotvorca. No najviše ukrasi crkvu Presvete Bogorodice. Sredstva za podizanje i ukrašavanje crkava dobijala je od svojih hristoljubivih poštovalaca. Ali pošto su je ljudi slavili i poštovali, i posetioci joj dosađivali, ona zbog toga stade mnogo tugovati, i razmišljaše gde bi se sakrila. Zatim uze sa sobom dve sestre, Marinu i Evpraksiju, i tajno pobeže u Carigrad. I tamo u jednom ženskom manastiru provede sedam godina. Ali mnogo tugovaše za svojom ljubljenom crkvom Presvete Bogorodice, što u svome manastiru podiže, i mnogo puta sa suzama govoraše: Zbog ljudskog dosađivanja i ukazivanja tašteg poštovanja ja prognah sebe iz crkve Vladarke moje Presvete Djeve Bogorodice; izbegavajući sujetnu slavu, ja napustih divni dom Presvete Bogorodice, i sedim ovde kao tuđinka.
Ali se prepodobna ni tamo ne mogade sakriti. Bog koji proslavlja sluge Svoje učini te ona stade izgoniti demone i isceljivati bolesti. I doznaše za nju sestre njene iz manastira na ostrvu Egini, dođoše k njoj moleći je da se vrati s njima u svoj manastir. Osim toga i neko božansko viđenje opredeli je da se vrati u svoj manastir. I reče svojim ljubljenim sestrama, Marini i Evpraksiji: Vreme je da se vratimo u svoje mesto, jer u viđenju videh crkvu Presvete Bogomajke otvorenu, i nama se naređivaše da uđemo u nju.
I tako ode sa sestrama iz Carigrada, i dođe na ostrvo Eginu u svoj manastir. No posle nekoliko dana ona se teško razbole, i na dvanaest dana ranije saznade za svoju smrt. Jer vide gde joj dođoše dva čoveka u belo obučena, pružiše joj neku ispisanu hartiju, i rekoše: Eto sloboda tvoja; uzmi je i raduj se! – Došavši k sebi posle tog viđenja, njoj bi jasno da joj je ishod blizu. I provede dvanaest dana u neprekidnom bogorazmišljanju i molitvi, i za to vreme ne okusi ni hrane ni pića. A prisutnim sestrama ništa drugo ne govoraše do ovo: Pojte, sestre moje, pojte, i slavite Boga svagda, da bi se smilovao gresima našim! – A kad nastade dvanaesti dan, prepodobna reče sestrama: Pomozite mi iznemogloj, idite u crkvu i dovršite Psaltir, jer ja već nisam u stanju da ga dovršim, pošto me sasvim izdade snaga moja. A one je plačući upitaše: Do kog si psalma došla, da bismo znale odakle da počnemo? Ona im tiho odgovori: Devedeseti psalam mi je u ustima, i već više ne mogu. Sestre onda odoše u crkvu i dovršiše ostale psalme. Zatim izišavši, padoše na lica svoja pred odrom njenim, i plač veliki učiniše moleći od nje poslednje molitve. A ona, pošto se pomoli za sve, zagrli svojim česnim rukama Marinu i Evpraksiju, govoreći: Sestre moje mile, eto danas se rastajemo, ali će nas Bog opet sastaviti u onom svetu. Neka vam Gospod da mir ljubavi i jedan um, i neka vas obaspe svakim blagom Svojim!
Kada to izreče, lice njeno zasija kao sunce, te se svi prisutni zaprepastiše i udiviše. A uoči Uspenija Presvete Bogorodice, blažena reče sestrama: Pazite da što ne propustite o prazniku. Neka i bogosluženje bude kako valja, i ugostite nište i uboge. A posle svete liturgije predajte zemlji moje ubogo telo- Rekavši to, i zagrlivši dve spomenute sestre, ona se upokoji u Gospodu, kao da je zaspala. Jer kao živa, ona sama i oči zaklopi i usta zatvori. A sestre, pripadajući svetom telu njenom, plakahu što ostadoše siročad, i naricahu: Kuda odlaziš sada, o sveta mati naša? Zar nas siročiće ostavljaš, odlazeći sa očiju naših? Gde ćemo odsad videti angeloliko lice tvoje? Gde ćemo čuti glas tvoj koji je radovao srca naša i upućivao nas na dobra dela? Ugasi se sveća naše dobre nade. Ti sada spavaš, a mi od tuge za tobom umiremo. Nećeš odsada s nama pojati, čitati, moliti se, razgovarati i raditi, jer te Gospod izabra i uze u svoje besmrtne večne obitelji. – Tako su sestre dugo plakale i naricale za njom. Onda opremiše sveto telo njeno.
Upokoji se u Gospodu prepodobna Atanasija četrnaestog avgusta, uoči Uspenija Presvete Bogorodice, a na sam praznik posle svete liturgije bi česno pogrebena uz neutešno ridanje sestara, godine 860. A nova igumanija dan i noć ne odlažaše od njenog groba plačući. I javi joj se u snu u viđenju sveta Atanasija, govoreći joj: Nasigurno znaj, da ću po isteku četrdeset dana od mog prestavljenja primiti od Boga ono što mi je ugotovio. – Igumanija se prenu od sna, i beše u nedoumici šta znači ovo viđenje i reči prepodobne. A kad prođe četrdeseti dan, sestre zaboraviše, kao što to često biva, da učine propisani pomen, misleći da će se tek kroz dva dana navršiti četrdeset dana. I to veče opet se svetiteljka javi igumaniji, govoreći joj: Zašto prenebregoste moj četrdeseti dan, te ne spremiste ono što je potrebno za pomen, ni za milostinju sirotinji, ni za ugošćenje gostiju? – Trgnuvši se iz sna, igumanija tačno izbroja dane, i vide da je to veče – veče četrdeset dana u koji je trebalo održati parastos.
Sutradan za vreme Božje službe i parastosa, dve inokinje, horovođe dvaju crkvenih hora, kojima Bog otvori duševne oči, videše divno viđenje u crkvi: neka dva čoveka vrlo česna izgleda, obučeni u presvetle rize, uđoše u crkvu vodeći između sebe prepodobnu Atanasiju, koju postaviše pred svetim oltarem. Tu je obukoše u carsku porfiru, ukrašenu dragim kamenjem i skupocenim biserima, staviše joj na glavu carsku krunu, na kojoj beše krst spreda i pozadi, dadoše joj u desnu ruku zlatan žezal, takođe ukrašen dragim kamenjem, pa je onda uzeše pod ruku i kroz carske dveri uvedoše u sveti oltar.
U Prologu piše za nju još i to, da je ona, odlazeći ka Gospodu, zapovedila sestrama da do četrdesetog dana svaki dan postavljaju trpezu za siromahe. One tako činjahu do sedmice, ali otada prestadoše. I javi im se svetiteljka sa dva Anđela, govoreći: Zašto prestupiste zapovest moju? Znajte ovo: milostinje koje se čine za dušu do četrdesetog dana, i hranjenje gladnih, i svešteničke molitve, umilostivljuju Boga, te duše preminulih, ako su grešne, dobijaju od Gospoda otpuštenje grehova svojih, a ako su pravedne, onda oni koji čine pomen obogatiće se činjenjem tih dobara. – Rekavši to, svetiteljka zabode žezal svoj u zemlju, i postade nevidljiva. A kad sestre ujutru ustadoše, videše gde je žezal njen procvetao. I proslaviše Boga Tvorca.
A kad se navrši godina po prestavljenju prepodobne Atanasije i nasta dan svetog spomena njenog, dođoše, piše o tome Metafrast, dva sveštena muža i dovedoše na grob svetiteljkin jednu ženu koja je patila od mnogih zlih duhova. Oni digoše ploču sa groba, otkopaše zemlju, izvadiše kovčeg sa moštima prepodobne Atanasije, i zli dusi odmah pobegoše od besomučne žene, i ona postade zdrava. A divan i jak miris razli se od kovčega, i oni ugledaše gde iz kovčega kaplje miro. I kada otvoriše kovčeg, videše prepodobnu kao da je tog trenutka zaspala: lepotom je blistalo njeno lice, usne i obrve, telo je bilo meko, ruke gipke, i sveto telo njeno potpuno celo, trulež ga se ni kosnula nije, i točilo je iz sebe miro.
Videvši to, svi prisutni plakahu od radosti. Onda ona dva sveštena muža zatvoriše kovčeg, i rešiše da svete mošti prepodobne Atanasije ne stave u zemlju nego da ih otvoreno polože u crkvi. Tako i uradiše. Zatim napraviše nov kovčeg, i u njega preneše česne mošti. Potom inokinje skidoše sa moštiju svetiteljkinih staru vlasenicu i htedoše ih obući u svilenu, ali im se ne dade da to učine, pošto sveta Atanasija nije to želela: držala je čvrsto ruke na grudima, braneći se kao da je živa i ne hoteći svilene haljine. Tako i po smrti pokaza da voli siromaštvo. A jedna od tih inokinja, vrlinska i sasud Svetoga Duha, prekloni kolena svoja i stade se kao živoj moliti svetiteljki, govoreći joj: Kao što si, gospođo naša, živeći s nama pokazivala u svemu savršeno poslušanje, pristani da te obučemo u ovu skromnu odeću što smo donele. – Pošto se devica tako pomoli, prepodobna je Atanasija kao živa posluša. I, o čuda! ona se podiže i sede, i pruži ruke svoje da je obuku. A kad je obukoše, ona opet leže u kovčegu.
Od svetih moštiju njenih bivahu mnoga čudesa, jer se njenim molitvama isceljivahu od najraznovrsnijih bolesti i demoni se izgonjahu iz ljudi. Da se podrobno opišu sva njena čudesa, trebalo bi mnogo vremena. Za duhovnu korist dosta je i ovoliko. A ti, o blažena gospođo! počastvovana imenom besmrtnosti, sažiteljko božanstvenih Anđela, Atanasijo, ti si Hrista radi osirotela, ali se i božanskim darima obogatila; ti si svagda plakala, ali si beskonačnu utehu dobila; ti si se krotošću ukrasila, i zemlju si krotkih nasledila; ti si u gladi i žeđi privremeni život provela, ali si se večnom sladošću nasitila; ti si bila milostiva prema ništima, i Bog je izlio na tebe bogatu milost Svoju; radi čistote srca svoga ti si pri-mila u sebe svetlost Duha Svetoga, i imajući mir u duši svojoj ti si načinila sebe hramom Svetoga Duha, i bila si na zemlji riznica svih dobrih dela, zbog čega si i udostojena na nebu neiskazane svetlosti; ti si se nastanila među Svetima i veseliš se sa Pravednicima, pomeni i nas koji slavimo tvoje vrlinsko žitije i s duhovnom radošću proslavljamo tvoj spomen. Pogledaj na naš život, potresan žitejskim valima, da bismo, proživevši dobro tvojim molitvama, izbegli zamke đavolske, i udostojili se s tobom večnih blaga, blagodaću i čovekoljubljem Gospoda našeg Isusa Hrista, kome sa Ocem i Svetim Duhom neka je slava, čast i poklonjenje, sada i uvek i kroza sve vekove, amin.
 
SPOMEN PREPODOBNE MATERE NAŠE ANTUSE
 
Sveta Antusa beše kći cara Konstantina Kopronima.[6] Iako ju je otac gonio da se uda, ona nije htela. A kad joj otac umre, ona razdade svoje imanje siromasima, crkvama, dobrotvornim ustanovama i manastirima. Tako ova blažena devica postade majka siročadi i zaštitnica udovica. Nekoliko puta ju je molila carica Irina[7] da bude zajedno s njom i da sacaruje, ali ona nije htela. Dok je živela u carskoj palati nosila je carske haljine a ispod njih vlasenicu; hrana joj je bila isposnička, piće – voda; oči su joj uvek bile pune suza; molitva i psalmopjenije bili su joj stalno u ustima. Docnije postade monahinja, postriže je sveti patrijarh Tarasije. Od postriga ona nikada više ne izađe iz manastira. Nikada nije izostajala od bogosluženja; nikada se nije lenila niti zanemarivala molitvu; a svrh svega, njena smirenost bejaše neizmerna; služila je sve sestre, spremala crkvu, vukla vodu, stajala u trpezi i služila.[8] Pošto provede život u takvim bogougodnim delima, blažena Antusa ode ka Gospodu sa svojim vrlinama, u svojoj pedeset drugoj godini. Upokojila se dvanaestog aprila 811 godine.
 
SPOMEN SVETIH PREPODOBNOMUČENIKA
MINE, DAVIDA i JOVANA
 
Bili monasi; mučenički postradali ustreljeni strelama. Tri ave, sluge Svete Trojice, umrtvitelji strasti, ustreljeni ubiše dušeubice.
 
SPOMEN SVETOG SVEŠTENOMUČENIKA
ZINONA,
episkopa Veronskog
 
Sveti Zinon bejaše poreklom Grk iz Sirije. Putujući po raznim zemljama sa namerom da dobije što šire hrišćansko obrazovanje, on dođe u Italiju i nastani se u gradu Veroni. Žitelji ovoga grada, videći vrlinski život svetog Zinona, izabraše ga za svog episkopa. Iako gonjenje hrišćana u to vreme beše prestalo, ipak je još svuda bilo mnogo neznabožaca, i sveti Zinon ih je prosvećivao svetlošću evanđelske nauke. Sem toga njemu je palo u deo da vodi borbu s arijancima. U toj borbi on se pokaza tvrdim ispovednikom pravoslavnih istina, i ne otstupi od Pravoslavlja, iako su arijanstvujući carevi Konstancije[9] i Valent[10] gonili pravoslavne.
Pošto se sveti Zinon mnogo potrudi u Crkvi Božjoj i mudro rukovodi svoju pastvu, on u miru otide ka Gospodu, oko 380 godine.
Za svoje velike podvige, sveti Zinon bi udostojen od Boga dara čudotvorstva. Sveti Grigorije Dvojeslov kazuje o sledećem čudu koje se dogodilo 558 godine na sam dan svetoga Zinona. Te godine Italiju snađoše velike poplave. Glavna reka Italije Tibar izli se i poplavi svu okolinu Rima. Reka Atesis, koja protiče blizu grada Verone, takođe se izli; njene vode opkoliše hram, podignut u čast svetog Zinona, i narastajući sve više i više, dođoše čak do prozora crkve. Crkvena vrata behu otvorena, ali voda ne uđe u hram već stade kao zid pred vratima, te mnogi od onih što behu u hramu prilažahu k vratima i utoljavahu žeđ, zahvatajući vodu svojim rukama.
Mnoga i druga čudesa činjahu se molitvama ugodnika Božjeg Zinona.
 
ŽITIJE PREPODOBNOG OCA NAŠEG AKAKIJA NOVOG
 
Prepodobni Akakije rodio se u Epiru u selu Golici od prostih ali pobožnih roditelja, i na svetom krštenju dobio ime Anastasije. Još kao dečaku njemu umre otac, i on ostade siroče sa mlađim bratom i majkom. Zato je morao da se posveti domaćinstvu, te nije imao vremena da uči knjigu, iako je to mnogo želeo. Tako on ostade nepismen. No u naknadu za to Nebeski Tvorac ga umudri višnjom mudrošću i ogradi Svojim strahom.
Anastasije sa naročitom revnošću i ljubavlju pohađaše crkvu Božju, i tamo pažljivo slušaše čitanje svetog Evanđelja i poučne besede o savršenom evanđelskom životu i o svetim podvižnicima koji taj život ostvariše isposništvom. Sve to zagrevaše njegovo mlado srce, te se on staraše da podražava uzvišeni život, ukazan Gospodom Hristom u Njegovom svetom Evanđelju.
Kada Anastasije postade punoletan, mati mu predloži da se oženi. No celomudreni junoša ne hte ni da čuje za ženidbu; srce mu je gorelo ljubavlju prema Gospodu Hristu, i vuklo ga ka usamljeničkom životu. Zato se on, u slobodno vreme od domaćih poslova, povlačio u samoću i u tišini uznosio molitve k Bogu.
Početak takvog života veoma se dopade mladom podvižniku, i on sa neobičnom revnošću stade usrdno provoditi vrlinski život. Sa vremenom takav život postade mu neophodna potreba, te je ponekad, zanesen sladošću molitve i božanstvene radosti, zaboravljao da se iz usamljenosti vrati kući. Ovakav njegov život uznemiravao je njegovu majku, koja je imala jednu želju: da joj Anastasije bude potpora u starosti. Zato mu je često govorila da se ženi. Ali njega ne mogahu pokolebati ni njene molbe, ni njene pretnje, jer on beše čvrsto odlučio da ostane devstvenik. Njegova je duša čeznula za monaškim životom, i da služi Gospodu u povučenosti od sveta. I on u dvadeset trećoj godini života otide u krajeve Zagore i stupi u manastir Svete Trojice, osnovan svetim Dionisijem Olimpiskim. Tu on, pošto provede propisano iskušeništvo u manastirskim poslušanjima, bi postrižen u monaštvo i dobi ime Akakije.
Prve noći posle postriga Akakije se udostoji božanstvenog viđenja. Tako, on vide sebe kao da drži zapaljenu buktinju, koja razlivaše svetlost na ogromno prostranstvo. – Ovo viđenje označavalo je njegov potonji vrlinski život, koji će biti svetlošću i primerom za one koji s revnošću traže put spasenja.
Pošto prožive neko vreme u manastirskim poslušanjima i u potčinjavanju sebe volji nastojatelja i bratije, monah Akakije, vučen srcem ka usamljeničkom životu, stade se često povlačiti u puste šume i gore, gde provođaše vreme u postu i molitvi hraneći se samo travom, koju je uzimao svakog drugog ili trećeg dana. Ovakav način života smućivao je bratiju, pa su neki čak mislili da se Akakije nalazi u prelesti, i savetovahu mu da se okane udaljavanja od bratstva i ide uporedo s bratijom, jer će Bog, po velikoj milosti Svojoj, i male podvige primiti za velike. Međutim, neblagovremeno usamljivanje i otšelnički život, govorahu bratija, mnoge su upropastili i zanavek pogubili.
Iako je Akakije uviđao umesnost saveta ovih pametnih muževa i opravdanost njihovog mišljenja, ipak ga je ljubav ka otšelničkom, pustinjačkom životu vukla u bezmolvije, u usamljeničko molitveno tihovanje. I ne želeći više da smućuje bratiju, on se zanavek ukloni iz manastira i ode u Svetu Goru. Pošto provede nekoliko dana u pešteri blizu skita Svete Ane, on zažele da vidi druge skitove i starce, koji provođahu uzvišen podvižnički život, da bi se od njih napojio duhovnom filosofijom. I tako, prohodeći Svetu Goru, i posećujući skitove i velike starce, on kao pčela svuda sabiraše slatki med od njihovih medotočivih pouka i vrlinskog života. U blizini Grigorijatske obitelji on obrete u jednoj keliji dva velika starca, i ostade kod njih da nauči praviti kašike, i još više, da se nauči od njih duhovnoj umetnosti.
Po isteku godine prepodobni Akakije ostavi starce i dugo tražaše mesto koje bi odgovaralo svima uslovima bezmolvija i pustinjske tišine. Ali traženje bi uzalud, i on poče padati duhom i pometati se. U to vreme, pomisli kao gust oblak nadneše se u njegovom srcu i stadoše ga uzrujavati: jedne mu savetovahu da se vrati u Zagoru, a druge – da se udalji na neko pusto ostrvo i tamo preda potpunom bezmolviju. Nemajući više snage da se bori sa pomislima, iznemogao on sede na kamen i utonu u lak san. U tom snu on ugleda gde pred njim stoji crn i odvratan džin, koji zlobno gledaše u njega i škrgutaše zubima. Međutim, neki tih i umiljat glas govoraše mu: Pazi, čuvaj se! ovaj džin je đavo, koji hoće da omete tvoju dobru nameru i da te upropasti.
Od straha Akakije se probudi, i smesta ode k duhovniku Galaktionu koji življaše u usamljenosti u Katunakjima[11], i otkri mu pomisli koje ga smućivahu, tražeći savet šta da radi. Saslušavši Akakija, duhovnik mu posavetova da se nastani u kraju Kapsokalivi[12]. Akakije ga posluša i nastani se tamo u keliji, koja imađaše crkvu u čast Preobraženja Gospodnjeg. Tu on stade provoditi život u bdenju i molitvi, iznuravajući telo postom. Jer je kao hranu upotrebljavao samo hleb i vodu, i to svakog drugog, a ponekad svakog trećeg dana- Štaviše, većinom se hranio divljom travom i kestenjem, da bi telo potčinio duhu. I tako, u neprestanoj borbi sa strastima, đavolskim napadima i prividima, on provede u toj keliji dvadeset godina. Pri tome, sebe je izdržavao praveći drvene kašike.
Želeći pak da potpuno umrtvi u sebi starog čoveka, on se nastani u pešteri, u kojoj se nekada podvizavao prepodobni Maksim Kapsokaliva. Tu Akakije udvostruči trudove podvižničkog života svog: pored stalnih trudova u bdenju i molitvi, mrazu i golotinji, on prestade uopšte upotrebljavati hleb za hranu: sušio je divlje trave, mešao ih sa tucanim mermerom, i to upotrebljavao kao hranu. Docnije, kako on sam kazivaše radi koristi drugih, on od takve ishrane dobi krvoliptenje. Videći podvižnika Hristovog kako se sjajno podvizava, demoni se silno okomiše na njega, navodeći na njega razne strahote. Ponekad udarahu telo njegovo slabošću i iznemoglošću. Ali hrabri vojnik Hristov sve demonske napade odbijaše molitvom. Ponekad su se demoni, da bi uplašili prepodobnog Akakija, pretvarali u razne zverove i gadove i prilazili mu sa rikom i šištanjem. Jednom, pak, vraćajući se u pešteru iz koje beše izašao radi neke potrebe, prepodobni ugleda pred njom čitav logor cigana sa ženama i decom, koji se po običaju svom bavljahu domaćim poslovima i silno galamljahu. Videći lukavstvo prepredenih demona, prepodobni se osmehnu, pa pogledavši u nebo reče: „Gospode Isuse Hriste, molim Te, oteraj od mene sve vražje napade, da bih ubuduće mogao u tišini i spokojno služiti Tebi, Gospodu mome“. Onda ogradi sebe krsnim znakom i priviđenja nestade. Videći podvige i trude ugodnika Svog, Gospod ga najzad udostoji dara umne molitve i božanskih otkrovenja; srce njegovo postade boravištem Svetoga Duha; i radost Svetoga Duha odražavaše se na njegovom licu, te je izgledao kao anđeo, i svi koji bi ga videli naslađivali su se njegovim medotočivim razgovorima i anđelskim izgledom.
U to vreme k prepodobnom Akakiju dođe i Roman Karpenisiot, koji potom postrada za Hrista, i ostade pored njega za dugo vreme, deleći sa njim trudove podvižništva. Ali pošto Roman življaše kao da nema nikakve veze sa ovim svetom i neprestano žuđaše za mučeničkim vencem, to se obojica dogovoriše, te udvostručiše svoj post i molitvu i stadoše prositi od Gospoda otkrovenje: da li je ugodno svetoj volji Njegovoj da Roman preda sebe na mučenički podvig. Gospod usliša molitvu slugu Svojih, i brzo im otkri da je Bogu ugodna Romanova želja, i da će Roman junački izvršiti stradalnički podvig na posramljenje neprijatelja hrišćanske vere[13]. Posle ovog otkrovenja Roman primi postrig u anđelski lik, oprosti se sa prepodobnim Akakijem, pa otputova u Carigrad koji beše izabrao za mesto svoga stradanja. A Akakije se, radi veće usamljenosti i radi većih podviga, preseli u pešteru prepodobnog Atanasija.
Jednom, stojeći na molitvi, prepodobni Akakije dođe u ushićenje i ugleda prepodobnomučenika Romana gde u beloj odeći stoji pored njega sa licem koje je sijalo kao sunce. Starac se obradova što stradalca Hristovog vidi u takoj slavi, ali se Roman stade okretati od njega kao da je nečim nezadovoljan. Starac se doseti da sveti mučenik negoduje na njega zato što je napustio pređašnju pešteru, u kojoj su oni dugo vreme zajedno proveli u isposničkim trudovima, i gde se on pripremao za mučenički podvig. Svestan svoje krivice, prepodobni Akakije pade pred noge svetom prepodobnomučeniku Romanu i stade ga moliti za oproštaj. A kada starac ustade na noge, prepodobnomučenik postade nevidljiv.
Zbog ovog viđenja prepodobni Akakije se vrnu natrag u svoju pređašnju pešteru, gde se udostoji da još nekoliko puta vidi prepodobnomučenika Romana, koji se, očigledno je, i posle mučeničke končine svoje nije odvajao duhom od starca. Kasnije prepodobni Akakije svojim trudom podiže kraj ove peštere malu keliju, u kojoj je bezizlazno prebivao sve do svoje končine. Izlazio je samo radi posetilaca koji su mu bili bliski po duhovnom životu. Međutim, glas o njegovom sozercateljnom životu pronese se nadaleko, te su mnogi iz daleka dolazili k njemu za savet. Neki se, dobivši pouke od njega, nisu vraćali natrag, već su ostajali kod njega, gradili za sebe kelije kraj njegove peštere, i kao njeni učenici prepuštali sebe njegovom rukovodstvu.
Jednom, vršeći svoje molitveno pravilo, prepodobni Akakije postade izvan sebe: ugleda svetlozračnog muža koji ga uze za ruku i odvede na prostrano polje, na kome je bilo vrlo mnogo divnih građevina, ali bez žitelja u njima. Začuđen time, prepodobni upita lučezarnog muža: Zašto su sve te tako divne zgrade prazne, i za koga su spremljene? – Ove čudesne zgrade, odgovori svetlozarni muž, spremljene su za one hrišćane koji Turcima plaćaju danak i daju druge dažbine, podnoseći svoje robovanje sa zahvalnošću Hristu Bogu koji sve ustrojava na dobro.
Po završetku ovog viđenja, prepodobni dozva svoje učenike i reče im: Ako imate novaca, onda idite i platite Turcima danak, da bismo i mi imali udela sa onim slugama Božjim koji im daju dažbine. – Pri tome prepodobni ispriča učenicima svojim svoje viđenje.
Prepodobni Akakije imađaše molitveno strahopoštovanje prema svima svetima, a naročito prema prepodobnom Maksimu Kapsokalivi, koji ga je, kako sam govoraše, mnogo puta udostojavao svoga javljanja. Tako, kada je vrag navodio na njega uninije, potištenost, mrzovolju, on je prizivao u pomoć ovog svetitelja, i osećao njegovo blagodatno pokroviteljstvo. Prepodobni Maksim javljao mu se obično u svešteničkom odjejanju, obasjan nebeskom slavom i praćen bezbrojnim mnoštvom monaha, ozarenih rajskom svetlošću.
Pored ovih božanstvenih radosti, koje je Gospod slao Svome ugodniku kroz otkrovenje, prepodobni Akakije bi udostojen od sladčajšega Gospoda Hrista dara prozorljivosti: mnogima pretskazivaše šta će im se dogoditi i otkrnvaše tajne srca njihovih. Sama pojava prepodobnoga imala je čudesan uticaj na one što stradaju od pomisli. Trebalo je samo pogledati na njegovo lice, da bi se srce i čuvstva umirili. Ime Isusovo on je stalno nosio u svom srcu. A kada je izgovarao to Ime, iz njegovih je usta uvek izlazio plamen, što se udostojio videti mnogo puta jedan pobožni duhovnik, jeromonah Silvestar.
Blistajući tako svetim životom, prepodobni Akakije se udostoji spremiti na mučenički podvig za ispovedanje imena Hristova, sem prepodobnomučenika Romana, i drugog mučenika Nikodima. Blagosiljajući ga na stradalnički podvig, on mu uruči svoj žezal, sa rečima: „Idi s Bogom, čedo, na put koji si izabrao; evo ti moga žezla u pomoć“.[14]
Sa vremenom se u prepodobnog Akakija uvećavao broj učenika, koji su pravili sebi kelije, te se na taj način obrazova Kapsokalivski skit, koji, molitvama i posredništvom prepodobnoga cveta do današnjega dana. Pošto na tom mestu ne bejaše vode, da bratija ne bi oskudevali u tome, prepodobni jednom iziđe nasred skita, usrdno se pomoli Bogu i naredi jednome bratu, po imenu Timoteju, da kopa na ukazanom mestu. Kada Timotej stade kopati, odjednom se, na udivljenje svih, pokaza voda veoma prijatna i zdrava, i to tako obilna da su i vodenicu podigli.
Želeći da Bogom sabrano bratstvo u svome skitu privikne na evanđelsko siromaštvo, on zavede pravilo: da bratija u svojim kelijama ne mogu imatu postelju nego se ograničiti samo na odeću. A da bi iskorenili strasti u sebi, on je poučavao bratiju da se klone suvišnog sna. I govorio je: Ništa tako ne umnožava strasti kao suvišno spavanje. Osim toga, da bi pobedio strasti, monahu je neophodno da upražnjava post i bdenje. – Upitan jednom prilikom, koliko monah treba da spava, pre podobni Akakije odgovori: Za pravog monaha, koji ljubi Gospoda svom dušom svojom i svom mišlju svojom, dosta je pola sata spavanja . On je to govorio iz sopstvenog iskustva, pošto je sam spavao samo pola sata, iako je bio bolestan i već u godinama.
Prepodobni Akakije beše nepismen, ali imajući um čist i prosvećen Duhom Svetim, on je temeljno znao Sveto Pismo, i ponekad je rešavao vrlo teška pitanja i duboke tajne. Pri svojoj poseti Svetoj Gori, jerusalimski patrijarh Hrisant ču za uzvišeni život prepodobnog Akakija, i kako on, iako nepismen, izvrsno tumači Sveto Pismo. Patrijarh izjavi želju da vidi ovog velikog i Duhom Svetim prosvećenog muža. I čuvši iz usta prepodobnoga ono što mu drugi kazivahu o njemu, patrijarh proslavi Boga koji ludama Svojim daje premudrost da posrame mudrace ovoga sveta. Posle razgovora sa prepodobnim Akakijem, patrijarh svuda i svima govoraše kako se udostojio videti svetilo vere i čuti duboke tajne Svetoga Pisma od novog Ilije i Jovana Preteče.
O sozercateljnom životu prepodobnog Akakija učenik njegov, jeromonah Jona, kazuje ovo: Jednom čitajući Slova svetog Simeona Novog Bogoslova, naiđoh na ove reči: „Ako hrišćanin ne ugleda Hrista ovde, u ovom životu, onda Ga neće ugledati ni u budućem“ (Slovo treće). U nedoumici povodom ovih reči, Jona upita starca Akakija o kakvom to viđenju Hrista piše sveti Simeon. – Čedo, ne sumnjaj u to, odgovori starac; sveti Simeon govori istinu, jer svaki hrišćanin dužan je još ovde gledati Hrista očima srca i uobličiti Ga u srcu svom, kao što o tome veli sveti apostol Pavle (Gal. 4, 19). A ti oče, jesi video Hrista? prostodušno ga upita Jona. Video sam, odgovori starac anđeoski krotko. A šta ti je On govorio i govori? upita Jona opet. On mi stalno govori jedno isto: „Hajde za mnom“ (Mt. 4, 19), tojest ispunjavaj zapovesti moje. Međutim ja, po lenosti svojoj, ne sledujem Njegovom božanstvenom pozivu. Rekavši to, Akakije zaplaka gorko. Boga radi, sveti oče, dopusti mi još jedno pitanje: Ti kažeš da je moguće videti u srcu Hrista. Molim te, objasni mi, kako je to moguće videti Ga? – Znaj, čedo, tog se dara malo njih udostojavaju. Za to je neophodno očistiti sebe od strasti. I tek kada Gospod Bog uvidi da je telo potčinjeno duhu i srce očišćeno od svih strasnih želja, tada se u njega useljuje Isus Hristos sa Ocem i Svetim Duhom, i onda takav izbranik Božji u srcu svom vidi Hrista umnim očima kao telesnim.
Neki učenici prepodobnog Akakija, sablažnjavajući se pogledanjem na lepa lica, upitaše ga kako da sačuvaju sebe od takve sablazni. – Ja ne znam, odgovori on, šta da na to kažem, jer nikada pri pogledu na lepa lica ja ne osećam u sebi nikakav strasni pokret. Naprotiv, kada mi se desi da vidim prekrasne crte lica, tada se ja nehotično okrenem mišlju ka Tvorcu nebeskom i slavim Stvoritelja mog za Njegova velika i divna dela, što je On iz ništavne prašine stvorio tako divno stvorenje. I verujte mi, deco moja mila, da ja posle toga u srcu osećam takvu radost da čak i na hranu zaboravim.
Najzad, na zahodu dana svojih prepodobni Akakije posla ispred sebe k Bogu još i mučenika svetog Pahomija Rusa, koji molitvama velikog nastavnika svog junački izvrši svoj stradalnički podvig. I potom odmah za njim i čista i blažena duša prepodobnog Akakija otide iz zemljanog tela ka Gospodu Bogu, dvanaestog aprila 1730 godine, kada prepodobnome beše 98 godina. O blaženoj končini svojoj prepodobni Akakije bi obavešten od Boga na nekoliko dana ranije. To prepodobni otkri jednome inoku Atanasiju, koji mu iz skita Svete Ane dođe u posetu. Atanasije, reče sveti Akakije, oprosti! ja idem na dalek put, i mi se više nećemo videti ovde.
Molitvama prepodobnog Akakija neka se i mi udostojimo predstojanja u slavi svetih, slaveći Oca i Sina i Svetoga Duha kroza sve vekove, amin.
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA
DIME i PROTIJA
 
Postradali za Gospoda Hrista mačem posečeni.
 
SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG
VASILIJA,
episkopa Rjazanskog
 
Najpre bio episkop u gradu Muromu. Upravljao crkvom revnosno i mudro. No bude oklevetan da vodi nečist život. Muromci reše da proteraju vladiku. Vladika se nije pravdao. Provevši svu noć u molitvi pred Muromskom ikonom Božje Matere, vladika odsluži ujutru svetu liturgiju. Zatim u prisustvu ogromne mase naroda, on dođe na reku Ok, rasprostre mantiju na vodi, prekrsti se, stade na mantiju i otplovi niz reku oslanjajući se na žezal i držeći na prsima Muromsku ikonu Božje Matere. To porazi Muromce, i oni došavši k sebi stadoše dozivati svetitelja da se vrati, ali već beše kasno. Sveti Vasilije doplovi u Rjazanj, i stade tamo episkopovati, donevši novoj pastvi svoje sastradalno srce, svoju mudru delatnost i svoju svetlu propoved. Bogomudro rukovodeći svoju novu pastvu, sveti Vasilije se upokoji 1295 godine. A 1609 godine biše obretene svete mošti njegove, i počivaju u Rjazanskoj Roždestvenskoj crkvi, gde se nalazi i ikona koja prestavlja putovanje svetog Vasilija po reci Ok.
 


 
NAPOMENE:

  1. Ovaj dialog ili razgovor nalazi se u poznatom delu svetog Grigorija Velikog (540-604): „Razgovori o životu i čudesima italijanskih otaca“, zbog čega je on i dobio naziv Dvojeslav. Ovo se delo sastoji iz četiri knjige i sadrži u sebi kazivanja o podvizima pobožnih ljudi. Podatke o tome sveti Grigorije je dobijao ili sam lično od italijanskih otaca, ili mu ih je dostavljao episkop sirakuski Maksimilijan.
  2. Prepodobni Isaak živeo u šestom stoleću.
  3. Atanasija je grčka reč i znači besmrtnost.
  4. Ostrvo Egina nalazi se u blizini poluostrva Atike u Grčkoj.
  5. Prepodobni Matej zato spominje Efes što je sveti apostol Jovan Bogoslov poslednje godine svoga života proveo u tom maloazijskom gradu, upravljajući maloazijskim crkvama (sr. Otkr. 1, 11; 2, 1-7).
  6. Car Konstantin Kopronim stupio na presto 741 god., a umro 775 g.
  7. Carica Irina, supruga Lava Hozara, upravljala državom za maloletstva svoga sina Konstantina Porfirorodnog od 780 do 802 god. Revnosna poštovateljka svetih ikona, ona je sarađivala na sazivu Sedmog Vaseljenskog Sabora, koji je utvrdio u Crkvi dogmat o ikonopoštovanju.
  8. Prep. Antusa primila monaški postrig u carigradskom manastiru sv. Jevtimija, a potom prešla u Omonijski manasgir gde je bila igumanijom.
  9. Rimski car Konstancije carovao od 337 (353) do 361 god.
  10. Valent upravljao rimskom carevinom od 364 do 378 god.
  11. Atonska pustinja, nedaleko od skita Svete Ane.
  12. Vidi o tome u žitiju prep. Maksima Kapsokalive, pod 13 januarom.
  13. Stradanje ov- prepodobnomučenika Romana vidi pod 16 februarom.
  14. Videti pod 11 julom stradanje prepodobnomučenika Nikodima.

2 komentar(a)

  1. Za divljenje je hrabrost i krotkost Svetog Stefana Permskog! Sveti Stefane moli Boga za mene kukavicu!

  2. Brate Damjane nisi ti kukavica nego ulicica. Umjesto da se pokajes za grehe svoje ti se krijes iza svog kukavicluka. Nije svakom dano da bude hrabri junak, ali svako moze da se pokaje za grehe svoje. Gospod je ostavio ljudima pokajanje za spasenje. Kroz pokajanje dolazi ne sam spasenje vec i hrabrost i druge bozanske vrline koje su potrebne danas ljudima isto kao u prvim hriscanskim vremenima. Zato ne placi nad sudbinom svojom sto si „kukavica“ jer cim priznajes jednu svoju manu ti se nalazis na putu Hristovom, na putu spasenja!

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *