NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » ŽITIJA SVETIH ZA APRIL

ŽITIJA SVETIH ZA APRIL

 

ŽITIJA SVETIH
 
10. APRIL
 
STRADANJE SVETIH MUČENIKA
TERENTIJA, AFRIKANA, MAKSIMA, POMPIJA,
ZINONA, ALEKSANDRA, TEODORA
i ostalih 33 s njima
 
Rimski bezbožni car Dekije[1], želeći da svojim idolopokloničkim zloverjem sve nizrine u provaliju pogibli, posla naredbu u sve krajeve carstva, da svi hrišćani moraju prinositi žrtve idolima, u protivnom da ih izvode na sud i kažnjavaju. Dobivši ovakvu naredbu, namesnik Afrike je objavi svemu narodu, proprativši to ovakvom pretnjom: Prinosite žrtve bogovima, inače ćete biti ljuto mučeni i zlo izginuti. Učinivši to, on izloži sprave za mučenje. Mnogi se od toga uplašiše, otpadoše od vere Hristove i pokloniše se idolima. No ovi mučenici, njih četrdeset na broju, rešiše da junački umru za Hrista. I s pouzdanjem govorahu među sobom: Čuvajmo se, braćo, da se ne odreknemo Hrista Boga našega, te da se i On nas ne odrekne pred Ocem svojim nebesnim i svetim Anđelima. Sećajmo se reči koju Gospod reče: Ne bojte se onih koji ubijaju telo a duše ne mogu ubiti; nego se bojte onoga koji može i dušu i telo pogubiti u paklu (Mt. 10, 28).
I kad se sluge Hristove tako hrabrahu, namesnik Fortunijan im reče: Vidim da ste zreli i pametni ljudi, samo se čudim vašem bezumlju, jer ispovedate da je jedini Bog i car onaj koga Jevreji raspeše kao zločinca. Odgovori mu sveti mučenik Terencije u ime svih: Kada bi ti, namesniče, napustio idolopokloničku zabludu, poznao bi silu raspetoga Hrista, i poklonio bi Mu se, i služio bi Mu. Jer je On Sin Božji, dobar, milosrdan i milostiv: On po volji Boga Oca svog na zemlju siđe, i svoje Božanstvo sjedini sa čovečanskom prirodom, i dobrovoljno pretrpe krst radi našeg spasenja. Na to namesnik reče: Prinesite žrtvu bogovima! Ne učinite li to, ja ću vam tela sažeći i pogubiti vas. Sveti Terencije mu odgovori: Misliš li da nas zaplašiš? No mi nismo take slabotinje da napustimo život besmrtni i njegovog Davaoca, a da se poklonimo tuđim bogovima. Zato čini brzo što želiš, izmišljaj muke protiv nas, mi smo čvrste i postojane sluge Hristove.
Razgnevi se namesnik i naredi da im svima svuku odeću. i da ih odvuku u hram idolski. Idoli pak behu urkašeni zlatom i srebrom i skupocenim odećama. I ušavši u hram, namesnik reče svetima: Prinesite žrtvu velikom bogu Herkulu, jer vidite njegov sjaj i silu. Na to sveti Terencije reče: Varaš se, ne znajući šta je korisno po tebe, jer tvoji bogovi su kamenje i drvlje i bakar i gvožđe, a ukrašeni su zlatom da bi obmanjivali ljude i odvlačili ih od večnog života. Ta oni sami ne vide, niti govore, niti čuju, niti hode, jer su ih ruke ljudske pravile i lile i dale im obličje ljudsko; stoga kakvi su oni, onaki su i oni koji ih grade, i svi koji se uzdaju u njih (Ps. 134, 18). Molim te, reci, mogu li oni koje vi nazivate bogovima, pomoći sebi ili odmazditi onima koji im se rugaju? A kad sebi ne mogu pomoći, kako će onda pomagati nama?
Čuvši to, namesnik naredi da Terencija, Afrikana, Maksima i Pompija vrgnu u najdonju ćeliju tamničku i budno ih čuvaju, pa će ih sutra izvesti na sud. A blaženog Zinona, Aleksandra, Teodora i ostale, njih trideset i šest, izvede na sud u blizini idolskog hrama, i reče im: Pošto od prve vaše prepirke ne bi nikakve koristi ni uspeha, to me sad poslušajte, pa prinesite žrtvu velikom bogu Herkulu. Sveti odgovoriše: Mnogo puta izjavismo da smo hrišćani. To si ti doznao prilikom prvih ispitivanja. I nikada nas nećeš moći savladati, da se poklonimo poganim idolima. To je naš odgovor na sva tvoja pitanja. Namesnik na to reče: Ako nećete da poslušate moje savete, moraćete poslušati naređenja nepobedivih careva.
I naredi namesnik da ih nemilosrdno biju gvozdenim polugama i suvim žilama. A sveti mučenici podigoše ruke svoje k nebu i jednoglasno uzviknuše: Pogledaj na nas, Gospode Bože naš, i pomozi slugama tvojim, i izbavi nas od protivnika! Slušajući to, namesnik naređivaše da ih svirepije biju. I mnoge se sluge izmenjaše bijući ih, žile se pokidaše, poluge polomiše, a on opet naredi da ih štapovima biju. Iako im se sva unutrašnjost viđaše, mučenici ipak behu tako svetla i vesela lica, da se svi divljahu njihovom trpljenju i nepobedivom junaštvu.
Pošto ih namučiše, namesnik im reče: Prinesite bogovima žrtvu, pa ću vas pustiti. No sveti ćutahu. To naljuti namesnika i on naredi da se užegu železne ploče i žegu mučenicima leđa, pa otvorene rane posipaju solju i sirćetom i onda trljaju surim krpama. Tada Hristovi mučenici podigoše oči k nebu i rekoše: Gospode Bože naš, Ti si spasao iz ognjene peći tri mladića: Ananiju, Azariju i Misaila, ne dopustivši da ih plamen ni najmanje povredi; Ti si izbavio Danila iz usta lavovih; Ti si sačuvao Mojsija od ruku Faraonovih; Ti si zaštitio svetu Teklu[2]1) od ognja i zverova; Ti ljubljenima svojim daješ savršeni trijumf nad neprijateljima; Ti si podigao iz mrtvih Velikog Pastira ovcama, Sina Tvog, Gospoda našeg Isusa Hrista; Ti si nam pokazao mnoga i različna dobročinstva; Ti si stvorio svetlost i rasprostro nebo kao kožu; Ti znaš broj zvezdama i svima im imena daješ, Ti si poslao istinu u sve krajeve zemlje, Ti usliši i nas koji ti se molimo, i izbavi nas od naših nevolja, jer je tvoja slava vavek, amin.
Pošto sveti završiše molitvu, namesnik se opet razbesne i naredi da ih obese o mučilišne sprave i stružu železnim noktima. I tečaše krv potocima iz rana svetih mučenika. Ali ih ni te svirepe muke ni najmanje ne pokolebaše, niti oni iznemogoše, jer ih Bog utvrđivaše, i krepost im i silu davaše. I upita ih namesnik: Opametiše li vas muke, i trgoše li vas od vašeg bezumlja, ili ćete i dalje ostati u bezbožju svom? A sveti mu ništa ne odgovoriše. Na to namesnik besno povika: Vama ovo govorim, bezbožnici! A sveti, pogledavši u nebo, rekoše: Svemoćni Bože! Ti si nekada oganj odaždao na Sodom zbog bezakonja, i sada istine Tvoje radi sruši i razori ovaj bezbožni hram poganih bogova! Rekavši to, oni se prekrstiše i dunuše prema idolištu, i tog časa svi idoli u njemu popadaše s velikim treskom i u prah se rasuše.
Tada sveti mučenici rekoše namesniku: Vidiš li bogove tvoje! Gde je sada njihova krepost i sila? Da li mogoše da pomognu sebi? – A posle malo vremena sruši se i hram do temelja. Silno razjaren zbog uništenja idola i hrama, namesnik naredi da mučenike mačem poseku. A oni se smrtnoj presudi veoma obradovaše, i slavljahu Boga. I s radošću iđahu na gubilište. Došavši tamo, oni prekloniše kolena, i vrlo rado podmetnuše vratove svoje pod mač Hrista radi. I tako biše mačem posečeni. A hrišćani uzeše sveta tela njihova i sahraniše ih na svetom mestu.
Posle pogubljenja ovih svetih mučenika, namesnik naredi da izvedu preda nj svete mučenike: Terencija, Afrikana, Maksima i Pompija. I reče im: Prinesite bogovima žrtvu; ako ne, zlo ćete izginuti, i niko vas neće moći oteti iz mojih ruku. Odgovoriše sveti: Hrišćani smo, kao što mnogo puta izjavismo, i na Hrista svu nadu položismo, a demonima se nećemo pokloniti, niti bogovima tvojim žrtve prineti, i muka se tvojih ne bojimo. Hajde, stavi nas na kakve hoćeš muke, a mi verujemo Bogu našem da ćeš biti pobeđen od nas kao što je i đavo pobeđen od Hrista koji nas ukrepljuje da pobedimo tvoju zlu nameru.
Onda namesnik naredi da svete mučenike ponovo odvedu u tamnicu: da im metnu teške okove oko vrata, na ruke i na noge, da po podu načičkaju gvozdene trozubce i preko njih polože mučenike, i da nikog od hrišćana ne puštaju k njima, da im ne bi davali hranu. Nalazeći se u takvim mukama i moleći se Bogu, svetiteljima u ponoći zasija svetlost u tamnici, i Anđeo Gospodnji stade pred njih i reče im: Terencije, Afrikane, Maksime i Pompije, sluge Boga višnjega, ustanite i potkrepite tela svoja. Rekavši to, Anđeo dodirnu okove skovanih, i okovi se odmah raspadoše i spadoše. I gle, pred njima se pojavi trpeza, obilno postavljena, puna raznih đakonija- I reče im Anđeo: Sedite za trpezu i jedite što vam Hristos posla. Tada sveti zahvališe Hristu Bogu, pa se potkrepiše jelom i pićem. A stražari, videvši svetlost u tamnici, uđoše unutra i ugledaše svete mučenike radosne i vesele. I odmah izvestiše o tome namesnika.
Namesnik sutradan izvede svete mučenike preda se na sud. I reče im: Ne opametiše li vas muke od svoga bezumlja? Hajde, pristupite bogovima i poklonite im se. Sveti Terencije mu odgovori: Da, bezumlje je naše s nama i sa svima koji ljube Boga, „jer je ludost Božja mudrija od ljudi“, a mudrost ljudska je ludost pred Bogom (1 Kor. 1, 25. 20). Mi bismo bili ludi i bezumni, kada bismo ostavili Boga i priklonili se demonima, kao što ti radiš.
Ove reči naljutiše namesnika i on naredi da ih obese na mučilištu i stružu im tela železnim noktima. Strugani tako, sveti se moljahu Bogu govoreći: Isuse Hriste, Sine večno živoga Boga, svetlosti hrišćanska, nado naša svepouzdana, budi s nama, i pomozi nam, i ne posrami nas koji stradamo radi svetog imena Tvog. Moleći se tako, oni ne osećahu muke, jer im Hristos olakšavaše patnje.
Potom namesnik opet naredi da ih vrgnu u tamnicu. I onda sazva vračare i čarobnjake koji su umeli opčinjavati zverove i zmije, i naredi im da pokupe najsvirepije životinje i najotrovnije aspide, guje i zmije, pa da ih zatvore sa mučenicima u tamnici. I to bi učinjeno. Ali sve te životinje samo pužahu kraj nogu svetih mučenika ne dodirujući ih niti im škodeći. A sveti mučenici pojući slavljahu Boga. Tako oni provedoše sa tim životinjama tri dana i tri noći. A četvrte noći namesnik posla ljude da vide da li su mučenici umoreni od životinja i pojedeni. Kada ovi dođoše pred tamnička vrata, čuše kako sveti sužnji poju i slave Boga. I da bi se bolje osvedočili šta se zbiva u tamnici, oni se popeše na krov, otkriše ga i ugledaše svete mučenike gde sede a Anđeo Božji stoji i ne dopušta da im se životinje približe. Videvši to oni se prepadoše, i otrčaše te izvestiše namesnika. Namesnik ustade vrlo rano i naredi čarobnjacima da idu i uzmu iz tamnice sve one životinje, i da mučenike dovedu na sud. Kad čarobnjaci stigoše do tamnice, stadoše po svome običaju bajati. Ali ih životinje ne poslušaše, već kroz otvorena vrata ljuto navališe na njih, izujedaše ih sve i u smrt oteraše, pa se onda razbegoše.
Posle toga sveti stradalnici biše dovedeni na sud pred namesnika. Kad namesnik vide da ni najmanje nisu povređeni, on se razjari i izreče presudu da se mačem poseku. Tada se sveti mučenici ispuniše neiskazanom radošću, i idući u smrt veselo pojahu: Gospode, Ti si nas spasao od onih što nas zlostavljaju i posramio si one što nas nenavide. – I kad stigoše na gubilište, sluge izvršiše namesnikovo naređenje. I tako ispovednici Hristovi dobiše venac mučeništva. A pobožni ljudi opremiše sveta tela njihova, i česno ih pogreboše na dva poprišta daleko od grada, u slavu Spasitelja našeg Isusa Hrista koji živi i caruje kroza sve vekove, amin.
Ovi sveti mučenici postradaše za Gospoda Hrista 250 godine.
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA JAKOVA prezvitera i AZASA đakona
 
Ovi svetitelji postradaše za Hrista 332 godine u vreme persijskog cara Sapora II (325-379 g.). Prezviter Jakov beše iz mesta Farnata a đakon Azas iz Vitniora. Izvedeni pred vrhovnog maga Ahoshargana, oni smelo ispovediše veru u Hrista. Zato im u usta levaše ocat izmešan sa slačicom; potom ih biše, pa gole na otvorenom mestu obesiše i tako ih svu noć na mrazu ostaviše. A kada ih skinuše, primoravahu ih da se poklone suncu i ognju. Oni odbiše.Tada knez naredi da im se odseku glave. I tako ovi blaženi venconosci uziđoše na nebo.
 
SPOMEN SVETIH
ŠEST HILJADA MUČENIKA
u Gruziji
 
U Davido-Garedžijskoj pustinji u Gruziji bilo je 12 manastira, u kojima su se vekovima podvizavali mnogi inoci. Godine 1615 napadne na Gruziju šah Abas I i svu je opustoši, i bezbroj hrišćana poseče. Jednom idući u lov, u samo svitanje Uskrsa, vide on u planini mnogobrojne svetiljke. To behu inoci iz svih 12 obitelji, u litiji oko crkve Vaskrsenja Hristova, sa svećama u ruci. Kada šah sazna da su to monasi, on zapita s čuđenjem: „zar još nije sva Gruzija predana maču?“ i naredi vojnicima, da odmah idu i sve monahe poseku. Angel Božji javi se utom igumanu Arseniju i objavi mu blisku smrt. Arsenije saopšti to svoj bratiji. Tada se svi pričestiše prečistih Tajni i prigotoviše za smrt. Utom napadači dođu, i iseku na komade najpre igumana, koji prvi pred njih izađe, a potom i sve ostale. Česno postradaše svi, i neuvelim vencima se uvenčaše 1615 godine. Tako se završila istorija ovih znamenitih manastira, koji su kroz više od hiljadu godina služili kao ognjište duhovne prosvete za Gruzijance. Danas postoje samo još dva: sv. Davida i sv. Jovana Preteče. Car Gruzinski Arčil sabrao je sve mošti mučeničke i česno sahranio. Te mošti i do dana današnjega ispuštaju celebno miro i isceljuju bolne.
 
SPOMEN SVETOG NOVOG SVEŠTENOMUČENIKA
GRIGORIJA V,
patrijarha Carigradskog
 
Sveštenomučenik Hristov i vaseljenski patrijarh Grigorije rođen bi 1745. godine u Dimicani na Peloponezu, od pobožnih roditelja Jovana (Angelopulosa) i Asimine. Na krštenju on dobi ime Georgije. Kada završi osnovnu školu u svom rodnom mestu, mladi Georgije otide najpre u Atinu, a zatim u Smirnu. Beše mu tada oko dvadeset godina. Pošto provede malo vremena kod svojih srodnika u Smirni, pohađajući tamo i školu, odluči da se zamonaši, i zato stupi u jedan manastir na ostrvu Strofadon, gde uskoro bi zamonašen sa imenom Grigorije. Iz ovog manastira on otide na ostrvo Patmos radi izučavanja bogoslovske nauke u tamošnjoj bogoslovskoj školi zvanoj Patmijada.
Još dok Grigorije boravljaše u Smirni njega upozna mitropolit Smirnski Prokopije. Kada pak završi školu na Patmosu, ovaj mitropolit ga pozva u Smirnu i rukopoloži najpre za đakona, a zatim i za prezvitera. A kada uskoro mitropolit Smirnski bi izabran za patrijarha Carigradskog, blaženi Grigorije bi umesto njega hirotonisan za mitropolita Smirnskog 1785. godine. Kao mitropolit grada Smirne on se punih dvanaest godina očinski staraše o bogopoverenoj mu pastvi i njenom spasenju. U to vreme on bi biran i za člana Svetog Sinoda u Carigradu. Godine 1797., posle ostavke patrijarha Gerasima III (1794-1797 g.), Grigorije bi jednoglasno izabran od svih za Carigradskog patrijarha, nasledivši na taj način episkopski presto velikih otaca i pastira svete Crkve Hristove u Konstantinovom gradu. Kao patrijarh i glava porobljenog hrišćanskog naroda, sveti Grigorije se staraše pre svega da propoveda n svedoči Evanđelje Spasovo, i da očuva poštovanje i držanje zapovesti Božjih i kanona crkvenih. A sam on življaše veoma skromno i podvižnički strogo.
U to vreme stanje u Turskoj državi beše teško. Hrišćanski narod još uvek stradaše pod teškim agarjanskim jarmom. Osobito je teška bila tiranija zlih janičara. Zbog njih su se mnogi hrišćanski narodi u raznim krajevima dizali na ustanak protiv Turaka, Jedan takav ustanak beše izbio, po nagovoru Francuza, 1798. godine na ostrvima u Jonskom moru. O tome ustanku Alipaša izvesti sultana, a sultan pripremi veliku vojsku da njome kazni pobunjenike. Tada sveti patrijarh Grigorije posredovaše kod sultana, i uspe da od njega dobije odobrenje da sama Crkva sredi tamošnje nemire. Poslani za to od patrijarha protosinđel Joanikije uspe da u Arti smiri hrišćane, i na taj način bi otklonjena opasnost od strašnog pokolja nevinih hrišćana. Ali tada neki od arhijereja u Carigradu, koji ne behu zadovoljni Grigorijem kao patrijarhom, jer ih je on nagonio da idu u svoje eparhije a ne da sede u Carigradu daleko od svoje pastve, oklevetaše patrijarha pred Turcima da nije sposoban da drži hrišćane u poslušnosti sultanu. Zbog toga veliki vezir prinudi Grigorija na ostavku, i progna iz Carigrada u Halkidon, a odatle u Svetu Goru (1798. godine).
Došavši u Svetu Goru, sveti patrijarh se nastani u manastiru Ivironu, odakle posećivaše i druge manastire i skitove. Na Atonu on provede oko pet godina, propovedajući reč Božju i svima dajući primer monaškog vrlinskog života. A kada prilike zahtevahu, on rešavaše i razne sporove koji bivahu među monasima, ili manastirima.
Umesto Grigorija, za patrijarha u Carigradu bi doveden po drugi put Neofit VII, koji ranije beše patrijarh, ali beše zbačen. Međutim i on ostade samo kratko vreme, pa umesto njega dođe za patrijarha Kalinik IV (1801-6 g.). Ne prođe mnogo godina a patrijarh Kalinik podnese ostavku. Tada Sveti Sinod ponovo pozva blaženog Grigorija na patrijaraški presto, i on se vrati u Carigrad 18. oktobra 1806. godine. Narod dočeka svog pastira sa velikom ljubavlju, a sveti patrijarh nastavi svoj ranije započeti pastirski i narodoljubivi rad. On nastojavaše da red i poredak crkveni održi na visini, i u tu svrhu sazivaše često Sveti Sinod i upućivaše okružne poslanice. On ne dozvoljavaše da se hirotonišu titularni arhijereji, to jest episkopi koji nemaju svoje pastve. Staraše se i za štampariju koju beše osnovao, i nastojaše da se u njoj štampaju dela Svetih Otaca.
Uskoro zatim izbi rat između Turske i Rusije (1807 g.), i po nagovoru Rusa bi podignut ustanak Grka u Tesaliji i oko Olimpa. Tada sultan zatraži od patrijarha da privoli ustanike da se raziđu svojim kućama, da ne bi bili teško kažnjeni. Patrijarh napisa pismo vođi ustanka, svešteniku Jeftimiju Vlahavasu, i usavetova ga da prestane sa ustankom, što ovaj i učini. Sledeće godine međutim (1808), kada izbi buna samih Turaka u Carigradu i bi zbačen sultan Selim Mustafa a doveden sultan Mahmut, patrijarh Grigorije bi ponovo prinuđen da potpiše svoju ostavku, jer vremena behu teška. On se tada povuče u manastir Preobraženja Gospodnjeg na ostrvu Pringu. Za patrijarha bi postavljen onaj prethodni Kalinik IV, ali posle deset meseci umesto njega dođe Jeremija IV (1809-1813 g.), koji protera svetog Grigorija sa ostrva Pringa u Svetu Goru. Svetitelj sa zadovoljstvom pođe opet u manastir Iviron, gde provede punih devet godina živeći svojim već poznatim svima podvižničkim životom, U to vreme njemu dolažahu na Svetu Goru grčki nacionalni vođi, koji se behu počeli pripremati za podizanje velikog ustanka protiv Turaka. Oni behu osnovali i jedno tajno društvo zvano „Heterija“, s kojim beše upoznat i srpski vođa Karađorđe, Miloš Obrenović i druge istaknute ličnosti u Srbiji, Grčkoj, Rusiji i Rumuniji. Ali sveti Grigorije odbi da pristupi jednoj takvoj organizaciji, a savetovaše vođama da paze da se hrišćanima ne nanese neko veće zlo zbog toga. On željaše slobodu hrišćanima, ali znađaše dobro kako Turci strašno kažnjavahu neuspele ustanke hrišćanske pokoljima nevinog naroda.
Krajem 1818. godine tadašnji patrijarh Kirilo VI, koji dođe posle patrijarha Jeremije, podnese ostavku, te za patrijarha bi po treći put izabran sveti Grigorije. Došavši iz Svete Gore i primivši tron, sa koga će ovoga puta poći na golgotsko stradanje za Gospoda svog i za veru hrišćansku, sveti Grigorije se staraše da svoju pastvu vodi jevanđelskim putem. On osnova takozvani „Kivot milosti“, to jest sakupljanje novca od bogatijih i razdavanje siromašnima i potrebitima. Ovo on činjaše redovno o Božiću i Uskrsu, a i u drugo vreme kada se ukazivaše za to potreba. Tako dođe i Uskrs 1821. godine, kada sveti patrijarh mučenički postrada. A to bi ovako:
U februaru izbi ustanak u Moldaviji, na čelu koga stajaše grčki vođa Aleksandar Ipsilantis. A pripremaše se i ustanak grčki na Peloponezu, koji u martu zaista i izbi. Patrijarh i njegov tumač (dragoman) Konstantin Muruzis biše odmah pozvani pred velikog vezira i upitani da li išta znaju o tome, našto oni odgovoriše da ništa ne znaju. Uskoro zatim, početkom marta bi uhvaćen i zatvoren mitropolit Efeski Dionisije, a treće nedelje Velikog Posta biše zatvoreni i sinodalni arhijereji Nikomidijski Atanasije i Derkon Grigorije. Patrijarh tada protestovaše kod Visoke Porte[3], ali umesto odgovora dobi vest da je zatvoren i mitropolit Anhijalski Evgenije Karavias. Tom prilikom veliki vezir zatraži od patrijarha da primi na sebe odgovornost za čuvanje sedam Srba, koje srpski knez Miloš Obrenović beše poslao kao prestavnike u Carigrad. Patrijarh pristade na to i zatraži da Srbi dođu da žive kod njega u patrijaršiji- Zatim turska Porta prinudi patrijarha da odluči od Crkve ustaničkog vođu u Moldaviji Ipsilantisa, i to bi pročitano i sa amvona u crkvi. Od patrijarha se još tražaše da prokaže viđenije vođe i da da spisak svih hrišćanskih porodica u Carigradu, ali on to odlučno odbi da izvrši. Sa mnogih strana savetovahu patrijarhu da beži iz Carigrada. Osobito to činjaše ruski poslanik u Carigradu, koji mu nuđaše i siguran put za bekstvo. Patrijarh to odbijaše govoreći: „Nemojte me potsticati da bežim. Gde ću da ostavim svoje stado, kroz koje će da prođe nož janičarski? Hoćete li da pobegnem nekom lađom, ili da se sakrijem kod nekog stranog poslanika, pa da tamo čujem gde dželati kasape moj narod? Ne, ja sam zato patrijarh da spasavam moj narod, a ne da ga gurnem u ruke janičarima. Moja će smrt doneti više koristi nego moj život… Neću da ljudi na mene posle ukazuju prstom i govore: Evo patrijarha ubice! Idem tamo gde me zove sudbina moga naroda i Sveblagi Bog, koji je svedok svih ljudskih dela“.
Tako sveti patrijarh mirno iđaše na stradanje. Na Veliki Ponedeljnik Turci ubiše njegovog tumača Muruzisa i još druge hrišćane. Sveti patrijarh se u te dane javno i bez straha moljaše za njihove duše na svetim Liturgijama- Na Veliku Subotu uveče, posle dvodnevnog strogog posta, on sa arhijerejima uze da jede malo kompota od šljiva, i tom prilikom postavi im ovakvo pitanje: „Koja je smrt bolja: otsecanje glave, ili vešanje?“ – Arhijereji na to ćutahu. Na to on reče: „Ni ja neznam; nisam još probao ni jednu ni drugu“. – A to govoraše svetitelj zato što toga dana Turci behu obesili dva klirika protosinđela, i što mnoštvo naoružanih janičara beše već ispunilo patrijaršijsku avliju. Noć uoči Uskrsa svjatjejši provede na molitvi za sebe i svoje stado. A u određeno vreme siđe u patrijaršijski hram i otsluži svoju poslednju pashalnu Liturgiju na zemlji, pomenuvši na njoj sve one od Turaka pobijene i poklane hrišćane. Za vreme Liturgije janičari behu opkolili i patrijaršiju i samu crkvu. Po završetku svete Liturgije patrijarh se povuče u patrijaršiju. Tada mu neko tajno reče da su Grci na Peloponezu zaista podigli ustanak. I onda ga zapita: „A šta će sad biti?“ – Svetitelj na to odgovori: „I sada, i uvek, neka bude volja Gospodnja!“
Istoga dana na Uskrs, oko deset sati, ujutru, javiše patrijarhu da je stigao veliki tumač Stavrikis Aristarhis i turski sekretar ministarstva spoljnih poslova, i da ga traže. Sa njima behu došli i janičarske starešine na konjima. Tumač dozva patrijarha i sinodalne episkope u sinodsku dvoranu i pročita pred njima sultanov ferman kojim se patrijarh Grigorije svrgava sa prestola kao tobož nedostojan i kao nezahvalan i neveran prema Visokoj Porti. Tako svrgnutog patrijarha odmah uhapsiše janičari i odvedoše ga u tamnicu Bostandžibaše. Za to vreme u patrijaršiji bi sprovođen izbor novog patrijarha. U tamnici pak zli janičari mučahu sveštenomučenika Grigorija, nastojeći na svaki način da ga nateraju da primi muslimansku veru. Svetitelj nepokolebljivo odbijaše ovim rečima: „Uzalud se trudite. Patrijarh hrišćanski umire kao hršpćanin!“ Posle nekoliko časova mučenja u tamnici, patrijarha povedoše vezanoga na pristanište Fanarsko, gde ga očekivaše velika masa Turaka i Jevreja, koji likovahu i urlahu na njega. Misleći da će mu tu otseći glavu, patrijarh podiže oči k nebu, prekrsti se i kleče na zemlju pružajući vrat dželatima. Ali ga dželati zgrabiše odatle i povukoše ka ulazu patrijaršije, koja imađaše troja vrata, da ga tamo obese. Dok vešala biše načinjena prođe skoro čitav sat, a za to vreme turska i jevrejska rulja rugaše se sveštenomučeniku. On pak ćutaše i moljaše se. Najzad, Turci mu staviše omču na vrat i obesiše ga na srednja vrata patrijaršije, koja od tada pa do danas uvek stoje zatvorena. Besna rulja agarjanska i jevrejska rugaše mu se i pljuvaše ga, i sveto telo sveštenomučenika Hristovog izvrgavaše svakome ruglu. Ovo bi ne samo toga dana, nego u toku tri cela dana. Jer Turci ne uslišiše molbu novog patrijarha Evgenija (1821-22 g.), koji beše tražio dozvolu da telo patrijarhovo skine i pogrebe. Istoga dana na Pashu, Turci ubiše i još neke hrišćanske episkope.
Posle tri dana, Jevreji i Otomani, otkupivši budzašto telo patrijarhovo, vucijahu ga po ulicama i nečistim mestima, dok ga na kraju dželati ne uzeše i ne potopiše u Keratijev zaliv (Zlatni Rog) nedaleko od Fanara. Ali Bog dade te 16. marta uveče voda izbaci telo svetiteljevo, i to u blizini jedne ruske lađe. Tu se nađe i kapetan grčke lađe Sklavos, rodom sa ostrva Kefalonije, koji iste noći tajno odveze brodom telo patrijarhovo u grad Odesu, gde ono bude svečano pogrebeno. Po želji ruskog cara, telo svetiteljevo bi pogrebeno sa najvećim carskim počastima, a na pogrebu služahu četiri ruska arhijereja i jedan srpski.
Svete mošti sv. sveštenomučenika Grigorija ostadoše u Odesi do 1871. godine, kada biše svečano prenesene u slobodnu Grčku i položene u mitropolitskom hramu u Atini. Sto godina posle njegove mučeničke smrti, sveti Sinod Grčke Crkve, u prisustvu i patrijarha Aleksandrijskog Fotija, unese svetog svešetnomučenika Grigorija u kalendar crkveni i odredi deseti april kao dan njegovog svetog spomena. Njegovim molitvama neka Gospod pomiluje i spase sve nas i sve pravoslavne. Amin[4].
 
SPOMEN SVETE PROROČICE OLDE
 
Živela u vreme judejskog cara Josije u Jerusalimu. Prorekla caru Josiji koji beše pronašao knjigu Zakona Božjeg, da će Gospod pokazati na njemu milost Svoju zbog njegove pobožnosti, te neće dočekati da vidi kaznu Božiju nad Izrailjem, prorečenu Mojsijem (4 22, 1-20). Skončala u miru.
 
STRADANJE SVETOG NOVOMUČENIKA
DIME
 
Blaženi Dima beše iz oblasti Jedrenske, ribar po zanimanju, zaposlen u Smirni. Radio je na jednom ribolovištu u blizini Smirne, i njegov gazda Turčin okleveta ga kako je Dima tobož obećao sa zakletvom da se poturči. Za svoju klevetu Turčin nađe i lažne svedoke. Oni odvedoše Dimu pred sudiju. Sudija i sam stade primoravati Dimu da se odrekne Hrista, kao što se zakleo da će učiniti. Dima na to odgovori: Oni laž govore; ja niti sam se zakleo, niti ću se poturčiti; hrišćanin sam, verujem u Hrista, i ispovedam da je On istinit Bog, i gotov sam da krv svoju prolijem iz ljubavi prema Njemu. – Sudija onda naredi te blaženog Dimu dušmanski tukoše motkama, pa ga i na druge strašne muke staviše, i potom u tamnicu vrgoše. Tamo mu noge u teške klade metnuše, i celog u debele sindžire okovaše, i ljuto mučiše. Ali hrabri vojnik Hristov sve to podnese kao da drugi mesto njega strada.
Sudija još tri puta izvede blaženog Dimu iz tamnice na sud. I paštaše se sudija da raznim laskama i obećanjima i darovima i pretnjama i zastrašivanjima privoli mučenika da se odrekne vere Hristove. A pošto u tome ne uspe, on izreče smrtnu presudu: da se Dimi otseče glava. I tako blaženi bi pogubljen, i uvršćen u red svetih mučenika. Njegovo sveto telo hrišćani otkupiše i česno pogreboše u crkvi svetog velikomučenika Georgija.
Mnoga čudesa bivahu na grobu svetog novomučenika Dime. Tako, jednog siromašnog terziju strahovito zabole kažiprst na desnoj ruci. I on se petnaest dana previjaše od bolova, a i od brige što nije mogao da radi i porodicu ishranjuje. Onda otide na grob svetog mučenika Dime, pomoli mu se, i bolesnim kažiprstom dodirnu grob, i odmah ozdravi, i nastavi raditi svoj zanat. A žena njegova, već tri godine slepa na oba oka, pobuđena isceljenjem svoga muža, ode sa nekim ženama na grob svetog Dime, iskreno mu se pomoli, i progleda.
Neki Jovan paćaše godinama od teške glavobolje. On molitvom prizva u pomoć svetog novomučenika Dimu, i glavobolja mu prestade. I posle toga on požive trideset pet godina, a da ga glava nikad više zabolela nije. I mnogi drugi bolesnici isceljivahu se od raznih bolesti na grobu svetog Dime, prizivajući ga sa verom.
Kada nakon godinu dana otkopaše grob svetog mučenika Dime, obretoše njegove mošti čitave, i neiskazano divan miris širio se iz njih. Jeromonah Matej sa Hiosa beše prisutan tome sveštenom činu. Kada se on istog dana uveče vrati svojim zemljacima prijateljima, ovi osetiše kako se od njega širi neki neobičan i divan miris. Na njihovo pitanje, otkuda to, on im odgovori da je taj miris ostao na njemu od svetih moštiju svetog mučenika Dime, pri otkopavanju kojih je i on učestvovao u crkvi svetog velikomučenika Georgija u Smirni. I završi otac Matej kazivanje ovim rečima: Od silnog miomira onog ostade malo i na meni, i vi to osećate. – Tako Gospod proslavlja one koji njega proslavljaju. Neka se i mi milošću Božjom na molitve svetog novomučenika Dime udostojimo Carsgva nebeskog[5].
 


 
NAPOMENE:

  1. Car Dekije, poznati gonitelj hrišćana, carovao od 249 do 251 g.
  2. Sveta Prvomučenica Tekla praznuje se 24 septembra.
  3. Visoka Porta (ili Visoka Vrata) beše naziv za mesto gde obitavaše veliki vezir, tj. prvi čovek turske države posle sultana (predsednik vlade). Porta dakle označavaše tursku vladu.
  4. Žitije i službu sv. sveštenomučeniku Grigoriju V napisa 1822. godine mitropolit Zakintski Nikolaj Kokinis. Ona bi dopunjena i izdana u Atini i Patrasu 1871., i zatim ponovo u Atini 1921. g. Nedavno mu je i novu službu sastavio svetogorski monah-pesnik Gerasim Mikrajananitis (izd. u Atini 1968. g.).
  5. Sveti Dimaa postrada u Smirni 1763. godine.

2 komentar(a)

  1. Za divljenje je hrabrost i krotkost Svetog Stefana Permskog! Sveti Stefane moli Boga za mene kukavicu!

  2. Brate Damjane nisi ti kukavica nego ulicica. Umjesto da se pokajes za grehe svoje ti se krijes iza svog kukavicluka. Nije svakom dano da bude hrabri junak, ali svako moze da se pokaje za grehe svoje. Gospod je ostavio ljudima pokajanje za spasenje. Kroz pokajanje dolazi ne sam spasenje vec i hrabrost i druge bozanske vrline koje su potrebne danas ljudima isto kao u prvim hriscanskim vremenima. Zato ne placi nad sudbinom svojom sto si „kukavica“ jer cim priznajes jednu svoju manu ti se nalazis na putu Hristovom, na putu spasenja!

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *