NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » ŽITIJA SVETIH ZA APRIL

ŽITIJA SVETIH ZA APRIL

 

ŽITIJA SVETIH
 
9. APRIL
 
STRADANJE SVETOG MUČENIKA EVPSIHIJA
 
Sveti mučenik Evpsihije beše iz Kesarije Kapadokijske[1], blagorodnog porekla i vaspitan dobro u veri blagočestivoj. Mladost svoju provođaše u besprekornoj celomudrenosti hrišćanskoj, pritom beše vrlo uman. U vreme cara Julijana Odstupnika[2], kada u Kesariji upravljaše crkvom Božjom sveti Vasilije Veliki, ovaj Evpsihije stupi u brak sa devojkom uglednom. No ne beše mu dano ni jednoga dana da poživi u braku. Jer u vreme njegove svadbe desi se neznabožački praznik sa žrtvoprinošenjem idolu Fortuni. U tom idolištu Fortune car Julijan je uvek prinosio pogane žrtve kad god je boravio u Kesariji. I kada sveti Evpsihije, čije je srce gorelo velikom revnošću i ljubavlju za Gospoda Hrista, na dan svoje svadbe ugleda povorku neznabožaca kako sa žrtvama grede u idolište, raspali se revnošću po Gospodu, ode sa drugovima i polupa sve idole u hramu, pa i sam hram razori O tome bi odmah poslat izveštaj caru Julijanu. A sveti Evpsihije, znajući šta mu predstoji, razdade svoja imanja ništima i nevoljnima, i pripremaše se za mučenički podvig, provodeći vreme u pošćenju i molitvama.
Čuvši za ovo, car Julijan se veoma razgnevi ne samo na Evpsihija već i na ceo grad Kesariju, i odmah naredi da se pohapse svi ugledni građani. I jedne od njih posla u smrt, druge na zatočenje, a trećima oduze imovinu. Pored toga oduze svima kesarijaskim crkvama imovinu, a klirike silom otera u vojsku. Samom gradu oduze počasno ime Kesarija[3] i naredi da se naziva pređašnjim imenom Maza, i izbrisa ga iz spiska uglednih gradova, i proglasi ga za selo. Na tamošnje pak hrišćane udari ogroman danak, i naredi da hrišćani o svom trošku ponovo sazidaju hram Fortuni. I kletvom se zakle da će grad sve dotle kinjiti dok galilejci – tako je on nazivao hrišćane – ne podignu razoreni hram. A za svetog Evpsihija, kao glavnog vinovnika razorenja hrama, naredi da ga muče i primoraju da prinese žrtvu idolima. I držahu svetog Epsihija u tamnici u okovima, i često ga izvođahu na istjazanje i mučenje primoravajući ga da se pokloni idolima. I obećavahu mu da će mu sve oprostiti ako se samo pokloni idolima. Ali Hristov vojnik nije hteo ni da čuje, već je muški stajao u ispovedanju imena Hristova. Onda ga obesiše o drvo za mučenje, i strugoše ga gvozdenim grebenima sve do kostiju, ali mu se javi Anđeo koji ga krepljaše u mukama. Zatim ga još mnogo i dugo mučaše, pa mu najzad glavu mačem odsekoše, i gle čuda! mesto krvi iz rane poteče mleko i voda. A hrišćani uzeše sveto telo njegovo i česno pogreboše. To bi 362 godine.
Grad se mnogo patio od gneva tiraninova, naročito kada beše krenuo u rat na Persijance kroz Kapadokiju, jer je približavajući se Kesariji pretio da će grad potpuno razoriti. U susret mu iziđe sveti Vasilije Veliki ukazujući mu počast kao caru i podnoseći mu u znak gostoprimstva tri ječmena hleba, kakvim se hlebom sam hranio. Car naredi svojim kopljanicima da prime hlebove, a da svetom Vasiliju s porugom dadu šaku sena govoreći: Ti si nam dao ječam – skotsku hranu, stoga primi od nas seno. Na to sveti Vasilije odgovori: Mi ti, care, podnesosmo ono čime se sami hranimo, a ti nam daješ skotsku hranu, koju ti ne možeš svojom vlašću pretvoriti u hleb i hranu ljudsku. Razgnevi se car i reče svetitelju. Znaj, da ću te tim senom hraniti kad se vratim iz Persije. A ovaj ću grad do temelja razoriti, pa plugom ovo mesto poorati, da žito rađa a ne ljude. Jer nije tajna da je narod tvoj savet poslušao i drznuo se da kip i hram Fortune razori.
Rekavši to s gnevom, car ode svojim putem, i ubrzo pogibe tamo, ubijen svetim velikomučenikom Merkurijem, kao što o tome piše u žitiju svetog Vasilija Velikog. A po Julijanovoj pogibiji žitelji Kesarije podigoše prekrasnu crkvu nad grobom svetog mučenika Evpsihija, čije svete mošti davahu isceljenje, u slavu Hrista Boga našeg, sa Ocem i Svetim Duhom, slavljenog vavek, amin.
 
STRADANJE SVETOG PREPODOBNOMUČENIKA
VADIMA
i sedam učenika njegovih
 
Za vreme stradanja svetih Četrdeset Mučenika Persijskih, po naređenju cara Sapora[4] bi uhvaćen sveti Vadim arhimandrit sa sedam učenika svojih i bačen u tamnicu. Ovaj svetitelj beše iz grada Vitlapata, od vrlo bogatih roditelja. I kad donese odluku da se zamonaši, on sve bogatstvo svoje razdade sirotinji. I podigavši manastir izvan grada, on življaše u njemu vrlinski, trudeći se u svemu da ugodi Bogu i ispuni svetu volju njegovu. A beše on čovek pun blagodati i istine, i izabrani sasud Božji. Vođen božanskom i savršenom mudrošću, on uziđe na Goru Gospodnju, i obitavaše na svetom mestu Njegovom, i dobi blagoslov od Boga Spasitelja svog i vide lice Boga Jakovljeva. U ona vremena sveti Vadim beše u Persiji kao kvasac u testu. I to kvasac od onog kvasca mučeništva i ispovedanja Hrista, kojim se slabi u veri učvrstiše. Vaistinu on beše kamen vere, odsečen od gore onih koji od početka behu verni: izvrstan sveštenik Božji, koji je mnoge uputio na put spasenja, koji je doneo hrabru i neizmenljivu odluku da postrada mučenički za Hrista, i koji je pokazao svoju veliku revnost po Bogu. On se pokaza toliko čist od svake mrlje, da u njemu ne beše mesta ni za kakvo rđavo delo; lakomost beše daleko od njega; želje ugašene u njemu, te mu nisu mogle naškoditi. Uvidevši njegovu vrlinu, Mamon se udivi: zlato mu se nije smelo ni na oči pokazati, jer on beše prezreo bogatstvo. Gordost se smiri pred njim. Visokoumlje on izgazi kao prašinu; siromaštvo i krotost ovladaše njime. Pravda priniče na njega, i istina zablista u njemu; ljubav ga zagrli, i mir ga poljubi i obradova mu se. Sloga i jednodušnost vladaše u njegovom duhovnom toru. I beše on ispunjen svakovrsnim plodovima pravde, jer mnoge vrline življahu u njemu. I od njegovih duhovnih plodova svi s nasladom jeđahu dosita.
Prepodobni Vadim sa svojim učenicima provede okovan u tamnici četiri meseca. Svaki dan je bio žestoko bijen, ali sve to on trpljaše rado imajući nadu u istinsku veru u Boga. Beše u to vreme s njima u tamnici neki knez Nirsan iz grada Aria, takođe hrišćanin. Car ga je primoravao da se pokloni suncu, ali se on ne hte odreći svete vere u Gospoda Hrista, zbog čega bi okovan i u tamnicu bačen. No zatim ga spopade malodušnost, uplaši se od muka na koje je imao biti stavljen, i ne ostade do kraja u Hristovoj veri. Zavolevši ovaj kratkotrajni život i ništavne počasti od smrtnoga cara, on liši sebe božanskog života i večnih počasti. Ali se ne mogade naslađivati slastima ovoga sveta, već izbegavajući mučeništvo on zapade u muke, i ištući zemaljsku slavu – poluči beščešće, jer kratkotrajnog truležnog cara pretpostavi večnom Nebeskom Caru. I knez Nirsan izvesti cara Sapora da je gotov činiti sve što mu on naredi. Sapor se tome veoma obradova i naredi da ga odmah oslobode okova i iz tamnice dovedu u dvor. I reče Sapor prisutnim knezovima: Ako Nirsan svojom rukom poseče Vadima, onda ću ga pustiti iz tamnice i dati mu sve imanje manastira Vadimovog.
Ova careva poruka bi odmah dostavljena Nirsanu, i on obeća da potpuno ispuni carevu volju. Stoga odmah odvedoše svetog Vadima kod Nirsana. Nesrećni Nirsan uze mač, priđe mučeniku Hristovom, ali ga tolika drhtavica obuze da nije mogao potegnuti mač već stajaše nepokretan kao kamen. Pogledavši na njega, sluga Hristov mu reče: Dotle li dođe tvoja pokvarenost, Nirsane, da si se ne samo odrekao Boga svog nego počinješ i sluge njegove ubijati? Teško tebi, nesrećniče, šta ćeš raditi u onaj dan kada budeš predstao Strašnome sudu i davao odgovor večnome Bogu? Ja, nesrećniče, rado primam mučeništvo za Hrista, ali ne bih želeo da poginem od tvoje ruke već od ma kog drugog.
Nirsan se ne postide ni od ovih reči, ali ne mogaše ni naređenje izvršiti pošto sav drhtaše. Zatim napreže sve svoje sile i, kamena srca, udari mačem po vratu mučenika. Ali pošto mu ruke silio drhtahu , on je morao mnogo puta udariti dok jedva poseče svetitelja. Tako mučen, sveti Vadim predade svetu dušu svoju u ruke Božje. A prisutni neznabošci divljahu se trpljenju mučenikovom, jer je nepomično stajao kao kameni stub dok ga je Nirsan mnogokratno udarao mačem. Nirsanu pak potsmevahu se i rugahu što je slabotinja. Ali ubicu Nirsana uskoro postiže dostojna kazna: pade u očajanje, te i sam sebe probode mačem, i sam od sebe primi kaznu za ubistvo pravednika.
Postrada sveti Vadim za Gospoda Hrista 376 godine. A telo svetog mučenika, koje beše bačeno izvan grada, hrišćani tajno uzeše i česno sahraniše. Sedmorica pak učenika svetoga Vadima po smrti ovoga biše takođe posečeni za Hrista, i tako naslediše carstvo nebesko, blagodaću Gospoda našeg Isusa Hrista, kome slava vavek, amin.
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA
episkopa DISANA, prezvitera MARIAVA, AVDIESA i ostalih s njima postradalih u Persiji
 
Kada persijski car Sapor (325-379 g.) udari na grčko carstvo, zauze mesto Vizatin, i vojnike koje nađe tamo pobi, a starce, žene i decu, kao i episkopa Iliodora, prezvitera Disana i Mariava i ostale klirike ostavi u životu. Pred svoju smrt episkop Iliodor posveti za episkopa prezvitera Disana.
Kada jednom prilikom episkop Disan služaše u crkvi punoj naroda, vrhovni mag Adefar ode caru Saporu i optuži episkopa Disana i hrišćane kako hule protiv cara i njegove vere. Car naredi te dovedoše episkopa i četiri stotine hrišćana. Car ih primoravaše da se poklone suncu, ali oni odbiše. Zbog toga svi biše mačem posečeni. Samo petoro od njih uplašiše se, primiše carevu odvratnu veru, i na taj način nesrećnici pogubiše duše svoje radi ovog privremenog života. Među mačem posečenima jedan, po imenu Avdies, ostade živ, jer ne beše smrtonosno udaren. I stade potom hrabro propovedati Evanđelje Božje. Dok je tako propovedao za vreme jedne propovedi neznabožac neki jurnu s mačem na njega i ubi ga. Tako i on s radošću postrada i pridruži se ostalim ranije posečenim mučenicima, jer je tugovao i žalio što nije postradao kad i oni.
 
SPOMEN SVETIH NOVOMUČENIKA
RAFAILA arhimandrita i NIKOLE đakona
 
Sveti sveštenomučenik Rafailo arhimandrit beše rodom sa ostrva Itake (u Jonskom moru), a sveti Nikola beše rodom iz Soluna i beše đakon. Obojica zajednički postradaše za veru Hristovu u mestu Termi na ostrvu Lezvosu (Mitilini) 9. aprila 1463. godine. Mnogo kasnije biše otkrivene njihove svete mošti, i na mestu njihovog mučeništva bi podignut divan hram, gde položiše njihove svete mošti.
 


 
NAPOMENE:

  1. Kesarija Kapadokijska – glavni grad rimske pokrajine Kapadokije u Maloj Aziji.
  2. Carovao od 361 do 363 godine.
  3. Naziv Kesarija dolazn od reči kesar (ćesar, titula rimskih careva).
  4. Persijski car Sapor II carovao od 310 do 381 godine, nazvan Veliki

2 komentar(a)

  1. Za divljenje je hrabrost i krotkost Svetog Stefana Permskog! Sveti Stefane moli Boga za mene kukavicu!

  2. Brate Damjane nisi ti kukavica nego ulicica. Umjesto da se pokajes za grehe svoje ti se krijes iza svog kukavicluka. Nije svakom dano da bude hrabri junak, ali svako moze da se pokaje za grehe svoje. Gospod je ostavio ljudima pokajanje za spasenje. Kroz pokajanje dolazi ne sam spasenje vec i hrabrost i druge bozanske vrline koje su potrebne danas ljudima isto kao u prvim hriscanskim vremenima. Zato ne placi nad sudbinom svojom sto si „kukavica“ jer cim priznajes jednu svoju manu ti se nalazis na putu Hristovom, na putu spasenja!

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *