NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » Žitija Svetih za mart

Žitija Svetih za mart

8. MART

SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
TEOFILAKTA ISPOVEDNIKA,
episkopa Nikomidijskog

U VREME crkvene smutnje od ikonoboračke jeresi[1] ovaj blagočestivi čovek Teofilakt dođe iz istočnih pokrajina u Carigrad i sprijatelji se sa velikim svetilom Crkve, svetim Tarasijem, koji tada još beše svetovnjak i prvi savetnik carski. Kada umre car Lav Kopronim ikonoborac i zacari se njegov sin Konstantin sa majkom Irinom, patrijarh Pavle, prozvan milostivi, dobrovoljno se odreče patrijaršijskog prestola, i na njegovo mesto za patrijarha bi izabran sveti Tarasije, koji sazva Sedmi Vaseljenski Sabor i prokle ikonoboračku jeres. Tada blaženi Teofilakt zajedno sa svetim Mihailom Sinadskim, odrekavši se sveta, primiše monaški čin, i presveti Tarasije ih posla u manastir na obali Crnoga mora. I oni tamo, podvizavajući se u monaškim trudovima, pokazaše veliki uspeh u vrlinama, i stekoše veliku slobodu u svojim molitvama k Bogu. Jednoga leta za vreme silne žege i suše, kada su se mnogo zlopatili bez vode, oni se pomoliše Bogu, i učiniše da suv bakarni sud toči dovoljno potrebnu vodu. Jer Gospod ispunjuje volju onih koji Ga se boje, i uslišava molitve njihove. I beše ovo čudo slično onom drevnom čudu u pustinji kada Bog žednom Izrailju izvede vodu iz kamena (2. Mojs. 17, 6), i onom drugom, kada Sampson, umirući od žeći, izvede izvor žive vode iz suve kosti magareće čeljusti (SuD. 15, 19).
Pošto vrlinski život ovih prepodobnih otaca sijaše kao najsvetlija zvezda, presveti patrijarh Tarasije nađe da su dostojni visokog arhijerejskog čina: Mihaila posveti za episkopa sinadskog i posla u Sinad, a blaženog Teofilakta za episkopa nikomidijskog i posla u Nikomidiju. A koliko sveti Teofilakt pokaza u Nikomidiji staranje o razumnom stadu Hristovom, svedoče božanstveni hramovi, bolnice i gostoprimnice, koje on podiže, i neizmerna milostinja koju svaki dan činjaše. I on sam služaše bolnima, slepima, hromima i nemoćnima. A obilazeći sirotišta i ulice gradske, on nošaše sud tople vode, i gde bi našao gubave, on im je svojim rukama rane prao i čistio, i nije se gadio služeći im.
Zatim se presveti Tarasije preseli iz ovog života, a carigradski patrijaršijski presto zauze mudri Nikifor. A malo potom carski presto zauze Lav Jermenin, koji beše ikonoborac, i kao takav ponovo podiže čitavu buru u Crkvi Hristovoj. Presveti patrijarh Nikifor sazva odabrane arhijereje: Emilijana kizičkog, Jevtimija sardijskog, Josifa solunskog, Evdoksija amorijskog, Mihaila sinadekog, i ovog blaženog Teofilakta nikomidijskog. I sa njima ode zločestivom caru. I ovi sveti oci, navodeći dokaze iz Svetoga Pisma, savetovahu cara da ne stvara pometnju u Crkvi Hristovoj obnavljanjem ikonoborske jeresi, koja je prokleta Sedmim Vaseljenskim Saborom. Ali ne mogoše usavetovati bezumnog cara, koji je disao protiv njih zmijskim jedom, jarošću i gnevom. I kad ućutaše sveti oci, blaženi Teofilakt reče caru: Znam da ne mariš za Božje dugotrpljenje, i ne radiš na svome spasenju, i protiviš se drevnom predanju svetih Otaca, i stvaraš pometnju u Crkvi. Ali znaj, doći će na tebe ljuta pogibao iznenada, i neočekivana opasnost kao oluja, tako da nećeš naći ko će te od nje izbaviti.
Čuvši to, car se silno razjari, i sve ih istera sramno. I donese odluku te ih posla na zatočenje u razna mesta: presvetog patrijarha Nikifora na ostrvo Prokonis,[2] svetog Mihaila, episkopa sinadskog, u Evdokijadu, ostale u druga mesta, a svetog Teofilakta nikomidijskog u grad Strovil, primorsku tvrđavu u pokrajini kivereotskoj.[3] I tamo Hristov ispovednik i veliki pobornik vere provede trideset godina podnevši mnoge tegobe i zlostavljanja, gde se i prestavi u Gospodu, oko 845. godine.
Zatim car Lav Jermenin pogibe od ljute i iznenadne smrti, kao što svetitelj beše prorekao. I to pogibe na Božić u crkvi: njegovi ga vojnici mačem posekoše. Posle ovoga biše carevi ikonoborci: Mihailo, zvani Valvos, zatim Teofil, sin Mihailov. Kada skončaše, na carski presto stupi carica Teodora sa svojim sinom Mihailom, a sveti Metodije dođe na patrijaršijski presto. I tada bezakona jeres propade potpuno, a Pravoslavlje zablista. Tada i čestno telo prepodobnog oca našeg Teofilakta bi preneseno iz zatočenja u Nikomidiju i položeno u crkvi nikomidijskoj, koju on beše podigao u čast i slavu Hristu Bogu našem.

STRADANJE SVETOG SVEŠTENOMUČENIKA
TEODORITA,
prezvitera Antiohijskog[4]

CAR Konstantin i sin njegov Konstancije[5] sagradiše u Antiohiji sirijskoj crkvu sabornu, osobite krasote. Narod nazva ovu crkvu zlatna crkva zbog pozlate i spolja i iznutra i zbog mnogih sasuda u crkvi koji behu od čistog zlata i srebra. I podari car velika imanja toj crkvi na izdržavanje sveštenika kojih broj beše znatan. Čuvar onih sasuda i svih dragocenosti u crkvi beše prezviter Teodorit, sveštenik velike vere i retke pobožnosti. On od mladosti provođaše vrlinski život i u pravoverju čuvaše srce svoje, ispunjujući napisano: Srcem se veruje za pravdu, a ustima se ispoveda za spasenje (Rm. 10, 10). I ugađaše Bogu postom, molitvama, milostinjama, staranjem o spasenju duša ljudskih, i besprekornim vršenjem svešteničke službe.
Kada umre Konstantinov sin car Konstancije, zacari se Julijan zakonoprestupnik (361-363. g.). On se u početku pokazivaše kao pobožan hrišćanin, i povrati iz zatočenja episkope koje car Konstancije beše prognao zbog vere. A kad se učvrsti na prestolu, Julijan se javno pred svima odreče Hrista, koga se potajno beše odrekao davno, i predade sebe đavolima i mađioničkoj veštini. I stade goniti Crkvu Hristovu, No, iako ne istrebljivaše sve hrišćane redom, on mučaše i ubijaše hrišćanske prvake duhovnog zvanja i istaknute svetovnjake; oduzimaše od hrišćana hramove svete i pretvaraše u idolišta; pljačkaše crkvene dragocenosti i imovinu. Pritom bednik govoraše: Hrišćani ne treba da imaju nikakvu imovinu, pošto im Hristos njihov naređuje da budu siromašni, jer reče: Ne tecite ni zlata ni srebra! – U to strašno vreme i antiohijska saborna crkva, zlatna crkva, bi opustošena, jer sve njene dragocenosti, riznice i imanje biše razgrabljeni, sveštenici razjureni, a sveti Teodorit umučen. A to bi ovako:
Car Julijan imađaše ujaka, opet sa imenom Julijan, koji beše rođeni brat njegove majke. Njega car Julijan postavi za kneza i mučitelja hrišćana u istočnim zemljama. Ovaj najpre beše hrišćanin, ali želeći da ugodi svome sestriću, caru Julijanu Otstupniku, on se odreče Hrista i pokloni idolima. I dođe u Antiohiju pre carevog dolaska, i dovede sa sobom drugog carevog velikodostojnika Feliksa, rizničara carskog. I znajući da je saborna crkva veoma bogata, on uhvati crkvenog rizničara, ovog blaženog Teodorita prezvitera, dok se ostali klirici behu razbegli i sakrili gde je ko mogao. On se naročito postara da njega uhvati, pošto je crkvena riznica bila u njegovim rukama. On oduze ključeve blaženom Teodoritu, a njega jako okova i baci u tamnicu. Onda sa carevim rizničarem Feliksom i velikom vojnom silom naoružanom pođe u crkvu Božju, da pokupi njene ukrase, zlato i srebro, i sve dragocenosti, i preda u carske riznice. I uđe u svetinju Božju kao lupež i razbojnik. I sa koliko drskosti i bestidnosti pljačkaše crkveno blagoljepije, beščesteći i skrvnaveći svetinju Gospodnju! Pa se nesrećnik drznu da se kraj samog svetog prestola Božjeg pomokri. A na sasude crkvene, iznesene iz oltara i poređane po zemlji, on sede da bih ih ismejao, i izreče gadna bogohulstva na Gospoda našeg Isusa Hrista. Neko od prisutnih, po imenu Evzoj, savetovaše ga da tako bezočno ne beščesti svetinje Gospodnje i ne huli na Hrista. A on ga silno tresnu po glavi, rekavši: Nikakav Božji promisao ne postoji o hrišćanima, jer su oni potpuno lišeni toga!
Pošto bezbožni knez tako opljačka i oskvrni crkvu Božju, on se dade na mučenje služitelja Božjeg, svetog Teodorita. Izvede ga okovana preda se na svoj bezbožni sud, i upita: Zašto si, Teodorite, za vreme cara Konstantina, hramove drevnih bogova porušio, a ukrasio grobove umrlih, i naredio da se na njima podižu crkve? Svetitelj odgovori: Božanske crkve i grobovi svetih načinjeni su i ukrašeni od predaka, jer Bog proslavi svoje svete našavši da su dostojni njega. No čudim se tebi, kneže, da si od hrišćanina postao idolopoklonik.
I naredi knez da svetitelja biju po licu. A mučenik produži: Grešiš, Julijane, što drvene i kamene idole nazivaš bogovima. Tada naredi mučitelj da svetitelja naga obese o drvo i celo mu telo stružu gvozdenim noktima. I dok svetitelja tri sata strugahu i krv mu kao potok tečaše, lice se njegovo sijaše radošću, jer on ne osećaše nikakve bolove. – I reče mu mučitelj: Bedniče, prinesi žrtvu bogovima, da bih te oslobodio duga koji duguješ za istraćenu crkvenu imovinu. Ako pak ne prineseš, dušu ću ti strašnom smrću izvaditi. Svetitelj odgovori: Ti se bednik, bezakoniče, i tvoj car, jer ostaviste Hrista i prilepiste se Antihristu, i dužni ste biti sažeženi ognjem večnim; a ja nikom nisam dužan osim Gospodu mom Isusu Hristu: da držim istinitu veru do poslednjeg daha.
Zatim mu mučitelj opet reče: Teodorite, dobićeš od mene odlikovanje i mnogo zlata, samo se odreci onog raspetog mađioničara koga nazivaš sinom Božjim. Sveti mučenik odgovori: Zlato tvoje s tobom da bude u pogibao, a ja se u Gospoda mog uzdam, koji slugama Svojim daje mesto truležnoga netruležno, mesto zemaljskoga nebesko. – I naredi mučitelj da dvema buktinjama pale rebra mučeniku. A on paljen, podiže oči svoje k nebu i moljaše se, i obadve sluge koji su ga palili odmah padoše na zemlju kao mrtvi.
A Julijan i oni sa njim, narediše da brzo podignu sluge sa zemlje, i pitahu ih: Zašto prestadoste da palite bezbožnog hrišćanina, a predadoste se dremežu i nehatu? – A sluge, došavši k sebi, odgovoriše mučitelju: Ti se bezbožan i slep dušom, pa ne vidiš gde slugu Božjeg štite četiri Anđela Božja. Eno, četiri Anđela razgovaraju s njim, a nama grozno prete da se ne dotičemo svetog tela njegovog. Stoga, ne bulazni ti, bogohulniče, nego znaj da je velik Bog hrišćanski, i mi sada verujemo u Njega.
Posramljen, mučitelj naredi da te sluge bace u dubinu morsku. I kad ih povedoše da ih utope, doviknu im sveti Hristov mučenik: Idite s mirom, deco moja, na blaženi put pre mene, a i ja ću vam sledovati, i radovaću se s vama u radosti večnoj, u carstvu nebeskom. – I potopljeni, sluge skončaše, i udostojiše se dobiti venac mučenički od Hrista Boga, u koga verovaše.
A pogani knez Julijan navaljivaše na svetog mučenika Teodorita, vičući: Prinesi žrtvu bogovima! A sveti, ispunivši se proročkog dara, reče mu: Ti, najpokvareniji i najbedniji od svih ljudi, uskoro ćeš pogan svoju žvakati, i posle malo dana dušu svoju poganu u mukama izbljuvati i večnom je ognju predati. Isto tako će ubrzo posle tebe poginuti u Persiji i tvoj najbezakoniji car, jer će nevidljivom rukom biti poražen, i u pakao ognjeni vrgnut. Znaj dakle nasigurno, da namera vaša neće uspeti, pošto vam je kraj blizu, i pogibao vaša ne drema.
Ne mogući da sluša ovakve reči svetiteljeve, gadni mučitelj naredi da mu odmah otseku glavu. I iđaše svetitelj na smrt radostan, moleći se Bogu za sebe i za sav svet. I pošto mu sekirom odrubiše glavu, on skonča 362. godine. A sveto telo njegovo hrišćani sahraniše. I čuvajući u srcima svojim proročke reči koje svetitelj u mukama izreče mučitelju, oni čekahu da se one zbudu.
I zbi se mučenikovo proroštvo: jer oba Julijana, ujak i sestrić, uskoro poginuše s hukom. Jer ovaj Julijan, ujak carev, knez istočnih zemalja, ubica svetog Teodorita, razbole se onoga časa kada mokraćom svojom oskvrni presto Božji i sede na sveštene sasude rugajući se svetinji i huleći Hrista. Jer odmah u tajnim organima njegovim stadoše se kotiti crvi; i iz dana u dan bolest se siljaše, crvi ga sve jače i jače razjedahu. Najvičniji lekari uložiše silne napore da ga izleče, ali bez ikakvog uspeha. Svakog trenutka njemu bivaše sve gore i gore, jer se crvi veoma brzo množahu i jeđahu telo njegovo. Osvetnička ruka Božja beše ga se kosnula. I zbiše se reči svetiteljeve, rečene mučitelju, da će pogan svoju žvakati, jer mu se donji otvori zatvoriše, te mu pogan i mokraća izlažahu na usta, na bogohulna i pogana usta. I tako, jeden od crva, on u strašnim mukama izbljuva svoju bednu dušu.
Usto i prijatelj njegov Feliks, rizničar carev, ne izbegnu brzu kaznu Božju: jer odmazdom Božjom njegova unutrašnjost bi povređena te iz bogohulnih usta njegovih kao iz nekog izvora tečaše silna krv danju i noću, i on za nekoliko dana umre večito, predavši kukavnu dušu svoju paklu.
Saznavši za to, zločestivi car Julijan, kada potom dođe u Antiohiju, ne usudi se da beščesti mošti svetog sveštenomučenika Vavile, koje su ležale u Apolonovim Dafnima, nego naredi da ih hrišćani uzmu otuda, kao što piše u žitiju svetog Vavile pod četvrtim septembrom. Zatim otišavši na Persijance, Julijan Otstupnik pogibe tamo (363. g.), kao što pretskaza sveti sveštenomučenik Hristov Teodorit. I hrišćani, videvši ispunjenje njegovog proroštva, proslavljahu Hrista, istinitog Boga, sa Ocem i Svetim Duhom slavljenog vavek, amin.

SPOMEN SVETOG MUČENIKA
DIONA

ZA svoju veru u Hrista sveti Dion zaklan nožem.

SPOMEN SVETOG APOSTOLA
ERMA

JEDAN od Svete Sedamdesetorice. Sveti apostol Pavle spominje ga u poslanici Rimljanima (16, 14). Bio episkop u Filipopolju. Ovaj sveti apostol praznuje se još i 5. novembra, sa Linom, Gajem i drugima od Sedamdesetorice, a takođe i 4. januara sa sv. Sedamdesetoricom Apostola.

SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
DOMETIJA

U MIRU se prestavio.

SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
LAZARA MURMANSKOG

RODOM Grk, Carigradski monah, on bi poslan od svog episkopa u Novgorod da opiše novgorodske svetinje. Izvršivši taj nalog, on ostade u Novgorodu. Nakon četiri godine on ode s propoveđu Evanđelja na Onjegu k Loparima i Čudima. Mnogo nevolja i muka pretrpe on od divljih žitelja toga kraja, ali Gospod čuvaše život pravednika. Apostolski trudovi prepodobnog Lazara biše ovenčani uspehom: blagodat Božja se kosnu okorelih srca Lopara i Čuda i neki od njih, videći visoke podvige i nezlobivost prepodobnog Lazara primiše sveto krštenje. Prepodobni Lazar podiže na ostrvu Murmanu crkvu u ime Uspenija Božije Matere. Ubrzo se k njemu stadoše sticati monasi, i prepodobni sagradi drugu crkvu u ime svetog Lazara Četvorodnevnog, koja posluži kao osnov Murmanskog manastira, gde prepodobni beše nastojatelj do same končine svoje, A prepodobni dožive duboku starost, i prestavi se 1391. godine, Svete mošti njegove počivaju u crkvi njegovog manastira.


NAPOMENE:
[1]Ikonoborstvo u grčkoj carevini počelo je pod carem Lavom III Isavrjaninom (717-741. god.) i okončalo se pod caricom Teodorom (842. g.). Za to vreme carovali su: Konstantin V (do 775. g.), Lav IV (do 780. g.), Konstantin VI i Irina (do 802. g.), Nikifor I (do 811. g.), Stavrikije i Mihailo I (do 813. g.), Lav V Jermenin (do 820. g.), Mihailo II (do 821. g.), Teofil (do 840. g.), Teodora i Mihailo III (do 867. g.). Za vreme tih imperatora na patrijaršiskom prestolu u Carigradu bile su sledeće ličnosti: Anastasije ikonoborac (753. g.), Konstantin II ikonoborac (766. g.), Nikita ikonoborac (780. g.), sveti Pavle (784. g.), praznuje se 1. avgusta, sveti Tarasije (806. g.), praznuje se 25. februara, za vreme njegovo održan Sedmi Vaseljenski Sabor 787. g., sveti Nikifor (815. g.), Teodor ikonoborac (821. g.), Antonije ikonoborac (832. g.), Jovan VII ikonoborac (842. g.), i sveti Metodije (846. g.).
[2]Prokonis – ostrvo u Mramornom Moru
[3]Kivereoti ili Karija – jugozapadna oblast Male Azije
[4]U Sinaksaru Carigradske Crkve ovaj Sveti spominje se 2 (a negde 3.) marta
[5]Sv. car Konstantin Veliki vladao od 306-337. g., a njegov sin Konstancije od 337-361. g

Jedan komentar

  1. Osvetljena Duhom Svetim, proslavljena Hristom, popila si spasonosnu vodu i njom si otvorenom rukom napajala one, koji su je bili žedni. Velika Mučenice Fotino/Svetlano, Ravna Apostolima, moli Hrista Boga za spasenje duša naših. Amin.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *