NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » Žitija Svetih za mart

Žitija Svetih za mart

7. MART

STRADANJE SVETIH SEDAM SVEŠTENOMUČENIKA,
EPISKOPA HERSONSKIH:
JEFREMA, VASILIJA, EVGENIJA, ELPIDIJA, AGATODORA,
ETERIJA i KAPITONA

ZA vreme cara Dioklecijana, godine 296, jerusalimski patrijarh Ermon posla u razne zemlje i gradove mnoge episkope da apostolski objavljuju reč Božju i propovedaju Hrista. Od tih episkopa dvojica otputovaše u Tavtroskitsku zemlju, i dođoše u grad Herson. I obojica se trudiše neko vreme, propovedajući istinitog Boga tamošnjem neznabožnom narodu, i prosvećujući pomračene tamom jelinske idolodemonije. Zatim sveti Jefrem, ostavljajući hersonce svetom Vasiliju, ode među Skite koji su živeli pored Dunava, i propovedajući Evanđelje mnoge obraćaše ka Hristu. I posle mnogih patnji i trudova, podnetih za Hristovo Evanđelje, bi mu glava otsečena sedmog marta.
Sveti Vasilije, izobličavajući u Hersonu zabludu neznabožaca i pokazujući im pravi put spasenja, izazva gnev u narodu, i bezbožnici ga uhvatiše, nemilosrdno tukoše, i iz grada proteraše. On onda ode u jednu goru, i nastani se u pećini. Gora se nalazila sto stadija od Hersona, i zvala se Partenon, to jest Devojka, pošto se na njoj nalazilo idolište i idol neke neznabožačke boginje devojke. Na toj gori dakle boravljaše sveti Vasilije, i radovaše se što bi udostojen te podnese za Hrista rane i progonstvo. Ali tugovaše i plakaše zbog propadanja duša ljudskih, obmanutih đavolom, i sa suzama se moljaše Bogu za njihovo obraćanje.
Ne prođe mnogo vremena a knezu hersonskom umre sin jedinac, i bi sahranjen izvan grada. Ubijeni žalošću, roditelji seđahu kraj groba njegovog tugujući i plačući. Nastupi noć, a oni ostadoše pored sinovljeg groba. Zadremaše, i u snu im se javi njihov umrli sin, govoreći im: Zašto plačete i oplakujete moju smrt? Ne možete me odovud uzeti živa, jer me bogovi naši ne mogu vaskrsnuti, pošto su idoli, izmišljeni od đavola na obmanu i pogibao ljudima. Hoćete li pak da me imate živa, umolite onog stranog čoveka, koga proteraste iz grada, da se pomoli za mene Bogu svome. I vi verujte u tog Boga, koga on propoveda, jer je to istiniti Bog, koji ima vlasti nad živima i mrtvima, i moćan je da me podigne iz mrtvih živa molitvama onog muža koga vi prognaste.
Trgnuvši se iz sna, roditelji ispričaše jedan drugome svoje viđenje, i videći da se slaže, veoma se udiviše i obradovaše. I odmah pohitaše u grad, i ispričaše rođacima i prijateljima svojim. I čim svanu, dadoše se na traženje Božjeg čoveka svuda, i nađoše ga u pomenutoj pećini. Tada knez sa domaćima svojim ode k njemu, i pripadoše k nogama svetitelju, moleći ga da im vaskrsne sina. A svetitelj odbijaše, govoreći: Kako to mogu učiniti ja, grešan čovek? Ali ako verujete u Boga koga propovedam, dobićete što molite, jer je On jedini u stanju da mrtve podiže iz grobova. Na to oni rekoše: Ako sina našeg dobijemo živa, rado ćemo učiniti sve što hoćeš i narediš.
Onda svetitelj Božji Vasilije ustade i ode s njima na grob. I kad digoše kamen sa groba, svetitelj uđe unutra i, osenivši krsnim znakom umrloga, on se dugo moljaše Bogu. Zatim uze vodu, osveti je, i kao pri svetom krštenju izli je na mrtvoga prizivajući Presvetu Trojicu. I odmah ožive mrtvac, i progovori slaveći Boga. A sve prisutne obuze strah i užas; i radost roditelja beše neiskazana. I svi grljahu noge svetitelju veličajući ga, i ispovedajući da je istinit Bog koga on propoveda. Onda uzeše arhijereja Božjeg svetog Vasilija i veoma svečano uvedoše u grad. I krsti se knez sa celim domom svojim, verovavši u Hrista. I mnogi iz naroda, koji videše to čudo, pridružiše se vernima. I rastijaše Crkva Božja u Hersonu, a neznabožačka pogana idolišta postepeno iščezavahu.
A đavo, videći opustošenje svojih žrtvenika uđe u srce hersonskih Jevreja, i ovi nagovoriše neznabošce da ustanu na hrišćane, a naročito na njihovog predvodnika, svetog Vasilija, i da ga ubiju. Jer govorahu oni, hrišćanstvo će lako propasti, ako bude ubijen učitelj hrišćanski. I sabra se vrlo mnogo naoružanih neznabožaca, i udariše iznenada sa drekom i vikom na arhijereja Božjeg, izvukoše ga iz njegovog doma, vezaše mu noge, i vukoše po ulicama gradskim, bijući ga koljem i kamenjem i gazeći ga nogama. A kada ga dovukoše do mesta gde hrišćani behu postavili stub i na njemu krst, tu svetitelj Hristov Vasilije predade svetu dušu svoju u ruke Božje. I skonča mučenički sedmoga marta, kada i sveti Jefrem bi u Skitiji posečen mačem. Telo pak svetog Vasilija izvukoše izvan grada, i ostaviše psima i pticama da ga raznesu. I mnogo dana ležaše telo nesahranjeno, ali Božjim promislom ostade nepovređeno: jer noću javljaše se nad mučeničkim telom vrlo sjajna zvezda, i vuk čučaše kraj njega čuvajući ga od pasa, a danju orao nad telom kružaše, ne dopuštajući mesoždernim pticama da se približe, dok ga hrišćani jedne noći ne ukradoše i česno sahraniše.
Posle mučeničke končine svetog episkopa Vasilija jedan od učenika njegovih pređe na helespontsku stranu, i tamo nađe tri episkopa koji propovedahu Evanćelje Hristovo: Evgenija, Elpidija i Agatodora. I oni behu zajedno sa svetim Jefremom i Vasilijem poslani na propoved od strane presvetog Ermona, patrijarha jerusalimskog. Našavši ih tamo, onaj učenik im kaza končinu svetog Vasilija. A oni čuvši to, proslaviše Boga koji mučeničkim vencem uvenča ugodnika Svog. Onda se dogovoriše, sedoše u lađu, i otploviše u grad Herson, želeći da slede svetom Vasiliju. I njihova propoved u Hersonu o Hristu Bogu svakog dana uvećavaše broj vernih. No, kao i protiv svetog Vasilija, tako i protiv njih đavo naoruža Jevreje i neznabošce. I sabra ih se silno mnoštvo. I uhvatiše svete episkope, i vezane ih vukoše putem, bijući ih drvljem i kamenjem sve dok sveti mučenici ne predadoše česne duše svoje u ruke Gospoda svog. I mrtva tela njihova izvukoše na gradsku kapiju, na koju su po običaju iznosili mrtvace radi sahrane, i baciše ih nesahranjene, da ih raznesu psi i ptice. Ali hrišćani ih krišom uzeše i česno sahraniše. Postradaše sveta tri episkopa: Evgenije, Elpidije i Agatodor, godinu dana posle svetog Vasilija, u isti dan – sedmoga marta.
Nakon nekoliko godina opet, poslat od jerusalimskog patrijarha, dođe u Herson sveti episkop Eterije u vreme kada Konstantin Veliki već beše poverovao u Hrista. I kada sveti Eterije vide da opaki i zli neznabošci u Hersonu ne dopuštaju nikako hrišćanima da se šire u gradu, ode u Vizantiju k caru Konstantinu i požali mu se na ugnjetavanje hrišćana od strane hersonskih neznabožaca. Car onda izdade naređenje: da hrišćani slobodno i nesmetano žive u Hersonu, da se slobodno i javno skupljaju na svoja bogosluženja, a da se iz grada proteraju svi koji ih u tome budu ometali.
Vrativši se u Herson sa takvim naređenjem carevim, sveti Eterije veoma obradova Hristovo stado, a neznabošci se sneveseliše i smutiše. I episkop podiže u gradu crkvu hrišćanima, i sve dobro ustroji. Zatim opet ode k caru da mu zablagodari za učinjeno dobro. No pri povratku on se razbole; i kad lađa pristade uz ostrvo As, on se preseli iz ovog privremenog života u život večni. Tu ga verni sahraniše, i spomenik mu na grobu podigoše, i drveće zasadiše, koje kad izraste veliko, pokazivaše nadaleko grob svetiteljev. I sveti Eterije skonča sedmoga marta, kada skončaše mučenički i pređašnji mučenici.
Kada hersonski hrišćani saznaše za končinu svetog Eterija, mnogo plakahu za njim. Zatim izvestiše cara Konstantina o končini svoga episkopa, moleći ga da im na njegovo mesto pošalje drugog. I na mesto Eterija bi poslat za episkopa hersonske crkve blaženi Kapiton. I hrišćani ga s radošću dočekaše. No sabra se mnogo neznabožaca i, pristupivši novodošavšem episkopu, iskahu od njega znak, da čudom dokaže da je njegova vera prava, kako bi se i oni mogli uveriti u to. Čudo ima da bude, govorahu oni, ovakvo: da se usija velika peć, i da u nju uće hrišćanski episkop, pa ako ne izgori i ostane živ, onda ćemo se krstiti svi.
Sveti Kapiton, uzdajući se u Boga, pristade na njihov predlog, i naredi da se za to spremi jedna velika peć. I kad se peć silno usija, sveti episkop, dok je sav narod vrlo napregnuto posmatrao, obuče se u arhijerejsko odjejanje, metnu omofor na sebe, i usrdno se pomoli Bogu, da pokaže svoju božansku silu, kao nekada u vavilonskoj peći, radi dokaza nevernom narodu. I pošto se dovoljno pomoli Bogu, đakon gromko uzviknu: Pazimo! – svetitelj se prekrsti, uđe u zažarenu peć, i stajaše u plamenu oko jednoga časa, moleći se Bogu sa rukama uzdignutim k nebu. I ni najmanje mu povrede ne nanošaše onaj silni plamen ognjeni. Zatim natrpa žara u svoj felon, i iziće pred narod zdrav i nepovređen. I sve, koji gledahu ovo preslavno čudo, obuze silno divljenje i strah, jer videše da se oganj nije kosnuo njegovog odela i da se felon pun žara ne opaljuje. Tada svi kao jednim ustima gromoglasno povikaše: Jedan je Bog -: Bog hrišćanski, veliki i silni, koji služitelja svog sačuva neopaljena u peći ognjenoj!
Tada, uvereni ovim preslavnim čudom, ceo grad Herson i sva okolina primi hrišćansku veru. O ovome čudu bi obavešten i Konstantin Veliki; o njemu se mnogo pričalo i na Nikejskom Saboru. I svi proslaviše Boga, i divljahu se velikoj veri i slobodi pred Bogom svetog episkopa Kapitona.
Posle nekoliko godina, kada je sveti Kapiton putovao lađom iz Hersona u Carigrad, nastade bura, i talasi nateraše lađu na ušće Dnjepra. Tamošnji neznabošci opljačkaše lađu, izbaciše iz nje putnike, a samog arhijereja Božjeg Kapitona utopiše. Tako on mučenički skonča 21. decembra. Ali spomen njegov se vrši sedmoga marta sa ranijim hersonskim svetiteljima, koji su postradali sedmog marta. Jer je i sveta duša njegova udružena sa dušama njihovim na nebesima, i svi sedam arhijereja Božjih, episkopi hersonski, kao sedam glavnih Anđela, zajedno predstoje Presvetoj Trojici, Ocu i Sinu i Svetome Duhu, jednome Bogu, slaveći Ga sa svima svetima vavek, amin.

SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
EMILIJANA MONAHA

U GRADU Rimu beše neki čovek, po imenu Viktorin, koji je od mladosti život svoj provodio u mnogim gresima. On docnije u starosti svojoj dođe k sebi, i sećajući se grehova svojih trepetaše od Suda Božjeg. I ode u jedan sveti manastir i, umolivši igumana da ga primi, on se odreče svih stvari ovoga sveta, i postade monah. Kao monahu bi mu dato ime Emilijan. I odade se potpunoj pokornosti i poslušanju, držeći se izdatih mu zapovesti i iznuravajući telo svoje i danju i noću. I imajući neprestano u duši svojoj sećanje na smrt, on se stalno pripremaše za Strašni sud Božji kakve će odgovore dati za grehe svoje u dan ispitivanja. I svagda beše u strahu od večnih paklenih muka. Takvim strahom on toliko ukroti i isuši telo svoje, da se sva bratija, koji su iz ljubavi Božje živeli u manastiru, divljahu njegovom tolikom umrtvljenju, smirenju i trudu. I svi se starahu da podržavaju njegovo žitije i steknu u poslušanjima njegove podvige, da bi takvim mnogotrudnim pokajanjem očistili grehe svoje. Jer ga gledahu kako iz dana u dan gladuje, i žeđuje, i na zemlju pada, i malo spava, i muči i sakrušava telo svoje, i korišćahu se veoma.
Manastir taj nalazio se na jednoj visokoj planini, koja je na jednoj strani imala pećinu. Blaženi Emilijan imađaše običaj da kasno u noći krišom odlazi iz manastira u tu pećinu, i tamo se svu noć moli sa suzama sve do jutrenja. No posle mnogo vremena primeti jednom iguman gde Emilijan kasno po noći izađe iz manastira. Ne znajući kud on to ide, iguman tajom pođe za njim. I videvši ga gde uđe u pećinu, on ostade ispred nje sa namerom da ga čeka dok ne izađe, da bi ga ispitao zbog čega odlazi u tu pećinu. No kroz kratko vreme na jedanput nebeska svetlost, silnija od sunca, obasja celu onu goru, i iguman vide prepodobnog Emilijana kako stoji u pećini sa rukama uzdignutim k nebu i moli se Bogu, i ona nebeska svetlost silazi na glavu blaženog. Videvši to iguman se užasnu, spopade ga strah, i on dršćući naže begati u manastir, dok su ga noge jedva nosile od velikog užasa. I kad stiže pred manastirsku kapiju, on ču glas s neba gde govori: Emilijane, opraštaju ti se gresi tvoji! – Iguman, još više užasnut od toga, pobeže u svoju keliju, i ćuteći očekivaše da svane.
Posle jutrenja, želeći da se bratija duhovno koriste, iguman pred svima upita prepodobnog Emilijana: Brate, gde si bio noćas? Prepodobni se pokloni igumanu i odgovori: U manastiru s bratijom svu noć se odmarah. No ukoren od igumana i primoran da ne skriva milost koja se pokazuje grešnicima koji se istinski kaju, prepodobni Emilijan kaza, i mimo volje, celu tajnu svoj bratiji, kako svetlost i glas s neba siđe na njega s prestola milosrđa.
Tada stade iguman govoriti bratiji: Čujte, braćo moja draga, svemoćni Bog mogao bi i ćutke oprostiti grehe ovome bratu, ali nas radi posla mu svetlozarnu milost svoju sa glasom, da bi srca naša pobudio na pokajanje, i da bismo znali, i divili se milosti i čovekoljublju našeg Tvorca, kako On nije daleko od onih koji se istinski kaju.
Posle takvog obaveštenja da su mu gresi oprošteni, prepodobni Emilijan provede ostalo vreme svoga života u radosti duševnoj, i ode ka svetlosti nepristupačnoj da sluša glas radosti i veselja u naseljima pravednih na nebesima koji likuju vavek.

SPOMEN SVETIH OTACA NAŠIH
ARKADIJA i NESTORA,
episkopa Kiparskih

EPISKOPI grada Trimitunta na Kipru. Došavši za episkope, svaki u svoje vreme, oni nađoše na Kipru silno idolopoklonstvo i veliki trud uložiše i mnoga čudesa učiniše dok idolopoklonstvo pobediše. Preseliše se ka Gospodu u mukama, i progonstvima, i velikim skorbima.

POVEST O ZATVORENIKU
kome Bog otkri tajnu o primaocima milostinje

ZATVORENIK neki u manastiru beše slavan: od mladosti je imao čisto žitije, jer, uklonivši se od svih žitejskih slasti i zaključavši se u tesnu keliju, on služaše Bogu, umrtvljujući telo svoje postom i posvunoćnim stajanjem, prinoseći sa mnogim suzama Gospodaru svih molitve za sebe i za sav svet, i svim umom svojim upražnjavajući se u bogomisliju. Hranu je u određeno vreme dobijao iz kelejnikovih ruku. A nikada ništa nije uzimao od zlata i srebra, hrane i vina, koje je Bog preko hrišćana slao bratiji u manastir.
Jednoga dana dođe u manastir starešina grada da satvori milostinju, i dade svima po srebrnik. Dođe i kod zatvorenika sa zlatnikom, i moljaše starca da ga primi. Starac se postide uglednog čoveka, uze zlatnik i metnu ga u svoj džep. I pošto naredne noći obavi svoje propisano molitveno pravilo, on leže na rogozinu, da malo otspava. I bi mu ovakvo viđenje o primaocima milostinje: on dođe izvan sebe, i vide sebe gde sa ostalom bratijom svoga manastira stoji na prostranom polju koje svo beše puno trnja, i neki strašan junoša (a to beše Anđeo Gospodnji) dođe i primoravaše sve monahe njegovog manastira, govoreći: Žanjite trnje! A priđe i k njemu, i reče: Opaši se, i žanji trnje! A pošto zatvorenik ne hte i odbijaše, reče mu Anđeo: Nema ti izgovora, jer si se juče sa svojim monasima najmio, oni su od onog hristoljupca uzeli po srebrnik, a ti si uzeo zlatnik, – i dužan si da se više od drugih trudiš žanjući trnje, pošto si veći najam dobio. A ovo trnje koje vidiš, to su dela onoga čoveka, od koga ste juče dobili milostinju. Priđi dakle i žanji sa ostalima!
Trgnuvši se iz sna, i razmislivši o viđenju, zatvorenik se ožalosti, i posla po onoga što mu beše dao milostinju, i moljaše ga da uzme svoj zlatnik. A hristoljubac ne hte da ga uzme, i reče zatvoreniku: Zadrži ga za sebe, oče, ili ga, ako hoćeš, daj drugome. Tada starac reče: Ne želim da žanjem trnje tuđih grehova, jer nisam u stanju da istrebim silno trnje grehova svojih. – I bacivši zlatnik iz svoje kelije, on zatvori prozorče. A čovek onaj, saznavši za razlog zbog koga starac odbi njegovu milostinju, stade ispravljati svoj život, i veliku milostinju činiti ništima i ubogima, sećajući se Svetoga Pisma, da se milostinjom i verom gresi očišćuju.

SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
LAVRENTIJA

PREPODOBNI Lavrentije beše rodom iz grada Megare u Atici. Roditelji mu behu vrlo pobožni, i zvahu se Dimitrije i Kirijakija. Pošto odraste, Lavrentije se oženi devojkom po imenu Vasila, i s njom dobi dva sina, Jovana i Dimitrija.
Baveći se zemljoradnjom i ponekad zidarstvom, on jednom otide na svoju njivu koja se nalazila blizu grada Korinta. Tu mu se u snu javi Presveta Bogorodica i naredi mu da ide na ostrvo Salaminu, i da tamo obnovi njen porušeni hram. Lavrentije ne poverova tom glasu i ne pođe.
Sledeće noći Presveta mu se ponovo javi i opet mu naredi da učini ono što mu beše rekla. Ali on ni tada ne pođe. Posle treće noći i trećeg javljanja Majke Božije, koja mu je ukazivala i tačno mesto gde se njena crkva nalazi, on najzad, sav u strahu od kazne za neverovanje, reši se da pođe sa kopna na ostrvo Salaminu. Došavši na morsku obalu on vide da je velika bura na moru, ali uz čudesnu pomoć Presvete Bogorodice on pređe nepovređen na ostrvo Salaminu. A kad dođe na mesto koje mu u snu beše pokazala Presveta, on poče da kopa, i ubrzo nađe njenu svetu ikonu. Potom on podiže i obnovi tu nekadašnju porušenu crkvu; i sam na tom mestu postade monah, dobivši na postrigu ime Lavrentije, dok mu do tada ime beše Lampros. Uskoro zatim zamonaši se i njegova žena, a kasnije i njegov stariji sin Jovan.
U tom novojavljenom manastiru ubrzo se okupi veći broj monaha i jeromonaha, kojima po smrti Lavrentijevoj postade iguman njegov sin Jovan. Pošto imovina manastira Bogorodičinog beše razgrabljena od Turaka, prepodobni se staraše da je povrati, što i uspe svojim molitvama i čudesima. Jer on čudesno isceli svojim molitvama bolesnu ženu jednog Osmanlije koji beše zaposeo veliki manastirski maslinjak u Glifodi, te ovaj posle toga povrati maslinjak manastiru.
Živeći i podvizavajući se u ovom obnovljenom manastiru koji se nazva Manastir Bogorodice Faneromene (= Javljene), prepodobni Lavrentije isceli jednog slepog i jednog đavoimanog čoveka, i učini još mnoga druga čudesa.
Ovo pronalaženje i javljanje čudotvorne ikone Presvete Bogorodice i obnovljenje njenog manastira bilo je oko 1642. godine, a prestavljenje prepodobnog Lavrentija zbilo se šestog marta 1707. godine.

SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
PAVLA PREPROSTOG[1]

SPOMEN PREBODOBNOG OCA NAŠEG
PAVLA ISPOVEDNIKA

SVETI Pavle beše episkop grada Plusiade[2], u Vitiniji u Maloj Aziji, u vreme ikonoborske jeresi. Videći kako protivnici svetih ikona sa velikim besom i gnevom vojuju protiv Hristove Crkve: da izopače ustanovljenja svetih apostola, da unište svete ikone, da razore blagoljepije i krasotu svetih hramova, prepodobni istupi protiv njih i svojim rečima poražavaše ih kao strelama. Zbog toga on pretrpe od ikonoboraca za poštovanje svetih ikona gonjenja, progonstva i mnoge druge muke. Tako boreći se junački i hrabro za Pravoslavlje, on predade dušu svoju u ruke Božje.
Prepodobni Pavle skončao oko 850. godine.

SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG
JEFREMA,
patrijarha Antiohijskog

SVETI Jefrem beše patrijarh Božjeg grada Antiohije od 526. do 546. godine.[3]


NAPOMENE:
[1]O njemu videti opširno pod 4. oktobrom.
[2]Grad Plusiada, do 7. veka Prusias, osnovan Hanibalom, nahodio se u provinciji Vitaniji, u severozapadnom delu Male Azije.
[3]O njemu videti opširno pod 8. junom.

Jedan komentar

  1. Osvetljena Duhom Svetim, proslavljena Hristom, popila si spasonosnu vodu i njom si otvorenom rukom napajala one, koji su je bili žedni. Velika Mučenice Fotino/Svetlano, Ravna Apostolima, moli Hrista Boga za spasenje duša naših. Amin.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *