NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » ŽITIJA SVETIH ZA MART

ŽITIJA SVETIH ZA MART

 

ŽITIJA SVETIH
 
6. MART
 
STRADANJE SVETIH
ČETRDESET I DVA MUČENIKA IZ AMOREJE:
TEODORA, KONSTANTINA, KALISTA, TEOFILA, VASOJA
i ostalih
 
GRČKI car Teofil[1], sin cara Mihajla prozvanog Valvos ili Travlos, rodom iz Amoreje[2], vodio je česte ratove sa Agarjanima, u kojima je nekad pobeđivao a nekad pobeđen bivao. Jednom prilikom on sa velikom silom krenu na zemlju Agarjansku, opsede grad Sozopetru, postojbinu saracenskog kneza Amirmumne, i bijaše ga.A knez agarjanski Amirmumna, koji u to vreme beše na drugom mestu, posla caru Teofilu izaslanike, moleći ga mnogo da se povuče od grada. Ali, Teofil se ogluši o molbu, zauze grad, poruši ga, i vrati se sa velikim plenom. Amirmumna pak veoma se ožalosti i razljuti zbog opustošenja svog rodnog kraja, i stade velikim zlatom skupljati vojnike sa svih strana: iz Vavilonije, Finikije, Palestine, Kesarije i daleke Afrike. I posle nekog vremena svu tu vojnu silu on skoncentrisa u Tarsu[3] sa namerom da ide na divan frigijski grad Amoreju, rodno mesto Teofilova oca, cara Mihajla Travlosa, da bi se osvetio za svoje rodno mesto, grad Sozopetru, koje poruši Teofil.Kada za to ču car Teofil, skupi takođe svoju vojsku sa Istoka i Zapada i iz Persije. I krenuvši u rat protiv neprijatelja, on dođe u Frigijski grad Dorilej, udaljen od grada Amoreje tri dana hoda. Mnogi carevi savetnici, obavešteni tačno da je vojna sila saracenska nesravnjeno veća od grčke, savetovahu caru da se ne sukobljava sa knezom agarjanskim i da stanovnike grada Amoreje prevede u druge utvrđene gradove. Ali Teofil, smatrajući da je sramota ukloniti se od bitke i divni grad Amoreju ostaviti praznim, spremaše se za rat, a u Amoreju posla vojsku da je brani. Poslani tamo behu ove vojvode: Konstantin Drungarije, po činu patricije, Aecije takođe patricije, Teofil patricije, Teodor Kratir, prvi mačenosac carski, Milisen i Kalist Turmarha, i Vasoj, i mnoge druge vojvode, ljudi istaknuti.
Potom se sudari car Teofil sa Amirmumnom, i bi silan pokolj na obadve strane. I najpre Grci nadvlađivahu Agarjane. Zatim, po popuštenju Božjem, stanje se promeni, jer Gospod Hristos, razgnevljen Teofilovim ikonoborstvom, oduze Grcima hrabrost, dok se Agarjani ohrabriše i stadoše ih nadvlađivati. I sva grčka sila naže u bekstvo, ostavljajući svoga cara, koga je samo persijska vojska, zlatom najmljena, čvrsto branila. I sigurno bi tu car Teofil poginuo, da se ne spusti noć. Usto i Nebeski Car, ne gneveći se do kraja, sažali se na hrišćane, iznenada pusti silnu kišu na vojsku agarjansku, te im lukovi popustiše, i oni prestaše goniti bežećeg cara Teofila i njegovu razbijenu vojsku.
Posle ove ljute bitke, agarjanski knez Amirmumna odmah krenu na grad Amoreju, i opsede ga. I dugo vreme napadoše ga silno sa svih strana. A car Teofil, pobegavši sa stidom u Dorilej, posla knezu Amirmumni izaslanike sa molbom i mnogim velikim darovima, da se povuče od grada Amoreje. Ali ovaj, veoma ljut i besan zbog svog porušenog grada Sozopetre, beše neumoljiv.
I pošto ismeja carevu molbu i darove, nazivajući ga plašljivim i kukavičkim beguncem, on naredi da se izaslanici okuju i drže do ishoda dela. I svaki dan udaraše na grad žestoko. Ali i oni iz grada se junački odupirahu, i sa gradskih bedema bi ubijeno mnogo agarjanske vojske i izvrsnih vojskovođa. I knez Amirmumna beše već mnogo uznemiren i zbunjen videći da je grad nemoguće uzeti, i mišljaše da ga napusti i vrati se u svoj kraj. I to bi sigurno uradio, da ne bi lukavog izdajstva koje učini jedan od amorejskih vojskovođa, po imenu Vadicis. On nesrećnik, ljut zbog neke raspre i svađe sa vojvodom, namisli da preda grad neprijateljima. I Agarjanima, koji su se već povlačili od gradskih bedema, pusti strelu sa pismom, u kome je njegovom rukom bilo napisano ovo:
Pošto toliko vreme ovde utrošiste, i toliki trud uložiste, zašto sada odlazite prazni i utučeni? Budite hrabri, i pristupite onoj strani gradskih bedema gde vidite stub, na kome je mermerna statua lava, i na vrhu stuba palma, načinjena od kamena. Tu se nalazim ja koji komandujem tim delom bedema, i pomoći ću vas dobro, te ćete grad uzeti lako, pošto su tu bedemi slabi. A vi znate već kako ćete me nagraditi za uslugu koju vam činim.
Ta strela sa pismom bi nađena i odnesena agarjanskom knezu Amirmumni. Pročitavši pismo on se veoma obradova. I odmah svu silu svoju krenu na ukazani bedem, i uz pomoć lukavog izdajnika Vadicisa agarjanska sila uđe u grad. I nastade veliki pokolj u gradu, i hrišćanska krv potocima tečaše po ulicama grada. No grad postrada ne samo od mača nego i od ognja, jer ga odmah sa svih strana zapališe. Bog je kažnjavao ljude svoje zbog jeresi koje su u to vreme behu umnožile među Grcima. I jedva se ko tada spase od mača agarjanskog i od vatre. Oni pak koji tada ostadoše čitavi, biše kasnije posečeni ili u ropstvo odvedeni. Kada prestade pokolj, biše živi uhvaćeni gorespomenute vojvode, koje car beše poslao da brane grad: Konstantin, Aecije, Teofil, Teodor, Milisen, Kalist, Vasoj, i druge istaknute vojne starešine, njih četrdeset i dva na broju. A ljude i žene, mladiće i devojke, koji behu preostali od pokolja i vatre, spremiše da vode u ropstvo. Tada knez nasilnik naredi da se ljudi odvoje na jednu stranu, a žene i devojke i mladići na drugu. I beše ljudi do sedamdeset hiljada, a žena s devojkama i mladićima daleko, daleko više. Onda Amirmumna naredi da sve ljude mačem poseku. Samo ostavi u životu spomenute vojvode i druge vojne starešine. A žene i decu razdeli svojim vojnicima.
Tako za jedan dan propade od mača i ognja divni grad Amoreja zbog nepobožnog cara Teofila, koji crkvama oduze divne ikone i pogubi mnoge svete ispovednike zbog poštovanja ikona.
Posle toga mučitelj Amirmumna oslobodi okova Teofilove izaslanike koji videše potpuno uništenje grada, i posla ih caru da ga obaveste o svemu što su videli. Saznavši to, car beše u velikoj tuzi i žalosti. I posla k Amirmumni izaslanike sa dvesta kentenarija[4] da otkupe njegove vojvode i vojne starešine. Ali ovaj ne hte dati zarobljenike za tu sumu novaca, govoreći da je on hiljadu kentenarija potrošio na skupljanje vojske. I pošto se naruga carevom pismu i izaslanicima, on ih otpusti posramljene. Teofil onda, ophrvan velikom tugom razbole se od žalosti, i posle kratkog vremena umre. A Amirmumna odvede zarobljenike u Siriju. Vadicis pak vojni starešina, koji predade grad neprijateljima, odreče se Hrista i postade otpadnik primivši muhamedansku veru. I bi nagrađen od kneza Amirmumne velikim počastima i darovima.
Knez agarjanski Amirmumna, pošto dovede u svoju zemlju četrdeset i dve zarobljene vojvode grčke, naredi da ih okuju u verige, bace u mračnu tamnicu, stave im klade na noge, i more glađu i žeđu. I behu ovi svetitelji na velikim mukama, zlostavljani ne toliko od Agarjana, koliko od otpadnika Vadicisa, koji im je mnoga zla činio.Zatim stadoše nečestivi Agarjani, nagovoreni od svoga kneza, prelašćivati svete sužnje na svoju muhamedansku veru. Jer pogani knez taj smatraše za veliku stvar, ako uspe da zarobi i duše onih čija tela beše zarobio. Stoga neki muslimanski prvaci dođoše k svetima u tamnicu, i kao iz milosrđa udeliše im malo milostinje, i savetovahu im da se sažale na sebe, i oslobode sebe tamničkih muka. A oslobodiće sebe, ako pređu u njihovu muhamedansku veru. Ali sveti ne hteše to ni da čuju. Više su voleli da celog života trpe najteže muke i okove tamničke, i da iskuse najljuću smrt, nego da se odreknu Hrista i sleduju poganome Muhamedu. Ovakvi sablaznitelji dolažahu svetima ne jedanput nego mnogo puta, ali ni najmanje ne uspeše, iako su svetima obećavali od strane kneza ne samo slobodu, nego i počasti i darove mnoge.
Jednom prilikom dođoše k svetima neki najugledniji ljudi, i pošto sužnjima udeliše milostinju, sedoše pored njih. I stadoše pritvorno plakati, tobož žaleći ih što tako dugo trunu u okovima i govorahu među sobom: O kako mnogih zala je vinovnik neverovanje u velikog proroka Muhameda! Evo ovi sužnji, koje vidimo okovane u teške verige, nisu li to izvrsni ljudi, poštovani od svoga cara, hrabri u bitkama, slavni po rodu svom? Nisu li oni imali pod sobom preko sedamdeset hiljada vojnika, i utvrđeni grad Amoreju? Ali eto, predani su u ruke našeg kneza. I ko im oduze toliku silu i moć? Niko drugi do to što odbacuju velikog proroka Muhameda, dok sluge njegove, koje veruju u njega, održaše toliku pobedu. Ali nije čudnovato što oni ne veruju u njega, jer ih niko tome učio nije. Oni koji ne znaju i u neznanju greše, lako mogu dobiti oproštaj.
Onda se obratiše svetima: Vi, o ljudi, o kojima ovo govorimo, i kojima saosećamo, poslušajte nas koji vam savetujemo ono što je dobro: ostavite taj uski put kojim vam naređuje da idete sin Marijin, pa pođite putem koji je u ovom i u budućem životu širok, koji nam objavljuje veliki prorok. Jer šta neverovatno uči naš prorok kada kaže, da je Bog moćan za one koji mu se pokoravaju, i ovde obasuti svima sladostima i tamo ih učiniti naslednicima raja? Eda li zlata nedostaje Bogu, ili je lišen izobilja u drugim stvarima? Otstupite od neverja ljudi neznalica, jer se protivi zdravom razumu: gnušati se dvostrukih darova Božjih, koji se daju ovde i tamo. Eda li hoćete da postanete zajedničari njegovih blaga, ne primajući ih onda kada vam ih on pruža, nego kada se vama samima prohte? Ovo vi činite iz velike gordosti, prezirući njegovu dobrotu i izazivajući ga na gnev. Jer i vi, kada slugama svojim pružate nešto dobro, a oni ga preziru i okreću se od vas, zar se ne razljutite na njih? Ako vas pak pritom teško uvrede, zar ih ne kažnjavate? Kada tako rade smrtni ljudi, neće li vam to utoliko pre učiniti besmrtni Bog? Primite dakle učenje našeg proroka i, oslobodivši se ovih sadašnjih nevolja vaših, nasladite se darovima Božjim koji vam se pružaju u ovom životu i obećavaju posle smrti. Jer je Bog veoma milosrdan: videći da svaki čovek, koji želi da na delu ispuni teški zakon Isusov, malaksava, on posla proroka svog Muhameda, da skine sa ljudi svaki teret i da ih oslobodi svake teškoće, obećavajući im, posle svakovrsnih sladosti u ovom životu, veselje u onom, i učeći da će se samo verom bez dela spasti oni koji ga slušaju.
Čuvši od Agarjana takve besmislene reči, mudri ljudi oni se među sobom pogledaše i blago nasmešiše. Onda izgovoriše psalamsku reč: Zakonoprestupnici nam kazivaše brbljanja svoja, nasuprot zakonu tvome, Gospode. Sve su zapovesti tvoje istina (Ps. 118, 85). A pogledavši u Agarjane rekoše: Je li takvo učenje vašeg proroka? I zar zaista verujete da je pravedno i Bogu prijatno: odavati se svakovrsnim žudnjama i nečistotama i strasnim pohotama tela, i razum što je u nama toliko porobiti slastima da nikada i ne pomisli da uzdom uzdržanja zauzda sebe od mrskih telesnih dela? I kakva će razlika biti između čoveka koji tako živi i nerazumne životinje? Ne, ne, o ljudi! ne želimo takvi biti, niti otstupiti od pobožnog i čistog zakona hrišćanskog, jer smo učenici onih koji vapiju k Bogu: Nećemo otstupiti od Tebe, nego zbog Tebe nas ubijaju svaki dan; s nama postupaju kao s ovcama koje su za klanje. Ništa nas ne može razdvojiti od ljubavi Božje, koja je u Hristu Isusu, ni sadašnje sile ni buduće (Rm. 8, 36. 39). – Čuvši to, agarjanski prvaci otidoše ne uradivši ništa.
Pošto prođe izvesno vreme, opet k svetima dođoše u tamnicu neki vešti prepirači, sofisti, poslani od kneza. I oni doneše milostinju sužnjima, i pošto se sa svakim pozdraviše, sedoše. I stadoše pitati, govoreći: Šta je nemoguće Bogu? Sveti odgovoriše: Ništa, Njemu je sve moguće, jer to i dolikuje njegovoj prirodi. Sofisti rekoše: Ako je Bogu sve moguće, pogledajmo onda, kome On u ovo vreme svojim svemogućstvom čini dobro: Grcima ili Agarjanima? Kome dade najplodnije i najslavnije krajeve zemaljske: vama ili nama? Čiju vojsku umnožava? a čije opet pukove kosi kao seno? Eda li je Bog nepravedan? Kada On ne bi nalazio da mi držimo njegove zapovesti, zar bi nam tako velika dobra činio? I obratno, kada ne bi nalazio da ste pali u neverje prema proroku Muhamedu koga je On poslao, ne bi vas pokorio nama i dao vas u ropstvo.
Sveti odgovoriše: Kada biste verovali svedočanstvima proroka, lako biste uvideli da je vaše umovanje lažno. Jer to što vi govorite, može li se posvedočiti Božanskim Pismom, kao što mogu naša shvatanja? Ni u kom slučaju. Sve pak ono što se ne može posvedočiti, nije istinito. Odgovorite nam na ovo pitanje: Ako bi se dva čoveka prepirali o jednu njivu, pa jedan, ne privodeći nijednog svedoka, vikao i derao se: moja je njiva! a drugi, bez svađe i vike, priveo mnogo čestitih i verodostojnih svedoka, koji bi dokazali da je njiva njegova, a ne onoga drugog, šta biste vi, Saraceni, rekli: čija je njiva? Oni odgovoriše: Zaista, onoga koji ima mnogo svedoka. – Pravo ste presudili, rekoše svete vojvode. Tako i mi rasuđujemo o Muhamedu, vašem učitelju, i o Jednorodnom Sinu Božjem, Gospodu našem Isusu Hristu. Gospod naš Isus Hristos dođe, postavši čovek od čiste Djeve, dođe, imajući za svoje svedoke sve stare svete proroke, koje i vi priznajete, koji svi svedoče o Njemu i njegovom dolasku u svet. Zatim dođe i vaš veliki prorok i zakonodavac Muhamed, za koga vi kažete da je poslat od Boga. Šta dakle? Nije li trebalo da on ima kao svedoke dva proroka, ili bar jednog, da bi očigledno dokazao da je on zaista poslat od Boga?
Kada to rekoše sveti, sofisti se postideše, jer uvideše da su pobeđeni. A sveti Vasoj smešeći se reče: I saracenski zakonodavac ima slavnog i istinitog proroka koji je o njemu prorokovao – svetog Isaiju. I kada se ovi mudri ljudi ne bi uvredili, ja bih im naveo te proroštvo. Sofisti rekoše: Nipošto se uvrediti nećemo, jer znamo praštati onima koji iz neznanja greše, pa makar što i uvredljivo rekli o našem proroku. Sveti Vasoj upita: Ne govorite li vi da je Muhamed poslednji prorok, kao zapečaćenje proroka? Oni odgovoriše: Da, tako je. Sveti Vasoj reče: Isaija dakle, koga i vi priznajete za Božjeg proroka, kaže u svome proroštvu: Uzeće Gospod od Izrailja glavu i rep (Is. 9, 14). I sam prorok tumači tamo svoje reči: glava označava ljude koji nepravedno sude, a rep – proroka koji uči nepravedne, bezakone stvari (Is. 9, 15). Ne ljutite se, o ljudi! nije li vaš prorok – rep, kao poslednji – po vašoj reči – prorok? i ne uči li vas on bezakonim delima? zar nije bezakonje to što vam prorok vaš propisa zakon ovaj: muž koji omrzne ženu svoju i otera je, ne sme je ponovo vraćati k sebi, dok se ona najpre ne sastane s drugim mužem. – Ostavimo na stranu druge bezakone propise njegovog zakona; ovo nam jasno pokazuje da se Isaijino proroštvo ne odnosi ni na koga drugog, jedino na vašeg proroka Muhameda.
Sofisti odgovoriše: Znamo i mi da filosofiramo. Ali pošto tako bi ugodno Bogu, ko smo mi da se protivimo njegovoj volji? Muhamedu nisu potrebna svedočanstva ljudska, jer je Bogom postavljeni prorok, i od Njega dobi takve zakone. Upita ih sveti Vasoj: Da li vam on od Boga donese takav zakon, da imate mnogo žena, i da za vreme vaših postova čitave noći sve do zore provodite sa njima u prejedanju i telesnosti? Oni odgovoriše: Tako je zaista.
Rekoše ostali sveti: Potrebno je odgovoriti na vaše prvo pitanje, u kome tvrdite da je vaša vera bolja zato što vam Bog dade pobedu nad nama. Ako je tako, onda se setite stare persijske vojne sile, koja osvoji mnoge zemlje, i skoro čitav svet pokori sebi; zatim nastade monarhija grčka: Aleksandar Veliki pobedi Persijance; potom Rim ovlada celim svetom. Šta dakle, jesu li svi oni imali pravu veru zato što su bili jaki u ratovima? Nipošto, već preko mere behu idolopoklonici, i ne znađahu istinitog Boga Tvorca. Kako onda i vi možete govoriti da je vaša vera istinita zato što nas vojnom silom pobediste? A mnogo puta se događalo i nama hrišćanima, koji pravo poštujemo Boga, da njegovom pomoću nadvladamo neprijatelje i pobedimo. A kada, živeći bez pokajanja, razgnevimo Hrista Boga, tada On navodi na nas bezbožne ljude, plaćajući nam za grehe naše. Ali i kada nas kažnjava, mi se ne odričemo Gospoda svog, nego molimo od Njega milost, a s verom imamo i nadu u Njega da će se smilovati na nas. Vašeg pak učitelja, koji nema svedočanstva proroka za sebe, pa je čak i protivan svetim prorocima, mi ne samo ne primamo nego ga i potpuno odbacujemo.
Sedam punih godina provedoše sveti okovani, pateći se u onoj teskobnoj i strašnoj tamnici. Tu dan i noć provođahu u molitvi, neprestano pojući Davidove psalme i blagodareći Boga za njegovo neprekidno promišljanje o njima: jer grehe njihovog pređašnjeg života, provedenog u slastima i raskoši, očišćava ovakvim tamničkim paćenjem i nevoljovanjem, i jer ih okrepljuje u tako dugom trpljenju, o kakvom ranije nisu mogli ni pomisliti.
Dok su oni tako stradali, Vadicis otpadnik, koji grad Amoreju varvarima predade i Hrista se odreče, dođe u tamnicu petog marta na zalasku sunca. I on potajno izazva Konstantina, koji ranije beše sekretar kod gospodina Konstantina patricija, i reče mu krišom: Premudri čoveče, ti znaš kako odavno gajim veliku ljubav prema gospodinu tvom patriciju Konstantinu. Sada pak tačno saznadoh da knez ima nameru da vas sutra pobije, ako ne primite njegovu veru. Ja dođoh da vas o tome izvestim. Ti dakle savetuj tvome gospodinu da prividno pristane na saracensku veru, da bi se spasao smrti. A i ti učini to isto. Razume se, dušom nipošto ne otstupaj od hrišćanske vere, nego samo pritvorno se saglasite sa kneževim predlogom zbog opasnosti koja vam preti, i Hristos će vam biti milostiv. – A bogoljubivi muž ovaj prekrsti se, i odgovori onom otpadniku: Odlazi od nas, bezakoniče! – okrenu se i ode od njega. A gospodin Konstantin patricije upita sekretara Konstantina, ko ga je to izazvao i zbog čega. On pak, ne želeći da mu pred celom družinom kaže, da se ne bi ko od njih pobojao smrti i stao kolebati, izdvoji se nastranu sa gospodinom Konstantinom i kaza mu šta mu Vadicis reče. Konstantin patricije blagodareći Boga reče: Neka bude volja Gospodnja! Onda, obrativši se svojoj družini reče: Braćo, da provedemo ovu svu noć u molitvi! I ustavši moljahu se, pevajući psalme Davidove do svanuća.
Sutradan rano, poslat od kneza, dođe k tamnici neki svirep vojvoda sa naoružanom vojskom, zatvori kapiju, izvede iz tamnice sveta četrdeset i dva mučenika, i upita ih: Koliko ste godina u ovoj tamnici? Sveti odgovoriše: Što pitaš o poznatoj stvari? Eto, navršava se sedam godina otkako smo ovde zatvoreni. Vojvoda reče: Zar za tako dugo vreme vi ne uvidoste, koliko čovekoljublje pokazuje prema vama knez? Jer vas eto toliko godina štedi, a mogao vas je pogubiti. Trebalo je dakle da mu za pokazano milosrđe budete blagodarni, i da se molite za njega, i da ga volite svim srcem. Sveti odgovoriše: Zakon naš naređuje nam da se molimo za one koji nas gone, i koji nam zlo i nepravdu čine; stoga se i za vašeg kneza molismo Bogu. No da ga volimo svim srcem, to je nemoguće, jer nam zabranjuju reči svetog proroka Davida, koji ovako govori Bogu: Zar da ne mrzim na one, koji na te mrze, Gospode? (Ps. 138, 21), Na to vojvoda reče: Kako to može biti, da se neko moli za onoga koga mrzi? Zacelo lažete govoreći da se moliste za kneza koga mrzite. Sveti odgovoriše: Istinu govorimo da se molismo za njega Bogu, da oči duše njegove, pomračene neverjem, prosveti, da bi poznao put pravde i pobožno poštovao Boga, primivši istinitu veru hrišćansku umesto one lažne koju sada drži i smatra da je prava. I kada bi on pravu veru poznao i primio, tada bismo ga ne samo zavoleli svim srcem, nego i vrlo mnogo poštovali, po reči Davidovoj: Veoma poštovah prijatelje tvoje, Bože! (Ps. 138, 21).
Vojvoda reče: Zar su grčki i rimski knezovi toliko bezumni te misle da je bez promisla Božjeg naš narod ovako mnogobrojan i moćan i silan? A kad bi nas Bog mrzeo, ne bi tako promišljao o nama, ne bi nas tako umnožio i ojačao, kao što smo sada, što i sami vidite. Sveti odgovoriše: Ne kažemo mi da ste vi bez Božjeg promisla, jer ko je lišen njegovog promisla? Makar neko i ne znao Boga, makar Ga i ružio bestidno, ipak po Božjem promislu živi na zemlji i kreće se. Nego mi ovo kažemo: vi nepravilno verujete u Boga istinitog, jer ispovedajući da je On Tvorac svih vidljivih i nevidljivih tvari, Vi Mu se rugate govoreći da je On, kako Tvorac i vinovnik svih dobara, tako Tvorac i vinovnik i svih zala, istine i laži, pravde i nepravde, smirenosti i gordosti, krotosti i jarosti, celomudrenosti i razvrata, i drugih vrlina i zlodela, koje nije potrebno nabrajati ovde. I kada bi bilo istina ono što vi govorite o Bogu, mi bismo rekli da vi imate pravo znanje o Bogu. Ali, pošto se vaše veroispovedanje razlikuje od istine kao tama od sunca, kako da vas ne izobličavamo? Pa još smatrate, da vi jedini imate istinsko poznanje o Bogu, a ustvari ga nemate. I prirodno je da vas Bog nenavidi, iako ste pod njegovim promislom.
Vojvoda upita: Šta dakle, zar vi kažete da postoji drugi bog; tvorac svih zala i svakoga greha? Kako onda mogu postojati dva boga, jedan dobar a drugi zao? I kako može postojati svet, kada se o njega bore između sebe dva boga? Sveti odgovoriše: Ne kažemo mi da postoji drugi bog – tvorac zla, koji se razlikuje od Boga – Tvorca svih dobara; ne dao Bog! Nego mi kažemo ovo: jedan od anđela dobrovoljno izabra sebi ono što je nekorisno i suprotno dobru i, zavolevši to, omrznu najpre Boga Tvorca svog, a zatim čoveka. I njemu bi dopušteno da iskušava našu slobodnu volju, da li njome revnujemo Bogu ili se povinujemo kušačevom nagovaranju. Vi dakle, zavedeni od njega, sasvim pogrešno njegova zla pripisujete bestrasnom i neizmenljivom Bogu. Vojvoda reče: Ali prorok naš Muhamed uči, da je svemoćni Bog podjednako tvorac svakog zlog i svakog dobrog dela ljudskog. Sveti odgovoriše: Vidi se, on ovde drugog boga pogrešno izmisli, kao što nekada Jelini izmisliše Agatodemona[5], i njega vam dade da mu se klanjate, iako nije bog niti će to ikada biti. A mi poznasmo istinitog Boga, i Njega ispovedamo, Tvorca svakog dobra, koga propovedaše u Starom Zavetu sveti proroci, a u Novom Zavetu sveti apostoli Hristovi. I nikakvog drugog boga mi ne znamo.
Vojvoda reče: Ne želite li danas da zajedno sa pravovernim knezom našim prinesete molitve Bogu po običaju vere naše? Jer sam zbog toga poslan k vama. Ne pristanete li, znam da će se neki od vas kasnije kajati što su nerazumno i uporno ostali nepokorni. Na to mu sveti odgovoriše jednodušno: Molimo jedinog istinitog Boga, da ne samo vaš knez, nego i ti i sav rod sarecenski otstupite od bezbožne zablude Muhamedove, a poklonite se i odate dužno poštovanje jedinome Bogu, koga propovedaju proroci i apostoli Hristovi. A nama, ne dao Bog, da dobrovoljno napustimo svetlost i pređemo u tamu.
Vojvoda im reče: Pazite šta govorite, da se docnije ne pokajete, jer se to vaše protivljenje neće ostaviti bez velike kazne. A sveti odgovoriše: Bogu besmrtnome i pravednome poveravamo duše naše, i u Njega se uzdamo do poslednjeg daha svog, i nećemo se odreći vere koju u Njega imamo. Opet im reče vojvoda: vas će na dan Strašnoga suda osuditi siročadstvo dece vaše i udovište supruga vaših. Jer se svi vi sada lišavate njih, pošto se protivite volji kneževoj i nećete da primite veru njegovu. Naš veliki knez mogao bi narediti sadašnjem caru vašem, koji je još dete, da pusti žene vaše i decu da vam dođu ovamo. No i sada, ako pristanete da se obratite i primite proroka Muhameda, brzo ćete ugledati sve domaće vaše i veoma se obradovati. U Grčkoj sada caruje žena Teodora sa malim detetom Mihajlom. Ona se ne može usprotiviti naređenju velikog kneza našeg. A za bogatstva i imanja ne brinite, jer egipatski jednogodišnji danak, koji će vam naš svemilostivi knez pokloniti kao prijateljima svojim, toliko će vas obogatiti, da će i unuci vaši do desetog kolena imati izobilja svakovrsnih blaga. – Tada kao jednim ustima uzviknuše sveti: Anatema Muhamedu i svima koji veruju da je on prorok!
Pošto ovo sveti izgovoriše veoma smelo i sa velikom revnošću po Bogu, razgnevljeni vojvoda odmah naredi naoružanim vojnicima da svakom posebno vežu ruke otpozadi, i kao ovce vode na zaklanje. Na taj prizor stade se sticati silan svet saracenski, a i hrišćani koji su živeli u njihovoj sredini, želeći da vide pogubljenje svetih mučenika. I kada se već približiše reci Eufratu, vojvoda dozva k sebi jednoga od mučenika, svetog Teodora Kratira, i reče mu: Saznao sam pouzdano da si ti nekada bio sveštenik, pa si odbacio sveštenički čin, postao vojnik, uzeo na sebe oružje, i stao po bojištima prolivati krv ljudsku. A sada se licemerno praviš da si hrišćanin, izobličavan savešću svojom zbog tvoga davnašnjeg odrečenja od hrišćanske vere. Nije li bolje za tebe sada da pribegneš k učenju proroka i apostola Muhameda, i od njega dobiješ pomoć i izbavljenje od smrti? Jer ti ne možeš imati nikakvu nadu ni uzdanje u Hrista, koga si se ranije dobrovoljno odrekao.
Junačni Hristov mučenik Teodor odgovori: Neistinu govoriš, vojvodo, jer se ja nisam odrekao Hrista Boga, nego sam samo napustio sveštenički čin zbog moje nedostojnosti. Zbog toga baš i dužan sam naročito sada da krv svoju prolijem za veru Hristovu i da umrem iz ljubavi za Njega, da mi moj milosrdni Gospod oprosti sada ono što Mu ranije sagreših. Jer i sluga tvoj, koji bi pobegao od tebe, pa se potom vratio k tebi i borio se do smrti za tebe, ne bi li zbog toga dobio od tebe oproštaj za svoje ranije bekstvo? Vojvoda odgovori: Neka bude kako hoćeš, ja ti samo predložih ono čime bi se mogao izbaviti od smrti.
Kada dželati Crnci isukaše mačeve svoje i stadoše svete mučenike raspoređivati za posečenje, desi se da Teodora Kratira staviše do patricija Konstantina. Bojeći se da Konstantin, videći njegovo posečenje, ne padne duhom i uplaši se smrti, Teodor mu reče: Gospodine moj, čuj me: pošto ti i činom i krasotom vrlina prevazilaziš sve nas, trebalo bi da ti prvi postaneš mučenik među nama, da ti pre svih nas prikloniš pod mač glavu svoju za Gospoda svog, te da prvi dobiješ venac od Isusa Hrista – Nebeskog Cara, kao što si bio prvi u počasti kod zemaljskog cara. A sveti Konstantin mu na to odgovori: Tebi, tako osobito hrabrom, zaista dolikuje da to učiniš: da prvi položiš dušu svoju za Hrista, kako bismo i ja i ostali naši drugovi pošli za tobom.
Tada sveti Teodor satvori molitvu, preporučujući dušu svoju Bogu, priđe dželatu, i radosno primi slavnu mučeničku končinu: posečenje mačem. A za njim i ostali sveti, po redu i po dostojanstvu svojih ranijih položaja, pristupahu jedan za drugim pod mač, bez imalo straha ili uznemirenosti ili malodušnosti, tako da se vojvoda veoma divljaše posmatrajući mučenike sa kakvim pouzdanjem hitaju u smrt. I tako sveti četrdeset i dva mučenika okončaše svoj život junačkom smrću za Gospoda svog, šestog marta 845 godine.
Po posečenju svetih mučenika saracenski knez naredi da i spomenutog otpadnika Vadicisa mačem poseku, govoreći: Da je bio pravi hrišćanin, on se ne bi odrekao svoje vere. I kada ne održa veru u svoga Hrista, kako može održati veru u našeg Muhameda? On postade neprijatelj svojim hrišćanima, predavši ih u naše ruke, kako onda, ako nastupi zlo vreme, da ne postane izdajnik naš? Ko nije bio veran svojima, može li biti veran tuđincima? Nikada. – I otsekoše mačem glavu tome bedniku. I on dobi od Saracena dostojnu nagradu za uslugu koju im učini, predavši im slavni i divni grad hrišćanski Amoreju.
Sutradan naredi knez te baciše u reku Eufrat tela svetih četrdeset i dva mučenika. Baciše tamo i leš posečenog otpadnika. I ubrzo potom obretoše se na onoj drugoj obali reke tela mučenika čitava, jer se svakome telu prisajedini njegova glava. I ležahu zajedno po redu česno. A leš onog otpadnika bi pronađen daleko od svetih tela mučeničkih, i glava njegova daleko od leša njegovog.
Hrišćani onda uzeše tela svetih i česno sahraniše. A glavu i leš onog bezakonog izdajnika krokodili razneše i pojedoše. Za sve pak ovo neka je slava Hristu Bogu našem, sa Ocem i Svetim Duhom obožavanom vavek, amin.
 
STRADANJE SVETOG PREPODOBNOMUČENIKA
KONONA
SA SINOM NJEGOVIM ISTOIMENIM
KONONOM
 
U VREME Avrelijana[6] mučitelja beše u gradu Ikoniji[7] jedan čovek, po imenu Konon. Dobrog roda i pun straha Božjega, on imađaše ženu vernu u Gospodu. Oboje gorahu ljubavlju prema nebeskoj otadžbini, i žuđahu više za nebeskim počastima i slavom nego za zemaljskim. I svakog dana u molitvama svojim moljahu Boga da im podari sina. Gospod usliši njihove molitve, i rodi im se sin, kome dadoše očevo ime Konon. Ali majka, rodivši dete, tog istog dana otide ka Gospodu sa dobrom nadom, jer beše sigurna u svoje spasenje zato što je rodila dete, po reči apostola: Žena će se spasti rađanjem dece (1 Tm. 2, 15).
A blaženi Konon provođaše u molitvama dane i noći. I kad detetu bi sedam godina, on sve što imaše razdade ništima, uze dete, ode u manastir i predade se monaškom obučavanju. I Bog mu darova toliku blagodat, da je slepima vid davao, gubave čistio, đavole izgonio, raznovrsne bolesnike isceljivao, i druga slavna čudesa činio.
Reka što prolazi kroz Ikoniju, u proleće je veoma nadolazila, izlivala se iz korita, i mnogim građanima i žiteljima toga kraja nanosila štete, plaveći im njive, bašte i kuće. Jednom prilikom, kada reka po običaju svom nadođe, i strašnije nego ikad poplavi mnoga naselja, sav ikonijski narod pribeže k Božjem čoveku Kononu i, pripavši k nogama njegovim moljahu ga govoreći: Pomozi nam, slugo Božji, jer se reka izli preko mere i plavi nas i sve naše, i veliki deo naroda je s one strane reke i nemože da pređe ovamo. A blaženi Konon im odgovori: Ja sam, braćo, grešan i nedostojan, i šta mogu da učinim? No sav narod stade vikati gromko: Sveti Konone, slugo Božji, pomozi nam!
Tada sveti Konon ode na obalu reke, i podigavši oči k nebu reče: Gospode Isuse Hriste, kao što si uslišio slugu svog Mojsija na Crvenom Moru i sinove Izrailjeve preveo po suvu, tako, o Gospode, usliši i mene sada; usliši me ne mene radi nego naroda ovog radi, da bi videli čudesa Tvoja i slavili blagosloveno ime Tvoje kroza sve vekove! – I kad ceo narod reče amin, odmah se reka razdeli na dvoje: jedan deo njen iznenada poteče nazad, a drugi deo ode svojim putem. – I sav narod, i ljudi i žene, jednoglasno povikaše, hvaleći Boga koji spasava one što se u Njega uzdaju. I vratiše se ljudi i stoka na svoja naselja, sa kojih ih beše oterala voda.
A voda koja se povrati nazad poplavi gornja sela, i ne samo ispuni dolinice i doline, nego i brežuljke pokri. I opet sav narod dotrča k Božjem čoveku i ispriča mu sve. On se diže i ode na reku, i osenivši je krsnim znakom reče: Poslušaj naređenje svemoćnog Boga, i saberi svu vodu svoju u korito svoje, i ne prelazi granice svoje, niti plavi ljudska naselja. I odmah reka, kao sluga slušajući gospodara svoga, posluša naređenje ugodnika Božjeg, i pođe svojim putem, ne izlivajući se iz svoga korita, iako se ranije beše uzdigla kao gora. I ispuni se reč Gospodnja koja govori: Ako imate vere koliko zrno gorušično, i rečete gori ovoj: preći odavde tamo, i preći će (Mt. 17, 20).
Brinući se o spasenju duša ljudskih, sveti Konon razoravaše mnoge hramove idolske, i obraćaše neverne Hristovoj veri. I to činjaše ne samo u Ikoniji nego i u celoj oblasti toj. A kada slava svetiteljeva dođe do ušiju nekog vojvode Dometijana, dođe ovaj bezbožni bezakonik u Ikoniju. I u gradu nastade toliki strah i pometnja, da niko ne smejaše javno reći da je hrišćanin. I zbog toga mnogi pretpostaviše da sa zverinjem žive po gorama i pustinjama, nego da se zbog straha odreknu hrišćanske vere.
Zatim vojvoda Dometijan, nahuškan od đavola, naredi da uhvate Božjeg čoveka, svetog Konona, i dovedu pred njega. I kad svetitelj bi doveden na istjazanje, Dometijan pogleda na njega, i osmehnuvši se reče: Zdravo, blagorodni starče! – Zdravo! odgovori svetitelj. Dometijan reče: Sada vidim da je istina ono što sam slušao o tebi, jer je lik tvoj svetao i čestan, oči tvoje sijaju kao zvezde, i starost tvoja je besprekorna. Obavešteni smo o tebi, da si toliko zatrovan smrtonosnim otrovom hrišćanstva, da ti nije dosta to što si ti u zabludi, nego se usuđuješ da i mnoge druge prevodiš u nju. Ali, iako smo to čuli, nismo poverovali u to, jer znamo da si blagorodan i pobožan pristalica naše vere.
Na to blaženi Konon odgovori: Pisano je da treba poslušati korisne savete, ali ne i nekorisne. Zašto si se uzgnušao Gospoda našeg, uhvaćenog i na smrt osuđenog, na krstu umrlog i u grob sahranjenog? Zašto se prethodno nisi udivio Njegovom rođenju od prečiste Djeve, koja je kao Djeva rodila, i Djevom ostala? Zašto se nisi udivio rođenju, koje Anđeli objaviše radujući se i pojući: Slava na visini Bogu, i na zemlji mir, među ljudima dobra volja? Zašto se nisi začudio sili Onoga koji sa pet hlebova i dve ribe nahrani pet hiljada ljudi? I ko učini takva dela kakva učini On, koji podari vid sleporođenome i život četvorodnevnom mrtvacu Lazaru, i najposle dobrovoljno postrada za spasenje sveta, pri čijoj se smrti kamenje raspade, grobovi otvoriše, i mnoga tela svetih ustaše?
Dometijan na to reče: Kada bi bilo istina to što ti pričaš, onda bi ceo svet poverovao u tvoga Hrista, i Zevsova bi sila bila uništena. Sveti Konon odgovori: Sila Zevsova i svih vaših nemoćnih bogova biće uništena nepobedivom silom Gospoda našeg Isusa Hrista, koji mi naređuje da govorim istinu, u kojoj ću i ostati sve do kraja predviđenog zakonom Hristovim. Jer On reče: Ja sam put i istina i život; koji veruje u mene, ako i umre, živeće; i nijedan koji živi i veruje u mene neće umreti nikada (Jn. 14, 6; 11, 25-26). Nama vernima valja kroz mnoge nevolje ući u carstvo Božje; a sinovi ovoga sveta, koji žive u slastima sveta, biće isterani napolje, i otići će u tamu najkrajnju, gde će biti plač i škrgut zuba.
Tada Dometijan, pun gneva, naredi da svetog Konona biju i muče raznim mukama. A svetitelj reče: Ja se muka tvojih ne bojim! Čini brzo što ćeš činiti! Samo te molim: stavi me na najteže muke, da bi se u Hrista mog udostojio velike milosti. – Na to mu Dometijan reče: Savetujem ti ono što je korisno po tebe. Poslušaš li nas, ti ćeš zaslužiti da s nama uživaš u našim radostima. Sveti Konon odgovori: Ja hoću da živim dušom a ne telom, i da uživam u duhovnim a ne u telesnim radostima. No ti, bezbožniče, bićeš mučen sa ocem tvojim đavolom u adu, gde mukama tvojim neće biti kraja.
Zatim Dometijan upita svetoga: Kakvog si zvanja u tvojoj veri, nevaljali starče? Jesi li pop? Mučenik odgovori: Svetovnjak sam, pošto nisam dostojan svešteničkog čina. Koji su se udostojili njega, raduju se duhovnim veseljem sa Hristom i sa svetim Anđelima Njegovim. No i ja živim Gospodu mom Isusu Hristu, i klanjam se Njemu, i radujem se u Njemu.
Dometijan ga upita: Imaš li ženu? Sveti odgovori: Imadoh, ali malo požive sa mnom, i otide ka Hristu Bogu našem. Dometijan ga upita: Imaš li decu? Sveti odgovori: Imam jedno dete, sina; on ostade u mojoj keliji, no želim da i on predstane tebi. Dometijan upita: Eda li se i on ne klanja našim bogovima? Sveti odgovori: Kakvo je drvo, takve su mu i grane. Nego te molim: pošlji da ga dovedu, da bismo zajedno primili venac mučeništva.
I odmah biše poslani vojnici da dovedu mladog Konona. Kad ga dovedoše, Dometijan upita starog Konona: Koliko je godina tvome sinu? Konon odgovori: Kad ga u manastir dovedoh beše mu sedam godina, i ja ga naučih knjizi; kad napuni dvanaest godina, bi postavljen za čteca crkvenog; a sada ima sedamnaest godina, i blagodaću Hristovom on je đakon među posvećenim slugama Božjim. Od detinjstva ga naučih da živi u celomudrenosti, i dostojan je mučeništva. Stoga te molim, nemoj mnogo odlagati: naredi da nas umuče, da bismo zajedno bili ovenčani od Hrista Boga našeg, jer smo hrišćani i za Hrista hoćemo da umremo. Dometijan ga upita: Kako se zove sin tvoj? Mučenik odgovori: Jedno ime ima sa ocem, zove se Konon.
Obraćajući se mladome Kononu, Dometijan mu stade govoriti: Čuj, mladiću! Tvoj otac je živeo mnogo godina, i ženio se, i decu imao, i dosta se nauživao ovog života; a sada, pošto je star, nije čudo što sam sebi želi smrti. Ali ti, ti si mlad, i tek si okusio sladosti života, zar ćeš poći za voljom očevom, kao što kaže tvoj otac? Odgovori mladi Konon: Otac moj, koji me po promislu Božjem rodi, nauči me da poznajem jedinog istinitog Boga, Tvorca svega vidljivoga i nevidljivoga, i da Njemu živim čisto u svetosti; on me povede putem spasenja, i pokaza mi da ovaj život nije život već smrt, i svi ljubitelji ovog privremenog života umiru večno. U Gospoda pak našeg Hrista postoji beskonačni život, koji On daje onima koji Ga ljube. I otac moj još me nauči ovome: bezbožnim idoloslužiteljima pripremljene su večne muke u paklu ognjenom, neugasivom, a pravednim slugama Hristovim pripremljeni su venci u slavi nebeskoj, u beskonačnom carstvu Hrista Boga našeg, koga radi se mi razapesmo svetu i svet se razape nama. Tako naučen od oca, ja sam jednog uma s njim, želeći da idem k Bogu istim putem kojim i on ide, i predajući se istom mučeničkom podvigu kome se i on predaje. Ponoviću reč Gospoda mog Hrista: Što Otac moj čini, i ja činim; i sin ne može ništa činiti sam od sebe nego što vidi da Otac čini; jer što On čini ono i sin čini onako (Jn. 5, 17. 19).
Na to Dometijan reče: A ako ja budem tvoga oca strašnim mukama umorio, pristaješ li i ti da te tako umorim? Odgovori blaženi junoša Konon: Pristajem da sa ocem zajedno umrem, da bih s njim živeo u carstvu Gospoda našeg, jer umreti za Hrista nije smrt nego obretenje večnoga života.
Dometijan se onda obrati starome Kononu: Zaista je ovaj junoša mudriji od tebe; samo mu još jedno nedostaje, i to ovo: da pozna istinu, i da se pokloni bogovima našim. Odgovori stari Konon: Zna junoša istinu dobro, i klanja se sa mnom Onome koji govori: „Ja sam istina“. A idolima đavolskim, lažnim bogovima vašim, nikada se nećemo pokloniti ni on ni ja.
Na to Dometijan reče: Poslušajte poslednju reč moju: pristupite bogovima, da se od ljutih muka i smrti izbavite, i darove česne od nas primite. Odgovori stari Konon: O bezakoniče od Boga odbačeni, mučitelju nenasiti krvi ljudske, i najbezbožniji od svih ljudi! ne rekoh li ti u početku da sam hrišćanin i da želim da za Hrista umrem zajedno sa mojim sinom, a ti, pijan i besan od zlobe, ne pamtiš moje reči.
Tada naredi Dometijan da donesu gvozdeni krevet, i da ga silno usijaju na vatri. Zatim naredi da svete mučeniče svuku, nage polože na taj krevet, i onda peku. Sluge dakle, jedni vatru raspaljivahu, drugi vreo jelej na tela svetih levahu, a sveti ostajahu nepovređeni. I govoraše stari Konon sveti Dometijanu: Ne sećaš li se, Dometijane, kako te ja molih da izmisliš najstrašnije muke za nas? A ti se nisi postarao, jer je ova muka mala za nas, i mi ne osećamo ovo paljenje.
Tada mučitelj naredi da se spremi bakarni kotao, napuni olovom, sumporom i smolom, stavi na oganj da to jako proključa, i onda u taj kotao bace sveti mučenici, jer govoraše: Kada im je na užarenom krevetu bilo hladno, ja ću ih u uzavrelom kotlu zagrejati, i videću da li će ih njihov Bog moći izvaditi iz plamena ognjenog. A sveti, bačeni u kotao, podigoše oči svoje k nebu, i pomoliše se govoreći: Gospode, Sazdatelju svih! usliši nas koji Ti vapijemo, i pošlji nam svetog Anđela svog, da rashladi ovaj strašni oganj, kao što si nekada trojici Mladića u Vavilonu rashladio užarenu peć! Usliši nas, Gospode, i pohitaj nam u pomoć, da shvate svi da si Ti Sin Boga živoga koji si došao u svet!
I odmah posla Gospod Anđela svog, koji nebesnom rosom ugasi oganj i rashladi kotao, i reče im: Mir vam, dobri vojnici, verni podvižnici, ne bojte se, niti se plašite, jer je s vama Hristos, koji će vas učiniti pobediteljima i prevesti k večnoj radosti.
Posle toga Dometijan naredi da svete mučenike obese strmoglavce, i da ih kade smrdljivim dimom. A sveti Konon stari, nasmejavši se, reče: O glupavče, nas se ne kosnu oganj tvoj, zar da se dima tvog uplašimo? – Mučeni smrdljivim dimom, sveti se rugahu mučitelju govoreći: Zar se ne stidiš, bedniče, što dva vojnika Hristova pobediše svu gordu silu vašu, i posramiše oca vašeg đavola, i slomiše i uništiše sva lukava oružja njegova?
A Dometijan, sav besan od jeda i stida, i ne znajući šta više da radi, naredi da mučenike prestružu drvenom testerom napola. I kada ih sluge namestiše da ih prestružu, sveti mučenici zamoliše sluge da im dadu malo vremena da se pomole Bogu. I ovi im dadoše. I sveti se pomoliše Bogu, govoreći:
Gospode Bože svesilni, Tvorče neba i zemlje, Care nad carevima i Gospodaru nad gospodarima! blagodarimo Ti što si nas udostojio da postradamo za sveto ime Tvoje, i ukrepio nas u mukama, i što nisi dopustio neprijateljima našim da nas ismeju, nego si nas pokazao kao pobeditelje nad đavolom. Slavimo Tebe Hrista Boga čovekoljubivog, svemoćnog i sveblagog, i molimo Te: Daj mir Tvojoj svetoj Crkvi širom cele vaseljene! posrami i istrebi one koji je gone! poobaraj ubrzo i uništi pogana idolišta, a uzdigni silu svoju i rasprostri slavu svetog imena Svog! sačuvaj i umnoži rod hrišćanski, koji Te pravo slavi, do svršetka sveta! Još Te molimo, Gospode, primi u miru duše naše, da se ne izvrši na nama naređenje mučiteljevo – da nas prestružu! Neka se ni u tome ne obraduje neprijatelj naš i ne pohvali govoreći: pogubih ih kako sam hteo! Nego neka ga milost tvoja pretekne, i uzme nas k sebi, pre no što on to učini, da bi Dometijan poznao da smo sluge Tvoje, i da si Ti učinio s nama ono što si hteo. I koji god budu čuli to, proslavljaće presveto ime Tvoje vavek!
I kada rekoše: amin! dođe glas s neba koji ih pozva na nebo. Sveti mučenici se prekrstiše i predadoše svete duše svoje u ruke Božje. I odmah bi silan zemljotres, i popadaše idolski hramovi, i svi se idoli u gradu srušiše i porazbijaše, i Dometijan pobeže kući svojoj, i sakri se.
A bratija iz manastira, čuvši šta se sve zbilo sa svetim mučenicima, dođoše, uzeše česna tela njihova, odneše ih u manastir i česno s mirisima sahraniše, slaveći Oca i Sina i Svetoga Duha, jednog u Trojici Boga, od celokupne tvari slavljenog vavek, amin.
 
SPOMEN SVETOG PREPODOBNOMUČENIKA
MAKSIMA
 
POSTRADAO za Gospoda Hrista kamenovan.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
ARKADIJA
 
PREPODOBNI otac naš Arkadije od mladosti se podvizavao u monaštvu na ostrvu Kipru u vreme cara Konstantina Velikog.[8] I bio učitelj svetim mučenicima: Julijanu lekaru i Evulu,[9] koji potom postradaše za carovanja Julijana Otstupnika (361-363. g.). Njih sveti Arkadije i sahrani. A za njima i sam, blagodareći Boga, pređe iz ovog u onaj nebeski svet posle 361. godine.
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA
JULIJANA LEKARA i EVULA
 
UČENICI prepodobnog Arkadija. Postradali za Gospoda Hrista mačem posečeni u vreme bezbožnog cara Julijana Otstupnika (361-363. g.).
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
EFROSINA
 
KLJUČALOM vodom ugušen postradao za Gospoda Hrista.
 
PRONALAZAK
ČASNOG I ŽIVOTVORNOG KRSTA I ČASNIH KLINACA
od strane svete carice Jelene
 
BLAŽENA carica Jelena, mati cara Konstantina Velikog (306-337. g.), pronađe Časni i Životvorni Krst Gospodnji kada s tom namerom poseti Jerusalim, kao što je to opširno opisano pod 14. septembrom. Pronašavši Časni Krst, ona polovinu ostavi u Jerusalimu, gde se i do danas čuva, a drugu polovinu prenese u Carigrad kao što o tome pišu crkveni istoričari toga doba Sokrat (Crkv. istorija, I, 17) i Sozomen (Crkv. istorija II, 1). Oni još dodaju da je Sveta Jelena pronašla tom prilikom i časne klince, kojima je telo Gospodnje bilo prikovano na Krst, i da ih je podarila svom sinu caru Konstantinu, koji je od njih načinio sebi šlem.
 
SPOMEN
ČUDOTVORNE IKONE MAJKE BOŽJE
zvane „ČENSTOHOVSKE“
 
OVA čudotvorna ikona Presvete Bogorodice bi doneta iz Carigrada u Rusiju, gde je ostala u jednom pravoslavnom hramu u Galiciji puna tri veka. Kada Poljaci ovladaše Rusijom, tada Latini prisvojiše ovu ikonu sebi.
 


 
NAPOMENE:

  1. Teofil, car vizantijski, carovao od 829 do 842 godine
  2. Amoreja – grad u Frigaji, u Maloj Aziji
  3. Tars – glavni grad Kilikije, oblasti u Maloj Aziji
  4. Kentenarij = κεντηναρ je veliki zlatnik koji vredi 100 malih zlatnika
  5. To jest boga – vinovnika kako dobra tako i zla
  6. Avrelijan, rimski car, carovao od 270 do 275. godine
  7. Ikonija – grad u Maloj Aziji, sada Konija
  8. Konstantin veliki carovao od 306 do 337 godine
  9. Sveti mučenici Julijan i Evul postradali oko 361. godine; praz
    nuju se danas zajedno sa prepodobnim Arkadijem

Jedan komentar

  1. Osvetljena Duhom Svetim, proslavljena Hristom, popila si spasonosnu vodu i njom si otvorenom rukom napajala one, koji su je bili žedni. Velika Mučenice Fotino/Svetlano, Ravna Apostolima, moli Hrista Boga za spasenje duša naših. Amin.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *