NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » Žitija Svetih za mart

Žitija Svetih za mart

5. MART

ŽITIJE I STRADANJE SVETOG MUČENIKA
KONONA ISAVRIJSKOG

ISAVRIJA[1], prestonica Isavrijske pokrajine, početak svete vere u Gospoda našeg Isusa Hrista primi od učitelja naroda, svetog apostola Pavla, koji je tamo propovedao i neke priveo veri. U vreme apostolske propovedi beše neki čovek, po menu Nestor, koji je živeo u selu, zvanom Bidanije, udaljenom od grada Isavrije osamnaest stadija. On imađaše ženu koja se svala Nada; sa njom dobi sina, ovog svetog Konona o kome je reč. Kada Konon odraste, roditelji zaželeše da ga ožene, i zaručiše mu divnu devojku Anu. No pre svadbe Kononu se javi sveti Arhistratig Mihailo u obliku presvetlog čoveka, pouči ga svetoj veri, odvede ga na reku, krsti ga u ime Presvete Trojice, i pričestivši ga Božanskim Tajnama oseni ga krsnim znakom i postade nevidljiv. A mladić se ispuni Duha Svetog, i Arhanđeo Mihailo beše s njim nevidljivo. Dođe i dan svadbe i svi se veseljahu. I kad bi sa nevestom uveden u ložnicu, Konon uze sveću i metnu pod sud, pa upita svoju nevestu: Šta je bolje, svetlost ili tama? Ona odgovori: svetlost je bolja od tame. Tada sveti Konon, otvorivši usta svoja puna blagodati Božje, poče joj govoriti o veri u Hrista, istinitog Boga, i o čuvanju devstvenosti i čistoga života. To je, govoraše on svetlost nezalazna, a dela telesna i neznabožačka bezbožna vera, jesu tama. I nevesta, imajući srce kao dobru zemlju, podesnu za prijem semena reči Božje, složi se u svemu sa svojim ženikom: verova u Hrista, i obeća čuvati devstvo svoje netljenim. I življahu ovo dvoje svetih u nepovređenoj čistoti devstveničkoj kao brat i sestra, ili bolje reći kao dva anđela Božja, serafimski goreći ljubavlju k Bogu i služeći Gospodu. Potom blaženi Konon usavetova i roditelje svoje da se odreknu idola, i privede ih Hristu. I krsti oca i majku i nevestu svoju. I oni, rukovođeni i poučavani svetim Kononom, vođahu bogougodni život. A otac njegov, blaženi Nestor, udostoji se mučeničkog venca, jer bi ubijen od idolopoklonika zato što im se protivljaše izobličavajući njihovu zabludu. Posle nekog vremena mati svetog Konona, blažena Nada, preseli se k Bogu u dobrom veroispovedanju. Zatim i blažena devstvenica Ana, zaručena mu nevesta, ode u večne dvore nebeskog ženika Hrista. I sahrani ih sveti Konon u jedan grob. I življaše sveti Konon sam u Bogu, predavši se bogomisliju. I telo svoje umrtvljivaše i potčinjavaše duhu postom i trudovima i svenoćnim molitvama. A dato mu blago blagodati Svetoga Duha skrivaše dok ne dođe vreme da ga pokaže. To se dogodi tek u starosti njegovoj. A poče na ovaj način:
U tom kraju nalazila se u divljim i neprohodnim gorama jedna strašna i mračna peštera. U njoj beše idolište i demonsko obitalište. I tamo stajaše veliki kameni idol poganog boga Apolona[2], koga je isavrijski kraj naročito poštovao. I Isavrijanci imađahu običaj da se svake godine o odvratnom prazniku Apolonovom skupljaju tamo sa žrtvama, i provode taj bogomrski praznik. A jedne godine pred taj praznik, kad se ceo grad spremao da ide k idolu u onoj pešteri, sveti Konon pokrenut Duhom Svetim dođe u grad. I videvši mnoštvo naroda, jedne naoružane na konjima, a druge peške, kao za rat spremljene, on im se gromko obrati ovim rečima: Ljudi Isavrijanci, stanite malo, jer imam nešto da vam kažem. Zašto ste se tako ratnički opremili? Eda li neko zarati na vašu zemlju, i zove vas na megdan? A oni odgovoriše: Ne, nego idemo k Bogu Apolonu da mu prinesemo žrtve i praznik njegov proslavimo. Svetitelj ih upita: A ko je to Apolon? Želeo bih da mi kažete. I kakva je njegova moć? Oni mu odgovoriše: To je naš promislitelj; on nam daje sva dobra; on nas krepi u ratovima, kao što je krepio i oce naše, koji nam i ostaviše ovaj običaj praznovanja. A svetitelj ih upita, potsmevajući im se: Jeste li ikada čuli glas boga svog, ili koju reč od njega? Oni odgovoriše: Nismo, ali nam je od otaca naših ostao običaj da verujemo u njega. Na to im sveti Konon reče: Oci vaši, ne znajući istinitog Boga, kao nerazumne životinje behu u zabludi. Da su znali istinitog Boga, oni ne bi toliku revnost pokazivali prema gluvom i nemom i nepotrebnom idolu. Dopustite mi, i ja ću vam pokazati koga poštujete, i ko je bog vaš. Mastilom ću ga namazati, može li sebe izmiti? Čekićem ću ga razlupati, može li se opet vratiti u svoj prvobitni oblik? Hranu ću mu ponuditi, da li će pružiti ruku, i uzeti, i početi jesti? Dokle ćete biti ludi, i to ne uviđati? Poslušajte me, jer sam i ja iz vašeg plemena, ali sam tuđ delima vašim. Ostavite se idolopoklonstva, i ja ću vas naučiti koga Boga da poštujete i da se klanjate Onome koji je na nebesima. Jer je on nevidljivi Bog, no svevideći Tvorac neba i zemlje i mora, i svega što je u njima. On je Car moćan i silan, koji spasava sluge Svoje i pogubljuje neprijatelje Svoje koji se klanjaju idolima i žrtve prinose demonima. On ne traži krvne žrtve, nego želi da Ga znaju oni koji Mu prilaze bez pokvarenosti i lukavstva, i da veruju u Njega, znajući da je On istiniti Bog, Otac jednorodnog Sina svog, Gospoda našeg Isusa Hrista, koji se od Oca ne odvaja, kojim i vekove satvori, čijeg je života i carstva zajedničar Duh Sveti koji od Oca ishodi. Ova pak tri Lica Božanstvom su jedan Bog. On je oganj koji spaljuje nenavideće Ga idoloslužitelje; On ljubi one koji Njega ljube, i proslavlja one koji Njega proslavljaju. Jer je neizmerno milosrdan i milostiv prema svima koji u Njega veruju i prizivaju Ga istinski.
Dok je svetitelj govorio to i mnogo drugo, narod se uzruja, i nastade velika gužva. Jer jedni poleteše na nj da ga ubiju, a drugi ih sprečavahu, ne dajući nikome da ga darne i želeći da što više čuju od njega. Pošto jedva umiriše narod, oni pitahu svetitelja: Kako nas možeš ubediti da postoji Bog veći od našeg boga Apolona, koga mi poštujemo više od svih drugih bogova? Pokaži nam neki znak o Bogu tvom, da bismo verovali u njega? A sveti Konon, videći da znake ištu, svu nadu položi na Boga, i reče im: Eto, mnogi su od vas na konjima, a nije malo ni mladih pešaka, kršnih i zdravih; pođimo dakle svi ka pešteri Apolonovoj, na mesto sabora vašeg, vi napred a ja kao star za vama. Samo da se pogodimo: ko prvi stigne tamo, njegov je Bog istinit i velik, i treba verovati u Njega. Ako vi što ste na konjima, i vi mladi, kršni i zdravi pešaci, preteknete mene stara i slaba telom, i prvi stignete do Apolonovog mesta, onda je vaš bog veliki; ako pak ja star peške preteknem vas i stignem tamo pre vas, onda je moj Bog veći od vašeg boga, i vi ćete biti dužni da verujete u Boga mog.
Svi pohvališe ovaj predlog i pristadoše na uslov svetoga Konona. I govorahu među sobom: Ovaj starac jedva može stići tamo za četiri dana, pošto je put dalek i težak, preko visokih gora i dubokih provalija.I svi krenuše žurno, jedni uzdajući se u svoje konje, drugi u svoje noge, a sveti Konon iđaše za njima hitajući s mukom. Zatim se pomoli Bogu, i tog trenutka stade preda nj sveti Arhistratig Mihailo, uze ga, i za tren oka prenese na ono mesto ka kome su hitali. A one što su jurili na konjima, i pešake, Arhanđeo nevidljivo pomete, te neki zalutaše po gorama i dubodolinama, padahu sa okomitih litica planinskih, i razbijahu se i sami i konji njihovi. I tako ceo onaj dan i svu noć ne mogahu stići do Apolonove peštere, niti put raspoznati kuda idu. A sutradan sveti Konon im iziđe u susret; i kad ga ugledaše, oni se zaprepastiše. A on ih stade koriti, govoreći: Što se razleniste, te tako sporo idete? Meni se dosadi čekajući vas dugo, pa vam evo izađoh u susret. A oni, mrtvi umorni, ispričaše svetitelju sve što im se dogodilo, i moljahu ga da im bude putovođa do Apolonovog mesta. I on, idući pred njima, dovede ih tamo. I reče im: Eto, ja dobih opkladu, pretekoh vas i prvi stigoh ovde. Treba dakle da priznate da je Bog moj velik, i da poverujete u Njega. A vašeg boga prepustite meni, da mu odmazdim što vas je dosada obmanjivao. Oni pak vikahu: Ne, nemoj okriviti našeg boga, niti ustajati protiv njega! Mi smo sami krivi što, zalutavši s puta, zakasnismo.
I tako ne održaše zadatu reč, i prevariše svetitelja. Onda ih svetitelj upita: Pošto ne verujete Bogu mom, hoćete li da verujete bogu vašem i ispunite ono što vam on bude rekao? Oni svi odgovoriše: Samo da čujemo boga našeg šta kaže, gotovi smo da odmah postupimo po reči njegovoj, jer mu čvrsto verujemo.
I opet se pogodiše sa svetiteljem, i dadoše čvršću reč od prve, da će verovati reči koju im bog njihov bude izgovorio. I svetitelj stade pred pešterom onom što beše idolište Apolonovo, i gromko doviknu idolu: Tebi govorim: naređuje ti Gospod moj Isus Hristos, iziđi iz idolišta svog i dođi meni ovamo! – I odmah bezdihani idol postade kao živ, jer zadrhta, i pade sa svoga mesta, i valjajući se suljaše se po zemlji ka svetitelju; i kad se dokotrlja blizu njega, ustade sa zemlje, i stajaše pravo pred svetim Kononom. A sav narod se silno prestravi, i stadoše od straha vikati, i kukati, i begati. Svetitelj im rukom davaše znak, i govoraše im da se ne boje. I jedva ih zadrža i umiri. Pa se opet obrati idolu, dok su svi vrlo pažljivo posmatrali šta će biti. I reče svetitelj idolu: Kaži nam, bezdihani idole, ko je istiniti Bog: ti ili Gospod moj Isus Hristos koga ja propovedam? – I idol odmah s trepetom pruži k nebu svoje kamene ruke, i veoma gromko ljudskim glasom izjavi, govoreći: Jedini istiniti Bog je Hristos koga ti propovedaš. – Rekavši to, on pade i razbi se.
Kada se ovo čudo dogodi, sav narod stade gromoglaono vikati: Jedan je istiniti Bog! Bog Kononov odnese pobedu! – i mnoštvo naroda verova u Hrista Boga. I pošto porazbijaše idole, primiše sveto krštenje. A ostali, okoreli u svome neverju, veoma žaljahu zbog propasti idola Apolonova. Ali, kasnije se i oni postepeno ubeđivahu, gledajući razna čudesa koja činjaše sveti Konon.
U istoj Isavrijskoj pokrajini, samo na drugoj strani, u jednom pustom mestu beše neka peštera. U njoj življaše opaki demon, koji kao ubojica i razbojnik napadaše prolaznike, ljude i stoku, i ubijaše ih. I Isavrijanci prinošahu mnoge žrtve tome demonu, moleći ga, da im ne čini tolike pakosti i ubistva. Ali od toga imađahu samo veću štetu, a nikakvu korist. Stoga se sabraše ljudi, i hrišćani i nehrišćani, te moliše svetog Konona da ide i otera tog demona iz njihovog kraja. Hrišćani ga moljahu s verom, ne sumnjajući nimalo u silu Hristovu koja beše sa svetim Kononom. Ali nehrišćani ga moljahu, ne sa verom, nego kušajući ga, jer smatrahu da Kanon ne može oterati odande onog opakog demona. Čak se nadahu da će ga demon ubiti.
Svetitelj ode tamo, praćen od naroda, stade pred pešterom, dok narod izdaleka stajaše sa strahom. I imenom Hristovim zapretivši nečistom duhu, sveti Konon mu naredi da na vidljiv način izađe iz peštere kako bi ga sav narod video. A demon iznutra vikaše moleći svetitelja da mu ne naređuje da izađe na vidljiv način, da ljudi ne bi videli njegovu odvratnu pojavu. Ali svetitelj mu strogo zapreti da sebe vidljivo pokaže. I, dok su svi posmatrali, on iziđe u obliku ženskom, kao neka odvratna baba, sva kljakava telom, dršćući i tresući se. I zabranivši demonu da nikome nikakvu pakost ne učini, svetitelj ga posla u pakao. I demon odmah postade nevidljiv, a narod vikaše: Veliki je Bog Kononov! – I tada mnogi od neznabožaca verovaše. u Hrista. Sveti Konon pouči narod koliko treba o Bogu; i vratiše se u grad svi pevajući: sveti Konon je počinjao pesmu, a narod je prihvatio, slaveći Hrista, istinitog Boga.
Potom sveti Konon življaše u svome selu Vidaniji u , roditeljskom domu, čudotvoreći i isceljujući svaku bolest kod onih koji su mu pribegavali s verom, i izgoneći demone, nad kojima mu Bog beše dao vlast. Uto se desi da jedan od najviđenijih građana isavrijskih bi pokraden: lopovi mu odneše silno zlato. Povodom ove krađe mnogi behu klevetani i mučeni, i po tamnicama nevini držani. Ali se ukradeno zlato ne mogaše pronaći. Onda k svetome Kononu dođe onaj pokradeni građanin, i srodnici oklevetanih i uhapšenih, i pripadajući k nogama svetiteljevim, moljahu ga da se pomoli Bogu povodom ove krađe. Svetitelj se sažali na oklevetane i nevino zlostavljane, i ode u grad. I stavši usred grada, podiže ruke svoje k nebu i satvori usrdnu molitvu Bogu. I moljaše se dok mu ne bi otkriveno od Boga gde je metnuto ukradeno zlato. Onda uze sa sobom mnoge ljude iz naroda, ode s njima iz grada daleko u pustinju, i dođe do jednog kamena, pokazanom mu od svetog Arhistratiga Mihaila. Pod tim kamenom beše zlato sakriveno. Sveti Konon ga pronađe, i naredi ljudima što behu došli s njim da uzmu zlato i nose u grad. I videvši to, sav se narod divljaše veoma, i slavljaše Boga. A pokradeni građanin, želeći da sazna ko su lopovi, upita svetitelja o tome, a on mu odgovori: Uzmi svoje, i budi zadovoljan, jer se tvoje vrati tebi bez štete, a uhapšene oslobodi. – I bi tako. A glas o ovome čudu raznese se po celom kraju onom, i mnogi se obraćahu k Bogu, i iz dana u dan rastijaše i množaše se Crkva Hristova.
Kada jednom sveti Konon isposnički molitveno boravljaše u svome domu, ugleda čitav puk demona koji behu došli protiv njega. Jer svi demoni, koji behu izgnani iz ljudi i iz idolišta, naoružaše se protiv svetitelja i dođoše da mu naude. Videvši ih, svetitelj ih sve veza imenom Isusovim, tako da se nisu mogli maći. I moljahu demoni svetitelja, da im ne naređuje da idu u bezdan, nego da im zapovedi da rade što on želi. Zabranivši im da nikakvo zlo ne čine ljudima, svetitelj ih posla na razne poslove: jedne da kopaju po baštama, čupaju nepotrebnu travu, trnje i čkalj; druge, da oru njive i seju; treće, da čuvaju berićet; četvrte, da pasu stada stoke, i brane od zverinja; pete, da seku drva, donose vodu i vrše sve domaće poslove. Tako ih sve zaposli kao zarobljenike. I služahu demoni robovski i zarobljenički svetom Kononu dok mu beše volja, revnosno izvršavajući svaki posao kaji im je određivao. Jer oni behu vezani neraskidivim uzama sile Božje, a porobljeni i potčinjeni pod noge Božjem ugodniku.
Jedne noći na kuću svetiteljevu napadoše razbojnici, očekujući da kod njega nađu neko bogatstvo, pošto beše čuven u celom tom kraju. Vezaše ga i stadoše mučiti da prokaže svoje zlato. No čim ga stadoše mučiti, slegoše se, po Božjem naređenju, demoni što služahu svetitelju, dohvatiše razbojnike, tukoše ih bez milosti, pa i vatru u peći naložiše, te im tela ognjem žegoše, a svetitelja odvezaše. No svetitelj im zabrani, i oni ostaviše razbojnike jedva žive. I pomoli se svetiggelj za razbojnike Bogu, te oni dođoše k sebi. I pošto ih blaženi pouči da više ne čine razbojništva, otpusti ih s mirom.
No ne samo iz ruku razbojnika demoni izbaviše svetitelja, po naređenju Božjem, nego i ugled imena njegova čuvahu, pošto je Bog tako hteo. Jer kada bi se ko od Isavrijanaca neznabožaca drznuo da naruži ime Kononovo, odmah je bivao bijen od demona na nevidljiv način. I beše ime Kononovo svima česno i strašno. Tako, dva idolopoklonika, kada negde bi spomenuto Kononovo ime, stadoše ružno govoriti o njemu, i odmah ih demoni napadoše, i bijući ih vucijahu ih putem za kosu, i dovukavši ih do svetitelja, baciše ih pred noge njegove. I rastijaše strah kod svih neznabožaca tako, da nisu smeli ni pomisliti zlo o svetom Kononu. Jednoga čoveka, koji je krao rod na njivi Kononovoj, uhvatiše ovi nevidljivi stražari, i bijući ga odvedoše ga svetitelju zajedno sa njegovim magarcem, na kome beše vreća puna ukradenog roda. Svetitelj ga posavetova da ne krade, i pusti da ide doma.
Neka sirota udovica, noseći na rukama svoje malo jedinče, za vreme žetve išla je po njivama i za žeteocima sabirala klasje. Tako jednom položi dete na zemlju, i prilično se udalji od njega sabirajući klasje. Utom naiđe iz šume vuk, zgrabi dete i odnese ga u pustinju. Trčaše za njim, ali ga nemogahu stići i oteti mu dete iz čeljusti. Tada žena ta otrča k čudotvorcu svetom Kononu, pošto njegova kuća beše blizu; i plačući pripade k nogama njegovim i ispriča mu svoju muku. On odmah naredi nevidljivim slugama, i oni poleteše, i za tren oka uhvatiše vuka sa detetom u čeljustima, i donesoše pred svetitelja. Svetitelj dade materi dete živo i zdravo, a vuka odasla na njegova mesta.
Potom drugi demoni, koji ne behu vezani, stadoše u tom kraju napadati ljude raznim bolestima, naročito boginjama. Videvši ovo njihovo neprijateljstvo, svetitelj se pomoli Bogu, i odmah mu Bog dade vlast nad njima. Onda ih svetitelj pohvata sve, i jedne progna iz onih krajeva u pusta mesta, druge posla u bezdan, a treće veza, pa ih u trideset glinenih sudova strpa, olovom zali, silom krsnom zapečati, i zakopa u zemlju pod temelj svoje kuće.
U to vreme nastade gonjenje na hrišćane, i u Isavriju stiže sa carskom naredbom neki vojvoda Magdon. On najpre svetog Onisija uhvati u selu Usorovu, i mukama umori. Zatim uhvati i svetog Konona, i stavljaše ga na mnoge i žestoke muke, primoravajući ga da prinese žrtvu idolima. A kad Isavrijanci čuše da vojvoda muči svetog Konona, sabraše se mnogo naoružanih ljudi, i pojuriše ka selu Usorovu sa namerom da ubiju vojvodu. Saznavši za to, vojvoda usede na konja, i sa svojim slugama pobeže iz onih krajeva. Isavrijanci se dadoše u poteru za njim, ali ga ne stigoše. Svetog pak mučenika Konona nađoše vezana, i po celom telu izranavljena i okrvavljena. Odrešivši ta, oni plakahu nad njim. I otirući krv njegovu, mazahu tela svoja, želeći da se krvlju njegovom osvete, i s ljubavlju celivahu rane njegove za Hrista dobijene. A sveti mučenik tugovaše i žaljaše veoma što mu ne dadoše da do kraja postrada, jer željaše da umre u mukama za Hrista svog. Zatim ga odvedoše njegovom roditeljskom domu u selu Vidaniji, i starahu se oko isceljenja njegovih rana.
Dve godine posle toga prestavi se sveti Konon Bogu. I sabra se sva Isavrijska pokrajina, i satvori veliki plač nad njim. I pogreboše ga zajedno sa blaženim roditeljima njegovim i sa svetom nevestom njegovom.Po prestavljenju i pogrebenju svetog Konona zaželeše Isavrijanci da roditeljski dom mučenikov pretvore u crkvu. Proširujući dom, oni stadoše kopati temelj, i obretoše u zemlji onih gorespomenutih trideset glinenih sudova, u koje sveti Konon zatvori demone. Ne znajući dakle šta je u tim sudovima, oni se obradovaše misleći da je u njima sakriveno zlato ili srebro, i brzo jedan razbiše. I odmah iziđoše iz njega demoni u obliku vrlo mračnog i smrdljivog dima i, pomračivši vazduh, satvoriše strašan vihor. Ljudi se od toga prepadoše, i jedni od straha popadaše, a drugi pobegoše. Demoni pak, leteći po vazduhu, silnu graju pravljahu, i jedan drugog po imenu dozivahu. I veliki strah zavlada onim selom, te se niko po zalasku sunčevom ne smejaše obresti van svoje kuće, jer se mnoga demonska strašilišta noću javljahu i plašahu ljude i stoku. Ovo pak bi za neko vreme dopušteno od Boga kao kazna lakomim ljudima što se drznuše razbiti jedan sud, misleći da je u onim sudovima blago. Potom, molitvama svetog Konona biše prognana ta demonska priviđenja i strašilišta. A ostalih dvadeset i devet sudova, sa demonima u sebi, ostaše i do danas u zemlji pod temeljom crkve svetog Konona, čije svete molitve neka i nas svagda čuvaju nepovređene od demona, da bismo slavili Oca i Sina i Svetoga Duha, jednoga u Trojici Boga, vavek, amin.
Ovaj divni svetitelj požive i postrada u drugom stoleću.

SPOMEN SVETOG MUČENIKA
ONISIJA

SAVREMENIK svetog mučenika Konona Isavrijskog, samo postradao pre svetog Konona.

SPOMEN SVETOG MUČENIKA
KONONA BAŠTOVANA

OVAJ sveti Konon beše u vreme cara Dekija (249-251. g.).Rodom iz grada Nazareta. Napustivši postojbinu svoju on ode u pamfilijski grad Mandron, i tamo u mestu zvanom Karmila uredi sebi jednu baštu, koju je zasađivao raznim povrćem, navodnjavao je, i od toga se izdržavao.
On beše toliko dobar, bezazlen i prost, da je od duše i srca otpozdravio vojnike koji su došli da ga uhvate. I kad mu vojnici saopštiše da ga namesnik Publije zove, on im prostodušno odgovori: Šta ja trebam namesniku kada sam hrišćanin? Neka on zove k sebi svoje jednomišljenike i jednovernike.
Vojnici vezaše svetog Konona i odvedoše namesniku. A kad ga ovaj primoravaše da prinese žrtvu idolima, sveti mučenik uzdahnu iz dubine duše zbog oslepljenosti i zabludelosti neznabožaca, ukori nasilnika, ostade nepokolebljiv u veri Hristovoj, i izjavi da ga ne može pokolebati u veri, makar ga stavio na hiljade i hiljade muka. Zato mu zabiše eksere u noge, i nateraše da trči ispred namesnikovih kola. I dobri svetitelj trčaše sve dok ne iznemože. Onda pade na kolena, pomoli se poslednji put Bogu i predade svetu dušu svoju u ruke Božje, 251.godine.

SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
MARKA PODVIŽNIKA I ČUDOTVORCA

OVAJ prepodobni Marko, podvižnik i čudotvorac, zamonašen je od svog učitelja svetog Jovana Zlatousta[3] u 40.godini svojoj i bio u jednom manastiru kraj Ankare u Galatiji. Zatim je proveo 60 godina u Judejskoj (ili Nitrijskoj) pustinji. Bio je veoma trudoljubiv; odao se izučavanju Svetog Pisma i celo je Sveto Pismo znao naizust; dostigao vrhunac podvižništva i vrline. Znak i dokaz toga su: vrlo poučne i korisne knjige koje je napisao, i dar čudotvorstva koji je od Boga dobio. Bio je mnogo milostiv i plakao nad bedom svakog Božjeg stvorenja. Kada jednom bezmolstvovaše, molitveno tihovaše, u svojoj keliji i rađaše na sebi, dođe k njemu jedna hijena i donese mu svoje slepo štene. I svojim utučenim izgledom moljaše svetitelja da se sažali na njeno mladunče i isceli mu oči. Svetitelj pljunu u slepe oči mladunčeta, pomoli se Bogu, i mladunče progleda. A posle nekoliko dana hijena donese svetitelju jednu veliku ovnujsku kožu, kao nagradu i zahvalnost za isceljenje njenog mladunčeta. No svetitelj ne hte primiti kožu dok mu hijena ne pokaza nekim znacima da ubuduće neće klati ovce bednih ljudi.Ovaj svetitelj je stekao toliku čistotu srca, da je Sveto Pričešće primao iz ruku angelskih. O tome je prezviter u skitu, koji je pričešćivao svu bratiju, kazivao ovo: „Opazio sam da za vreme davanja Tajni Hristovih ja nikada sam nisam davao Svetinju Marku podvižniku, nego ju je Anđeo uzimao sa žrtvenika i davao njemu. Uostalom, ja sam primećivao samo ruku koja mu je davala Pričešće“.
Prepodobni Marko sav je i spolja sijao blagodaću Svetoga Duha koja je bila unutra u njemu. Po rastu beše mali, duguljaste glave i brade, obasjan sav unutrašnjom blagodaću Božjom. Upokojio se u Gospodu polovinom petog veka.
Bogomudri otac naš Marko napisao je, prema Nikiforu Kalistu, oko četrdeset podvižničkih spisa, od kojih devet navodi poimence, i veoma ih hvali, Sveti patrijarh Fotije u svojoj „Biblioteci“ (br. 200). To su knjige: O zakonu duhovnom, O onima koji misle da se delima opravdaju, O pokajanju, O postu, O krštenju, Razgovor uma sa svojom dušom, Razgovor sa jednim sholastikom, i Poslanica Nikolaju monahu. Prepodobni Marko pisao je i protiv jeretika Melhisedekita i Nestorijanaca. Njegova duhovna mudrost i podvižničko iskustvo, sadržano u tim knjigama, od tolikog je duhovnog značaja da su Sveti Oci podvižnici govorili: Sve prodaj – i kupi Marka!
Radi duhovne koristi čitaocima, navešćemo samo nekoliko bogomudrih izreka i pouka svetog Marka:
Gospod naš Isus Hristos, Božija Sila i Božija Premudrost, promišljajući o spasenju svih na bogodoličan način kako On sam zna, položio nam je kroz razne dogmate zakon slobode, koji se sastoji u jednom cilju naznačenom za sve: Pokajte se! Iz toga možemo razumeti da se sva raznolikost zapovesti Božjih svodi na jedno – na zapovest pokajanja.
Nikakvo dobro nije moguće ni poverovati ni učiniti, nego jedino Gospodom Hristom i Svetim Duhom.
Izvršivši zapovest Božju, očekuj zbog toga iskušenje. Jer se ljubav Hristova kroz protivnosti isprobava.
Ne traži savršenstvo duhovnog zakona slobode u vrlinama ljudskim, jer nema savršenoga u njima. Njegovo savršenstvo se skriva u Krstu Hristovom.
Tražeći duhovnog leka, pobrini se o čistoti svoje savesti; što ti ona govori, to učini, i naći ćeš duhovnu korist.
Savest je prirodna knjiga. Ko je čita delatno (na delu), taj u iskustvu oseća Božansku pomoć.
Onaj ko misli da će bez molitve i trpljenja pobediti iskušenja, taj ih neće odagnati od sebe, nego će se samo još većma zaplesti.
Gospod je skriven u Njegovim zapovestima, i nalaze ga oni koji to žele, po meri njihovog tvorenja zapovesti Njegovih.
Svaki koji se krstio pravoslavno, tajanstveno je dobio blagodat od Svete Trojice, i ona dejstvuje (radi) u svakom čoveku po meri njegovog tvorenja zapovesti Božijih.
Ljubav prema Bogu i bližnjemu jeste zapovest koja obuhvata u sebi sve zapovesti.
Imaj svagda i nezaboravno u srcu svom smirenje Gospoda našeg: ko je On, i šta je postao radi nas, i sa kakve je visine svetlosti Božanstva otkrio se, i u kakvu je dubinu smirenja iz beskrajne dobrote prema ljudima sišao! On je postao ono što smo mi, tj. čovek, da bi mi postali ono što je On, tj. bogovi po blagodati. Logos Božji je postao telo, da bi telo postalo Logos. Budući bogat, On je osiromašio radi nas, da bi se mi Njegovim siromaštvom obogatili. Iz velikog čovekoljublja On se upodobio nama, da bi se mi kroz svaku vrlinu upodobili Njemu.
Od kako je Hristos došao u svet, od tada se, blagodaću i silom Duha Svetog, obnavlja pravi čovek stvoren po obrazu i podobiju Božjem.
Treba se družiti i biti zajedno i poslušno se učiti od duhovnih i iskusnih otaca. Jer je opasno biti sam i bez svedoka, pogotovu kada se nalazimo u duhovnoj borbi.
Ko od sebe odgoni bol i poniženje, neka ne misli da će se pomoću drugih vrlina pokajati. Jer kenodoksija (prazna slava i ponos) i izbegavanje bola znaju da služe grehu i s desne strane. Ako ko padne u bilo koji greh i ne ožalosti se shodno veličini svoga greha, taj će opet lako pasti u istu zamku.
Treba najpre imati blagodat Duha Svetoga delatnu u srcu, i onda postepeno ući u Carstvo Nebesko.

SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
MARKA ATINSKOG-TRAČESKOG[4]

SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
ISIHIJA POSNIKA[5]

OD samog povoja dobro vaspitan u vrlinama, veliki ugodnik Božji Isihije omrznu zemaljska pristrašća, i postade obitalište Svetog Duha. I uzdisaše za večnim blagom u nebeskom Sionu. Zato postade dobrovoljni izgnanik: napusti svoju postojbinu Galatiju (u Maloj Aziji) i tražaše pusto mesto. Rodom beše iz okoline Bruse u primorskom kraju. Tražeći pusto mesto, svetitelj zađe u jednu goru, zvanu Majonis. No demoni koji su tamo živeli, bojeći se da ih svetitelj ne protera otuda, namisliše da njega odvrate od njegove namere da se nastani tu. Zato uđoše u neka dva čoveka, Jovana i Ilariona, i susrevši Božjeg ugodnika pitahu ga kuda ide. I kada saznaše njegovu nameru, oni mu rekoše: Ne znaš li, čoveče, da je to mesto opasno, i ti ideš u sigurnu smrt? Jer ovde ima bezbroj divljih zverova, pa još i ljutih razbojnika, te ne možeš ovde ni jedan dan živ ostati. – A svetitelj, razumevši Duhom da ovo nisu reči ljudske već demonske, reče: Ja zbog mnoštva grehova svojih zaslužujem smrt, stoga idem da poginem ili od zverova ili od razbojnika.Rekavši to, on satvori molitvu, i krsnom silom odagna bestelesne nečiste duhove i tela ljudska, pa produži svoj put. I kad naiđe u gori na jedno mesto, dopade mu se, načini sebi keliju, i stade tu živeti podvizavajući se u isposničkim trudovima pustinjačkim. Tu i baštu sebi napravi, koju obrađivaše, te se tako od truda ruku svojih hranjaše. A dogodi se jednom da mnoge ptice nagrnuše na njegovu baštu, jeđahu mu povrće i plodove, i pravljahu mu štetu. Svetitelj se pomoli Bogu, i odmah ptice koje behu jele od njegovog truda, popadaše iz vazduha na zemlju, i ne behu u stanju da lete, nego rasprostrte ležahu na zemlji. A one koje tek naletahu, čim bi okusile od njegovih baštenskih plodova, nisu mogle više da uzlete nego su se kao otrovane valjale po zemlji. I napuni se ono mesto mnoštvom raznih ptica, popadalih na zemlju. A posle nekog vremena prepodobni se sažali na njih, izađe iz kelije i reče im: Idite odavde, i više nemojte uništavati monaški trud.Čim to svetitelj reče, odmah ove ptice što behu po zemlji odleteše, i nikada se više njegovoj bašti ne približiše.
Zatim prepodobni pronađe u jednoj dolini vodu. Tu podiže crkvicu u čast svetog apostola Andreja. I tu on sa svojim učenicima življaše bezmolvno u bogorazmišljanju. Jednom dovedoše k njemu jednu ludu devojku. Njeni roditelji pripadoše k nogama svetitelju, i moljahu ga da istera nečistog duha iz njihove kćeri. Pomolivši se Bogu, prepodobni odmah istera đavola iz devojke, a roditeljima njenim reče: Ovako govori Duh Sveti, da će posle moje smrti na ovom mestu biti manastir svetih žena podvižnica; i sila njihovih molitava oteraće odavde sve vojske demona. – Ovo se proroštvo svetiteljevo i zbi u svoje vreme. Jednog dana prepodobni Isihije iziđe iz svoje kelije i vide nekog čoveka gde tera pretovarena volovska kola. Utom se jedan vo spotače, pade na zemlju, i ne mogaše da ustane. Čovek pritrča i mučaše se da ga podigne, ali uzalud. Jer pali vo ostade nepomičan kao neki težak kamen. I čovek, sav malaksao od naprezanja, stade plakati. Videvši to, prepodobni se sažali na njega, priđe volu, pogladi ga po vratu, i kao razumnom stvoru reče mu: Ustani, lenjivče, i pređi svoj put, da te vrag, našavši te izlišna, ne satvori oruđem svoje zlobe.Rekavši to, oseni vola krsnim znakom, i on odmah ustade, i krenu vozeći krotko kola. A onaj čovek se mnogo udivi i, poklonivši se svetitelju s blagodarnošću, ode radostan svojim putem.
Svetitelj se iz dana u dan pružaše ka boljem i boljem. I uzlazeći ka savršenstvu vrlina, udostoji se biti sabesednik Anđela. I na trideset dana ranije saznade od Anđela Božjeg za svoje prestavljenje k Bogu. Zbog toga se ispuni velikom radošću, i pripremaše se za odlazak. Pred smrt prizva svoje učenike i dade im potrebne pouke. Zatim u ponoć iznenada sinu s neba svetlost, i obasja ne samo svetiteljevu keliju nego i celo ono mesto. A svetitelj, s radošću izgovorivši ove reči: Gospode, u ruke tvoje predajem duh svoj! – pređe u nebeska naselja, krajem osmoga veka.
Sveto i česno telo njegovo bi sahranjeno u gorespomenutoj crkvi svetog apostola Andreja, u kamenu raku kraj svetih vrata. Docnije episkop amasijski Teofilakt prenese česne mošti svetiteljeve netljene u grad Amasiju, oko 781. godine, i položi s desne strane oltara. A na onom mestu pustom, gde se prepodobni podvizavao, bi ustrojen ženski manastir, kao što svetitelj beše prorekao.

SPOMEN SVETE MUČENICE
RAIDE (RAISE)[6]

SPOMEN SVETIH MUČENIKA
ARHELAJA
i sa njim 152. mučenika

OVI sveti mučenici iz družine svete Iraide (među kojima i Kiril i Fotije) postradaše mačem posečeni za Gospoda.

SPOMEN SVETOG MUČENIKA
EVLOGIJA PALESTINSKOG

SVETI Evlogije bi rođen od roditelja neznabožnih i bogatih. Posle njihove smrti ogromna bogatstva, koja mu oni ostaviše, on razdade ništima. A sam Hrista radi osiromaši. I kao siromah prohođaše Palestinu poučavajući neverne i obraćajući ih Hristu Bogu. Zbog toga bi optužen kod kneza. Pošto ne hte da prinese žrtvu idolima, on bi mnogo mučen od kneza. Najzad mu glavu otsekoše mačem.

SPOMEN SVETOG MUČENIKA
EVLAMPIJA

SVETI mučenik Evlampije bi u Palestini mačem posečen za Hrista.

SPOMEN SVETOG NOVOMUČENIKA
PARTENA JEROĐAKONA

KOJEGA ubiše Turci kamenjem pri izlasku iz hrama, u nedelju 5. marta 1805. godine. Praznuje se u episkopiji Didimotiha i Orestiade u Trakiji.

SPOMEN SVETOG NOVOMUČENIKA
JOVANA BUGARINA

OVAJ blaženi mučenik bejaše iz Bugarske, mladić osamnaestih godina, vrlo lep i veoma pismen. Jednom u teškim okolnostima on se, avaj! odreče Hrista. Ali ubrzo zatim on uvide kako je težak greh učinio, raskaja se, napusti svoju domovinu i otputova u Svetu Goru. Tamo on provede u lavri svetog Atanasija tri godine, služeći jednom duhovnom starcu, vrlo načitanom u sveštenim knjigama. Međutim savest mučaše Jovana što se odrekao Hrista; zbog toga uvek hođaše tužan, neveseo i ćutljiv, te je svaki po samom izgledu njegovom mogao zaključiti da je on učinio neki veliki greh koji ga muči.
Jednoga dana, pod izgovorom da hoće da ide u svoju postojbinu, Jovan otputova iz Svete Gore u Carigrad. Tamo metnu sebi crveni fes na glavu, obuče crvene cipele, i takav ode u džamiju Svete Sofije, i stade se krstiti časnim krstom i moliti se po hrišćanski. Prisutni agarjani se uzrujaše, pa priđoše Jovanu i strogo ga upitaše zašto tako radi. Zato što sam hršćanin, odgovori Jovan bez imalo straha, i kao hrišćanin se krstim i molim Hristu koji je istiniti Sin Božji, i Bog. Turci onda pokušaše na razne načine da ga odvrate od hrišćanske vere, ali im to ne pođe za rukom. I kada uvideše da je on nepokolebljiv u svojoj veri, oni mu u dvorištu džamije Svete Sofije otsekoše glavu. I tako blaženi Jovan dobi venac mučeništva od Hrista Boga našeg, kome slava i moć kroza sve vekove. Amin. Postrada u Carigradu 1784. godine.

SPOMEN PREPODOBNIH OTACA
ADRIJANA POŠEHONSKOG I LEONIDA,
sapodvižnika njegovog

UČENIK svetog Kornilija Komeljskog, prepodobni Adrijan bi osnivač i iguman Uspenskog manastira na reci Vothi, blizu Pošehonja, u Jaroslavskoj guberniji. Najradije se bavio ikonopisom. Ubijen od razbojnika kada su napali na manastir radi pljačke. Svete mošti njegove proslavile se mnogim čudesima; počivaju u njegovoj obitelji. – Prepodobni Leonid upokojio se pre prepodobnog Adrijana i sahranjen u manastiru.


NAPOMENE:
[1]Isavrija – u planinskom kraju Male Azije, graničila se na istoku Likaonijom, na severu Frigijom, na zapadu Pisidijom i na jugu Kilikijom.
[2]Apolon, u starih Grka i Rimljana, bog svetlosti, naročito sunčane, bog prosvete, poezije, muzike, i još – bog proricanja, iscelitelj bolesti, čuvar građanskog poretka.
[3]O tome piše istoričar Nikifor Kalist (Crkvena Istorija, 14, 30, 53-54). On dodaje da je prep. Marko bio savremenik sv. Nila i sv. Isidora Pelusiota
[4]O njemu videti opširno pod 5. aprilom
[5]Ovaj prepodobni se u drugim Sinaksarima spominje 6. maja. Još se spominje i 10. maja
[6]O ovoj sv. Mučenici videti opširnije pod 23. septembrom.

2 komentar(a)

  1. Osvetljena Duhom Svetim, proslavljena Hristom, popila si spasonosnu vodu i njom si otvorenom rukom napajala one, koji su je bili žedni. Velika Mučenice Fotino/Svetlano, Ravna Apostolima, moli Hrista Boga za spasenje duša naših. Amin.

  2. Poštovani,
    da li Vam je poznato zbog čega je u Srbljaku (Srbljak. — Beograd: Izdaje Sveti Arhijerejski Sinod Srpske Pravoslavne Crkve, 1986. — S. 122-129) data služba PREP. TEOKTISTU (BIVŠI KRALJ SRBSKI DRAGUTIN) po kojo bi trebalo da se on pominje u crkvi danas (12 mart po julijanskom kalendaru), a u srpskim žitijama nisam našau da se pominje da se pominje u današnji dan, iako je po istoričarima preminu na današnji dan …
    Svako Vam dobro želim od Gospoda.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *