NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » Žitija Svetih za mart

Žitija Svetih za mart

30. MART

ŽITIJE PREPODOBNOG OCA NAŠEG
JOVANA LESTVIČNIKA[1]

GDE se ovaj hrabri podvižnik, prepodobni Jovan, rodio i vaspitao do svojih podviga, to ne mogu tačno da kažem, veli njegov životopisac, monah Danil. A u kakvom se sada mestu nalazi ovaj božanstveni i čudesni muž, i kakvim se sve besmrtnim sladostima hrani, ni to ne znam da kažem. Ali nema sumnje da se on sada nalazi u onom svetu, o kome slatkopojni slavuj sveti Pavle blagovesti: Naše življenje je na nebesima (Flb. 3, 20); i tamo se neveštastvenim čuvstvom nenasito i sveradosno naslađuje neiscrpnim nasladama, koje je znojem svojim zaslužio, nasledivši Carstvo nebesko sa onima čije su noge hodile putem pravim. A kako se on u veštastvenom telu trudio za to neveštastveno blaženstvo, ispričaćemo sada.
Kao šesnaestogodišnji dečko, a po pameti kao hiljadugodišnjak, blaženi Jovan samog sebe prinese kao neku besprekornu i blagoprijatnu žrtvu Velikom Arhijereju, Bogu. On se dakle telom uznese na Goru Sinajsku a duhom na Goru Nebesku, sa vidljive visine gorske približavajući se nebeskoj visini, i umom gledajući nevidljivog Boga. Uklonivši se iz sveta, on najpre zavole krotost ukrašenu smirenošću, kao načelnicu duhovnih devica, kao učiteljicu vrlina. On odbaci od sebe svako smelo i gordo govorenje, i ogovaranje. U samom početku svoje monaške obuke, on vrlo zrelim rasuđivanjem sasvim progna kušača samopouzdanja i samoljublja, i potčini sebe vrlo iskusnom duhovnom učitelju, nadajući se da će na taj način bezopasno prebroditi svirepu pučinu strasti. I svoj život, potpuno mrtav svetu, on tako ustroji među bratijom kao da je među njima bio odojče koje još ne ume da govori: on ništa ne rađaše po svojoj volji, kao da je imao dušu bez razuma i bez hotenja, sa istinski izmenjenim svojstvima prirodnim. Ali je još čudnovatije ovo: on, izvrsni poznavalac celokupne svetovne filosofije, smirenoumljem prigrli prostotu dostojnu neba. Jer smirenje je tuđe nadmenosti svetovne filosofije.
Starac i učitelj prepodobnom Jovanu bejaše Ava Martirije. Kad Jovanu bi dvadeset godina, on ga postriže u inočki obraz. Na dan postriženja ava Stratigije proreče za Jovana, da će biti veliko svetilo vaseljene. To se potom obistini. A kad jednom prilikom Martirije sa učenikom Jovanom ode k velikome Anastasiju Sinaitu,[2] ovaj pogledavši na Jovana upita Martirija: Reci mi, Martirije, otkuda tebi ovaj učenik? ko ga postriže u inoštvo? Martirije odgovori: Ja, sluga tvoj, oče, postrigoh ga. Na to Anastasije sa divljenjem reče: O avo Martirije, postrigo si igumana Sinajske Gore!
Arugom prilikom blaženi Martirije ode sa Jovanom k velikom starcu Jovanu Savaitu,[3] koji je živeo u Gudiskoj pustinji. Kada ih starac ugleda, ustade, uze vodu te umi noge ne Martiriju već njegovom učeniku Jovanu, pa mu i ruku poljubi. Potom Stefan, učenik velikog Jovana Savaita, upita starca: Zašto si tako postupio, oče, umio si noge ne učitelju već učeniku, pa si mu i desnicu poljubio? Veliki starac odgovori: Veruj mi, čedo, ja ne znam ko je onaj mladi monah, ali ja dočekah igumana Sinajske Gore, i njemu noge umih.
Takva biše proročanstva svetih otaca o prepodobnom Jovanu dok je još mlad bio. Ta se proročanstva ispuniše potom u svoje vreme.
Kod svoga duhovnog oca, Martirija, prepodobni Jovan provede u poslušanju devetnaest godina, pa ostade siroče, jer se blaženi Martirije prestavi k Bogu. I kao da k Višnjem Caru posla svog molitvenika i pokrovitelja, prepodobni Jovan se povuče u jednu pešteru, imajući molitve duhovnog oca svog kao silno oružje za razoravanje tvrćava. Ta peštera beše na mestu zvanom Tola, pet stadija udaljena od manastirske crkve. Tamo on provede dvadeset godina, svakim danom raspaljujući se sve jače i jače ognjem božanske ljubavi. Ali, ko je u stanju da rečima podrobno iskaže njegove podvige, koje on tamo tajno obavljaše? No ipak, preko sitnih stvari mogu se nazreti one glavne. Evo neke od tih sitnih stvari. On je jeo od svega što je dopušteno monasima, ali vrlo malo. To je činio, da bi mudro slomio rog gordosti, koja je mogla da ga uznemirava kada ne bi jeo. Jeo je od svega, da se um ne bi uzgordio zbog isposništva. A jeo je vrlo malo, i na taj način gospodaricu i roditeljku slastoljubivih strasti, prejedanje, uzdržanjem morio. Malojedenjem7. on joj je dovikivao: Umukni! zanemi! A pustinjačkim žitijem i retkim viđanjem sa ljudima on plamen peći telesne ugasi, i potpuno ispepeli, i savršeno uništi. Tvorenjem pak milostinje i oskuđevanjem u potrebnim stvarima on čvrsto izbeže srebroljublje, koje sveti apostol Pavle naziva idolosluženjem. Lenju nezaposlenost, tu svakodnevnu smrt duše, i mekuštvo, on je sećanjem na smrt tela boo kao ostanom, i sebe na bodrost i trud potsticao. Zamke i okove ma kakvog pristrašća i ma kakvih čulnih želja on plačem pokida i odveza; a strast gneva beše u njemu još ranije umrtvljena oružjem poslušanja. Retko kome odlazeći, a još ređe govoreći, on umori pijavicu praznoslovlja. A šta da kažem, pita se monah Danil, o pobeđivanju gordosti? a šta o krajnjoj čistoti srca, koju ovaj novi Veseleil otpoče poslušanjem a dovrši je Svojim prisustvom Gospod, Car nebeskog Jerusalima? Jer se bez prisustva Gospodnjeg nikada ne progoni đavo i njegova vojska. I u ovom vencu pohvale, koji pletem prepodobnom Jovanu, gde ću staviti izvor suza njegovih, stvar koja se susreće ne kod mnogih? I sada postoji u pustinji u podgorju jedna prikrivena mala peštera, udaljena od kelije prepodobnoga toliko da se ne može čuti glas čovečiji. I on često odlažaše u nju, blisku nebu, i jaucima svojim, ridanjima i prizivanjima Boga dosezaše do neba. I jecajući i plačući on vapajno vikaše kao oni koje mačem seku ili usijanim gvožđem žegu ili im oči vade. Spavao je vrlo malo, samo toliko da prekomernim bdenjem ne bi umu svom naškodio. A pre spavanja obično se mnogo molio i knjige sastavljao. Jer pisanjem knjiga on je progonio uninije, čamotinju. I sav tok života njegovog beše neprestana molitva i nenasita čežnja za Bogom, jer i danju i noću sozercavajući umom Boga u presjajnom ogledalu čistote duševne, on se ne mogaše nasititi.
Inok neki, po imenu Mojsije, žudeći za vrlinskim životom prepodobnog Jovana, moli ga da ga primi za svog učenika, jer je želeo da se od njega nauči istinskoj filosofiji. A umoli ovaj inok i česne starce, te se oni zauzeše za njega kod svetoga, i on ga na njihove molbe primi za učenika i sažitelja. Jednoga dana veliki otac naredi Mojsiju da sa izvesnog mesta nosi zemlju u gradinu i uredi je za povrće. Mojsije ode i vredno rađaše po naređenju. No u podne pošto beše silna žega, jer bejaše mesec avgust, umoran on zađe u hlad jednog velikog kamena i leže da se odmori. I Gospod, koji neće da ičim ožalosti Svoje sluge, Svojim običnim milosrđem spase Mojsija od neočekivane smrti, a svetog Jovana poštedi od žalosti. Jer u to vreme, baveći se u svojoj keliji bogomislenom molitvom, prepodobni pade u lak san, i u snu mu se javi neki sveštenolik muž koji ga prekori što spava i reče mu: Tako li ti, Jovane, bezbrižno spavaš? a Mojsije je u opasnosti. – Sveti Jovan se odmah trže od sna, i stade se toplo moliti za svog učenika. A kad pade veče i učenik dođe s posla, starac ga upita, da mu se nije desilo neko zlo i nešto neočekivano. On odgovori: Umalo me jedan ogroman kamen ne ubi. I nesumnjivo bi me ubio, da me ti, oče, ne viknu. Jer u podne ja bejah zaspao pod tim kamenom, ali čuh kako me zoveš, i ja se uklonih ispod kamena, i čim se uklonih kamen pade. – I istinski smirenouman, Jovan ništa ne reče svome učeniku o svom snoviđenju, već tajno u srcu svom uznese blagodarne molitve dobrome Bogu.
Prepodobni Jovan bejaše i obrazac vrlina, i lekar unutrašnjih rana. Tako, nekim bratom Isakijem silno beše ovladao demon bluda. I on sav utučen, dođe ka ovom velikom ocu, i ispovedi mu svoju borbu plačući i ridajući. A on mu na to reče: Prijatelju, pripadnimo oba na molitvu! – I dok se oni moljahu, i stradalnik još ničice ležaše, Bog ispunjavaše želju svoga ugodnika, da pokaže da David ne laže kada kaže: Gospod će ispuniti želju onima koji Ga se boje, i uslišiće njihovu molitvu (Ps. 145, 19), jer demon bluda pobeže, prognan udarcima moćne molitve prepodobnog Jovana. – A stradalnik, videći sebe oslobođena od strasti i potpuno isceljena, veoma se divljaše, i uznošaše blagodarnost Bogu koji proslavljuje slugu Svoga, i ujedno sluzi koji proslavljuje Boga.
No neki, podbadani zavišću, govorahu da je ovaj korisni učitelj, prepodobni Jovan, mnogoglagoljiv i lažljiv. Onda on na delu pokaza da sve može u Hristu koji moć daje: zaćuta i celu godinu ne progovori ni reči, dok ga sami ukoritelji ne zamoliše da progovori. Jer sami uvideše da nije dobro zatvoriti nepresušni izvor mudrosti i lišavati sve spasenja, pa dođoše i moliše ga da opet otvori svoja bogoglagoljiva. usta. A on nezlobiv, posluša ih, i nastavi ih učiti svojom bogodanom mudrošću.
Svi se divljahu podvizima prepodobnog Jovana i gdedahu na njega kao na novog Mojsija, pa ga silom postaviše za igumana svoje kinovije. A on, primivši se preko svoje volje za igumana Sinajske Gore, još bliže priđe Gori Božjoj. I bogorazmišljanjem ušavši u mrak u kome je Bog (2. Mojs. 20, 21), i duhovnim podvizima popevši se uz nebesku lestvicu, on dobi zakon napisan prstom Božjim, i otvori usta svoja reči Božjoj, i privuče Duha, i iz dobre riznice srca svog iznese reči dobre.
Prepodobni Jovan postade iguman posle četrdeset godina svoga inskovanja. Jednom dođoše šest stotina poklonika u manastir Sinajski. Pri trpezi svi videše jednog okretnog mladića u jevrejskom odelu, koji služaše i drugim slugama zapovedaše i raspoređivaše. I kad gosti odoše iz trpezarije, a za trpezu posedaše oni što su služili, potražiše i onog vrednog mladića, rasporeditelja, da i on sedne s njima, ali ga nigde ne nađoše. Onda Božji sluga, prepodobni otac Jovan, reče: Ostavite, ne tražite ga, to sveti prorok Mojsije posluži na svome mestu.
Jednoga leta bejaše u tim krajevima velika suša. I sabraše se ljudi iz okolnih gradova, odoše k prepodobnom Jovanu, i moliše ga da svojim molitvama izmoli kišu od Boga. I kad se prepodobni pomoli Bogu, odmah pade velika kiša, napoji sasušenu zemlju i učini je plodonosnom.
Pošto mudro rukovodi svoj duhovni Izrailj, prepodobni Jovan se približi kraju ovog privremenog života. Samo u jednoj stvari blaženi Jovan ne bi sličan proroku Mojsiju, jer on dušom uđe u Višnji Jerusalim, a Mojsije ne mogade ući u obećanu zemlju. A o svetosti prepodobnog Jovana, veli monah Danil, svedoče mnogi, naročito oni koji se, rukovođeni njegonim bogonadahnutim rečima, spasoše, i sada se spasavaju. Svedoči mladi David, muž izvrsni, koji nasledi mudrost premudrog Jovana. Svedoči i prepodobni Jovan, iguman Raitski, dobri pastir naš, koji umoli svetog Jovana Lestvičnika, te kao novi bogovidac siđe k nama sa Gore Sinajske, i pokaza nam svoje bogonapisane tablice, tojest knjigu „Lestvica“. Ova knjiga pobuđuje na podvige, a sila njena upućuje u bogoviđenje.
Kada prepodobni Jovan odlažaše k Bogu, pored njega stajaše njegov brat po telu, ava Georgije, i on ga odredi za igumana obitelji Sinajske. Ali ava Georgije plačući moljaše ga: Gospodine moj, zar ti odlaziš, a mene ostavljaš? Ja ti se molih, da mene pošalješ ispred sebe, jer bez tebe ja ne mogu ovu svetu družinu tvoju rukovoditi. I eto, bedan li sam sada, jer ti odlaziš k Bogu pre mene. Odgovori mu ava Jovan sveti: Ne plači! ne tuguj, jer ako se udostojim blizine Božje u onom svetu, ja ću umoliti Gospoda, da te ove iste godine uzme na nebo. Tako se i zbi. Deset meseci posle blažene končine prepodobnog Jovana otide k Bogu i brat njegov ava Georgije, da zajedno predstoji Bogu sa bratom svojim prepodobnim Jovanom u slavi svetih, slaveći večito Oca i Sina i Svetoga Duha, amin.[4]

ISTOGA DANA
SPOMEN NA MONAHA

MONAH koji u ovaj dan radosno umre, jer nikoga u životu ne osudi. O njemu prepodobni Anastasije Sinajski kazuje ovo: Jedan monah provođaše sve vreme u svakovrsnom nehatu. I pošto tako provede život, on se približi kraju. I kad se razbole na smrt, i bi na izdisaju, on se nimalo ne uplaši od smrti, nego se rastajaše od tela sa svakom blagodarnošću, veseo i osmehujući se. A prisutna bratija i oci sa igumanom rekoše mu: Mi smo videli, brate, da si u nehatu proveo svoj život, i ne znamo, otkuda ti u ovaj strašni čas takva bezbrižnost i slatko osmehivanje? Nego, okrepljen silom Isusa Hrista Boga našeg, podigni se i reci nam, kako bismo svi saznali, i proslavili veličinu Božju. – Brat se podiže malo sa odra i odgovori im: Zaista sam, česni oci, proveo svoj život u svakovrsnom nehatu. I eto, sad biše iznesena pred mene zapisana sva moja zla dela, i pročitana; i angeli Božji me upitaše: Sećaš li se ovih dela svojih? Ja im odgovorih: Da, sećam se tačno. Ali, otkako se odrekoh sveta i postrigoh, ja nikoga ne osudih, niti prema kome imađah zlobu. Stoga molim, da se sa mnom postupi po reči Hristovoj jer On reče: Ne osuđujte, da ne budete osuđeni; opraštajte, i oprostiće vam se (Mt. 7, 1; 6, 14-15). Kada ovo rekoh, sveti Angeli odmah iscepaše onu hartiju sa gresima mojim. I zato s radošću i bezbrižnošću odlazim k Bogu. – Rekavši to, brat mirno predade dušu svoju Gospodu.

SPOMEN SVETOG PROROKA
JOADA (ili JOILA)

SVETI prorok Joad beše iz Samarije. Pošto izobliči cara Jerovoama što je načinio u Izrailjskom carstvu zlatne telce i prinosio im žrtve, prorok Joad bi zaklan od lava. To se dogodi ovako. Gospod naredi Joadu da otide k Jerovoamu i izobliči ga, ali da tamo ne jede hleba niti vode pije, nego da se odmah vrati. Prorok zateče Jerovoama gde prinosi žrtve idolima i, obrativši se njemu reče: Ovako veli Gospod: evo, rodiće se u domu Judinom sin po imenu Josija, i zaklaće na žrtveniku sveštenike tih idola.
Jerovoam pruži ruku da uhvati proroka, ali mu usahnu ruka, i ne mogaše je povratiti k sebi. Tada car reče čoveku Božjem: Pripadni ka Gospodu Bogu svom, i pomoli se za me da mi se povrati ruka. I čovek se Božji pomoli Gospodu, i povrati se caru ruka i posta kao što je bila.
Posle toga, vraćajući se natrag, Joad bi prevaren od strane lažnog proroka po imenu Emve, te jede hleba sa njim, i tako naruši zapovest Gospodnju. Za takvu neposlušnost Gospod dopusti lavu da usmrti Joada, ali da mu telo ne pojede. Joad bi pogreben u Vetilju, blizu kuće lažnoga proroka koji ga prevari.[5]

SPOMEN SVETE
EVULE

SVETA Evula beše majka svetog velikomučenika Pantelejmona. Živela u trećem veku, i u miru skončala pre mučeništva svoga sina, do 305. godine.

STRADANJE SVETOG SVEŠTENOMUČENIKA
ZAHARIJE,
episkopa Korintskog

OVAJ blaženi arhijerej Korintski, pošto mudro i bogougodno pasijaše povereno mu stado Hristovo, bi izložen ljutom napadu neprijatelja istine. Ne mogući da gleda svetilo Crkve Hristove, đavo potstače agarjane, te oni oklevetaše ovog bogomudrog arhijereja Hristovog, kako on tobož krišom šalje pisma Evropljanima i poziva ih da dođu i uzmu Korint. Sa takvim izgovorom agarjani dojuriše u episkopiju kao divlje zveri, zgrabiše arhijereja Božjeg, tukoše ga i gaziše, pa ga u sindžire okovaše, i takog pred sudiju odvedoše. Sudija predloži mučeniku: da se odrekne Hrista i poturči. Blaženi mu odgovori: Ne dao Bog da se odreknem Gospoda mog Isusa Hrista, istinitog Boga i svemoćnog Tvorca. Za sveto ime Njegovo ja sam gotov proliti krv svoju. Čuvši to, sudija naredi te arhijereja Božjeg bezdušno i dugo tukoše, pa u tamnicu vrgoše. U tamnici ga nemilosrdno i zverski mučiše na razne načine, ali ne mogoše pokolebati čvrstu veru njegovu. Videvši da ga nikako ne mogu prisiliti da se odrekne vere svoje, krvoločni sudija izreče ovaku presudu: da se arhijerej Zaharija ispeče na ražnju kao ovca.
Kada hrišćani čuše za ovaku presudu, oni se zaprepastiše i silno uzbudiše, pa sažaljevajući svoga arhijereja otrčaše eparhu gradskom i dadoše velike novce, te ovaj ublaži presudu i naredi da se arhijereju otseče glava. To bi i učinjeno na Krstopoklonu nedelju Svete Četrdesetnice. I tako se ovaj junak Hristov udostoji Carstva nebeskog i dobi venac mučeništva. Njegovim molitvama neka mnogomilostivi Gospod udostoji i nas dobiti sa njim večna blaga. Amin.[6]

SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG
JOVANA,
patrijarha Jerusalimskog

PRESTAVIO se u miru.[7]


NAPOMENE:
[1]Život prenodobnog Jovana Lestvičnika (6. – 7. v. opisao je, uskoro posle njegove smrti, njegov savremenik i prijatelj – inok Raitskog manastira Danil. Obitelj Raitska nalazila se na obali Sueckog zaliva, dva dana hoda od Sinaja. Povest Danilovu dopunjuje drugi inok, nepoznat po imenu, koji je bio učenik samog bogonosnog oca Jovana Destvičnika, i koji je ostavio nekoliko podataka o životu svog duhovnog nastavnika.
[2]Sveti Anastasije – iguman Sinajske Gore; praznuje se 20. aprila.
[3]Ovaj prepodobni Jovan, provevši deset godina kao episkop, tajno od svih stupi kao poslušnik u manastir svetog Save Osvećenog (Otuda mu i naziv „Savait“); praznuje se 30. marta, isto tako 3. i 7. decembra.
[4]Prepodobni Jovan upokojio se u osamdesetoj godini svoga života, krajem šestog ili početkom sedmog veka. Iza sebe ostavi bogonadahnutu knjigu Nebesku lestvicu, koja vrlinom uzvodi na nebo i donosi večno spasenje.
[5]O proroku Joadu kazuje se u 13, toj glavi Treće knjige o Carevima.
[6]Sveti Zaharija postrada u Korintu 1684. godine.
[7]U Jerusalimskom Kanonariju spominje se 9. jula, a u grčkom kodeksu Pariske biblioteke (br. 402. Coislin) spominje se 23. aprila, i nosi naziv „Hrisostom“ (= Zlatousti), ali patrijarh Jerusalimski.

2 komentar(a)

  1. Osvetljena Duhom Svetim, proslavljena Hristom, popila si spasonosnu vodu i njom si otvorenom rukom napajala one, koji su je bili žedni. Velika Mučenice Fotino/Svetlano, Ravna Apostolima, moli Hrista Boga za spasenje duša naših. Amin.

  2. Poštovani,
    da li Vam je poznato zbog čega je u Srbljaku (Srbljak. — Beograd: Izdaje Sveti Arhijerejski Sinod Srpske Pravoslavne Crkve, 1986. — S. 122-129) data služba PREP. TEOKTISTU (BIVŠI KRALJ SRBSKI DRAGUTIN) po kojo bi trebalo da se on pominje u crkvi danas (12 mart po julijanskom kalendaru), a u srpskim žitijama nisam našau da se pominje da se pominje u današnji dan, iako je po istoričarima preminu na današnji dan …
    Svako Vam dobro želim od Gospoda.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *