NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » Žitija Svetih za mart

Žitija Svetih za mart

29. MART

STRADANJE PREPODOBNOG OCA NAŠEG
MARKA, episkopa ARETUSKOG, i KIRILA đakona,
i mnogih drugih

O STRADANJU prepodobnog Marka, episkopa aretusijskog,[1] sveti Grigorije Niski u svojoj Prvoj Reči protiv bogomrskog cara Julijana Odstupnika piše ovo: Ko ne zna šta se dogodi divnom Marku aretusijskom? I ko se neće setiti povesti o njemu? On je u vreme cara Konstantina Velikog[2] razorio neki hram neznabožački, i mnoge neznabošce izveo iz zablude na put spasenja, ne samo svojim blagovestnim besedama nego isto tako i svojim besprekornim životom. Stoga su ga mrzeli i bili ljuti na njega svi demonoljubivi Aretusijanci. I kada neznabošci dobiše silu za carovanja Julijana Odstupnika,[3] u to ljuto vreme prepodobnog Marka dočepaše ruke mučitelja. Plamen gneva neznabožačkog buknu, i stade se naglo širiti. Videći to, prepodobni namisli da se ukloni, ne toliko od straha, koliko povinjujući se zapovesti Gospodnjoj: Kad vas poteraju u jednom gradu, bežite u drugi (Mt. 10, 23). Jer nama se naređuje da se sklanjamo od gonitelja. Jer hrišćani, ma da junačni i čvrsti u trpljenju, treba da se ne samo staraju o svome spasenju nego i da gonitelje štede, da ne bi, besni od zlobe, naneli sebi veliku pogibao.
I kada sveti Marko vide gde zbog njegovog bekstva i skrivanja druge zlostavljaju, tlače, kinje, i na teške duševne muke stavljaju, on donese odluku, te se vrati iz bekstva, i dobrovoljno se prijavi razjarenim neznabošcima. I kakvu onda svirepost ne dožive? koju muku ne izmisliše? Svaki se trudio da mu zada posebnu muku; no to mnoštvo muka samo raspaljivaše svetiteljevo junaštvo. I to ih naročito dovođaše do besa što su smatrali da se on vratio među njih, ne toliko što je hrabar u mukama, već što ih prezire i nipodaštava. I starac svetitelj, dobrovoljni stradalnik, bi vučen kroz grad, mučen, šiban, grđen od sviju, od mladih i starih, od ljudi i žena, od gradonačelnika i prvaka. Svi su se utrkivali, ko đe mu naneti veću pakost i grubost. Mislili su da je velika stvar – izložiti mukama mnogim i satrti starca koji se junački držao. Vukoše ga po ulicama, valjaše ga po blatu, na muke dodavahu uvrede, čupaše ga za kosu, kidahu mu delove tela, gurahu ga, telo mu noževima bodijahu. I taj tužni prizor okrenuše na smeh i potsmeh: privezaše ga za drvo, odrezaše mu uši tankim a jakim koncima, pa ga onda obnažiše i medom namazaše, pa ostaviše na letnjoj vrućini, da bi ga ose, komarci i stršljenovi izujedali. No mučenik Hristov, iako sasvim star, pokazivaše se vrlo mlad u podnošenju muka, lice mu ostade svetlo, pa čak i u samim tim mukama on nalažaše neku nasladu, i rugaše se mučiteljima. Još se i to kazuje o njemu, da bolove nije osećao, već kao da je neko drugi stradao a ne on. I stradanje svoje smatrao je za slavu svoju, ne za nevolju.
I ko, iole milosrdan i čovekoljubiv, ne bi bio tronut takim prizorom? Ali to nisu smeli pokazivati, jedno iz straha od careva gneva, a drugo iz straha od gradonačelnika. Tako svetitelj trpljaše silne muke, ne želeći da neznabošcima da ni prebijene pare za razrušen hram. Jer oni su tražili od njega, ili da im sazida hram koji je razorio, ili da im plati veliku sumu novaca. No videći kako on rado podnosi muke, neznabošci sve niže spuštaše cenu svoga hrama, i najzad zatražiše od njega neku sasvim neznatnu sumu, koju on mogaše lako dati. Ali on odbi da da i jedan novčić na taj cilj. To jasno pokaza da je on stradao za veru.
A sveti Marko beše jedan od onih što sakriše bogomrskog cara Julijana, kada su ga još kao dete gonili i hteli da ga ubiju. I zbog toga je, kako se smatra, zasluženo stradao, i zasluživao još veće muke što je, ne znajući, sačuvao od smrti tako veliko zlo vaseljene. Priča se da je aretusijski eparh, iako neznabožac, bio dirnut raznovrsnim mukama prepodobnog Marka, te se osmelio i izašao pred cara, i rekao mu: Zar nas nije sramota, care, da ovoga starca na tolike muke stavljamo? Pa ipak ga ne mogosmo pobediti. Ali nije ni slavno ni česno njega pobediti.
A blaženi Teodorit piše: Videvši ogromnu trpeljivost divnoga starca, svetoga Marka, aretusijski neznabošci se raskraviše, i diveći mu se oni ga najzad odvezaše i pustiše u slobodu. I jedan po jedan opet svi primiše pouku od njega i povratiše se u veru Hristovu.
A o svetom đakonu Kirilu blaženi Teodorit[4] piše ovo: A zlo što neznabošci u Finikiji počiniše, ko može bez suza spomenuti? U gradu Iliopolju pod gorom Livanom oni se setiše đakona Kirila, koji u vreme cara Konsatntina Velikog raspaljen božanskom revnošću mnoge idole u tom gradu porazbija. I oni ne samo đakona Kirila ubiše, nego mu zubima svojim rasparaše i otvoriše utrobu. No Božja kazna ih ubrzo stiže: svima poispadaše zubi, jezici im se u ustima ucrvljaše i satruliše i na usta im udari nesnosan smrad; najzad svi oslepeše. Tada i u palestinskim gradovima Askalonu i Gazi zlobni neznabošci mnoge sveštenike, monahinje i žene posvećene Bogu isekoše na komadiće, pomešaše s ječmom, i dadoše svinjama. Tako sveti mučenici dobiše pobedničke vence u carstvu Hristovom, a mučitelje očekuju večne muke u adu, po pravednoj odmazdi istinitog Boga Gospoda našeg Isusa Hrista, kome slava vavek, amin.[5]

SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
JOVANA BUNARCA

U JERMENIJI življaše jedna veoma bogata i bogobojažljiva žena, po imenu Julijana. Kao mlada, ona ostade udovica sa dvoje dece, Jovanom i Temistijom. Pošto tadašnji neznabožni carevi izdadoše ukaz i naredbu o gonjenju na hrišćane, Julijana se uplaši, uze svoju decu, otide i skloni se u jednu usamljenu i zabačenu kuću. Tako sakrivena, ona vaspitavaše svoju decu u nauci i strahu Gospodnjem. A sinčić njen Jovan, čim bi došlo vreme molitve, ostavljao je majku i odlazio u crkvu. I pošto bi se tamo prikriven pomolio, on se opet vraćao svojoj majci. U to vreme svi su se hrišćani skrivali iz straha od idolopoklonika. A kada jednom po običaju svom Jovan ode u crkvu na molitvu, nađe ga tamo neki bogoljubiv hrišćanin i savetova mu da je bolje da ide u šumu na molitvu nego u crkvu, jer je u opasnosti da padne u ruke idolopoklonicima. Jovan posluša taj savet, i reče svojoj majci: Gospođo majko moja, jedan bogoljubiv hrišćanin pozvao me da idem do njega, a ja smatram da treba za to da zatražim od tebe blagoslov i molitvu, pa onda da idem. Majka ga pusti, misleći da će se on brzo vratiti.
Pošto se pozdravi sa majkom i sestrom, on ode u pustinju kod jednog egipatskog monaha, po imenu Farmutije. Tu se najpre podvizavao pod rukovodstvom svoga duhovnika Farmutija, koji se toliko beše udostojio kod Boga, da mu angel Božji svakoga dana donošaše hleb. Potom uze blagoslov od svoga duhovnika i povuče se dublje u pustinju. Tamo pronađe jedan suh bunar, u kome beše mnogo škorpija i zmija. On se pomoli Bogu i skoči u bunar. Pri tome ga anđeo Gospodnji prihvati i sačuva nepovređena, jer bunar beše dubok dvadeset aršina.
Kad se obrete na dnu bunara, on raširi ruke krstoliko, i tako provede u molitvi četrdeset dana, ne jedući, ne pijući, ne spavajući i ne spuštajući ruke. A sve životinje odmah pobegoše. Anđeo Gospodnji, koji svakodnevno donošaše hleb Farmutiju, stade donositi i Jovanu, ali ne neposredno već preko Farmutija, da se Jovan ne bi pogordio pošto je bio mlad. A Anđeo reče Farmutiju: Evo, Gospod ti šalje ovaj hleb da ga daš avi Jovanu koji se nalazi u suhom bunaru. A Jovan, primivši hleb od Farmutija, zablagodari Bogu i jede. I produži Jovan slaviti Boga. I svakog dana dobijaše hleb od starca. Ali đavo, ne mogući da gleda podvige Jovanove, pretvori se u slugu i, došavši k starcu Farmutiju, prelasti ga svojim rečima. I odoše zajedno do suhog bunara, i stade starac Farmutije da savetuje Jovanu ono što ne treba. Jovan razumede da je to đavolova zamka, i onda ispravi starca i posrami đavola, i tako ih odasla obojicu, ne pretrpevši nikakvu štetu po sebe.
Posle toga đavo sakupi mnoštvo demona, i preobliči ih u ličnosti Jovanove majke i sestre i njegovih prijatelja i rođaka i slugu i robova i poznanika. Svi oni dođoše kod bunara, i na njegovom otvoru plakahu i kukahu, preklinjući Jovana da izađe samo da ga vide i da im kaže nekoliko reči. Ali svetitelj se na dnu bunara moljaše Bogu, i uopšte im se ne odazva. Tada demoni postadoše nevidljivi.
Pošto prepodobni Jovan provede deset godina u suhom bunaru, i izvrši vascelo podvižništvo i vrlinu – ατώρθωσε πασαν ασκησιν και άρετήν (= dožive vascelo podvižništvo i vrlinu), tada vođen angelom Božjim dođe k njemu da ga sahrani neki monah Hrisije, koji se trideset godina podvizavao u pustinji. I tri dana stajaše Hrisije kraj otvora bunara, zaklinjući Jovana svemogućim Bogom, da ne sakrije od njega nijednu svoju vrlinu, nego da mu ih kaže, pošto tako ugodi Bogu. Tada se dogodi čudo nečuveno: podiže se bunarsko dno i iznese prepodobnog Jovana; i sretoše se dvoje prepodobnih i pozdraviše se. I pošto nije bilo lepo da odbije zakletvu kojom ga prepodobni Hrisije beše zakleo, blaženi Jovan mu ispriča ceo svoj život i svoje podvige. Zatim celivavši Hrisija svetim celivom i oprostivši se sa njim, on otide ka Gospodu.
Tada Hrisije iskopa grob, svojom rasom pokri mošti prepodobnog Jovana, i poklopac od bunara metnu preko groba. Zatim izvrši opelo. I posle toga posadi na tom mestu jednu palmu, i – o čuda! palma odmah pusti korenje, i poraste u veliko drvo, i procveta, i dade. zreo rod.
Gledajući ovo čudo, Hrisije zablagodari Bogu govoreći: Hvala Ti, Gospode, što one koji Te ljube i slave, Ti proslavljaš i činiš naslednicima carstva Svog! – I dok Hrisije tako rasuđivaše moleći se, uze ga Duh Gospodnji i odnese na mesto gde se podvizavao. Potom pozva jednog pobožnog i vičnog čoveka, i zamoli ga da zapiše ono što on vide i što ču.
Prepodobni Jovan živeo u četvrtom stoleću.

SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
EVSTATIJA ISPOVEDNIKA,
episkopa Vitinijskog

OVAJ sveti otac naš i ispovednik Evstatije, otresavši sa sebe kao teško breme svet i ono što je u svetu, postade monah. I noseći jaram Hristov, on odlučno ispunjavaše zapovesti Njegove i truđaše se na spasenju duše svoje. A docnije, na mnoga preklinjanja od strane naroda, on primi sveštenički čin. Svagda je blagodario Boga, u koga je nepokolebljivo verovao; prema svima je imao ljubav nelicemernu; bio je poučljiv, smiren, samilosan, milostiv, revnitelj dobrih dela. Zbog tih svojih vrlina on postade i arhijerej u gradu Kiu u Vitiniji. Postavši episkop, on je dosta godina upravljao Crkvom po kanonima i predanju svetih Apostola. A kada jeres ikonoboračka stade potresati Crkvu Hristovu, onda blaženi Evstatije, naoružan znanjem Svetoga Pisma, poražavaše ikonoborce. Zbog toga neki ikonoborci optužiše svetitelja ikonobornom caru. I svetitelja prvo pretnjama zasuše, zatim ga šamaraše, tukoše, po tamnicama vukoše, zlostavljaše, na sudove izvodiše i šibaše. Najzad ga ikonoborci debelim motkama izbiše, pa iz eparhije proteraše zbog pobožnog poštovanja svetih ikona. I on u zatočeništvu provede nekoliko godina u mukama, u zlostavljanjima, u oskudici, gladujući, žeđujući i nagotujući. Iznemogao od svih tih zlopaćenja, blaženi blagodareći Boga preseli se u večne obitelji (u 8. veku).

SPOMEN SVETIH MUČENIKA
JONE, VARAHISIJA,
i onih s njima

OVI sveti behu iz Persije u vreme persijskog cara Sapora,[6] i rimskog cara Konstantina Velikog. Monasi, oni jednog dana ostaviše svoj manastir, i odoše u mesto, zvano Marmiavoh. Tamo nađoše u tamnici devet svetih mučenika, čija imena behu: Zanit, Lazar, Marut, Narsis, Ilija, Mar, Aviv, Simeit i Sava. I osokoliše ih da istraju u ispovedanju Hrista sve do kraja. I oni zaista istrajaše, i primiše vence mučeništva.
Ali zbog toga monahe uhapsiše, pa ih izvedoše pred tri sudije, koji se zvahu: Masdrat, Siro i Marmis. Sudije savetovahu a ujedno i strašahu svete monahe, da se odreknu vere Hristove a obožavaju sunce i vodu. No sveti monasi nisu hteli ni da čuju.
Stoga najpre vezaše Jonu, da bi ga mučili po persijskom zakonu. Jer po tome zakonu Persijanci kada hoće nekoga da muče, oni ga najpre polože na zemlju, pa mu i ruke i noge vežu za jedno drvo, te je čovek nepomičan kao kamen; i onda ga biju motkama, a bijeni ne može da mrdne. Pošto na takav način dugo tukoše bodljikavim motkama svetog Jonu, oni mu zatim konopcima vezaše noge, pa ga odvukoše na otvoreno polje, da se tamo zlopati i mrzne cele noći na zimi i mrazu.
Zatim stadoše da muče svetog Varahisija: staviše mu ispod pazuha usijanu parčad gvožđa; zatim mu rastopljeno olovo sipaše u oči, u usta, i u gušu. To isto učiniše i svetom Joni. Posle toga vezaše noge Varahisiju, pa ga glavačke obesiše, a Joni prste na rukama i nogama odrezaše, kožu mu sa glave odraše, jezik mu iščupaše, pa ga u kazan pun ključale smole baciše. Ali blagodaću Hristovom on ostade nepovređen. Zatim ga zatvoriše u jedan gvozdeni kavez, pa baciše u vrlo duboko jezero, gde blaženi skonča i dobi venac mučeništva.
A sveti Varahisije bi ponova izveden na sud. I onda ga golog vukoše po trnju; zatim mu oštre klince zabiše po telu, pa mu kosti polomiše, i u kavez zatvoriše. Posle toga mu vrelu smolu u gušu sipaše. I tako ovaj slavni Hristov junak predade dušu u ruke Bogu, i dobi od Njega venac mučeništva.
Svete mošti njihove sahrani zajedno sa moštima gornjih devet mučenika neki čovek po imenu Avdisot, koji ih otkupi za pet stotina miliarisija (persijski novac).
Devet gornjih mučenika skončaše dvadeset i sedmog marta, a sveti Jona i Varahisije dvadeset i devetog marta.[7]

SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
DIADOHA,
episkopa Fotike u Epiru

BEŠE veliki i iskusni duhovni i bogoslovski pisac Crkve u 5. veku. Kao episkop Crkve Božje u Epiru, u Grčkoj; potpisao je zajedno sa drugim episkopima pismo caru Lavu I (457-474. g.) povodom smrti patrijarha Aleksandrijskog Sv. Proterija, koga ubiše jeretici monofiziti 458. godine. Svetog Diadoha spominje i patrijarh Fotije u svojoj „Biblioteci“ (gl. 231), kada govori o Sabornoj Poslanici Sv. Sofronija Jerusalimskog, u kojoj se i Sv. Diadoh ubraja u velikog protivnika monofizitske jeresi i branioce Sv. Halkidonskog Sabora. Kao episkop radio je na organizovanju monaškog života, a kao podvižnik napisao je divne i poučne spise podvižničke (u 100. glava). Imao je i nebeska viđenja, od kojih su neka i zapisana u njegovim spisima. Osobito se borio protiv monofizitske i mesalijanske jeresi. Mirno se upokojio u Gospodu oko 468. godine.

SPOMEN PREPODOBNIH OTACA
JONE i MARKA,
Pskovo-Pečerskih

PREPODOBNI Jona, sveštenik grada Derpta, zlostavljan od tamošnjih Nemaca, udalji se u Pskov, i tamo kraj potoka Kamenca osnova 1477. godine Pskovo-Pečerski manastir. U obitelji svojoj on revnosno služaše Gospodu sve do končine svoje, 1480. godine. – Prepodobni Marko podvizavao se na tom istom mestu, samo pre prepodobnog Jone. – Svete mošti obojice ovih svetih podvižnika počivaju u pećini Pskovo-Pečerskog manastira.


NAPOMENE:
[1]Aretusija ili Aretuza – grad u Siriji
[2]Sveti Konstantin Veliki carovao od 306. do 337. godine.
[3]Julijan Odstupnik carovao od 361. do 363. godine.
[4]Blaženi Teodorit, učitelj Crkve, živeo u petom veku.
[5]Sveti Marko i Kiril postradali polovinom četvrtog veka.
[6]Carovao od 310. do 331. godine; bio svirep gonitelj hrišćana.
[7]Postradali u međuvremenu od 327. do 331. godine.

Jedan komentar

  1. Osvetljena Duhom Svetim, proslavljena Hristom, popila si spasonosnu vodu i njom si otvorenom rukom napajala one, koji su je bili žedni. Velika Mučenice Fotino/Svetlano, Ravna Apostolima, moli Hrista Boga za spasenje duša naših. Amin.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *