NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » Žitija Svetih za mart

Žitija Svetih za mart

2. MART

STRADANJE SVETOG SVEŠTENOMUČENIKA
TEODOTA,
episkopa Kirinijskog

NA ostrvu Kipru postoji grad Kirinija[1] U njemu je episkopovao sveti sveštenomučenik Teodot. Rođen u Galati [2] od hrišćanskih roditelja, on dobi književno obrazovanje. Izmlada mudar i vrlinast, on dođe na ostrvo Kipar, i učaše neznabošce da ostave zabludu i obmanu idolopokloničku, a da veruju u Hrista, istinitog Boga. I on propoveđu reči Božje odvrati mnoge od neznabožačkog bezbožništva i izvede na put spasenja. Zbog toga bi izabran za episkopa u kiparskom gradu Kiriniji. No kada nasta gonjenje na hrišćane u vreme bezbožnoga cara Likinija[3] i kiparskoga kneza Savina, zažele sveti Teodot da bude mučen za Hrista. I on smelo osuđivaše neznabošce, izobličavajući njihovu zabludu, a propovedajući Hrista Boga.
Ču za to knez Savin, pa naredi da uhvate Teodota i dovedu ma mučenje. Saznavši za to kneževo naređenje, arhijerej Božji ne htede čekati da dođu po njega, već odmah sam ode knezu, izađe ired njega, i reče: Ja sam koga išteš. Ne sakrih se od tebe, niti sam silom doveden, nego dobrovoljno dođoh da propovedam Hrista Boga mog – istinu, koju ne treba kriti već objavljivati. A izobličiću ništavnost i nemoć vašeg bezbožja. No nije potrebno mnogo dokazivati vašu nemoć. Ta vi ste sve neznabošce grada i svu vojsku krenuli zbog jednog hrišćanina. To pokazuje da ste nemoćni, i plašljiviji od žaba. Boje se demoni jednoga čoveka, jer je sluga Hristov, i trude se da vam on ne izmakne iz vaših krvničkih ruku, i povede borbu protiv njih, i pobedi njihovu nemoć, pridobivši one koji im služe i imaju prazno uzdanje u njih.
Ne podnoseći takvo izobličavanje, knez naredi da svetitelja nemilice biju sirovim žilama. Bijen vrlo dugo, on davidovski govoraše: Po leđima mojim oraše grešnici, nastaviše bezakonje svoje (Ps. 128, 3). A kada sluge prestaše da biju mučenika, knez mu reče: Vidiš šta ti donese tvoje pričanje i drskost. Svetitelj odgovori: Kada bi oči duše tvoje bile prosvetljene, ja bih ti pokazao šta mi donese moje junaštvo koje ti nazivaš drskošću. Ali, pošto si slep, zbog toga ne možeš da vidiš blaga koja me očekuju. No od svega toga shvati bar to da ja, zagledan u nebeske nagrade ugotovljene Hristovim mučenicima, ostajem za vreme mučenja nepomičan, i ne osećam muke. Jer moje duhovno veselje u Bogu nadvlađuje sve telesne bolove.
Knez Savin reče: Gordiš se, Teodote, i obmanjuješ slušaoce, ali mene ne možeš obmanuti svojim rečima, jer ću ja telo tvoje dotle udarati na muke, dok ne budeš ispovedio vlast bogova naših. Svetitelj odgovori: Udaraj me na kakve hoćeš muke, skupi svu svoju krvničku silu protiv tela mog, i tek ćeš onda saznati silu vojnika Hristovog, i videti ko je jači: moji mučitelji ili ja mučeni. Knez na to reče: Ne znaš li da mi carska naređenja daju ovlašćenje, da ti telo ranama izdrobim i potpuno te uništim? Svetitelj odgovori: Ja takvome služim Bogu, koji me načini od careva carskijim i od knezova silnijim. Zbog toga sada govorim tebi kao robu, i smatram te bednijim od svakog zarobljenika. Ne marim ni od kakvih mučenja s pomoću Boga mog, koji nas je naučio da svu žitejsku ljubav smatramo kao seno i plevu i đubre. Ne misli, dakle, da ćeš me uplašiti svojim nadmenim i groznim pretnjama. Hvališ se da imaš vlast nad telom mojim. No takvu vlast imaju i razbojnici što po pustinjama žive. Jer kad nekoga uhvate na putu, muče ga po svojoj volji. I ti sada smatraš sebe za veoma moćna čoveka, uzdajući se u svoj bezakoni mač, jer si svoju zakonitu vlast pretvorio u nasilje: bludnicama i čovekoubicama opraštaš, a kaznu koju oni zaslužuju prenosiš na nevine pobožne ljude.
Knez se na to silno razgnevi, i naredi da mučenika naga vežu za drvo mučenja, pa mu onda oštrim gvozdenim spravama stružu rebra. A stradalnik Hristov, nemilosrdno strugan, trpeći bolove, moljaše se Bogu govoreći: Gospode Isuse Hriste, Stvoritelju vascele vidljive i nevidljive tvari, Ti si smrt zarobio, ad razrušio, na krstu poglavarstva i vlasti preiopodnje umrtvio i kneza ovoga sveta izobličio, a svetim apostolima Svojim višnju silu podario i od napasti ih sačuvao; Ti si nekada dečaku Davidu pobedu nad džinom Golijatom darovao, i u vavilonskoj peći plamen obuzdao da ne naškodi telima svetih Mladića Tvojih, hladnom rosom oganj rashladivši; Ti i mene ukrepi u ovim mukama, jer znaš ljudsku nemoć, snaga naša je nemoćnija od paučine, i sila naša slabija od kratkotrajnog cveta. Daj slavu imenu Tvom, Gospode, i podaj silu nemoći mojoj, a razvej silu onih što ustaju na svetu pastvu Tvoju, da uvidi cela zemlja da si Ti jedini Bog višnji koji daje onagu i silu onima što se u Tebe uzdaju. – Dok se svetitelj tako moljaše, krvoločne sluge mu toliko ostrugaše telo, da su se kosti videle. Zatim naredi knez da ga skinu s mučilišta i odvedu u tamnicu.
Vođen u tamnicu, svetitelj vikaše kroz grad govoreći: Vi koji me vidite gde ovako stradam, shvatite da ja stradam ne bez nade, jer u Hrista Boga postoji nagrada za mučeničke patnje, koju i ja očekujem. Kada prolazni car zemaljski odlikuje i nagrađuje svoje vojnike koji se za njega junački i hrabro bore i prolivaju krv svoju, a slavno pale u borbi slavi po knjigama i ovekovečuje izobražavajući likove njihove, utoliko više naš Podvigostrojitelj, Večni Car nebeski, svoje vojnike i podvižnike odlikuje i nagrađuje u ovom životu, a pri vaskrsenju učiniće ih naslednicima carstva Svoga. To svedoče česne mošti svetih Mučenika koji su se ranije podvizavali, jer ih pobožno poštuju svi blagoverni i smatraju ih dragocenijima od svih stvari i skupocenijima od svih bogatstava na zemlji. I tim poštovanjem koje im se odaje na zemlji, izobražava se poštovanje i slava koje dušama Mučenika odaju na nebu Bog i Anđeli Njegovi.
To i mnoge druge stvari govoraše svetitelj, dok je sav narod išao za njim do tamnice. U tamnici ostade pet dana, pa ga knez opet izvede preda se na sud. I reče knez mučeniku: Ja držim da nije potrebno da te još mučim, da bi se urazumio. Dosta ti je ono prvo mučenje. Ti si iskusio svu strahotu njegovu, zato pristani da se pokloniš bogovima našim, ako ne želiš da se ono ponovi. Ostaneš li uporan, primoraćeš me da te stavim na najteže muke. Poslušaj me, da bi se spasao tih muka.
Sveti Teodot mu odgovori: Ti ne shvataš, bedniče, da iako se raspade telo moje od mučenja i istruleše rebra moja od rana, ipak i sada hrabro dođoh, i gotov sam da pretrpim sve što mi budeš uradio, dok ne skončam podvig tečenja svog, da bih od Gospoda mog Isusa Hrista primio spremljeni mi venac pravde.
Knez reče: Ne spominji ovde raspetoga, jer skvrnaviš ovu sudnicu. Sveti Teodot odgovori: Bezumniče i pogani prljavko, ti smatraš da ne skvrnaviš ovo mesto pominjući svoje pogane n sveskverne bogove, a kad ja pominjem prečistog Gospodara mog, Hrista cara i Gospoda svih, tebi je teško da slušaš, i huliš, i žališ se da se sudnica tvoja tobož okvrnavi spominjanjem imena Hristova. Ti ne možeš da slušaš strašno ime Hristovo, jer te muka spopada čim se pomene prečisto ime njegovo. Tako su i đavoli, koje vi poštujete, patili, i nisu mogli da podnose muke koje su ih spopadale od pojave Hristove, te su vapijali: Šta je tebi do nas, Isuse Nazarećanine? došao si pre vremena da nas mučiš (Mk. 1, 24; Mt. 8, 29). Nije dakle čudo što i ti ne podnosiš ime Hristovo, jer si srodan đavolima, služeći im od pradedova svojih, i podražavajući ih.
Knez Savin reče: Držao sam da ćeš biti krotkiji posle prvog mučenja, i da ćeš me poslušati, jer te prizivam spasenju, ali ti si postao gori. No pošto se i dalje prepireš s nama, i varaš srce svoje kao da za Hrista trpiš, to ću te ja staviti na neku novu muku, i savladaću te, i pokazaću da ti ništa neće pomoći tvoja nada na Hrista. Jer ti neće pomoći ta varalica, u koga uzdajući se ti srljaš u muke.
A sveti mučenik odgovori: Kada bih ja trpeo ovo radi čoveka, bio bih bedniji od vas bezbožnika, i ne bih imao nikakvu svetlu nadu na budući život. I ne bih mogao do kraja podneti tolika mučenja, da moje oči nisu uperene na nebesko carstvo, u kome se svrh zasluga dobija velika nagrada od Hrista, istinitog Boga. Šta dakle? Da ne pretrpim li veće muke pomoću Hristovom, radi obećanih večnih blaga? Vidi u meni pomoć Hristovu, i uveri se da se u Njega uzdam. Jer, pokrivan Njegavom božanskom rukom, ja se ne bojim tvojih muka. I nikakvo mi stradanje nije teško. Ako zemljano telo i odstradava svoje, ali um, utvrđen u Bogu, ostaje nepokolebljiv.
Tada knez Savin naredi da se donese gvozdeni krevet, pruži po njemu svetitelj, i naloži vatra pod krevetom. A kada stradalnik pretrpe i ovu muku, udivi se knez, i upita ga: Otkuda u vas hrišćana toliko nemilosrđe? Kako se možete smilovati na drugoga, kada nećete da se smilujete na sebe? ili kako možete imati milosrđa za drugog, kad ga nemate za sebe?
Sveti Teodot odgovori: Ne znaš prirodu čovekoljublja, a govoriš o milosrđu. Onda ću ti izraziti blagodarnost, kada me osudiš na smrt, i tako pošalješ iz ovog prolaznog života u nebesko carstvo. U stvari, ti želiš da me uzvisiš: jer što me više mučiš, ti mi izrađuješ veću nagradu. Ako hoćeš da pokažeš milosrđe prema meni, onda me preko raznih muka otpusti iz ovog života. Stavi me ovde na velike muke, da bih tamo dobio venac pravde. Izmuči me do smrti, da savršen podvižnik otidem i Podvigostrojitelju mome – Hristu, kako bi me svi sveti Anđeli primili radujući se i veseleći se.
Knez reče: Ja ću te načiniti savršenim podvižnikom, kada budem izmislio druge, najstrašnije muke za tebe. Na to mučenik Hristov odgovori: Kada bi ti znao dobrotu Boga mog, u koga se ja nadam, da će me zbog ovih kratkrotrajnih muka udostojiti večnoga života, ti bi i sam poželeo da postradaš za Njega ovako kao što ja stradam. Ali, pošto vam đavoli, koje vi poštujete, okameniše srca, te se ničemu posle ovog života ne nadate, zbog toga upadoste u sujetu ovoga sveta, i vremensko i prolazno pretpostavljate večnom.
Čuvši to, knez se začudi i reče: Govorahu mi neki za tebe da si prostak, a ja sada vidim da si ti veliki prepredenjak. Sveti Teodot odgovori: Kada Hristos u meni govori, koji mi govornici mogu protivustati? Znaj dakle, da su ti istinu kazali oni koji ti rekoše za mene da sam prostak. No blagodat Hrista mog koja se podvizava samnom, ona me uči šta da govorim, ona me ukrepljuje da i muke trpim, olakšavajući mi bolove za vreme mučenja.
Knez reče: Neću te štedeti, Teodote. Svetitelj odgovori: Čini što hoćeš, jer sam ja na to gotov. Tada knez Savin naredi da mu klince zabiju u noge, i da ga onda vojnici gone. I kada mu klince zabijahu u noge, on, podigavši ruke svoje k nebu, govoraše: Blagodarim Ti, Gospode moj Isuse Hriste, što si me nedostojnog udostojio da budem zajedničar stradanja Tvojih. Otkuda meni odbačenome da dođe tolika blagodat Tvoja? Evo, već kao da na nebo uziđoh. Blagodarim Ti, Spasitelju moj, što si me izbavio od gonitelja duše moje! Neka se, Gospode Hriste, ime Tvoje proslavi u telu mom, jer si Ti život meni, Sine Božji, i umreti za Tebe – dobit je za mene. Preporučujem Ti one što stradaju radi imena Tvog. Budi im pomoćnik! I naredi ovoj buri da prestane. Rasteraj one što ustaju na svetu Crkvu Tvoju, da bi Te u miru proslavljali ljudi Tvoji vavek.
Onda prisutnim hrišćanima reče: Braćo, moj se podvig završava, i blizu je venac, zalog pravde moje, koji će mi dati Isus Hristos. On bi raspet mene radi, a ja telo svoje dadoh na muke Njega radi; On umre mene radi, da me izbavi od truleži, a ja umirem Njega radi, da se udostojim Njegovog carstva. O velike blagodati Hristove! jer za kratkotrajno stradanje Njega radi On uzvraća neiskazanim blagom neizmerno više: stradanja sadašnjega vremena nisu ništa prema slavi koja će nam se javiti (Rm. 8, 18).
I tako, potkovan klincima, sveti Teodot trčaše putem gonjen od vojnika. A mnogi od neznabožaca, videći takvo trpljenje njegovo, i slušajući slatke reči njegove, verovaše u Hrista, i javno se rugahu poganim idolima, i mučitelja ukoravahu, a ime Hristovo proslavljahu. Saznavši za to, knez Savin naredi da svetitelja opet vrgnu u tamnicu, da ne bi, reče, svojim čarobnjačkim učenjem obmanjivao narod. I dogovaraše se knez sa svojim doglavnicima, kojom bi smrću pogubio mučenika.
Pošto prođe mnogo dana, rane svetog Teodota počeše gnojiti. I svi blagoverni hrišćani dolažahu, te čistim platnom otirahu rane njegove. Potom, pošto Konstantin Veliki silom Krsta pobedi Maksencija i objavi slobodu svima hrišćanima, stiže naređenje od njega da prestane gonjenje hrišćana i da se puste svi koji su pod sudom radi Hrista. Čuvši za to, sveti Teodot se veoma ožalosti što će biti pušten, jer je želeo da u mukama umre za Hrista. A kad bi pušten, povrati se onako izmučen na svoj položaj u Kiriniju, i bi na prestolu svom još dve godine. Potom usnu u Gospodu, 320. godine, i dvostruki venac, svetiteljstva i mučeništva, dobi nz desnice Hrista Gospoda, koji uvenčava svoje podvižnike u večnoj slavi, koje neka se i mi udostojimo molitvama svetog sveštenomučenika Teodota, a blagodaću Gospoda našeg Isusa Hrista, kome slava sa Ocem i Svetim Duhom vavek, amin.

SPOMEN SVETOG MUČENIKA
TROADIJA
i ostalih sa njim

SVETI mučenik Troadije kao mladić postrada za Hrista. Grigorije Neokesarijoki[4] vide ga u viziji kako postrada za Hrista dok se skrivao od gonjenja u jednoj divljoj gori.Jer jednom prilikom, obavljajući svoje uobičajene molitve, sveti Grigorije pade u ekstazu i, veoma uznemiren, ostade dugo nepomičan i ćuteći kao da posmatra neki dirljiv prizor. Posle prilično vremena njemu se lice zasija i ozari radošću, i on stade gromko blagodariti Bogu i pojati slavljeničku pesmu, govoreći: Blagosloven Gospod, koji nas ne dade zubima njihovim da nas rastržu! (Ps. 123, 6). A đakon ga njegov upita: Šta je razlog, oče, ovakvoj promeni tvojoj: maločas si bio uznemiren, a sada si radostan? Svetitelj odgovori: Čedo, imadoh divno viđenje: jedan mladić boraše se sa ogromnim đavolom i, nadvladavši ga, tresnu ga o zemlju, i pobedi ga. – Đakon pak ne razumede ove reči. Stoga mu svetitelj opet reče: Maločas jedan hrišćanin mladić, po imenu Troadije, bi izveden na sud pred mučitelja, i posle mnogih teških muka za Hrista ubijen, i sada hita k nebu likujući. Ja upočetku bejah uznemiren, jer sam se bojao da ga muke ne savladaju i on se odrekne Hrista. Ali on dovrši podvig mučeništva, i sada ga vidim gde hita k nebu radujući se. Slušajući to, đakon se divljaše, kako svetitelj vidi kao blizu ono što se na velikoj daljini događa. – Sveti Troadije postrada za vreme cara Dekija (249-251. g.).

SPOMEN SVETE MUČENICE
EVTALIJE

OVA Evtalija sveta beše devica iz Sicilije, i imaše majku s istim imenom, i brata Sermilijana. Svi behu nekršteni i neznabožni. Stara Evtalija bolovaše od tečenja krvi. U snu jave joj se sveti mučenici: Alfej, Filadelf i Kiprin (v. 10. maj), i reknu joj, da će ozdraviti samo i jedino ako se krsti u ime Goopoda Isusa Hrista. Evtalija poveruje u Hrista, krsti se, i vaistinu ozdravi. Videći to čudo i njena se ćerka krsti. Sermilijan pak poče ismevati majku i sestru zbog vere Hristove, po tom i pretiti. Majka se uplaši i pobeže od kuće. Tada brat poče goniti sestru. No sestra se ne uplaši, jer joj miliji beše Hristos od brata, i reče Sermilijanu: „Hrišćanka sam, i gotova sam s radošću umreti za Hrista“. Opaki brat posla k njoj jednoga slugu da je oskvrni. No kada sluga napade sv. Evtaliju, on izgubi očni vid. Zli brat vide to čudo, no osta tvrda orca. On pojuri za sestrom, uhvati je i glavu joj odseče, slično Kainu. Tako sv. devica Evtalija uvenča se vencem večne slave. I tako se i ovom prilikom obistini reč Hrista Gospoda, da je On doneo mač među ljude, koji deli srodne krvlju no ne i srodne verom (Mt. 10, 34-35).

SPOMEN SVETOG MUČENIKA
ISIHIJA SENATORA[5]

OVAJ sveti mučenik Isihije postrada u vreme cara Maksimijana[6]. Najpre bio dvorjanin, član carskog Senata, magistijan po zvanju. A kada car Maksimijan izdade naredbu da se svima hrišćanima, koji se nalaze u carskoj vojsci, oduzmu pojasevi (pojasevi behu znak njihove carske službe), i da žive kao privatna lica, lišena građanskih prava, tada mnogi hrišćani pretpostaviše da žive lišeni graćanskih prava, negoli da imaju građanska prava a izgube duše svoje. Među takvim hrišćanima beše i ovaj sveti Isihije. Kada za to saznade car, on naredi da se svetom Isihiju skinu skupocene haljine koje je nosio, da se odene u ogrtač od kozje dlake i da boravi sa ženskinjem, u znak lišenosti građanskih prava i prezrenosti.
Pošto to bi učinjeno, car pozva k sebi Isihija i upita ga: Nije li ti žao, Isihije, što si izgubio čast i zvanje magistrijana, a dopao tog nečasnog života? Svetitelj mu odgovori: Ova tvoja čast, care, privremena je, a čast i slava koju daje Hristos večna je i beskonačna.
Razgnevljen ovakvim odgovorom, car naredi da svetom Isihiju vežu o vrat veliki vodenični kamen i da ga bace u reku Oront, koja teče kroz Kele-Siriju. I tako blaženi Isihije bi od Gospoda uvenčan vencem mučeništva, 302. godine.

SPOMEN SVETIH
ČETIRI STOTINE I ČETRDESET MUČENIKA

OVI sveti mučenici postradaše od Longobarda u Italiji oko 579. godine. O njima sveti Grigorije Dvojeslov, papa rimski, piše ovo: Pre petnaest godina, kao što svedoče očevici, kada Longobardi prodreše u Rimoku oblast, oni zarobiše četrdeset zemljoradnika i primoravahu ih da zajedno s njima jedu meso od idolskih žrtava. Ali ovi ne hteše ni da se dotaknu poganih jestiva, iako su im smrću pretili. Jer zavoleše večni život više od privremenog, i stajahu čvrsto u veri. I zbog svog veroispovedanja biše svi zaklani. Šta dakle? Zar nisu postali zaista mučenici svi oni koji, da ne bi jedenjem idolskih žrtava ožalostili svoga Tvorca, izabraše da budu mačem posečeni? U isto vreme Longobardi uhvatiše drugih četiri stotine duša. I kada po običaju svome kozju glavu prinesoše na žrtvu đavolu, i oko nje igrahu pevajući skaredne pesme, i klanjahu joj se, i moljahu joj se, pa i svoje zarobljenike primoravahu silom da to isto rade, onda ovi svi odlučiše da privremenom smrću steknu besmrtni život. I ne htedoše poslušati odvratnu naredbu, i pokloniti se s njima đavolskoj žrtvi, i tako živeti na zemlji mrtvi život. Jer glave svoje, koje su uvek priklanjali Stvoritelju svome, oni ne htedoše prikloniti stvorenju. Zato ih Longobardi, besni od jeda, sve posekoše mačem.

SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
AGATONA

VELIKI egipatski podvižnik iz petog veka, učenik svetog Lota. Pred smrt prepodobni Agaton tri dana netremice gledao k nebu. Prisutna bratija ga upitaše: Oče Agatone, šta tako gledaš? On im odgovori: Stojim na sudu Hristovom. Oci ga upitaše: Zar se i ti bojiš suda? Prepodobni Agaton im odgovori: U držanju zapovesti Gospodnjih učinio sam po svojim moćima, ali čovek sam, kako mogu znati da li je moje delo ugodno Bogu? Upitaše ga bratija: Ne uzdaš li se u dobra dela svoja, koja su učinio ugađajući Bogu? Svetitelj odgovori: Ne uzdam se dok ne izađem pred samog Boga, jer je jedno sud Božji a drugo sud čovečji. – Rekavši to, prestavi se u Gospodu.

SPOMEN SVETOG ISPOVEDNIKA
KOINTA ČUDOTVORCA

OVAJ svetitelj rođen je u Frigiji. Tamo je i vaspitan u hrišćanskoj pobožnosti. U vreme cara Avrelijana, 272. godine, on dođe u mesto, zvano Eolida, i deljaše milostinju sirotinji. Tamo ga uhvati vojvoda Rufos, i kad naređivaše svetitelju da prinese žrtvu idolima, on polude, u njega uđe demon (έδαιμονίνη). No svetitelj se pomoli Bogu, i oslobodi ga demona. Zbog toga ga vojvoda ne samo pusti na slobodu, nego i bogato obdari. Zatim, otišavši u selo zvano Kimi, bude uhvaćen od neznabožaca i doveden u idolski hram i prinuđavan da prinese žrtvu. A kada na molitvu svetitelja nastade zemljotres, od koga popadaše idoli i hram stade da se ruši, neznabošci se razbegoše i ostaviše svetitelja slobodna.
Četrdeset dana posle ovog zemljotresa knez Klearh uhvati svetog Kointa. Ovaj Klearh beše veliki revnitelj idolopokloničke vere i veoma sujeveran. On naredi da svetitelju prebiju noge. Ali silom Hristovom noge njegove odmah postadoše zdrave i čitave.
Posle toga sveti Koint je punih deset godina putovao iz mesta u mesto, isceljujući svaku bolest, i zbrinjavajući sirotinju. I pošto prožive tako, tvoreći čudesa i bogougodna dela, on pređe ka Gospodu. (Službu svetom Kointu napisao je Josif Pesmopisac).

ŽITIJE SVETOG OCA NAŠEG
ARSENIJA
episkopa Tverskog[7]

SVETI Arsenije rodio se u gradu Tveru od pobožnih, blagorodnih i imućnih roditelja. Ne zna se ni godina njegova rođenja, ni imena njegovih roditelja[8]. Izmolivši sebi od Boga sina, roditelji se najviše starahu da u srcu sina svog zasade strah Božji. Posle izvesnog vremena roditelji ga kao dečaka dadoše da se uči knjizi. Božjom pomoću on ubrzo pokaza takve uspehe, da prevaziđe sve svoje vršnjake.Iako mlad uzrastom, Arsenije je dobro shvatao da su sva blaga ovoga sveta nestalna i brzoprolazna. On razmišljaše i brinjaše samo o tome, kako da ugodi Bogu i spase dušu svoju. Pošto prođe neko vreme, roditelji prepodobnoga skončaše. Pred smrt oni naložiše svome sinu: da živi sveto i bogougodno, da čvrsto drži zapovesti Gospodnje i da čuva veru hrišćansku. Oni mu ostaviše sve svoje imanje.
Pošto sahrani svoje roditelje, blaženi Arsenije stade još češće razmišljati o spasenju svoje duše. Znam, mišljaše on, da sam došljak i stranac na zemlji. Kratak je i nedugotrajan život ovde, a budući život je beokonačan. Roditelji su mi ostavili veliko imanje, ali se duša moja ne raduje tome. Jer je u Svetom Pismu rečeno: Kakva je korist čoveku ako sav svet dobije a duši svojoj naudi? Ili kakav će otkup dati čovek za dušu svoju? (Mt. 16, 26).
Razmišljajući tako, on stade razdavati ovoje imanje bednima: odevaše nage, posećivaše bolne, pomagaše udovice i siročiće, zauzimaše se za one kojima je učinjena nepravda. No zavidljivac roda ljudskog, videći pobožni život bogoljubivog Arsenija, zarati protiv njega: nekim srodnicima njegovim on ubaci u dušu misao, da mladi Arsenije ne radi dobro, darežljivo razdajući roditeljsko imanje. Srodnici čas savetovahu Arseniju da stupi u brak, čas ga grđahu i ukoravahu, govoreći: Gledajte, ovaj svetac upropasti sav dom roditeljski i bez rada provodi život.
Ali ovakve reči nisu uznemiravale blagočestivog junošu. Gospod mu položi u dušu misao da otide u Pečersku obitelj, gde su se nekada podvizavali i svojim vrlinama prosijali prepodobni Antonije i Teodosije. Davši slobodu svima svojim robovima i razdavši svoje imanje ništima, mladi podvižnik tajno napusti rodno mesto i uputi se u Kijevo-Pečersku obitelj, kuda ga je zvao glas koji on ču u snu. Došavši u manastir, hristoljubivi mladić pade na kolena pred nastojateljem i moljaše ga: Smiluj se, oče, na mene grešnoga, smiluj se! Ne udaljuj me iz svete obitelji; opomeni se da i Hristos ne odbacuje kajuće se grešnike.
Tako on usrdno moljaše igumana Pečerskog. Iguman se udivi i upita ga: Zašto se ti, čedo, tako silno paštiš oko svojih grehova, ta ti si još mlad! Ja sam veliki grešnik, odgovori Arsenije, jer nema čoveka koji ne bi sagrešio, ako je makar jedan dan poživeo na zemlji. Smiluj se na mene, oče, i ne oteruj iz svete obitelji. Znam da i meni predstoji javiti se na Strašni sud Hristov, kakav ću tada odgovor dati Sudiji nepristrasnom?
Odgovor mladićev zadivi igumana. On svojim duhovnim očima prozre, da na mladiću počiva naročita blagodat Božja. No videći da je Arsenije još mlad, iguman mu reče: Težak je život monaški; mnogo je u njemu lišavanja i nevolja. Neće tebi tako mladom biti lako podnositi ove monaške podvige. No Gospod je ukazao mnogo staza za spasenje ljudi. Izaberi sebi drugi put, koji je lakši. – Ne bojim se ja inočkih trudova, odgovori mladić, slatki su i prijatni oni za mene. Za jedno te molim: učini me poslednjim slugom u svetoj obitelji, i ja ću s blagodarnošću raditi sve. Bog neka mi bude pokrovitelj, i neka mi tvoje svete molitve pomognu. Čvrsto pamtim ja reči Svetoga Pisma: Niko nije pripravan za carstvo Božje koji metne ruku svoju na plug pa se obzire natrag (Lk. 9, 62).
Zadivljen mladićevom pobožnošću, iguman ga primi u manastir, i obuče ga u inočku odeću. Novi inok bi dat pod rukovodstvo starcu opitnom u duhovnim podvizima. Mnogi podvižnici, kao jarke zvezde, sijahu tada u Kijevo-Pečerskoj obitelji. Dobar primer pokazivahu oni blagočestivom junoši: jedan se odlikovao tvrdom verom, drugi je svu nadu svoju polagao jedino u Gospoda, treći je cvetao molitvenim tihovanjem i poslušanjem, četvrti je pobedonosno ratovao sa svojim telom i potčinjavao ga duhu. Inok Arsenije posmatraše te podvige pobožnosti i stade podražavati svakoga od njih, starajući se da ne propusti ni jedan dobar primer. Sa najvećim smirenjem on je ispunjavao sve naredbe igumana i drugih inoka, neprestano je radio, nije propuštao ni jedno bogosluženje, zadovoljavao se najoskudnijom hranom, predavao se onu samo na najkraće vreme.
U Pečerskoj obitelji bejaše ustanovljeno, da svaki inok prohodi sve stepene poslušanja, počinjući od najnižih pa sve do najviših. Kao i ostali, tako i prepodobni Arsenije ispunjavaše sva poslušanja, i prohođaše ih sa velikom revnošću. On se dan i noć truđaše, ne ostavljajući svoje ruke bez posla ni za jedan čas: gotovio je hranu za bratiju, cepao drva i nosio vodu; niko nikada ne ču od njega reč negodovanja ili reč praznu, On tako ukrasi sebe vrlinama, da beše iznad svih monaha u obitelji, Bratija se divljahu njegovim usrdnim trudovima i nezlobivosti.
Tada u Kijevu življaše sveti Kiprijan, budući mitropolit Moskovski.[9] Uvidevši da se Arsenije odlikuje bistrim razumom i napreduje u vrlinama, on ga približi k sebi i zavole mladoga inoka. On često razgovaraše s njim, poučavajući ga u zapovestima Božjim. I kad sveti Kiprijan zauze presto Moskovske mitropolije, on ne hte da se odvoji od svetog Arsenija, već ga sa sobom povede u Moskvu, postavi ga za arhiđakona i poveri mu da obavlja prepisku. S početka prepodobni Arsenije moljaše da se ne stavlja to breme na njega, pošto je želeo da se u tišini moli i podvizava u vrlinama. No potom, ubeđen svetiteljem, on pristade, samo je molio da ne bude proizvođen u viši stepen sveštenstva.Međutim, u rodnom mestu blaženog Arsenija, u Tveru, izbiše neredi. Tverski episkop Jevtimije unese ne malu pometnju među svoju pastvu. Nepopustljive naravi, on se mešao u svetovne poslove; nemajući hrišćanskog smirenja, on se odlikovao velikom gordošću i taštim visokoumljem. Svojim držanjem episkop izazva protiv sebe ne samo knezove i bojare, već i duhovenstvo, monahe i proste mirjane. Tverski knez Mihail Aleksandrovič,[10] videći da se razdor širi, uputi izaslanstvo u Moskvu i pozva mitropolita Kiprijana da dođe u Tver i raspravi stvar. Sveti mitropolit Kiprijan krenu u Tver, povevši sa sobom dva grčka mitropolita, Mihaila i Nikandra, svetog Stefana, episkopa Permskog, Mihaila, episkopa Smolenskog, prepodobnog Arsenija, mnoge arhimandrite i igumane. Kada se svešteni sabor približi Tveru, knez Mihail sa mnogo naroda izađe im u susret i dočeka ih sa češću. Čim stigoše u grad, sveti Kiprijan se sa ostalim ocima uputi u crkvu Preobraženja, otsluži moleban, zatim božanstvenu liturgiju i svima dade ovoj blagoslov.
Četiri dana kasnije mitropolit je sa celim sveštenim saborom isleđivao stvar episkopa Tverskog. Jevtimije se u početku branio. No oci sabora su ustanovili njegovo nepravilno delovanje, lišili ga čina i poslali na zatočenje u Moskovski Čudov manastir.
Već odavno su u Tveru znali za vrlinski život prepodobnog Arsenija. I sada knez Mihail moli mitropolita da njega postavi za episkopa u njegovom gradu. Ja mislim, govoraše knez mitropolitu, da Arsenije može zavesti mir i spokojstvo u našem gradu. Drugog muža, vrlinskijeg i dostojnijeg, ja ne znam. Pored toga, on se i rodio ovde. Ne samo ja, nego i mnogi građani znaju njega i njegove blagočestive roditelje.
Preosvećeni Kiprijan se saglasi sa predlogom kneževim i pozva Arsenija. Kada sveti ču za kneževu želju, on odlučno odbi: Oprostite mi, gospodo moja, ja sam čovek grešan i nedostojan takvog čina. Prizivam Gospoda za svedoka, da nikada nisam imao, i sada nemam, drugu želju sem da u usamljenosti oplakujem grehe svoje. Zato sam ja i ranije odbio da primim prezviterski čin; a na episkopski grešno je i da pomišljam.
Sveti još dugo odbijaše; no najzad mu knez i mitropolit rekoše: Ako nećeš da se pokoriš našoj volji, mi sa sveštenim saborom imamo vlast da te stavimo pod zabranu. Sveti Arsenije se ne hte više protiviti i dade ovoj pristanak. Tako on bi izabran za episkopa 24. jula 1390. godine. Ali se plašio bremena uprave, bojao se razdora i meteža, koji se još nisu bili stišali posle uklanjanja episkopa Jevtimija, i želeo je svom dušom da se podvizava nasamo. Stoga, posle nekog vremena, sveti Arsenije se po drugi put obrati molbom mitropolitu Kiprijanu, da skine s njega tako težak teret. No mitropolit ga obodri i ponovo nagovori da ne odbije. Videći u tome promisao Božji, Arsenije se pokori volji mitropolitovoj, i 15. avgusta 1390. godine bi rukopoložen za episkopa Tverskog.
Stupivši na arhipastirski presto, sveti Arsenije se najviše staraše da zavede mir i slogu u svome duhovnom stadu i da iskoreni metež. On revnosno propovedaše reč Božju; sve koji dolažahu k njemu, on poučavaše kao čedoljubivi otac; u hramu Božjem on učaše pastvu svoju kao brižni pastir. On uvek imađaše na umu reči proroka Jezekije: Sine čovečji, tebe postavih stražarem domu Izrailjevu; slušaj dakle reč iz mojih usta i opominji ih od mene (Jezek. 33, 7). Tako svetitelj poučavaše sve i svojom rečju privlačaše k sebi sve. Tverski građani sa velikim usrđem hitahu da slušaju pouke svoga pastira. A svojim životom sveti Arsenije davaše svima dobar primer: stupanjem na presto on stade voditi još suroviji i strožiji život, potpuno potčini telo svoje duhu. Svi su se divili čistoti njegova života i neprestanom bdenju. Strog prema sebi, on se krotko ophodio sa drugima i bio milostiv prema patnicima: štitio je ugnjetavane, razdavao odeću i hranu nevoljnima, otkupljivao robove i zarobljenike. Glas o njegovom vrlinskom životu daleko se prenese svuda; mnogi dolažahu izdaleka, proseći njegove molitve i blagoslov.
Za svoje dobro življenje sveti se udostoji primiti od Gospoda dar čudotvorstva. Mnogo se naroda sticaše k njemu: svi, koji paćahu od ma kakve bolesti, obraćahu se njemu i, po milosti Božjoj, on davaše različna isceljenja. Na jedne bolesnike on metaše ruke, nad drugima čitaše molitve, neke blagosiljaše i kropljaše svetom vodom, ili pomazivaše jelejem, sve isceljavaše on usrdnom molitvom ka Gospodu.
Nalazeći se u Tveru, sveti Arsenije nije zaboravljao i obitelj Pečersku, gde je udario početak svojim monaškim trudovima, i stalno imao na umu život njenih prepodobnih osnivača, Antonija i Teodosija. Svetitelj namisli da osnuje svoj manastir, koji bi ga potsećao na Pečerski, i imađaše želju da telo njegovo bude sahranjeno u njemu. Ovu nameru svoju sveti Arsenije saopšti knezu Tverskom. Knez pohvali dobru želju svetiteljevu, i sam mu obeća pomagati ga u vreme zidanja manastira i snabdeti manastir potrebnim zemljištem za izdržavanje. Tada svetitelj izabra na reci Tmaki, pet kilometara od grada Tvera, jedno mesto, koje mu se silno dopade. Ono se zvalo Želtikovo. Prizvavši Božji blagoslov, on naredi da se tu podigne drvena crkva u ime prepodobnih Antonija i Teodosija Pečerskih, svojih velikih nastavnika. Ustrojivši kelije, svetitelj sabra bratiju, postavi im igumana To bi u 1394. godini. Nakon deset godina svetitelj podiže u Želtikovom manastiru kameni hram u ime Prečiste Bogomatere, česnog i slavnog Uspenija Njenog, sećajući se uspenskog hrama Pečerskog manastira. Crkva bi osvećena 30. avgusta 1405. godine; a beše velelepno ukrašena živopisom. Veliki knez Tverski ispuni svoje obećanje: pokloni manastiru potrebno imanje. Svetitelj je često dolazio u svoju obitelj i uzmao učešća u radovima bratije, pokazujući svima primer monaškog života. On među bratijom nije tražio časti i slave, nego je u manastiru, njime ustrojenom, želeo da bude prost monah. Veliki svojim vrlinama on je nastavljao i prosvećivao svu bratiju: kao što mesec sija među zvezdama, tako je i sveti Arsenije svojom pobožnošću blistao među monasima obitelji. Manastir Želtikov svetitelj je želeo da načini mestom svog upokojenja. I on je tu svojim rukama istesao sebi grobnicu od belog kamena, a od drugog kamena poklopac za nju.
Želeći da se inoci nove obitelji svagda nazidavaju podvizima Pečerskih otaca, sveti Arsenije naredi da prepišu drevni Paterik Pečerski, knjigu, u kojoj behu izloženi podvizi i veliki trudovi svetih Kijevo-Pečerskih podvižnika. Otuda se vidi, da se svetitelj starao i delom i rečju i poučnim spisima prosvećivati i poučavati svoju pastvu. On je neprestano nosio u srcu svom reči Svetoga Pisma: Sluga Gospodnji ne treba da se svađa, nego da bude krotak k svima, poučljiv, nezlobiv (2. Tim. 2, 24). Takav pastir je i bio sveti Arsenije. Nemalo crkava Božjih podiže on u samom gradu i u njegovoj okolini; a obnovi u Tveru i glavni hram – sabornu crkvu Preobraženje.
Knez Tverski Mihail iskreno uvažavaše dostojnog pastira. On često razgovaraše sa svetim Arsenijem, i iz tih razgovora dobijaše nemalu duševnu korist. Krotke reči svetiteljeve duboko su ronile u kneževo srce. Rukovođen svetiteljem, veliki knez je gradio hramove Božje, činio dela milosrđa, pomagao sirotinju u svojoj kneževini i slao milostinju u Carigrad. Osećajući da mu se približuje kraj, knez izrazi želju da se zamonaši. Sveti Arsenije pohvali njegovu blagu nameru, postriže kneza i dade mu u monaštvu ime Matej. I uskoro posle toga, ispraćen svetiteljevim blagoslovom, monah-knez ode iz ovog vremenskog života.
Ljubitelj mira, sveti Arsenije vazda rađaše na izmirenju zavađenih. U to vreme često izbijahu razdori među knezovima, i svetitelj se uvek staraše da učini kraj tim razmiricama. Mireći zavađene, svetitelj se sa svima ophođaše tiho i blago: nikoga nije dopuštao uvrediti; svaki koji je dolazio k njemu, nalazio je zaštitu i utočište; bio je zaštitnik siročadi i udovica; s ljubavlju se ponašao prema ništima i ubogima; bodrio je klonule; svima je pomagao dobrim savetima, novcem ili roditeljskim poukama. Ugledajući se na Nebeskog Pastira – Hrista, on se stalno brinuo o zalutalim ovcama svoga stada i uvodio ih u tor pokajanja.
Svetitelj Kiprijan je ne jednom pozivao svetog Arsenija u Moskvu radi saborskih zasedanja.
Blažena končina svetog Arsenija dogodi se u toku Velikog Posta 1409. godine. Duhovenstvo Tverske eparhije svake godine se na Nedelju Pravoslavlja sticalo u Tver na svoju godišnju skupštinu. Ono se i ove godine sakupi; u utorak im sveti Arsenije izgovori pouku kao pastirima, upućujući ih u stvarima pastirske službe; pa ih onda blagoslovi, oprosti se s njima, i otpusti ih. U četvrtak druge sedmice Posta svetitelj se teško razbole i jezik mu se oduze. Sutradan, u petak, k njemu dođe veliki knez Jovan Mihajlovič[11] sa bratijom i bojarima. On pozva arhimandrite, igumane i sveštenike, da izvrše jeleosvećenje nad obolelim svetiteljem. Kraj odra bolesnikova seđahu deset crnorizaca, želeći da čuju od svog episkopa oproštajnu reč. No on ne mogaše govoriti. Iduće noći on skonča. Devetnaest godina i sedam meseci on sa velikom revnošću pasijaše povereno mu Bogom slovesno stado. Čuvši za končinu pravednog arhijereja, knez Jovan Mihajlovič sa mnoštvom naroda dođe k njegovim moštima. Svi tugovahu i plakahu: „Potamne sunce naše; lišismo se dobrog pastira i oca“.
Idućeg dana mošti svetog Arsenija biše prenesena iz episkopije u sabornu crkvu, gde se graćani Tvera oprostiše sa svojim pastirem. Potom biše pogrebene u Želtikovom manastiru, u onu kamenu grobnicu koju svetitelj svojim rukama načini. Na njegovom pogrebu beše mnogo bolesnika. Oni moliše svetitelja za isceljenje, i dobiše olakšanje u svojim bolestima.
Takav beše život svetog Arsenija; takva beše njegova blažena končina; a sada on predstoji prestolu Gospodnjem zajedno sa anđelima, slaveći Presvetu Trojicu: Oca i Sina i Svetoga Duha.
Po smrti svetog Arsenija, građani nisu prestajali poštovati uspomenu njegovu. Videći čudesa koja se događhu od groba svetiteljeva, blagočestivi žitelji Tvera prizivahu u molitvama svetitelja Arsenija i dobijahu pomoć i zaštitu u nevoljama. Godine 1483, – sedamdeset i četiri godine posle njegovog prestavljenja, episkop Tverski Vasijan, po naređenju cara Jovana Vasiljeviča, zažele da otkrije mošti svetiteljeve. Skupivši sabor, on sa mnoštvom naroda krenu ka manastiru Želtikovu. Kovčeg, u kome počivahu mošti ugodnika Božjeg, bi izvađen iz zemlje i unesen u saborni hram. Kada digoše poklopac, sva se crkva ispuni miomira. Truljenje ne beše darnulo mošti svetog Arsenija; čak i same rize behu ostale potpuno cele. Tada episkop naredi da se poklopcem ponovo pokrije kovčeg, naloži da se lik svetiteljev naslika, i metnu ga kraj kovčega svetiteljeva, da mu se dolaznici klanjaju. Na kovčeg bi stavljen pokrivač sa izobraženjem čudotvorca. Sa blagoslovom episkopa Vasijana bi sastavljena i služba svetome Arseniju. Tada bi ustanovljeno mesno praznovanje svetitelja u manastiru Želtikovu. Od toga vremena stade se još više čudesa događati na grobu njegovom. Mesno praznovanje svetog Arsenija u Tveru ustanovljeno je Mookovskim saborom 1547. godine.
Najneobičnije čudo svetog Arsenija dogodilo se 1566. godine. U to vreme u Tveru življaše jedan ribar, po imenu Terentije. S početka on imađaše veliku veru ka svetom Arseniju, a potom zapade u neverje i umno se poremeti. Roditelji ga odvezoše u Želtikovu obitelj, nadajući se da će im sin tu dobiti isceljenje. Ali on umre. Posle dva dana telo njegovo uneše u hram Prečiste Bogorodice, gde počivahu svete mošti. Roditelji silno tugovahu, čak i roptahu na svetitelja: „Mi se nadasmo da nam ti ukažeš milost, no sin naš umre. U nama se gasi usrđe k tebi, i nestaje vere naše“. No Gospod ne otrpe tako prekorne reči, upućene Njegovom ugodniku. U vreme čitanja Evanđelja mrtvac se odjednom podiže i stade gorko plakati zbog sagrešenja svog. Raskajaše se i roditelji Terentijevi zbog roptanja svog na svetitelja. Tadašnji episkop Tverski Akakije, muž pravedan i pobožan, sam vide vaskrsloga i uveri se u istinitost dogaćaja.
U 1606. godini, kada Ruska zemlja postrada od najezde Poljaka i Litvanaca, neprijatelji silno opustošiše mnoge oblasti ruske države, pa i Tversku oblast. Ne poštediše oni ni Želtikovu obitelj. Oni upadoše u nju, nadajući se da će naći mnogo blaga. No monasi behu blagovremeno sakrili manastirske dragocenosti i sami se povukli u Tver. Jedino na moštima svetiteljevim beše ostao zlatotkani pokrivač sa izobraženjem lika njegovog. Ne našavši ništa u obitelji, neprijatelji behu silno ogorčeni. Jedan od njih dohvati pokrivač sa moštiju svetiteljevih i položi na svoga konja. No čim on sede na konja, odjednom i konj i jahač biše nekom nevidljivom silom podignuti u vazduh, pa onda tresnuti o zemlju. Od silnog udara konj uginu i jahač izdahnu, a pokrivač se čudesnim načinom podiže na krov Uspenskog hrama. Taj se pokrivač i do sada čuva u manastiru.
U 1637. godini u obitelji se gradila nova saborna crkva od kamena. Zato su mošti svetiteljeve bile privremeno prenete u drvenu crkvu prepodobnih Antonija i Teodosija Pečerskih. Jedan od bratije, po imenu Germogen, u netreznom stanju navrati posle večernja u crkvu i zaspa nedaleko od svetiteljevih moštiju. Probudivši se noću, on bi poražen neobičnim viđenjem: hram je bio jako osvetljen; sveti Arsenije se podigao i sedi na svojoj kamenoj grobnici. Zahvaćen užasom, Germogen htede da beži. No sveti Arsenije, pogledavši na njega, reče mu s pretnjom: Zašto si, bezobrazniče, netrezan ušao u hram? – Germogen pade kao mrtav. Dugo je ležao tako; no potom, došavši k sebi, on s teškom mukom iziđe iz hrama na severna vrata, koja su se iznutra zatvarala. Posle toga on je dugo bolovao. No svetitelj je hteo da samo urazumi nerazumnoga i da ga izbavi od poroka. Kada Germogen, čistosrdačno ispovedivši svoj greh pred svima, moli oproštaj od svetitelja, on dobi isceljenje od svoga neduga pred moštima svetog Arsenija. Sveti ugodnik Božji često je ukazivao stradalcima svoju čudesnu pomoć i na njegove molitve bolesnici su dobijali isceljenje. Od mnogih čudesa spomenućemo sledeće:
U Tveru življaše dečak Gerasim, sin sveštenika Vasilija. Na svadbi nekoj Gerasima napojiše vinom, pomešanim sa otrovnim biljem. On se silno razbole, i već pomišljaše na smrt. Mučeći se, Gerasim se obrati besplatnom iscelitelju – svetom Arseniju, dođe k moštima njegovim u dan spomena njegovog (2. marta), usrdno se pomoli, i ugodnik Božji na čudesan način isceli bolesnog dečaka.
Posle mnogo godina Gerasim, postavši klirik, preseli se u Moskvu, da tamo živi. U njegovom domu življaše njegova bratanica Darija, koja dugo bolovaše od očiju. Sa vremenom, bolest se pogoršavala, tako da Darija nije mogla čak ni spavati noću i sve vreme je ječala. Ona nije bila u stanju da gleda u svetlost. Najzad, u dan spomena svetog Arsenija, sveštenik iz hrama posvećenog njemu, dođe sa svetom vodom u dom Gerasimov i umi njome Darijine oči. I Darija se tog časa isceli.
Gerasim se silno zaprepasti kada svoju bratanicu ugleda zdravom. On je i ranije negovao zahvalnost prema svome nebeskom zaštitniku. Videći novu milost njegovu, Gerasim požele da u svome domu ima njegovu službu i žitije. Ali se u Moskvi ne mogaše naći žitije svetog Arsenija. Na Gerasimovu molbu arhimandrit Želtikove obitelji posla mu žitije i kanon svetiteljev, i zamoli ga da mu ih po pročitanju vrati. Gerasim stade žurno prepisivati žitije. Ali mu se dogodi nesreća: kada se pred početak tog pothvata on moljaše i pokloni do zemlje, desno oko mu se zari u klinac koji je štrčao iz poda. On se jedva podiže na noge i gromko zavapi: „O, Vladiko, Gospode, smiluj se na mene grešnoga!“
U to vreme u Gerasimovom domu življahu monasi Želtikove obitelji, Jona i Teofil, koji behu doneli žitije svetog Arsenija. Videći Gerasimove muke, oni mu stadoše brisati krv koja je jurila iz rane, i savetovahu Gerasimu da se pomoli svetom Arseniju. I čim Gerasim stade moliti svetitelja da ga isceli, krv mu odmah prestade teći. Tada svi videše da je Gerasim povredio očni kapak i obrvu, a samo oko beše mu po milosti Božjoj ostalo čitavo. Ubrzo mu rana zaraste potpuno, i Gerasim s blagodarnošću i umilenjem dovrši prepisivanje svetiteljeva žitija, čijim molitvama on tako brzo bi isceljen.
Za vreme arhimandrita Savatija dogodi se sledeće divno čudo. Jedan seljak, koji življaše u blizini obitelji svetog Arsenija, zakopa u šumi svoje blago, želeći da ga sačuva. Posle nekog vremena ovaj čovek dođe opet onamo gde beše sakriven njegov novac, stade ga tražiti, ali ga ne mogade naći. Seljak pade u veliku tugu, stade jadikovati i plakati. On čak htede i da se obesi, i već beše privezao uže za drvo. Utom iznenada stade pred njega blagoobrazni muž i reče mu: Zašto si, čedo, namislio zlo u srcu svom? Zašto hoćeš da pogubiš dušu svoju i osudiš sebe na večne muke?
Seljaka spopade strah i trepet: on stade plakati. Na pitanje krasnog muža, zašto tako gorko plače, on odgovori da je sakrio svoj novac i ne može da ga pronađe. Blagoobrazni muž udari žezlom u zemlju i reče: Na ovom mestu ćeš naći to što tražiš. Seljak, raskopavši zemlju, nađe svoje blago. Poražen time, on stade blagodariti blagolikog muža i upita ga: Odakle si, česni oče, i kako se zoveš, da bih ti ja mogao zablagodariti što si me spasao i što sam našao svoje blago. – Ja sam Arsenije i živim u obitelji, podignutoj mojim trudom. Idi tamo i uznesi dostojnu blagodarnost Bogu.
Seljak htede da se baci na kolena pred starca, ali ovaj postade nevidljiv. Tada seljaku postade jasno da je ovaj mioliki čovek bio sam sveti Arsenije. Došavši u Želtikovu obitelj, on uznese blagodarnost Bogu i Njegovom ugodniku, i ispriča sve šta mu se dogodilo.
U godini 1657. kraj kivota svetog Arsenija zbi se novo čudo. U Želtikovoj obitelji življaše tada đakon Jovan. Nahuškan đavolom, on namisli da ukrade srebrne i zlatne utvari iz hrama gde počivahu svetiteljeve mošti. Jednoga dana u podne on zatraži od crkvenjaka ključeve od hrama, uđe u hram i uze sve utvari srebrne i zlatne, koje stajahu nedaleko od kivota prepodobnoga. Potstican lakomošću, on htede još da uzme sa moštiju i srebrnu panagiju, koju je svetitelj nosio na sebi još za vreme ovoga života. Odjednom nepoznata sila tako daleko odbaci lopova od svetih moštiju, da on tresnu o crkveni pod i onesvesti se. Kroz neko vreme monasi uđoše u hram i ugledaše Jovana gde usred crkve leži kao mrtav. Shvativši šta se dogodilo, oni ga izneše iz crkve, uputiše u Tver k arhiepiskopu Joasafu[12] i ispričaše sve šta su videli. Sam pak Jovan ne mogaše uopšte govoriti: jezik mu se beše oduzeo i sav beše raslabljen. Po episkopovom naređenju, raslabljenog đakona opet odvezoše u manastir, i zatim ga odvođahu u crkvu. Malo po malo on stade dolaziti k sebi i, najposle, raskajavši se, on potpuno ozdrave.
Mnogo drugih čudesa događalo se od svetih moštiju slavnog svetitelja i pastira Hristova po blagodati Gospoda našeg Isusa Hrista. Slava Bogu vavek. Amin.

SPOMEN SVETIH MUČENIKA
ANDRONIKA I ATANASIJE

OVI sveti mučenici postradaše za Hrista mačem posečeni.[13]

SPOMEN SVETOG APOSTOLA
PARMENA,
jednog od sedam đakona[14]

SPOMEN PREPODOBNIH OTACA NAŠIH
SAVE I VARSANOFIJA TVERSKIH

ROĐENA braća. Osnovali 1397. godine Savin manastir, u Tverokoj guberniji. U njemu najpre prepodobni Varsanofije igumanovao pet godina, a posle njega prepodobni Sava igumanovao oko 50 godina. Prepodobni Varsanofije znao celo Sveto Pismo napamet. Oba pogrebeni u Savinoj obitelji.

SPOMEN PREPODOBNIH OTACA NAŠIH
SAVATIJA I EFROSINA TVERSKIH

PREPODOBNI Savatije osnovao Savatijevsku pustinju, na 12. vrsta od grada Tvera, i tu provodio strog podvižnički život. Da bi iznurio telo, nosio verige. Upokojio se u prvoj polovini petnaestog veka. Njegov dostojni učenik i podražavatelj bio je sveti Efrosin; proveo u pustinji 60 godina; udostojio se od Boga dara čudotvorstva. Upokojio se u drugoj polovini petnaestog veka.


NAPOMENE:
[1]Ostrvo Kipar se nalazi u severoistočnom delu Sredozemnog Mora; Kirinija – stari grad u severnom delu Kipra.
[2]Galata ili Galatija – maloaziska pokrajina, dobila naziv od Gala, žitelja današnje Francuske, preseljenih u Aziju u trećem veku pre Hrista.
[3]Likinije carovao od 308. do 323. godine.
[4]Sv. Grigorije Čudotvorac, episkop Neokesarije Kapadokijske ( oko 275. g.), praznuje se 17. novembra.
[5]Ovaj Sv. Mučenik se u nekim Sinaksarima spominje 4 (ili 10.) marta.
[6]Rimski car Maksimijan, opaki gonitelj hrišćana, vladao od 285-305. god.
[7]Drevno žitije svetog Arsenija napisano je inokom Teodosijem pri kraju 15. veka.
[8]U „Mesecoslovu Pravoslavne Hrišćanske, Opšte i Srpske Crkve“, od Mitropolita Srpskog Mihaila (Beograd 1898, str. 26), stoji da je ovoj sv. Arsenije, ep. Tverski, bio poreklom Srbin.
[9]Sveti Kiprijan postavljen je 2. decembra 1375. god. za mitropolita Kijevskog i cele Rusije. U Kijev je došao iduće, 1376. godine, i tu proveo do potvrđenja za Moskovsku stolicu u maju 1381. godine.
[10]Mihail Aleksandrovič bio je veliki knez Tverski ol 1339. do 1399. godine. Pred smrt se zamonašio i dobio ime Matej.
[11]Jovan Mihailovič bio je veliki knez Tverski od 1499. do 1525. godine. Pred smrt on primi monaški postrig sa imenom Jov.
[12]Upravljao Tverskom eparhijom od 1657. do 1676. godine.
[13]O njima videti opširno pod 9. oktobrom.
[14]Spomen ovog sv. Apostola vrši se 28. jula, gde se nalazi i njegovo opširnije žitije.

2 komentar(a)

  1. Osvetljena Duhom Svetim, proslavljena Hristom, popila si spasonosnu vodu i njom si otvorenom rukom napajala one, koji su je bili žedni. Velika Mučenice Fotino/Svetlano, Ravna Apostolima, moli Hrista Boga za spasenje duša naših. Amin.

  2. Poštovani,
    da li Vam je poznato zbog čega je u Srbljaku (Srbljak. — Beograd: Izdaje Sveti Arhijerejski Sinod Srpske Pravoslavne Crkve, 1986. — S. 122-129) data služba PREP. TEOKTISTU (BIVŠI KRALJ SRBSKI DRAGUTIN) po kojo bi trebalo da se on pominje u crkvi danas (12 mart po julijanskom kalendaru), a u srpskim žitijama nisam našau da se pominje da se pominje u današnji dan, iako je po istoričarima preminu na današnji dan …
    Svako Vam dobro želim od Gospoda.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *