NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » Žitija Svetih za mart

Žitija Svetih za mart

28. MART

SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
ILARIONA NOVOG,[1] ISPOVEDNIKA,
igumana manastira Pelekita

PREPODOBNI Ilarion bi od rane mladosti monah. Noseći krst i sledujući Raspetome, on uzdržanjem pokori telesne strasti, i sve monahe prevaziće vrlinom. Zatvorivši sebe u mračnu odaju, on mnogo godina provede daleko od svake vere, i prosveti se bestrašćem. Stoga se udostoji svešteničkog čina. I bi iguman manastira Pelekita blizu Helesponta[2], u Aziji. On satvori divna čudesa: rečju otstranjivaše živrtinje štetočine sa useva u polju, rečju ih odgonjaše sa njiva i gradina, molitvom zaustavi veliki grad, za vreme suše izvede kišu, razdeli reku kao prorok Jelisej, isceli čoveka sa suhom rukom, slepcu da rova prozrenje, mnoge hrome isceli, đavole izgoni, ribarima koji su dugo uzalud lovili napuni mreže ribama.
U osmoj pesmi Kanona sveti Josif Pesmopisac piše za njega da je od mučitelja podneo gonjenje za poštovanje česne ikone Spasiteljeve, i naziva ga mučenikom. Jer je živeo u vreme ikonobornog cara Lava III Isavrijanca, i bio mnogo zlostavljan.
Vojvoda carev napade s vojskom iznenada na manastir Pelekit, i to na Veliki Četvrtak za vreme svete liturgije: ulete drsko u oltar, zabrani da se peva, i svete životvorne Tajne Hristove baci na zemlju. Zatim uhvati četrdeset i dva najuglednija monaha, pa ih okova u lance, a ostale stavi na razne muke: neke silno izbi i tela im pokida, nekima brade i lica smolom namaza i zapali, a nekima noseve odreza. Potom manastir sa crkvom zapali. A prepodobnog oca Ilariona sa ostalih četrdeset i dva okovanih otaca posla u zatočenje blizu Efesa, gde on u tamnici skonča 754. godine, i preseli se u carstvo Hristovo.

SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
STEFANA ISPOVEDNIKA,
igumana Trigliskog manastira

PREPODOBNI Stefan živeo je u vreme cara Lava Jermenina[3]. Izmalena zavoleo podvižnički život, i ukrasio sebe svima vrlinama. Na velike molbe monaha postao iguman Trigliskog manastira[4]. Mnoge je uputio na čist i bogougodni život. Pošto se mnogo godina podvizavao i igumanovao, zločestivi car Lav ikonoborac ustroji ljuto gonjenje na pravoslavlje zbog poštovanja česnih i svetih ikona. Tada tiranin pozva i prepodobnog Stefana, i primoravaše ga da se odrekne poštovanja svetih ikona, i da se potpiše protiv pravoslavne vere. No prepodobni ne samo to odbi, nego izruži cara, i nazva ga bezbožnikom kao i osgale ikonoborce. Zato bi ljuto mučen, i po tamnicama vučen, pa zatim poslat u zatočenje. I tamo, zlostavljan i kinjen, on ode ka Gospodu Hristu, za koga podnese mnoge trudove i pretrpe mnoge muke.

SPOMEN SVETOG MUČENIKA
BOJANA,
kneza Bugarskog

BEŠE sin Krutogona a unuk Gruboša. Ispovedaše veru Hristovu dok njegov brat Milomir beše neznabožac. po naredbi brata svog bi posečen za veru pravu 827. godine.

ČUDESAN DOGAĐAJ SA
VOJNIKOM TAKSIOTOM

U GRADU Kartageni, u Africi, beše jedan vojnik, po imenu Taksiot. On provođaše život u teškim gresima. No desi se u Kartageni pomor, i Taksiot se trže, pokaja se za grehe svoje, ostavi vojničku službu, i sa svojom ženom povuče se iz grada na svoje imanje, gde življaše bogougodno. Ali posle izvesnog vremena, po dejstvu đavola, on učini preljubu sa ženom svoga čivčije, koji je živeo na njegovom imanju. No ne prođe posle toga mnogo dana, a njega ujede zmija, i on umre.
Na poprište daleko od imanja Taksiotovog nalažaše se jedan manastir. Žena Taksiotova pohita tamo i zamoli monahe da sahrane njenog muža kraj manastirske crkve. Pošto preneše tamo pokojnika, sahraniše ga u devet sati pre podne, No u tri sata po podne ču se iz groba zapomaganje: Smilujte se na mene! smilujte se! – Tada priđoše grobu, i brzo otkopaše grob, i nađoše pokojnika živog. Sve ih to zaprepasti, i pitahu ga šta se to s njim desilo, i kako ožive. A on im od silnog plača i ridanja ne mogaše pričati, samo ih moljaše da ga odvedu sluzi Božjem episkopu Tarasiju. I odvedoše ga episkopu. I episkop ga tri dana teraše da mu ispriča šta je video tamo. I on tek četvrtog dana jedva mogaše da govori. I tada sa mnogim suzama ispriča ovo:
Kada umirah, ja ugledah pred sobom neke crnce, čiji izgled beše veoma strašan, i duša mi se smete. Zatim ugledah dva vrlo divna mladića, i duša moja uskoči im u ruke. I odmah kao leteći sa zemlje mi uzlažasmo po vazduhu naviše, i naiđosmo na mitarstva koja sprečavaju ulazak i zaustavljaju dušu svakoga čoveka. I na svakom mitarstvu istraživahu zasebne grehe: na jednom laž, na dugom zavist, na trećem gordost; i svaki greh ima svoje posebne islednike u vazduhu. I ja videh kod Anđela torbu, i u njoj sva moja dobra dela, i Anđeli uzimahu od njih i protivstavljahu mojim zlim delima. I tako prolažasmo mitarstva. Ali kada, približavajući se k vratima neba, naiđosmo na mitarstvo za blud, zaustaviše me stražari. I onda izneše sva moja bludna dela telesna, koja sam počinio od detinjstva pa sve do smrti. A anđeli koji me vođahu rekoše mi: Sve telesne grehove, koje si u gradu učinio, Bog ti je oprostio, pošto si se pokajao za njih. Na to protivnici moji rekoše: Ali po odlasku iz grada on na imanju svom učini preljubu sa ženom svoga čivčije. Kada to čuše Anđeli, i ne nađoše moje dobro delo kojim bi nadmerila taj moj greh, oni me ostaviše i otidoše.
Tada me zli dusi zgrabiše i, bijući me, svukoše me dole. I rasede se zemlja, i oni me vukoše kroz neke tesne i smrdljive hodnike sve do samih preispodnjih tamnica pakla, gde su duše grešnika zatvorene u večnoj tami, gde nema života ljudima, nego večne muke i neutešni plač i neizrazivi škrgut zuba. Tamo stalno strahovito kukaju, vapijući: Teško nama! teško nama! Lele! lele! – I nije moguće iskazati tamošnje nevolje koje videh, niti izraziti one muke i patnje: jecaju od srca, i nikoga da se sažali na njih; plaču, i nema ko da ih uteši; mole, i nema ko da ih čuje ni izbavi. I ja bih zatvoren s njima u tim tamnim mestima. I obrevši se u teskobi, ja plakah i ridah gorko od devet sati do tri po popodne. Onda ugledah malo sijanje neko, – to behu došla tamo dva Anđela. A ja ih stadoh moliti usrdno, da me izbave od ove bede, da bih se pokajao Bogu. No Anđeli mi rekoše: Neblagovremeno moliš, jer niko odavde ne izlazi sve do sveopšteg vaskrsenja. – Ali ja ne prestajah moliti i preklinjati, obećavajući pokajanje. Tada jedan Anđeo reče drugome: Jemčiš li za njega da će se pokajati, kao što od sveg srca obećava? Onaj mu odgovori: Jemčim. – I videh kako mu jemac pruži ruku.
Onda me uzeše i odande izvedoše, i dovedoše na zemlju do groba mog kod tela mog, i rekoše mi: Ući odakle si otišao! – I ja videh moju dušu gde kao biser sija, a telo mrtvo kao smrdljivo blato i crno; i odvratno mi beše da uđem u njega. I rekoše mi Anđeli: Tebi je nemoguće pokajati se, osim u telu sa kojim si sagrešio. A ja ih preklinjah da ne ulazim u telo. Na to mi Anđeli rekoše: Uđi, ako ne, mi ćemo te opet odvesti tamo otkuda te uzesmo. Onda uđoh i oživeh, i stadoh zapomagati: Smilujte se na mene!
Episkop Tarasije mu reče: Uzmi malo hrane, prihvati se! Ali on ne hte okusiti. I kajaše se četrdeset dana, idući od crkve do crkve i udarajući glavom o vrata i pragove. Sve plakaše i uzdisaše pričajući svima o strašnim mukama, u kojima grešnici žive u onom svetu, i preklinjaše ljude da ne greše i da se pokaju za već učinjene grehe. I tako provede Taksiot četrdeset dana po vaskrsenju svom. I očistivši se pokajanjem, on na tri dana ranije saznade čas svoje končine, i otide k svemilosrdnom i čovekoljubivom Bogu, koji nizvodi u ad i izvodi, i koji svima daje spasenje. Njemu slava vavek, amin.

ŽITIJE I STRADANJE PREPODOBNOG OCA NAŠEG
EVSTRATIJA PEČERSKOG,
postnika i mučenika

SVETI Evstratije, kao što mu i samo ime kazuje,[5] pokaza se i u životu dobrim vojnikom Hristovim, ratujući pod znamenjem krsta. On se pokaza hrabri podražavalac samog zatočničkog Vojvode svog – Hrista, jer junački pretrpe sa Njim ista stradanja, od istih ljudi i u isto ‘ vreme, te bi se zaista mogao pohvaliti i reći za sebe: Ja rane Gospoda Isusa na telu svom nosim (Gal. 6, 17).
Ovaj hrabri vojnik Hristov, Evstratije beše rodom iz Kijeva. On zažele da se obuče „u sve oružje Božje“ (Ef. 6, 11), koje sadrži u sebi monaški lik. Znajući da se „nikakav vojnik ne upleće u trgovine ovoga sveta da ugodi vojvodi“ (2. Tm. 2, 4), on razdade svoje imanje ubogama, pri čemu jedan deo ostavi rođacima da ga oni razdadu posle njega. I pošto on, bogataš, osirote na takav način, postade inok u Pečerskom manastiru. I stade bogougodno vojevati pod zastavom osirotelog radi nas vojvode Hrista, pobeđujući duhovnim mačem, tojest molitvom i glađu velike uzdržljivosti, ne samo telo svoje nego i bestelesne neprijatelje, smirivajući ih i zarobljujući svojim smirenjem i poslušanjem. Pri tome, sveti Evstratije razmišljaše o tome, kako se njegov Podvigopoložnik, sam Isus Hristos, usrdno molio, postio četrdeset dana, ponizio sebe, bio poslušan. Stoga i on naoruža sebe tim istim vrlinama. No osobito znajući da je čovek bio pobeđen prvim grehom kroz neuzdržljivost, sveti vojnik Hristov podvizavaše se naročito u uzdržanju i velikom pošćenju, te zbog toga bi nazvan postnikom.
Kada, po popuštenju Božjem, zločestivi Bonjak sa mnoštvom Polovaca napade i opljačka Rusku zemlju, tada i blaženi Evstratije, pri upadu paganaca u Pečerski manastir i pokolju koji oni tamo prirediše, bi sa drugima odveden u ropstvo i prodan u Grčku zemlju, u grad Korsun, jednome Jevrejinu, zajedno sa pedeset drugih hrišćana, od kojih tridesetorica behu manastirski momci a dvadesetorica Kijevljani. Bogoprotivni Jevrejin stade primoravati svoje robove da se odreknu Hrista, preteći im da će one koji se protive umoriti glađu u okovima. No hrabri inok Evstratije, moleći se, sve ih krepljaše, učaše i poučavaše, govoreći: „Braćo, ko se od vas krstio i poverovao u Hrista, neka ne izdaje svoj obet koji je dao pri krštenju. Hristos nas je preporodio vodom i Duhom; Hristos nas je Svojom krvlju iskupio od kletve zakonske i učinio nas naslednicima Svoga Carstva. Stoga, ako živimo – Gospodu da živimo, ako li umremo – za Gospoda da umremo, pa ćemo privremenom smrću steći život večni. Ugledajmo se na onoga koji je rekao: Meni je život – Hristos, a smrt – dobitak (Flb. 1, 21)“.
Dobro okrepljeni rečima blaženoga Evstratija, svi zarobljenici pretpostaviše da umru od gladi, lišeni privremene hrane i pića, nego da se odreknu Hrista, koji je hleb i izvor večnoga života. I tako, iznureni glađu i žeđu, svi pedeset ljudi poumiraše za kratko vreme: jedni kroz tri dana, drugi kroz četiri, neki kroz sedam, a najjači kroz deset. Samo Evstratije ostade živ; mučen glađu čitavih četrnaest dana, on ostade čitav i zdrav, pošto iz mladosti svoje beše navikao na post. Nesrećni Jevrejin, videvši da crnorizac bi uzrok što mu propade novac dat za zarobljenike, koje se nadao prevesti u svoje zloverje, namisli da mu se osveti. Uto se približi dan Vaskrsenja Hristova. Jevrejin stade praznovati svoju Pashu, i rugaše se svetom Evstratiju kao što se nekada bogoubilački oci njegovi rugahu samome Gospodu našem Isusu Hristu. I kao što u ono vreme Jevreji raspeše Hrista, tako i ovaj nesrećni Jevrejin sa prijateljima svojim prikova na krst ovog blaženog pravednika.
Raspet, Evstratije blagodaraše Bogu što ga udostoji da živi bez hrane i pića već petnaesti dan. A Jevrejin i ostali prijatelji njegovi rugahu se raspetome i govorahu mu: Bezumniče, najedi se sada zakonske pashe, da bi ostao živ i izbegao prokletstvo, jer nam Mojsije dade zakon koji on dobi od Boga, i u knjigama svojim reče ovo: Proklet svaki koji visi na drvetu (5. Mojs. 21, 23). Blaženi odgovori na to: Danas me Gospod udostoji velike blagodati, jer blagovoli da ja postradam za ime Njegovo na krstu slično Njemu. Nadam se da će On i meni reći, kao nekada razbojniku: Danas ćeš biti sa mnom u raju (Lk. 23, 43). A vaša pasha mi nije potrebna, niti se bojim vaše kletve, jer pasha naša, Hristos, zakla se za nas (1. Kor. 5, 7), i razruši prokletstvo smrti, bačeno na nas zbog narušenja zakona u raju, i uvede blagoslov života Krstom, na kome visaše On, život svih, kao što i Mojsije proreče govoreći: I ugledaćete život vaš gde visi pred očima vašim (5. Mojs. 28, 66). A za praznik Pashu David govori: Evo dan, koji stvori Gospod! Radujmo se i veselimo se u nj! (Psal. 117, 24). Ali ti, koji si me raspeo, i ostali tvoji jednomišljenici, zaplakaćete zbog ovog dana i zaridati, jer će vas postići odmazda za krv moju i za krv ostalih hrišćana koje kupiste. Gospod nenavidi vaše subote, i praznike vaše premetnuće u tugu; jer se približi pogibija načelnika vašega bezakonja.
Čuvši ovo, Jevrejin se raspali gnevom, pa dohvati koplje i probode raspetoga. I tako, hrabri vojnik Hristov Evstratije primi blaženu končinu, svojstvenu vojnicima.[6] I tada bi viđena ognjena kolesnica i konji ognjeni, koji dušu ovog likujućeg pobedonosca uznesoše na nebo, i ču se glas koji govoraše: „Evo slavnog građanina nebeskoga grada!“
Sveto telo blaženog mučenika svirepi Jevrejin skide sa krsta i baci u more, gde se mnoga čudesa dogodiše potom. Verni usrdno tražahu tamo te čudotvorne mošti, ali ih ne nađoše. No do promislu Božjem one se obretoše u pešteri, gde i do sada počivaju netruležne.
Pretskazanje svetoga stradalca da će njegova krv biti osvećena, ispuni se odmah posle njegovog mučeništva. Jer tog istog dana stiže naređenje od grčkoga cara: da se svi Jevreji proteraju iz njegove države; da im se oduzmu imanja; i da se starešine njihove pobiju zbog mučenja hrišćana. Meću prvima bi ubijen, po proročanstvu blaženog Evstratija, eparh, starešina oblasti, koji beše postakao Jevreje protiv hrišćana. A to se dogodi na ovaj način. Jedan bogat i čuven Jevrejin primi krštenje. Car, želeći da ga zbog toga odlikuje, postavi ga posle nekoliko dana za eparha. A on, dobivši ovaj čin, tajno odstupi od Hrista i Njegove vere i dade Jevrejima razrešenje da širom grčkoga carstva kupuju hrišćane i pretvaraju ih u robove svoje. Kada se ovo nedelo nevaljalog eparha obelodani, car naredi da ga pogube, i da sve Jevreje u njegovom carstvu zatru. I u to vreme, kada ubijahu Jevreje u grčkom gradu Korsuni, obesiše na drvo onog nesrećnog Jevrejina koji pogubi prepodobnog Evstratija. I tako se zloba njegova obrati na njegovu glavu, i njega postiže sudba Judina.
Ostali pak Jevreji, videći strašna čudesa po končini prepodobnoga, istinski poverovaše u Hrista, i krstiše se. A sveti Evstratije koji ih porobi Hristu, i posle smrti svoje dobar vojnik Hristov i pobedonosac, udostoji se sa besmrtnom vojskom nebeskom pevati pobednu pesmu, i carovati sa samim PobeAiteljem smrti – Hristom, sa kojim je slično vojevao, slaveći Ga blagodareći Mu, sa bespočetnim Njegovim Ocem i životvornim Duhom, u beskonačne vekove, amin.

SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
ISIHIJA, PREZVITERA JERUSALIMSKOG

JERUSALIMSKI prezviter, propovednik i duboki bogoslov, prepodobni Isihije beše na daleko poznat početkom 5. veka, kao što svedoči o njemu Sv. Teofan Ispovednik u svojoj Hronografiji (I, 83). A Kiril Skitopoljski, pisac žitija mnogih Svetih iz toga doba, naziva ga učiteljem Crkve i bogoslovom na daleko poznatim.
Prepodobni Isihije beše u pratnji jerusalimskog patrijarha Juvenalija (422-458. g.) kada ovaj posvećivaše crkvu u manastiru Svetog Jeftimija (428. g.), o čemu piše spomenuti Kiril u Žitiju Sv. Jeftimija. O velikoj duhovnoj i bogoslovskoj mudrosti prepodobnog Isihija govori i sveti patrijarh Fotije (Biblioteka, 198), koji veoma pohvaljuje njegove knjige. Sveti Isihije napisa divna tumačenja na mnoge knjige Svetoga Pisma, a takođe i poučne knjige o podvižničkom i duhovnom životu. Osobito je značajno njegovo slavno delo „O trezvenju i vrlini“ koje se nalazi u „Dobrotoljublju“.[7] Upokoji se prepodobni Isihije u miru oko godine 440.

SPOMEN SVETOG APOSTOLA
IRODIONA,
jednoga od Sedamdesetorice[8]

SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
ILARIONA PSKOVSKOG

UČENIK svetog Efrosiona Pskovskog i osnivač Pokrovsko-Ozerskog manastira, na reci Želči, u Gdovskom okrugu. U svojoj obitelji on se bogougodno podvizavao sve do svoga prestavljenja, 1476. godine. Svete mošti njegove počivaju u crkvi, u njegovom manastiru.


NAPOMENE:
[1]Ovaj Ispovednik Hristov Ilarion naziva se „novim“ za razliku od svetog Ilariona Dalmatskog, takođe Ispovednika, koji je postradao pod vizantijskim carem Lavom V Jermeninom (813. do 820. god.), i praznuje se 6. juna.
[2]Helespont je starodrevni naziv za Dardanelski Moreuz koji spaja Mramorno More sa Jegejskim.
[3]Carovao od 813. do 820. godine.
[4]Nalazio se ovaj manastir u okolini Carigrada.
[5]Evstratije je grčko ime, i znači: dobar vojnik.
[6]Blaženi Evstratije skončao 1097. godine.
[7]Dobrotoljublje, grčki φιλοκαλία, je zbirka izabranih podvižničkih i bogoslovskih tekstova Svetih Otaca o duhovnom životu.
[8]O njemu videti ošiirnije pod 8. aprilom. Još se spominje i 4. januara. Ovog sv. Apostola treba razlikovati od apostola Rodiona, koji se slavi 10. novembra.

Jedan komentar

  1. Osvetljena Duhom Svetim, proslavljena Hristom, popila si spasonosnu vodu i njom si otvorenom rukom napajala one, koji su je bili žedni. Velika Mučenice Fotino/Svetlano, Ravna Apostolima, moli Hrista Boga za spasenje duša naših. Amin.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *