NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » Žitija Svetih za mart

Žitija Svetih za mart

25. MART

BLAGOVESTI PRESVETE BOGORODICE
SINAKSAR NA BLAGOVESTI

KADA se Presvetoj Djevi navrši jedanaest godina prebivanja i služenja pri hramu Jerusalimskom, i četrnaest godina od Rođenja – kada, dakle, stupi u 15-tu godinu života, saopštiše joj sveštenici, da po zakonu ona ne može više ostati pri hramu, nego treba da se obruči i stupi u brak. No kako veliko iznenađenja za sve sveštenike bi odgovor Presvete Djeve, da je se ona posvetila Bogu i da želi ostati devojkom do smrti ne stupajući ni s kim u brak! Tada po promislu i vnušenju Božjem prvosveštenik Zaharija, otac Pretečev, dogovorno sa ostalim sveštenicima, sabra dvanaest bezženih ljudi iz plemena Davidova, da bi jednome od njih uručili Djevu Mariju na čuvanje devojaštva njenog i staranje o njoj. I bi uručena starome Josifu iz Nazareta, koji joj beše i srodnik. U domu Josifovom Presveta Djeva produži živeti isto kao i u hramu Solomonovom, provodeći vreme u čitanju Svetog Pisma, u molitvama, bogorazmišljanju, postu i ručnom radu. Gotovo nikad iz kuće ne izlažaše, niti se interesovaše svetskim stvarima i događajima. Malo je s kim uopšte govorila, i nikad bez naročite potrebe. Najčešće je u kući opštila sa dvema kćerima Josifovim. No kada se navrši vreme prorečeno Danilom prorokom, i kada Bog blagovoli ispuniti obećanje svoje izgnanom Adamu i prorocima, javi se veliki arhangel Gavril u odaji Presvete Djeve, i to, kako neki svešteni pisci pišu, u trenutku baš kada je ona držala otvorenog proroka Isaiju i razmišljala o njegovom velikom proročanstvu: Gle, devojka će začeti i rodiće sina! (Is. 7, 14). Javi joj se Gavril u evetlosti arhangelskoj i reče joj: Raduj se, blagodatna! Gospod je s tobom! i ostalo sve redom kako piše u Evanđelju božanstvenog Luke (Lk. 1, 26-38). Sa ovom arhangelskom blagovešću, i sa silaskom Duha Svetoga na Djevu Prečistu, otpočinje spasenje ljudi i obnovljenje tvari. Istoriju Novog Zaveta otvorio je arhangel Gavril rečju: Raduj se! da oznamenuje time, da Novi Zavet ima da znači radost za ljude i za svu stvorenu tvar. Otuda i Blagovest se smatra koliko velikim toliko i radosnim praznikom.

REČ NA BLAGOVESTI PRESVETE BOGORODICE

KAD se navršiše godine i približi vreme izbavljenja roda ljudskog, koje se imalo obaviti očovečenjem Boga, trebalo je na svaki način pronaći tako čistu, besprekornu i svetu devojku, koja bi bila dostojna da ovaploti besplotnog Boga i posluži tajni našeg spasenja. I nađe se takva devojka: čistija od svake čistote, besprekornija od svakog duhovnog stvorenja, svetija od svake svetinje – prečista i preblagoslovena Djeva Marija, izdanak iz besplodnog korena svetih pravednih bogoroditelja Joakima i Ane, plod roditeljskih molitava i postova, kći carska i prvosveštenička. I to naće se na mestu svetom u Solomonovom hramu ona koja je imala postati oduhovljeni hram Božji; nađe se u unutrašnjosti hrama, u Svetinji nad svetinjama, ona koja je imala roditi svetiju od svih svetih Reč. Jer tamo pogleda Gospod sa visine slave carstva svog na smirenje sluškinje svoje, i izabra nju, unapred izabranu od svih rodova, izabra je za majku predvečnoj Reči svojoj, o čijem ovaploćenju od nje beše je na tajanstven način obavestio pre Arhangelove blagovesti, kao što nam to tvrde verodostojna kazivanja svetih.
Živeći u hramu dvanaest godina, ona provođaše vreme ne samo u bogorazmišljanju, neprestanoj molitvi i ručnom radu, nego i u čitanju Božanstvenih Knjiga, poučavajući se u zakonu Gospodnjem dan i noć. O njoj pišu sveti Epifanije i sveti Amvrosije, da je bila vrlo bistra, volela pouke, i revnosno čitala Sveto Pismo. A crkveni istroričar Georgije Kedrin piše, kako je ona još za života svojih svetih roditelja dobro izučila jevrejske knjige. Čitajući često proroštvo Isaijino: Eto, devojka će zatrudneti, i rodiće sina, i nadenuće mu ime Emanuil (Is. 7, 14), što znači: s nama Bog, sveta Djeva plamtijaše ljubavlju ne samo prema očekivanom Mesiji nego i prema onoj devojci koja je imala zatrudneti i roditi Mesiju. I ona razmišljaše, kako je to velika čast postati roditeljka Emanuila Sina Božjeg, i kako je neiskazana tajna da devojka bude majka. Znajući pak iz proroštava da se približilo vreme Mesijina dolaska, jer palica vladalačka već beše uzeta od Jude i završavahu se Danilove sedmine, ona držaše da se ta devojka svakako već rodila na svet. I uzdišući često iz dubine srca, ona se moljaše u sebi da je Bog udostoji videti tu devojku, i biti joj, ako je moguće poslednjom sluškinjom njenom. I jednom prilikom, kada ona po običaju svom stajaše na ponoćnoj molitvi i vrlo usrdno se o tome moljaše Bogu, iznenada sinu s neba velika svetlost i obasja je, i iz te svetlosti ču glas koji joj govoraše: Ti ćeš roditi Sina mog.
Kakve se tada radosti ispuni Prečista Djeva, i kakvu blagodarnost uznošaše Bogu Tvorcu svome, nemoguće je iskazati. Tako pogleda Gospod na smirenje sluškinje Svoje. Jer ona koja željaše iz ljubavi prema Bogu da služi čistoj roditeljki Mesijinoj, sama se udostoji da postane njegova Majka i Gospođa svakog stvorenja. Ovo otkrivenje njoj bi u dvanaestoj godini, na dve godine pre njenog obručenja. I ona nikome ne kaza tu tajnu sve do vaznesenja Hristova. Od dana tog otkrivenja ona beše ubeđena, da će se u njenoj devičanskoj utrobi zbiti tajanstveno začeće, i ona očekivaše da se zbude ta tajna.
Kada se Presvetoj Djevi navrši jedanaest godina prebivanja pri hramu Solomonovom, i četrnaest godina od Rođenja, saopštiše joj prvosveštenici i sveštenici, da po zakonu ona, kao i ostale vršnjakinje njene, ne može više ostati pri hramu, nego treba da stupi u brak. No ona im odgovori: da su je roditelji od povoja njenog posvetili Bogu; da je ona obećala ostati devojkom do smrti; da se ona ne može udati za smrtnog čoveka, i da ništa ne može primorati na brak nju, devojku besmrtnoga Boga.
Ova novina iznenadi prvosveštenike, i oni se savetovahu među sobom šta da rade. Jer oni nisu mogli više da je drže pri hramu, niti su smeli da obruče za muža devojku Božju. I behu u nedoumici, kako da zbrinu bezmužnu devojku, da ne bi ma čim prognevili Boga. Jer su znali da je to oboje veliki greh: primoravati na brak devojku koja je obećala Bogu večno devičanstvo, i držati u Svetinji nad svetinjama ženskinje posle navršenog punoletstva. Ovako o tome govori sveti Grigorije Niski: Dok je devojčica bila mala, sveštenici je čuvahu u hramu Gospodnjem, kao nekada Samuila. No kad ona postade punoletna, oni se savetovaše među sobom šta da dalje čine s njom, da ne bi u čemu prognevili Boga. A crkveni istoričar Nikifor kaže o tome ovo: Kada Sveta Djeva odraste, sveštenici načiniše veće, kako da je zbrinu, da ne bi skrivili svetom telu njenom, jer su smatrali da će oskvrnaviti svetinju, ako bi je udali, i potčinili bračnom zakonu nju koja je sebe posvetila jedino Bogu. I oni govorahu da zakon ne dopušta, niti je dostojno svetinje, da devojka tih godina prebiva u Svetinji nad svetinjama. Stoga oni pristupiše kovčegu zaveta i usrdno se pomoliše Bogu. I, kao što kazuje Jeronim, dobiše od Gospoda odgovor, da potraže dostojnog čoveka, kome bi Djeva bila poverena pod vidom supružanstva na očuvanje devičanstva. Način pak, na koji bi takvog čoveka pronašli, bi ukazan od Gospoda ovakav: da se saberu bezženi ljudi iz doma i plemena Davidova, i da svoje žezle polože u oltaru, pa čiji žezal procveta, njemu da se poveri Djeva.
Uto nastade praznik osvećenja hrama Jerusalimskog, ustanovljen od Makaveja. Praznik je počinjao dvadeset i petog novembra, a odanije mu je bilo trećeg decembra. I sabra se kod hrama mnoštvo naroda iz okolnih gradova. Na praznik dođoše i ljudi iz plemena Davidova, srodnici i rođaci Djeve Marije. Tada prvosveštenik Zaharija, otac Pretečev, odabra dvanaest bezženih ljudi iz plemena Davidova, među kojima beše i sveti Josif, čovek pravedan i star, pokupi njihove žezle, i položi ih u oltaru da prenoće, govoreći: Pokaži, Gospode, čoveka dostojna, za koga treba obručiti Djevu. – I kad svanu, uđoše u hram sveštenici sa onih dvanaest ljudi, i nađoše da je žezal Josifov procvetao, i videše kako slete s neba golubica i stade na taj žezal. I poznaše da je Bogu želja da Deva bude poverena Josifu na čuvanje. A neki misle da je Prečista Deva odlučno odbijala obručenje, bojeći se za čistotu svoga devičanstva, i bila veoma tužna. Stoga joj bi od Boga posebno otkrivenje i savet: da ne dvoumi ići k Josifu, srodniku i zaručniku svome, čoveku pravednom, bogougodnom i svetom, ne na telesni bračni život, nego na čuvanje njenog devičanstva. – I pošto bi obavljeno obručenje, sveti Josif uze Prečistu Djevu iz ruku prvosveštenika Zaharije i odvede je iz hrama Gospodnjeg u svoj dom, na čist i neporočan život. I bi sveti Josif, njen prividni muž, u samoj stvari celomudreni čuvar njenog devičanstva, i služitelj devstveničkom životu, ispunjenom velike svetosti.
U domu Josifovom Presveta Djeva produži živeti isto kao i u hramu Solomonovom, provodeći vreme u čitanju Svetoga Pisma, u molitvama, bogorazmišljanju, postu i ručnom radu. I beše joj dom Josifov kao hram molitveni, iz koga nikuda ne izlažaše. Stalno je unutra sedela, i retko s kim govorila, sem sa dvema kćerima Josifovim. Jer nam o tome Georgije Kedrin kazuje ovako: U domu muža svog Marija je živela sa dvema Josifovim kćerima, posteći se i ne izlazeći među ljude. I sa njima dvema razgovarala je, nikad bez naročite potrebe, i to kratko.
Dok je Presveta Deva tako živela, u četvrti mesec, po svedočanstvu svetoga Evoda, nastupi čas ovaploćenja Boga Reči, čas od pamtiveka željeni, čas u koji je imalo početi naše spasenje. I posla Bog jednoga od najprvih nebeskih duhova, arhangela Gavrila, sa tajnom od veka sakrivenom i Anđelima nepoznatom, da blagovesti Prečistoj Djevi neobično začeće Sina Božja, koje prevazilazi prirodu ljudsku i svaki um. O tome sveti blagovesnik Luka piše ovako: U šesti mesec posla Bog anđela Gavrila (Lk. 1, 26). To beše šesti mesec od začeća svetog Jovana Preteče. I anđeo koji je Zahariji blagovestio Jovanovo začeće, on isti bi poslat da blagovesti Prečistoj Djevi začeće Hristovo. To bi u šesti mesec zato, da bi šestomesečni Preteča u utrobi majke svoje mogao zaigrati od radosti pri dolasku Majke Gospodnje. Poslan bi anđeo u grad Galilejski po imenu Nazaret (Lk. 1, 26). Galileja beše zemlja neznabožačka, iako je delimično bila naseljena Jevrejima, jer je većina u njoj bila neznabožačka, zbog čega se i naziva u Svetom Pismu: Galileja neznabožačka (Mt. 4, 15). Tu zemlju Jevreji su smatrali za najposlednju i prezirali je, kao naseljenu od ljudi grešnih i nevernih i tuđih, zbog čega su oni sa prekorom govorili: Zar će Hristos doći iz Galileje? Razgledaj i vidi da prorok ne dolazi iz Galileje (Jn. 7, 41, 52). Isto tako oni ni u šta nisu računali i grad Galilejski Nazaret; za njih on je bio malen i najposlednji, te se među njima govorilo: Iz Nazareta može li biti što dobro? (Jn. 1, 47).
Ali pogledajmo gde Bog zažele da ima sebi majku, ne u Judeji, ni u svetom velikom gradu Jerusalimu, nego u grešnoj Galileji i u malom Nazaretu. I to zato, da bi pokazao da je radi grešnika došao na zemlju, jer reče: Nisam došao da dozovem pravednike no grešnike na pokajanje (Mk. 2, 17), i da od nevernih neznabožaca načinim sebi vernu Crkvu. I još zato, da bi pokazao da On milostivo gleda na smirene, odbačene i ponižene, a ne na gorde i čuvene. Jer kada Bog Reč htede da savije nebesa i siđe grešnicima, On razgledaše sa visine slave svoje gde se naročito nalazi naselje grešnika. I vide da u Judeji Jerusalimljani smatraju sebe za pravedne, i prave se pravedni pred ljudima (Lk. 16, 15); a isto tako vide da Galilejce svi preziru i nipodaštavaju, i da su veći grešnici od sviju. Stoga minu Judeju, smatranu svetom, i dođe u Galileju, smatranu grešnom; minu i veliki, ugledni i slavni grad Jerusalim, i ode u mali i neugledni grad Nazaret, birajući sebi u ovom svetu najposlednje mesto i smiravajući sebe do obličja sluge i grešnika. Nazaret beše mali grad, ali se udostoji tako velike blagodati, kakve se ne udostojiše svi ostali veliki gradovi izrailjski, koji su se do nebesa uznosili. U malom Nazaretu nalazi se uzvišenija od svih svetih Anđela Djeva, čija je utroba prostranija od nebesa. Tamo se šalje Gavril, tamo Duh Sveti osenjuje, tamo se Bog Reč ovaploćuje. Jer gde je smirenje, tamo slava Božja sija. Gordi gradovi neprijatelji su Hristu, a smireni – prijatelji su Njemu. Neslavni Nazaret Hrista Gospoda našeg zače, a slavni Jerusalim Ga razape. Mali Vitlejem Ga rodi, veliki Jerusalim Ga na smrt osudi. Bog se nastanjuje među smirenima, a gordi Ga progone. K prezrenoj zemlji i ubogom Nazaretu, i u njemu k smirenoj Djevi bi poslan Anđeo od Boga.
O tome sveti Andrej Kritski ovako govori: Jednome od vrhovnih Anđela Bog naređuje da saopšti tajnu. I to čini, kako mi izgleda, na ovakav način: Čuj Gavrilo, idi u Galilejski grad Nazaret, u kome živi Djeva Marija, obručena za čoveka kome je ime Josif. Idi, da ljupku lepotu devstva Svemogući primi kao miomirisnu ružu iz zemlje trnja. Idi u Nazaret, da se ispuni proroštvo koje kaže da će se Nazarećanin nazvati. A ko će se nazvati Nazarećanin? Onaj koga će potom Natanailo nazvati Sinom Božjim i Carem Izrailjevim. Šalje se Gavril, koji je obično vesnik božanskih tajni, kao što se to vidi iz knjige proroka Danila (Dan. 8, 16). Idi u Galilejski grad Nazaret, govori Bog Gavrilu, i kada dođeš tamo, objavi Djevi blagovest radosti, koju nekada Eva upropasti. No pazi, da je ne smutiš, jer je ovo znak radosti a ne žalosti, vest utehe a ne smućenosti. Jer rodu ljudskom koja radost može biti veća od ove: da ljudska priroda postane učesnik u Božjoj prirodi, i da se sjedini s Bogom u jednom licu. I šta može biti čudnije od ovoga: videti gde se Bog toliko ponizio, da Ga nosi utroba žene. Zaista stvar neobična! Bog, kome je nebo presto a zemlja podnožje nogama njegovim, koga nebesa smestiti ne mogu, koji sa Ocem ima jedan presto večnosti, smešta se u utrobi Deve. Šta je dostojno većeg divljenja, nego u obličju čoveka vi^eti Boga koji se nije odvojio od svoga Božanstva, i gledati ljudsku prirodu tako sjedinjenu sa svojim Tvorcem da Bog postaje potpun čovek?
Čuvši ovo Božje naređenje, koje prevazilazi njegove sile, Gavril beše između zaprepašćenosti i radosti u nedoumici. Ali, izvršujući Božje naređenje, on odlete k Djevi, i došavši u Nazaret, on zastade pred domom. Razmišljajući i dvoumeći, on ovako u sebi rasuđivaše, veli sveti Andrej: Kako da počnem ono što mi Bog naredi da izvršim? Da li da naglo u odaju uđem? Ali, zbuniću Djevinu dušu. Ili da polako uđem? Ali Djeva, osetivši moj dolazak, zaželeće da se sakrije. Ili da u vrata zakucam? Ali zašto, kada to nije svojstveno Anđelima, jer im ništa što je zatvoreno ne može sprečiti ulazak. Ili da Djevu zovnem po imenu? Ali, uplašiću je. Evo šta ću uraditi: Po volji Onoga koji me posla, ući ću krotko. A kako ću početi govoriti Djevi? Da li ću joj prvo radost objaviti, ili reći da će u njoj Gospod biti? Ili ću joj objaviti da će na nju Sveti Duh sići i sila Najvišega oseniti je? Dakle, najpre ću joj objaviti radost, zatim ću joj kazati čudesnu tajnu, pristupiti joj, pozdraviti je: Raduj se! veseli se! teši se! Treba početi sa radosnim pozdravom. To će biti zgodan uvod u razgovor. Jer je to neće uplašiti nimalo, nego će naprotiv umiriti njenu dušu. Ovo je delo radosti, vreme veselja, carstvo spokojstva, savet spasenja, početak utehe. Tako u sebi govoraše Arhangel.
Pogledaj sa kolikim strahopoštovanjem Arhangel pristupa k Bogodevici! sa kolikim strahom i poštovanjem on se priprema da priđe Gospodarici celoga sveta! i kako se sprema da joj govori blagovesne, pune radosti reči! No treba se još i tome diviti, što je ne nađe van doma i odaje njene, ni zauzetu svetovnim brigama, nego u molitvi i čitanju Svetih Knjiga. Kao što nam to pokazuje ikona Blagovesti: pred njom leži otvorena knjiga, znak da se ona neprestano bavila bogomislijem i čitanjem. A postoji pobožna pretpostavka Bogomislenih ljudi, da je Presveta Djeva, u vreme kada joj se javio Nebeski Blagovesnik, razmišljala o rečima svetog proroka Isaije: Eto, devojka će zatrudneti (Is. 7, 14). Razmišljala je, kako će se i kada zbiti to za devičansku prirodu neobično začeće i rođenje. A pošto je otkrivenjem od Boga bila obaveštena da će ta devojka biti ona sama, i roditi željenog Mesiju, ona goraše serafimskom ljubavlju prema Bogu Tvorcu svom, i moljaše njegovu dobrotu, da što skorije ispuni i svoje božansko obećanje i Isaijino proroštvo. I sa čežnjom govoraše u sebi: Kada će nastupiti to željeno vreme, da Sazdatelj moj, savivši nebesa, siđe i useli se u mene, sa željom da telo dobije od mene? Kada će nastati to blagosloveno blaženstvo, da postanem majka Bogu mome? A dok se to ne zbude, suze su mi hleb dan i noć. U očekivanju milih dogaćaja i kratko vreme, o kako izgleda dugo!
Dok je ona tako razmišljala, i u srcu se s plamenom ljubavlju Gospodu Savaotu molila, Nebeski Blagovesnik, arhangel Gavril, iznenada krotko ulazeći stade pred nju. O tome sveti Andrej Kritski piše ovo: Zatim Arhangel uđe u dom, i pristupivši odaji u kojoj Deva obitavaše, polako priđe vratima, i kada stupi unutra, krotkim glasom reče k Devi: Raduj se, blagodatna! Gospod je s tobom (Lk. 1, 28), koji je pre tebe; sada je s tobom, i malo kasnije rodiće se iz tebe;On koji je pre svake večnosti, sada je pod vremenom. O neizmernog čovekoljublja! o neizrazivog milosrđa! Nije dosta radost posvedočiti, nego objaviti i Tvorca radosti koji u Djevi obitava. Jer reči: Gospod je s tobom! očigledno pokazuju prisustvo Cara, koji od nje primi telo na takav način, da ni najmanje ne odstupi od svoje božanske slave. Raduj se, blagodatna! Gospod je s tobom! Raduj se, vaistinu blagoslovena! Raduj se, blagodatna! Gospod je s tobom! Raduj se, vaistinu blagoslovena! Raduj se, Devo najuzvišenija! Raduj se, prekrasni hrame nebeske slave! Raduj se, osvećena palato Cara! Raduj se, dvorče u kome Hristos obruči sebi čovečansku prirodu kao nevestu i prisajedini! Blagoslovena si ti među ženama (Lk. 1, 28). Tebe Isaija proročkim očima ugleda iz daleka, i nazva te proročicom i devom i knjigom tajanstveno zapečaćenom. Vaistinu si blagoslovena ti, koju Jezekilj označi kao zatvorena vrata kroz koja samo Bog prođe. Vaistinu si blagoslovena ti, koju Danilo kao goru vide, i Avakum je prozva gorom senovitom. I tebe, goru Božju, goru visoku, goru na kojoj Bog blagovoli živeti, tvoj praroditelj i car opeva proročki. Blagoslovena si među ženama ti, koju vidilac božanskih tajni Zaharija, vide kao izvanredni svetnjak zlatni, ukrašen sa sedam kandila, tojest sa sedam dara Duha Svetoga. Vaistinu si blagoslovena ti, koja kao raj imaš u sebi edemski vrt – Hrista, koji će po svojoj neiskazanoj svemoći, proizašavši iz utrobe tvoje kao reka vode žive, napojiti svojim evanđelskim vodama lice cele zemlje.
Čuvši ovakav pozdrav od Anđela, Presveta Djeva se zbuni, i pomisli: kakav bi ovo bio pozdrav? (Lk. 1, 29). Zbuni se, ali se ne uplaši mnogo. Jer nije imala rašta da se plaši od pojave Anđela, pošto je u Svetinji nad svetinjama bila navikla na drugovanje s Anđelima, pošto je, po svedočanstvu svetog Germana, svakodnevno dobijala hranu iz ruku anđelskih. Ona se zbuni i začudi, što joj ranije Anđeo nikada nije došao u tako velikoj slavi nebeskoj, i tako radosna lica, i sa tako radosnim pozdravom. Zbuni je i začudi novina pozdrava, što nju devojku stavlja među žene, govoreći: Blagoslovena si ti među ženama. Zbuni se kao celomudrena, a ne uplaši se kao hrabra. I ona, blagorazumna i pametna, pomišljaše u sebi: kakav bi ovo bio pozdrav? Šta li će mi dalje, posle ovog pozdrava, Anđeo reći? Da me neće ponovo vratiti u hram Gospodnji? Ili mi je doneo s neba neku neobičnu hranu? Ili će mi što novo javiti od Boga, i rasvetliti mi misao*i nedoumicu, kako će devojka začeti i roditi sina? Šta znači pozdrav?
I reče joj Anđeo: Ne boj se, Marija! ne sumnjaj u proroštvo proroka Isaije o devojci: ti si ta devojka, jer si našla milost u Boga, da začneš Emanuila besemeno, i da Ga rodiš neiskazano, kako On to jedini zna. Našla si blagodat u Boga pomoću premnogih vrlina tvojih, naročito pomoću ovih triju najizvrsnijih: pomoću tvog dubokog smirenja, jer Bog smirenima daje svoju blagodat, po reči svojoj: na koga ću pogledati, sem na krotkog i smirenog?[1] pomoću tvoje devstveničke čistote, jer prečisti po prirodi Bog traži da se rodi od prečiste celomudrene devojke; i pomoću tvoje plamene ljubavi k Bogu, jer On kaže: Ja ljubim one koji mene ljube, i oni koji me traže naći će milost[2]. – A pošto si Ga ti zavolela i tražila svim srcem, to si i našla milost u Njega, i rodićeš Sina, ali ne Sina običnog nego oboženog, Sina višnjeg, Boga od Boga, rođenog pre vekova od Oca bez matere, a koji će na kraju vekova proizaći od tebe devstvene matere bez oca. Njegovo je ime čudno i neizrecivo; ti ćeš Mu nadenuti ime Isus, što znači Spasitelj, jer će On spasti sav svet, i zacariće se nesravnjeno slavnije od praoca Davida i svih ostalih careva iz doma Jakovljeva. I carstvo njegovo neće biti privremeno nego večno, neće imati kraja.
A Marija reče Anđelu: Kako će to biti kad ja ne znam za muža? (Lk. 1, 34). Ovo ne znači da Presveta Djeva nije verovala rečima Anđelovim, jer je ona, ispunjena blagodati Božje, tačno znala da će roditi Blagoveštenog, pošto je to bila doznala od samog Boga u hramu; nego ona samo nije znala kako će, na koji način roditi, kada je devojka koja nije poznala muža. Zato je i pitala Anđela: Kako će to biti? Razmišljajući o tome, sveti Grigorije Niski veli kao da ona govori Anćelu: Kaži mi način Rođenja, o Anđele! i naći ćeš srce moje gotovo za Božju nameru. Jer ja želim sebi takav plod, ali bez povrede devičanstva. – A sveti Amvrosije o tome govori ovako: Ona dobro upita Anđela, kako će to biti. Jer je ona ranije čitala, Da će devojka začeti, ali nije čitala na koji će način devojka začeti. Ona je čitala proroštvo: Eto, devojka će začeti (Is. 7, 14). No kako će začeti, to joj Anđeo sada u blagovesti objavljuje. – Anđeo joj kazuje način začeća: ono neće biti na prirodan i čovečanski način, nego na nadprirodan način, jer gde Bog hoće tamo se pobeđuje prirodni poredak; začeće će biti po dejstvu Svetoga Duha: Duh Sveti doći će na tebe, i sila Najvišega oseniće te (Lk. 1, 35). Od Njega ćeš začeti u utrobi; On će izvršiti u tebi nedomislivo začeće. Jer Onaj koji je iz mrtvog blata sazdao živog Adama, zar ne može utoliko pre od žive devojke proizvesti živo dete? Kad je Bogu bilo lako od Adamove kosti uobličiti ženu, zar da Mu ne bude lako u utrobi devojačkoj uobličiti čoveka? Duh Sveti koji sve čini, učiniće to u tebi, o Presveta Devo, da će u prečistoj utrobi tvojoj besemeno ustrojiti od tela tvog telo bestelesnom Bogu Reči. Jer će kroz tebe, vrata čistotom zapečaćena i devstvenošću čuvana, Gospod proći kao što sunčani zrak prolazi kroz staklo i kristal, osvećujući i prosvetljujući te svojom božanskom slavom, da bi ti postala istinska Mati Božja, rodivši savršenog Boga i savršenog čoveka, i ostavši i pri porođaju i po porođaju čedna devojka kao što si bila i pre porođaja. To će u tebi učiniti sila Najvišega dolaskom Svetoga Duha. A da je ovo istina, siguran ti je dokaz to što tvoja tetka Jelisaveta, iako nerotkinja od mladosti i već stara, zače sina, pošto tako hoće Bog koji i nemoguće čini mogućim. Da, u ljudi je nemoguće da začne i rodi bezmužna čedna devojka, kao i ostarela žena nerotkinja. Ali u svemogućeg Tvorca sve je moguće što reče: i nerotkinja starica zače, i ti devojka začećeš.
Slušajući od Anđela ovakvu blagovest, Prečista se pokori volji Gospoda svog, i sa najdubljim smirenjem odgovori iz bogoljubivog srca: Evo sluškinje Gospodnje; neka mi bude po reči tvojoj (Lk. 1, 38). I odmah u svetoj utrobi njenoj, dejstvom Svetoga Duha, izvrši se začeće na neiskazan način, bez telesne naslade, ali ne i bez duhovne naslade. Jer tada naročito rastapaše se od božanstvene žudnje srce Djevino, i plamenom serafimske ljubavi goraše duh njen, i sav um njen, kao van sebe, udubljivaše se u Bogu i naslađivaše se ljubavlju njegovom na neizraziv način; i u tom njenom duhovnom naslađivanju slatkim bogoljubljem i umnim bogoviđenjem zače se Sin Božji, i Slovo postade telo, i useli se u nas očovečenjem.
Pošto Anđeo, po naređenju Božjem, obavi blagovest, i pošto pobožno i sa strahopoštovanjem odade poklonjenjem dužno poštovanje ovaplotivšem se u utrobi Djeve Bogu, kao i samoj ovaplotiteljki Djevi, on otide od nje, da predstane prestolu Gospoda Savaota, slaveći tajnu Božjeg očovečenja sa svima nebeskim Silama u neiskazanoj radosti vavek. amin.

POVEST O ČUDOTVORNOJ BLAGOVEŠTENJSKOJ IKONI
PRESVETE BOGORODICE „VELIKOBLAGODATNE“,
na ostrvu Tinosu u Grčkoj

PREDIVNA Blagoveštenjska ikona presvete Bogomatere, koja se danas čuva na ostrvu Tinosu[3] u Grčkoj, potiče još iz doba pre arapskog ropstva, koje je bilo davno pre turskog ropstva. Kada i kako je ova svetinja dospela na Tinos nezna se, ali predanje narodno vezuje je za svetog apostola i jevanđelista Luku. Za vreme jedne katastrofe, koja je zadesila ostrvo Tinos, Ikona je bila zatrpa na pod zemlju, gde je ostala oko 800 godina. A pronađena ona bi ovako:
Na mesec dana pred izbijanje ustanka u Grčkoj protiv Turaka, 1821. godine, Presveta Bogorodica se javi u snu jednom blagočestivom baštovanu, osamdesetogodišnjem starcu Mihailu Polizoisu, doseljeniku na Tinos sa ostrva Androsa. Ona mu u snu reče da u obližnjoj njivi Antonija Doksara, severno od grada zvanog Sveti Nikola, nalazi se zatrpana u zemlji Njena blagoslovena Ikona. Ovaj bogobojažljivi čovek, kada se ujutru probudi, ispriča svoje viđenje parohijskom svešteniku, a ovaj arhijereju toga ostrva po imenu Gavrilu. Vest o tom viđenju pronese se u toku dana i kroz ceo grad, i svi ljudi rešiše da pomognu oko toga da se sveta Ikona pronađe. Ali i pored sveg upornog traženja i kopanja, ljudi ništa ne nađoše, zbog čega mnogi pomisliše da to nije bio istiniti san nego samo fantazija ovoga Mihaila. Tako ta stvar uskoro pređe u zaborav.
Ali sledeće 1822. godine, prve nedelje jula meseca, desi se jedan druti čudesan događaj. Na jedan sat od gradskog naselja, na najvišem vrhu ostrva Tinosa zvanom Kehrovuni, nalažaše se jedan ženski manastir iz 10. veka. U manastiru među osamdeset monahinja življaše i prepodobna monahinja Pelagija, koja beše došla u manastir u svojoj 17. godini i življaše sama u jednoj keliji. Te noći uoči nedelje ona oseti u snu da se maleni prostor njene kelije iznenada ispunjuje svetlošću. Iz te svetlosti njoj se javi Presveta Bogorodica i zapovedi joj da ode u grad i kaže manastirskom staratelju Stamatelu Kagadisu, da on otkopa dom Presvete, koji se nalazi zatrpan na zemljištu Antonija Doksara u blizini spomenutog grada Svetog Nikole, i da onda on sazida na tom mestu veliki i lep hram Njoj. Uplašena Pelagija ne reče sutradan nikome ništa o svome viđenju, pa ni svojoj igumaniji. Samo se moljaše Bogu. Tako u ćutanju ona provede sedam dana, moleći se neprestano Bogomateri da je nauči šta treba da radi. Noću uoči sledeće nedelje, ona vide isto viđenje i dobi istu zapovest od Panagije (= Presvete). Pelagija opet provede nedelju dana u nedoumici šta da radi, a nikome se ne poveri. Treće nedelje istoga meseca jula, po treći put se ponovi isto viđenje, i tom prilikom Majka Božja ukori Pelagiju za neposlušnost: Ona joj zapreti da će umreti ako ne bude poslušala. Isto tako joj reče da će i onoga čoveka i celo ostrvo zlo snaći ako Je ne poslušaju. Na pitanje Pelagijino: Kako će taj čovek moći da podigne tako velik i lep hram, Bogomati odgovori: Ja ću se o svemu pobrinuti. – A ko si ti, Gospođo moja? zapita Je Pelagija. I dobi ovaj odgovor: Blagovešćuj zemljo Radost Veliku! Posle toga Majka Božja iščeznu. Pošto već beše zora, Pelagija ustade i pođe najpre u crkvu. Po završetku svete Liturgije u crkvi, ona sve ispriča igumaniji manastira Melaniji, i ona je posavetova da izvrši zapovest Majke Božje.
Sutradan Pelagija otide onom čoveku Stamatelu i ispriča mu svoja viđenja. A on je posavetova da sve to kaže i episkopu. Episkop tinoski Gavril, koji beše rodom sa Krita, beše čovek duhovan i dobrodeteljan. Kada ču kazivanje Pelagijino, on se zaplaka od radosti, i reče joj: Blažena si ti starica, i blago tebi što te je Majka Božja tri puta posetila u keliji![4] Pošto preosvećenom arhijereju ispriča to isto i Stamatelos, arhijerej se priseti i onog ranijeg viđenja baštovana Mihaila, pa se reši da po svaku cenu učini sve što treba da bi se pronašao hram i Ikona Presvete Bogomatere. Zato sledećeg dana on zvonima crkvenim sazva sav narod iz grada da dođe u mitropolitski hram Svetih Arhanđela. Srećom, u to vreme ne beše nijednog Turčina na Tinosu. Kada se narod sabra, vladika im ispriča viđenje monahinje Pelagije i pozva narod da pomogne pri kopanju. Narod se listom odazva, a domaćin njive dozvoli, te početkom septembra 1822. godine otpoče prekopavanje njive. Posle kopanja više od jednog meseca pojaviše se zidovi jednog drevnog hrama. Narod nastavi prekopavanje, ali Ikonu još nigde ne nađoše. To mnoge obeshrabri, i izgubivši veru, oni prestadoše kopati.
Ne prođe mnogo dana kako se prestalo sa kopanjem, a žena Stamatelosova Irina i sestra mu Katarina razboleše se na smrt. Utom stiže i vest da se na jednom kraju ostrva pojavila kuga. Stamatelos se veoma uplaši, jer se seti one pretnje koju Presveta izreče Pelagiji, te sa narodom otide da umoli vladiku da se nastavi sa kopanjem. Episkop beše i sam mislio da nastavi sa iskopavanjem i sa pripremama oko podizanja novog hrama Majci Božjoj, zato sada izdade naređenje da se radovi odmah nastave. Uskoro bi otkopan stari hram i jedan presahli izvor pokraj njega. Osobito se žurilo Stamatelosu da se otpočne sa zidanjem hrama, jer je, videći da mu je Presveta Bogorodica odmah čudesno iscelila ženu, verovao da će tako prestati i zaraza kuge na ostrvu. A isceljena mu žena Irina dade za zidanje hrama sav svoj miraz koji imađaše. A to beše deset hiljada talira.
Radovi se brzo nastaviše, tako da već prvog januara 1823. godine episkop sa narodom dođe da izvrši osvećenje temelja novoga hrama, koji bi osnovan tačno na temeljima staroga otkopanoga hrama. Ali po promislu Božjem svi behu zaboravili da donesu vodu za vodoosvećenje. Videći da nema vode neki potrčaše u grad po vodu, a jedno dete pritrča vladici i reče mu: Voda nije potrebna, jer onaj ranije presahli izvor sada je pun vode. Tada zahvatiše vodu iz ovog novoobnovljenog izvora, i episkop izvrši osvećenje, a građenje se nastavi. Ovaj izvor i do danas postoji kraj hrama Majke Božje na Tinosu, i iz njega pobožni narod zahvata svetu vodicu i odnosi je u svoje domove.
Građenje hrama bi nastavljeno, i za mesec dana on bi dovršen. U toku tih radova behu pronađeni još i drugi ostatci i delovi staroga hrama i njegovih sasuda, ali sveta Ikona još ne bi pronađena. Tako prođe i ceo mesec januar i daće praznik Sveta Tri Jerarha, 30. januara. Toga dana oko podne, jedan radnik iz sela Falatada po imenu Manojlo Macas, inače zvani Spanos, kopajući zemlju između izvora i pritvora crkve, iznenada naiđe na jednu daščicu. Zagledavši je dobro on vide da je to deo neke ikone. On nastavi dalje da kopa i uskoro nađe i drugi deo te ikone, koja je svakako pri ovom kopanju i bila razbijena. Pošto brzo opraše vodom sa izvora oba dela ikone, na njima se ukazaše likovi Presvete Bogorodice i Svetog Arhangela Gavrila, jer ikona beše Svetih Blagovesti. Radost svega naroda beše neopisiva. Ova radost postade još veća kada stiže i vest da je kuga na ostrvu prestala, što beše prvi znak i prvo čudo ove čudotvorne Ikone Majke Božje, prozvane zatim Μεγαλόχαρη (Velikoblagodatna). Jer naime, otac jednog deteta zaraženog ovom strašnom boljkom, uze odmah malo od one zemlje koja beše na Ikoni, i pomazavši njome dete, nađe ga drugi dan potpuno zdravo. Slično njemu postupiše i drugi bolesnici, i odmah ozdraviše.
Pošto pobožni narod celiva pronađenu Ikonu, episkop je uze i sastavi i voskom dobro zalepi, pa je onda prenese i postavi u novopodignuti hram Presvete, na svenarodno moljenje i poklonjenje. Kroz tri dana po pronalasku svete Ikone, to jest 2. februara na praznik Sretenja, bi otslužena prva Sveta Liturgija u novom hramu. Po Svetoj Liturgiji bi izvršena litanija (molitveno obnošenje) svete i čudotvorne Ikone svuda po gradu, uz učešće svega naroda i klira. Uz to još, ovaj pronalazak čudotvorne Ikone Bogomatere poveća nadu pravoslavnih hrišćana na potpuno oslobođenje od turskog mnogovekovnog ropstva, koje oslobođenje već beše otpočelo.
Čudotvorna Blagoveštenjska Ikona Presvete Vladičice naše Bogorodice od tada počiva u Njenom velelepnom hramu zvanom Evangelistrija (tojest Blagoveštenjska crkva), neprekidno čineći mnogobrojna čuda svima koji joj sa verom pristupaju. Osobito se mnoga čudesna isceljenja događaju pred ovom svetom Ikonom svake godine na praznik Uspenja Majke Božje i na Blagovesti. Tada se na ostrvo Tinos okuplja bezbrojno mnoštvo vernika iz čitave Grčke, koji dolaze posebnim velikim brodovima da se poklone i pomole svetoj Ikoni Velikoblagodatne Matere Velikodarodavca Boga našeg. Mnogobrojna čudesa koja čini Presveta Bogorodica preko ove svoje Ikone zapisana su u posebnim knjigama, koje se čuvaju pri hramu Evangelistrije na Tinosu.[5]

SPOMEN SVETIH MUČENICA
PELAGIJE, TEODOSIJE i DULE

OVE tri svete žene postradaše za Gospoda. Pelagija i Teodosija posle tamnovanja i muka biše zajedno mačem posečene. A sveta Dula, koja beše služavka, postrada sama i skonča u gradu Nikomidiji. Tri bele ruže, polivene krvlju mučeničkom presadi Bog u nebesku gradinu Svoju.

SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
SENUFIJA ZNAMENONOSCA[6]


NAPOMENE:
[1]Is. 66, 2.
[2]Prič. 8, 17.
[3]1. Ostrvo Tinos spada u grupu ostrva zvanih Kiklade u Jegejskom Moru. Od Atinskog pristaništa je udaljeno do šest sati brodom.
[4]Ova prepodobna monahinja Pelagija zaista postade blažena. Pošto se mirno upokoji u Gospodu 28. aprila 1834. godine, bi pribrojana liku prepodobnih i uneta u kalendar Grčke Crkve.
[5]Ova sveta Ikona bi jednom ukradena od strane jednog srebroljupca, 15. decembra 1824. godine. Ali ubrzo on bi otkriven i od svenarodnog gnjeva kažnjen, a čudotvorna Ikona bi svečano vraćena u sveti hram Bogomatere, gde i danas počiva.
[6]Za ovog prepodobnog u Sinaksarima nema ništa opširnije. Jedino se u Polnom Mesecoslovu arhiepiskopa Sergija kaže za njega da je on darovao pobedu caru Teodosiju Velikom (379-395. g.) poslavši mu naramenik i štap. U svome pak Agiologionu Pravoslavne Crkve (izd. u Atini 1960) Sofronije Evstradijadis pretpostavlja da je prep. Senufije onaj asketa iz Nitrijske pustinje koji je imao viđenje koje opisa iguman Ignjatije iz manastira Akapnija u Solunu. U tom svom opisu „O bogočovečanskoj Ikoni Gospoda našeg Isusa Hrista u manastiru Latomon u Solunu“ (izd. II. Keramevs u Uapa Sgaesa basga, s. 102) iguman Ignjatije kazuje da se prep. Senufije udostojio u Nitriji jednog viđenja u kojem mu bi rečeno da, ako hoće da dostigne pravi cilj, neka ide u Solun u manastir Latomon, jer će mu se tamo javiti Gospod. Došavši u taj Solunski manastir prepodobni ne vide ništa i vrati se natrag u Nitriju. Ponovno mu bi viđenje i zapovest da ide u Solun da bi video tamo Ikonu Bogočoveka, što se i zbi. Jer kada on stiže u manastir, bi zemljotres, i od zemljotresa spade malter sa jednog zida, a ispod maltera se ukaza predivna Ikona Spasiteljeva u mozaiku. – Ovu veličanstvenu vizantijsku ikonu Spasiteljevu u mozaiku ponovo je otkrio pre nekoliko godina (mada nešto oštećenu) arheolog Ksingopulos u Solunu.

Jedan komentar

  1. Osvetljena Duhom Svetim, proslavljena Hristom, popila si spasonosnu vodu i njom si otvorenom rukom napajala one, koji su je bili žedni. Velika Mučenice Fotino/Svetlano, Ravna Apostolima, moli Hrista Boga za spasenje duša naših. Amin.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *