NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » Žitija Svetih za mart

Žitija Svetih za mart

24. MART

SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG
ARTEMONA,
episkopa Selevkije Pisidijske

BLAŽENI Artemon bi rođen i vaspitan u gradu Selevkiji Pisidijskoj[1]. Česno provođaše žitije u dane svetih Apostola, koji prosvećivahu vaseljenu Evanđeljem Hristovim. A kad sveti apostol Pavle dođe u taj grad, propovedajući reč Božju, obrete Artemona gde međ drugim građanima kao svetilnik sija dobrim delima, i još više ga utvrdi u Hristovoj veri. I njega, ispunjena božanskom mudrošću, postavi ljudima za pastira i učitelja, hirotonisavši ga za prvog episkopa grada Selevkije Pisidijske. Poverenu mu pastvu on je mudro i bogougodno rukovodio; bio je svima pristanište spasenja; udovicama, siročadi i ništima izvrstan zbrinjavalac; i čudotvorni lekar duša i tela ljudskih. I pošto mudro i bogougodno prožive sve dane života svog, on u dubokoj starosti otide ka Gospodu.

SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
JAKOVA ISPOVEDNIKA

KADA zločestivi car grčki Lav Jermenin[2] obnovi ikonoborsku jeres, prokletu od svetih Otaca Sedmog Vaseljenskog Sabora, on mnoge zbog pobožnog poštovanja svetih ikona umori. Tada i ovaj prepodobni Jakov Ispovednik postrada, o čemu svedoči i piše sveti Teodor Studit. Jer blaženi Jakov bejaše od njegove bratije. Pa kad prepodobni Teodor bi prognan za svete ikone, onda i mnoge učenike njegove stavljahu na muke. Tada i ovaj blaženi Jakov bi mučen na razne načine. A kad zli car Lav Jermenin bi ubijen, sveti Jakov bi pušten iz tamnice, kao i ostali ispovednici Hristovi i vrati u svoj Studijski manastir u Carigradu. No posle nekoliko dana prestavi se u Gospodu, i bi česno pogreben.
O njegovom prestavljenju blaženi Ipatije, koji je vršio dužnost igumana umesto svetog oca Teodora, izvesti pismom prepodobnog Teodora, koji se pri povratku iz zatočenja beše zadržao u Kriskentovoj obitelji. Na to mu prepodobni Teodor otpisa ovako:
O čedo, ne bez srdačnog bola i ne bez duhovne radosti primismo tvoj izveštaj o usnuću Jakova ispovednika Hristova, ljubljenog brata našeg. Bol osećamo u srcu kao za sinom, i to takvim sinom koga zbog grehova svojih nisam dostojan ni nazvati sinom. A radujemo se zbog večnog života koji mu je od Gospoda ugotovljen. I to radujemo se ne samo mi, kojima je on kao sveti ud izvrsni ukras, nego se sva Crkva raduje zbog njega. Jer, šta misliš, kakav je on čovek bio? Zar nije ispovednik? zar nije mučenik? zar nije svetitelj? Od najranijih godina on se, pokoran i poslušan, zakonito upražnjavao u trudovima podvižničkog života, junački se boreći protiv pokreta duha, nerastljenim čuvajući telo od pohota, od kojih se uzdržavaše, i telo duhu potčinjavaše. Jeo je vrlo malo. A dok je bio zdrav, spavao je tako malo, da su se divili oni koji su to posmatrali. Voleo je da se nadugo upražnjava u bogomisliju, kad god bi našao vremena za to. I udubljivaše se u bogomisliju sve do ushićenja uma. A kad se vraćao u sebe, on je pobuđivao sebe na božansku ljubav. Neka neko ne pomisli da govorim laž. Bog mi je svedok, i starešina Jakovljev Jovan, koji mi je o njemu kazivao ono što ja sam ponekad nisam znao. A sve to bejaše kao neki prost način podvižničkog obučavanja. U ispovedništvu pak svom, kakav prizor on prestavljaše za Anđele i ljude! O snažno i drago srce! on stupi u podvig kao neustrašiv vojnik Hristov. Sluge mučiteljeve mu sa svih strana kožu zdirahu, ramena i grudi mu izranjaviše, krv proliše, telo mu zdrobiše, i na zemlju ga baciše. A on ni glasa ne pusti od sebe, nego prinošaše Bogu savršeno mučeništvo za Hrista Sina Božjeg i Boga našeg. Jer stradati za svetu ikonu njegovu, i jeste stradati za Njega samog. Neka čuju krotki i razvesele se! neka se obraduju mučenikoljubci i uzlikuju! neka se postidi đavo i neka se raspršti vojska ikonoboraca! Jer oni ne samo svetog Jakova nego i mnoge naše podjednako mukama umoriše, pobiše, glađu u smrt oteraše, i druga slična zla ispovednicima Hristovim počiniše. A sveti Jakov, telo svoje, pokriveno ljutim ranama i raslabljeno nepodnošljivim bolovima, poveri lekarskoj brizi, i kao svaki dan umirući sa blagodarnošću i smirenjem vođaše život svoj ka končini. Pišeš mi da je on predskazao svoje prestavljenje. To bi zbog mučeničkih podviga njegovih. I još mi javljaš da su mu na sahrani bili vrlo mnogi ljudi, i oni od najviđenijih. To je bilo po Božjem promislu. Jer se na sahranu čoveka neznatnog porekla ne bi stekao toliki svet, da nije po sredi“Božji promisao. I on ode na nebo, i pridruži se svojim sastradalcima, i uveća se lik svetih Ispovednika i Mučenika. Zbog toga je radost na nebu i veselje duhu Jakovljevom, čijim molitvama spašćemo se, braćo. On je primio nagradu, koju je zaslužio trudom svojim. A blaženi su i vaistinu pobožni oni koji se slegoše na česnu sahranu njegovu. Zaista su to mučenikoljubci, kojih udeo neka bude sa onima kojima poštovanje ukazaše. Odnosno česnih moštiju njegovih, ako Bog da, urediću kako valja. Celivajte jedan drugog celivom svetim, jer ovo treba pročitati svoj bratiji. Pozdravlja vas gospodin arhiepiskop patrijarh Nikifor[3], i protoprezviter, i ekonom, i ostala bratija. Gospod neka bude s vama, amin.
Tako glasi pismo svetog Teodora Studita, iz koga se jasno vidi život i stradanje ovog prepodobnog ispovednika Hristovog Jakova, čijim molitvama neka nas Gospod udostoji udela svetih Svojih vavek, amin.

SPOMEN SVETOG SVEŠTENOMUČENIKA
ARTEMONA,
prezvitera Laodikijskog[4]

SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
ZAHARIJE

SIN Kariona Misirca, koji kao dete ode sa ocem svojim u Skit i zamonaši se. I dostiže do tako ogromnog smirenja i vrline, da postade obitalište blagodati Svesvetoga Duha, te mu dan i noć srce goraše blagodaću. Iako mlađi od mnogih otaca i staraca u Skitu, mnogi veliki oci i starci želeli su da se pouče od njega, znajući da na njemu počiva Duh Sveti. Tako, jednom ga upita Sv. Makarije: Reci mi, šta je posao monaha? Zaharije odgovori: Zar mene pitaš, oče? Na to mu ava Makarije reče: Da, čedo Zaharije, jer me neko u duši potstiče da te to upitam. Zaharija odgovori: Po mome mišljenju, oče, posao je monaha – primoravati sebe na sve za povesti Božje.
Jednom prilikom ava Mojsije upita Zahariju: Reci mi, šta da radim? Čuvši to, Zaharija se baci pred noge avi Mojsiju, govoreći: Ti mene pitaš, oče? Starac mu odgovori: Veruj mi, čedo, videh Duha Svetog gde siđe na tebe, i to me prinudi da te pitam. Tada Zaharija skide svoj kukulj (tj. monašku kapu), baci ga pod noge i , pošto ga izgazi, reče: Ako čovek ne smrvi sebe ovako, ne može biti monah! – Njegov otac, ava Karion, govoraše: Ja sam mnoge trudove i podvige podneo, veće od trudova sina mog Zaharije, ali nisam dostigao tu duhovnu meru kao on zbog njegovog smirenja i ćutanja.
Kada prepodobni Zaharija beše na samrti, upita ga spomenuti ava Mojsije: Šta vidiš? Zaharija mu odgovori: Nije li bolje, oče, da čovek ćuti? Na to mu starac reče: Da, čedo, bolje je, zato i ćuti. – A na sam čas smrti njegove, ava Isidor, koji sećaše pored njega, pogledavši u nebo, reče: Raduj se, čedo moje, Zaharija, jer ti se otvoriše vrata nebeskog carstva.

SPOMEN SVETIH
OSAM MUČENIKA

ONI u Kesariji Palestinskoj postradaše za Gospoda mar čem posečeni.

STRADANJE SVETOG SVEŠTENOMUČENIKA
PARTENIJA III,
patrijarha Carigradskog

BLAŽENI sveštenomučenik Partenije rodio se u Mitileni, od pobožnih roditelja. Oni ga dobro odgajiše i otškolovaše. A kad postade punoletan, oni ga dadoše da izuči visoke nauke i filosofiju. I Partenije postade jedan od najučenijih i najmudrijih ljudi svoga vremena. Veoma pobožan i dobar po naravi, njega ne zanimaše svet i svetovne stvari, on provođaše vreme u izučavanju Svetoga Pisma i u redovnom posećivanju svakodnevnih crkvenih bogosluženja. Zbog toga on bi proizveden za čteca, pa za ipođakona, pa za đakona, pa za jereja. Pošto beše ukrašen svakom vrlinom, i veoma učen, on bi izabran za episkopa Hioskog. Povereno mu Hristovo stado on pasijaše bogougodno. Nakon dosta godina on bi izabran od strane Svetog Sinoda za patrijarha carigradskog 1656. godine. Kao patrijarh on bi oklevetan kao da radi protiv turske države. Vezir ga izvede na sud preda se. Istjazavajući ga, vezir mu obećavaše velike počasti i darove, i da će postati jedan od prvih velikodostojnika u turskoj carevini, samo ako se poturči. U protivnom, biće predat na smrt. Na to blaženi patrijarh, otvorivši svoja blagoslovena usta, reče: Ja nisam izdajnik carstva, i ni najmanje nisam kriv u onome zašto me optužujete; stradam na pravdi, i vi sami to najbolje znate, kada biste hteli da priznate istinu. A što se tiče vašeg predloga: da napustim veru svoju, da bih tako izbegao smrt. – Ja ni po koju cenu ne pristajem da se odreknem preslatkog Gospoda i Boga mog, Isusa Hrista. Gotov sam primiti bezbroj smrti za sveto ime Njegovo; to je za mene radost i veselje. A vaše počasti, darovi, položaji, – o tome neću ni da čujem.
Posle toga svetog patrijarha staviše na mnoge jezovite muke, sa nadom da će ga na taj način prisiliti da se odrekne Hrista. No mučenik Hristov trpljaše sve to sa velikom hrabrošću, i radovaše se gledajući na telu svom rane Hristove, i silno zahvaljivaše Gospodu što ga udostoji stradati za sveto ime Njegovo, i moljaše ga da mu da trpljenja do kraja. A mučitelj, videći da je svetitelj čvrst i nepokolebljiv u veri Hristovoj, odvede ga vezana sa velikom stražom na Parmakapiju, i tamo ga obesi na Lazarevu subotu.
Tako preblaženi patrijarh primi venac mučeništva. Sveto pak telo njegovo visijaše na vešalima tri dana, i svake noći nebeska svetlost obasjavaše svetu glavu njegovu. Potom ga baciše u more. No hrišćani ga pronađoše i krišom uzeše i ukopaše česno na ostrvu blizu grada, slaveći Hrista Boga našeg, kome slava, čast i poklonjenje sa bespočetnim Ocem Njegovim, i presvetim i blagim i životvornim Duhom Njegovim, sada i uvek i kroza sve vekove. Amin.[5]

SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
MARTINA TIVEJSKOG

UPOKOJIO se u miru u Gospodu.

SPOMEN SVETIH MUČENIKA
STEFANA I PETRA

MUHAMEDANCI iz grada Kazana primili hrišćjanstvo, ali zato mnogo propatili od svojih bivših jednoveraca, muslimana, i naposletku bili ubijeni od njih, godine 1552.

SPOMEN ČUDA
U PEČERSKOM MANASTIRU

DVA ugledna graćanina grada Kijeva, Jovan i Sergije, behu prijatelji. Oni dođoše u bogozdanu crkvu Pečersku, videše svetlost jaču od sunčane na čudotvornoj ikoni Presvete Bogorodice, i pred njom se pobratimiše. No posle mnogo godina razbole se Jovan i pred smrt preporuči svoga petogodišnjeg sina staranju Sergijevom, i ostavi Sergiju kao prijatelju svom i bratu vernom dosta srebra i zlata s tim, da ovaj to uruči Zahariji kada ovaj odraste. I razdade svoje imanje ništima. Učinivši tako, on se posle kratkog vre mena prestavi.
Kada Zaharija napuni petnaest godina, zatraži od Sergija svoje srebro i zlato. Ali ovaj, sablažnjen đavolom, namisli da prisvoji ovo blago, i na taj način izgubi dušu. I on odgovori junoši Zahariji: Otac tvoj svu imovinu svoju dade Bogu; ti od Njega traži srebro i zlato, On ti je dužnik, ako hoće da se smiluje na te. Ja zlatnik jedan ne dugujem ni ocu tvom ni tebi. To ti je priredio otac tvoj bezumljem svojim, jer sve imanje svoje razdade kao milostinju, a tebe ostavi ništa i uboga.
Čuvši to, Zaharija stade plakati zbog svoje nemaštine. I opet posla molbu Sergiju, govoreći: Daj mi bar polovinu moga nasledstva, a drugu polovinu zadrži za sebe. No Sergije žestoko izgrdi i Zahariju i oca njegovog. Zatim Zaharija zatraži trećinu nasledstva, potom desetinu. I kada vide da Sergije uporno odriče da je išta primio od umrlog Jovana, Zaharija mu onda reče: Ako nisi ništa primio od oca mog, onda hajde da se zakuneš u crkvi pečerskoj pred onom istom čudotvornom ikonom Presvete Bogorodice, pred kojom si uhvatio bratstvo sa pokojnim ocem mojim. Sergije pristade. No kada se zakle, i htede prići da celiva ikonu, neka ga sila držaše i ne dopuštaše mu da priđe. Tada najedanput poče besomučno vikati; Sveti oci Antonije i Teodosije, ne dajte da me pogubi ovaj nemilostivi anđeo! Molite se Presvetoj Gospođi Bogorodici, da odagna od mene mnoge demone, kojima sam predat. A zlato i srebro neka uzmu, eno su zapečaćeni u mojoj odaji.
I strah veliki spopade sve. I otada ne dopuštahu nikome da se kune pred ikonom Presvete Bogorodice. I kada poslaše domu Sergijevom po zapečaćeni sud, i otvoriše, nađoše onu sumu udvojenu. Udvoji se ona suma promislom Božjim. Primivši novac, Zaharija ga dade manastiru, a sam se tu postriže, i okonča život svoj u svetom manastiru Pečerskom. A od onog srebra, i zlata bi podignuta crkva svetom Jovanu Preteči, u spomen Jovana bojara i sina njegovog Zaharija, a u slavu Hrista Boga i Prečiste Djeve Bogorodice, amin.


NAPOMENE:
[1]Pisidija – provincija na jugu Male Azije.
[2]Lav V Jermenin, grčki car, carovao od 813. do 820. god.
[3]Sveti Nikifor, patrijarh carigradski, patrijarhovao od 806. do 815. g.
[4]O ovom svetom Sveštenomučeniku videti opširnije pod 13. aprilom. (U nekim Sinaksarima on se spominje još i 8. oktobra).
[5]Sveti Partenije postrada u Carigradu 1657. godine.

Jedan komentar

  1. Osvetljena Duhom Svetim, proslavljena Hristom, popila si spasonosnu vodu i njom si otvorenom rukom napajala one, koji su je bili žedni. Velika Mučenice Fotino/Svetlano, Ravna Apostolima, moli Hrista Boga za spasenje duša naših. Amin.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *